Svi Srbi Sveta - Forum

Форум => Србија => Тему започео: Гога Јул 19, 2011, 21:55:33



Наслов: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јул 19, 2011, 21:55:33
Почећу ову тему са коментарем једног читаоца из новина,

"Нисмо заборавили 90.год прошлог века.Моја деца нису видела банане, чоколаде...За 1 марку могла сам да купим до 4 јајета и од тога моја петочлана породица је живела недељу дана. Тукла сам се за брашно, млеко за бебе није могло да се купи редовно већ на црно без провере квалитета..22 године живота сам изгубила мислећи, надајући се да ће бити боље...Недам више никоме да ме зеза, нећу да ми породица више гладује, нећу редове...Срам Вас било! Издали сте Србију! Очито требају жене да изађу на улицу са све децом и да траже исте услове за живот као што имају њихова деца!

Уопште ме не зачуђује овакав вид револта једног обичног грађанина, а таквих има бар неколико милиона.
И поред тога што су нас наши политичари  разуверавали да до поскупљења најосновнијих животних
намирница неће доћи, већ од следећег месеца ће да поскупе, по ко зна који пут, основне намирнице!


Ово су данашње вести из Србије:

"Почетком августа очекују се нове, више, цене газираних напитака и кућне хемије, неки прехрамбени производи у Србији протеклих дана већ су поскупели, а у појединим трговинским ланцима поново ће поскупети уље,
а већ сутра и шећер, рекли су данас трговци за Тањуг


(http://www.pressonline.rs/thumbnail/poskupljenje.jpg?thumbId=567661&fileSize=12615&lastModified=1311080945000&contentType=image/jpeg)

Србијо и народе мој, спремите се да гладујете!


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јул 20, 2011, 02:06:30
Угледах малопре у једним новинама вест да је брат Вука Драшковића, Родољуб Драшковић ПОБЕГАО из Србије.

(http://www.b92.net/news/pics/2011/07/10826246554e25815170e76682020492_640x360.jpg)

Наиме он је један од неколицине српских бизнисмена који се након 2000.године овајдио тако што је неколико
врло профитабилних предузећа откупио за врло мале паре.
Једна од најпознатијих је фабрика "Таково"  која је прешла у руке Драшковићу 2005.године.
Вредност фабрике је, по некима била процењена на око 90. милиона евра, а да је Драшковић купио за 3 милиона
евра. Ако је неко раније куповао било који производ  "Такова" онда зна какав је квалитет био тих производа.
Београд је имао неколико врло добро снабдевених продавница "Такова" у којима су могли да се купе квалитетни
џемови, сокови и уопште прерађевине од домаћег воћа и поврћа, а окондиторским производима да и не
причам.  Тада је "Таково" имало 4.000 радника,..а данас,
тек нешто око 700, а и тај број није сигуран.
Ништа боље нису прошли ни радници предузећа која су доведена до стечаја, (Митрос из Сремске Митровице,
Вршачка пивара...)
Таково је те 2005 године припојен компанији из Швајцерске DRD Svislajn...и

Драшковић, након бега из Србије, поручује у писму:

Тренутно сам у Загребу, а планирам да се са породицом настаним у некој од европских земаља”,

"Крећем за Швајцарску да обиђем централу фирме, где постоји могућност да се настаним са породицом. Планирам да обиђем и погоне у БиХ, Словенији и Македонији", додаје.

"Српским властима још једном поручујем да нам индустрија користи најскупље сировине, да судови нису независни и да је моја фирма опљачкана",

На крају писма Драшковић, које се потписао као “ЕМИГРАНТ, Родољуб Драшковић“ поручује радницима
„ми смо градили и градимо Србију, а моћници је разграђују. Не бојте се! Ми ћемо наставити да градимо,
 а моћника који разграђују и отимају не сме бити!






Значи, кренула је БЕЖАНИЈА оних који су опљачкали овај наш народ и на чије су фабрике ставили ланце и
катанце,....шта друго рећи него ..

ГЛАД куца на врата опљачканих српских радника!!!


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Ekana Јул 20, 2011, 03:54:58
Е, што ти је човек, то се зове прави менаџер на наш начин...није могао да оде а да се не поздрави, макар и писмом, са запосленима ...
Брига о радном човеку , пре свега... ;D

И шта рече – „ми смо градили и градимо Србију, а моћници је разграђују. Не бојте се! Ми ћемо наставити да градимо, а моћника који разграђују и отимају не сме бити!"

Види се, одлучан човек....
Одлучио да са породицом од сада живи у Швајцарској.. .
Него, што се БРЕ офарба у жуто?   ;D ;D ;D


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јул 20, 2011, 04:50:15
Овај је изгледа "ојадио" не само наше мученике раднике из Србије, него и из Репблике
Српске....и наравно, све то уз помоћ Додика (који за мене није ништа мања штеточина)

Када је спектакуларно Драшковић са Додиком обишао место где ће се направити погон
за производњу кондиторских производа, обојица су били врло дрски према једној
новинарки, нарочито је у томе предњачио брат Вука Драшковића..

(http://www.trebinjedanas.com/files/image/2009-avgust/dodik2.jpg)

Na novinarsko pitanje zbog čega radnici tvrde da ni tri godine poslije potpisivanja ugovora o kupovini IAT-a nisu poznati svi detalji ugovora, Milorad Dodik rekao je da je sve urađeno transparentno i da je svaka stavka ugovora poznata.

„Rodoljub Drašković je do sada ispunio sve svoje obaveze iz ugovora, a Vlada RS tek treba da ispuni obaveze koje je preuzela. To vaše šićardžijsko posmatranje da li će biti zaposleno pet radnika više ili manje uopšte nije važno za jednu ovakvu investiciju. Ovdje se radi o prometu koji će izositi preko 250 miliona KM,“ kazao je premijer RS.

Na kraju, treba istaći i veoma nekorektno i nepristojno ponašanje Rodoljuba Draškovića koji samo što nije nasrnuo na novinarku Nezavisnih novina koja je prokomentarisala da radnici Swisslion IAT-a plaćaju stanove koje gradi ovo preduzeće, a ne, kako to neki pokušavaju prestaviti u javnosti,da ova firma gradi stanove za radnike besplatno.

Ko te je poslao ovamo!? Sram te bilo! Ovo ti je posljednji put da si došla ovamo! Pa,gdje to ima besplatnih stanova!?, vikao je Drašković.

Ako je i od jednog humaniste i dobrotvora,previše je.

"Trebinje danas" (http://www.trebinjedanas.com/node/471)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Ekana Јул 20, 2011, 21:42:08

Србијо и народе мој, спремите се да гладујете! - Гога 011


Ево, озбиљно сам схватила твој позив!

У фрижидеру паучина, у стомаку битка на све или ништа (победило - ништа), укупну тежину мене или ме (без фрижидера) свела на разумну меру (костур+2 кг живе ваге), новчаник је одавно игубио употребну вредност (па га и не отварам).... :(

А У СРЦУ ОТАЏБИНА!... :-*


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Децембар 02, 2011, 05:03:14
И ништа се није променило, ни после 19 година, чак је још ГОРЕ!!!

http://www.youtube.com/watch?v=HlEqTnCUNIg


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: peraazdajic Децембар 15, 2011, 17:15:50
Ћаоске,  ;D ;D ;D


Владимир Димитријевић

Људождерски режим одвео је у смрт породицу Поњигер

Београд, 15.12.2011.

(http://www.dverisrpske.com/__we_thumbs__/5532_4_vlada-dimitrijevic.jpg)

Мислите ли да сам заборавио на породицу Поњигер, на несрећнике Палка и Илонку који су, скупа са својим трогодишњим сином Миланом, 6. децембра 2011, скочили са шестог спрата војног самачког хотела на Звездари?
 Наравно да нисам. Али, нисам, све до данас, могао ни слова да напишем, јер ми се чинило да ћу почети да кунем...А православни сам хришћанин, и то би ми био неопростив грех.
Знате ви добро кога бих клео: оне који су нас довде довели. И оне који нас одавде воде, још даље, у бестрагију, у нигдину, у недођију.
Палко, капетан у пензији Војске Југославије, и Илонка, његова жена, чекали су годинама да добију дете...И, кад су га добили, скочили су с њим у смрт.

Ево шта у „Куриру“ каже њихова познаница Бојана А:“Палку Поњигеру је у уторак, тачно у подне, уручено решење да са женом Илонком и трогодишњим сином Миланом мора да напусти собичак од десетак квадрата у војном самачком хотелу. Верујем да се нешто тада преломило у њему и Илонки...Само 45 минута касније, њих двоје су били мртви! Скочили су са шестог спрата држећи у наручју трогодишњег сина, кога су обожавали./.../

Причали су да им је тешко и да су молили да бар презиме у том собичку.
 Палко је кукао, молио, плакао...
Надао се да ће надлежни схватити да са малим дететом, усред зиме, нема где да оде. Говорио је:“Да је бар летом, могли бисмо и под шатор“/.../
 У родном селу Бингуле имао је породичну кућу, коју је желео да адаптира. Због тога је од Министарства тражио новчану помоћ од 20 000 евра, али ни то нису хтели да му дају. Говорили су да има у својини гарсоњеру у Сарајеву, одакле су пообегли кад је почео рат у Босни. Та гарсоњера ја само формално била његова, а у стварности нису имали ништа“

У Шиду, Палкова сестра Марика Мелег, изјавила је:
“Зар мајка за смрт свог сина и снаје да сазна из медија? Да ли је могуће да нико од надлежних није удостојио да нас обавести о стравичној трагедији? Боли нас губитак Палка и Илонке, али нас још више боли начин на који је држава поступила! Велика је то брука за Србију!“

Из исповести Палка Поњигера пред Удружењем војних бескућника ( пази, читаоче, и такво друштво постоји!) , која се може наћи на ЈУ Тјубу (Курир, 9. децембар 2011. ) смо сазнали да је он у јуну пред својим сапатницима рекао:
“Капетан сам прве класе у пензији. Отишао сам у инвалидску пензију 2001. године, кад сам оперисао срце. Добио сам смештај у „Звездари“ 2003. године. Радио сам као наставник у војним школама у Рајловцу, Сомбору и у Батајници. Учио сам све те који сада не желе да помогну човеку у невољи...Тренутно сам поднео захтев за бескаматни кредит од Министарства одбране у износу од 20 000 евра. И узећу тих 20 000! Само да ми их дају, и ја идем/.../ Супруга ми је Хрватица! Ја сам Словак.

Нигде нисам могао да се прикључим војци. Ниједној, јер ме нису желели. А нисам побегао. И нисам ратовао, него сам дошао у прекоманду/.../ Траже ми да вратим 240 000 које су ми доделили на име одвојеног живота и увећаних трошлова становања од 2003. И још ми траже 270 000  динара за камате. Одакле да вратим, одакле?“плакао је Поњигер.
А његов синчић Милан је, кад се у болници освестио ( спасао га је загрљај оца ), само понављао:“Немам никога. Немам бабу, немам деду. Немам тетку...Ја сам тужан. Много сам тужан“.                                           
Ваљда вам је сада јасно зашто нисам могао да пишем овај чланак до данас, на Светог Андреја Првозваног.
 Хтео сам и ја да заурлам, и да с Његошем добацим времену и земљи у којој живим, препуштеној на милост и немилост убицама наше будућности:
“О проклета земљо, пропала си, име ти је страшно и опако“...

Чему ли се надају ови што су брачни пар Поњигер довели до самоубиства? Чему, бедници, у низу „командне одговорности“, која завршава НАТО кафеџијом и његовим ЕУ кумом?
Хоће ли моћи мирно да спавају од савести, гласа Божјег у човеку, која, ма колико била спаљивана, ипак расте и прораста кроз сажежену земљу људске душе, макар та душа припадала и продатим душама жутокраке Србије?
                     
За крај: Судбина породице Поњигер је судбина целе Србије – ако ови који је сад воде буду наставили да то раде.
Они су уништили све чега су се дотакли; све су претворили у прах и пепео.

Од прошлог пописа до данас из Србије је, захваљујући жутокракој охлократији ( власти олоша, најгорих ) нестало преко 400 000 људи.
Не Срба, Словака, Хрвата, Мађара, него људи, људи, људи! Људождерска власт нас и даље убија, и ко зна колико ће несрећника, којима су у главу убацили да су они сами криви зато што су без хлеба, посла и наде, дићи руку на себе или на своје ближње!

Зато је, сада и овде, најважније: НЕ ОПТУЖУЈТЕ САМИ СЕБЕ! ВИ НИСТЕ КРИВИ! КРИВИ СУ ВАМПИРИ МАСКИРАНИ У ДОБРОВОЉНЕ ДАВАОЦЕ КРВИ, КОЈИ СУ ВАМ ОБЕЋАВАЛИ ЕВРОПСКУ УНИЈУ И 200 000 НОВИХ РАДНИХ МЕСТА , А БАЦИЛИ СУ ВАС У ПОНОР БЕЗНАЂА!

Они , лажљивци, којима је сада сјајно у њиховим хектарски великим становима и вилама, на њиховим јахтама, у њиховим лимузинама, и који живе као бубрези у лоју ( трошећи наш, с тешком муком стечени и њима кроз порез давани, новац ), док ваши суграђани скачу кроз прозоре са децом у наручју ( Поњигери су скоро две деценије чекали дете, и добили су га после вештачке оплодње!)

Зато је време да они оду.
 А они ће отићи кад престанете  да им верујете, и кад потражите Божју помоћ да Србија, за све оне који у њој живе, буде земља наде!

Његош би рекао:“Наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке!“ И још:“Бога знамо, и Он нас познаје, нама другог познанства не треба!“ Помози, Боже Правде, и свани нам јутром Својим, да ишчезну утваре са обзорја ове јадне и намучене земље, и да поново запламса светлост Твоја у нашим животима и животима наше деце!

Извор: ДВЕРИ (http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/porodica-ponjiger.php) 


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Децембар 20, 2011, 08:29:01
Преживљавам. И ја и моја породица..

Идем код Вука у кавез да преживим

„После 38 година мукотрпног рада, имам пензију 18.000 динара. Супруга такође. С тим парама издржавамо две ћерке. Једна је изузетно талентована за језике. Савршено говори енглески и француски. Међутим, није уписала факултет јер нисмо имали пара да је школујемо.

(http://www.alo.rs//_customfiles/Image/slike/2011/12/18/jovan-v.jpg)

Морала је да се запосли и једино што је нашла био је посао шанкерице. Жао ми је што сам након толико година рада и толико потрошене енергије последњи шраф у систему, а свих ситних задовољстава која ме заправо чине човеком сам се одрекао да бисмо супруга, деца и ја преживели“, прича за „Ало!“ пензионер Јован Николић (61) из Београда, чија животна прича по својој тежини наликује причама многих пензионера у Србији.
- Више од 38 година сам радио као КВ столар у „Електродистрибуцији“. Након 27 година радног стажа су ме послали на принудни одмор. Без најаве. Само сам добио решење. Жена тада није радила. Имала је два озбиљна инфаркта, оперисала је срце и због великог оштећења се од тада води као тешки инвалид. Ја сам првих шест месеци примао 70 одсто од приправничке плате, а потом 60 одсто од исте. Дакле, после скоро 30 година радног стажа, примао сам непуну приправничку плату. Када су ме након две године вратили на посао, мој посао столара обављао је зидар. Мени су рекли да сам сувишан и да за мене не постоји потреба. Бацили су ме у неку канцеларију, а све је то било стога што сам био неподобан.

Када сте отишли у пензију?
- У инвалидску пензију сам отишао са 38 и по година радног стажа. Наиме, имао сам ужасан пех да сам се 29. јануара 1989. године, када је падала нека ледена киша, оклизнуо и сломио ногу. Ту повреду ми је доктор лоше санирао. Тако да сам у наредних неколико година имао четири операције. Када су ме трећи пут оперисали, у ногу су ми ставили метални клип дужине 35 центиметра и дебљине једне цигарете. Носио сам га годину дана, па су ми га скинули. Након свих тих операција које су трајале у просеку по три, четири сата, нога ми је краћа пет центиметра. Имао сам тежак мождани удар и од тада не видим 70 одсто на оба ока. Упркос томе, три пута сам аплицирао за инвалидску пензију, а тек четврти пут сам добио решење.

Да ли с пензијом имате могућност да задовољите основне потребе?
- (Смех) Зависи шта сматрате под основним потребама! Преживљавам. И ја и моја породица... Имам два пара ципела. Једне за зиму, једне за лето. Оба пара су матора неколико година и бушна. Немам ниједно одело. Месо купујем једном недељно... Нас четворо се издржавамо с једном бедном пензијом, која је за једва две, три хиљаде већа него плата неке чистачице. Док исплаћамо све месечне рачуне, не преостаје нам бог зна шта за било шта друго.

На које сте се све начине сналазили да бисте преживели?
- Имам плац у Тополи који ми је остао од оца, тако да сам тамо једно време гајио пилиће које смо клали, па стављали у замрзивач. Данас због здраственог стања то више не могу. Жена ме стално критикује: „Уштеди мало, одрекни се цигара“, али нећу. Не могу! То је једино задовољство које ми је остало. Ја њој кажем: „Уколико се тога одрекнем, преостаје ми само да идем код Вука Бојовића у кавез и да остатак свог живота тамо преживим гледајући друге како живе.“

Којих сте се још задовољства одрекли због немаштине?
- Био сам чамџија. Вожња реком је била моја највећа страст. Волео сам на чамац да спакујем транзистор и ручни фрижидер, па одем на Лидо, тамо запалим ватрицу, бацим неке кобасице и посматрам таласе. Нисам волео да пливам, умем, али то никада није била моја ствар... Међутим, чамац који поседујем од 1974. продао сам пре три године јер нисам имао новца да плаћам таксе.

Чега вам је након толико година верности према фирми највише жао?
- Криво ми је што од фирме нисам добио стан. Нас шесторо је живело у 30 квадрата док ми родитељи нису умрли. А занимљиво је да су тада руководиоци у „Електродистрибуцији“ станове добијали свако мало. Како им дође време да крече стан, они набаве нови. Додуше, због тога је тадашњи директор Бранислав Ускоковић и завршио у затвору. Он је био оптужен за злоупотребу службеног положаја, противправно присвајање око 25 милиона динара, као и 35 кућа, станова и локала које је обезбедио себи и члановима уже породице током 10 година колико је управљао ЕДБ-ом. На крају се то свело на износ од 1,5 милиона динара. За то пељешење добио је само три године и то вероватно тек након што се неком замерио... С друге стране, мене, који сам само шраф, у пензионом фонду обавештавају да су ми спорне четири године, као да ми ЕДБ није плаћао стаж, па после Нове године морам да идем да доказујем да сам те најбоље године свог живота провео на послу. Ипак, највише ми је жао што због материјалне ситуације својој деци нисам био бољи отац.

Када сте последњи пут ишли на летовање или зимовање?
- Пре више од 20 година. Са породицом.

Очекујете ли да ће неке будуће генерације живети боље?
- Не верујем. Нема одакле. Све је продато, опељешено и опустошено. Питање је колико ћемо и пензије још дуго примати када су касе празне. Одувек су сви политичари само себи дизали плате, а на радничку класу нико није мислио. Став политике према пензионерима је још гори. Ми смо отписани. Живи мртваци. До неких бољих времена не преостаје нам ништа друго до да ћутимо и трпимо.

 
Косово и ЕУ


Ваш став о Косову?
- Да је сав народ навалио на Косово као у време Милошевића, не бисмо ни имали проблем с Албанцима.

А Европска унија?
- За Европу ћемо увек бити грађани трећег реда.

Ало (http://www.alo.rs/politika/44568/Idem_kod_Vuka_u__kavez_da__prezivim)


Наслов: За лагодан живот треба вам 120 хиљада месечно
Порука од: Гога Децембар 25, 2011, 12:08:23

О овој  цифри многе породице у Србији могу само да сањају...............




***




За лагодан живот треба вам 120 хиљада месечно

Просечној породици у Србији месечно је потребно најмање 120.000 динара да би могли мало лагодније да живе, израчунали су економски стручњаци. Лепо живети по српским стандардима значи добро се хранити, отплаћивати кредит на време, ићи на летовање, понекад изаћи у позориште или биоскоп и одгајати једно дете. Оваквим животом живи петина становништва, остали су сиромашнији или далеко богатији.


(http://www.vesti-online.com/data/images/2011-12-08/199195_dinarkamata_f.jpg?ver=1324778459)
Ко може да заради 120.000 месечно? Истраживање показује - једна петина становништва

Да би породица могла себи да приушти поред просечне потрошачке корпе и још неке мале радости које живот чине лепшим, месечни кућни буџет морају да пуне оба родитеља.

- Ове податке треба пажљиво анализирати. С обзиром на то да друштво креира потребе, човек може да живи и са пет хиљада динара месечно, само је питање какав је то живот. Ипак, да би једна просечна породица живела у неким условима који би је задовољили, ту треба поред оних основних трошкова попут хране и трошкова становања урачунати и одвајање новца за бар десет дана на мору током лета, као и неких седам дана зимовања на некој планини. Такође, треба да имају могућност да повремено оду на ручак или вечеру у неки ресторан, да оду у позориште и слично - наводи економиста Горан Николић.


Велике разлике

Према грубим проценама, овакав живот у нашој земљи живи сваки пети Србин, док су остали сиромашнији или богатији.

(http://www.vesti-online.com/data/images/2011-11-10/192045_dinar_kf.jpg?ver=1324778676)

- На основу потрошених 550 милиона евра до августа ове године, може се израчунати да се на туристичка путовања у Србији потроши око 150 евра по становнику. То значи да имамо слој који може да уз редовне трошкове приушти себи и летовање, зимовање, прославе празника... Ипак, питање је колико је ова рачуница удаљена од свакодневице - каже економиста Мирослав Здравковић.

Он наводи и велике разлике у висини плата у Србији.

- У Београду и Новом Саду, на пример, неко живи са 60.000 динара, док у мањим градовима живе у просеку са око 20.000 - наводи Здравковић.

Да ова рачуница не мора да одреди квалитет нечијег живота показује и податак да, с друге стране, грађани Србије за себе сматрају да су срећни иако нису задовољни својим економским стандардом.

Све ово је још једна потврда да поред материјалних вредности срећу чине и неке друге ствари.

- За један нормалан живот јесте потребно и добро да деца могу да иду лети на море, али и да су родитељи у стању да им испуне и остале дечје потребе попут одласка у позориште, куповину књига и слично. У данашње време деци је неопходно и да имају компјутер и да у том смислу буду писмена. Међутим, психолошки и социолошки јако је битан и међусобни однос деце у школама, јер иако породица можда живи релативно пристојно, када деца виде да њихови другари иду на путовања, носе скупе патике и гардеробу, она се осећају инфериорно, запостављено и незадовољно – објашњава пихолог Жарко Требјешанин.

Вести (http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/189859/Za-lagodan-zivot-treba-vam-120-hiljada-mesecno)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Децембар 29, 2011, 13:54:37
СРС поднела интерпелацију о одговорности Шутановца за трагедију Поњигера


(http://www.sense-agency.com/upload/public/photo/Bozidar-Delic.jpg)


Божидар Делић: Даме и господо новинари, Српска радикална странка је данас поднела четврту интерпелацију поводом рада Владе, односно, у овом случају поводом министра одбране. Тражимо од Владе да одговори да ли је Драган Шутановац, игноришући апеле за помоћ и кршећи прописе Рапублике Србије, одговоран за трагедију породице војног бескућника Палка Поњигера.

 Ми смо, од трагедије која се десила пре неколико недеља, прикупили податке о раду Министарства одбране, посебно за однос према војним бескућницима. Овде имамо докумантацију према којој се види да се господин Поњигер још 2008.године обратио Министарству одбране с молбом да се побољшају животни услови њега и његове породице. Имам обавезу да тражим ову интерпелацију и зато што сам у јуну ове године лично разговарао са Поњигером, што сте могли да видите на „Јутјубу“. Министарство одбране је после трагедије, у неколико наврата и користећи различите стручњаке, покушавало да умањи своју одговопрност за овај случај.

 Међутим, чињеница је да 3000 војних бескућника са око 2000 чланова породица, већ двадесет година живи у војним објектима, а да Република Србије, а посебно Министарство одбране, нису учинили ништа да се услови њиховог живота побољшају. Шта више, у фебруару ове године су почела принудна исељавања војних бескућника из одређених објеката, које је Министарство одбране предвидело занеку другу намену. Морали су да се умешају и судови, који су својим решењима спречили припаднике Министарства да даље наставе са насилним исељавањем војних бескућника уз помоћ војне полиције.

Тражимо да Влада Србије достави одговор Скупштини, посебно Српској радикалној странци, у року од месец дана, да ли у деловању Министра одбране има елемената на основу којих је практично изазвана трагедија породице Поњигер.

ФСК (http://srb.fondsk.ru/news/2011/12/28/srs-podnela-interpelaciiu-o-odgovornosti-shutanovca-za-tragediiu-poningera.html)


***


Божо, сачекаћемо и тај месец дана да прође,..а онда наступи онако како многи од тебе очекују и онако као што и знају да умеш!


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Фебруар 01, 2012, 15:55:09
Када је за срећу потребно мало

Самохрани отац Мирослав Анђелковић из Селеуша живи са двоје деце у једној соби са земљаним подом и без струје. У општини Алибунар кажу да ће из буџета издвојити 130.000 динара за помоћ овој породици.

Живот у једној соби без пода и струје за Мирослава Анђелковића и његових двоје деце постали су свакодневница. Често немају ни за храну, а, како кажу, свака врста помоћи би им добро дошла.

(http://www.rts.rs/upload/storyBoxImageData/2012/02/01/9170322/seleus2.jpg%20nn)

Мирослав се у потрази за јефтинијим и бољим животом прошле године преселио из Београда у Селеуш, али, како каже, није имао среће. Разболео се и док чека операцију срца, размишља само о томе како да прехрани двоје деце.

Жена га је напустила пре тринаест година када је родила сина Микана. Често се, каже запита како је доспео у овако тежак положај, јер некада је имао и за себе, али и за друге којима је помагао када су били у невољи.

"Ни сам не знам како сам доспео у овакву ситуацију. Остао сам без посла. Деца су ми се родила и то је једино лепо што сам доживео у последњих 16 година. Али они сад испаштају. Волео бих и да моја деца као и комшијска имају нормалне услове за живот, али ја им то због тешке болести не могу приуштити", кроз сузе говори Мирослав.

(http://www.rts.rs/upload/storyBoxImageData/2012/02/01/9170326/seleus3.jpg%20nn)

Милица је са одличним успехом завршила основну школу и уписала је средњу Економску школу у Алибунару, а Микан је врло добар ђак шестог разреда. Они брину о болесном оцу и иако имају тежак живот и много тога им недостаје, иако су им жеље мале.

Микан каже да му највише недостаје струја, воело би да има патос у соби и да су зидови окречени. Тек онда размишља и о неком телефону. Његова сестра Милица са својих 16 година свесна је свега што је задесило.

"Волела бих да завршим Економску школу са што бољим успехом и да упишем Полицијску или Војну академију и да се преселим у интернат где бих имала боље услове за напредовање. Овако је веома тешко", каже Милица.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxImageData/2012/02/01/9170332/seleus4.jpg%20nn

У општини Алибунар кажу да ће у што краћем року обезбедити породици Анђелковић из буџета 130.000 динара за прикључак за струју и зидаре да им избетонирају собу.

Предесдник општине Алибунар Душан Јовановић каже да је он тек сада сазнао за овај случај.

"Нама се нико није обратио за помоћ. Не знам ако породица није могла да дође до нас, зашто нас њихове комшије нису обавестиле о проблему. Покренућемо акцију преко наше Дирекције за изградњу да створимо овој породици елементарне услове за живот", каже Јовановић.

Породици Анђелковић не преостаје ништа друго него да чекају боље дане, а отац Мирослав се нада да ће дочекати струју у својој кући и да ће видети бар мали осмех на лицима своје деце.

РТС (http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81/1037432/%D0%9A%D0%B0%D0%B4%D0%B0+%D1%98%D0%B5+%D0%B7%D0%B0+%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%9B%D1%83+%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%BE+%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE+.html)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: peraazdajic Фебруар 01, 2012, 16:44:34
Ћаоске,  >:( >:( >:(


... данас, на општу жалост.



Парадокси

Милан Кнежевић | 19/01/2012

Неко је у једном чикашком листу објавио:

Србија је земља која се граничи сама са собом. Где живе најлепше жене, а наталитет опада. Где незапослени највише раде, где на најплоднијој земљи живе људи који гладују. Где возови касне по реду вожње. Где сви играју фудбал, а побеђују у одбојци. Сви журе на посао, а нико не стиже на време. Где осмочасовно радно време траје дванаест сати.

Где је здравство бесплатно, а лечење скупо. Где су новинари слободни да напишу шта год им се нареди. Где је светска криза добила држављанство. Где су јавне набавке тајне, а државне тајне јавне. Где се ратови никад не завршавају. Где се историја понавља сваки дан.

Додао бих: Где су најбогатији они који никад нису радили. Где је страна валута узета за домаћу. Где људи славе славу, а псују бога. Где паметне због неразумевања проглашавају лудацима, а лудаке способнима.

Где неписмени пишу историју. Где су закони незаконити, а анархија нормално стање. Где власт презире грађане као нежељене сведоке.

Где се живи од будућности јер на садашњост немамо право. Где се свако свакоме смешка, а нико никоме не жели добро. Где судски поступци трају дуже од живота. Где су само поплаве начин наводњавања земљишта.

Где призивају диктатора, а демократију сматрају порезом на будале. Где сматрају да ће земља дуже напредовати ако што више назадује.

Па ти преживи ако си нормалан. Срећа за државу да је таквих све мање. Нормални свакако ником нису потребни. А и сам живот је највећи парадокс; живиш само да би умро, рећи ће нам они који мисле да је време бесконачно, а они на власти бесмртни.


Аутор је привредник, из Асоцијације малих и средњих предузећа.


Извор: СЕ (http://forum.srpskaelita.rs/index.php?topic=14483.msg192637#new)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Фебруар 01, 2012, 17:33:31
..чула сам за овог аутора,...ево мало и његовог гласа..није лоше да чујемо.

http://www.youtube.com/watch?v=epXvyq4didw


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Фебруар 05, 2012, 05:21:10
Хладно ми је, али глад је јача!

Међу просечним људским жељама, уз добро здравље обично се нађе нешто љубави, сталан посао и покоја седмица на лотоу. На јучерашњих минус десет бака Соњи су недостајале само две ствари - парче хлеба и мало достојанства.

Док смо лутали завејаном престоницом у потрази за добром снежном фотком у кадар нам је упала слика која се тешко избија из главе - старица од 74 године, склупчана у снегу с руком испруженом према пролазницима и молећивим погледом, који испитује кога вреди замолити за милостињу.
Већ сатима седи насред Призренске улице. Каже, мора да измоли свој данашњи оброк.

(http://www.alo.rs//_customfiles/Image/slike/2012/02/05/beskucnik-v.jpg)

- Хладно ми, дете, ал‘ глад је јача. Не могу одавде док не скупим за храну. Има још добрих људи, баце ми који динар, некад ми неко купи и пола леба - каже говором отежаним од хладноће. Из изношених чизама вире јој две „макси“ кесе.

- Пукле су ми чизме, па сам навукла кесе да ми вода не пролази. Мука ме натерала да седим овде. Примала сам социјалну помоћ, укидоше ми и то. Сместили ме у онај дом у Смедереву, с пијаницама и заосталима. Ја нисам луда, сине, живот ме натерао да завршим овако. Да сам бар пијаница - прича Соња Хоџић док јој сузе лију низ слеђено лице.
А живот је како то обично бива одувек био окрутан према њој. Већ је једном завршила на улици као избеглица из Босне.
- Све су ми побили у Босни. Родитеље, браћу, сина јединца. Ја сам успела да побегнем овамо, али изгледа да сам и ту сувишна. Сад ме примила једна добра ромска породица на Лединама да ноћевам код њих, али морам да зарадим за хлеб. А како ћу с мојих 74 година да зарадим него просјачењем. Хоћемо у Европу, па не може се, сине, овако у Европу - плаче бака Соња.
Неколико минута касније направили смо договор. Бака Соња је од наше екипе добила кесу с топлом храном из оближње пекаре уз један услов - да се бар данас склони с улице.
- Јао, шта сте ми донели. Хвала! Па како да вам се одужим - пита нас плачним гласом.
- Тако што ћете да одете да се угрејете и да нам обећате да ћете се чувати. Кажу, још неколико дана и проћи ће ова хладноћа - тешимо је, а онда је уследио један топао поглед и уз уздах: “Ех, децо, зима хоће, ал‘ како ћу ја?“.


Нек виде политичари како народ живи


Док смо разговарали с бака Соњом чак неколико људи је пришло да јој удели који динар, а њена шака ускоро је била пуна сиће. Брига обичног света само је појачала њен гнев према држави.
- Хоће овај обичан народ да помогне. Него ови што би морали, њих нигде нема. Сликајте сад и ово да дате у све новине. Нек виде политичари како им народ живи - била је огорчена бака Соња.

Ало (http://www.alo.rs/vesti/45991/Hladno_mi_je_ali__glad_je_jaca)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: pidikanac Фебруар 05, 2012, 22:08:31
Тешко је читати овакве садржаје, још теже мислити на небројане породице које се боре да преживе. Политика је у Србији издала интересе народа. издала је државу и нашу територијалну целовитост. Без морала и части, гледамо по улицама наших градова, скупе црне џипове, затамњена стакла из којих се скривају повлашћени, од погледа оних који су гладни и без наде.
Шта се догађа са нашом социјалном сигурношћу, какве изгледе имају они који се боре за кору хлеба, шољицу топлог млека, осмех ситог детета!
По страним амбасадама српске власти уговарају наше судбине. Продаје се без срама наша част и име! Уз скупе коктеле страних пића, слади се банда српских лопова и превараната који су узели кључ од државе, који нас воде кроз издаје и преваре, кроз празна и лажна обећања!

Чија имена да не поменемо од те бедне српске политичке олигархије која је своје погазила и одан је слуга страним интересима.
Народ, народ српски је издан, преварен, остављен на цедилу без изгледа да сачува свој национални понос, да сачува своје животе, да угледа излазеће сунце у чијим ће зрацима бити и зрачак радости.
Србијом влада несигурност, незнање, изгубљеност и безнађе рођено издајом српских власти и опозиције која није ништа другачија од оних који су потписали наш национални пораз.
Српски народ захтева одговор, тражи правду, и нека знају сви они који се крију иза оних затамњених стакала својих прескупих возила, српски народ ће ту правду и истерати на видело. Дан ће доћи, не сумњајте.....


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Фебруар 06, 2012, 09:10:31
Да, у праву си.....српски народ је гажен, понижаван и сада је на делу оно најнехуманије,....... гладује и смрзава се!!!

Али, сигурна сам да ћемо се ми и из овога издигнути, винути, спасити и верујем, опстаће наш народ, како год, опстаће!


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: peraazdajic Фебруар 06, 2012, 14:56:10
Ћаоске,  ;D ;D ;D


хоћемо сигурно, искусни смо ми, није нам први пут, ал друго је питање зашто нам се то често дешава... дал је крива власт или сама пучина...


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Фебруар 09, 2012, 09:16:52
Сирочићи са просеком 5,0!



Гледајући у ђачке књижице Михајла (14), Наташе (12) и Николе (10) Кашаји, тешко да би неко закључио да ови одликаши живе у трошном кућерку на самом ободу Врбаса, чешће гладни него сити, а однедавно и као сирочад.

(http://www.alo.rs//_customfiles/Image/slike/2012/02/09/sirocici-v.jpg)

Њихов отац Петар недавно је преминуо, остављајући их да уче животне лекције којих нема у школским књигама.
Живот их, невољно признају, није мазио ни пре очеве смрти. Мајке, која их је оставила пре 10 година, готово да се и не сећају, али оцу Петру захвални су за пожртвовање, које често, признају, није било довољно ни за скроман живот.
- И пре татине смрти живели смо тешко, па сам морао током распуста да радим у воћњаку - прича Михајло, који, као и брат и сестра, осим просека 5,0, има и бројне дипломе и признања са такмичења.

Откако им је преминуо отац, брину једни о другима уз помоћ тетке која их обилази. У школу одлазе чисти и пристојно обучени, колико им прилике дозвољавају.
- Највише бисмо волели да имамо воду у кући. Фали нам купатило, па се купамо код тетке. Сад је зима, па је све теже - каже Михајло.
Две године млађа Наташа труди се, каже, да кућа буде чиста и брине се о најмлађем Николи. Подршку им пружају и наставници и школски другари. Ружица Марковић, директорка ОШ „Светозар Милетић“, понудила им је, поред ужине, и ручак у оквиру продуженог боравка, а у центру за социјални рад планирају да их на старање повере тетки Весни.


Ало (http://www.alo.rs/vesti/46120/Sirocici_sa_prosekom_50_)



Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Фебруар 20, 2012, 05:22:36
Трагична судбина запечаћена горком иронијом

Палку држава опростила дуг тек кад се убио!

Држава Србија је отписала дуг Палку Поњигеру због којег је тај војни бескућник 7. децембра прошле године скочио у смрт са прозора самачког хотела на Звездари, заједно са супругом Илонком и сином Миланом, који је на срећу преживео и биће удомљен у кући својих рођака.

(http://www.alo.rs//_customfiles/Image/slike/2012/02/20/ponjiger-v.jpg)

Одлуку о опраштању 521.121,72 динара пензионисаном авио-механичару донео је Фонд за социјално осигурање војних осигураника (СОВО) на својој скупштини одржаној пред Нову годину, а да је то урађено само месец дана раније, трогодишњи Милан, који је чудом преживео и ових дана треба да напусти Универзитетску клинику у Тиршовој, имао би колико-толико нормално детињство.
Разлог за отписивање дуга није никакво милосрђе, већ нема ко да плати, па је једноставно примењен закон. Од целокупне суме, само око 220.000 динара је дуг који је покојни Палко заиста имао према Фонду СОВО због тога што није пријавио да се преселио у самачки хотел, већ је примао накнаду за увећане трошкове становања као да је подстанар у приватном стану. Све остало, дакле 300.000 динара, била је законска затезна камата коју породица није имала од чега да плати. Према речима потпуковника у пензији Велизара Рабреновића, председника Удружења војних бескућника, покојни Палко је био вољан да плати главницу дуга на рате, чак је нашао и адвоката да га заступа, али камату није могао да плати.
- Тачно је да је Поњигер погрешио када није пријавио да је променио боравиште, али то није разлог да држава буде толико безосећајна. Сви ми који смо и данас бескућници одрекли смо се новца који смо у свом радном веку уплаћивали у пензиони фонд у бившим републикама СФРЈ и тај новац је предмет сукцесије. Тачно је да је министар одбране Драган Шутановац дао наредбу да се те камате отпишу, али рок је био само три месеца и Палко тада није успео да то уради, а после у Фонду нису имали разумевања - каже Рабреновић, који и сам живи у колективном војном смештају. Према његовим речима, малом Милану је као привремени старатељ одређена једна жена психолог, а за неколико дана ће бригу о њему преузети стриц. На рачуну који је отворен за помоћ дечаку, како каже Рабреновић, сакупљено је довољно новца, који ће дечаку, који је остао скоро сам на свету, помоћи да се школује. Министар Шутановац за „Ало!“ је објаснио да је дуг укинут због примања преживелог дечака Милана.

- Фонд је донео одлуку да се дуг који је имао Поњигер анулира како би старатељ детета имао пун износ пензије - навео је министар Шутановац.

 
У колективном смештају још 600 породица

Према подацима Удружења војних бескућника, на територији Србије има око 600 породица пензионисаних припадника бивше ЈНА које су смештене у самачким хотелима, војним установама, напуштеним и активним касарнама. Боравак у самачком хотелу у двокреветној соби, која служи и као кухиња, шпајз и спаваћа соба, месечно кошта око 100 евра, у шта су урачунате и комуналије, и те трошкове рефундира држава. Они који плаћају приватни стан добијају месечну накнаду од 60 до 150 евра. Просечна пензија подофицира је 30.000 динара, а њихових удовица око 20.000 динара. Највише породица прогнаника налази се у Београду, у Војној установу „Дедиње“ - 170, у касарни у Земуну 60, а у објектима Војне академије још 40.

Ало (http://www.alo.rs/vesti/46443/Palku_drzava_oprostila_dug_tek_kad_se_ubio)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: pidikanac Фебруар 20, 2012, 09:26:39
Увек се каже, бар у народу, Власт је Држава. Нажалост, у том контексту, ова Држава је глува, без срца. незна за осећања, не признаје сродство и порекло, не дели своје од туђих.
Србија, Држава профитера, држава лопова, превараната, Србија Држава тајкунства и тајних богаћења, земља скупих џипова са тамним стаклима, Држава у којој елита слави по страним амбасадама и пије на рачун наших непријатеља, - то је Држава свега, само не народа и народних потреба!

Србија је постала земља гладних и људи у сиромаштву. У Србији народ преврће контенере са одпадом, неби ли нешто корисно за преживљавање пронашао!

Србија незна за истинску социјалну правду, помоћ угроженима, савесно владање оних који би се морали и о народу бринути. Србија је гробница онима који муку муче да преживе, мачеха деци на чијим тужним лицима нема осмеха.
У Држави Србији, њени бивши ратници, који су крв проливали за њу и животима плаћали свој патриотизам, спадају у бескућнике, њихове породице живе на граници егзистенције, ордене за храброст и њихову крв, носе други који ратове ни омирисали нису.
Србија, та Држава и њена Власт, су рак рана људској правди и здравом разуму....


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Фебруар 28, 2012, 02:37:31
После три месеца борбе, храбри дечак јуче напустио болницу

Добро дошао кући, Милане!

Трогодишњи Милан Поњигер ишетао је јуче стидљиво из Дечје болнице у Тиршовој три месеца после трагедије која га је задесила када је у наручју родитеља пао са шестог спрата војног хотела за самце на Звездари.


(http://www.alo.rs//_customfiles/Image/slike/2012/02/28/milan-v.jpg)

Држећи чврсто за руку брата од тетке Мирослава Мелега, подофицира Војске Србије, који га је усвојио, упутио се у нови дом на Чукарици. Са две године старијим сином Мирослава Мелега, Луком, делиће дечју собу која је последњих месеци преуређена.
Малишан је за три месеца морао на неколико тешких операција. Оперисане су му обе натколенице, кук, обе подлактице и надлактице. Након вешемесечне борбе за дечаков опоравак, као и старатељство, његов брат од тетке Мирослав Мелег је дочекао да са Миланом коначно крене у нови дом где ће малишан започети ново поглавље у свом животу.
- Цела породица већ данима прича о Милановом доласку, сви се радујемо, али морам признати да ми није свеједно. Жеље, љубави и разумевања има, али како ће бити, видећемо - уз уздах каже Мирослав Мелег.

А у болници - помешана осећања медицинског особља. Сестре су и тужне и срећне. Тужне јер им одлази миљеник, а срећне што ће малишан коначно бити код своје куће. Јуче док се спремао за одлазак, малишану је помогао две године старији Лука.
- Иако је и он мали, оберучке је прихватио све шта смо му говорили, како Милану не би било тешко да се навикне на нову собу. А кад је видео кревет, скакао је од среће - каже Мирослав.


Скупљен новац за школовање!

Део новца који су бројни људи уплаћивали на специјалан рачун малог Милана је искоришћен како би се средила соба у којој ће малишан спавати и играти се. Други део новца је предвиђен за његово школовање.
- Највише бих желео да се захвалим докторима и особљу болнице који су га вратили на ноге. Велику подршку пружили су нам и многи људи добре воље који су одвојили од уста како би нам помогли - не може да сакрије своју захвалност Мирослав. Када после три месеца трогодишњи Милан коначно замени болнички кревет новим, на спрат, тамо ће га дочекати шестогодишњи Лука.

Ало (http://www.alo.rs//_customfiles/Image/slike/2012/02/28/milan-v.jpg)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Фебруар 29, 2012, 01:32:44
Сирочићи са просеком 5,0!



Гледајући у ђачке књижице Михајла (14), Наташе (12) и Николе (10) Кашаји, тешко да би неко закључио да ови одликаши живе у трошном кућерку на самом ободу Врбаса, чешће гладни него сити, а однедавно и као сирочад.

(http://www.alo.rs//_customfiles/Image/slike/2012/02/09/sirocici-v.jpg)

Њихов отац Петар недавно је преминуо, остављајући их да уче животне лекције којих нема у школским књигама.
Живот их, невољно признају, није мазио ни пре очеве смрти. Мајке, која их је оставила пре 10 година, готово да се и не сећају, али оцу Петру захвални су за пожртвовање, које често, признају, није било довољно ни за скроман живот.
- И пре татине смрти живели смо тешко, па сам морао током распуста да радим у воћњаку - прича Михајло, који, као и брат и сестра, осим просека 5,0, има и бројне дипломе и признања са такмичења.

Откако им је преминуо отац, брину једни о другима уз помоћ тетке која их обилази. У школу одлазе чисти и пристојно обучени, колико им прилике дозвољавају.
- Највише бисмо волели да имамо воду у кући. Фали нам купатило, па се купамо код тетке. Сад је зима, па је све теже - каже Михајло.
Две године млађа Наташа труди се, каже, да кућа буде чиста и брине се о најмлађем Николи. Подршку им пружају и наставници и школски другари. Ружица Марковић, директорка ОШ „Светозар Милетић“, понудила им је, поред ужине, и ручак у оквиру продуженог боравка, а у центру за социјални рад планирају да их на старање повере тетки Весни.


Ало (http://www.alo.rs/vesti/46120/Sirocici_sa_prosekom_50_)





Хумано: Акција Пресса, предузећа и локалне самоуправе


Мали Кашаји нису заборављени

Након писања Пресса о тешкој судбини Михајла (14), Наташе (12) и Николе (10) Кашаји, у дом ово троје деце која су остала недавно без оца а које је мајка напустила још пре десетак година јуче је стигла помоћ у храни и средствима за хигијену.

(http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2012/1/28/174632/sl4.jpg)
Помоћ за мале хероје Пакете Кашајима обезбедили „Универекспорт", а допремио их врбаски „Стандард"

Пакете је обезбедила трговачка компанија „Универекспорт" из Новог Сада, а за допремање робе заслужно је врбаско комунално предузеће „Стандард" уз помоћ врбаске локалне самоуправе. Такође, и предузеће Национални парк „Фрушка гора", након писања Пресса, одлучило је да се прикључи овој хуманој акцији, те је обезбедило дрва за децу. Ово троје малишана живот је научио скромности, па им је, како кажу, највећа жеља да имају воду у кући. Јавно предузеће „Дирекција за изградњу" у Врбасу обећало је да ће им увести воду, како не би више морали да иду код тетке, у кућу поред своје, да се купају

(http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2012/1/28/174633/sli.jpg)

- Ни бунар у дворишту више није у употреби па смо или топили лед, или доносили воду из теткине куће кад нам треба за нешто. Добили смо нов шпорет и имамо на чега да се грејемо. Стигао нам је и огрев, али смо већ скоро све потрошили, јер се зима баш одужила - прича Михајло, додајући да се захваљује свим људима који су им помогли.

Цитат
Прикључите се акцији Пресса

Људи који желе и могу да помогну да се изгради купатило и среди трошна кућа Михајла, Наташе и Николе могу уплатити новац на штедну књижицу отворену на Михајлово име, број: 355000320014724518, код „Војвођанске банке" у Врбасу
.

Иако Михајло, Наташа и Никола кажу да им у кући осим воде ништа више не треба, свакоме ко крочи у њихов више него скроман дом, јасно је да није тако. Намештај је стар више деценија и добро би им дошли нови кревети, кухиња и остало покућство. Наташа је, тек на инсистирање новинара, додала да би јој добро дошао бицикл, јер сваки дан пешаче по 45 минута до школе. Упркос свим потешкоћама, све троје малих Кашајија одлични су ђаци. О деци се брину тетка Весна и теча Милорад Макивић, чија је кућа одмах до њихове. Ускоро ће и званично постати њихови хранитељи, али свака је помоћ добро дошла, јер у овој четворочланој породици ради само Весна.

Александра Бјеливук, Пресс (http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Vojvodina/story/206249/Mali+Ka%C5%A1aji+nisu+zaboravljeni.html)






Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Март 02, 2012, 01:05:44
ИНТЕРВЈУ НЕДЕЉЕ: СНЕЖАНА ЦВИЈИЋ (32), САМОХРАНА МАЈКА ЧЕТВОРО МАЛИШАНА


Деца једу "смоки", а сањају торту!

Можда Снежана Цвијић (32) поправља просек Србији када је у питању бела куга, али зато њен живот самохране мајке са четворо деце свакодневно кроје они други просеци и бројке звани - 30 дана у месецу, 11.000 мужеве пензије и 6.500 динара социјалне помоћи, 100 еура месечне кирије за 33 квадрата, плаћени рачуни за струју и воду и - нула динара за храну и гардеробу малишанима.

(http://www.alo.rs//_customfiles/Image/slike/2012/02/26/sne-v.jpg)

- Не знам шта да кажем кад сви знају каква је ситуација у земљи. Цела Србија се данас грчевито бори за живот, па тако и ја. Овде више не знаш где си, ни ко си. Да не буде да кукам ко они најгори, али не могу једноставно да скрпим крај с крајем! Шта да кажем, постала сам одлична прича за новине, а мени дође да плачем од муке! - почиње своју причу за „Ало!“ Снежана све време стидљиво напомињући да „јој је јако тешко, али да зна да сигурно има и оних у тежим ситуацијама“.

У скученом станчићу у Светосавској улици у Барајеву, који одише влагом, она живи са Анастасијом (12), Анђелом (9), Јелисаветом (3) и Војином од свега 11 месеци. Живи, животари онако како уме.

Да ли сте се боље сналазили кроз живот док Вам је супруг био жив?
- Борба коју и дан данас водим је почела управо када сам постала самохрана мајка. У Београд сам дошла са супругом Ристом, с којим имам Анђелу и Анастасију, али је он умро. Иако је пензија била од велике помоћи, радила сам све и свашта да би преживела с децом. Касније сам, 2008, упознала Драгана, свог другог супруга, и добила Јелисавету и Војина.

Које сте све то послове били спремни да радите?
- Била сам кондуктер у ГСП-у, шеф за одржавање у „Космају“, чистачица у „Соко Штарку“, чувала и купала шлогиране и болесне баке, истоварала џакове од 50 килограма... Није мене срамота никаквог рада... Али сам се касније разболела, добила сам коксаки вирус, који је, хвала богу, залечен. И тек што сам то премислила, мужу ми је у јуну прошле године позлило и умро је. Испоставило се да је имао урођену срчану ману.

Где сте се у том тренутку затекли?
- Живели смо у подруму једне зграде и, кад је Драган умро, тек онда сам схватила шта је пакао. Војин је имао два месеца, тако да нисам могла ни да радим ни да зарадим. Договорила сам се са станарима да чистим зграду и плаћам заједничку струју, а да ту заузврат останем бесплатно. Ипак, на крају смо морали да се иселимо, а остали смо и дужни за струју 32.511 динара. Од децембра сам изнајмила стан у Светосавској.

Коначно сте се бар скућили?
- Сан ми је да моја деца имају дом, али у овој Србији просто не можеш себи обезбедити неки кров над главом. Нема оног да се држава брине за све сиромашне подједнако, без обзира ко су, мањине су просто на првом месту за помоћ. Ово што овде имамо тешко да се може назвати скућили се. Од имовине имам кревет и ормар. Ивица Тончев нам је даровао радни сто за Анастасију и телевизор. Све остало је газдино. Кирија је за моја примања велика. Дугујем за струју већ 13.000.

Од чега онда храните децу?
- Добијају пет оброка из народне кухиње и добијамо пакет од Кола српских сестара сваког месеца. Коло им је купило и јакне за зиму. Понекад очистим нечију кућу или улаз у зграду и нешто скрпим, морам јер Војин узима вештачку храну, пошто је превремено рођен. Мајка ми је у Прибоју, болесна, нема ко да га чува. Тако да, чим он мало порасте, почећу да радим... До тада, желим да им пружим, али не могу.

Како деци објасните да немате ако траже нешто?
- Углавном ни не траже, јер знају да нема. Највише ме заболи кад купим један „олала“ слаткиш од 20 бедних динара или „смоки“, а немам за четири, јер ако бих свакоме купила по један, сутра не би било за ‚леба. Ако ми затраже торту, одем у купатило, затворим се да ме не гледају и исплачем се. Највише плачем кад легну да спавају, не желим да ми гледају сузе... А онда целу ноћ размишљам шта ћу сутра.

Надате ли се да ће ипак бити боље?
- Ма не. Изгубила сам сваку наду. Чини ми се да кад је неко баксуз - баксуз се родио и заувек ће то бити. Раније сам и имала неке наде да ће бити боље, али у задње време ми изгледа да све више тонемо на дно.

Имали нешто што Вас ипак теши у свим овим недаћама?
- Анастасија данас иде на такмичење из енглеског, па из физике. И она и Анђела су одлични ђаци. Нисам имала да им дам паре ни да оду на екскурзију на Копаоник, али су оне то разумеле. Једино што ме теши је кад помислим да би на ово време свако волео да има здраву, добру децу, одличне ђаке ко што су моја. Ваљда је то тако - бог ти једно да, друго узме - уморно мајка Снежана завршава своју причу, док малишани неуморно гледају цртаће на ТВ-у, некако им ваљда делује да тамо има свега у изобиљу.


Било ко да победи, неће бити боље народу


Да ли мислите да би резултати предстојећих избора могли утицати на ваш живот?
- Ма, политичари! Ни не размишљам о томе... Знам их све ко су, али било који од њих да дође, Тадић, Николић, било који да буде на власти мени неће бити боље нити осталом обичном народу - каже Снежана.

Ало (http://www.alo.rs/politika/46627/Deca_jedu_smoki_a_sanjaju_tortu)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Март 16, 2012, 08:09:42
Радник "Глутина" се запалио

Миле Чавић испунио обећање да ће дићи руку на себе. Трагедију спречиле колеге, које су пред зградом Владе чекале да их неко прими


(http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2012//03/15n/dr-spaljivanje_620x0.jpg)

МИЛЕ Чавић (49), један од радника „Ветеринарске установе Глутин“, који протестују због неисплаћених зарада, испунио је страшно обећање и запалио се у четвртак тачно у 10 и 30 испред зграде Владе. До трагедије није дошло само захваљујући брзој реакцији његових колега које су му отеле преостали бензин и стргле јакну која се већ претворила у буктињу. Нико од њих не зна шта се дешава с радником Милошем Ковачевићем који је такође најавио самоубиство, јер је искључио мобилни телефон.

- Не дате ми да се запалим, али не можете ме спречити да се бацим с моста - викао је Чавић отимајући се из стиска тројице колега које су покушавали да га обуздају. - Ја се кући не враћам, немам чему да се вратим. Јутрос сам узајмио за хлеб, више не могу тако да живим.

Чавиће је као возач радио 31 годину у највећем српском предузећу које се бавило сакупљањем и уништавањем животињског отпада из кланица. Живи с непокретном мајком од 74 године, у кућерку који је сазидао на кредит који сад нема чиме да отплаћује. Кад се после покушаја самоспаљивања појавила полицијска патрола и затражила му документе, у руке им је уз личну карту гурнуо и хрпу рачуна.

- Искључују ми струју, воду, телефон - очајно је понављао Чавић. - Мајка ми је болесна, а немам чиме ни хитну помоћ да позовем. Људи, сатерали су ме у ћошак, немам више куд... Зашто нико неће да нас прими и саслуша.

Полицајци су сажаљиво гледали избезумљеног човека који је је махао опоменама и упозорењима из банке, електродистрибуције, „Телекома“...

- Сви ћемо ми овако - шапутала је радница Сава Гајић.

Екипа хитне помоћи, која је стигла, указала је прву помоћ Чавићу на лицу места, јер је он одбио да пође у Ургентни центар. Пристао је да узме седатив, а после извесног времена у пратњи колеге полицајским возилом одведен је истражном судији.

- Људи, синоћ ме је звао Владин преговарач и обећао да ће нас данас примити и решити проблем, а сад ми не дају да уђем у зграду Владе - резигнирано се окупљенима обратио синдикалац Десимир Родић. - Полиција ми је рекла да од данашњег дана више не смемо да се окупљамо испред Владе, иначе ће нас хапсити. Али не смемо да одустанемо, Влада је наш оснивач, морају нас кад-тад примити.

Разочарани радници слушали су ћутећи, окупљени у групицу око спуштених транспарената, шерпи и избелелих говеђих костију. Око подне вратио се радник који је испратио Чавића до полицијске станице.

- Судија га је испитао, а онда су га одвели у „Лазу Лазаревића“ - рекао је Милета Расикић. - Ми гладни, а они нас праве лудима!

Око два поподне испред зграде Владе се поново појавио Чавић.

- Психијатар ме је питао зашто сам покушао да се убијем. Показао сам му рачуне и питао га какав избор уопште имам. Дали су ми неке ињекције и пустили ме, јер сам им обећао да ћу сачекати још 48 сати да приме нашу делегацију. Ако нас нико ни до тада не прими, убићу се.

Цитат
ВАТРА ВЕЋ УЗЕЛА РАДНИКА И ТОКОМ прошлогодишњих протеста радника „Глутина“ радник Васа Јурас је пред ТВ камерама претио да ће се убити. - Непосредно после штрајка спречили смо га да се обеси - каже директор Рајко Чутурило. - Нажалост, убрзо је пронађен у пламену у својој соби. Истрага је утврдила да је претходно поливен бензином. Не зна се да ли се убио, или га је запалила супруга.

вечерње НОВОСТИ (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:370847-Radnik-Glutina-se-zapalio)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Март 16, 2012, 08:37:10
Цитат
Не дате ми да се запалим, али не можете ме спречити да се бацим с моста - викао је Чавић отимајући се из стиска тројице колега које су покушавали да га обуздају. - Ја се кући не враћам, немам чему да се вратим. Јутрос сам узајмио за хлеб, више не могу тако да живим.

Све више је оваквих случајева. Радници остају без посла, а и они малобројни који раде, не примају редовно плате. Више немају права (имају права, али неко жели да убеди раднике да немају) да протествују испред Владе Србије. Ко их у томе може да спречи? Можда Тадићева полиција? Можда тако, што ће једног по једног радника да води код истражног судије, а онда у лудницу? Па кога то у Србији треба пред истражног судију,..а кога стрпати у лудницу? Ово никако не иде на добро. Радници су обесправљени, а странке које владају ДС и СПС на сва звона звоне како су оне странке левице. Која левица ? Које лицемерје! Шта причају они, кога они то лажу? Знамо да се странке такве политичке оријентације пре свега боре за социјалну правду и права радника, а то што ради ДС и СПС је злочин према сопственом народу и мислим да није далеко дан када ће перјанице тих странака управо морати пред истражним судијама да одговарају за сва злодела која чине, ево већ неколико година. У Србији која може да храни пола Европе, ова власт је све упропастила чега год се дохватила. Затворила је пољопривредне комбинате, угушила аграр, а о привреди да и не говорим. На све стране празне фабричке хале, а радници су дошли у ситуацију да због тога што немају хлеба да једу да се живи спаљују или скачу са мостова.

Ако је једино решење за овај народ да прекрати своје муке насилна смрт, одузимање сопственог живота, ово је онда заиста ДНО дна!
Народ у Србији се мора спашавати. Како? Решење увек постоји, само га треба пронаћи и то брзо, иначе ће да страда још много недужних живота.


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: pidikanac Март 16, 2012, 09:44:50
Истина  и стварна реалност ситуације у Србији, је стигла у све средине српског народа.
Много смо писали о томе, многи веома забрињавајући редови су написани у вези све виднијег сиромаштва које полако улази у све поре српске свакидашњице. Свима је јасно. Србија је распродата, нема никакав економски потенцијал, и оно мало што је остало, припада постојећем политичком систему, владајућој класи и приперцима народа који је одржавају.

Шта нам је чинити? Одговор је делом већ дат у насталој предизборној кампањи. Кренула су господа у лов на гласове! Лица која су нам на главу села и која гледамо већ толико година, опет покушавају да увере масу нашег народа, да су они, људи Богом изабрани, једина решења и да се њима требају дати гласови!
Какве ли само ароганције, безобразлука и самоуверености да лажи опет могу проћи!

Само глув, слеп и помало луд човек, има данас разлог да им поверује! Искуство смо платили крваво. Али нећу о томе. То се све зна па ипак, телевизиски екрани упорно представљају та масна и угојена лица, самоуверена у лажима које нам преносе, уверена да само њима власт припада.

Кога бирати? Коме се поверити. Овде не треба тражити одговор. Он се сам намеће и јасан је као суза.

Поставићу само два избора:

1. Ипак дати глас неком из Олигархије која постоји, па се надати бољим временима.

2. Гласати за нова имена, неискусна у обављању извршне власти, Дверима или сл. организацијама које би се прикључиле и створиле једну нову коалицију са новим могућностима.


Одговор је и овде јасан. Да сам у ситуацији да гласам за позитивна начела политичког рада којег и сами пропагирамо, гласао бих за Све Србе Света. Дао би могућност једном новом политичком почетку. Како ССС није у стању да се сам политички представи, свој глас бих дао новим именима која нису окаљана преварама , лажима и издајама наших националних интереса.

Дао бих могућност, јер са тим ништа не губим, новим људима чије поруке другачије звуче у односу на ароганцију Динкића. Илића, Тадића и остале братије. Нема у томе ризика за мене и моју породицу. Пароле сам слушао десетак година. Сад кад су нас покрали, могу ли им опет веровати? Сад кад се и даље служе бомбастичним лажима, дали им смем веровати?
Шта губим, ако им не дам свој глас а гласам за нове младе људе?
Не губим баш ништа јер ништа и немам. Више и немогу изгубити.

А крађе и преваре, тим  младим људима им немогу доказати. немогу на никог управити прст и осудити га за неку издају. За лоповлук и проневеру. Можда и нису вични политици! Можда ће морати да уче, да се боре са страним утицајима, можда ће бити и угрожени новим претњама али, зар није вредно бар покушати. То су наши млади људи, српска младост која ствари другачије гледа и просуђује! Србија нема више шта да губи. Изгубила је све што је вредно. нека бар да могућност својој младости. Да пробамо. Заслужујемо то као народ.

Изгубио сам понос, посао, сигурност, постао сам непотребан баласт овом друштву, за мене нико не брине, овој власти је сасвим свеједно, шта ће се десити мени и мојој породици. Дакле, на дну сам и слаба ми је вајда и даље веровати истим преварантима који су ме и довели у ову ситуацију. И не само мене већ хиљаде наших грађана који слични мени, муку муче да преживе!

Дати глас младима, неокаљаним именима, је нада да ће се коначно у Србији нешто другачије десити. Неће нам бити лако, јер земља је у економском расулу, али зар није вредно бар покушати.

Ово пишем јер ипак имам наду. А изгубити ту наду и предати се опет у руке онима који су се на рачун овог превареног народа, обогатили, угојили у свом раскалашности и неморалу према сопственом народу, грех је за сваког, ко је у стању да види, чује и схвата садашњу српску истину...

Србија опет има могућност избора. На народу је да одлучи. Надам се, овог пута исправно....


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Април 06, 2012, 06:23:14
Људи које је транзиција бацила у шахт

(http://sumadijapress.co.rs/UserFiles/Image/Zanimljivost/beskucnik.jpg)

Међу њима је доста оних који су некада радили, па изгубили посао, или које су превремено пензионисани. Углавном су мушког пола и немају породицу

Прецизан број бескућника у Србији се не зна, али се барата цифром од око 10.000. Само на београдским улицама живи њих око 2.000. Према истраживању Хаусинг центра, чак 900.000 грађана Србије могу да постану бескућници. Некада готово невидљива категорија људи, данас представља алармантну бројку, а институције које брину о њима у нашој земљи готово да и не постоје.

С обзиром на то да бескућници углавном немају лична документа и да нису дуго на једном месту, тек делимичне податке о њима имају центри за социјални рад на локалу. Једино место где могу да дођу, окупају се, нахране и преспавају је Прихватилиште за одрасла и стара лица у Београду. Али и оно има капацитет од свега стотинак места. Помоћни лежајеви су по ходницима, а међу штићеницима има и непокретних, болесних. Зими је посебан проблем, јер како неком не пружити кров над главом, ако је напољу цича зима? А места нема.

Центар за унапређења становања социјално угрожених група - Хаусинг центар, спровео је у протеклих шест месеци свеобухватно истраживање о профилу бескућника у Србији. Истраживање које је трајало од септембра прошле до фебруара ове године, показало је да се људи „без крова над главом“ у Србији не разликују много од оних у другим државама, али да одређене специфичности ипак постоје.

Милена Тимотијевић, социолошкиња Хаусинг центра и координаторка истраживања, каже за Данас да су бескућници у Србији углавном мушког пола, ниског образовања, незапослени или радно ангажованог на несигурним и слабо плаћеним пословима.

- То је углавном популација која има проблема са менталним здрављем и болестима зависности, махом без личних докумената. Као и друга истраживања бескућништва у свету, и ово је потврдило да су жене много мање заступљене код категорија бескућника без крова над главом, те да имају нешто очуваније везе са породицом - наглашава Тимотијевићева.

Специфичности бескућништва у Србији, према речима наше саговорнице, у вези су са транзицијом, економском кризом и недостатком институција за бригу о овој категорији становништва.

- Међу бескућницима у Србији велика је заступљеност особа које су некада радиле, односно биле запослене па изгубиле посао, или које су превремено пензионисане. Популација на улици нешто је млађа од оне у прихватилишту, јер је ова групација и најактивнија у поновном тражењу посла. Анкетирани становници ромских насеља, иако млађи, ређе траже посао. Ипак ова популација генерално је најактивна у неформалном сектору (скупљање секундарних сировина), што потврђује уопштено ниску укљученост ромске популације у формални економски сектор - наводи Тимотијевићева.

Недовољна развијеност капацитета здравствених и институција за бригу о посебним болесницима је друга специфичност бескућништва у Србији.

- Већина испитаника има здравствених проблема.
У великом проценту у питању су проблеми са менталним здрављем, посебно болести зависности. Бескућници су мало укључени у систем социјалне заштите. Изненађујуће је и да има мало корисника народне кухиње међу испитиваном популацијом. Иако је насиље у породици релативно заступљено, посебно међу корисницима прихватилишта, оно се међу испитаницима ретко јављало као непосредни узрок бескућништва. Корисници прихватилишта су доминантно особе које живе саме, односно никада нису ни улазиле у брак. Насупрот томе, становници ромског насеља су особе које су доминантно у браку - истиче наша саговорница, додајући да је истраживање показало ниску заступљеност избеглог и расељеног становништва међу бескућницима.

Иако нису активни у цивилном сектору, интересантно је да више од половине бескућника редовно гласа на изборима. Наша саговорница истиче да је то у вези с предизборним обећањима и очекивањима да држава реши њихове доминантне проблеме.

Једина услуга која је доступна бескућницима јесте смештај у прихватилиштима или прихватне станице за одрасла и старија лица, која је доступна у малом броју општина, и организована само за хитну и најнужнију подршку, односно преноћиште и медицинску негу.

Прихватилишта за одрасла и стара лица у Београду постоји од 1973. године и јединствена је установа у социјалној заштити где за лице није потребан ниједан документ да би било примљено.

- Не тражимо ни име, ни презиме. Тек накнадно се утврђује идентитет, а документацију, која нам је неопходна обезбеђујемо преко центара за социјални рад. По Закону о социјалној заштити, штићеници у прихватилишту могу да остану највише шест месеци. Међутим, мали је број оних који остају само толико, има их који су ту по неколико година. Нико због тога не прави проблем, јер није решење да неког избацимо на улицу - каже за Данас Првослав Николић, директор Прихватилишта за одрасла и стара лица.

Ова установа има 104 лежајева, тренутно је 146 штићеника у њој, а током најхладнијег периода у фебруару било их је преко 400.

- Помоћне лежајеве смештамо где год има места, по ходницима и другим просторијама. Располажемо са 940 квадрата површине, а ове године почеће реконструкција и доградња на 3.350 метара квадратних, што ће нам донекле олакшати посао - каже Николић. На питање ко су штићеници центра, одговара да је више од 60 одсто радно способних, старости између 18 и 60 година, док су остали старија популација. Има и душевних болесника.

Бескућници који нису у прихватилишту углавном су на аутобуским и железничким станицама, у чекаоницама, подрумима или шахтовима. Њихов број нагло је порастао деведесетих година.

- Данас слаби моћ породице, за разлику на период 70-их и 80-их година прошлог века. У то време је породица брзо реаговала, долазила по свог члана, чак су и комшије долазиле, а сада их најближи сродници доводе и ту их остављају. Ћерке и синови остављају родитеље. До деведесетих нисмо имали више од 25 корисника, а од 1990, па надаље, како су почеле кризе, мучимо муку с капацитетима - указује наш саговорник, напомињући да је сваки случај прича за себе, али да у Прихватилишту раде људи са дугогодишњим искуством и да их „ништа више не може изненадити“.

Исповести бескућника:

Цитат
„Третирају нас као да смо најгори“
„Не могу ти људи овде бити лопови или нешто, или ти који су већ на улици без ичега. Неће тај човек да нападне, пресретне жену на улици са торбом хране. Не. Баш зато је у том парку, он не уме да се снађе. Онај који краде, он живи лепо. Њему не треба ништа. Ту је прича завршена. Да је неко од ових људи крао, или био способан, рођен за то, он никад не би био овде“

„Нови инвеститор је требало да нам да станове, њега су ухапсили и данас је у затвору, и на телевизији, и у новинама... Од тог стана нема ништа, ништа још увек. И онда сам овде“

„Мени би лично проналажење посла значило све. Посао је почетак свега. Ја мислим да би држава требало за нас да организује неку врсту центра или похађање неке врсте инструктаже за самозапошљавање или како боље наћи посао...“

„Како је ситуација у земљи постала лоша, тако сам и ја остао без посла. Радио сам у приватној фирми за дистрибуцију тоалет папира и онда се обим посла смањивао тако да једноставно дошао ред на мене да добијем отказ због година и због ситуације. Ничија то није била кривица, ни газде, ни моја“

„Људи нас третирају, што је стварно срамота, као да смо најгори људи, који немају кров над главом...“.

„Када се дође у овакву ситуацију, у прихватилиште, када нема нигде ништа, када виде да немаш други излаз, онда држава треба да притекне у помоћ“.

„Не верујем да ће у 2012, или 2013, моћи да нам се помогне, тек у 2014. ће можда моћи. Је л’ да да је било на телевизији да ће наредне две године бити тешке?“

Лична карта лица са улице

У Србији живи између 800.000 и 900.000 бескућника или оних који су у ризику да то постану

Просечан корисник прихватилишта у Србији је мушкарац, стар између 51 и 65 година

Никада није био у браку.

Рођен је на територији Београда

Завршио је осам или мање разреда основне школе, незапослен је више од пет година, а сваки четврти чак преко 10 година

Родитељи му нису живи, нема децу, рођаке или пријатеље који би му помогли, нема ни ванбрачног партнера.

Пати од здравствених проблема, најчешће менталних

Сваки трећи корисник прихватилишта лечио се у психијатријској болници.

Око 40 одсто корисника прихватилишта има проблеме са алкохолом или дрогом

Сваки трећи корисник прихватилишта је био ухапшен једном или више пута у животу, а сваки четврти је служио казну затвора.

Вести (http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/ljudi_koje_je_tranzicija_bacila_u_saht.14.html?news_id=237506)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Драган Април 07, 2012, 08:26:42
''Безнађе у Србији (глад, беда,очај,...)!''= БОРИС, ГЛАД,ОЧАЈ, БЕДА, ЧЕДА, НЕНАД-БЕЗНАД, ВУКО-ЈАД...!

Драган Славнић


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Април 08, 2012, 07:39:51
Талас самоубистава захватио Београд

Београђанин Горан Г. (54) вечерас око 21 сат скочио је са деветог спрата зграде у Улици Алексиначких рудара 24, након што је више пута ударио секиром своју мајку Јозефину Г. (83).

Како незванично сазнајемо, он је у јутарњим часовима дошао у стан своје мајке, у коме живи и његова сестра, и посвађао се са мајком око продаје стана.


Након целодневне свађе, неколико пута је ударио Ј.Г. секиром, а потом се попео на кров зграде са којег је скочио. Г.Г. је на месту остао мртав, а његова мајка превезена је у КБЦ Земун са повредама главе, рамена и руке.


(http://www.vesti-online.com/data/images/2011-03-28/140226_skok1_f.jpg?ver=1333789878)



Ово је четврти скок у сигурну смрт у Београду за само 36 сати. Беган Ч. (47) прекјуче око 16 сати скочио је са прозора хотела Касина на Теразијама у Београду и тренутно се налази у Ургентном центру. Мушкарац стар 45 година истог дана скочио је са зграде у Улици Агостина Нета и преминуо, а јуче се исто догодило и са мушкарцем старим 35 година, пошто је скочио са четвртог спрата зграде на Врачару.

24 часа (http://www.24sata.rs/vesti/beograd/vest/talas-samoubistava-zahvatio-beograd/35799.phtml)



.....

30. 03 Шеснаестогодишња Симона А. извршила је самоубиство скоком са осмог спрата солитера у Улици Омладинских бригада број 63 на Новом Београду!  

28. 03 Малолетна Н. М. (16) скочила са зида на Калемегданској тврђави (на срећу, остала је жива)


И ово није крај,..уназад неколико дана било је самоубистава, скоком са београдски мостова, затим из ватреног оружја. Ово су само неки од случајева који се дешавају у Београду, ко зна шта се све дешава по осталим местима у  Србији. Нико не даје  податке о томе. Шта је то са нашим народом? Никада није било овако, макар колико ја памптим. Страшно.  Овакве трагдије као да уопште не забрињавају ову власт, они праве изборне кампање, крстаре по Србији уздуж и попреко, троше новац,
брига их за све. Само су важни они и нико други. ОВО никако неће на добро да изађе. Чини ми се да Србија и ми сви са њом, некако убрзано срљамо у тотални хаос, у провалију...


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: paparaco Април 08, 2012, 12:19:38
Na žalost, to što se dešava nikoga ne zabrinjava.
Vidim okolo da se neki bune zbog objavljivanja ovakvih vesti, valjda im ne prija da saznaju da oko nas ima sve više i više očajnika koji su spremni na ovakav korak.
Kada licemerje zavlada onda se ne dešavaju ovakve stvari.


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Април 20, 2012, 10:05:38
Расте број сиромашних у Србији

Број сиромашних који не могу да задовоље ни основне потребе, повећао се, посебно 2010. године, а испод линије сиромаштва је више од 680.000 лица. Стопа апсолутног сиромаштва повећана је на 6,9 одсто у 2009, а затим чак на 9,2 одсто у 2010. години.

(http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2011/10/13/159804/glad.jpg)
Сиротиња: Свакодневни призор у Крагујевцу


Најугроженији су старији од 65 година и деца, као и лица која живе у вишечланим домаћинствима, онима у којима је носилац домаћинства са ниским нивоом образовања, неактиван или незапослен.



Регионалне разлике су и даље значајне, а највећи степен сиромаштва је у централној Србији - 12 одсто, а сиромаштво је значајно веће и изван градских центара и износи 13,6 одсто.

Стопа релативног сиромштва је у Србији 2009. године износила 17,7одсто, што је нешто изнад стопе забележене у ЕУ 2008. године, када је била 16,5 одсто.

Према европском концепту релативног сиромаштва, сиромашни су сви они који не могу да остваре задовољавајући животни стандард у друштву у коме живе.

Према том показатељу, сиромаштву су изнад просека изложена деца и старија лица, а међу домаћинствима, највише једночлана, посебно старачка, као и домаћинства са више од троје деце и самохрани родитељи. У истраживању се напомиње да економска криза није утицала ни на раст релативног сиромаштва, ни на неједнакости дохотка у Србији.

Број корисника материјалног обезбеђења за сиромашне, порастао је у току кризе, достижући у 2010. години приближно 168.000 лица, или 66.000 породица, што представља 2,3 одсто укупног становништва.

Месечни износи накнада кретали су се између 5.700 динара за једночлано и 11.400 динара за домаћинство са пет и више чланова. Из буџета је за ове потребе 2010. године издвојено 5,1 милијарди динара, што је свега 0,15 одсто БДП-а.

Број корисника дечијег додатка, у оквиру програма заштите сиромашних породица, значајно је порастао током кризе, посебно 2010. године, када је накнаду примало више од 435.000 деце, или 30 одсто укупног броја. Дечији додатак је износио 2.000 динара месечно и 2.500 динара за децу са инвалидитетом и за децу из једнородитељских и хранитељских породица. Из буџета је за то издвојено 10,5 милијарди динара, или 0,3 одсто БДП-а.


(http://www.vesti-online.com/data/images/2011-11-13/192941_111402c6_f.jpg?ver=1321278020)
Честа слика: Самоубиство у Београду


Број корисника накнаде за негу и помоћ другог лица у систему социјалне заштите, инвалидних и старих лица, такође се повећава последњих година и износи приближно 33.000. У оквиру пензијско-инвалидског система ту накнаду остварује 70.000 лица, од којих 17.500 има и доплату из система социјалне заштите.  (Дневник) (http://www.dnevnik.rs/drustvo/raste-broj-siromasnih-u-srbiji)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Април 20, 2012, 10:06:45
Na žalost, to što se dešava nikoga ne zabrinjava.
Vidim okolo da se neki bune zbog objavljivanja ovakvih vesti, valjda im ne prija da saznaju da oko nas ima sve više i više očajnika koji su spremni na ovakav korak.
Kada licemerje zavlada onda se ne dešavaju ovakve stvari.

Баш тако.

Скоро сам прочитала једну реченицу која може да ми послужи као коментар на ову твоју дискусију:

У Србији је тренутно становништво подељено у три групе, ЈАКО сиромашне, СИРОМАШНЕ и оне који су на ВЛАСТИ!


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Април 23, 2012, 07:05:48
Скоро је курир објавио ову вест "Немам никога на целом свету" (http://www.kurir-info.rs/nemam-nikoga-na-celom-svetu-clanak-162354) (кликни за цели текст)

Цитат
Мајка ми је погинула кад сам имао четири године. Ударио ју је ауто док је возила бицикл. Отац ме је напустио, а бака, која се бринула о мени, умрла је



и након две седмице је приредио изненађење дечаку Јанку, који је ових дана постао пунолетан.



Јанко, срећно пунолетство!

Јанко Маглоцки, дечак из Самоша који је остао без породице, уз помоћ Курира упознао своју омиљену певачицу на Звездином стадиону

(http://images.kurir-info.rs/slika-620x333/rada-manojlovic-janko-1335134249-152930.jpg)

Торта, свећице и фудбал!
Јанко Маглоцки, дечак из Самоша који је остао потпуно сам након бакине смрти, напунио је 18 година. А Курир је решио да га изненади и да му пунолетство остане у сећању. Знајући да му је омиљена певачица Рада Манојловић, организовали смо да је упозна. И где би се друго срели један страствени навијач Црвене звезде и певачица чији је нови хит „Маракана“, него на стадиону у Љутице Богдана? На текми против Слободе. Слављеник је са другаром гледао утакмицу, а на полувремену - дувао је свећице.


- Срећан рођендан, Јанко - рекла је Рада кад га је изгрлила и изљубила, па је запалила свећице на торти, која је, наравно, била у знаку Црвене звезде. После рођенданске песмице, наш слављеник је помислио жељу и угасио свећице. Иако је била с нама на Маракани, Манојловићка није навијачки опредељена. Једино навија за Србију.

- Много поштујем што Курир има овакве акције, сјајно је што помажете угроженима. Нарочито ми је драго што сам и ја део тога и што Јанко воли моју музику - казала је Рада не скидајући осмех с лица.

Певачица је дечаку поклонила и свој ЦД са специјалном посветом и потписом.

- Баш је лепа Рада, много ми је драго што сам је видео уживо и што смо се упознали. Пошто ћу ускоро да се уселим у нову кућу коју ми је обећао министар Љајић, волео бих да ми Рада с вама дође на усељење. Боље ћемо прославити ако она буде певала, а нова кућа ће ми бити већи разлог за славље него пунолетство - нагласио је Јанко.

Подсетимо, Јанку Маглоцком је Курир организовао хуманитарну помоћ пошто је дечак остао без целе породице. Он живи сам у селу Самош, у трошној кућици, и помагале су му једино комшије. После писања Курира, а уз помоћ Министарства рада и социјалне политике, Јанку се променио живот.


(http://images9.kurir-info.rs/slika-620x910/rada-manojlovic-janko-1335134235-152928.jpg)
Јанко и Рада у почасној ложи на Маракани

(Курир) (http://www.kurir-info.rs/rada-manojlovic-janko-srecno-punoletstvo-clanak-190398)



Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Април 23, 2012, 07:07:31
Ово је за похвалу што је урадио овај часопис, а такође и поменута певачица.
То је ипак доказ да хуманост још није скроз одселила из Србије!


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Април 29, 2012, 02:31:59
Преживљавам са троје деце са 18.000 динара!

Светлана Суботић је 40-годишња чистачица из Београда. Самохрана је мајка троје деце и као и многи други наши суграђани прави права мала чуда не би ли прехранила себе и своје троје деце.

У својој исповести Светлана објашњава како је могуће прехранити породицу са примањима од 18.000 динара месечно.

(http://www.alo.rs//_customfiles/Image/slike/2012/04/29/svetlana-v.jpg)

Где сте запослени? Колики су вам укупни месечни приходи?
- Радим као чистачица у штампарији. На стан дајем 120 евра са струјом и комуналијама. Мало зарадим нешто са стране тако што очистим стан, мало помогну баба и деда и на крају се некако скрпим. Живим од данас до сутра и тако не живим, већ преживљавам.

Да ли отац ваше деце помаже?
- О њиховом оцу не знам ништа од кад смо се растали пре шест година. Иако је у обавези да плаћа алиментацију, он то не чини. Да га тужим, не могу јер немам новца ни за адвоката ни за судске трошкове.

Да ли имате помоћ са неке друге стране?

- Осим мојих бабе и деде немам никог. Сада смо на пример у њиховом стану јер је мој стан исувише мали да бих вас у њему угостила. Сама се сналазим како умем и знам. Ако сама деци не донесем храну на сто, они неће ништа имати да поједу.

Да ли сте се обраћали неким државним институцијама, како они гледају на ваш проблем?
- Ни сама више не знам на колико сам врата куцала. Кажу ми да нисам социјално угрожена јер имам сталан радни однос, а не питају се како ја да преживим са тако малим примањима која, када се се поделе на нас четворо, нису ни близу довољна за неки иоле нормалан живот. Добијамо дечји додатак, али деца што су старија, имају веће прохтеве, а ја нисам у могућности да им изађем у сусрет и то ме највише боли.

Јесте ли ви и ваша деца били некада на одмору?
- Ја сам једном док сам још била дете отпутовала са оцем у Хрватску и била сам пре двадесетак година са бабом и дедом у Македонији. Осим тога, никад нисам била на неком одмору ни у Србији, а камоли у иностранству. Што се тиче деце, она не могу ни да сањају летовање или екскурзије јер ми школа као самохраном родитељу не даје никакав попуст. Када им платим књиге, заиста ми не остаје новца да их пошаљем са другарима на рекреативне наставе или екскурзије.

Верујете ли да ће се ваш живот имало променити након избора 6. маја?
- Разочарана сам и у државу и све друго. Сам си себи препуштен, шта год и ко год да дође на власт. Висока политика ме не дотиче, али опет са друге стране надам се да ће на власт доћи неко ко ће бар некакву помоћ да пружи људима као што сам ја, уместо што ми у свим социјалним установама говоре: „Ко те терао да рађаш децу кад немаш услова да их гајиш?“. Једину наду ми даје Покрет радника и сељака, који једини разуме социјалне проблеме угроженог становништва. Видите само колико незадовољних људи је на улицама јер не знају више куда ће са животом. Ударају у зид где год питају за помоћ и посао.

 
Неизвесна будућност

Где видите себе за пет година, мислите ли да ће се ишта променити?
- И за пет и за десет година видим себе ту где јесам. Волела бих само својој деци да олакшам. Ја сам борац и покушавам да својој деци обезбедим колико могу. Ипак, они оскудевају у много чему што њихови вршњаци имају и надам се да ћу макар њима успети да обезбедим неку светлију будућност. (Ало) (http://www.alo.rs/politika/48742/Prezivljavam_sa_troje_dece_sa_18000_dinara)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Мај 15, 2012, 09:14:57
Убио се због куће, породица ипак исељена!

Породица Милана Стевановића из Крагујевца, који се 1. фебруара убио када су судски извршитељи дошли да му заплене породичну кућу, коју је изгубио на "добошу", јуче је исељена уз асистенцију полиције.

(http://www.alo.rs//_customfiles/Image/slike/2012/05/15/kg-v.jpg)

Одмах пошто су Мирјану Стевановић, супругу покојног Милана, одвезли полицијским аутомобилом, а њену ћерку Наташу видно потресену возилом Хитне помоћи превезли у Клинички центар, извршитељи су почели да износе ствари из куће.

Стевановићи су активирањем хипотекарног кредита изгубили кућу од 400 квадрата. Позајмицу су узели од Фонда за развој и половину кредита вратили. За остатак од 25.000 евра тврде да им је сугерисано да ће дуг бити репрограмиран. Банка која им је била гарант њихов дуг је вратила и активирала хипотеку, због које је кућа продата на лицитацији за седам пута мању суму од тржишне вредности. Милан се убио из пиштоља јер није могао да поднесе губитак куће.  (Б.Н) (http://www.alo.rs/vesti/49224/Ubio_se_zbog_kuce_porodica_ipak_iseljena_)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јун 03, 2012, 21:05:41
Сиротиња бира конопац и отров

Један Врањанац решио је да оконча своје муке скоком у ледену Мораву. Лекар Слађан Маринковић, који је за двадесетак година од самоубиства спасао чак десеторо људи, ухватио је очајника за ревере и у последњем тренутку извукао на обалу.

(http://www.vesti-online.com/data/images/2012-06-03/242667_vranje--dr-sladjan-marinkovic-spasao-dva-puta-istog_f.jpg?ver=1338688626)
Др Слађан Маринковић

 
- Одмах сам га реанимирао, а када је дошао свести прво што ми је рекао је да му живот спасавам већ други пут - прича др Маринковић, додајући да је овом човеку, једном од најбољих варилаца Фопе, оцу двоје деце, на сву немаштину искључена и струја и да он то више није могао да издржи.

Цитат
Себи пресуђују жене


У Служби за пријем и збрињавање ургентних стања Опште болнице у Врању сазнајемо да у последње време број оних који су покушали да себи одузму живот износи око пет месечно, односно шездесетак годишње. Њихова статистика показује да жене чешће дижу руку на себе, и то оне млађе, а да међу мушкарцима доминира популација око 60 година.


Врањанка С. Ш. је иза себе оставила опроштајно писмо у коме је навела разлоге који су је навели да дигне руку на себе. Они који је познају кажу да је имала проблеме на послу.


- Била је један од најбољих радника, али није се свиђала шефици која је стално малтретирала. Она је трпела јер је морала да чува посао. Веома тешко је поднела отказ после 13 година рада, а посебно због кредита које је имала. Али, шефицу то није дотицало и није се обазирала на њене молбе да је задржи на послу. После је покушала да ради неки приватни бизнис, али није се снашла, није издржала психички и отровала се - причају њене бивше колеге Горан и Данијела.

Киселином против судбине

Обоје су отпуштени као технолошки вишкови у пуној животној снази, па их је снашло безнађе. Такви људи постају део статистике, која каже да у Врању тридесетак људи годишње изврши самоубиство, а чак дупло више њих то покуша. Разлози због којих људи подижу руку на себе су социјална и економска криза, неизлечиве болести, акутна стања стреса, депресија. Полицијска управа Врање бележи 110 самоубистава у периоду 2007-2011. године, односно од 17 до 26 годишње, од којих су чак 86 починили мушкарци.

(http://www.vesti-online.com/data/images/2012-06-03/242670_vranje-dr-dragan-popovic-hitna-pomoc_f.jpg?ver=1338688668)
 Др Драган Поповић


Сличне податке има и евиденција хитне помоћи.
- Генерално гледано, примећује се пораст покушаја самоубистава, али и самоубистава. Самоубиства су најчешће почињена вешањем, тровањем лековима и корозивним средствима (различите базе и киселине), али и ватреним оружјем. Разлози због којих људи то чине су лоша ситуација у породици, сиромаштво, или су зависници од наркотика, или имају психијатријске дијагнозе, или болују од неизлечивих болести - наводи др Драган Поповић, начелник службе ХМП.


Људи без воље

Пре неколико година због губитка посла један бивши радник Новоградње који има шесторо деце, а није имао од чега да их издржава, претио је да ће се убити тако што ће колима пуним експлозива улетети у зграду Скупштине општине Врање. Други бивши радник исте фирме хтео је да скаче са крана, а неколико њих је претило да ће се спалити бензином.

(http://www.vesti-online.com/data/images/2012-06-03/242671_vranje-novica-mitic-sinikat-nezavisnost_f.jpg?ver=1338688713)
Новица Митић

- Имамо стално тешке случајеве, врло сиромашне људе без посла који долазе у наш синдикат, а у 80 одсто случајева разлог што прете самоубиством јесте тај што немају од чега да хране породицу - каже координатор синдиката Независност за Пчињски округ Новица Митић.

А да је велики број оних који у тешкој материјалној ситуацији не виде излаз из кризе потврђује и начелник психијатријског одељења Опште болнице у Врању др Александар Николић.

(http://www.vesti-online.com/data/images/2012-06-03/242669_vranje-dr-aleksandar-nikolic_f.jpg?ver=1338688790)
Др Александар Николић


- У последње три године била су два покушаја самоубиства ватреним оружјем, али се то најчешеће, ипак, покушава тровањем или вешањем. Свакако је више самоубистава са смртним исходом код мушкараца, док жене чешће то покушавају само да би скренуле пажњу на себе, то је њихов апел за помоћ. Депресивни поремећаји у последње време све су чешћи, а један од важних знакова је поремећај воље и нагона, што у крајњем случају код појединих пацијената доводи до покушаја или до самоубиства - каже др Николић.

Излаз на 9. спрату

Председница синдиката АСНС у врањском Јумку Снежана Величковић новембра 2007. заједно са групом радника претила да ће после три месеца штрајка скочити са управне зграде компаније.

(http://www.vesti-online.com/data/images/2012-06-03/242668_vranje--snezana-velickovic-sindikat-asns_f.jpg?ver=1338688751)
Снежана Величковић

- Били смо очајни, нико од директора није одговарао на наше захтеве да разговарамо. Попели смо се на девети спрат управне зграде спремни и да скочимо ако нас неко не саслуша - сећа се Снежана.


Година       бр.самоубистава

    2007. ....................22
    2008. ....................17
    2009. ....................20
    2010. ....................25
    2011. ....................26

(Вести) (http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/229418/Sirotinja-bira-konopac-i-otrov-)



Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јун 14, 2012, 17:39:05
Глад јача од поноса

Ни најбољи познаваоци језика не могу да пронађу прави назив за занимање оних чији живот у елементарном смислу речи зависи од онога што нађу претурајући по контејнерима. Можда би најисправније било, кажу стручњаци, новом занимању дати назив "контејнериста" који би на најбољи начин описивао човека из Србије кога су разноразне транзиције, приватизације, преваризације... довеле до дна.

(http://www.vesti-online.com/data/images/2012-06-14/245232_jovan-i-snzana-jovanovic_iff.jpg?ver=1339637874)
Мука их натерала: Јован Јовановић са супругом Снежаном


Један од њих је и Јован Јовановић(75), пензионер из Горњег Милановца који, иако тешко болестан и готово слеп, заједно са својом супругом Снежаном (59) свакодневно, осим на црвено слово, обилази контејнере у нади да ће пронаћи нешто од хране, или нешто вредно што се може уновчити и тако обезбедити дневни оброк. Но, каже Јован, некада поносни радник ПИК-а Таково, контејнери су све празнији.


Зар је баш дотле дошло да морате да претурате по контејнерима?

- Дуго нисам могао да замислим да ћу да претурам по отпаду, али пре четири године сам преломио и изабрао између поноса и глади. Ето, победила је глад. Уосталом, шта ми је друго преостало јер са пензијицом од 13.000 динара једноставно не може ни да се животари. Овако, жена и ја, више она јер сам због високог шећера готово потпуно слеп, нађемо нешто картона, понегде нешто за јело, бацају људи и одећу и обућу која може да се искористи и тако крпимо крај са крајем. Али, контејнери су све празнији, а из дана у дан све је више оних који су, као и ја, између живота и стида на једној страни и гладног стомака на другој, изабрали контејнер.

 
Недавно сте били у прилици да својим гласом на изборима покушате да нешто промените у Србији.

- Јесам и јавно сам гласао Томислава Николића у нади да ће се нешто променити, али за сада нема помака набоље. Добро, још је рано да се осети бољитак, али сви ови њихови договори, а посебно ако Тадић и даље буде држао свећу у Србији, а сви су изгледи да хоће, не најављују неко боље време за Србију, а посебно за нас, како нас зову, контејнеристе. Такође, знам да неко као ја који је у животу дошао до самог дна не може да држи предавања Томи Николићу, али решио сам да му напишем писмо и да му предочим и моју муку и муку свих оних који дане проводе у смећу и смраду, а његов је образ да ли ће ме уважити и да ли ће ми одговорити. Поштено, јесам заокружио Томино име, али како који дан пролази све ми се чини да Србији више ни Бог не може да помогне, а камоли Тома Николић.
 

Кажете да док претурате по отпаду имате много времена за размишљање?

- Највише размишљам о времену када сам био поштовани радник и када сам од плате могао нормално да живим нормално. У новчанику сам 45 година држао партијску књижицу Савеза комуниста Југославије и довољно пара за пристојан живот, а о томе колико су ондашњи директори имали поштовања према радницима и да не говорим. Данас људи у новчаницима имају по неколико партијских књижица, неке налазим и у контејнерима, али пара немају. А, о томе колико их поштују новокомпоновани богаташи смешно је и говорити. Но, по мени, нису криви они што су преко ноћи постали газде и богаташи већ народ који све то види и ћути и све је ближи, као и ја, контејнерима у којима више нема шта да се нађе.   

Цитат
Обећање лудом радовање

Видите ли излаз из мрачног тунела?
- Слушајући предизборна обећања политичара, ових што се сада домунђавају и прерачунавају око тога ко ће у коју столицу да заседне, мислио сам да је дошао крај мом претурању по контејнерима, или да ће бар бити пунији. Али, прошао сам по оној народној: обећање лудом радовање! Они расправљају о томе како да поделе кључеве од државне касе, ко ће у коју вилу да се усели, а ти Јоване и даље обилази контејнере, који су из дана у дан све празнији.

 (http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/232145/Glad-jaca-od-ponosa)(Вести)



Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јун 14, 2012, 17:49:10
Цитат
Један од њих је и Јован Јовановић(75), пензионер из Горњег Милановца који, иако тешко болестан и готово слеп, заједно са својом супругом Снежаном (59) свакодневно, осим на црвено слово, обилази контејнере у нади да ће пронаћи нешто од хране, или нешто вредно што се може уновчити и тако обезбедити дневни оброк. Но, каже Јован, некада поносни радник ПИК-а Таково, контејнери су све празнији.

Нажалост, оваква слика у Србији постаје све чешћа, из дана у дан. Народ се одрекао много чега, нарочито неких  "луксуза",(ако се нормалан живот тако некада звао), али нисам никада помислила да ће у Србији до тога да дође, да буде оних који су ГЛАДНИ!.
Међутим, данак транзиције, а пре свега последице бахатости ове НЕСПОСОБНЕ и КОРУМПИРАНЕ власти су учиниле своје и ево нас ту, где јесмо, све ближи контејнерима!!!


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јул 09, 2012, 12:19:14
Глад за понос не пита

Просим већ неколико година и сваки пут када испружим руку да ми пролазници уделе новац осећам се јадно и постиђено, каже  Драган Милићевић (62), бивши радник.

(http://www.vesti-online.com/data/images/2012-07-09/250850_img3134_iff.jpg?ver=1341806117)
Драган Милићевић, бивши радник, сада просјак


Заокупљени причама о прикључењу Европској унији, у шта и сами понекад не верују, српски политичари немају времена ни да примете да је на улицама српских градова из дана у дан све више људи који просе. Наравно, међу онима који траже милостињу велики је број професионалаца којима је прошња посао, али овде није реч о њима. Реч је, дакле, о радницима који су остали без посла, те им је испружена рука једино начин да не умру од глади. Један од ретких који је прихватио да отвори душу је Драган Милићевић из околине Лучана, који у ишчекивању пензије проси у Краљеву, Чачку, Ивањици и Горњем Милановцу.
 

Изаћи на улицу са испруженом руком, а посебно први пут, вероватно је веома непријатан осећај?

- То је осећај који не бих пожелео ни највећем непријатељу. Како ми је било први пут када сам изашао на улицу да просим, речима се не може описати, али иако просим већ четири године тај осећај се јавља сваког дана. Укратко, јадно, бедно и испод сваког људског достојанства, али између глади и стида ја и многи други радници који су остали без посла, а све их је више, изабрали смо ово друго. Срамота ме је и сада док разговарамо.
  
Зар је дошло дотле да морате на улицу на овакав начин?
- Нико нормалан себи не би дозволио да проси из обести. Али, на послу сам повредио руку и кук и остао инвалид, а таквог радника нико неће. Наравно, са беспарицом долазе и друге невоље, као што је распад породице и - једног дана се човек пробуди сам, без икаквих средстава за живот. И, шта ће друго - или да скочи у бунар, а таквих случајева су пуне новине, или да победи стид и проси. Ја сам, ето, изабрао ово друго, очекујући да прође још две-три године колико ми недостаје до пензије, али и чекајући нека боља и праведнија времена.
 

Ко је крив због свега што се дешава вама, али и другим радницима?
- Никада се нисам бавио политиком, али, када је већ такво питање, онда мислим да су за оно што се дешава у земљи највећи кривци - сами радници. Они су некада били сила коју су сви поштовали и респектовали. Међутим, данас радничка класа готово и да не постоји, нити их ко за шта пита. Газда може да му да плату, а и не мора. Може да га отпусти када год хоће, може да му не плаћа социјално и пензијско осигурање, може да му ради шта хоће, а радник и даље ћути. Ето, јутрос видим у новинама да је неки газда дао отказ радници која треба за дан-два да се породи и нико му ништа не може. Радник у Србији се претворио у уплашено створење које може да гази како ко хоће.
 

Може ли да се преживи од просјачења?
- Може, јер народ у овом крају још увек није изгубио душу и веома добро разазнаје ко проси зато што га је мука натерала, а ко пружа руку зато што му је неки газда из хладовине тако наредио. Дневно "зарадим" између 500 и 700 динара, а верским празницима буде и више, и то је довољно за "леба и с леба". До сада никад нисам имао никакву непријатност, осим са самим собом. И полиција добро зна да радник без муке неће на улицу. Понекад ме уз извињење легитимишу, онако реда ради, а дешава се да и сами убаце ситнину у кутију испред мене.

Цитат
Кад се газда наљути
Докле мислите да просите?
- Што се мене тиче, просићу док не добијем решење за пензију, а то ће бити за две-три године. Међутим, ако се овако настави, на улицама градова Србије биће много више оних који просе од оних који имају шта да им уделе. И, нека не мисле радници који су запослени и који само ћуте да су тиме обезбедили своју сигурност. Нека не забораве да једног јутра газда може да се пробуди љут јер је сањао нешто ружно, или се посвађао са женом и ето тог радника поред мене, испред неке цркве са испруженом руком. Рекох, политичари и новокомпоноване газде знају шта раде, али не и радници.

(З.Марјановић) (http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/238007/Glad-za-ponos-ne-pita)




Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јул 14, 2012, 07:15:59
Без новца, струје и воде живе Радовићи

Хуманост на делу - Скромни радник из Врбаса, дирнут трагичним стањем у којем се налази породица Радовић, покренуо велику хуманитарну акцију која расте из дана у дан



(http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2012/6/13/189476/radovici.jpg)
АКО СЕ ТО ЗОВЕ ЖИВОТ ... Самохрана мајка Марија Радовић са ћерком Маријом и сином Сашом


У самом центру Врбаса, у мемљивој уџерици без струје и воде живи самохрана мајка Марија Радовић са шестогодишњом ћерком Александром и четворогодишњим сином Сашом.

Да мука буде већа, Саша се родио са церебралном парализом и креће се вукући се рукама на стомаку.



Видео дете како пузи

За невоље младе мајке, коју је невенчани супруг напустио после рођења другог детета, вероватно се не би сазнало да није било Велише Вучинића. Иако радник јавног предузећа у коме плате касне три месеца и отац троје деце, овај племенити човек није могао остати равнодушан када је случајно видео Сашу и покренуо је акцију прикупљања помоћи породици Радовић.
(http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2012/6/13/189478/radovici-tumb.jpg)

- Видео сам дечака како извирује из куће, онако лежећи на поду. Мислио сам да се игра, али убрзо је испузао напоље и запрепастио сам се. Тада сам схватио да он не може хода. Толико ме је то погодило да нисам цео дан могао да једем, а ни увече да заспим. Знао сам да морам предузети нешто - прича Велиша.

Вучинић је прво питао Марију за дозволу да фотографише њеног сина и објавио ту потресну причу на Фејсбуку. Свако је притекао у помоћ колико може, а Велиша напомиње да су се и навијачи Партизана из Врбаса, окупљени у групи „Кумови", одазвали овој акцији.

- Данас ретко ко живи добро и свако има своје муке, али морамо помоћи једни другима - поручује Вучинић.


Пуњење акумулатора

Марија каже да су струја и вода за њихову кућу били прикључени на један објекат, који од пре пар година у закупу држе Кинези.

- Искључили су ми струју и воду, а ја свој прикључак немам. У електродистрибуцији су ми рекли да би ме постављање бандере и струјног сата коштало око 135.000 динара. Па где су мени толике паре - прича Марија у сузама.

Струју за сијалице Марија обезбеђује са акумулатора, а и то јој је, како каже, велики трошак, јер сваки други дан плаћа пуњење акумулатора 200 динара. Свог сина Марија води код физиотерапеута само онда када има да плати.

Цитат
Апел за помоћ

Марија каже да јој је свака помоћ добродошла, било да је реч о пеленама, храни или новцу за физиотерапеута. Уколико неко жели новчано да помогне породици Радовић, може то учинити уплатом на жиро рачун број: 105-0000308300342-17 код Аик банке.
За сваку другу врсту помоћи може се обратити Марији на број телефона 063/81-787-63

(Александра Бјеливук, Врбас) (http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Vojvodina/story/232289/Bez+novca%2C+struje+i+vode+%C5%BEive+Radovi%C4%87i.html)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Ekana Јул 19, 2012, 04:25:24

Старица умире пред очима свих, нико није надлежан

(http://www.novimagazin.rs/public/photos/21/21055/255x160_21055-starica.jpg)

18.07.2012 Ириг
Перса М. из села Мале ремете на Фрушкој Гори, има 72 године и једва 20 килограма. У мају је поломила кук, и од тада лежи непокретна у соби, у ранама, гладна, жедна, унеређена...Неће је ни болница, ни Центар за социјални рад.

Споменка Јовановић, комшиница која се прва нашла Перси у невољи, објашњава да од маја до данас жена лежи у кревету и нема ко да се стара о њој.

Перса има супруга Николу, који је чобанин у суседном селу Јаску. Одлази ујутро рано а враћа се увече око 23 часа. Комшије кажу да Персу чак и овом стању физички малтретира кад се увече врати пијан.

Из првог брака Перса има ћерку која живи у Врању и сина који је у Нишу, али су се они изјаснили да не желе да се старају о мајци. Комшије кажу да су деца неколико пута долазили у Малу Ремету, како би им Перса дала сагласност за продају имања у Куршумлији. Кад је то одбила, син и ћерка не долазе, нити контактирају с њом.

Персу у болницу неће да приме, у Центру за социјални рад у Иригу кажу „да су пуно тога урадили“, и да је она превасходно здравствени а не социјални случај. Полиција није од помоћи, јер не зна шта да ради са њом.

Споменка објашњава да више не зна коме да се обрати јер када је Перса у питању сви су ненадлежни. Она се у почекту бринула о Перси, доносила јој је храну, воду, пресвлачила је... Али, како каже, више нема пара за пелене које су јој неопходне.

У Центру за социјални рад у Иригу кажу да су урадили и више него што треба за ову жену и тврде да су се много ангажовали:

"Она није имала ниједан лични документ. Здравствена књижица јој је урађена, а ускоро ће добити и личну карту. Смештај смо јој нашли у Геронтолошком центру у Шапцу, али сва документација мора да буде прикупљена, што иде изузетно тешко. Ми немамо геронто-службу и није у нашој надлежности да се неко свакодневно стара о њој. Она је, пре свега, здравствени случај, а не социјални. Она никада није ни била наш корисник", каже Снежана Мишковић из Центра за социјални рад у Иригу.

Перса умире на очиглед свих, и нико ништа не предузима.

аутор: АА извор: Новости

NoviMagazin (http://www.novimagazin.rs/vesti/starica-umire-pred-ocima-svih-niko-nije-nadlezan)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Ekana Јул 19, 2012, 05:35:31

И то је Србија!!!

Тачније, ВОЈВОДИНА, лице и наличје Пајтићевог  и Чанковог "хуманог демократског друштва", који незадрживо грабе ка ЕУ....заборавивши на народ, при том...

Политиканти уста пуних прича о социјалном програму, као окосници будућег делања...али опет испустише из првог параграфа НАРОД...

Но, да не буде забуне, иста слика, исто одстојање је карактеристика и републичких великодостојника који се још нису озваничили, али су дубоко засели у фотеље....

И они ударају у таламбасе социјалне политике, али од непрекидних шетњи - од Брисела до Вашингтона и натраг - "не стижу" ни себи да помогну, а камоли народу... А не беше тако давно, таман негде у време предизборних кампања, када су исказивали гнев спрам бивших српских челника којима је народна мука била последња рупа на свирали...

Изгледа, научише исту песму, и у истом ритму нечовјештва наставише...

А гладан и исцрпљен народ се у вртлогу неизвесности и немаштине убија, или их убија својим нечињењем (а постојећом обавезом) и сама власт...

Докле, Србијо, мајко?





Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јул 21, 2012, 18:55:38

Ко би рекао, да  је пре два дана била оваква потресна слика...

Цитат

Старица умире пред очима свих, нико није надлежан

(http://www.novimagazin.rs/public/photos/21/21055/255x160_21055-starica.jpg)

http://forum.svisrbisveta.org/index.php?topic=497.msg16997#msg16997




..данас,.... ситуација је сасвим друга,....


Цитат
Несрећа поново спаја породицу бака Персе

Болесна Перса Милетић, после смештања у болницу у Сремској Митровици, очекује посету деце. Деца нису знала за невољу своје мајке

ЗА несрећну судбину своје мајке Персе Милетић (72) која је месецима беспомоћна лежала у постељи у својој кући у Малој Ремети, њена ћерка Надежда Цветковић, која живи у Нишу, сазнала је од наших новинара. А убрзо после тога, и Душан Атанасов, Персин син из Врања, сазнаје у каквом стању му је мајка.

- Била сам у шоку када сам на интернету видела фотографију своје мајке. Наравно да желим да је видим и да бринем о њој, па мајка ми је - прича Надежда Цветковић, која је срчани болесник и којој се стање погоршало откако је сазнала за Персину несрећну судбину.

Надежда је мајку видела последњи пут пре десетак година, када ју је звала да дође да живи са њом и унуцима у Нишу, што је она одбила. И Надеждина ћерка Кристина је у шоку, иако је баку само једном видела.

- Мама заиста није знала шта се дешава са баком. Сећам се, сестра и ја смо биле мале када смо је посетиле, али знам да је требало да дође и живи са нама. Не знам зашто није хтела, мама је јако желела да се брине о њој - прича нам Кристина, Надеждина унука.

Кристина има још две сестре, Ану и Сандру, као и брата Вука од 11 година.

Персин син Душан Атанасов, који ради у једној пекари у Врању, био је такође изненађен нашим интересовањем за његову мајку. Каже да не чита новине јер нема времена. Након наше приче о стању његове мајке, Душан је готово остао без речи.

- Не могу да верујем... Звали су ме из Центра за социјални рад, али су причали о закону, обавезама и тужбама, нису помињали стање моје мајке - једва је прозборио.

Душан тврди да жели да види мајку, али и да су му осећања помешана јер годинама није у контакту са њом.

- То је врло комплексна прича, сећам се само делова те наше несрећне породице, имао сам седам година када је мајка отишла. Никада је нисам кривио јер је претрпела пакао у браку - прича Душан. - Не бих да те ствари износим у јавност, али отишла је јер је морала, побегла је главом без обзира, можда ми је некада било жао што није и нас повела, али што смо старији, и ја и моја сестра Надежда разумемо да другачије и није могла да уради.

А онда је време учинило своје, Душан је чуо да се Перса удала, свако је живео свој живот, пролазиле су године, мајка и њена деца су изгубила сваки контакт.

Све док тужна судбина Персе Милетић није доспела на странице „Новости“.


ЖИВНУЛА БАКА ПЕРСА

(http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2012//07/21/rep-baka-persa_620x0.jpg)

ЗА само два дана неге у Општој болници у Сремској Митровици живнула је Перса Милетић (72) из Мале Ремете.

- Јесам ли ја ово у болници? - пита нас старица, а онда, и не чекајући одговор, каже:- Добри су ови људи, а и храна им је одлична.

Бака Перса смештена је у засебну болесничку собу.Саниране су јој ране на леђима, настале од дуготрајног лежања, почела је и да узима храну. Док је била прикована за постељу у својој кући старица је изгубила двадесетак килограма.

Према процени лекара, она ће у сремскомитровачкој болници провести још неколико дана. Потом, пошто буде прикупљена сва потребна документација, биће смештена у Геронтолошки центар у Шапцу.

(Ј.С.-Д.М., вечерње НОВОСТИ) (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:389485-Nesreca-ponovo-spaja-porodicu-baka-Perse)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Август 10, 2012, 05:04:43
Воће и поврће купујемо на комад


На пијацама у Србији од скоро важи нови начин трговине - све чешће се продају по један парадајз, две јабуке или 500 грама кромпира. Трговци се жале да купци траже и по један лук, пет шљива или само грозд грожђа.

(http://www.vesti-online.com/data/images/2012-05-12/237993_povrce_f.jpg?ver=1344514370)

Ето колико тешко живимо: На пијацама у Србији све чешће се продају по један парадајз, две јабуке, 500 грама кромпира, један лук, пет шљива, грозд грожђа...
То најбоље показује колико тешко живи сваки просечан грађанин а судећи по томе да раст цена тек следи, за трговце ће бити право чудо када једна муштерија буде пазарила килограм било ког поврћа.


Да је куповина на граме узела све већег маха, потрвђује и Милан Петковић који је јуче на Бајлонијевој пијаци купио два парадајза.

"Све је много скупо, поготово издвојити 100 динара за килограм парадајза", каже Петковић, а један од продаваца на Бајлонију додаје да му "кажу да измерим по 200, 300 грама воћа".

Тужно, али истинито!
 ( Вести) (http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/245561/Voce-i-povrce-kupujemo-na-komad)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Август 10, 2012, 05:05:40
Цитат
Тужно, али истинито!


Ово је нажалост ТАЧНО!



Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Август 25, 2012, 02:50:05
O Бака Перси, је раније писано ОВДЕ (http://forum.svisrbisveta.org/index.php?topic=497.msg17047#msg17047),


***


Бака Перса отишла коначно спокојна


Старицу Персу Милетић (72) која је у четвртак преминула у Дому за стара лица у Шапцу, ћерка жели да сахрани у Нишу, поред супруга Бориса, од кога се никада званично није ни развела

(http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2012//08/24n/rep-persa_310x186.jpg)

ПРОДУЖИЛИ сте мојој мајци живот барем толико да је поново загрлим и покажем јој слике своје деце, а њених унука. Ако ништа друго, умрла је спокојна после сазнања да је њени најближи ипак воле - изјавила је Надежда Цветковић (36), мајка четворо деце, на вест да је њена мајка Перса Милетић (72) преминула у Дому за стара лица у Шапцу.


Несрећну старицу пре четрдесетак дана у Малој Ремети пронашли су репортери "Новости" заборављену и одбачену. Јавност и надлежни су након писања "Новости" реаговали па је она здравствено збринута, а после више година видела је и своју ћерку. (http://forum.svisrbisveta.org/index.php?topic=497.msg16997#msg16997)

Старица је четири месеца лежала беспомоћна, без хране и неге са сломљеним куком. Није имала лична документа, али су новинари открили да је пореклом из Куршумлије и да има сина и ћерку који живе у Врању, односно у Нишу.

Иако је имала само шест година када ју је мајка оставила, Надежда и њен супруг Ненад Цветковић били су спремни да јој пруже топлину породице и дома. Планирали су да остане у Дому у Шапцу док мало не ојача, а да они дозидају још једну собу, неких 12 квадрата. Надежда је и сама тешко болесна јер је срчани болесник. Мајку је видела пре двадесетак дана.

- Видела сма још тада да нам неће поживети. Била је у таквом стању да би се сажалио свако, а камоли ја, њена крв. Жао ми је што моја деца нису упознала баку. Иако је оставила мене и брата и није хтела никакав контакт са нама, опет ћу поновити да сам захвална новинарима и „Новостима“ што су ми вратили мајку. Никада себи не бих опростила да је умрла пре тога - потресена је Надежда, која је по сваку цену хтела да мајку смести ближе себи.

ПОРЕД СУПРУГА

- Једино што могу у овом тренутку да урадим јесте да је барем сада приближим нама. Сахранићу је поред свог оца, а њеног супруга Бориса, од кога се никада званично није ни развела, на нишком Новом гробљу - каже кћерка Надежда.
(Д.Миљковић, вечерње НОВОСТИ) (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:394216-Baka-Persa-otisla-konacno-spokojna)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: moka Август 26, 2012, 06:19:02
   Ко помаже сам себи и бог му помаже.Не вреди да кукамо а да нема организованог рада да нам буде боље и да то правдамо лоповским менталитетом.
  Држава је само именица а они који њоме управљају су лопови и идиоти.


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Село_Јовац Септембар 14, 2012, 16:37:44
Ударне рупе

Путеви другог реда, или грађани дригог реда?
Термин „ударна рупа“ је различито дефинисан међу грађанима који непрестано имају проблема са истим приликом своје вожње и међу запосленима у предузећу Путеви Србије. Наиме, запослени у овом предузећу тврде како се не ради о „ударним рупема“, већ о „оштећењу на путу“, све док оштећење није дубље од 5 центиметара. Онда се може назвати „ударном рупом“. Али, како назвати „оштећење“ дубље  од 10 центиметара? Безданом?

(https://mail-attachment.googleusercontent.com/attachment/?ui=2&ik=f9a23fe039&view=att&th=139c56cdb044c337&attid=0.1&disp=inline&realattid=f_h73g92c30&safe=1&zw&saduie=AG9B_P_QxrzBJwJDrvX7yagpbeRM&sadet=1347637034366&sads=hAVfaAHdLQO7o_z7ProZNqDBP2Q)

Регионални пут П217 налази се на релацији Јагодина-Варварин. Овај део Србије представља поморавску равницу са мноштвом природних лепота, непрегледног зеленила и низом лепо уређених винограда у којима ваши сувозачи заиста могу уживати. Међутим, и поред тога, они имају утисак да ви возите слалом, због низа рупа на које чете наићи. Иако звучи непријатно, и то је боље од чињенице да нисте успели да избегнете то „оштећење“ на асфалту, јер даље путовање ће вам, несумњиво, бити онемогућено, јер ваш аутомобил неће бити у стању да се нормално креће, јер се ради о безданима чија површина обухвата готово целу једну траку пута, а дубина иде и до 10 центиметара.

(https://mail-attachment.googleusercontent.com/attachment/?ui=2&ik=f9a23fe039&view=att&th=139c56cdb044c337&attid=0.2&disp=inline&realattid=f_h73g9idt1&safe=1&zw&saduie=AG9B_P_QxrzBJwJDrvX7yagpbeRM&sadet=1347637054503&sads=4QnOMt1Smz0_FDCYoy5zbnlHzcg)

Пре зимске сезоне ове рупе су биле несаниране. Након дуге и хладне зиме, њихова величина се увећала пар пута. Али, то није једини проблем. Пут је, такође, необележен. Тачније, обележен је 2-3 пута у периоду од 10 година. Пошто ова релација спада у путеве другог реда, мештани су се обратили предузећу Путеви Србије поводом овога, али сваки покушај скретања пажње на овај проблем остао је, не само без реализације, већ и без икакве повратне информације. Да ли неко треба да настрада да би се реаговало?
На крају остаје да се запитамо да ли су само ови путеви другог реда, или надлежни и нас посматрају тако, пошто живимо на тој релацији.


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Септембар 15, 2012, 22:05:26
Цитат
Два милиона Срба броји сваки залогај

Мислим да је та бројка мнооого већа!


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Септембар 24, 2012, 02:48:27

Имали смо све, сад немамо ни кревет!

Плави комби упаркиран у једној улици у Земуну данас је дом за Драгана Костића (42), његову супругу Милицу, која је у деветом месецу трудноће, али и седморо деце старости од годину и по дана до 22 године.

(http://www.alo.rs//_customfiles/Image/slike/2012/09/23/porodica-v.jpg)

До пре неколико година Драган Костић је био срећан човек, живео је свој сан, а онда када је остао без посла, цео свет му се урушио под ногама. За његову муку, а што је још горе, за муку његове деце, која ни крива ни дужна, немају минимум услова за живот, држава је остала и глува, и слепа, и нема...
- С децом спавам у комбију, а држава не може ни толико да ми помогне да ме врати на посао с којег сам отпуштен на незаконит начин. Јесам грешан, али грешан сам пред Богом. Држави ништа нисам дужан.


- Како сте остали без посла?

- Радио сам као оперативац у МУП-у. Био сам добар у свом послу. Током свог 16-годишњег службовања у полицији добио сам и више награда. Отказ сам добио 2006. године због свог шурака, жениног рођеног брата. Наиме, он се бавио нелегалном продајом пиратских дискова и ја сам знао за то. Инспекција га је у више наврата хватала, али су га пуштали јер се увек позивао на мене. Једног дана нису хтели да слушају његове жалопојке те је шурак, видевши да ће му запленити робу, успео на брзину да с братом замени торбе и полиција је у станицу однела празан кофер уместо оног у ком се налазило око 400 ЦД-а.
- Шта се десило у станици?
- Колеге су у станици схватиле какву су грешку направиле. Изашао сам из станице и припретио његовом брату, мом другом шураку, да донесе дискове. Нисам желео да ми њих двојица више блате име. Желео сам да на целу причу ставим тачку. Овај ме је послушао и, кад их је донео, ја сам их ставио у кесу и предао полицији. Међутим, после 10 дана стигло ми је решење да је против мене покренут поступак и да сам осумњичен за тежу повреду рада на дужности.


- Како је текао процес?

- На првостепеном дисциплинском суду одлучено је да ми се једна месечна плата умањи за 30 одсто. Међутим, одлуком другостепеног суда, добио сам отказ. Наиме, када сам давао исказ у полицији, ту се налазио и колега кривичар који је одмах покренуо и кривични поступак против мене, што је неуставно, јер не могу два поступка да се воде одједном. А како је тадашњи министар полиције Драган Јочић донео уредбу да свако из полиције против кога се води кривични поступак по аутоматизму добија отказ, тако је било и у мом случају. Иначе, за ту тужбу, још увек, шест година касније, нисам добио пресуду, док је уредба укинута.


- Како сте се осећали тада?

- Искрено, у почетку сам размишљао да убијем некога, а онда сам размишљао да убијем себе. Пао сам у депресију. Нисам знао шта да радим са собом. Како сам доста времена проводио на послу, нисам знао шта да радим са својим слободним временом. Видите, ја сам био срећан човек. Кад имате сан, а он се оствари, живите за то да он што дуже траје. Неживитеу сновима, алиживитеза своје снове. Нисте риба на сувом, већ лосос у својим водама. А онда све то нестане... То је потпуни слом...


- Како сте се сналазили за живот када сте остали без посла?
- Како сам, поред тога што сам издржавао породицу, морао силне паре да дајем и адвокату за жалбу, оно мало што смо имали за црне дане се отопило. Тешка срца морао сам да продам стан од 19 квадрата у Котежу, који сам добио од МУП-а након седам година рада у полицији. За стан сам добио 12.000 евра, које сам искористио да подмирим дугове, а од остатка сам купио овај комби, мислећи да бих могао да се бавим транспортом.


- Где сте живели након што сте продали стан?
- Изнајмљивали смо стан код пријатеља и до пре 15 дана смо живели тамо. Међутим, његов брак је пукао и стан је припао жени. Она нам је рекла да морамо да се иселимо и од тада живимо у комбију.


- Како сви станете у комби и како ваша деца подносе такав живот?

- Мислим да су Вукашин (1), Ангелина (6), Вукица (10), Вук (12), Милана (16), Коста (17) и Немања (22) уопште прерано сазрели. И пре но што смо продали стан, сви смо живели у једној соби, али се знао ред, тако да ни сада нема проблема. Преко дана су у школи или се играју напољу. Плашим се да су они превише озбиљни за своје године, никада ништа не траже... Никада нису дошли с реченицом: "ашто мој другар има то и то, а ја немам?" Не задају нам никакве бриге и сви су одлични ђаци... Ћерка Милана (16) имала је мождани удар. То се десило једне вечери у фебруару. Заболела је глава и почела је да повраћа. Нисам могао да претпоставим о чему се ради. Мислио сам да је неки вирус, а онда се на скенеру показало да се ради о можданом удару. Неких петнаестак дана није имала вид, плашили смо се за њу, али сада је, хвала богу, добро.


- Како се сналазите за храну?

- Млађа деца која иду у ОШ "Дринка Павловић" имају ручак и ужину за џабе. Школа је сама то одлучила да уради за нашу децу. Нисам слова рекао, ништа нисам тражио... Такође, овде у близини има једна пекара где нам понекад оставе неко пециво или хлеб... Добрим људима не морате да тражите, они сами дају.


- Имате ли помоћ пријатеља?

- Не. Не чујем се ни са ким. Све кредите које смо имали код пријатеља супруга и ја, све смо изгубили. Можете неког да замолите за помоћ једном, два пута, али не можете тако стално... Нико неће да трпи туђу муку и ја то потпуно разумем.


- Зашто нисте нашли неки други посао?

- Имао сам гомилу послова од како сам добио отказ. Једино поп и лопов нисам био. Међутим, увек се нешто деси. Као да је неко бацио неку клетву на мене. На последњем послу на ком сам био трпео сам велико малтретирање од газде, а он ми је отворено говорио: "Шта се буниш, имаш седморо деце, не можеш себи да приуштиш да даш отказ". Трпео сам докле сам могао. Сад једино најстарији син ради, а ја покушавам стално да нађем нешто. Ових дана сам се ангажовао да добијем такси дозволу, али је то просто немогуће. Лакше је добити дозволу за управљање суперсоничном летелицима него дозволу за таксирање.


- И поред тешке ситуације, одлучили сте се да имате још једно дете?
- Да. Жена ми је у деветом месецу трудноће. Многи ме то исто питају, а ја ћу вам рећи - нисмо ми рађали децу да нам неко помаже. Ми смо их рађали јер су деца највеће богатство. Нисмо рачунали на овакав живот и не тражимо сажаљење. Ми смо некада лепо живели. Имали смо довољно, ма имали смо и другоме да дамо... Ја само желим да почнем поново да радим и онда ће, ваљда, све доћи на своје.

 
Држава нас игнорише!

- Обратио сам се за помоћ полицијском синдикату, секретарица је пре 14 месеци рекла да ће ме позвати, још увек чекам позив. Милион пута сам се обраћао Општини Палилула, али председника никада тамо нисам затекао. Обраћао сам се центрима за социјални рад на Палилули и у Земуну, као и Скупштини Града, писао сам Ивици Дачићу и - ништа! Обратио сам се и Патријаршији, патријарх није имао времена да ме прими. Помоћ сам добио једино од Богородичине цркве на Бежанији. И то 4.000 динара. Но, тамо су ме упозорили да новац обавезно вратим пре но што се преселим.

 

А Јеремићу кирија 15.000 долара!

- Верујете ли да ће доћи боље сутра?
- Не верујем. Проблем је у политичарима. Док се нас деветоро гура у комбију, Вуку Јеремићу држава сваког месеца плаћа 15.000 долара за стан у Њујорку. Гладна породица не може да дође до патријарха, али зато Ивица Дачић може у по дана да сврати на благослов. Томислав Николић чини грех према Богу штрајком глађу, а владика Иринеј му долази у посету и доноси му бројаницу од ћилибара, која кошта бога оца. То је наша реалност. Какво боље сутра?

(Р.Кантар, Ало) (http://www.alo.rs/vesti/54004/Imali_smo_sve_sad_nemamo_ni_krevet)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Септембар 24, 2012, 03:09:54
Цитат
- Верујете ли да ће доћи боље сутра?

- Не верујем. Проблем је у политичарима.
Док се нас деветоро гура у комбију, Вуку Јеремићу држава сваког месеца плаћа 15.000 долара за стан у Њујорку. Гладна породица не може да дође до патријарха, али зато Ивица Дачић може у по дана да сврати на благослов. Томислав Николић чини грех према Богу штрајком глађу, а владика Иринеј му долази у посету и доноси му бројаницу од ћилибара, која кошта бога оца. То је наша реалност. Какво боље сутра?


Све је речено овом реченицом: "Проблем је у политичарима"



Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Септембар 29, 2012, 09:23:48
Туга, све горе од горег ових дана. Људи гину, а да право ни живели нису!!!



***




Туга и неверица у селу Грејач крај Алексинца

Погинула радећи да преживи!

Добрила Кочић (56) из Грејача код Алексинца, која је у четвртак настрадала у тешком удесу у селу Бзовик код Краљева, када је камион без надзора возача кренуо у рикверц и и прегазио њу, Радивоја Д. (65) из Врања и Александра Беговића (55) из Крушевца, живела је сама у туглари без струје на самом крају села.


(http://www.alo.rs//_customfiles/Image/slike/2012/09/29/nadnicarka-v.jpg)

Како кажу мештани, радила је као надничар да преживи, често и за само 500 динара. За њену трагичну судбину полиција није имала коме да јави, па је о погибији обавестила председника месне канцеларије.
- Добрила је живела сама од пре четири године, када јој је умро муж. Деце нису имали, па јој је самоћа често тешко падала. Повремено је добијала и социјалну помоћ, у току зиме, а лети је радила у надници по селу да преживи. Није бирала послове, ишла је у бербу вишања, малина, шљива... Цео дан је радила само да заради 500 до 1.000 динара. Од зараде из бербе вишања средила је шупу, да има зими где дрва да стави, а од ове наднице је требало да поправи плафон, који се недавно срушио изнад њеног кревета и повредио јој ногу. Плашила се да се туглара не сруши када падне снег, јер нема куд, а новца није имала, па је морала у надницу - прича комшиница Милена Рашић, чији је теча Александар Беговић из Крушевца погинуо са Добрилом. Она каже да се Добрила јавила телефоном једној комшиници дан пре трагедије и рекла јој да долазе у петак. Али, судбина је хтела другачије...
- Била је вредна, радна, поштена и искрена, живела је на ивици егзистенције и није имала струју. Када добије социјалну помоћ, прво је увек вратила шта дугује, па оно што остане је за њу. Пре поласка позајмила је 5.000 динара да има да оде у надницу. Сирота жена, отишла је да заради неки динар да преживи, није заслужила да јој се тако нешто деси - додаје комшиница Зорица Ђорђевић.

Даља рођака Весна Милошевић каже да су Добрилу одбили за социјалну помоћ за наредна три месеца, па је морала у надницу. Добрила је имала брата у Београду, али мештани Грејача још увек нису успели да ступе у контакт са њим.
- Уколико се нико од ближе родбине не јави, сахранићемо је ми, комшије из села, ту на сеоском гробљу, крај супруга - рекле су комшије.

(Бранко Јаначковић, Ало) (http://www.alo.rs/vesti/54220/Poginula_radeci_da_prezivi)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Октобар 16, 2012, 05:16:43
Кућа са девет гладних ђака!



Живимо тако што идемо с децом у надницу. Понекад добијемо нешто паприке, лука, кромпира, јада се мајка Весна Миленовић

(http://images.kurir-info.rs/slika-620x333/vesna-milenovic-1350247170-219230.jpg)


ПАРАЋИН - Деветоро деце у осам разреда школе!
Весна Миленовић (39) и Горан Голубовић (43) из места Поповац код Параћина родитељи су деветоро деце и свако од њих је школарац. Скоро да не постоји разред који њихова деца не похађају, јер најстарија Тијана (16) иде у други разред средње школе, а Маријана (15) у први. Њихова браћа су заузела клупе у основној школи - Милош (14) иде у осми разред, Никола (13) у седми, Кристијан (11) у пети, као и његов брат Александар (10). У трећи разред иде Немања (9), у други Лука (8 ), а најмлађи Матеја (6) ђак је првак!




Ова једанаесточлана породица живи од 25.000 динара, а само за књиге и школску опрему треба им скоро 100.000 динара.

- Живимо од социјалне помоћи и дечјег додатка. Од тих примања само 10.800 динара морамо да дамо на превоз ћерке Марије, која се школује у Ћуприји. Она користи два превоза јер није добила место у дому, и то толико кошта. Ту је и старија Тијана, за чији превоз одвајамо 5.700, тако да нам за живот остане само око 8.000 динара. Њих потрошимо на брашно - каже кроз сузе Весна, која је доскоро с мужем радила у Градској чистоћи, али су добили отказ због вишка радне снаге.

Како каже, све је још горе јер је почела нова школска година, а срамота је да деца одлазе у школу у поцепаној гардероби коју су наследила од комшија.

- Несрећници немају читаве патике и ранчеве. Нешто су добили и од Центра за социјални рад... Сва срећа па су ми деца вредна, идемо заједно у надницу и заузврат добијамо паприку, лук, кромпир - каже мајка.



Цитат
За ручак - пет кила кромпира

Да је неопходно много намирница како би се спремио ручак за једанаесточлану породицу, потврђује мајка Весна.

- За један ручак нам је, на пример, потребно пет килограма кромпира и килограм пасуља.

О месу можемо само да сањамо! Поред тога што немамо довољно новца за храну и деци за слаткише, немамо ни свој дом, већ станујемо у објекту који нам је обезбедио Центар за социјални рад - прича ова жена.

(Сања Илић, Курир) (http://www.kurir-info.rs/kuca-sa-devet-gladnih-daka-clanak-459330)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Октобар 18, 2012, 23:53:40
Живот између контејнера и јахте


Таман када су грађани Србије помисли да не може бити горе, првих октобарских дана погодио их је нови талас поскупљења. Поскупело је грејање, градски превоз, млеко и млечни производи, месне прерађевине, шећер, уље, цигарете, бензин, средства за личну и кућну хигијену. Председница Центра за заштиту потрошача Србије Вера Вида израчунала је да реална потрошачка корпа за просечну породицу у Србији износи 110.000 динара (950 евра), док је просечна плата у Србији 363 евра.

(http://www.vesti-online.com/data/images/2012-10-13/272518_101409s1_if.jpg?ver=1350174855)

Слика је још мрачнија ако се има у виду армија незапослених од милион људи. На југу Србије грађани су срећни ако месечно у коверти приме и двеста евра.



* Статистички подаци су више него суморни јер плату у Србији не прима чак 19 одсто оних између 55 и 64 године, а пензију 27 одсто старијих од 65 година, док је транзиција без посла оставила 200.000 старијих радника и 320.000 најсиромашнијих без пензије.
Када се све прерачуна, види се да без плате или пензије у Србији животари најмање пола милиона старијих од 55 година. А мало коме међу њима је пошло за руком да оствари право на државну социјалну помоћ, мада од ње једва може да се плати један рачун за струју.


* Економски стручњаци су забринути како ће грађани прегурати зиму.

- Поскупљења хране додатно ће смањити потрошњу грађана која је ионако сведена на минимум. У Србији се грађани одричу свега, већ одавно је почело да се штеди на храни. Јесен је иначе период када свака породица у Србији има велике издатке, попут набавке огрева, уџбеника за децу и јесење гардеробе. Сада ова поскупљења многе грађане довести на границу пуког преживљавања - каже економиста др Владана Хамовић.



(http://www.vesti-online.com/data/images/2012-10-13/272519_101409s2_f.jpg?ver=1350175291)
  Све више људи у Србији који морају да просе да би прехраниле себе и чланове породице



* Горан Паповић, председник Националне организације потрошача Србије, каже да је стандард грађана срозан до дна.


- Водимо се као аграрна земља, са свим могућностима за производњу хране, а са друге стране у нашој земљи постоје казани и народне кухиње. Људи раде на црно да би преживели јер не могу наћи посао. Фабрике су затворене, нема на видику отварања радних места, а велики број најугроженијих грађана нема никаква примања или прима социјалну помоћ од десетак евра месечно. То је срамота за ову земљу - истиче Паповић.


* Жестоко поскупљење натерало је и синдикате да дигну свој глас.

- Даћемо Влади 15 до 20 дана да врате цене, на ниво који је био пре 1. септембра.

-Уколико то не учини, позваћемо људе на масовне протесте у свим градовима Србије - изјавио је Љубисав Орбовић, председник Самосталног синдиката Србије. Држава би сада требало да приволи произвођаче и трговце да цене које су увећане више него што је раст ПДВ-а и акциза врате на реални износ, а да наплати порез на екстрапрофит онима који су неоправдано мењали ценовнике.

* Око 60.000 младих људи у Србији је џаба дипломирало. Они чаме на бироу, мада су њихови родитељи, али и друштво издвојили много за њихово образовање. Стога је Србија земља из које млади највише беже у бели свет, што за последицу има да се Србија налази на претпоследњем месту на свету.


* Страх од папрених цена и несташице хране у Србији, по свему судећи, натерао је грађане да се враћају навикама од пре 19 година. Празни рафови где стоји уље ружили су гондоле продавница током целог септембра. Стога не чуди што се све више грађана пуни подруме и оставе џаковима намирница.

* У међувремену, грађани Србије, који су листом претворени у голу сиротињу морају да се сналазе како знају и умеју, а дотле свакодневно слушају о велелепним вилама, скупим аутомобилима, а прошле недеље је стигла вест да супруга бившег министра Милана Марковића поседује јахту вредну четврт милиона евра, мада се он бранио да је јахта поклон њеног оца. Грађанима Србије остаје опор укус у устима да терет кризе у Србији искључиво пада на леђа сиротиње.

(Н.С.Прерадовић, Вести) (http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/261431/Kriza-u-cetvrtoj-brzini-1-Zivot-izmedu-kontejnera-i-jahte)


Наслов: Одг: За социјалну помоћ потребно 14 докумената
Порука од: Гога Октобар 28, 2012, 04:10:23
За социјалну помоћ потребно 14 докумената


Све више захтева грађана за новчана давања, а компликована бирократија брана којом се држава штити. На шалтерима оставимо богатство


(http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2012//10/27/dr-hiljadarka--BIROKRATIJA_620x0.jpg)

ГОДИШЊЕ се на руке незапосленима у Србији исплати 17 милијарди динара, породицама на рубу преживљавања још најмање осам, а сиромашној деци десет... Републичка каса све је плића, а списак оних који моле за помоћ све је дужи. Зато је, по свему судећи, држава изабрала да се од осиромашеног народа брани - шалтерима.

- Да би неко добио социјалну помоћ, мора да поднесе лични захтев и још бар 14 докумената међу којима су фотокопије личне карте, извода из матичне књиге, правоснажна судска одлука о издржавању од сродника, уверење о имовном стању, решење о порезу на имовину, уверење за незапослене чланове породице, потврда о висини примања, потрошачки број струјомера, уверење о кућној заједници... - набраја Надежда Сатарић, предеседница НГО "Амити", која се бави бригом о старима и сиромашнима у Србији.

Према њеним речима, социјална помоћ због низа парадоксалних услова и големе бирократије не стиже свакоме коме је потребна, а од ове компликоване процедуре први одустају - стари. У бесмислице она убраја и прописе који у старту дисквалификује сиротињу да потражи државну помоћ:

- Једна таква је да се новчана помоћ не може доделити особи који има хектар земље, иако је јасно да већина старих ту земљу не обрађује нити има коме да је да у закуп, јер су села пуста. Друга је да потенцијални корисник мора да тужи своје сроднике који неће да га издржавају, а то ће мало ко да уради, јер нисмо тако васпитани, нити нам је то у традицији. Напротив, већина је мишљења да би пре умрли од глади него поднели срамоту што су тужили сопствену децу. А трећа нелогичност се односи на "одговарајући стамбени простор" по члану породице, а то је једна соба. Овај критеријум у пракси потпуно ставља у неповољни положај старачка самачка домаћинства, а таквих је у Србији 435.491, од којих је 213.508 у руралним срединама. А чак 266.613 су самачка, па је отуда највећи број сиромашних старих људи, по овом критеријуму већ искључен из могућности да оствари право на социјалну помоћ.

Ове су процедуре зато многима "немогућа мисија" јер се најчешће ради о неписменима или тешко покретним људима који живе у удаљеним местима, сами, без новца, болесни...

- Све је то скупо за сиромашног старог човека који, иако све ово може да добије без плаћања такси, мора да плати превоз од своје куће до центра за социјлни рад, општине, суда, где најчешће има два рочишта... Чак и када остваре ово право, новац се уплаћује на њихов рачун у Поштанској штедионици, са ког морају да га подижу лично. Како често то нису у стању, они дају овлашћења у ЦСР-у неком од комшија или сродника, а та "услуга" га често кошта и до 1.000 динара- додаје Сатарићева.

Држава није много обазривија ни према родитељима који немају довољно новца да издржавају своју децу. За дечји додатак који је скромних 20 евра, потребно је обићи бар десет различитих шалтера и на њима оставити брдо документације. У београдском Секретаријату за социјалну заштиту наводе да уз лични захев за новац, мајка или отац морају да приложе и изводе из матичне књиге рођених за сву децу у породици, уверења о држављанству, фотокопије личних карата одраслих чланова домаћинства и пријаве пребивалишта за децу, оверене здравствене књижице подносиоца, потврду о катастарским приходима и пореско уверење за сваког члана заједничког домаћинства из места рођења и становања, потврде о својству редовног ученика...

Зато многи парови одустају од јурцања за дечјим додатком који би им, у најбољем случају ојачао приходе за свега 80 динара дневно.

Ипак, у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике не мисле да је бирократија убила вољу онима којима је помоћ заиста и потребна. То илуструју бројкама које показују константно повећање броја захтева и масе новца која се подели најсиромашнијима.

- Каса Министарства рада и социјалне политике у овој је години дубља него лане, а на списку корисника биће укупно 834.732 имена. Све то ће државу коштати око 90 милијарди динара. То показује да су помоћи, иако скроме, све значајнија ставка у државном буџету - оценио је Зоран Мартиновић, државни секретар за социјалну заштиту.

Он подсећа и да се само на дечје додатке издваја скоро милијарду динара месечно и да ова помоћ стиже на адресе чак 405.000 малишана.

И у Националној алијанси за локални економски развој (НАЛЕД) су израчунали да непотребне процедуре државу и народ годишње коштају чак 1,35 милијарди евра! У то нису убројили време изгубљено чекањем у редовима, а многима је оно непроцењиво. У овој организацији примећују да држава своје грађане третира као - курире.

- Они се свакодневно боре са шумом папира и бирократских процедура - кажу у НАЛЕД-у. - Само за остваривање породиљске накнаде потребно је 86 докумената, од којих је 80 непотребно. А ако би трудница била пет месеци на трудничком боловању, морала би сваки месец да доказује да је трудна носећи исте документе. То је 36 докумената на укупно 43 папира!

Ова пошаст није заобишла ни привреднике, јер, како наводе у овој организацији, предузеће може да изгуби четири сата и 27 минута на пријаву или одјаву радника, пет сати и 55 минута за промену средишта предузећа и два сата и 16 минута за уверење о плаћеном порезу и то само ако има стално запосленог административног радника који се тиме бави.


МИЛИЈАРДЕ У ВЕТАР

ГРАЂАНИ годишње само на име републичке административне таксе, када ваде извод из матичне књиге рођених, уверење о држављанству и остала документа, плате 9,27 милијарди динара - израчунали су у НАЛЕД-у. Када би се ова документа размењивала електронски, уштедело би се 4,61 милијарду динара.

(Биљана Стеља, вечерње НОВОСТИ) (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:403317-Za-socijalnu-pomoc-potrebno-14-dokumenata)


Наслов: Одг: За социјалну помоћ потребно 14 докумената
Порука од: Гога Октобар 28, 2012, 04:41:04
Ово је нажалост тачно. Само што аутор овог текста није написао колики је износ те социјалне помоћи за коју треба повадити брдо докумената. Такође  није написао колико пута треба отићи у социјалну службу, водити маратонске разговоре и одговарати на трагикомична питања. Па, тек  колико треба времена да прође да се добије решење, након ког се, опет након вишемесечног чекања може очекивати та социјална помоћ. Многи не дочекају тај тренутак, умру у беди.

Висина те социјалне помоћи, месечно је око 40 евра. На страну то, колико је тај износ понижавајуће мали и  ко би и како могао цели месец да издржи са тим износом...Ако човек дочека да му тај износ буде једини извор примања, а да је при том још болестан, онда може слободно да се опрости са животом.

И када протутњи тих 9 месеци, колико се прима социјална помоћ или година дана (код оних радно неспособних),следи поново јурњава за прибављањем тих истих докумената и тако све у круг.


Наслов: Одг:Полиција опколила трафике, а власници се закључавали
Порука од: Гога Новембар 02, 2012, 23:05:34
Драма на Новом Београду: Полиција опколила трафике, а власници се закључавали

Дарко Петковић, син власнице СТР „К-45“, јуче је неколико сати провео закључан у трафици у Улици Јурија Гагарина претећи да ће се полити бензином ако надлежне службе покушају да је склоне. Готово иста сцена одиграла се јутрос у Улици Пеђе Милосављевића, када се у својој трафици за полицу дословно везао супруг Селвете Ерић. У Општини Нови Београд тврде да је уклањање трафика по закону, али власници мисле другачије и одлучили су да их бране телима.


(http://www.blic.rs/data/images/2012-11-02/285578_dsc00301_f.jpg?ver=1351870196)

- У осам сати јутрос трафику су опколили комуналци, полиција, чак је стигла и Хитна помоћ. Мој супруг, радница и ја смо се закључали и нисмо хтели да напустимо трафику. Ватрогасци су били у приправности да је секу како би нас избацили напоље – прича Селвета Ерић.

Она тврди да је за време градоначелника Богдановића донета одлука да се одређене локације, на којој је и њена трафика, прогласе неважећим, али да је Уставни суд ту одлуку 2004. године прогласио неуставном.

- Они, а ту мислим првенствено на ЈП "Пословни просторр Нови Београд", хоће да склоне наше, а поставе њихове трафике. Покушавају да нас отерају на силу. Нису нас ни обавестили када ће нас уклонити – прича Ерић.

(http://www.blic.rs/data/images/2012-11-02/285584_trafike-foto-vesna-lalic-2_f.jpg?ver=1351874298)

Слична прича и права драма одиграла се у Улици Јурија Гагарина јуче ујутру, када је и син власнице СТР „К-45“ претио да ће се запалити.

Према причи његове мајке Весне Петковић, долазак полиције био је заказан за 9.30, али они су стигли пре седам сати.

- Понижавају нас, долазе специјалци као да смо неки криминалци. Рекли су ми да ће ме ухапсити ако приђем својој трафици, за коју имам све дозволе, али је син на време ушао у трафику и запретио им да ће се запалити. Укинули су ми, наводно, дозволу коју имам од 1988. године, а нису ме ни обавестили! Када сам пре 15 година добила дозволу од "Политике", у том уговору пише да ми се може одузети само у случају градње пута, зграде - прича Весна Петковић, власница СТР  "К-45", и додаје да је око стотину комшија стало испред трафике да је брани од полиције.

(http://www.blic.rs/data/images/2012-11-02/285583_trafike-foto-vesna-lalic-1_f.jpg?ver=1351870822)

Она каже и да је покренула петицију да се трафику не уклони, и да ју је за сада потписало 560 људи. Те потписе је, како каже, проследила председнику општине Нови Београд Александру Шапићу.

У Општини Нови Београд, међутим, кажу да је решење о уклањању киоска донело Одељење за инспекцијске послове, на основу одлуке Скупштине о плану постављања објеката на јавним површинама.

- Том одлуком дефинисано је 79 локација на којима треба да се налазе објекти ЈП "Пословни простор Нови Београд" и то су једини објекти који имају решење. Поменути киосци налазе се на микролокацији предвиђеној за постављање објекта ЈП "Пословни простор Нови Београд". Они немају валидно решење и морају бити уклоњени - каже портпарол општине Бојана Савић.

Она додаје и то да ће на постојећој локацији бити постављени објекти за чије ће изнајмљивање у најкраћем року бити оглашен јавни позив за прикупљање понуда за закупце киоска. Сви заинтересовани ће моћи да се пријаве за учествовање у поступку.

- Сматрамо да ниједан појединац не сме претњама да спречи полицију и надлежне органе да обављају свој посао, стога нећемо имати разумевање за било какво уцењивање и ремећење редовних и законских процедура - рекла је Бојана Савић.

(С.Жерајић, Блиц) (http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/351072/Drama-na-Novom-Beogradu-Policija-opkolila-trafike-a-vlasnici-se-zakljucavali)



Наслов: Одг: Полиција опколила трафике, а власници се закључавали
Порука од: Гога Новембар 02, 2012, 23:08:18
Шта је ово, него диктатура полицијске државе Србије.

Људски живот ништа данас не значи, јер може неко и да се полије бензином и да се спали и да се на тај начин бори за своју голу егзистенцију, ма кога то брига. Власт мора да уради оно што је наумила, само када  је у питању онај мали, обичан човек. Крупне зверке се не дирају, а нарочито оне из политичког миљеа!


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: moka Новембар 03, 2012, 06:41:42
  Увек иста прича.Нажалост,људи не воде рачуна о томе да општине имају превелику власт,Срби немају свест да лоповима не треба олако да дају тешко уштеђене паре.


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Новембар 05, 2012, 03:10:04
У Србији четири самоубиства дневно


Београд -- У Србији сваког дана, у просеку, четворо људи себи одузме живот, али се тај број и даље увећава. Забрињава чињеница да је све више младих.

(http://www.b92.net/news/pics/2012/11/04/109944610150969fec7a35e937129793_368x345.jpg)

Телефонска линија већ постоји, а потребна је само једна соба да би једино београдско телефонско саветовалиште за превенцију самоубистава наставило са радом.

Иако је Србија по броју самоубистава у европском врху, једино београдско телефонско саветовалисте већ два месеца не ради због недостатка средстава.

У емисији "Пулс нације" психолози апелују да држава покаже одговорност и траже само једну собу да би наставили да спасавају животе.

Посебно забрињава пораст самоубистава младих, који се током последње деценије увећао чак четири пута. У Новом Саду су за младе поред телефона отворили и посебну он лине везу за помоћ.

"Са младим људима наша нажалост статистика је више него црна. А бојим се да ови нови стилови живота, као једну јако лошу последицу вуку за собом много веће отуђење, много већу изолацију младих људи, другим речима ако је млада особа села за компјутер у неким нарочито касним сатима и одлучила да путем чета потражи помоћ - велика, велика опасност је да или тренутно размишља о самоубиству или је о томе размишљала у некој скоријој прошлости", каже Татјана Бокун, психолог и волонтерка Центра за прервенцију самоубистава "Срце", Нови Сад.

У Србији се најчешће убијају средовечни мушкарци, чак три пута чешће од жена. Незапосленост, сиромаштво,осећај безнађа, рушење партнерских или породичних веза подстичу очајне људе на све драстичније реакције.

"Дешавало се да се полију бензином и стану са упаљачем на терасу и кажу ја одавде не идем можете само да ме изнесете у кеси. Тај неки нови моменат који до сада није био толико актуелан, а плашим се да ће бити све присутнији обзиром на све дубљу и дубљу кризу у сваком погледу", каже Горан Којић, криминалистички психолог, из МУП-а Србије.

Србија нема Националну стратегију за превенцију самоубистава, нити акциони план хитног деловања како би се алармантни пораст броја самоубистава зауставио.

"Ви немате места где би човек у кризи која захтева тренутно деловање, јер је стварно угрожен живот и не само живот човека који је у кризи него и његове породице, ту врло често су малолетна деца и друге особе које потпуно зависе од човека који жели да оконча живот. То су страшно ургентна стања и ви немате места где би тај човек ушетао и рекао људи помагајте", каже Бранка Кордић, директорка Затвореног Центра за превенцију самоубистава Београд.

Светска искуства потврђују да близу 70% самоубица, месец дана пре трагичног чина, траже стручну помоћ и њихов се живот може спасити.

Психолози упозоравају да су новембар и децембар кризни месеци јер крај године подстиче на свођење рачуна, активира страхове и црне мисли.

Кућа Телеком уступила је бесплатну телефонску линију, а хитно је потребна само једна соба да би једино београдско телефонско саветовалиште за превенцију самоубистава наставило са радом ( Б92) (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=11&dd=04&nav_category=12&nav_id=657515)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Новембар 05, 2012, 03:11:08
Цитат
Србија нема Националну стратегију за превенцију самоубистава, нити акциони план хитног деловања како би се алармантни пораст броја самоубистава зауставио.


Да Србија нема само то, их  где би нам био крај.


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: moka Новембар 23, 2012, 06:08:23
Majka zapretila da će se spaliti

Milica Ivanović    | 23. 11. 2012. - 02:00h | Foto: M. I.    | Komentara: 2
Trogodišnji Andrej Mijailović iz Leskovca pre godinu i po dana plačem je spasao živote 17 porodica u zgradi u Vlajkovoj ulici, koja je tada izgorela do temelja. Za koji dan on, njegov brat Stefan (18) i nezaposleni roditelji Zorica i Zvonko naći će se na ulici, jer su gradski oci odlučili da raseljenim porodicama više ne plaćaju kirije.

(http://www.blic.rs/data/images/2012-11-22/290646_pogorelciporidca-mijjailovic-u-stanu_f.jpg?ver=1353621524)
Porodica Mijailović posle požara živi u iznajmljenom stanu
- Nemamo kud, nego ćemo da razapnemo šator pored temelja one zgrade i tu ćemo da zimujemo - plače Zorica, čija porodica preživljava sa 17.000 dinara socijalne pomoći.

Sredinom maja 2011. godine buknuo je požar u zgradi od azbestnih panel ploča dok su stanari bili u dubokom snu. Mali Andrej je prvi reagovao na dim. Njegov kašalj i plač probudilo je majku Zoricu, koja je sa bebom u rukama alarmirala ostale stanare, pa niko nije stradao. Jedino što su poneli iz stana bile su pidžame.

Tadašnji gradonačelnik Slobodan Kocić je obećao novu zgradu za tri meseca, ali se od zemljanih radova nije dalje otišlo. Pogorelci, kako ih zovu Leskovčani, smešteni su u privatnim kućama o trošku grada. Novi gradonačelnik Goran Cvetanović kaže da više nema para u budžetu za plaćanje kirije.


- Biće plaćena novembarska kirija i dalje moraju da se snalaze, da se prijave za socijalnu pomoć jer je budžet prazan, radnici u komunalnim preduzećima nisu primili po 11 plata - kaže Cvetanović.

I Zorica i Nebojša Milošević sa dvoje dece žive od 11.000 dinara socijalne pomoći.

- Ja ću naše muke da prekratim tako što ću otići pred opštinu, politi se benzinom i zapaliti. Verujem da će se posle neko smilovati i zbrinuti bar moju decu. Ne marim više za svoj život jer godinu i po dana preživljavam stresove - očajna je Zorica Milošević.

Na mestu gde se nalazila zgrada naziru se samo temelji koje okružuje korov. Cvetanović se pita zašto nije sagrađena zgrada, ali na to pitanje juče nismo mogli da dobijemo odgovor od predstavnika bivših vlasti.

http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/354479/Majke-zapretile-da-ce-se-spaliti



На све стране немоћан народ препуштен сам себи.Србија постаје заиста земља безнађа.



Наслов: Одг: ТУЖНА ЛИ СИ, СРБИЈО!
Порука од: Гога Новембар 30, 2012, 10:14:23
ТУЖНА ЛИ СИ, СРБИЈО!

Угушили се због хиљадарке!


"Није му то био стални посао, ишао је повремено да копа бунаре са Гораном не би ли шта зарадио... Тешка су времена, треба преживљавати. Славили смо сину пунолетство пре два месеца, па смо се мало задужили... Горан је то као наш пријатељ знао и звао га је то јутро да заради који динар".


(http://www.alo.rs/resources/img/29-11-2012/single_news/181986-06.jpg)
Милорад испред бунара у ком су се угушили Милијашевић и Толић

Ја сам се стално љутила кад иде на та копања, говорила сам му: "Што идеш да толико црнчиш за 1.000 динара?" Тог јутра ми је рекао: "Ма не брини, враћам се за сат, сат и по...", прича за "Ало!" Слађана, супруга радника Дејана Милијашевића (40), који се заједно са Гораном Толићем (44) у среду ујутру угушио у бунару у младеновачком селу Влашка.


(http://www.alo.rs/resources/img/29-11-2012/single_news/181996-07.jpg)
Бобан Буквић и Милорад Мирковић

- Све је то, изгледа, нека судбина... Њих двојица су тог дана требали да копају бунар код нас у селу Кусадак једном комшији, али су се одлучили да пре тога оду и до Влашке. Требало је и да Горанов синовац иде са њима да ради, али се нећкао, три пута је долазио до капије и на крају Горану рекао: "Немој да се љутиш, боли ме нешто глава, стварно не могу." Ја, која сам иначе јако досадна и нон-стоп зовем Дејана на телефон, то јутро га нисам ни позвала...
Послови по кући, обавезе, тамо-вамо и није ми се дало! Онда ми је мајка јавила шта се десило, а за који минут двориште нам је било пуно полиције - прича од бола скамењена Слађана, не пуштајући сузу и трудећи се да буде јака због деце.

Док њиховог старијег сина (18) теше другари, млађи син од 13 година примио је ињекцију како би се мало смирио. Резултати обдукције, који су јуче пристигли, показују да су се обојица отровала услед велике концентрације метана, а анализе су показале и присуство угљен-моноксида. Супруга Горана Тасића, син и ћерка јуче су припремали сахрану и нису били у стању од бола ни да разговарају.

(http://www.alo.rs/resources/img/29-11-2012/single_news/182007-08.jpg)
Слађана, супруга страдалог Дејана Милијашевића

Њихови рођаци кажу да су обојица настрадалих радила све и свашта да прехране породицу, а чак повремено ишла и у Русију да раде најтеже послове и да је Горан био искусни мајстор у овом послу. Да доведе у двориште воду за пиће и напајање стоке како би прехранио породицу, једва је издвојио новац и несрећни Милорад Мирковић, који је настрадалима био погодио цену од 35 евра по метру, што је и нижа цена за ове радове јер нису копали машински, већ са сајлама и бушилицом.


(http://www.alo.rs/resources/img/29-11-2012/single_news/182018-09.jpg)
Дејан Милијашевић

У ово село, које је у брдима, не може да се доведе градска вода, а како је стари бунар пресушио, породица већ неко време цистерном довози воду, међутим, како кажу, "долази зима, а треба се прехранити".



"Чика Мићо, лоше ми је, вадите ме!"
Са двојицом радника, радио је још један, али и сам Милорад Мирковић и његов комшија Бобан Буквић.
- Рекао сам им да нећу велику дубину јер је у Влашком земља пуна угља, али су ми рекли да су код комшије ископале 30 метара и да је угаљ знак да испод има воде. Бобан је силазио доле кад су стигли до 11 метара, али је рекао "Чика Мићо, лоше ми је, вадите ме!" Мислили смо да је од умора, али сам рекао да он неће више ићи на толику дубину. Паузирали су неколико дана с послом због слава, а када је у среду Дејан сишао са сајлом, само се зачуло кркљање! Мислили смо да му је позлило. Поштено да вам кажем, да сам знао да су гасови у питању, не бих пустио ни овог другог да иде за њим... - прича за "Ало!" Мирковић.



Мирковићу синови умрли са 19 година

Светлана Мирковић, Милорадова супруга, јуче је лежала болесна у постељи јер, како каже, више нема снаге "да гледа нову несрећу која их је задесила". Породица је изгубила 2005. сина Марка (19), који је умро од коксаки вируса, а осам месеци касније и Милоша (19), који је имао срчани удар. Резултате обдукције и дан-данас чекају. Гореле су им штале, пропадала летина, али Милорад каже да "ако јесте, онда није његова кућа уклета, већ село", јер су и остали преживели бројне несреће. Да ли то "има везе са некадашњим рудницима угља који су ту били", како каже, не зна.

(Ало) (http://www.alo.rs/vesti/hronika/ugusili-se-zbog-hiljadarke/5508)


Наслов: Одг:ТУГА: Пештерци дочекали зиму у кући од блата
Порука од: Гога Децембар 09, 2012, 11:59:17
ТУГА: Пештерци дочекали зиму у кући од блата

На ободу Пештера Дајана (4), Милица (3), Душица (2) и петомесечна Јелена Дуњић с родитељима живе у собици од девет квадрата



(http://images2.kurir-info.rs/slika-620x333/sjenica-pester-kuca-od-blata-zima-hladnoce-1355009230-239077.jpg)
Дуњићи се од зиме бране ћебићима

СЈЕНИЦА - Животе, туго...
Горе, на ободу Пештера, у дивљини где ће зазимити мале Дајана (4), Милица (3), Душица (2) и петомесечна Јелена Дуњић, и вукови зими ретко свраћају!

До првих комшија имају пола сата пешке кроз шуму, а њихова кућица, зидова прављених од блата, камена и дрвених летвица, више је заклон од кише него од пештерске студени! У углу кућерка који је окренут северу отворила се рупетина да кроз њу може рука да се провуче!
- Хладно било ранијих зима... Увече прозоре затворим ћебићима и јастуцима, све џаба... Ове године ставили смо стиропор на зидове, надамо се, биће топлије - причала нам је прекјуче, док се над Пештер надносила олуја, мајка девојчица Слађана.

Собица тек мало пространија од девет квадрата Дуњићима је све. У њој спавају, једу, кувају, пеку хлеб, купају децу, откувавају веш...

У собици два кревета, на једном је прекјуче спавала мала Јелена, крај ње играле су се сестрице... Крај кревета, једва углављен сто са две-три столице, мало даље шпорет, у средини места тек да се човек окрене...
- Лети нам је лакше, лети изађемо под џенарику - вели Слађана.

Њих шесторо, четири девојчице, Слађана и Миодраг, зиму на Пештеру чекали су прекјуче с танким залихама.
- Живимо од 9.000 дечјег додатка и Миодрагове наднице... А кад дође зима, нема ни наднице... За децу се некако боримо, купим им паризер, скувам чорбу од кромпира, а нас двоје, деси се, заноћимо гладни... Помаже нас Миодрагова сестра из Пожеге, кад она дође, донесе и сира и кајмака и меса, и тад нам је празник - каже Слађана.

Миодраг је вредан човек. Трчи по селу, помаже народу, надничи, копа, оре, шта коме треба...
- Тежак је наш живот, тежак, тежак... - застаде Слађана кад јој горке сузе кренуше низ лице.

(http://images.kurir-info.rs/slika-620x333/sjenica-pester-kuca-od-blata-zima-hladnoce-1355009343-239079.jpg)
Мајка Слађана деци углавном кува кромпир и пече хлеб

(http://images3.kurir-info.rs/slika-620x333/sjenica-pester-kuca-od-blata-zima-hladnoce-1355009343-239081.jpg)
Мала Душица на дотрајалом прозору кућерка

(http://images2.kurir-info.rs/slika-620x333/sjenica-pester-kuca-od-blata-zima-hladnoce-1355009343-239083.jpg)
Отац Миодраг надничи за храну

(Зоран Шапољић, Курир)  (http://www.kurir-info.rs/tuga-pesterci-docekali-zimu-u-kuci-od-blata-clanak-550525)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Децембар 21, 2012, 20:31:48
Када би једни друге разумели и узајамно се помагали, свима у Србији би било пријатније и био би подношљивији живот. Породици (у тексту изнад овог) се насмешила срећа јер је хуманост прорадила након потресног текста о условима у којима живе, пре свега деца, а онда и родитељи ове деце.  Добро је, да се то десило!


***


Миодраг више неће морати да надничи

Живот шесточлане породице Дуњић из засеока Бановица, надомак села Осаоница, на Пештеру, од јуче изгледа знатно другачије, веселије, опуштеније. Отац Миодраг је званично примљен у стални радни однос у Јавном предузећу "Србијашуме".

(http://www.blic.rs/data/images/2012-12-18/297728_novi-pazar05-porodica-dunjic-sa-pesteri-sa-ljudima-iz-srbijasume-i-centra-za-soc-rad-foto-a.-bajrovic_f.jpg?ver=1355870323)
Чланови породице Дуњић са делегацијом Србијашума и Центра за социјални рад

Миодраг са супругом Слађаном и девојчицама Дајаном (4), Милицом (3), Душицом (2) и седмомесечном Јеленом живи у кућерку од девет квадрата, а једини извор прихода био им је дечји додатак од 9.000 динара и наднице коју је тешком муком зарађивао секући шуму, копајући, орући и помажући шта коме у селу затреба.

У собици, која им је све што имају, налазе се два кревета, једва углављен сто са три столице, шпорет и телевизор.

Ту спавају, једу, кувају, купају се, откувавају веш, а до првих комшија имају пола сата кроз шуму.

Собицу од јуче краси и много играчака, лутака, плишаних медведића, али и бројних друштвених игара које су добили на поклон.


(http://www.blic.rs/data/images/2012-12-18/297727_novi-pazar01-miodrag-potpisuje-resenje-o-zaposlenju-foto-a.bajrovic_f.jpg?ver=1355870575)
Миодраг потписује решење о запослењу

Кад зима почне нема ни наднице, а до пре пар дана породица је била завејана, јер је нападало 40 центиметара снега.

Породица Дуњић јуче није крила радост, а Миодрагу су на тренутак засузиле очи, јер није мала ствар данас добити сталан посао.

- Захвалио бих свима који су ми помогли, нарочито "Србијашумама", које су ме запослиле на месту шумског радника. Више нећу морати да надничим, биће нам много лакше, деца ће имати сигурно парче хлеба. Хвала и вама новинарима који сте писали о мојој породици, јер да није било вас, за нас се не би знало. Ова деца су наше највеће богатство, Бог нас је погледао, оне су здраве, добре, послушне, а од тога нема веће среће - успео је да каже Миодраг.

Решење о запослењу Миодрагу је уручио извршни директор правног сектора "Србијашума" Ђурица Михаљчић у Месној канцеларији, јер се до његове куће јуче није могло стићи.

- Као друштвено одговорна компанија решили смо да овој породици олакшамо живот, да деца буду здравствено осигурана, али и да сутра помогнемо да се школују. Миодраг је сада наш радник, тако да ћемо убудуће водити рачуна о њему и његовој породици. Посао шумског радника на овом терену није нимало лак, али се надам да ће Миодраг успети да се покаже и оправда наше поверење - каже Михаљчић.

Он је породици уручио и постељине, гардеробу, храну, средства за личну хигијену, а девојчицама пакете пуне слаткиша и играчака.

(http://www.blic.rs/data/images/2012-12-18/297729_novi-pazar02-pokloni-za-decu-foto-a.-bajrovic_f.jpg?ver=1355870412)
Поклони за децу

Директор Центра за социјални рад у Новом Пазару Аднан Диздаревић каже да су породицу помагали у границама могућности.

- Недавно смо им дали једнократну помоћ и брашно. Ово је заиста велики дан за њих и ја се у име колектива, новопазарске локалне самоуправе и Министарства за рад и социјалну политику захваљујем на великом гесту "Србијашума" - каже Диздаревић.

Цитат
Дешавало се да заноће гладни

Девојчице су се срамежљиво криле иза мајке Слађане, не схватајући шта се заправо све дешава, осим да су у центру пажње.

- Не учим их да имају великих жеља. Дајана је најстарија и већ полако разуме да немамо пара и да не можемо све да купимо. За децу смо се до сада некако сналазили, скувам им понешто, а дешавало се да нас двоје заноћимо гладни - прича Слађана, која је родом из Српског Итебеја.
  (А.Бајровић, Блиц) (http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/358689/Miodrag-vise-nece-morati-da-nadnici)







Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Децембар 21, 2012, 20:32:31
Увек се питам ШТА раде државне институције у Србији, у овом случају, конкретно, Центар за социјални рад ??? Да обављају свој посао онако како би требали, не би било потребно да медији или грађани проналазе овакве случајеве, да пишу о томе и траже помоћ за несрећне људе. Да је среће, к`о што није, запослени у овим Центрима за социјални рад би се сами ангажовали и помогли оним породицама којима је помоћ заиста потребна.

Могу само да кажем, нед`о Бог никоме да зависе само од њих и њихове помоћи!!!


Наслов: Одг: У Нову годину ушли у ЕУ дроњцима!
Порука од: Гога Јануар 04, 2013, 03:50:17
У Нову годину ушли у ЕУ дроњцима!


Беспарица, која се из године у годину све више осећа, натерала је оне жељне нових новогодишњих крпица да куповину у луксузним шопинг центрима замене "секонд хенд" продавницама и аутлет центрима.


(http://www.alo.rs/resources/img/03-01-2013/single_news/253979-04.jpg)
У 2012. години из Немачке, Румуније и Мађарске у Србију увезено више од 2.000 тона половне гардеробе у вредности од два милиона евра | Фото: РАС

А да и током године уместо за новим моделима гардеробе све чешће посежемо за рабљеном одећом, најбоље сведочи податак да је у Србију у протеклој години увезено више од 2.000 тона половне гардеробе.


- У 2012. години увезено је 2.012.944 килограма одеће из Немачке, Румуније, Мађарске, Канаде и Велике Британије. Вредност увезене гардеробе износила је 2.002.626 евра - истичу у Управи царина и додају да је у односу на 2011. годину прошле године у Србију увезено скоро 19 тона више половне одеће.

Колико је продаја из друге руке постала уносан бизнис, показује и чињеница да "секонд хенд" радње ничу као печурке после кише, а за разлику од готово аветињских трговинских центара, у овим продавницама се потрошачи буквално грабе за комад одеће.

Како истичу продавци у радњама, долазе им и стари и млади, али купују само жене.



(http://www.alo.rs/resources/img/03-01-2013/single_news/254017-05.jpg)
Беспарица покренула нови бизнис: „Секонд хенд“ радњи има на сваком кораку | Фото: Роберт Гетел

- Уђу парови, али гардеробу купују жене. Оне, додуше, имају и већи избор, али су и спремније да купе нешто што је неко пре њих носио - наводи Јелена. Г, продавачица из “секонд хенд” радње са Звездаре.


С њом се слаже и студенткиња Драгана Грбић, која зналачки преврће по кошари на којој пише „све за 300 динара“.

- Овде сам пре две недеље купила брус, фирмиран, за 300 динара. А и хаљину за дочек Нове године сам овде пазарила. Не смета ми што ју је неко пре мене носио. Вода и сапун све оперу. Битно ми је само да ми је добро стајала и да није била скупа - наводи наша саговорница и додаје да је за њу потрошила 1.000 динара.
А да је криза и те како уздрмала куповну моћ овдашњих дама, те да се данас све више води рачуна о томе да се прође што јефтиније, па макар се у новогодишњој ноћи носио и прошлогодишњи модел, најбоље сведоче подаци да се из дана у дан повећава и број купаца у аутлет центрима.

Тако у "Fešn park autlet centru" у Инђији, који слови за највећи у Србији, истичу да су за мање од осам месеци, колико је отворен овај центар, имали око 800.000 посетилаца, што у преводу значи да сваки месец у њему купује око 100.000 становника или цело Краљево. А да се борба, без обзира на то, води буквално за сваког купца, показује и податак да је пред новогодишњи викенд на већ снижене цене гардеробе још додато екстра снижење од 30 одсто.

(А.Медаковић, Ало) (http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/u-novu-godinu-usli-u-eu-dronjcima/8080)



***

Е, шта смо доживели! УНИШТИЛИ смо нашу текстилну индустрију, која је била позната широм света, а сада смо ПРИСИЉЕНИ да носимо одећу коју је неко већ носио.


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Фебруар 12, 2013, 03:48:07
Шесторо деце у трулој брвнари на Голији буди се смрзнутих трепавица

Волела бих да сестра и ја имамо своју собу... и кревете. И завесе на прозорима: А да у ормарима буде лепо сложена одећа. И да моја браћа имају топлу собу где могу да уче и играју се. И купатило, да могу чешће да се окупам - каже Милица Драмићанин, која са петоро браће и сестара живи у условима непојмљивим њиховим вршњацима у граду.


(http://www.blic.rs/data/images/2013-02-10/312621_golija-foto-o-bunic--7_ff.jpg?ver=1360569435)
За њих је време стало: Непојмљив живот у распалој брвнари



Шесторо деце породице Драмићанин, на обронцима Голије, жељно сања топли дом. Док се други малишани радују снегу, они страхују... Јер зима у брвнари, на хиљаду метара надморске висине, асоцира на промрзлине, на мраз и иње које им зором залепи трепавице.


Дрво се на кући расушило и ветар шиба на све стране на минус 20, а шупљине затварају картонима и старим крпама да се не смрзну

(http://www.blic.rs/data/images/2013-02-10/312618_golija-foto-o-bunic--4_ff.jpg?ver=1360569418)
Тежак живот на планини угасио им искру у оку: Браћа Драмићанин


Греју се стиснути једни уз друге око старог шпорета. Од шесторо малишана, петоро је са мањим проблемима у развоју. Најстарији син Драгован има седамнаест година, а најмлађи Иван четири. Ту су још Драгана (16), Мирјана (15), Будимир (13) и Милош (6). Гордана, мајка ове деце, особа је с инвалидитетом. Отац Милутин има педесет четири године, без посла је, а од пољопривреде једва зарађује да се прехране.

Гардеробу коју добију од Црвеног крста и Друштва за дечју и церебралну парализу каче на конопце раширене у соби. Прошле године захваљујући овим организацијама кућа им је мало изолована, али све је то само кап у мору.


(http://www.blic.rs/data/images/2013-02-10/312622_golija-foto-o-bunic-_ff.jpg?ver=1360569461)
Једина Иванова жеља је да има топлу собу


Чоколадама и воћу радују се искреним дечјим жаром, иако им је тежак живот на планини угасио искру у оку. На 40 километара од града за њих је време стало.

(http://www.blic.rs/data/images/2013-02-10/312620_golija-foto-o-bunic--6_ff.jpg?ver=1360521398)



- Волео бих када бих могао да идем у Ивањицу, да видим другу децу, да се дружимо - каже Милош, који је напунио шест година.


(http://www.blic.rs/data/images/2013-02-10/312619_golija-foto-o-bunic--5_ff.jpg?ver=1360521470)


Он и његова браћа радују се сваком ко покуца на врата њиховог дома.
Брат Будимир је био једини ђак у школи у Вучаку. Омиљен и враголаст, стално је збијао шале. И данас када га питате који је главни град Србије, он каже:


- Мој Вучак.


Иако живе у најудаљенијем селу у ивањичкој општини, без основних услова, ови малишани имају жељу да пробају све као и њихови вршњаци: чоколаду, "кока-колу", вожњу аутобусом, а изнад свега да имају свој кревет, купатило и ормар. Отац Милутин је тужан што својим малишанима не може да обезбеди боље услове. Каже, труди се максимално, али...

- Када бих могао да им обезбедим купатило и топлу воду, али не може се, много уста треба нахранити, једва ми то полази за руком - јада се Милутин.

(http://www.blic.rs/data/images/2013-02-10/312617_golija-foto-o-bunic--3_ff.jpg?ver=1360521419)

Столови и столице се распадају, у собици фуруна, мали креденац, без полица за посуђе, оставе за храну. Школски ранац окачен на ексеру иза врата. Књиге поред кревета на поду. Телевизор, какав-такав, ради. Четворо деце иде у сеоску школу, и до ње путују око три сата пешке, по киши и снегу, уз шуму где су лисице и вукови домаће животиње.


Цитат
Уплашили се аутомобила


У дневном центру „Сунце“ у Ивањици кажу да је петоро малишана породице Драмићанин укључено у „Предах викенд програм“, који спроводе Друштво за церебралну парализу, Црвени крст и Основна школа „Милинко Кушић“.


- Децу смо ми први пут довели у град. Плашили су се аутомобила, велике воде, тј. реке. Први пут су се окупали у купатилу, за WЦ шољу су мислили да се ту перу руке, први пут су јели банане, киви и павлаку и преспавали у креветима са чистом постељином. Од петка до недеље њихов живот је достојан дечјем, али недељом се враћају у кућу која нема изолацију, купатило, воду, ормаре, столице и где су хигијенски услови лоши.... Све ово се, нажалост, дешава у 21. веку - кажу у овом центру.




Цитат
Уколико желите да помогнете, за више информација позовите 011/333-4-528

(Беба Бојовић, Блиц) (http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/367049/Srce-za-decu-Sestoro-dece-u-truloj-brvnari-na-Goliji-budi-se-smrznutih-trepavica)







***


И ово је слика Србије!




Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: pidikanac Фебруар 12, 2013, 18:27:14
Овај частан и у свему патриотски али и храшћански покушај, да од нашег Сајта Сви Срби Света, направимо место сусрета свега оног што претставља српство и српски народ, започели смо углавном баш из разлога рађања велике беде, сиромаштва и недостатка хумане социјалне политике. Беда нас је натерала да се овде окупљамо, јад сиромаштво и многе неправде нанете Србији због погрешне политике,од овог места угодних сусрета, направили смо портал слике српске срамоте и места на коме дижемо свој глас у тражењу правде.

Нема несеља, нема села у Србији, да се овакве слике не провлаће кроз нашу свакидашњицу. Гладују стари, гладују деца, незапосленост и губитак основних прихода, угрожава опстанак многих породица.
То је највећа срамота која директно погађа српску политику али и Владу Републике Србије.

Писали смо много о недостатку социјалне збринутости бар оних породица, које заиста немају никаква средства за преживљавање. Критиковали смо Владу, црне џипове са замагљеним стаклима у којима се возе српски великани, писали смо о преварама и крађама, о проневерама и отимању свега што је народно и државно. Писали смо у бесу и тешком разочарењу о људима без савести и морала, који воде ову земљу.

Дали ћер доћи дан када ће овај сајт Сви Срби Света, уз масу својих чланова, подићи свој глас у тражењу правде.
Да слике беде и сиромаштва заувек нестану из наших срединама, да нам се деца смеју у веселим играма и старци часно чекају крај свога живота!?
Приђите нам и помогните да се наш глас пренесе широм наше земље. Да станемо у строј спремни да Србији донесемо нове дане и преко потребне политичке промене. Без тога, ако само кукамо и гледамо пропадање свега што је наше и национално, остаћемо само покушај у буђењу свести народа који има своју снагу али и моћ, да својом вољом, промени многе ствари које нас данас упропашћују и чине зависним од свега што нам није блиско срцу....
У име правде и ове деце чије су очи препуне туге и страха, шта их већ сутра очекује. Ако се све овако настави како је сада, нема нам помоћи, издали смо сами себе...


Наслов: Одг: Живи у туђем гробу
Порука од: Гога Фебруар 13, 2013, 23:27:15
Живи у туђем гробу



Годинама је прво живео у напуштеним кућама, али се пре деценију и по настанио на старом градском гробљу



Нишки бескућник Братислав Стојановић (43) већ 15 година живи у једној од гробница на старом нишком гробљу.

Братислав, иначе рођени Нишлија, радио је углавном разне послове на грађевини, али сталан посао никада није имао.


На том гробљу покојници се не сахрањују већ деценијама, а неки од гробова су празни па је Братислав вероватно у неком пронашао свој дом.

(http://images3.kurir-info.rs/slika-900x608/srbija-nis-grob-nislija-bratislav-stojanovic-foto-rojters-1360674821-266939.jpg)


http://www.youtube.com/watch?v=3v39ivaFhZA


(Курир) (http://www.kurir-info.rs/nislija-bratislav-zivi-u-tudem-grobu-clanak-647513)





***


Страшно. Језиво!





Ова слика из Србије је  обишла цели свет,


Цитат
Living in a tomb

A day with a homeless Serbian man who lives in a cemetery.

Bratislav Stojanovic, a homeless man, walks out of a tomb where he lives in southern Serbian town of Nis February 9, 2013. Stojanovic, 43, a Nis-born construction worker never had a regular job. He first lived in abandoned houses, but about 15 years ago he settled in the old city cemetery. Picture taken February 9, 2013. REUTERS/Marko Djurica (SERBIA - Tags: SOCIETY POVERTY TPX IMAGES OF THE DAY)


(http://l3.yimg.com/bt/api/res/1.2/CvqX36x7mQc8wieXhGd1uQ--/YXBwaWQ9eW5ld3M7Zmk9aW5zZXQ7aD00MjQ7cT04NTt3PTYzMA--/http://media.zenfs.com/en_us/News/Reuters/2013-02-12T131553Z_993837669_GM1E92C1MZ601_RTRMADP_3_SERBIA.JPG)


(http://news.yahoo.com/photos/living-in-a-tomb-slideshow/bratislav-stojanovic-homeless-man-looks-window-cemetery-where-photo-132816931.html)



(http://l.yimg.com/bt/api/res/1.2/0iQ5bS9.lB5e8OyLtIJcpg--/YXBwaWQ9eW5ld3M7Zmk9aW5zZXQ7aD00MTM7cT04NTt3PTYzMA--/http://media.zenfs.com/en_us/News/Reuters/2013-02-12T130858Z_1483969220_GM1E92C1MOB01_RTRMADP_3_SERBIA.JPG)

(http://l1.yimg.com/bt/api/res/1.2/DRVl5sOBzER8ahoC595N4A--/YXBwaWQ9eW5ld3M7Zmk9aW5zZXQ7aD00MzM7cT04NTt3PTYzMA--/http://media.zenfs.com/en_us/News/Reuters/2013-02-12T131039Z_1070074701_GM1E92C1MRE01_RTRMADP_3_SERBIA.JPG)






Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: pidikanac Фебруар 14, 2013, 10:58:55
Свима је позната чињеица да држава Србија, не води бригу о сиромашним слојевима грађанства. Недостатак једне промишљене и праведне социјалне политике, сврстава нас у оне земље у којима живот јединке, не представља баш ништа. Али, само корак од те државе које нема срца и која је запослена сама собом у лудилу, које је води у коначан амбис, - где смо ми, обични људи? Шта има још у нама што нас чини хришћанима, верницима и Богу, опредељеном народу чија би хуманост, морала проговорити гласним и оптужујућим језиком!

Зашто овај јадник живи у хладним гробницама, напуштених и заборављених умрлих лица, чија последња боравишта, не посећује нико. Нико не доноси цвеће, нико се не сећа и баш тим сећањем, плаћа дуг захвалности својим предходницима.
Постоји ли неко  под небом Србије, коме је стало до људи, који у немаштини и далеко од људског поноса, преживљавају своје тешке и безнадне дане?
Србија је постала хладна, без срца и разума. Србија скита пространствима која нису наша и у којима нема српске, светосавске речи, нема разумевања и нема љубави према ближњем.
Част сваком изузетку, онима који у грудима још увек имају срце, онима који помажу али и овакве, безнадне случајеве, преносе у јавност.
Нека се зна! Нека се чује, нека свет види какви смо и да уместо срца у грудима, углавном у себи носимо, - камење...
Тешка анатема пада на српску Владу и политику, која је у свему донела само несрећу, губитак и проневере. Морала и савести у политичким круговима без обзира на имена странака и програмске разлике, - нема
Србијом владају вукодлаци и парије изопштене од народа и стварности. Жеђ за богаћењем, стицањем, преварама, Србију води банда националних издајника и лопова којима је месту у затворима.

На судбину овог јадника, нико се неће окренути у далеком и светлом Београду. Ни Дачић, ни Вучић, још мање Ђилас а није се окренуо ни Тадић! Сигуран сам да се неће окренути и било која нова гарнитура власти.
Политичка и социјална савест је у нашој земљи давно умрла, и она је под земљом, као и овај јадник....


Наслов: Хтео да се избоде због глади и беспарице
Порука од: moka Март 01, 2013, 05:27:39
Hteo da se izbode zbog gladi i besparice
- Ne treba mi ovakav život kad nemam para i ne mogu da nađem posao. Gladan sam i hladno mi je jer nemam grejanje. Isključili su mi struju i živim u mraku - govorio je Ivan P. (28) iz Požarevca, kojeg je policija sprečila da izvrši samoubistvo

(http://s.tf.rs/2012/02/01/No%C5%BE-3.jpg)
Požаrevаčkа policijа uspelа je dа spаse život Ivаnu P. (28), koji je nаmerаvаo dа se izbode noževimа, očаjаn zbog dugogodišnje nezаposlenosti i bespаrice.

Celа drаmа trаjаlа je nekoliko sаti u kući u Prilepskoj ulici broj 12 u Požаrevcu, gde se mlаdić zаtvorio i pretio sаmoubistvom.

Nа lice mestа policijа je stiglа po obаveštenju Hitne pomoći, kojа je došlа nа poziv zаbrinutih komšijа. Lekаri su se obrаtili policiji, jer nisu uspeli dа priđu očаjnom mlаdiću, pošto se on zаtvorio u sobi i ulаznа vrаtа blokirаo nаmeštаjem.

On je ležаo nа krevetu, držeći u rukаmа dvа velikа nožа, preteći dа će ih zаriti sebi u stomаk ukoliko bilo ko pokušа dа mu priđe.

- Odmаh smo shvаtili dа se mlаdić nаlаzi u veomа teškom stаnju i pod dejstvom lekovа. Pošto nаšа ubeđivаnjа nisu uspelа, pozvаli smo kolege iz pregovаrаčkog timа, koji su obučeni zа postupаnje u ovаko rizičnim situаcijаmа – kаže vođа sektorа Vlаdicа Mаrković.

(http://www.telegraf.rs/wp-content/uploads/2013/02/28/POZAREVAC-Ekipa-policajaca-koja-je-sprecila-samoubistvo.jpg)

Očаjni mlаdić, koji je imаo nаpisаno i oproštаjno pismo, sve vreme je ponаvljаo dа više ne želi dа živi, jer je u bezizlаznoj situаciji.

- Ne trebа mi ovаkаv život kаd nemаm pаrа i ne mogu dа nаđem posаo. Glаdаn sаm i hlаdno mi je jer nemаm grejаnje. Isključili su mi struju i živim u mrаku – govorio je Ivаn.

Ubeđivаnjа pregovаrаčkog timа trаjаlа su čаk tri i po sаtа, аli je mlаdić, negde oko 22 sаtа, nаjzаd pristаo dа policаjcimа predа noževe.

Odmаh je kolimа Hitne pomoći prebаčen u Opštu bolnicu, u veomа teškom psihičkom stаnju. Zbog velike količine popijenih lekovа, on je reаnimirаn i sаdа je vаn životne opаsnosti.

Kаko smo sаznаli od Ivаnovih komšijа, on je odmаh po rođenju predаt jednoj hrаniteljskoj porodici u Miloševcu.

- Tаmo je živeo do šestog rаzredа, kаd gа je njegov otаc uzeo i doveo kod sebe. Lepo su se slаgаli, аli ih je bespаricа stаlno mučilа, zbog čegа im je i strujа isečenа – kаžu komšije.

(D. K.)
http://www.telegraf.rs/vesti/568732-hteo-d%D0%B0-se-izbode-zbog-gl%D0%B0di-i-besp%D0%B0rice

Ово није једини случај.Како се власт односи према гладном народу,плашим се да ће многи кренути овим путем,јер не виде излаз.


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: moka Март 08, 2013, 06:39:31
BRUKA: Država siromašnima delila pokvarenu hranu?!

Autor: Ekipa Kurira,Foto: Nikola Milićević

Socijalno ugroženim stanovnicima širom Srbije podeljena humanitarna pomoć - zimnica kojoj je rok trajanja istekao pre nekoliko meseci. Nadležni tvrde da su proizvodi bezbedni

(http://images2.kurir-info.rs/slika-620x333/irig-siromasni-pokvarena-hrana-socijalno-ugozeni-1362609686-278533.jpg)

IRIG - Bruka!
Socijalno ugroženim stanovnicima širom Srbije podeljena je humanitarna pomoć u vidu zimnice kojoj je rok trajanja istekao pre nekoliko meseci! Reč je o teglama kiselih krastavaca i konzervi cvekle proizvođača iz Vojvodine, koje je republički Komesarijat za izbeglice dobio od Republičke direkcije za imovinu i korisnicima podelio preko lokalnog Crvenog krsta i udruženja penzionera, saznaje Kurir.

- Preko lokalnog Crvenog krsta sam dobila četiri tegle kiselih krastavaca i jedno pakovanje cvekle, na kojima je jasno pisalo da je rok istekao pre osam, odnosno pet meseci. Zahvalna sam na dosadašnjoj pomoći, ali nije normalno da nam dele hranu čiji je rok istekao samo zato što smo siromašni. Ipak smo ljudi - kaže za Kurir meštanka Iriga koja je želela da ostane anonimna.

U Komesarijatu za izbeglice su nam potvrdili da je ljudima deljena hrana kojoj je istekao rok trajanja, napominjući da su svi proizvodi bezbedni za upotrebu.
- Zimnici je istekao rok trajanja i tu nema ništa sporno. Pre distribucije opštinama, hrana je poslata na analizu u Zavod za javno zdravlje Subotice. Tamo je utvrđeno da su namirnice potpuno bezbedne, iako im je rok istekao. Rezultate analize prosledili smo svim centrima kako bismo objasnili korisnicima o čemu je reč - rečeno nam je u Komesarijatu za izbeglice.

(http://images3.kurir-info.rs/slika-620x333/irig-siromasni-pokvarena-hrana-socijalno-ugozeni-1362609686-278531.jpg)

(http://images3.kurir-info.rs/slika-620x333/irig-siromasni-pokvarena-hrana-socijalno-ugozeni-1362609686-278537.jpg)
Rok ove hrane je istekao još 13.10.2012.


Nismo ih terali da uzmu

Koordinator komesarijata za izbeglice u Irigu Milorad Vlahović kaže da su korisnici humanitarne pomoći bili upoznati sa činjenicom da je hrani istekao rok.
- Niko nije bio prisiljen da uzima hranu i sve je bilo na dobrovoljnoj osnovi. Zaista nije u redu da se nakon uručene pomoći sada i žale - zaključio je Milorad Vlahović.
http://www.kurir-info.rs/bruka-drzava-siromasnima-delila-pokvarenu-hranu-clanak-683055

Требали су  да уступе ту храну скупшинском ресторану,посланицима.



Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јун 15, 2013, 03:07:28
Смедеревска Паланка: Гладује деветоро деце Аврамовића


Дванаесточлана породица из Голобока код Смедеревске Паланке живи у беди. Деца Аврамовића, од којих деветоро малолетних, без права на социјалну помоћ


(http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2013//06/14n/rep-avramovici_620x0.jpg)

ГОЛОБОК. Прастара уџерица. И када је минус 10 једна жица кварцне пећи греје дванаесторо Аврамовића. Десеторо деце у два кревета. Немају фрижидер, машину за веш, воду, доскора нису имали ни струју. Немају право на социјалну помоћ, не примају дечји додатак. Имају само голи живот, који им измиче из руку.

Мајка Виолета је хероина са белегом презира на себи. Стид и понос у њој се смењују сваког дана због тога што је за двадесет година родила једанаесторо деце - пет кћерки и шест синова.

- Најстарију кћерку родила сам са 16,5 година, а сада имам 36. Једанаесто, дечак Филип, дошао је на свет прошле недеље. Десеторо их имам. Анастасија ми је умрла пре седам месеци. Рак. Имала је седам година - прича мајка.

У развијеном свету, добила би стаж, плату, пензију. У Голобоку добија погрде. "Што их је рађала да бедују?"

Отац Горан је срчани болесник. Нема сталан посао. Ради шта стигне. Купи старо гвожђе, копа, бере вишње. Две најстарије кћерке, кад могу, раде такође сезонске послове. Школарци иду у школу. Живе у старој кући Горанових предака. Дванаесторо у три кревета. Немају фрижидер, веш машину, шпорет. Немају примања.


Немање је све што имају. Кора хлеба често је оброк за цео дан.

Док десеторо деце гладује, српски закони су неумољиви.

- Дечје додатке не примамо, немамо важећа документа. Немам пара да извадим личне карте. Немамо здравствене књижице. Да се пријавим на биро, не могу, немам личну карту - каже глава породице Горан Аврамовић (43).


(Јелена Илић) (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:439067-Smederevska-Palanka-Gladuje-devetoro-dece-Avramovica)


***


Најстрашније је када  деца немају услове за живот, када су гладна. Одрасли некако могу да се стрпе, али деца, ужасно ми је тешко када угледам нешто овако.
Један дан сам видела  како мајка одвлачи дете испред пекаре које је плачљивим гласом тражило кифлу да му купи. Није му купила, једва га је одвукла одатле! Још ми је та сцена пред очима. По реакцији мајке схватила сам да она није имала новац да детету купи кифлу. Изгледа да је глад закуцала на врата Србије. Оне Србије која може да нахрани пола Европе са оним што би могла да произведе. Али, Србија више не производи у оним количинама скоро ништа, па ни храну, тако да, како нам буде....биће!!!


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Cuburac Јун 15, 2013, 05:20:47
E, "bem te drzavo. Polako ali sigurno postajemo beda kao da smo u zabacenim delovima Afrike.


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Септембар 09, 2013, 06:18:30
Помоћ тражи 630.000 сиромашних


Центрима за социјални рад се сваке године пријављује све више оних који су угрожени. На списку 142.524 грађанина више него пре пет година. Углавном траже новац. Све већи удео деце

(http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2013//09/08/dru-javna-kuhinja_620x0.jpg)
Из касе центара за социјални рад плаћени су бесплатни оброци за 399.274 најсиромашнија

СВАЂЕ у породици, разводи, тешко сиромаштво... само су неки од главних разлога због којих су грађани Србије куцали на врата центара за социјални рад. Пре само пет година стручњацима се за помоћ обратило 489.179 деце и одраслих, док је у прошлој години то учинило њих чак 631.703. За оволико увећање корисника највећи кривац је углавном - новац.

У Заводу за социјалну заштиту кажу да је чак 295.726 грађана од социјалних радника добило материјалну помоћ, јер нису били у стању да прехране ни себе ни своју породицу. Стална помоћ је подељена на 91.099 адреса, а једнократна помоћ уручена је на 106.726 адреса.

- Од 2007. до данас укупан број корисника постепено расте по свим подручјима Србије, а у односу на 2011. је забележено увећање од пет одсто - каже Живорад Гајић, помоћник директора Завода. - Ипак, највећи пораст корисника је примећен међу онима који су тражили новчану помоћ, и таквих је било чак 32,9 одсто више него 2011.

Од 10.00 до 30.000 динара, у просеку, највише су тражили они који су се изненада нашли у тешкој ситуацији из које сами нису могли да изађу, па су 68.874 фамилије добиле новац да купе основне животне намирнице, њих 15.138 је добило помоћ за поправку крова, плаћање рачуна за струју или воду, 2.466 за трошкове лечења, 1.848 за санирање куће која је оштећена поплавом или јаким ветром... Из касе центара за социјални рад плаћени су бесплатни оброци за 399.274 најсиромашнија, 44.600 их је добило помоћ у натури, а 28.629 је добило неку субвенцију...

Социјалне раднике, међутим, брине и све значајнији удео деце у укупном броју њихових “клијената”. Више од половине оних са којима су радили (102.662) имали су животне тешкоће везане управо за социјалну и материјалну угроженост.

- На другом месту по величини животних проблема деце су сукоби између родитеља који се споре око начина обављања родитељског права - додаје Гајић. - Таквих је било чак 25.000, док су на трећем месту они који су имали проблема са понашањем (15.241). Нису били ретки ни случајеви занемаривања деце (8.829), па ни породичног насиља, јер је 3.058 малолетника било жртва оваквог односа у кући.


ПУНЕ РУКЕ ПАПИРА

СОЦИЈАЛНИ радници су се током прошле године умногоме бавили папирологијом. Кроз њихове руке прошло је укупно 769.625 разних захтева и решења иако је у 173 одељења центара за социјални рад запослено њих 3.922. Ипак, ови су радници само 46.235 молби одбацили као неосноване и нису пружили затражену помоћ.



САМО ЈЕДАН ЧЕК

У центрима за социјални рад кажу да је међу онима који су добили новац највише оних којим је чек уручен једнократно (36 одсто). С друге стране, право на сталну новчану социјалну помоћ остварило је 30,8 одсто. Временски ограничену новчану социјалну помоћ је добило 19,6 одсто, а најмање је било оних који су добили увећану социјалну помоћ, односно њих 13,5 одсто.


Цитат
СТАРИЈИ ЋУТЕ И САМУЈУ

МЕЂУ корисницима новчане помоћи најмање су заступљене старије особе (12 одсто), иако у центрима за социјални рад кажу да су по правилу управо они најсиромашнији, најчешће живе сами, изоловани од већих градова и без икаквих сродника да им притрче у помоћ. С друге стране, највеће учешће у укупном броју корисника новчане социјалне помоћи имају одрасле особе (59,7 одсто) иако је више од 90 одсто радно способних.


(Б.Стјеља, вечерње НОВОСТИ) (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:453009-Pomoc-trazi-630000-siromasnih)




***



Да, као што је назив теме, у Србији је тотално безнађе, а глад, беда и очај постају неизбежни пратиоци многих грађана ове наше лепе, плодне и простране Србије!!!





Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Септембар 26, 2013, 23:14:47
Дотакли смо дно: Дрва и угаљ купују на килограм јер немају новца


Последњих година у Краљеву, због веома слабе платежне моћи становништва, дрва и угаљ се све више продају у џаковима, па тако килограм цепаница кошта 12 динара, а најјефтинијег угља 15 динара.

(http://www.blic.rs/data/images/2013-08-26/372343_drva-ogrevfotobetaneniskaf_f.jpg?ver=1380201010)

Исцепкана дрва за огрев, углавном букове и храстове цепанице, упакована су у џаковима од по 15 килограма, а један такав џак кошта 180 динара.

 

Продавац Бранислав Спасојевић рекао је Танјугу да се исцепкана дрва продају у џаковима, јер људи немају новца да купе веће количине, додајући да су најчешћи купци пензионери.
 


Идеја је кренула од саме практичности куповине исцепканих дрва за огрев за припремање зимнице и печење паприка, а како је учинила своје, народ их данас купује и за огрев, прича Спасојевић који је по занимању машински инжењер.
 
Спасојевић каже да је нудио и другим власницима продавница и киоска у граду да продају његова дрва у џаковима, али су га сви одбијали, понеки и исмејавали, а сада га као добављача траже.
 
- На мом киоску близу железничке станице дрва ће ‘на кило’ увек бити на продаји - додаје овај довитљиви краљевачки предузетник који нуди и исцепкана дрва на метар по цени од 38 евра, и то уз доставу на кућну адресу.

И продаја угља почела је у џаковима, а према речима власника стоваришта “Огрев” из Краљева Милинко Максимовић продаја угља смањена за чак 40 одсто.
 

- Људи више немају пара. Не продаје се ни најјефтинија ‘сирова колубара’. Народ купује угаљ на килограм. Због тога смо почели да пакујемо угаљ у џакове од по 45 до 50 килограма, а његова цена је 700 динара - каже Максимовић за Тањуг.


Кубик “сирове колубаре” у Краљеву кошта 7.750 динара, “Штаваљ - комад коцка” 11.550, “Пљевља - комад коцка” 13.550, “Мезграја- комад коцка” 14.300, “Крека -комад коцка” 12.500 динара, уз бесплатан превоз у кругу до 10 километара.

(Бета) (http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/408024/Dotakli-smo-dno-Drva-i-ugalj-kupuju-na-kilogram-jer-nemaju-novca)


Наслов: У Србији гладује око милион људи
Порука од: Гога Октобар 17, 2013, 04:10:37
У Србији гладује око милион људи


Само око 30 одсто становништва може себи да приушти потрошачку корпу која у просеку вреди око 60.000 динара


(http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2013//10/16/prodavnica%20_620x0.jpg)

БЕОГРАД - Светски Дан борбе против глади обележен је данас скромним скупом на Тргу Николе Пашића, где су представници Алијансе за заједничко добро поставили сто са празним шерпама солидаришући се са око милион људи у Србији који гладују.

Чланови Алијансе су указали да, према подацима из залагаоница и златара, многи грађани продају породично благо да би имали шта да једу и подсећају да само око 30 одсто становништва може себи да приушти потрошачку корпу која у просеку вреди око 60.000 динара.

Они су указали и на отуђивање јавних добара, попут земље и воде изразивши наду да у Србији неће доћи до њиховог отуђења као што се догодило у Немачкој, где је пре три месеца вода скинута са списка јавних добара.

Представници су празну шерпу однели у Скупштину Србије да би посланике подсетили на немаштину бројних грађана.

Иначе, према подацима Организације Уједињених нација за храну и исхрану (ФАО) од пре три године, шестина човечанства гладује, велики број људи не може себи да приушти основне животне намирнице, а узрок таквог стања су високе цене прехрамбених производа, мала примања и велика незапосленост.

Према тим подацима, у свету тренутно живи највећи број гладних људи, а значајну улогу у повећању броја потхрањених особа има и слаб принос хране, чести екстремни временски услови и пораст боја људи од око 80 милиона годишње.

Према подацима Светске банке у 2010. и 2011. години, пораст цена хране води скоро 70 милиона људи у крајње сиромаштво.

Велики број људи не може себи да приушти основне животне намирнице, а нестабилне цене и сиромаштво истовремено представљају велику опасност за безбедност хране, пре свега у земљама у развоју.

Стабилност тржишта хране зависи од улагања у пољопривреду, нарочито у земљама у развоју у којима живи више од 90 одсто гладних и у којима производња хране треба да се повећа за 50 одсто до 2050. године, да би се задовољиле потребе у исхрани растуће популације.

Светски дан борбе против гладовања обележава се сваке године 16. октобра, с циљем подизања свести и ширења информација, али и мобилисања јавног мњења и фондова у корист глобалне борбе против глади.

(Танјуг, вечерње НОВОСТИ) (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:459152-U-Srbiji-gladuje-oko-milion-ljudi)



***



Верујем да је бројка гладних много већа. И биће све већа и већа, ако народ не окрене "други лист".

Тужна ли си и гладна Србијо!!!


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: pidikanac Октобар 17, 2013, 10:45:14
- " Тужна ли си и гладна Србијо".

Закључак који потврђује стварно стање народа. Па ипак, у мојој глави сва збрајања, добијају неку сасвим другу цифру! Живимо у срамоти и у сиромаштву, многи тек што преживљавају а реална слика у грађанству, опет даје једну за мене неразумљиву и веома поразну слику:

На Изборима у Новом Смраду, убедљива већина гласова за Напредњаке!
У Вршцу, 23% гласача даје своје гласове Дачићу и структурама које немају шта да траже код гладног народа!
У Врбасу, вечина за све ове који нас воде на народне кухиње и сиротитињу стварају на сваком кораку!


Шта чека тај милион гладних? А своје гласове истовремено даје "српским спасиоцима", -
 "тројки" која нас завија у црно...


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Zeka Октобар 17, 2013, 14:53:58
Цитат
E, "bem te drzavo. Polako ali sigurno postajemo beda kao da smo u zabacenim delovima Afrike.

''Не знам да ли ће нас Европа примити, али Африка нас је већ ставила на листу чекања.''


Наслов: Србима кратак фитиљ
Порука од: Гога Новембар 11, 2013, 04:36:13
Србима кратак фитиљ


Свађе са трагичним последицама избијају у секунди - праг толеранције опасно пао, упозоравају психолози. За нагомилани бес и незадовољство кривци економско посрнуће и неизвесност

(http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2013//11/09/11KOLIKO-NAM-JE-PAO-PRAG-TO_620x0.jpg)

БЕСНИ Нишлија пре две недеље упуцао је жену за воланом, јер је возила преспоро!

Београђанка је пре неколико дана, после жестоке свађе, убола комшију кухињским ножем у стомак, због љубоморе,

а у Малом Зворнику страдали су комшија и његов надничар од пушке суседа...

У градском превозу севају варнице свакодневно, у редовима у банкама, или у болницама избијају свађе у секунди. Психолози тумаче да су нам нагомилани стрес, фрустрације и незадовољство снизили праг толеранције, па сваког дана експлодира на десетине таквих темпираних бомби. Само оне најдрастичније стижу у дневне листове и етар.

Ход по ивици егзистенције, предуга неизвесност за сваки наредни дан, економско па и морално и духовно посрнуће, без дилеме кривци су што смо толико бесни, толико ојађени, толико незадовољни и несрећни. Стручњаци сматрају и да је важан фактор што смо изгубили веру у институције, немамо осећај да ће нас ико заштитити, да смо сигурни.

Према речима доц. др Милана Милића, психијатра и психотерапеута, у последњих неколико година праг толеранције на фрустрацију евидентно опада.

- Људи реагују чешће импулсивно, насилно, без довољно размишљања о последицама, јер изгледа да им више није довољно стало - каже др Милић. - Предуго живимо у лажној нади да ће догодине бити боље, те хронични, "малигни" стрес узима полако свој данак, што у том стрпљењу које се потрошило, што у чешћим психичким и психосоматским проблемима. И економска несигурност, али више дебакл институција система, чине да људи "узимају ствар у своје руке".

Управо то да се у заштити своје безбедности уздамо углавном у себе, показало је и последње истраживање Београдског центра за безбедносну политику, од пре десетак дана. Сваки други Србин не осећа се безбедно у земљи у којој живи.

- Док пет одсто испитаника не верује никоме, 18 одсто верује пријатељима и комшилуку, а полицији тек 19 одсто, чак 55 одсто се ослања само на себе саме - резултат је истраживања БЦБП. - На питање која институција највише утиче на осећај безбедности, чак 54 одсто је одговорило - ниједна. У полицију се узда 39 одсто испитаника, а у војску - три одсто.

Највећа претња локалној безбедности су пљачке и насиље, по 27 одсто се изјаснило за ове две ставке, а 23 одсто су то виделе у саобраћајним незгодама.

- Уређена друштва уживају ауторитет онога ко ће решити проблем, док код нас и у сличним друштвима то није случај - каже др Милић. - Држава се није успела наметнути као гарант безбедности, владавине права, смисленог система вредности, те људи неретко долазе у ситуације из којих немају излаз и посежу за екстремним решењима. Наравно да она не решавају проблем, него га усложњавају, но у безизлазу и ударац главом у зид је неки покрет.

Како наш саговорник каже, управо оваква друштвена клима потенцира све оне особе које имају склоност насилним реакцијама да активирају тај свој потенцијал. Фрустрације расту и јер нам је наметнут захтев за све већу потрошњу, а куповна моћ нам је све мања.

- Нема спаса без правне државе - каже др Милић. - Утврђивање правне државе је неопходно, без њега никакве психолошке мере неће помоћи. А што се тиче неке врсте помоћи и самопомоћи, мислим да је потребно више едукативних емисија на тему изласка на крај са фрустрацијом и контролом агресивности, више педагогије, а мање преобимних програма у школама, већа доступност психолошких саветовалишта у државном здравству.


ПОТРОШАЧКО ДРУШТВО

- Развој новог, ултрапотрошачког времена, где се најинтензивнији живот све више догађа у тржним центрима, довео је до посебне фрустрације у оним деловима света који су на пола пута као ми - нити смо богати да у томе можемо адекватно партиципирати, нити смо довољно сиромашни да нас то не голица - тврди др Милић. - Зато је материјални моменат стално присутни закулисни извор напетости.


Цитат

ПУЦАЈУ И НАЈЈАЧИ


- Нико од нас није ослобођен агресивног набоја у себи и то није спорно - каже др Милић. - Оно што доводи до оваквих чинова јесу контролни механизми агресивности, који су код одређених особа генетски слабији. Нажалост, претходно поменуто стање у друштву доводи и оне са квалитетнијом контролом у стања где се може испољити насилно понашање. Насиљу су генерално склоније особе са антисоцијалним поремећајем личности, наркомани, алкохоличари, али и душевни болесници. Један од најубедљивих ризика фактора за насилно понашање су претходни насилни акти код тих особа.


(Б. Царановић) (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:462950-Srbima-kratak-fitilj)






***


Исувише дуго се над овим народом експериментише, игра се!  Неки  као да "вежбају", како је то бити председник државе, премијер, министар врло важних ресурса... Некима је то прво "упослење", а неки сем политике ничим другим се нису до сада бавили..и као производ тога, имамо то што имамо. Никада више дилетаната, лицемера, проданих душа и лоших људи није било у врху власти.

ЗАТО ПУЦАМО по свим шавовима, готово сви!!!



 


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Новембар 16, 2013, 19:51:45
Дечак који није имао патике


Дарко Милић, деветогодишњи дечак из планинског села Рождаце, 30-ак километара од Врања, у непосредној близини административне границе са Косовом, не сања еурокрем ни кекс које никад није пробао, не сања ни нове фармерке ни патике које никад није обуо, нити телевизор јер га никад нису имали у кући, али сања да буде одличан ученик као и до сада, да настави школовање у централном селу Власе и да када порасте изучи за доктора.


(http://www.vesti-online.com/data/images/2013-11-09/368631_111016c1_f.jpg?ver=1384447472)
Срба, Гордана и Дарко
 


- Идем у четврти основне у суседном селу Станце. Данас сам добио петицу из математике. Никад срећнији нисам био - похвали се Дарко и одлази да донесе свеску и покаже свој успех.


У кући живи са мајком Горданом Јовановић, младом 29-годишњом женом која има озбиљне здравствене проблеме, али немају пара. Има цисту на мозгу, морала би да се оперише. Пије лекове два пута дневно да не би имала епилептичне нападе који натерају увек сузе на очима малог Дарка.

- Требало би да се оперишем у Клиничком центру у Нишу. Како? Ко да пази Дарка? Како да преживимо, док се вратим и ако се вратим? Па, немамо новац ни за аутобуску карту, а камоли за остало - шири руке ова измучена жена.


Отац Срба је поштен човек, али од јутра до мрака током целе године иде у надницу како би преживели. Јер, осим дечјег додатка који је 3.000 динара (25 евра) за малог Дарка немају никаквих примања. Добар део године проводи у сечењу дрва за огрев и букви за пилане.


- Нема ме кући, а наш смисао живота је Дарко, његова будућност. Мора да се ради ако хоће да се живи. За боље не знам. Дрва ми утробу померају, леђа савијају, руке, снага све је то једна жила, сајла, па док не пукне биће и хлеба да се прехранимо - казује Срба и узима дебело уже од конопље да извлачи посечене букве из долине. - Закупим једну букву од шумског, посечем, вежем уже за буку, па око појаса и пребацим је преко рамена. Онда вучем навише и по 50 метара. Товарим је у трактор и продајем онима који имају камионе и терају их за Врање - објашњава Срба.

 

Продао је две краве за полован трактор. Нису имали чиме да их хране, почела ребра да им се броје. У делу су села где је само шума, река, помало земље за баштицу. Овде се искључиво живи од дрвета.


- Посадили смо мало баштице, али слабо је родило. Ех да имамо један мали пластеник, имали бисмо хране. Овако кад стигнемо и шта се има. А, деси се да има само хлеб. Једемо га два-три дана, па кад Срба дође до пара купимо пасуљ, кромпир, сир, мало саламе због Дарка - каже Гордана.


(http://www.vesti-online.com/data/images/2013-11-09/368632_111016c2_f.jpg?ver=1384013027)
Гордана од кухиње има само судоперу



Дарко, пошто отац није код куће, помаже мајци у свим пословима. До куће се долази пошто се пређе река преко овећих каменова и иде готово клечећи због успона. Једина је кућа у том крају. Немају комшије, нема ни деце, јер је Дарко једино дете у Рождацу, селу са још око 30 стараца.

 

- Одлазимо често да помогнемо Срби. Ми се нисмо венчали, нисмо имали пара за то. Живимо реда ради, он се осушио од посла, ја од болести. Извлачимо грање, товаримо трактор цепаницама. Ради и Дарко, шта ће! Жао му оца. Срба ме јури, каже да идем кући, боји се да ћу умрети док утоварујем дрва. Десило се пар пута да паднем у несвест због цисте. По пола сата не могу да ме врате у живот. Дарко кука, Срба псује судбину, све. … Добар је он човек, честит, поштен, мрава није згазио. На мене никад руку није подигао. Само виче да не радим, да ће он све да заврши, ако треба и ноћу ће радити. А ради, не знам када спава. Устаје у мрак, долази у мрак - прича Гордана.

Дарко је завршио са послом, узео књигу и отишао да учи у хладовини поред дрвљеника.


- Боље дању, увече је слабо светло, а и мајка мора да легне рано, од умора и болести ноге је не држе - каже Дарко.


Пре одласка, улазимо у кућу која је од камена, блата, дасака и летви. Попуцала са једне стране, са друге окречена. Кућу Срба дели са братом и његовом супругом који живе у Београду, али су ту преко лета. Срби је неком чудном деобом припала само једна собица, три са три, и заједничка остава, два са један метар. Ту остављају одећу. У собици шпорет, један кревет и мали сточић са две столице. Још две су у тесном ходнику, заједничком са Србиним братом. Њих чувају за госте намернике.


- Сви смо овде сиротиња, дошло неко чудно време, кажу старији, последње, али мене то не интересује. Ни Србу! Дарко је наша нада, он је будућност. Зато се и жртвујемо, због њега све ћемо дати. Колико год да је мало мора да је велико - верује Гордана.


(http://www.vesti-online.com/data/images/2013-11-09/368637_111016c7_if.jpg?ver=1384012990)
Дарко помаже мајци око дрва


Цитат
Месечина и родитељи

Гордана би била најсрећнија када би могла да се оперише у Нишу, а Срба би морао да мало остави посао, да направе залиху док се она не врати и опорави.
- Мама мора да се оперише, ја ћу да пазим на кућу са псом док не дође отац увече. Могао би да дође пре мрака. Бојим се, пробудим се ноћу, месец кроз прозорчић пустио светло као усред дана. Гледам мајку, лице бледо, не мрда, као да не дише, гледам оца, излетела му она кост код рамена, нагло се подиже и спушта, груди му играју, као у грозници. Много их волим и они мене. Хоћу да учим, да имам књиге, да читам, да радим, јер како тата каже, ко не ради не може ни да једе - прича Дарко.

(Д.Ђорђевић) (http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/360068/Decak-koji-nije-imao-patike)






***



У исто време, неки други Срби и њихова деца живе у оваквим кућама,

(http://www.pulsonline.rs/data/images/2011-09-08/12537_galerija-kuce-poznatih-6_gallery_large.jpg)


(http://www.pulsonline.rs/data/images/2011-09-08/12539_galerija-kuce-poznatih-8_gallery.jpg)

(http://www.pulsonline.rs/data/images/2011-09-08/12542_galerija-kuce-poznatih-11_gallery.jpg)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Др Василије Новембар 16, 2013, 21:01:15
"Моје племе сном мртвијем спава."


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Новембар 18, 2013, 04:39:38
О која несрећа!

Пре годину дана сам писала о овој породици,

http://forum.svisrbisveta.org/index.php?topic=497.msg19261#msg19261



И само што је срећа закуцала и на њихова врата, у њиховој породици се десила трагедија. Четири малолетне девојчице су остале без оца, а њихова мајка без мужа. Погинуо је. Заиста је живот некоме мајка, а некоме маћеха.





***




Судбина Дуњиће завила у црно: Миодраг није дочекао нову кућу


Отац четири девојчице, који је од добровољних прилога ових дана требало да укрови кућу, у недељу погинуо. Живели смо у муци и сиротињи, али смо били срећни. Снови су нам сада срушени - јеца супруга Слађана



(http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2013//11/17/rep-dunjici_620x0.jpg)
Миодраг са породицом испред старе, трошне куће у којој Дуњићи и даље живе


У недељу ујутру у забитом селу Бановица, удаљеном 30 километара од Новог Пазара, живот је трагично изгубио Миодраг Дуњић (39), који је са супругом Слађаном једва преживљавао и коме су, након текстова у "Новостима" и другим медијима, помоћ за изградњу нове куће слали наши читаоци из Новог Пазара и околине, целе Србије, као и дијаспоре.

Према још незваничним информацијама Миодраг је страдао у трактору којим је са рођаком Зораном Николићем (43) из шуме превозио дрва за зиму. На једној низбрдици, машина им је отказала, трактор се преврнуо. Николић је на лицу места остао мртав, а Миодраг неколико сати касније преминуо у новопазарској болници.

Иза Мидрага Дуњића, који је са супругом Слађаном живео претешко у трошном кућерку од блата и свим силама се борио за опстанак на свом огњишту и макар мало бољи живот, остале су четири девојчице: Дијана (5), Милица (4), Душица (3) и Јелена (1). Оне су се заједно са оцем и мајком радовале изградњи нове куће и једва чекале да се пре зиме уселе макар у једну собу.

(http://www.novosti.rs/upload/images/2013//11/17/rep-dunjici-mala.jpg)

- До сада смо живели у муци и сиротињи, али смо се радовали када смо уз помоћ добрих људи започели кућу. Баш нам је ишло овога лета, стигли смо до друге плоче и били срећни. Сада су се угасили сви наши снови, нема више нашег Миодрага... Како ћу ја у овој недођији са четири сирочета - кроз сузе се пита Слађана Дуњић док оплакује мужа, доброг човека и радника.

Миодрагу су ове јесени комшије, Срби и Бошњаци из овог краја, често долазили и помагали му у изградњи куће.

- Шокиран сам и утучен. Две године смо скупљали новац за Дуњиће, апеловали на добре људе, набављали материјал, организовали мобе... И таман кад смо били на домак циља, кад је остало само укровљење, судбина је хтела да Миодраг трагично изгуби живот. Морамо помоћи Слађани и деци, сад им је још теже, остали су без главе породице и без икаквих прихода. Апелујем на све читаоце „Новости“ и све који чују за ову трегедију, а могу да помогну, да учинимо нешто да Дијану, Милицу, Душицу и Јелену. Морамо да их збринемо, морамо да им завршимо кућу и помогнемо да одрасту и постану добри људи - прича познати новопазарски хуманитарац Хидо Муратовић.

Неколико Новопазараца, који су и до сада на разне начине помагали Дуњићима, изразило је спремност да помогну Слађани и деци да заврше започету кућу и опстану у удаљеном селу и суровим условима за живот.


ПОМОЋ КРКОБАБИЋА


КАДА је у јануару ове године из медија чуо како живе Дуњићи, потпредседник Владе Србије Јован Кркобабић пожелео је да одмах крене у Бановицу, посети их и лично им уручи помоћ. Није дошао због снега, али је послао своје сараднике који су деци донели пуно поклона, а Миодрагу помогли да се запосли у "Србијашумама". Од тада Дуњићи више нису оскудевали у храни и одећи, јер су, осим донација добрих људи, имали и редовну Миодрагову плату.

(М.Нићифоровић, вечерње НОВОСТИ) (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:464181-Sudbina-Dunjice-zavila-u-crno-Miodrag-nije-docekao-novu-kucu)



Наслов: За њих до скоро нико није знао
Порука од: Гога Јануар 21, 2014, 05:41:00
За њих до скоро нико није знао


Куршумлија -- У брдима изнад Луковске бање, у Сеоцу, на обронцима Копаоника, без струје и основних животних услова живе два становника - мајка и син.




(http://www.b92.net/news/pics/2014/01/20/158453219452dd683b6e680160618131_640x403.JPG)


Многа села на територији општине Куршумлија су потпуно опустела. Међутим, у селу Сеоце није баш сасвим тако - остало их је двоје.

Небојша и Миленка Танасковић немају личне карте, ни здравствене књижице и за њих се донедавно није ни знало.

Немају ни струју. Лампа на гас им је увече једино осветљење. Телевизор не само што немају, већ и никад нису имали прилике да га гледају.

До њихове куће искључиво се стиже пешице. Кажу да су човека последњи пут видели пре око два и по месеца.

Кромпир им је основни оброк. Миленка је 50 км удаљену Куршумлију посетила последњи пут пре три деценије, а њен син - кад је био мали.

Ручно обрађују земљу, како би прехранили две краве.

Недавно су им дрвосече поклониле одећу, на чему су им захвални.

http://www.youtube.com/watch?v=CtyBSlBwbTw


(Б92) (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=01&dd=20&nav_category=12&nav_id=802385)




***




Шта рећи?




Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: pidikanac Јануар 21, 2014, 14:37:38
Бедна српска Владо, на стуб срама вас треба окачити па пустити да вам вране очи кљују!
Једна Влада се најпре мора бринути о свом народу. Србија нема ни морала ни карактера, Србија је земља лопова и варалица. Србија је отаџбина гладног и напуштеног народа.

Кад оваквог јада има у Србији,  где власти имају могућност директног утицаја, - шта ће бити сутра са децом која ће одрастати под шитарским претњама!?


Наслов: Мама, има ли хлеба?
Порука од: Гога Фебруар 10, 2014, 01:58:07
Мама, има ли хлеба?

Судбину 40-годишње Радмиле Дрљаче и њене деце: Дражена, Клаудије, Дијане и Немање исписали су рат, злостављање у породици, немар полиције и државних органа... Они данас једу на народном казану. Радмила је од тортуре остала без иједног зуба у глави, са ожиљцима на телу и души. Живе од 130 евра социјалне помоћи коју троше на плаћање кирије и дажбина за комуналије и струју. За све остало преостаје им дечји додатак од око 60 евра и народна кухиња.

(http://www.vesti-online.com/data/images/2014-02-08/390719_020915c1_f.jpg?ver=1391969270)
Радмила са Драженом, Клаудијом, Дијаном и Немањом


Радмила је родом из Бихаћа, где је одрасла и имала велику љубав Горана Милића, који је погинуо убрзо по избијању рата на чишћењу терена.

- Забављали смо се, рат је почео априла те 1992. године, заклели се, чим се то лудило заврши, на јесен да се узмемо. Стигла је јесен, Горан је погинуо, а ја сам се седам дана након тога породила са Драженом. Након три месеца под гранатама и боравка у подруму са дететом, успели смо да изађемо из Бихаћа након размене са муслиманским војницима.

 

- Један наш конвој за два њихова. Стигли смо у Доњи Лапац, у Крајину, одакле смо поново бежали након хрватске "Олује". Некако сам стигла у  Мајка је касније умрла, сестра Гордана се удала у Приједору, Љиљана у Степојевцу код Лазаревца, а ја сам остала са Драженом и болесном сестром Свјетланом, о којој сам водила бригу. Отац је умро још пре рата и био сахрањен у Бихаћу - наводи Радмила.

 

Ракија за буђење

Њене библијске муке настаће кад крене да живи са човеком са којим ће изродити још троје деце.
- Вратили смо се 2003. године у његово село на Власини, тада је Клаудија имала две године. Био је болесно љубоморан, мислила сам проћи ће га. Када смо се вратили, наставио је да ради по околини и у Сурдулици као мајстор дунђер за све зидарске послове. Пио је све више, литар ракије му је био мера ујутру. Онако крупан, преко два метра висок, почео је да ме туче. А тукао ме је пред децом и болесном сестром крвнички.

- Трпела сам због деце, осим троје које сам му родила, седам пута сам морала да абортирам, а говорио је да ми прави децу како се не бих курвала. А деци коју сам му родила није хтео да да своје презиме, правдајући се да не зна да ли су његова, али је зато узимао њихов дечји додатак и пропио би га одмах - каже Радмила.


Са децом је увек била више гладна него сита. Живели су на Власини Округлици, насељу поред језера. Годинама су јели кромпир, купус, хлеб, млеко је узимала када би одрадила код сељана на Власини.
- Стално смо били гладни, ипак, већи проблем су биле свакодневне батине, а деца су била престрављена. Када би насилник наишао, Немања онако мали одмах би се упишкио - прича Радмила.


  
Обесићу те

Да се није десио 4. јун 2012. године и тортуре после које је једва остала жива, данас не би била у Врању, подстанар, на народном казану, али безбедна.


- Пошла сам са децом тог 4. јуна на планину, где је његов засеок, да радимо код једне жене на имању. На крају дана пошто није имала новац да нам плати, дала ми је пет килограма сира у пластичној кутији и флашу млека.

 

- Кренули смо да се одморимо кући, а он се јавио да морамо натраг у његово село, под трем. Сусрео нас је на половини пута и наредио деци да иду напред, а ми смо ишли за њим на одређеној удаљености како нас не би видела. Био је обневидео од пића. Одмах је кренуо да ме туче песницама, а оне као маљеви. Онда ми је отео канту са сиром и разбио о главу. Сир је одлетео, а мени је на лицу текла крв. Од тада имам ожиљак.

 
- Потом ми је просуо млеко по глави, шутирао у стомак, свуда. Била сам модрозелена у телу, посебно по ногама. Ухватио ме је за косу која је била дугачка, обмотао је око руке и вукао ме по земљи можда 300 метара и лајао опонашајући да води пса. Кад ме је довео у близини куће, везао ми је једну руку канапом за дрво. Отишао је по уже јер ми је рекао: "Обесићу те." Када је отишао по уже, ко зна како и којом снагом сам успела да одвежем руку и сакријем се у високој трави. Био је већ мркли мрак. Успела сам да побегнем након четири сата трчања, падања и непрестаног плача.




(http://www.vesti-online.com/data/images/2014-02-08/390721_020915c3_f.jpg?ver=1391969442)
Одлазак по једини оброк у народну кухињу


- Стигла сам до Промаје на Власини, где ме је неко попео у комби и одмах одвео у Сурдулицу, у болницу. Било је четири сата ујутру. Била сам на хируршком и гинеколошком одељењу због тешких повреда, опасних по живот. Тек тада су сви реаговали у Сурдулици, посебно полиција. Он је ухапшен, а потом је добио три месеца затвора. Када сам се опоравила, узела сам децу за руке, стала на раскрсници у Сурдулици, размислила и одлучила да кренемо пут Врања, што даље од места кошмара - наводи Радмила.



У Врању живи под киријом, у старој кућици.

- Шта да кажем, једемо у народној кухињи. Узмем јело, чорбу, паприкаш или пасуљ за нас петоро и хлеб и то је све. Ево, данас чорбуљак. Идем по кућама и радим све што има да се ради. Али, посла нема. Дали су нам добри људи мало одеће и обуће да деца не иду гола и боса у школу. Не могу више. Деца су ми опседнута болештинама и глађу. Једемо једном дневно. Увече сакупим ове мале око мене, легнемо, а она кроз сузе: "Мама, има ли хлеба?" Ћутим, неме сузе се сливају низ образе. Сви плачемо. Јастук је ујутру мокар од суза - завршава причу Радмила.

Цитат

Смех полиције

- Осим Новице Тончева, председника општине који нам је помогао, сви остали су заказали, од полиције која је штитила крвника ког сам пријављивала и смејала ми се у лице, до служби које су морале да нас изместе и заштите, децу, па онда и мене. Тако је било и 2010. године, када ме је по ко зна који пут крвнички претукао, психички болесну сестру покушао да силује. Пријавила сам полицији, сестру су сместили у Дому за старе у Сурдулици где је и данас, а он није добио никакву пријаву - истиче Радмила.



(http://www.vesti-online.com/data/images/2014-02-08/390720_020915c2_if.jpg?ver=1391969371)
Немања са најдражим поклоном

Цитат
Астма у аманет

- Клаудија је у 6. разреду, купујем јој лекове, живимо у влази, добила је тешко запаљење плућа, никако дете да опоравим. Дијана је у другом основне. Немањи, који још не иде у школу, купила сам пумпицу, добио је бронхијалну астму - очајна је Радмила.
 



(Д.Ђорђевић, Вести) (http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/380974/Mama-ima-li-hleba)


***

А њима треба тако мало да би имали колико толико миран живот. Још два оброка и кров над главом, који не прокишњава.
Ужасна је ово кроз шта је прошла Радмила. Помоћи ниоткуда. Полиција, којој се обраћала за помоћ, јој се у лице смејала, а муж насилник ни пријаву не добија. Да не помињем остале службе које постоје да се баве оваквим случајевима, а које баш брига. Социјалне службе су у Србији паразитске службе, као што су и многе друге. Ништа не функционише где год да погледаш. Све је труло.




Наслов: Преспавамо пола дана да уштедимо оброк
Порука од: Гога Мај 05, 2014, 03:28:52
Преспавамо пола дана да уштедимо оброк

Супруга и ја преспавамо пола дана како бисмо прескочили бар један оброк. Незапослени смо и немамо новца ни за основне намирнице.

(http://images.kurir-info.rs/slika-620x419/uzicanin-v-kurir-pokusaj-samoubistva-ocaj-gladan-ocev-grob-1346707124-204618.jpg)

Овај млади брачни пар, који није желео да им се имена помињу у новинама, већ три године не може да нађе посао. Живе од помоћи коју добијају од ионако сиромашних родитеља.

 

Многи њихови суграђани кажу да за Пироћанце више не важи правило да су штедише или шкртице, јер већина једва саставља крај с крајем, тако да немају ни шта да уштеде а ни на чему ни да „цицијаше“.

 
На евиденцији Филијале НСЗ је 7.738 незапослених особа, што је сваки седми становник без посла у односу на 57.992 становника. Народна кухиња има 850 корисника, а број корисника социјалне помоћи у прва три месеца повећан је за 30 одсто у односу на прошлу годину. Дневно кроз Центар за социјални рад више од 20 особа затражи помоћ углавном за храну, али иза лекове, лечење, плаћање рачуна... Са фебруарском просечном платом од 37.094 динара која је за 16 одсто нижа од републичког просека, живот Пироћанаца се своди на преживљавање од данас до сутра.

 
- Прошле године је право на социјалну помоћ имало 990 а сада 1.430 породица. Ово је довољан показатељ да људи веома тешко живе - каже директорка Центра за социјални рад у Пироту Марија Васић.

 
Милан П. је завршио факултет пре три године и нигде не ради.
- Дошао сам у Центар за социјални рад и потражио помоћ како бих могао да издржавам себе и породицу јер немам од чега да живим - каже он.

 
Томислав П. (55) има двоје незапослене деце која су завршила средње школе.

- Супруга и ја смо остали без посла. Питамо се сваког јутра шта ћемо данас јести и да ли ћемо имати за сутра. Од Центра за социјални рад и Црвеног крста тражимо бар оброк из народне кухиње - прича он.

 
Председник Већа Савеза самосталних синдиката Родољуб Ћирић каже да у Пироту више од 30 одсто грађана живи на ивици сиромаштва.

 
- Многа предузећа не раде или су отишла у стечај. Радници траже помоћ да би преживели. Плате у Пироту годинама у односу на републички просек заостају од 15 до 20 одсто. Просечна потрошачка корпа износи 65.719 динара - каже Ћирић.

(Вести) (http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/400840/Prespavamo-pola-dana-da-ustedimo-obrok)


***


Колико је оваквих случајева, то нико у Србији не зна, а најмање они који би требали да су упознати са тим. Важно је да ова власт има једну једину мисао, а то је, како ће што пре одрадити задатке које је добила од својих ментора, како ће што пре увести Србију у дужничко ропство, а од народа направити бескорисну масу коју ће моћи обликовати како ко буде хтео.



Наслов: Тридесет година нисам себи купио ципеле
Порука од: moka Август 04, 2014, 06:12:37
Trideset godina nisam sebi kupio cipele!

Ljubinko Arsenijević (41)iz Kragujevca zaposlen je u firmi koja postoji još samo na papiru. Zvanično je zaposlen, ali nema gde da ide na posao. Zvanično i ne prima platu. Zbog toga je prinuđen da od majstorske nadnice zaradi neki dinar kako bi izdržavao porodicu. Dok čeka da mu firma isplati 17 plata, on nema od čega da namiri rate bankarskog kredita. Ljubinko u intervjju za “Alo!” kaže da toliko teško živi da ne može tačno da se seti kada je sebi poslednji put kupio cipele.

(http://www.alo.rs/resources/img/02-08-2014/single_news/1349497-19.jpg)
„Kažu da smo mi što protestujemo nradnici, a pogledajte moje ruke, pune su žuljeva“ | Foto: B. Nenković

 Ljubinka smo zatekli ispred Skupštine grada Kragujevca, gde je sa desetak zaposlenih kolega iz „Niskogradnje“, od koje su zbog dugova samo ostali kancelarija i direktor, protestovao tražeći da bude raspoređen u neku drugu firmu. Stotinak zaposlenih iz ove firme je prešlo u druga javno komunalna preduzeća, ali sticajem okolnosti za Ljubinska nije nađeno rešenje.

Vi ste u stvari zaposleni, ali nemate posao i platu?
- To je kao „duh firma”! Postoji na papiru. Imamo sedište i kancelariju. I direktora. I ništa drugo. Oko 200 mojih kolega je posle kolapsa firme zbog ogromnih dugova prebačeno u druga javna komunalna preduzeća. Za nas dvadesetak nije se našlo rešenje. Jednog dana javili su mi da je nađeno mesto za mene, ali kada sam otišao u tu firmu, oni nisu ni čuli da treba da počnem da radim. Od januara prošle godine sve je pošlo naopako.

Šta ste po struci i od čega živite ako ne primate platu?
- Zidar sam! Živim u Đuriselu. Poslednju platu primio sam u oktobru prošle godine. Na račun je tada leglo 12.000 dinara. I od onda ništa. Imam porodicu. Supruga je nezaposlena. Deca mi idu u drugi i treći razred. Jedini siguran prihod je majčina invalidska penzija od 11.000 dinara. Sramota me je, jer u ovim godinama bi ja trebalo da pomažem majci koja ima 77 godina, a ne ona meni. Osim toga što faktički nemam posao, iako se vodim da radim, ne mogu da vraćam kredit koji sam uzeo od banke. A rata je 13.500 dinara.

(http://www.alo.rs/resources/img/02-08-2014/intext_big/1349509-20.jpg)
„O moru i planini nikad nisam ni razmišljao“: Ljubinku „Niskogradnja“ duguje oko 350.000 dinara | Foto: B. Nenković

 Koliko ste dužni banci i zašto ste se zadužili ?
- Uzeo sam kredit od 400.000 dinara da kupim krave i junice. Planirao sam da tako obezbedim egzistenciju. Međutim, otkupna cena mleka je pala na 25 dinara, ispod minimuma isplativnosti. Stoka jede svaki dan i ne može sama sebe da otplati. Iz banke me zovu svakodnevno i traže svoje, a ja nemam odakle da ih namirim. „Niskogradnja“ mi duguje za plate oko 350.000 dinara. Kad bi mi bar to isplatili, mogao bih da se ratosiljam kredita, zbog koga ne mogu oka da sklopim. Nisam navikao da dugujem. Svakog meseca sam u dilemi da li da uplatim pare banci, ili da od toga hranim izdržavam porodicu.

Kako onda preživljavate ako vam rata kredita prelazi mesečna primanja?
- Radim privatno na građevini, ali zbog krize posla je sve manje. Ne libim se rada, tako sam vaspitavan. Često kažu kako smo mi što protestujemo neradnici. A pogledajte moje ruke, pune su žuljeva. Kako neradnik može da ima ovakve ruke. Sigurno ne od sedenja u hladovini. Drugo, cena majstorske nadnice je pala. Nekada je išla do 25–30 evra, a sad je i ispod 20, za rad po ceo dan. Mnogo je ljudi bez posla i plate, pa je ponuda velika.

Kako psihički podnosite  gubitak posla i to što nemate novca da se brinete o porodici?
- Živci mi trepere kao strune. Ceo život radim pošteno i ništa nisam uspeo. Ponekad se zapitam gde sam to pogrešio i šta je trebalo da budem da bi sve ovo imalo nekog smisla. Deci garderobu ne kupujemo, već pozajmljujemo od rođaka. O moru, planini, nekom odmoru nikad nisam ni razmišljao. Gledam kako neki drugi ljudi žive normalno i imaju para. Čini mi se kao da ne živimo na istoj planeti. Jedino što dobijam od države je dečji dodatak, koji za sledeću godinu nije siguran i besplatnu užinu u školi za decu. Neku pomoć ne mogu da tražim, jer imam na svoje ime hektar ipo zemlje. A 12 meseci sam 1991. godine bio na ratištu. Kao redovnog vojnika rat me zatekao u Hrvatskoj. Ali koga briga danas za to!

Kad ste sebi poslednji put kupili nešto od garderobe?
- Ne mogu da se setim! Cipele za sebe poslednji put sam kupio... pa sigurno pre tridesetak godina. Još sam bio momčić. Ove sad što nosim poklonio mi je jedan načelnik koji radi u državnoj službi. Neću da mu pominjem ime, ni zbog njega, ni zbog sebe. Ali hvala mu. Dobro me služe. Žalosno je ovo. Meni duguju, pa zbog toga ja dugujem. Javili su mi bili iz firme da sam preraspoređen u drugo preduzeće, ali kad sam otišao tamo, oni nisu ni čuli za mene. Nisam pametan šta da radim i kuda će me sve ovo odvesti.

Ukoliko se desi da vam firma uplati zaostale plate, da li će vam biti lakše?
- Onda bih banku skinuo s vrata! Sve drugo ostaje isto!

http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/trideset-godina-nisam-sebi-kupio-cipele/63077


   Нажалост,неписменост и незнање су највећи српски проблем...да је ишао у школу,вероватно би сам лако дошао до закључка да у банку треба да уђе само ако је његово власништво или ако је запослен у њој.А ова прича о ципелама је поражавајућа. :o Нико човека не може да натера да пати ако то он сам себи не уради.


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: pidikanac Август 05, 2014, 15:47:11
Много је тужне реалности коју свако честит, мора осетити између ових редова. Још тужнија је општа слика социјалног стања у Србији. Научени смо већ да причамо попут дресираних папагаја, - тамо је лоше, немају људи посла, све пропада. Научени смо и навикли смо се на ту срамну истину. Земља нам је на рубу пропасти, недаће. беда и сиромаштво прете народу па опет, - сви ћуте, нико глас не диже.

Понеки штрајк локалног карактера, онда кад пропадају некадашњи привредни гиганти, и то је све. Људи живе у страху од државног терора, од опасности да ох банда почне пратити, испитивати, да људе као некад, одводе да се више и не врате. Србија је научена на диктатуре свих врста али ова коју данас имамо, дошла нам је главе. И што је најгоре, крај се не види ...
Недавно сам сазнао да у стотинама фирми, људи раде без да већ месецима примају плату! Па где тога има? Где су контролне комисије, извештаји, билтени, статистика? Шта данас раде сви ти људи у државној управи?
Администрација Владе је баласт који државу вуче у пропадање а још увек се запошљавају рођаци и деца стричева и тетака на радна места која се измишљају. Корупција је до неба, поткрадања и манипулације немају краја а тајкуни, постају за владу решење, - без срама..
ЈУче сам неког јурио јер се ЗНА ДА ЈЕ ЛОПОВ, а данас га проглашавам честитим и способним пословним генијем. То је Србија, то је Влада, то је банда. Ту лежи корен наше пропасти.
Кад будемо стекли снагу да га насилно исчупамо из српске земље, тад ће нам расти нешто далеко корисније.
Овако, само све још горе...


Наслов: Немате за цео - купите пола лимуна
Порука од: Гога Септембар 07, 2014, 20:17:27
Немате за цео - купите пола лимуна

Београд -- Цена лимуна је овог лета у Србији достигла невероватне износе, па је ових дана догурала до чак 350 динара. Трговци су се досетили, због тога, да га преполове.

(http://www.b92.net/news/pics/2014/09/04/822644552540857c96b978468560385_640x384.jpg)

Очигледно да је због цена продаја тог јужног воћа опала, па се у београдским трговинама може видети да осим лубенице, продају и лимун на пола.

Како је раније речено, разлог зашто је цена лимуна последњих дана у српским трговинама стигла готово до неба је несташица тог јужног воћа у Европи, па се увози из Латинске Америке, тачније из Аргентине.

Због трошкова транспорта осетно подиже цену 30 до 40 одсто вредности набавне цене. На наше тржиште лимун, иначе, најчешће стиже из Турске и Грчке.

Зависно од места и продајног ланца, тренутно у Србији килограм лимуна кошта од 160 до 350 динара. Пре годину дана, за килограм тог јужног воћа плаћало се упола мање, у просеку, 145 динара за килограм.

Значајну улогу у цени јужног воћа, међутим, имају и сами трговци због начина на који га набављају. Наиме, у великим трговинским ланцима лимун набављају директно преко увозних фирми. Трговци и увозници, међутим, не желе да прецизирају колико износи маржа на продаји лимуна, али, судећи према висини цена тог воћа, сигурно да је папрена.


Иначе, продавци тврде да би требало очекивати пад цене лимуна ускоро, када у београдске трговине стигне лимун из нама ближих крајева - Турске и Грчке.

(Б92) (http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=09&dd=04&nav_id=895985)



***


Како ствари стоје, продаваће нам не половину неког производа, него на кашичицу или кап по кап.


Наслов: У беди се умире у тишини
Порука од: Гога Новембар 14, 2014, 10:33:33
У беди се умире у тишини


Село Нова Брезовица, засеок Река, 30-ак километра је удаљено од Врања према македонско-бугарској граници.


(http://www.vesti-online.com/data/images/2014-11-08/460679_110918c2_f.jpg?ver=1415458756)


Ааааа, чује се продоран глас са трема накриво насађене чатмаре на камену у којој живи породица четрдестогодишњег Славољуба Стојилковића. На трему дечак у колицима, подигао обрве од изненађења. Панталоне су му краће, нешто испод колена, незакопчане у струку, јер су тесне, једине које има за кућу. Има још само једне које су за школу. Бос је, ногице се од атрофије мишића искривиле, час окреће главу у једну, час у другу страну. Боји се придошлица. Мајка Радица га умирује.То је десетогодишњи Бојан који иде у трећи разред основне школе на Барелићу. У очима му увек спремне сузе, док седи у колицима или лежи на кревету расплаче се одједном, јаким гласом зарида и моментално престаје. Изађе, на мах, из његових уских груди сва тежина живота. Мајка Радица, тридесеттрогодишња кошчата млада жена, одлази у собу доноси балон са водом, умива му лице и руке, брише их крпом... Тад се дечак осмехну и пружа руку да се поздравимо.


- Волим школу, хоћу свакодневно да идем - каже и гледа право у очи. Чуо је да треба да иде у болницу, да се лечи, причају његови увече сабијени у једну собицу, а њега страх да се одваја од њих. Кад чује да неће ићи на лечење јер немају пара, зове мајку да је загрли пољуби у образ.


(http://www.vesti-online.com/data/images/2014-11-08/460678_110918c1_f.jpg?ver=1415458808)
Бака Стојанка је непокретна и не говори



У собу утрчавају две омање мусаве девојчице, седмогодишња Бојана је ученица другог разреда и шестогодишња Миљана, која иде у предшколско. Све их вози отац Славољуб ладом која само њега служи.


Бојана је мала растом и превише гојазна девојчица. Слободан нам каже да им није било јасно зашто је то тако јер код њих једе се на кашичицу! Лекари на систематском прегледу у школи рекли су им да има неки поремећај од лоше и неправилне исхране.


- Кад има једе све, брише са стола. Други кувају тикве за свиње, а ми их испечемо у тепсији и једемо са врућим хлебом, па пуцају стомаци. Имамо само две кокошке носиље, дао ми их комшија горе из брда. Кљуцају ту по дворишту, ливадама, ако снесу неко јаје, добро је. Док их не однесу лисице - прича Славољуб.

Испред куће блато, осећа се смрад.
Кућица се искривила на темељу од плочастог камена, а трем је подупрт црвоточним гредама. У тој соби са старне набацана стара похабана одећа, неке ствари питај бога откад. Заудара на мемлу, затварамо што пре. У собици, ониској, попуцалог плафона и зидова, чађавој од дима, живе три генерације Стојилковића - њих осморо. Са стране стари шпорет на дрва, ћумка пробијена у плафон и излази високо на кров. Са стране два стара дрвена кревета стоје на неравној земљи, која се посипа водом како би се угасила несносна прашина и заварао тежак воњ који удара свом силином на нос. Између кревета узан пролаз, колико да се окрену колица дечака са крупним очима.


Ту је дрвени сто, омањи, чврст, једва већа столица и неколико мањих. Ту су два омања прозора, похабана ћебад и веш који се суши изнад кревета. У једном углу лежи старица, Слободанова мајка Стојанка. Носи 80 година, не устаје из кревета.


- Од старости, од муке, од свега што је снашло, лежи, очи отворене, не говори, имамо осећај да не дише - каже Слободан.Никад није била код лекара, ниједан лек није попила.


- Сигурно болује од нечег, али немамо могућност да је водимо по болницама у Врању, нити лекове да јој купујемо. Овде се не пију лекови, то је луксуз - каже Слободан.


У ћошку собе седи његов психички болестан брат, четрдесеттрогодишњи Горан.
- Свестан је свега, али урочила га дивљина и сиротиња, овде се рађају такви у свим временима, има их у сваком засеоку. Бистар је, миран, ево да видите.


Горане, трчи донеси џак брашна из аута - замоли га Слободан.


Горан поскакује са широким осмехом истрчава напоље и убрзо уноси брашно. Сви се радују. Биће хлеба. Дечак Бојан испушта своје карактеристичне звуке, овог пута од радости.


Рупа у поду


У овој соби сви спавају и заобилазе рупу кроз коју може да се пропадне у подрум!


- Спавамо онако како се једино може. Отац и мајка у једном кревету, брат са наше троје деце у другом, а ја и Радица померимо сто ка средини и у углу на земљи наместимо одећу коју смо износили, легнемо и покријемо се ћебетом. Ложимо целу ноћ, тесно, ниско, али топло је. Имамо само око 80 евра сталног прихода месечно колико износи пољопривредна пензија оца Милана. Он је млађи од мајке, има 74 године, час је бољешљив, па се опорави. Отишао је рано ујутру доле према реци. Неће да буде овде, срамота га. Доћи ће пре него да мркне и довући ће једно овеће дрво. Сирово ложимо, нема кад да се осуши - казује Слободан.
Не прима дечји додатак, тражили му личну карту за супругу и још неке папире.


- Ко, бре, да се вуцара по Врању, одакле паре за личну карту? Кад не желе да дају на моју, не треба, не могу да идем доле у град, немаштина је.


Живимо од те пензије и моје наднице. Два пута недељно зову ме да утоварујем дрва, дневница је око осам евра. Чим узмем пара, правац продавница, мора да има брашна и осталог што је основно за јело. Никад нисам попио чашицу алкохола, питајте у селу, сваки динар уносим у кућу, ал' га слабо има.


Клозета немају, испред трема смрад. Радица стално мете, просипа воду, зато је увек блата.


- Дању је широко, клозет свуда, кад мркне, а овде рано се то дешава, онда Бојан и девојчице под трем, ми поред куће. Зими су вукови испред врата, не смемо ни да изађемо, само дању. Мајку отац и жена гледају, пресвлаче, смрди, али мора све да се издржи. Мила душа све мора да издржи, све како јој је записано трећег дана по рођењу - слеже раменима Слободан.


Криво му, може да ради, посла нема, за државу не постоје, има их у евиденцији само за гласање. Људи их заобилазе као да су кужни. Има пуно кућа у централном селу Барелић где је пошта, амбуланта, школа, продају се и старе и новије, али то је за њих недосањани сан. Боје се само једног, старих инсталација струје. У њиховом засеоку било је пожара и куће су гореле до темеља.


- Боже, не дај да изгоримо сви, то нам је молитва сваке вечери пред спавање - каже Славољуб


Цитат
Муке с водом

Воде немају, у близини је један извор са слабим млазом воде. Ту је корито где Радица пере, узима воду за кување. Није за пиће. Зими топе снег, па га користе за све. Кад могу, доносе воду за пиће са кладенца, удаљеног 500 метра у низини, према реци.

Цитат
Питајте у школи

Славољуб и Радица не знају како деци иде школа.
- Нас то не брине, јер су наше бриге много веће, како да преживимо. Ето иду да уче, жврљају нешто, не знам, али не понављају. Зашто, како, шта, питајте у школи.


Цитат
Зимска глад

Испод куће Стојилковићи имају омању баштицу, једва нешто родило, немају за зиму, одмах поједу, скидају са корена. Посадили на једној падини кромпира, није родило, нема ни једног џакћића. Таква година, нема ни код других. И пасуља мало, мора да купи.
- Лети је лако, дамо деци хлеба, па около има малина, купина, шумских јагода. Има и печурака, одмах их запечемо на плотни, па удри! Лети је увек лакше, нађе се што, ал' зими кад падне снег, зависи колико потраје, а деси се и до Ускрса, е тад је тешко, нема црње. Нема мрдања из куће, снег по два, три метра у висину у усецима. Као пилићи у гнезду, тако и ми седимо, грејемо се и зевамо, чекамо да нешто наиђе за јело. Поједемо, бре, све што имамо, а оно снег никако да окопни, и онда гладујемо. Жао ми деце, по неколико дана само воду пију. Леже у кревету, мислим помреће, ал' Бог не даје - прича Слободан.


(Ђ.Ђорђевић) (http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/448577/U-bedi-se-umire-u-tisini-)




***


Увек се потресем и дуго не могу да функционишем, када видим овакве случајеве. У сред Србије, која би могла да храни пола Европе!!!



Наслов: Малени цвет, а велика душа
Порука од: Гога Новембар 24, 2014, 16:26:36
Малени цвет, а велика душа


Без мајке која их је оставила, с приходима од једва 20.000 динара, без купатила, огрева, довољно гардеробе, хране, простора за живот и вере у људе, Грковићи истрајавају у својој борби


(http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/309603/i/1/Untitled-1.jpg)

"Била једном једна ливада велика, раскалашна као златара драгуља. На ливади је растао малени цвет, жут као сунце, као дукат. Био је познат по својој доброти. Сви су га волели, изузев дружине Плавог цвета..."

Овако своју причу "Малени цвет, а велика душа" започиње Зорица Грковић, ученица шестог разреда Основне школе „Душан Вукасовић Диоген” из Обрежа. Њене приче "Малени цвет, а велика душа" и "Река осмеха" део су зборника "У бојама снова", у којем су сабрани неки од најбољих радова пећиначких ђака.

Зорица Грковић живи у Обрежу. На не тако великој и не толико "раскалашној" ливади, у старој, трошној кући без броја. У свом "маленом жутом цвету", довољно свелом да би га било чије речи и сузе могле подићи од земље, Зорица живи са оцем Душком (45), братом Зораном (14), сестром Анђелом (10) и баком Госпавом (80).


Без мајке која их је оставила, с приходима од једва 20.000 динара, без купатила, огрева, довољно гардеробе, хране, простора за живот и вере у људе, Грковићи истрајавају у својој борби против "дружине Плавог цвета". Боље и јаче него многи од нас.



(http://www.politika.rs/uploads/editor/POL_PR_0211_16_.jpg)

– Разлика је у томе што ја немам куд. Ја не могу и не смем да се предам. Колико сам могао, кад више нисам био способан да издржавам, ја сам се повлачио, сад више нема куд. Живимо у старој кући која само што се не сруши, с минималним примањима, без елементарних услова за живот, без много наде да ће бити боље. Једино што имам, то су моја деца. За њих живим, за њих радим и они су једино што ме одржава – прича нам Душко Грковић и стиснута грла додаје:
– Деца су добра, послушна, раде са мном сеоске послове јер од тога живимо. Радимо за корицу хлеба и литар млека, али нас није срамота. Ћерке су врло добре, син је добар ђак. Могли би они и боље, али је тешко све уредити кад треба да се ради, да се спреми ручак и тако...


Душко Грковић провео је читав живот као надничар. Каже, једно време је радио и у Шећерани у Пећинцима, али је то трајало кратко – једну сезону. Живот му никада није био претерано наклоњен, али је "дружина Плавог цвета" последњих деценија донела искушења с којима се овај вредни човек није могао носити.

– Људи су нагло осиромашили и то се одразило и на мене. Ако они код којих радим немају новац, онда ћу га тешко имати и ја. Са надница, дошао сам до рада за храну, нешто огрева... ко колико има да пружи. Оно што добијам на име деце и социјалну помоћ користим да платим мало трошкова, да деци купим књиге, свеске, шта могу и колико могу, неки сок, слаткиш и то је то. Мање не смем, за више немам.

Протеклог петка Зорица је прославила рођендан. Тринаести. Без свећица, торте, другара, забаве. У свом "маленом жутом цвету", окружена онима који је воле. На питање има ли неких жеља, само је слегла раменима.

Какве жеље могу да имају деца која немају своје кревете? Боље и да их немају, каже Душко, кад знају да им их нико не може остварити.

Недавно, Зорица и Анђела су биле на мору. Захваљујући Центру за социјални рад, добрим оценама и добром владању, провеле су десет дана у Баошићима. Зоран је остао да помогне оцу, јер стара бака Госпава може све мање.

– Сина вучем за собом стално. Мора да учи да ради. Ја ништа никада од њих нисам сакрио. Последњи динар који имам је њихов, али да седе код куће беспослени и да раде не знам ни ја шта, то не може код мене. Ако хоћемо да живимо, морамо да радимо. Син вози механизацију коме треба, учи да поправља, Зорица помаже око спремања хране, а за Анђелу је још рано.

(Стево Лапчевић, Политика) (http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Maleni-cvet-a-velika-dusa.sr.html)


Наслов: Војни пилот се убио због дугова
Порука од: Гога Фебруар 20, 2015, 23:13:26
ПИЛОТ `МИГА` ОСТАВИО ПИСМО "Сине мој, жено моја, зеленаши - одлазим"

Војни пилот А. П. убио се у кади породичног дома на Бановом брду због нагомиланих дугова.


(http://www.blic.rs/data/images/2015-02-20/576358_aco-petrovic_f.jpg?ver=1424460904)

Како `Блиц` сазнаје, мајор је о мотивима самоубиства оставио три писма. Једно је упутио супрузи, друго најстаријем сину, а треће - зеленашима.
 

- Одлазим - поручио је на крају сва три писма.
 

Сумња се да је А. П, који је себи у главу пуцао пре три дана, појединцима дуговао око 50.000 евра.

 

- Према неким информацијама, пилот је покушао да се из дугова извуче тако што је трговао на берзи - каже саговорник `Блица` и оцењује да је плата А. П. недавно смањена и свакако недовољна да врати дугове.
 

Месечна примања пилота његовог ранга су после смањења од 10 одсто око 80.000 динара, а могу бити увећана додацима за дежурства и дневницама. Додаци, ипак, нису већи од 15.000 динара.

Породицу пилота јуче су посетиле наставнице његове троје деце.
 

- Био је јако добар човек. Помогао је и у школи. Сви у породици су у шоку и не знају због чега се то догодило. Нико не зна за дугове. Имао је и кредит, а и плата му је недавно смањена - кажу наставнице.
 

Комшије у Љешкој улици истичу да су несрећног пилота знали само из виђења.
 

- Доселио се пре три месеца, па смо и њега и његову жену и децу виђали само у пролазу. Недавно су и реновирали стан - причају комшије.
 

Припадник Војске Србије је важио за искусног пилота. Летео је на ловцу `миг-21`. Родом је био из Новог Пазара, а пре 1999. служио је у 83. ловачком пуку који је базирао на приштинском аеродрому Слатина.

(Марко Р.Петровић, Мрко Ташковић, Блиц) (http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/536296/PILOT-MIGA-OSTAVIO-PISMO-Sine-moj-zeno-moja-zelenasi--odlazim)

***

Уместо да неко из власти изврши самоубиство због погубних потеза које су довеле до немогућности живљења већини становника Србије, скоро свакодневно неко из народа себи прекрати живот на сичан начин као што је то урадио овај пилот. Обично се окривљује претходни рат и деведесете као узрок ових трагичнних догађаја. Лично мислим да то није највећи окидач д неко себи одузме живот. Да народ има колико толико нормалне услове за живот, нико не би дизао руку на себе, скоро сам па сигурна.
Ова власт је себи и ужем кругу људи баш уприличила лагодан живот, неки не знају шта ће од беса, па у том свом лудилу појма немају како им живи народ. Ово неће моћи овако дуго.



Наслов: Одг: Војни пилот се убио због дугова
Порука од: moka Фебруар 21, 2015, 00:29:05
ПИЛОТ `МИГА` ОСТАВИО ПИСМО "Сине мој, жено моја, зеленаши - одлазим"

Војни пилот А. П. убио се у кади породичног дома на Бановом брду због нагомиланих дугова.


(http://www.blic.rs/data/images/2015-02-20/576358_aco-petrovic_f.jpg?ver=1424460904)

Како `Блиц` сазнаје, мајор је о мотивима самоубиства оставио три писма. Једно је упутио супрузи, друго најстаријем сину, а треће - зеленашима.
 

- Одлазим - поручио је на крају сва три писма.
 





Велика трагедија: Ацу Петровића у смрт отерала беспарица
ПИЛОТ СЕ УБИО ЗБОГ БЕДЕ: Хлеб из касарне носио да прехрани децу!



Потресно: Припадник ВС, који је возио „миг 21“, иза себе оставио супругу и троје малолетне деце, најмлађи малишан још не зна да је остао без оца


(http://images.kurir.rs/slika-620x419/aco-petrovic-foto-twitter-1424454474-618741.jpg)

А то што видите на слици ,у кеси коју држи Ћата е то је његов ручак паковање које он није јео него носио кући деци

- Пилот Војске Србије Ацо Петровић пре три дана подигао је руку на себе јер није успео да пронађе излаз из тешке материјалне ситуације у којој се нашла његова породица.

У колико тешкој ситуацији се у последње време налазио пилот Петровић најбоље осликава чињеница да је следовања хране износио из касарне како би прехрањивао децу.

Тиме је свесно нарушавао и сопствено здравље, будући да су пилоти током обављања дужности изложени великом напору, због чега и имају појачану исхрану у односу на друге припаднике ВС.



Плаћао кредит за стан

Његове колеге из 101. бригаде Војске Србије наводно су знале за тешку ситуацију у коју је њихов колега запао.

- Ишао је код психолога на разговоре. Знали су то, али нико ништа није урадио - каже наш извор.

Како објашњава, нико од колега није мислио да је ситуација толико озбиљна.

- Војска води рачуна о психичком стању пилота. Петровић је полетао само у специфичним ситуацијама, то јест када неко повреди ваздушни простор наше државе - додаје он.

Финансијски проблеми породице Петровић почели су пре три године, кад су подигли кредит за стан. Ситуација се драматично погоршала након што му је недавно смањена плата.

- Био је увек ведар и спреман за шалу. Међутим, последњих недеља најближима се чинило да се повукао у себе. Смањење плате од 10.000 динара сигурно је било само окидач за велику трагедију која се догодила породици - каже извор Курира.

Како наводи, осим плате, која је уз смањење и без додатка за дежурства износила око 78.000 динара, породица није имала других прихода.

- Рата кредита за стан била је 300 евра. Уз то, још око 130 евра износе трошкови за струју и инфостан. Тако му је за живот њих петоро остајало нешто више од 25.000 динара и понекад и додатак за дежурства, који никад није прелазио 12.000. Очигледно да није могао да издржи то што деци не може да приушти ни најосновније - додаје он.



Позајмљивао новац

Пилот Петровић, како каже други саговорник Курира, покушао је да излаз нађе тако што је новац улагао у берзу.

- Нажалост, то је био још већи промашај. Уместо да стану на ноге, породица се само још више задужила. Његови родитељи продали су некретнину да би уложио, али како то није било довољно, новац је и позајмљивао. Недавно су му на наплату стигле зеленашке менице и вероватно више није видео излаз.

 

 

Министарство одбране
СУИЦИД НИЈЕ БИО У КАСАРНИ

Министарство одбране јуче се није оглашавало поводом самоубиства Аце Петровића. У Управи за односе с јавношћу Министарства речено је да неће реаговати зато што се суицид није догодио на радном месту или у просторијама Војске.

(Б. К.)



Кобни дан  пуцао себи у главу у купатилу
ИСПРАТИО ДЕЦУ, ПА СЕ ОПРОСТИО ПИСМОМ

Ацо Петровић, ког су пријатељи звали Ћата, летео је авионом „миг 21“. Из службеног пиштоља убио се у купатилу у стану у Љешкој улици на Бановом брду 17. фебруара.Петровић је кобног дана испратио децу у школу, написао опроштајно писмо и убио се из службеног пиштоља. Иза себе је оставио незапослену супругу Оливеру и троје деце - синове старе 17 и пет година и четрнаестогодишњу ћерку.Како Курир незванично сазнаје, петогодишњак још не зна да је остао без оца.- Хоће ли тата бити боље? - питање је које малишан наводно непрекидно поставља мајци.



Зоран Драгишић  немаштина окидач
ЉУДИ У ВОЈСЦИ ПРЕМАЛО ПЛАЋЕНИ

Зоран Драгишић, професор Факултета безбедности, каже да материјално стање војника није сјајно.- Војска је део државне управе, тако да је и она погођена мерама штедње и морала је да се суочи с проблемима с којима се суочава друштво, а плате у војсци су ионако мале. Ако погледате колико војска има високообразованих људи и доктора наука, лако се може закључити да новац који зарађују свакако није адекватан ни њиховом знању, ни њиховом залагању - каже Драгишић.

(Б. К.)

http://www.kurir.rs/crna-hronika/pilot-se-ubio-zbog-bede-hleb-iz-kasarne-nosio-da-prehrani-decu-clanak-1686230

  Његов колега је написао:
 " Zao mi je do neba zbog smrti mog kolege koji je morao povuci ovakav strasan potez.Ne zaboravite da skolovanje oficirskog kadra ide uz niz komplikovanih zdravstvenih i psiho pregleda.Ostri i elimisuci su to kriteriji da bi neko postao oficir sa svim drugim i ljudskim kvalitetima.On je za mene samuraj! Kad izgubis cast,kad izgubis ulogu muskarca da p ostenim radom ne mozes prehraniti porodicu,onda dolazi do ovakvog preispitivanja samoga sebe,do ovakvog epiloga.Broj suicida se povecava a statistika se ne objavljuje da se ne prikazuje pravo stanje drustva.Zalosno! Moje iskreno saucesce porodici i neka ih Bog cuva!"

Mornaricki oficir


Наслов: НЕ ПРЕДАЈЕ СЕ: Ради 16 сати да прехрани децу
Порука од: Гога Март 06, 2015, 06:04:34
НЕ ПРЕДАЈЕ СЕ: Ради 16 сати да прехрани децу

Његова фотографија је потресла Србију. Он је отац двоје деце, од којих је једно тешко болесно. Ради 16 сати дневно и два посла да би прехранио породицу.

(http://www.blic.rs/data/images/2015-03-04/581489_radnik-iz-vrsca-foto-aleksandar-cupic_ff.jpg?ver=1425505584)
Слика која је потресла Србију: Пре подне ради на мешалици, а после подне има други посао


Прича о човеку који је од умора клонуо над џаковима цемента, узимајући кратак предах од напорног посла, проширила се јуче интернетом.


- Посматрао сам га дуго са прозора. Урадио је посао и искористио минут до новог(...) Он ради два посла. Пре подне је на мешалици, а по подне иде на други посао. Мора да заради за супругу и двоје деце. Она је 24 сата дневно са синовима. Један од њих има церебралну парализу и мајка му је константно потребна - написао је Александар Чупић на порталу eVrsac.rs


Несхваћени и остављени као неко ко "није имао среће", ови наши суграђани, боре се како знају и умеју. За новине нису желели да говоре кад им је `Блиц` јуче понудио.


- Људи и породице попут ових не траже једнократну помоћ, већ да држава промени однос према родитељима тешко болесне деце. Траже третман достојан човека и достојан породице - каже Чупић.


Зато посланици Скупштине Србије треба да донесу нов закон о социјалној помоћи породици, који би изједначио статус родитеља деце са инвалидитетом са статусом неговатеља.


Све што треба да ураде у Министарству рада јесте да извуку из фиоке иницијативу коју тамо затурену држе две године, а испод које је 60.000 потписа. Да у Србији буде мање патње и да он може да се одмори.

(Светлана Палић, Блиц) (http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/539723/NE-PREDAJE-SE-Radi-16-sati-da-prehrani-decu)


***

Слика јесте највероватније потресла Србију, али сигурно није оне који би (по опису свог посла) морали да створе услове да оваквих потресних ситуација више не буде ни у једној српској породици.



Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: pidikanac Март 06, 2015, 11:32:20
Писати о овој теми, преболно је сваком. Упоређивати некадашње стање са овим које имамо данас. Проћи кроз Београд или неке друге веће градове, не могу се отети утиску да све иде, - уз мед и млеко. Препуни  тротоари пролазника који некуда журе, светле неонска светла, безброј продавница, цесте и тротоари начичкани са скупим аутомобилима.

Некад је било, ово је сада! Све док нисам сагледао и другу страну медаље. Пријатељ ми каже да има много беде и сиротиње али то прихватам површно јер не познајем право стање ствари. Прича ми о самоубиствима немоћних, о растућем криминалу, јер се сиромаштво попут невидљивог облака пуног отрова, увлачи у поре градског живота.

Седим у аутомобилу док чекам на слободни паркинг а по оближњим конетенерима, неки старци преврчу по отпацима. Видео сам безброј таквих слика. Кроз улицу Краљице Наталије, нејак бели коњић, упрегнут у лака кола на гуменим точковима,уморно каска од једног контенера до наредног. На самом прелазу ка улазу од Градског Породилишта, кочијаш са женом и одраслим сином, почиње претрагу у отпаду.
Знам да је пре десетине година донета забрана о кретању запрежних возила али овде, никог не интересује ова слика.
И то је Београд. Сличне фрагменте беде  видим у Панчеву, у Ковину, у Смедереву. А проћи кроз села у Србији, значи срести се са реалношћу која изазива бол у грудима.
Старачка домаћинства напуштена. Нахерени стари кровови који вапе за оправком, тек понегде дим и оџака, човек заиста помисли да је све изумрло.

Празне улице, по неко дете које се враћа из школе, све оставља тмуран и тужан утисак који пада на душу!
Некад је Балашевић певао, " али жао ми Коња" у оној познатој песми помињући рат и страдања.

Мени, незнам ни сам али налазим само један израз, - нека ми се не замери: - жао ми је оних напуштених и заборављени стараца које сам сретао у тим кратким данима свог боравка.
Голема је србска туга, голема и превише болна...


Наслов: ... О баки која нема хлеб, али има достојанство!
Порука од: Гога Април 03, 2015, 08:20:42
ТУЖНА ПРИЧА ИЗ ВАЉЕВА КОЈА ЈЕ ДИРНУЛА СРБИЈУ: О баки која нема хлеб, али има достојанство!



Неки дечаци се смеју, шатро-госпође се згражавају,гмаз се склања као да је жена губава,али та жена није само обичан сиромашни становник Ваљева, она је достојанствена





(http://images2.kurir.rs/slika-620x419/starica-pretucena-zena-batine-silovanje-nasilje-zena-starija-zena-stara-z-1425250856-621466.jpg)


Девојка из Ваљева била је шокирана и дирнута случајним сусретом са једном баком, а своје искуство поделила је на друштвеним мрежама.

Њену причу о достојанству, емпатији и поносу преносимо у целини.

Пекара, препуна,чекам на ред, људи се враћају са посла, деца из школе, подједнако убијени у појам, подједнако свесни само момента кад им се пиша и кад су гладни.

У једном тренутку ,улази стара бака,пребира по торби,вади кесу,у кеси ситнина,динар два,броји,озареног лица, јер схвата да за то нешто има новца, ЉУБАЗНО замоли продавачицу да јој одговори на питање:

"Имате ли можда данас,извините?", продавачица одговара да нема тог нечег.


Сви ћуте, нико се не пита шта ли тражи. Никога не занима, побогу, дошла је у пекару по храну не по дрогу, и то са цркавицом!


Бака креће ка вратима, и каже: "Хвала Вам, можда је негде остало".


Питам продавачицу шта је госпођа хтела,а она ми каже: "Бајат хлеб, јефтинији је бајат".

У шоку сам, 20 јеб**их динара се у ко зна колико кућа скупља, за корицу хлеба и то никога не занима!!!!!!!!!!!

Неки дечаци се смеју,шатро-госпође се згражавају,гмаз се склања као да је жена губава, али та жена није само обичан сиромашни становник Ваљева, она је достојанствена, вредна сваког поштовања, зашто?

Зато што сам изашла за њом да је замолим да јој купим свеж хлеб а она то није желела,зато што се расправљам са њом 20 минута и убеђујем да ја то заиста желим и она постиђено пристаје, АЛИ ми тражи адресу или место где ће, кад скупи још 20 динара , ми вратити новац јер ми можда затреба !!!

Купујем хлеб, излазим и она плаче и моли ме да опростим што нема и гура ми 20 динара у џеп, док преко пута нас, ваљевска курветина, гледа са висине жену која може да је научи шта је човек неукаљаног образа јер се за хлеб није јеб*ла, јер није просила, јер је хтела поштено да плати своје основне потребе!

Госпођа бака ме ухватила за руку, стегла и након тога загрлила, и ја сам срећна због тога, и такви тренуци у животу ми дају снаге не да не будем незаинтересована за оно што се око мене дешава него да увек имам чак и микро-план како систематски уништавати идиоте.


(Курир) (http://www.kurir.rs/zabava/zena/tuzna-prica-iz-valjeva-koja-je-dirnula-srbiju-o-baki-koja-nema-hleb-ali-ima-dostojanstvo-clanak-1723423)

***

Из дана у дан у Србији је све више оваквих случајева.




Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Cuburac Април 03, 2015, 22:23:08
Price iz Srbije nam sve vise izazivaju suze u ocima nego osmeh na licu. O moja zemljo, o moji ljudi, o moje pleme, gde idemo, sta nas vodi ka sutrasnjici?


Наслов: Шта то чека србски народ...
Порука од: pidikanac Април 05, 2015, 10:46:33
Завукао се народ у рупе па цвили под ударима судбине.
Не види излаз!


Док се изнемогли и огладнели старци вешају по својим собичцима, - док беда куца на врата многих људи по целој Србији, који немају баш никаква примања, - док њиве остају необрађене, јер сиромашнији немају ни технику а ни новац, да обраде то мало земљишта, - док силни необрађени парлози стотине хектара плодне земље, која је у власништву тајкуна, а који чекају запети, на највљену слободу, да све продају странцимна, а честита паорска душа вришти у болу непризнатог труда, - док одпуштени радници батргају од врата до врата, тражећи начин да исхране своје породице, - док се србска Власт љубака са НАТО убицама и лиже са бриселским уцењивачима, - док кондуктери туку путнике који немају пара да плате ни бедан и несигурамн превоз, а у потрази су где пронаћи бар неки извор средстава, да се бар набави било каква храна, - док србска села умиру и млади одлазе у безнађе туђих земаља, дотле мафија повлашћених, убира кајмак и живи лагодним, богатим животом.

Нек нам дуго поживи Вучић и братија, бар неког имамо ко је обучен у лепа одела, на рукама има скупе сатове, богате виле и још богатије курве!

Машта се о „Београду на води“, о богатим Шеицима, а само делић тог новца у земљи без памети и ума, помогао би да сами производимо све што нам је потребно. Да не увозимо босанско млеко које Брисел одбија јер не испуњава „европске стандарде“ а наше, не откупљујемо јер би тад новац, дали нашим узгајивачима стоке.

Увозимо покварено месо а наше продајемо за бедну цену која убија сваку жељу да се нешто добро уради. Плавимо код сваких киша а новац којег смо добили од других, да санирамо разлоге за те поплаве, одлази у џепове лопова и лоповске владе Србије. Градимо станове које нико жив неможе платити изузев оних, који се грему о народну грбачу и блиски су режиму Србије! Правимо бедеме против поплава а они се већ код првих наредних киша, руше!

Немамо Опозицију, гадимо се сами себе, псујемо, проклињемо све и свакога а не видимо да смо за све, - сами криви. Србија има народ али тај народ нема благу представу о начину, да сам себи помогне.

Нема револта а ако га и има, то су онда неки „други“ који се буне! Србија се завукла у рупе и скрива лице, заборавља на људскост, на слободу, на право и на рад и на живот.
Србија је утеловљена у мазохизму којег је прихватила готово поносна, што у патњи и муци, већ толико година издржава.
Србијо, настави да патиш. Немој се бунити, не изилази  уа улице, на митинге, демонстрације, отпор је негативан, спуштена глава је врлина новог србског духа, оног који је некад био, закопали смо у ћутњи јер не видимо да смо сами себе посрамили!
Овај који сад нама влада, је слугарски, подворан, покоран, бедан и срамотан, - али, он је Твој Србијо.
Зато, не кукај, не јадај се, остани ту где јеси, док и тебе саму не закопају..



Наслов: Глава на пању сурове државе
Порука од: Гога Мај 23, 2015, 05:00:53
Глава на пању сурове државе



Некако у сенци стравичног породичног насиља које је у само три дана однело 11 живота, прошао је трагичан крај Даринке Чукановић (58), раднице Железнице Србије која је у страху од отказа пререзала себи врат косом!




Колеге несрећне жене из предузећа Заштитне радионице која послује у оквиру ЖС, сведочили су за београдске новине како на послу послодавци стално прете отказима.


- Даринка, односно Боса, како смо је сви звали, то није могла да поднесе. Последња два месеца је била под сталном пресијом, у страху, плакала је. Била је толико лоше да су је колеге неколико пута водиле кући - причају радници.

Даринка је била шеф кројачима и то у погону где су радиле глувонеме жене. Радило се често и суботом и недељом, а последње три плате касне. Несрећна жена имала је и кредит са месечном ратом од 10.000 динара што је практично једна трећина њене плате, све са надокнадом за превоз.



Социјални психолог Жарко Требјешанин каже да га је истински потресао овај догађај.

- Мислим да је ово парадигматичан пример онога што се у нашем друштву дешава и што ће се, бојим се, и даље дешавати, јер је повезано са тешком социјално-економском ситуацијом. Људима се прети отказима, не добијају редовно плате, а у најави су и масовна отпуштања. Неопходно је да држава и друштво у целини поведу рачуна о људима који остају без посла, јер видимо да је у случају ове несрећне жене била довољна чак само претња отказом па да себи прекрати живот - упозорава професор Требјешанин.

У Србији у којој влада "сирови капитализам", без утицајних синдиката и са ММФ као главним надзорником економских и финансијских токова у Србији, обесправљеним радницима као да је једини начин да привуку пажњу друштва на своју муку остало физичко насиље над самим собом.


Један од првих који је повукао потез очајника био је радник из Новог Пазара Зоран Булатовић. Он је пре шест година у знак протеста због небриге државе према текстилним радницима одсекао себи прст леве руке.


(http://www.vesti-online.com/data/images/2015-05-20/506633_052102c2_f.jpg?1432137912)
Одсекао себи прст: Ужасан потез радника Зорана Булатовића из Новог Пазара


Дигло се много буке око тога, са Булатовићем је долазио да разговара заменик омбудсмана, али су закони транзиције учинили своје, а овај чин самодеструкције из очаја није надлежнима био наук за убудуће.

Коме да се обрате за помоћ људи зашли у шесту деценију живота, којима је ближи отказ него заслужена пензија и који знају да када у тим годинама остану без радне књижице тешко да ће ико више да их упосли?

Зоран Михајловић, секретар Савеза самосталних синдиката Србије, каже да у њиховом синдикату нису имали овакве екстремне случајеве да би ангажовали психолошко саветовалиште.

- Ово је проблем који мора да се решава на државном нивоу и у оквиру целог друштва и који тражи израду социјалне карте. Очајних људи има све више и синдикална каса не би могла да подмири потребе за помоћ свима њима. Било би тешко определити коме је помоћ најпотребнија, јер рецимо од 1.000 људи који остану без посла сигурно је за њих стотинак потребна помоћ, а чак и да синдикати могу то финансијски да покрију, проблеми тих људи на дуже стазе се не решавају на тај начин већ само стварањем амбијента да се они могу поново запослити и на тај начин обезбедити своју и егзистенцију своје породице - каже Михајловић.

Председница Асоцијација слободних и независних синдиката (АСНС) Ранка Савић констатује да иако то не би требало да буде део синдикалних обавеза, њихове организације преузимају на себе улогу државе и кроз разне видове помоћи својим члановима "купују" социјални мир.


Цитат
Откази су неминовност

Према речима Ранке Савић, уколико се испоштује рок који је ММФ дао српској влади до 31. маја 35.000 људи у предузећима у реструктурирању требало би да остану без посла. ММФ очекује да на годишњем нивоу број отказа у јавном сектору буде 25.000. Подсећамо да је бивши министар финансија Лазар Крстић у образложењу своје оставке навео да Влада није прихватила меру отпуштања 160.000 људи из јавног сектора.

 

- Као синдикат ми можемо да се боримо да отказа буде што мање и да их спречимо тамо где можемо, али ја сам против тога да синдикат преузима социјалну функцију државе, јер из наших чланарина дајемо огромне паре помоћи члановима у случају болести, смртног случаја у породици, за рођење детета - примећује саговорница "Вести".


А држава? Држава гледа како да удовољи захтевима ММФ и да избегне социјални бунт, до очајника попут Даринке се и не стиже. Они су препуштени породицама и колегама на бригу, па ко издржи.

Цитат
Људи препуштени сами себи

Професор Требјешанин сматра да држава мора да направи озбиљну студију на којој би радили стручњаци укључујући и психологе, о томе шта све може да се деси људима које је у лошем контексту захватила транзиција.
- Морају да се заштите људи који су вишеструко хендикепирани и маргинализовани који по правилу раде на најмање плаћеним пословима. Они не смеју да имају осећање да су препуштени сами себи и да су немоћна жртва макросоцијалних процеса. Као што и за природне непогоде држава предузима превентивну заштиту, тако треба да учини и у случају друштвених непогода, а не да добијамо цинично објашњење шефа ове несрећне жене како плата касни само један месец.



У трагедију из очаја

Босиљка је већ преживела отказ и то у Клузу иако је била врсна кројачица. Из страха није приступила штрајку када се у марту неколико радника њене фирме одважило на овај вид протеста, али притисак у себи није могла да издржи. Као што никада нећемо моћи да до краја откријемо какав је дубок очај натерао официра српске војске Палка Поњигера који је због решења да мора да се исели из собичка самачког хотела у смрт одвео себе и супругу скочивши са шестог спрата. На срећу, трагедију је тада преживео њихов дугожељени синчић, тада трогодишњи Милан.

 


(Ј.Арсеновић) (http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/493440/Glava-na-panju-surove-drzave)


***


Ово је и више него језиво! Шта је то пресудило да људи свој бес искаљују над својим животима и животима својих најближих, а не да га усмере на узрок због којег су и дошли до ове безнадежне ситуације?



Наслов: ТРАГИЧНО: Муж и жена умрли од глади
Порука од: Гога Јун 07, 2015, 04:09:49
ТРАГИЧНО Муж и жена умрли од глади,
али не зато што нису имали за хлеб, него због још горег разлога




Супружници Никола (67) и Спасена (68) Милобратовић умрли су до глади, али не зато што нису имали пара да купе храну, већ зато што није било никог да им храну донесе.


(http://www.blic.rs/data/images/2015-06-05/623997_bracni-par-hronika050615ras-foto-petar-dimitrijevic-06_ff.jpg?ver=1433536983)
Сами: За Милобратовићеве се сем новинара ових дана нико није распитивао

Несрећни пензионери пронађени су мртви у среду у свом стану у Београду, где су најмање 10 дана провели лежећи непокретни и гладни. Питање је да ли би их и тада нашли да Улицом Недељка Чабриновића на Чукарици није почео да се шири несносан смрад.


- Мој супруг и још неколико комшија развалили су врата стана, али чим су затекли језив призор, истрчали су напоље и позвали полицију. Жена је лежала на поду, док је њен супруг, који је иначе био непокретан, лежао у кревету - прича за `Блиц` Добрила Гузина, председница кућног савета зграде у којој су Милобратовићи живели у импровизованом, дивље изграђеном стану у приземљу.

Тачан узрок смрти биће познат након што буде урађена обдукција у Институту за судску медицину. Судећи по причама комшија, супружници најмање 10 дана нису излазили из стана.


Никола (67) је боловао од мултипле склерозе и био је потпуно непокретан. Спасена, чије су ноге стално биле умотане у завоје, тешко се кретала.

Претпоставка је да је пре 10 дана пала и да више није могла да устане. То је и њу и њеног супруга коштало живота. Ако је Спасена и дозивала у помоћ, нико није могао да је чује, јер је стан у коме су живели имао прозоре само са једне стране, а и они су били заграђени импровизованом стакленом верандом.


- Последњи пут када сам је видела, а то је било пре више од 10 дана, приметила сам испод завоја да су јој ноге црне. Толико се тешко кретала, да је често пролазницима давала новац да јој купе хлеб и млеко. Пре две недеље се срушила на степеницама, па ју је једна од комшиница одвела кући - причају у оближњој пекари где је Спасена често куповала храну на вересију.


- Остао је дуг од 4.000 динара, али чим би легла пензија, она би вратила све паре које дугује. То је била пензија њеног мужа. Причала ми је да је својевремено радио у Електродистрибуцији, и то на неком високом положају. Деце нису имали. Рекла ми је да су некада лепо живели у стану са рођеним братом њеног супруга, али да је он једног дана пожелео да се одвоје и да су тако завршили у оној шупи - кажу продавачица из пекаре.


За Милобратовићеве се, причају комшије, сем новинара ових дана нико није распитивао.


Цитат
Полиција: Ово виђамо сваки дан

Када је полицајце питала како у стан из ког се шири несносан смрад улазе без маске, Добрила Гузина добила је шокантан одговор: "Госпођо, па ми овакве случајеве виђамо сваки дан, за нас је то већ постала рутина."

 


Цитат
Морални пад целог друштва

Социолог Слободан Вуковић каже да је овај случај само приказ моралног пада целог друштва у коме смо престали да маримо једни за друге.
- Окренули смо се своме јаду, свако води своју бригу. У земљи у којој је привреда уништена и у којој посла нема, завладала је општа друштвена апатија. Нема хуманости и нема емпатије, а што је најгоре, крај таквог стања се не види - каже Вуковић.


(Миљана Лесковац, Блиц) (http://Морални пад целог друштва

Социолог Слободан Вуковић каже да је овај случај само приказ моралног пада целог друштва у коме смо престали да маримо једни за друге.
- Окренули смо се своме јаду, свако води своју бригу. У земљи у којој је привреда уништена и у којој посла нема, завладала је општа друштвена апатија. Нема хуманости и нема емпатије, а што је најгоре, крај таквог стања се не види - каже Вуковић.)



***

Нажалост, ово што је полицајац рекао је тачно. Свакодневно се дешавају у Србији сличне ситуације. Суочени са проблемом наталитета, превладала је старија популација, па су често ти људи препуштени сами себи, чак и они који имају одраслу децу, а која не живе са њима.

Најстрашније је што државу, преко одговарајућих социјалних инстистуција, баш брига за овакве случајеве (а којих је све више и више). Умире нам народ, што од глади, што од немара. Хуманост, као да је побегла са ових простора. Лично сам се уверила у то и то ме је највише забринуло. А били смо народ за пример, познат по широком и великом срцу за све људе, не само за своје ближње. Где ћемо сви завршити питање је на који нико нема одговор. Само нека још већа трагедија, попут неких великих елементарних непогода или рат би мого да пробуди овај народ из летаргије, ако већ није касно и за то.



Наслов: И нека буде речено...
Порука од: pidikanac Октобар 18, 2015, 20:43:57
И нека буде речено..

Словен сам, Србин, делић једног великог народа расутог на просторима ове планете, у далекој Азији, Европи, на континетима целог света.
Трпео сам и понижаван сам, сматран сам неподобним, примитивним, геноцидним. А хтео сам само да сачувам своје. Своје огњиште, свој пород,  част и име!
Желео сам да живим и миру са својима и свима онима који су живели у мојој близини! Нисам желео туђе јер и оно своје, мало што стекох, остаде ми од прадедова, од наследства предака сличним мени самом, од исте крви  бесмо и са истим начелима, сматрасмо да туђе треба поштовати а своје треба бранити!

Данас сам просјак, на граници беде и сиромаштва, одузето ми је право да своје, сматрам својим, да децу васпитавам у духу мојих предака, да част и образ видим као огледало своје пред лицем осталог света, да будем поштован и цењен баш онако, како то мој карактер и заслужује!

Издаја ме порази, невера ме изневери, распродаја моје душе, уништи наду моју, да верујем у правду, да се надам добром!
У невери, схватих горчину пораза, у издаји сагледах судбински губитак права да будем Словен, Србин, човек од части и поштења!

Ја православан и светосавски, јер не хтедох бити католик!

Сад се само још Богу свевишњем молим, да нит поноса и народу моме, забруји тоном побуне сопствене свести, да словенски и србски дух издигне моје наде у поклич народа мог, који ће кренути путем слободе и правде!

Србијо, мајчице, Србијо, доме вољени, кућо мила, стрехо над сузама твоје деце која уплакана од срама и бола, вапију за Твојом речју, Твојим позивом, - доста је. Сад је заиста доста...


Наслов: Колико данас има у Србији гладне деце, колико тајкуна
Порука од: Гога Новембар 05, 2015, 03:55:54

Радница Хитне помоћи Маја Пауновић поставила је потресан статус на свом профилу на Фејсбуку о томе шта је доживела када су позвани у школу да помогну девојчици.

Како каже, запослени у Хитној помоћи свакодневно се суочавају са тешким стварима, али наводи да није могла да суздржи сузе након позива из основне школе.

Она је описала шта се догодило након што су добили позив да је девојчица пала у несвест на часу физичког. Двема девојчицама је болесна мајка и препуштене су саме себи.

Њена прича је до сада подељена више од 2.300 пута, а јављају се и грађани који желе да помогну.

Фејсбук статус преносимо у целости:



"Не пишем о послу јер радећи у ургентој служби свега има осим лепих ствари, тачније има понекад, али све мање и ређе. Дневна смена, први терен - онесвешћена девојчица од 14 година у Основној школи на часу физичког. Ротација, вожња на црвено, обилажење аута... стижемо за 4,5 минута на лице места.

Утрчавамо са свом опремом, видимо бледу мршавицу која стидљиво седи на столици и грицка маковњачу. Буде нам драго, био је у питању колапс, добро да није нешто горе. Проверимо све виталне параметре, боље је. Питамо је за доручак, каже да није доручковала, објашњавамо да мора, нарочито када има први час физичко ... и онда креће прича, која убија и доводи до питања: када смо стигли до понора?!

Девојчици мајка има мултипле склерозу, била је учитељица, сада је полупокретна, на сталним терапијама и не може да ради. Има сестру од 12 година. Отац их је оставио када се мајка разболела и оне су препуштене саме себи. Усред зиме у школи су без јакне и у летњој гардероби. Деца из разреда скупљају новац да им купе доручак, гардеробу, али оне никад не кукају, никад не кажу да им је хладно, да су жедне, гладне. Сретне су што имају мајку и сматрају да треба да трпе и живе тако.

Позивамо њену млађу сестру да буде уз њу пошто се уплашила, да има неког поред, себи блиског. Улази девојчица од 12 година на врата, спушта се на колена и почне да је љуби и грли сва уплакана, понављајући "Биће ти боље, не плаши се".

Плачу обе, окрећем главу на страну, јер схватам да ми иду сузе, плачем, гледам да ме не виде, срамота је зарад посла који радим, приберем се, осмехнем. Питамо сестру да ли је јела, а она каже: 'Нека, добро је мени, нема везе, могу ја да не једем, помозите сестри'. Угризем се за усну да ми не крену сузе опет.


Социјална служба, све установе, нису нашле за сходно да овој породици помогну. Питам се за шта су ова деца крива: за болест мајке, за несавесног оца или за државу која је неуређена толико да за овакве породице нико не хаје?!

Да ли можемо овако радити са децом, као да их имамо за бацање, каква ће та деца бити кад порасту?

Возимо сестру до болнице да буде неки дан на педијатрији, млађа је испраћа у сузама, а мени остаје терет у грудима. Нема даље, ово је зло. Колико оваквих породица има у Србији, колико болесних мајки и очева, колико гладне деце, а колико тајкуна, политичара који уживају у благостању баш узимајући од оваквих породица?!"


(б92) (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=11&dd=04&nav_category=12&nav_id=1059383)


***

То је Србија данас. Србија која би могла да нахрани пола Европе!





Наслов: Само једне *ебене ципеле
Порука од: Гога Новембар 22, 2015, 15:11:41
Само једне *ебене ципеле



(http://svisrbisveta.org/wp-content/uploads/2015/11/cipele-stare.jpg)


Топла новембарска ноћ испред излога продавнице обуће. Неуобичајено за ово доба године да температура буде у тако високом плусу. Размишљам, добро је, да хоће ово време да потраје тамо до маја следеће године, па нека после буде како год хоће.


Уобичајено, ни сам не знам кад сам  последњи пут, у новембру, имао пара за куповину зимске обуће. Не волим новембар и не волим те кишурине. Једини новембар којег ћу се сећати по лепом је баш овај, ове године, овај, који је био неким чудом сув и топао.

Гледам изложене ципеле у излогу покушавајући да прихватим да један пар ципела кошта више од половине моје плате.  Обичне зимске дубоке ципеле, водонепропусне. Ништа посебно, само испуњавају тај, за мене, прескупи услов.

Мој брате, после 26 година радног стажа, после свега што се свима издешавало, почев од распада државе, преко ратова, санкција, бомбардовања, "промена", мноштва нада да ће бити боље, да долазе светлији дани, немаш ни за једне *ебене ципеле. Твоја ти плата ни то не дозвољава. Чак ни то.

Помислим, добро је, детету сам ипак обезбедио сву неопходну обућу. Та помисао ме умири па погледам низ улицу, окренем се и наставим даље, не погледавши више ни један излог .

(Besnilo Wordpress) (https://besnilo.wordpress.com/2015/11/22/samo-jedne-jebene-cipele/)


Наслов: Одг: Живи у туђем гробу
Порука од: Гога Фебруар 24, 2016, 12:44:42
Живи у туђем гробу

Годинама је прво живео у напуштеним кућама, али се пре деценију и по настанио на старом градском гробљу

Нишки бескућник Братислав Стојановић (43) већ 15 година живи у једној од гробница на старом нишком гробљу.

Братислав, иначе рођени Нишлија, радио је углавном разне послове на грађевини, али сталан посао никада није имао.

На том гробљу покојници се не сахрањују већ деценијама, а неки од гробова су празни па је Братислав вероватно у неком пронашао свој дом.

(http://svisrbisveta.org/wp-content/uploads/2016/02/bratislav-stojanovic-.jpg)


http://www.youtube.com/watch?v=3v39ivaFhZA


(Курир) (http://www.kurir-info.rs/nislija-bratislav-zivi-u-tudem-grobu-clanak-647513)



***

Страшно. Језиво!

Ова слика из Србије је  обишла цели свет,


Цитат
Living in a tomb

A day with a homeless Serbian man who lives in a cemetery.

Bratislav Stojanovic, a homeless man, walks out of a tomb where he lives in southern Serbian town of Nis February 9, 2013. Stojanovic, 43, a Nis-born construction worker never had a regular job. He first lived in abandoned houses, but about 15 years ago he settled in the old city cemetery. Picture taken February 9, 2013. REUTERS/Marko Djurica (SERBIA - Tags: SOCIETY POVERTY TPX IMAGES OF THE DAY)


(http://l3.yimg.com/bt/api/res/1.2/CvqX36x7mQc8wieXhGd1uQ--/YXBwaWQ9eW5ld3M7Zmk9aW5zZXQ7aD00MjQ7cT04NTt3PTYzMA--/http://media.zenfs.com/en_us/News/Reuters/2013-02-12T131553Z_993837669_GM1E92C1MZ601_RTRMADP_3_SERBIA.JPG)


(http://news.yahoo.com/photos/living-in-a-tomb-slideshow/bratislav-stojanovic-homeless-man-looks-window-cemetery-where-photo-132816931.html)



(http://l.yimg.com/bt/api/res/1.2/0iQ5bS9.lB5e8OyLtIJcpg--/YXBwaWQ9eW5ld3M7Zmk9aW5zZXQ7aD00MTM7cT04NTt3PTYzMA--/http://media.zenfs.com/en_us/News/Reuters/2013-02-12T130858Z_1483969220_GM1E92C1MOB01_RTRMADP_3_SERBIA.JPG)

(http://l1.yimg.com/bt/api/res/1.2/DRVl5sOBzER8ahoC595N4A--/YXBwaWQ9eW5ld3M7Zmk9aW5zZXQ7aD00MzM7cT04NTt3PTYzMA--/http://media.zenfs.com/en_us/News/Reuters/2013-02-12T131039Z_1070074701_GM1E92C1MRE01_RTRMADP_3_SERBIA.JPG)







***


Прошло је две године, од како су сви медији писали о Нишлији, Братиславу Стојановићу, који живи годинама у гробници, без адресе, без личне карте, без игде икога. И све то време нико из државних институција није ни прстом мрднуо да се овом несрећном човеку на било који начин помогне. Али за то време многи цигани, које је ЕУ населила у Србију, су добили експресно личне карте, сву потребну документацију, иако су рођени ко зна где, многи мигранти, емигранти, азиланти су добили храну, смештај, неки чак и дневнице, а овај човек НИШТА.
Али, на срећу, сетио га се један ЧОВЕК, Суад Ћелић, који већ деценијама живи и ради у САД и скоро из корена променио његов живот. Суад Ћелић је ови гестом многим Србима, а нарочито српској власти, одржао лекцију из хуманости. Показао је како за некога мало може значити ЦЕО живот!!!


***



Живот Нишлије који 15 година живи у гробници


(http://www.koreni.rs/wp-content/uploads/2016/02/31808-bratislav-stojkovic-580x326.jpg)

Живот Братислава Стојановић (44), човека који више од 15 година спава у гробници поред три лимена сандука на напуштеном старом гробљу у Нишу, могао би да се промени из корена. Јер, награђивани документарни филм инспирисан његовим животом “У кући са мртвима” погледао је и Подгоричанин Суад Ћелић, који већ деценијама живи и ради у САД. И чим је одгледао филм, одлучио је да помогне Братиславу.


http://www.youtube.com/watch?v=Kad2fy5tIls

Тако је Стојановић, после деценију и по бескућничког стажа, на путу да добије документа, покрене оставински поступак и поправи кућу која је оштећена у пожару у којем је настрадао његов отац и где је изгорело све што је имао, преносе `Вечерње новости`.

Братислав се никада никоме није жалио, али је захваљујући свом “становању” у гробници у једном тренутку био права “медијска звезда”. Тада су Саша Ђорђевић, Јасмина Ранђеловић, Бојан Ранђеловић, Миодраг Станковић, Јелена Ђукић Пејић и Градимир Николић одлучили да оду корак даље и сниме документарац о њему. Две године касније уследио је обрт, који не би оставио равнодушним ни холивудске филмаџије.

Суад Ћелић је послао новац да му се купи гардероба, уплаћена су му два оброка дневно у експрес-ресторану, а у току је сређивање личне документације, јер Братислав нема ни личну карту. Кад то завршимо, моћи ће да се пријави за социјалну помоћ и народну кухињу. Ангажовали смо адвокатску канцеларију која ће му помоћи у обезбеђивању документације како би покренео оставински поступак – не крије радост Градимир Николић, продуцент филма, и додаје да су прижељкивали да се појави неко попут Суада, преносе `Вечерње новости`.


Братислав је прихватио помоћ са другог континента јер не памти када је имао редовне оброке и чисту гардеробу. Иако живи на суморном месту, на гробљу на коме се од 1960. године нико не сахрањује, Братислав је питом и ведар човек.

Живот је чудан и ја сам навикао на то – каже Братислав. – Још чудније је када после толико година обучете нову и чисту одећу. Брзо сам заборавио и на укус хране из контејнера коју сам годинама јео. Скоро да сам се помирио да ћу окончати живот међу овим лименим сандуцима и костима, кад се појавило светло у мом животном тунелу.

Стојановић признаје да се без помоћи филмаџија и Суада не би никада снашао. Вели да није лењ и да би се прихватио посла, јер је некада био цењен молер, и да сања да опет ради тај посао и поправи уништени дом.



Ћелић: Нисам богат

Добротвор Суад Ћелић каже да није богат човек, али да има довољно и за живот и да помогне Братиславу.

Не мора се бити богат да би помогао другоме. Потресла ме је његова животна прича и нисам могао да се смирим док нисам нашао начин како да му помогнем. Подржала ме је и породица, и то ми је још веће задовољство – каже Суад.



(С.Л.) (http://www.koreni.rs/zivot-nislije-koji-15-godina-zivi-u-grobnici/#.VsxpBkOCAYk.facebook)



Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Cuburac Фебруар 24, 2016, 19:38:56
Neka mu je sa srecom, ail sta mi je "zapalo za oko" je ime dobrotvora: Suad. To je muslimansko ime. Nista protiv Suada, Bog neka ga cuva i neka mu da srecu, njemu i njegovoj porodici, ali sta je poenta. Nesrecni Bratislav zivi u grobnici toliko dugo godina u sred Srbije i ne nadje se niko da mu pomogne. Gde su saosecajni ljudi, gde je bre ta drzava na kraju krajeva? Sta nam se desilo kao narodu? Zar treba jedan musliman koji je ocigledno nasega porekla iz SAD, ponovo svaka mu cast, da reaguje pre nego sama drzava? Sramota.


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Фебруар 24, 2016, 21:54:48
Neka mu je sa srecom, ail sta mi je "zapalo za oko" je ime dobrotvora: Suad. To je muslimansko ime. Nista protiv Suada, Bog neka ga cuva i neka mu da srecu, njemu i njegovoj porodici, ali sta je poenta. Nesrecni Bratislav zivi u grobnici toliko dugo godina u sred Srbije i ne nadje se niko da mu pomogne. Gde su saosecajni ljudi, gde je bre ta drzava na kraju krajeva? Sta nam se desilo kao narodu? Zar treba jedan musliman koji je ocigledno nasega porekla iz SAD, ponovo svaka mu cast, da reaguje pre nego sama drzava? Sramota.


Нешто слично сам и ја приметила у поруци изнад,

Цитат
Прошло је две године, од како су сви медији писали о Нишлији, Братиславу Стојановићу, који живи годинама у гробници, без адресе, без личне карте, без игде икога. И све то време нико из државних институција није ни прстом мрднуо да се овом несрећном човеку на било који начин помогне. Али за то време многи цигани, које је ЕУ населила у Србију, су добили експресно личне карте, сву потребну документацију, иако су рођени ко зна где, многи мигранти, емигранти, азиланти су добили храну, смештај, неки чак и дневнице, а овај човек НИШТА.
Али, на срећу, сетио га се један ЧОВЕК, Суад Ћелић, који већ деценијама живи и ради у САД и скоро из корена променио његов живот. Суад Ћелић је ови гестом многим Србима, а нарочито српској власти, одржао лекцију из хуманости. Показао је како за некога мало може значити ЦЕО живот!!!


Човек је ЧОВЕК само онда када покаже оне праве људске вредности.


Наслов: Србијо, деца су ти паметна, али гладна...
Порука од: Гога Мај 08, 2016, 15:30:34
Србијо, деца су ти паметна, али гладна...



Драги председниче, начелниче, одборниче и сви ви који пуните џепове новцем од грађана ове земље, да ли сте некад помислили да би било прикладно да мало напустите своје блиндиране одаје и сиђете међу обичан свет? Да питате те исте људе о којима би требало да бринете имају ли за хлеб, струју, лекове, за достојанствен и нормалан живот?


(http://images.contentexchange.me/fit/magic/?url=http%3A%2F%2Fwww.prva.rs%2Fsw4i%2Fthumbnail%2Fjovan%2520stevic.jpg%3FthumbId%3D675532%26fileSize%3D7690%26contentType%3Dimage%2Fjpeg%26lastModified%3D1462542009000&size=300x200)
Сања бројеве и нормалан живот: Јован Стевић

Наравно, ту не мислим на оне монтиране предизборне моменте са једним те истим лицима, који вам тапшу и кличу за један сендвич и флашицу сока. Мислим на онај искрен поглед и жељу да нешто стварно промените и побољшате, да допринесете развоју своје околине, људи, а посебно младих, јер то су наша деца, аманет у који треба да улажемо и у који треба да верујемо. Ми, међутим, нити улажемо нити верујемо.

Један пример који се ових дана нашао под лупом указује на вашу срамоту, на срамоту свих нас или бар оних који нису желели да виде и чују. Наиме, средњошколац Јован Стевић, млади геније који живи у свету математике, осетио је од раних дана шта значи глад, немаштина, живот у условима недостојним за човека, јер са самохраном мајком живи од 8.400 динара месечно.

Она је некада као медицинска сестра служила држави за време ратних дешавања на Косову, али јој се држава није одужила. Сада када је болесна и немоћна, сви су је заборавили, како то обично и бива. Јован више памти дане када је био гладан него сит, али га све то није спречило у његовој мисији. Он је наставио да множи, извлачи корене, квадрира, рачуна проценте, ређа петице и дипломе... празним стомаком, али пуним срцем којим верује у боље сутра. А он не тражи много, само толико да не буде гладан.

Цитат
"Видите, ја често нисам имао шта да једем. Али, у тим тренуцима мој мозак је успевао да игром са бројкама завара празан стомак. Не треба мени много хране. Волео бих да имам само толико да не будем гладан. Не бих се разбацивао храном", рекао је Јован...


Колико оваквих Јована има Србија?
Колико је оних за које никад нећемо сазнати? Не смемо више дозволити младима да напуштају Србију и придруже се онима који се никада неће вратити.  Стога, драги чиновници, уместо да се бавите кулама на води, окрените се људима чија судбина зависи од вас, јер џаба нам све то ако нас глад примора да побегнемо одавде.


(Т.Комарица) (http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/570455/Srbijo-deca-su-ti-pametna-ali-gladna)



***

Вучићева власт управо највише "удара" по најсиромашнијим слојевима народа, од како је кренула, у само њима знане "РЕФОРМЕ". Породица овог математичког генија живи само од социјалне помоћи, коју добија његова самохрана мајка. Када је ова издајничка власт кренула са мерама штедње, ПРВО је закинула онима који примају социјалну помоћ. Раније су рачуни за комуналне услуге и Инфостан били дотирани са 50%, а од како Вучић спроводи налог ММФ и Светске банке и ЕУ, те бенефиције су умањене и од тада износе 30%. А и ту бедну материјалну помоћ, од које не може да се живи ни десет дана, да би је сиротиња остварила, мора прво да се избори са ненормално болесним државним административним замкама, које иду до перфекције, да (ВЕРУЈЕМ) многи због тога одустану, уморни, од било каквих захтева да им држава на овакав начин помогне. Уместо да држава има приказ социјалне карте, са тачно наведеним случајевима, којима је потребна помоћ, пре свега материјална и да она све чини да помогне мученицима, не, они данима тумарају сами, већина тешко болесна, препуштени милости и немилости разним незаинтересованим и често, врло непријатним, државним службеницима. Нека нам је драги Бог у помоћи, да се од ових КРВОПИЈА, које нам годинама сишу крв и чуче на грбачи, владајући  наводно изабрани од народа,  једном ослободимо за сва времена.



Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јануар 13, 2017, 17:19:57
Овај човек је чудом жив:
Нисам јео данима да моја деца не би гладовала!


"За шест дана смршао сам 12 килограма, а још три када сам се вратио из болнице. На ВМА су ме питали како сам издржао, јер је тело после пет дана гладовања на издисају. До овога дошао сам од муке и речи су сувишне", започиње своју исповест Ненад Димитријевић (33), који се одрекао хране како не би гладовало његово двоје деце, жена и мајка.

(http://svisrbisveta.org/wp-content/uploads/2017/01/6-dana-nije-jeo-Nenad-Dimitrijevic-.jpg)


О томе како немаштину трпе деца од годину и по и три године не жели много да говори. Због њих је пристао на глад, али и изашао из болнице пре времена. Због деце је спреман да се жртвује и прихвати било какав посао.

- Нисам могао да лежим у болници, да једем тамо, да ми је лепо и топло, а знам да су они код куће... Исте вечери, када су ме прегледали и збринули изашао сам из болнице - прича Ненад одсечним и сигурним гласом.

Али прсти одају стрепњу. Нехотице ударају о сто, а поглед је скренуо са стране. У суседној соби безбрижно спавају њихови малишани, а поред њега су болесна мајка Зорица и супруга Јелена.

Немају посао, живе од социјалне помоћи од 13.000 динара. Више од 5.000 је ишло за струју, а остатак није био довољан како би болесна Зорица имала за лекове.

Нову годину дочекали су у сузама, без струје која им је искључена 30. децембра. А онда су им комшије изашле у сусрет и протуриле каблове. Његова мајка Зорица каже да јој је тешко пао тренутак када су мајстори дошли да им искључе струју.

- Деца су уз свећу дочекала Нову годину. Молила сам, плакала, али они су морали да искључе - прича бака Зорица.


Ипак, има наде

Али, дан када је цела Србија остала ганута њиховом причом која је затресла друштвене мреже, донео им је нову наду. После тога нису ока могли да склопе, од узбуђења а не од муке.

- Комшиница је на Твитеру објавила да нам је потребна помоћ и људи су одједном почели да се јављају. Само за два сата звало нас је преко 100 људи. Сигурно нећемо спавати читаву ноћ. Ја сам и даље у шоку, све ово нам је дало снагу, ипак има добрих људи. Захвални смо свима који су понудили помоћ. Људи у проблему не треба да ћуте и не треба ништа да их буде срамота - казала је Јелена Димитријевић.

Мајка своју муку речима не може ни да опише. У најтежем сиромаштву она доји дете, брине се како да га окупа и да ли ће имати струје да припреми храну... Али, најтеже јој је пало када је свог мужа морала да испрати у болницу.

- Мислила сам да умире тог шестог дана. Када је отишао, било нам је тешко јер смо остали сами и беспомоћни - казала је Јелена.


Немају посла, а радили би

Ненад не ради већ четири месеца, а латио би се, каже, било каквог посла. Завршио је средњу пекарску школу, за разлику од супруге која нема средње образовање. И она је спремна да ради, иако је свесна да болесна Зорица не може да чува децу.

Ненаду је пре три месеца преминуо отац, што му је тешко пало.

- Ненад је био на ивици нервног слома и тресао се једно месец дана. И његов отац се до краја борио нешто да уради, имао је три тумора, на јетри, мозгу и плућима - прича Јелена.


(Вести) (http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/626597/Ovaj-covek-je-cudom-ziv-Nisam-jeo-danima-da-moja-deca-ne-bi-gladovala)


***

Нажалост, оваквих случајева је све више и више! У Србији, која би могла да храни пола Европе са оним што има, али што стоји заробљено, "угушено", годинама спутавано од неспособних српских властодржаца, која изгледа чини све да гладних буде све више и више.

Са гладнима је најлакше манипулисати!



Наслов: Радник се обесио у фабрици шинских возила `Гоша`
Порука од: Гога Март 23, 2017, 07:14:27
Радник се обесио у фабрици шинских возила `Гоша`


Радник Фабрике шинских возила `Гоша`, Д.М. из Велике Плане обесио се на радном месту. Њега су пронашле колеге са посла, а Д.М. је себи, по њиховим речима, одузео живот због тешке материјалне ситуације у којој се, он као и сви други запослени у овој фирми, налазио.


(http://www.pravda.rs/fileadmin/slike/2017/03/22/gosa_jutjub_fabrika.jpg)

Незванично, поред његовог тела нађена је опроштајна порука у којој је то објаснио.
Полиција је на лицу места, истрага је у току.

`Гоша` Фабрика шинских возила је приватизована 2007. године, власник је словачка фирма ЖОС Трнава, а радници тврде да више и не знају коју плату им је послодавац последњу исплатио, кажу да примају по 2-3.000 динара, и то у неравномерним интервалима.

Радници кажу да иако им послодавац годинама не плаћа плате и доприносе држава ништа не чини да их заштити.

(Правда) (http://www.pravda.rs/2017/03/22/vlast-ovo-ne-stavlja-u-predizborne-spotove-radnik-se-obesio-u-fabrici-sinskih-vozila-gosa-video/)


***

`Гоша` је некад била гигант у области: вагоноградња, силоси, мостоградња, приколице и полуприколице. Данас је разваљена и разорена, а радници препуштени сами себи, немоћни, почели буквално и голи живот да остављају у фабрици. Језиво. Страшно.
А председнички кандидати, на челу са Вучићем, воде "своју битку". Како узети за себе што више новца (од истог тог народа који себи одузима живот).



Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јул 28, 2017, 18:55:56
ОВО ЈЕ ТУЖНА РЕАЛНОСТ
ДОТАКЛИ СМО ДНО!

СИРОТИЊА ПРИТИСЛА СРБИЈУ:
Гладни грађани краду да ПРЕЖИВЕ!





(http://www.kurir.rs/data/images/2017/07/27/22/1249363_0806-profimedia_ls-s.jpg)



По продавницама у последње две године крађе порасле до 12 одсто, а људи покушавају да без плаћања изнесу храну, пиће, жилете, батерије...


Сухомеснати производи, кафа, парфеми, жилети и батерије најчешће се „лепе за руке“ купаца, који све масовније краду по продавницама и великим трговинским ланцима. И то чине највише због немаштине.


Гладни грађани покушавају да изнесу све што би им користило да преживе, од хране до робе коју би могли да препродају. Трговци се труде да мотре на оне који покушавају да отуђе робу с рафова, али често без успеха упркос видео-надзору.

 

- Краду сви. Једну категорију чине деца, која краду из радозналости и адреналина, и пензионери, који обично узимају јефтиније производе - кекс, кафу, зачине, алеву паприку. Другу категорију чине они који краду скупљу робу за препродају попут нес-кафе, „милка“ чоколада, слајс паковања деликатеса, скупље пасте за зубе, креме за лице и друге козметичке препарате. У посебној су категорији они који краду за личне потребе оно што не могу да приуште попут скупих сапуна, козметичких препарата, парфема, а краде се чак и скупа прехрана попут мака за колаче - каже Јелена Милановић, директор малопродаје у трговинском ланцу ДИС.

А колико је сиротиња притисла грађане Србије, најбоље сведочи то што се све више краде на ваги на зеленој пијаци у маркетима.

- То су обмањивачи који купују робу на меру и маркирају је као јефтинију. На пример, узму индијски орах, а куцају шифру за кикирики јер је разлика у цени трострука. Крађе су константне, а њихов број се у последње две године повећао за око 12 одсто. Нама се губици на попису крећу од 0,5 до 0,8 одсто у односу на остварен промет. Посебно је критичан Београд, где проценат губитака иде и до 1,5 одсто. Трећину губитака чини конзумација производа у оквиру саме радње који и не стигну до касе - истиче Милановићева и наглашава да је најкритичнија зима јер се тада много робе сакрије у зимским јакнама и капутима.


И у осталим трговинским радњама потврђују да немају начина да спрече купце да краду и наглашавају да се стављање сензорматика не исплати.


(http://svisrbisveta.org/wp-content/uploads/2017/07/sirotinja-gladna-krade-.jpg)



БЕДА ПОВЕЋАЛА ПРОБЛЕМЕ


Вера Вида из Центра за заштиту потрошача истиче два главна разлога за све учесталије крађе по продавницама.

- Први разлог је економска ситуација у којој се потрошачи налазе и зато што не могу све да приуште прибегавају крађи. Они знају да трговци немају право да их претресају и да за украдену робу у вредности до 5.000 динара не одговарају, осим ако трговац не поднесе пријаву. Други узрок крађа је то што је некима то занимање - каже Вида и додаје да су и сами продавци криви за то што се краде јер немају особље које би надгледало купце.

(Курир) (http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/2887181/dotakli-smo-dno-sirotinja-pritisla-srbiju-gladni-gradjani-kradu-da-prezive)






Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Новембар 05, 2017, 00:29:14
Селе се у пећину због немаштине,
а и зато што тамо нема рачуна?!


(http://www.kurir.rs/data/images/2017/10/28/18/1313691_pecina-foto-youtube-printscreen-2_ls-s.jpg)


Миломир Митровић (82) из Калне код Књажевца решио је да са супругом Гвозденком напусти оронулу кућу због превеликих дажбина.

 


Кад плате све рачуне, од 15.000 динара пензије не остане им готово ништа, пишу Новости.

Старина Миломир Митровић из Калне код Књажевца "троши" девету деценију у трошном кућерку, са својом животном сапутницом Гвозденком (76). У муци и немаштини. Супруга му је једва покретна, а од списка лекова, које обоје пију, могла би да се, како каже, напише омања књига.


Никоме ништа не дугују, али са 15.000 динара његове пензије, једва састављају крај са крајем у засеоку Горње Поље. Када плате струју, телефон, воду, порез и лекове, не остане много, готово ништа. Зато је старина одлучио - сели се у пећину на улазу у Калну.

"Не могу, људи, више све ово да издржим", тихо говори 82-годишњи Миломир. "У пећини нема ни струје, ни воде, ни телефона, али ни пореза, ни рачуна... Биће нам сигурно јефтиније да тамо преживимо. Надам се да ћу до зиме успети да средим наше ново породично гнездо."

Упрегао деда Миломир - себе у приколицу, па вуче грађу до пећине. Сређује нови дом, за себе и баку Гвозденку, сваког дана од јутра до мрака. Планира и стару пећ да постави у пећини, да се греју. А без дажбина, остаће им пара, вели, да купују храну. Узани тунел, на 200 метара од улаза у Калну, види се с пута. Унутра у пећини, скривено је још неколико уских пролаза. Комфор, међутим, Миломиру и не треба.

"Сваког месеца пензија ми оде на рачуне за кућу која само што се не распадне. Срушиће је и најмањи земљотрес. Од три одељења, жена и ја користимо само собичак. Купатило није у употреби. Бојлер, који сам купио за време Тита, не ради већ деценијама. Воду сам зато заврнуо, али рачуни једнако долазе. И можда за некога то није много, али за мене је и превише. Зато сам решио да се селим", каже Миломир.

(Курир) (http://www.kurir.rs/vesti/srbija/2931685/starina-milomir-82-i-njegova-gvozdenka-iz-knjazevca-zgranuli-srbiju-sele-se-u-pecinu-zbog-nemastine-a-i-zato-sto-tamo-nema-racuna)


***

Овде је сваки коментар сувишан. Довољно се само запитати, да ли је ово Вучићева Србија у 21.веку?





Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Новембар 14, 2017, 05:52:21
Србија као Бангладеш: Робови у ланцима беде



Српски текстилци "у предворју Бангладеша". Овим поређењем описује Дојче веле извештај угледне међународне мреже Clean Clothes Campaign  (Кампања чиста одећа), која се бори за боље услове рада у текстилној индустрији. Та мрежа потврдила је став домаћих синдикалаца да је положај радника у Србији, катастрофалан, а власт нема на израбљивање и слепа на кршење Закона о раду и још свесрдно помаже стране инвеститоре.

(http://www.vaseljenska.com/wp-content/uploads/2012/10/eko-tekstil.-industrija_620x0-610x330.jpg)


Положај текстилних радника шокирао и међународне организације


"Зараде мање од минималне потрошачке корпе, нехумани услови рада, шиканирање, претња отказима, неплаћен прековремени рад", наведено је у извештају и истакнуто да Србија не само да нуди јефтину радну снагу због ниске минималне плате, већ и обезбеђује велике олакшице за крупни капитал, попут директних субвенција по запосленом, јефтиног или бесплатног земљишта, пратеће инфраструктуре, ослобађања од пореза...


Мање од минималца

Да су радници малтретирани, али и да углавном ћуте о мобингу у страху од отказа, указује председник Удруженог синдиката Србије Слога, Жељко Веселиновић. Он истиче да уз то запослени раде за минималац, док страни инвеститори крше српске законе и пролазе некажњено.



Цитат
Италијани најгори послодавци

- За мобинг у јужнокорејским фирмама у Србији чуло се често, али на истом нивоу су и инвеститори из Италије који су код нас отворили погоне за производњу обуће, чарапа, веша, аутомобилских пресвлака. За немачке инвеститоре се може рећи да поштују запослене и не спроводе мобинг - каже Жељко Веселиновић.

- Рецимо, у купопродајном уговору стоји да страна фирма која је добила српске субвенције даје минималну зараду (22.620 динара, око 191 евро) плус 20 одсто. Али, уместо да тај проценат иде на стартну основу, они га исплаћују тек на прековремени рад и за то изигравање закона не сносе никакве санкције - прича вођа Слоге, истичући да је ситуација донекле боља тамо где се радници синдикално организују и побуне.


Као пример наводи фирму Фалк Ист у Књажевцу, где је производњу зауставило више од 700 радника, јер су им плате после смањења пале испод минималца, а уз то су трпели шиканирање.



Цитат
Председница владе задовољна

Премијерка Ана Брнабић каже да је незапосленост била велика и да је боље ишта, него ништа.
- Најодговорнији потез је да доводите инвеститоре какве можете да доведете. И онда сте суочени да тим људима дате макар неки избор - казала је Брнабићева која не пропушта прилику да каже како је Србија право место за улагање, што је учинила и на отварању Београдских инвестиционих дана.



Радно време 12 сати

Потврда ужасног стања је прошлог пролећа стигла из Крагујевца, где су се побуниле текстилне раднице Фори текстила, којег је приватизовала словеначка фирма. Фабрички синдикат је саопштио да је директан повод штрајка била наредба о 12-часовном радном времену, односно да прва смена ради од 6 до18 часова, а друга до шест ујутро.


Цитат
Понижени и исцрпљени

Већина од 48 српских радника који су пристали да говоре за међународно истраживање добили су исти одговор када су се побунили на услове рада:"Ако вам се не свиђа, идите, има ко ће да ради."
Представница мреже Кампања чиста одећа Бетина Мусиолек рекла је да су у неким европским компанијама у Србији запослени третирани као робови, а да примају тек трећину зараде довољне за пристојан живот.
- На раднике вичу и бацају одећу на њих кад погреше. Приморани су да раде прековремено, што им се не плаћа - казала је Мусиолек Слободној Европи, са седиштем у Прагу.



- Прековремено раде и ноћу и за то добијају минималац који незаконито обухвата топли оброк, док некима од њих није уплаћено ни здравствено осигурање - навео је тада синдикат у образложењу зашто је 400 жена решило да се супростави злостављању које трпе годинама.

То жалосно стање у текстилну индустрију Србије ушло је са приватизацијама. Пре тога је постојало више од 100 фабрика које су запошљавале око 250.000 радника, док је годишњи извоз досезао више од пет милијарди долара.


Цитат
Држава сурова као приватници

Бољи послодавац од иностраних инвеститора није ни држава Србија, указује Ранка Савић, челница Асоцијације независних и самосталних синдиката. Она каже да у врањском Јумку држава Србија већински власник, власт и ресорно министарство не хају што тек део радника добије минималац, док остали примају мање, тек око 150 евра.
- У текстилној индустрији је страховлада, пошто се отказ добија и за одлазак у тоалет. Радницима се приликом потписивања уговора усмено саопшти да ће морати да раде и два до три сата дуже од прописаног радног времена, да неће имати слободне дане и слично. Они трпе и раде, а преплашени отказом и не помишљају на штрајк.

(Д.Декић, Вести) (http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/674724/Srbija-kao-Banglades-Robovi-u-lancima-bede)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јул 12, 2018, 02:58:52
ИСПИО ОТРОВ ЗБОГ МУКЕ И НЕМАШТИНЕ
 УБИО СЕ ЗБОГ ДУГА ЗА СТРУЈУ,
СУПРУГА КАЖЕ: Молили смо људе из Социјалног да нам помогну,
 рекли су да није требало да рађамо децу



Мирослав Стојановић (44), пресудио себи са инсектицидом етиолом. Прошао пакао и као расељено лице живео у врло тешким условима. Уочи трaгедије сестри рекао: "Не могу више да поднесем беду"


(http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2018b//07/11n/11-otac-jcosin1_620x0.jpg)


ПОЗВАО ме је и рекао: сестро слатка, теби морам да кажем, испратио сам жену и децу код таште у Ниш, али ја не могу више да поднесем ову беду, не могу да дозволим да ми деца живе у мраку, ја хоћу да се убијем. Звала сам га сто пута, није се јављао. Одмах сам села у ауто са комшијом из Бујановца и стигла до Јелашнице за сат и по. Међутим, затекла сам брата мртвог поред чесме.


Ово је за "Новости" испричала кроз сузе Златка Стојановић, сестра Мирославa Стојановићa (44) који је себи одузео живот у уторак касно после подне попивши инсектицид етиол. Трагедија се догодила само неколико сати након што му је струја искључена због дуговања од 22.000 динара.

- Није хтео да остави децу у мраку, па је решио да он сам оде у вечни мрак - рекла је Златка јецајући.

Међутим, дуг за струју само је кап која је прелила чашу, јер од рата 1999. године, откако је на Косову изгубио оца и мајку, али и све имање, Мирослав Стојановић је са својом породицом прошао пакао и као расељено лице живео у врло тешким условима.

- Имамо четири школарца, а живимо од социјалне помоћи која је 19.000. Мирослав је повремено радио на грађевини, али опет није било довољно за неки основни живот. Кућу смо добили пре две године, али у њу је требало толико улагања да је било боље да смо остали да живимо у колективном центру где смо боравили пре тога - прича у неверици његова жена Славица Спасојевић.

Она каже да је рачун од 22.000 динара дуг за неколико месеци, а да су последњи рачун од 5.000 динара добили пре неколико дана, али како нису могли да га плате, стигла им је опомена, а након ње и радници Електродистрибуције да искључе струју.


Супруга Славица

- Дошао је човек да пломбира бројило. Молили смо га да нам не искључује струју, молили смо људе из Социјалног да нам помогну, рекли су нам да није требало да рађамо децу, ако немамо услове да их чувамо - очајна је она.


(http://www.novosti.rs/upload/images/2018b//07/11n/11-otac-jcosin.jpg)


ЕПС ПОЗВАО УГРОЖЕНЕ

ЈАВНО предузеће "Електропривреда Србије" апеловало је на све социјално угрожене грађане да се пријаве надлежним органима локалне самоуправе и искористе могућност да добију бесплатне киловат-сате.

У саопштењу тог јавног предузећа наводи се да ЕПС нема могућности да социјално угроженим грађанима помогне, осим на основу Уредбе о енергетски угроженом купцу, коју је усвојила Влада Србије. Потребно је да се социјално угрожени грађани пријаве служби социјалне заштите у својој локалној самоуправи.

"Електропривреда Србије" нема законско овлашћење да одређује нивое социјалне угрожености грађана нити да самовољно одређује ко има право на бесплатне киловат-сате", наводи се у саопштењу.

У саопштењу се наводи пример да је увидом у документацију утврђено да је Мирославу Стојановићу из Јелашнице код Ниша у априлу упућено упозорење пред обуставу испоруке електричне енергије за дуг од 22.000 динара, а да је до јуче дуг достигао 35.000 динара.

(Ј.Ћосин, вечерње НОВОСТИ) (http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%85%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0.405.html:737693-%D0%A3%D0%91%D0%98%D0%9E-%D0%A1%D0%95-%D0%97%D0%91%D0%9E%D0%93-%D0%94%D0%A3%D0%93%D0%90-%D0%97%D0%90-%D0%A1%D0%A2%D0%A0%D0%A3%D0%88%D0%A3-%D0%A1%D0%A3%D0%9F%D0%A0%D0%A3%D0%93%D0%90-%D0%9A%D0%90%D0%96%D0%95-%D0%9C%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%99%D1%83%D0%B4%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D0%A1%D0%BE%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D0%BD%D1%83-%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D1%83-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D1%83)



***

И све се ово дешава у "Вучићевој" Србији, у којој се никада није "боље"  живело него сада.
Поставио је лезбијку на чело председника владе!!! ШТА она зна шта су ГЛАДНА дечија уста и шта све треба једној породици!!!

БИТНО је да се она јавно појављује, О ТРОШКУ СВИХ НАС, са својом "девојком", а да у Србији још није легализован "такав вид брачне заједнице". Постављам питање онда, У КОМ СВОЈСТВУ СЕ ТА њена "ДЕВОЈКА" појављује на свим државним протоколима? ДНО ДНА!!! >:(





Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Јул 13, 2018, 08:18:00
ИСПИО ОТРОВ ЗБОГ МУКЕ И НЕМАШТИНЕ
 УБИО СЕ ЗБОГ ДУГА ЗА СТРУЈУ,
СУПРУГА КАЖЕ: Молили смо људе из Социјалног да нам помогну,
 рекли су да није требало да рађамо децу



Мирослав Стојановић (44), пресудио себи са инсектицидом етиолом. Прошао пакао и као расељено лице живео у врло тешким условима. Уочи трaгедије сестри рекао: "Не могу више да поднесем беду"


(http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2018b//07/11n/11-otac-jcosin1_620x0.jpg)


ПОЗВАО ме је и рекао: сестро слатка, теби морам да кажем, испратио сам жену и децу код таште у Ниш, али ја не могу више да поднесем ову беду, не могу да дозволим да ми деца живе у мраку, ја хоћу да се убијем. Звала сам га сто пута, није се јављао. Одмах сам села у ауто са комшијом из Бујановца и стигла до Јелашнице за сат и по. Међутим, затекла сам брата мртвог поред чесме.


Ово је за "Новости" испричала кроз сузе Златка Стојановић, сестра Мирославa Стојановићa (44) који је себи одузео живот у уторак касно после подне попивши инсектицид етиол. Трагедија се догодила само неколико сати након што му је струја искључена због дуговања од 22.000 динара.

- Није хтео да остави децу у мраку, па је решио да он сам оде у вечни мрак - рекла је Златка јецајући.

Међутим, дуг за струју само је кап која је прелила чашу, јер од рата 1999. године, откако је на Косову изгубио оца и мајку, али и све имање, Мирослав Стојановић је са својом породицом прошао пакао и као расељено лице живео у врло тешким условима.

- Имамо четири школарца, а живимо од социјалне помоћи која је 19.000. Мирослав је повремено радио на грађевини, али опет није било довољно за неки основни живот. Кућу смо добили пре две године, али у њу је требало толико улагања да је било боље да смо остали да живимо у колективном центру где смо боравили пре тога - прича у неверици његова жена Славица Спасојевић.

Она каже да је рачун од 22.000 динара дуг за неколико месеци, а да су последњи рачун од 5.000 динара добили пре неколико дана, али како нису могли да га плате, стигла им је опомена, а након ње и радници Електродистрибуције да искључе струју.


Супруга Славица

- Дошао је човек да пломбира бројило. Молили смо га да нам не искључује струју, молили смо људе из Социјалног да нам помогну, рекли су нам да није требало да рађамо децу, ако немамо услове да их чувамо - очајна је она.


(http://www.novosti.rs/upload/images/2018b//07/11n/11-otac-jcosin.jpg)


ЕПС ПОЗВАО УГРОЖЕНЕ

ЈАВНО предузеће "Електропривреда Србије" апеловало је на све социјално угрожене грађане да се пријаве надлежним органима локалне самоуправе и искористе могућност да добију бесплатне киловат-сате.

У саопштењу тог јавног предузећа наводи се да ЕПС нема могућности да социјално угроженим грађанима помогне, осим на основу Уредбе о енергетски угроженом купцу, коју је усвојила Влада Србије. Потребно је да се социјално угрожени грађани пријаве служби социјалне заштите у својој локалној самоуправи.

"Електропривреда Србије" нема законско овлашћење да одређује нивое социјалне угрожености грађана нити да самовољно одређује ко има право на бесплатне киловат-сате", наводи се у саопштењу.

У саопштењу се наводи пример да је увидом у документацију утврђено да је Мирославу Стојановићу из Јелашнице код Ниша у априлу упућено упозорење пред обуставу испоруке електричне енергије за дуг од 22.000 динара, а да је до јуче дуг достигао 35.000 динара.

(Ј.Ћосин, вечерње НОВОСТИ) (http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%85%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0.405.html:737693-%D0%A3%D0%91%D0%98%D0%9E-%D0%A1%D0%95-%D0%97%D0%91%D0%9E%D0%93-%D0%94%D0%A3%D0%93%D0%90-%D0%97%D0%90-%D0%A1%D0%A2%D0%A0%D0%A3%D0%88%D0%A3-%D0%A1%D0%A3%D0%9F%D0%A0%D0%A3%D0%93%D0%90-%D0%9A%D0%90%D0%96%D0%95-%D0%9C%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%99%D1%83%D0%B4%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D0%A1%D0%BE%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D0%BD%D1%83-%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D1%83-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D1%83)



***

И све се ово дешава у "Вучићевој" Србији, у којој се никада није "боље"  живело него сада.
Поставио је лезбијку на чело председника владе!!! ШТА она зна шта су ГЛАДНА дечија уста и шта све треба једној породици!!!

БИТНО је да се она јавно појављује, О ТРОШКУ СВИХ НАС, са својом "девојком", а да у Србији још није легализован "такав вид брачне заједнице". Постављам питање онда, У КОМ СВОЈСТВУ СЕ ТА њена "ДЕВОЈКА" појављује на свим државним протоколима? ДНО ДНА!!! >:(







***

Цитат
Смрт у присуству власти

Ово је вест из рутинске дневне хронике: убио се човек. Живео је у селу Јелашница код Ниша, звао се Мирослав Стојановић, имао је 44 године и четворо деце. Три дечака и једну девојчицу. Попио је етиол растворен у чесмовачи и тако умирао неколико сати.

Неколико сати пред смрт исекли су му струју, јер није имао пара да плати дуг од 22.000 динара. Али, Мирослав се није убио само због дуга за струју, већ због силних дугова за све што није имао. Знао је да га свакако убија стид од беде пред својом децом.

Не знам да ли је Мирослав имао телевизор у својој убогој кући, да свакога дана слуша како незадрживо идемо напред. Због тога што смо такви мрзе нас комшије, завиде нам на свему што је за њих недостижно.

Смрт у присуству власти је сумрачна формула за образлагање којем прибегава држава, када је приморана да елиминише члана друштва: пушком, гиљотином, електричном столицом, гаротом, инекцијом. У Србији је укинута смртна казна, али смрт од беде је коначно решење.

Стојановић јесте умро у присуству равнодушне власти и њених бездушних разбојника, пред лицем неосетљиве бирократије и локалних шерифа и кабадахија. Пред врховником који не хаје за људске судбине, јер је његова аутистична прикраћеност за поимање живота носилац убилачког вируса.

Чак и за јајоглаве креатуре којима је он постао идол и власник свачије судбине. Шта сте очекивали, да вам се смилује створ чије су емоције изграђене на руинама злочиначке политичке историје, да се тај окрене иза себе и види развалине у којима још постоје некадашњи људи. Да погледа напред и запази било шта друго осим вечне власти, све у страху да његови противници већ нису за њега спремили насушни арсенал дугачких мотки уваљаних у говна.

Убогу кућицу, коју је ко зна како стекао Мирослав Стојановић, продаће на дражби незајажљиви хајдуци који се представљају као јавни извршитељи, како би дуг за струју био намирен. Није узалуд живео, али је узалуд попио отров раб Мирослав. Његови сирочићи остају незаштићени пред суровим егзекуторима и дужни су само онима који су их сатрли.

Не желим да на овом месту наводим сликовите паралеле које би могле да указују на темеље труле клептократске државе. Бездушност је у њеној генези: да нема обрачуна са сиротанима она не би ни опстала. Тај обрачун је потпун и заснован је на истребљењу несрећника који сами не могу да се бране. Држава која их убија жели само да се не опиру, да као десетине хиљада пензионера оду одавде без гласа.

Ко је још знао да у Јелашници постоји човек који се зове и презива Мирослав Стојановић? Кога је брига за хиљаде сличних који се боре са својом стрепњом да ће им данас или сутра неко узети све што немају. Неко? Одреди смрти убијају пљачком свега што је остало од потресне беде Стојановића и његове потонуле социјалне сабраће.

Људи често верују да све, па и зло има свој крај. Али чак и многи од њих поуздају се у одвратног делегата страве. Што им је горе њихова је вера већа, све док ђаво не дође по своје. А стиже и по ђавола самог.

Сећање на Стојановића трајаће нешто мање него његова агонија од етиола. Отишао је као добровољац, родољуб, који је своју државу одбранио од себе, јер више нема чиме да плаћа њен смртоносни поход.

Не знам јесу ли јавили председнику за Мирослава, морао би да зна. Стојановић је са своја три дечака и једном девојчицом бар био борац да се Србија спасе беле куге и не нестане као плодна земља без народа који би радио на њој. Али ето, није имао нити је могао да има тих 22.000 динара да плати за струју. Нити за било шта друго. Имо је четворо деце: једва су пре његовог одласка стигла да сазнају колико им мало треба.

Породица нема пара да сахрани Мирослава Стојановића, смрт у присуству власти ће свакако бити скупља него његов живот. Али већ ће се наћи неколико добрих људи.

Жив нам био председниче!

Пешчаник.нет, 12.07.2018.


(Љубодраг Стојадиновић) (https://pescanik.net/smrt-u-prisustvu-vlasti/)


Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Октобар 01, 2018, 18:01:31
ДА ЛИ ЈЕ ОВО НАЈТУЖНИЈА СЛИКА БЕОГРАДА?
 Малена девојчица сама на Теразијама са гитаром и
 ПОРУКОМ
"Скупљам за храну"




Једна фотографија забележена у самом срцу Београда невероватном брзином се шири друштвеним мрежама. То је једна од оних која у нама истовремено буди бес, тугу и очај, слама срце и леди крв у жилама.


(http://svisrbisveta.org/wp-content/uploads/2018/10/devojcica-sa-gitarom-prosi-za-hranu-.jpg)


"Београд 29.9.2018... Теразије... Београд...", стоји кратко у опису фотографије која је постављена на Твитеру.


Београђани који су се протеклих дана прошетали Теразијама нису могли, а да не уоче малену девојчицу предшколског узраста, не старију од пет година, са дечјом гитаром у рукама, која свирајући житељима престонице прикупља новац у картонску кутију.

У сцени која леди крв у жилама главни актер је пристојно обучена цурица уредно очешљане златне косе, која испред једног бутика са тужним погледом свира свој мали жичани инструмент. Испред ње је постављена картонска кутија на коју је наслоњен натпис: "Скупљам за храну".

Остављена на милост и немилост улицама двомилионског града без ичијег надзора, ова цурица води најтежу животну битку, ону у којој тешко побеђују и они далеко старији.

Иако коришћење деце у сврху просјачења није неуобичајено на престоничким улицама, немогуће је не запитати се ко је овако мало дете пустио само на улицу, ко су родитељи који своју ћерку користе као вид зараде и каква је то судбина породице која је своје дете уместо на игралиште, шаље да свира на улици.

Такође, не треба заборавити да је оваква радња строго кажњива законом, а још строже њено организовање. Наиме, свако ко организује просјачење или за то користи малолетне особе могао би да добије затворску казну до 60 дана. У исто време, законом је забрањено и остављање овако мале деце без наџора.


Случај пријављен Градском центру за социјални рад

Редакција `Блица` је ступила у контакт са Градским центром за социјални рад покушавајући да нешто више сазна о овој девојчици и уједно подносећи пријаву о случају. Иако одговори нису стигли до закључења овог текста, социјални радници су обећали да ће у међувремену изаћи на терен и позабавити се овом девојчицом.



Главаш: "Најстроже осуђујем злоупотребу деце"


Вршилац дужности секретара за послове одбране, ванредних ситуација, комуникације и координацију односа са грађанима Дарко Главаш рекао је да је упознат са овим случајем.

- Најстроже могуће овакве ствари треба санкционисати, иако је чињеница да је све више злоупотребе деце на улици, посебно социјално осетљивих група. Интензивно се ради са Комуналном полицијом и Центром за социјални рад, али најпре са Секретаријатом за социјалну заштиту који велике напоре улажу да се овакве ствари решавају - рекао је Главаш.

(Блиц) (https://www.blic.rs/vesti/beograd/da-li-je-ovo-najtuznija-slika-beograda-malena-devojcica-sama-na-terazijama-sa-gitarom/57fhyhb)




Наслов: Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)
Порука од: Гога Мај 01, 2019, 06:19:56
Блумбергов Индекс беде:
Србија међу 10 најмизернијих економија света!


(http://www.ricochetspecial.com/wp-content/uploads/2019/04/vucic-brnabic-660x330.jpg)


Наша земља поново се нашла на врху Блумбергове листе најјаднијих економија света за 2018. годину, с тим што је у односу на годину пре, Србија благо поправила Индекс беде (Misery Index).

Унутар истраживања обухваћене су 62 економије света, а добијени индекс представља збир стопе инфлације и незапослености.

На врху ове неславне листе, као и претходних година, убедљиво прво место држи Венецуела, земља с највећом стопом инфлације на свету и економским проблемима који и даље не јењавају.

У групи најлошијих уз Венецуелу нашла Аргентина, Јужна Африка и Турска. Србија је на 10. месту, док је у 2017. години била на 8. и годину пре на 7. позицији. Пројекције Блумберга за текућу годину нас "подижу" на 11. место.

Са друге стране, Тајланд је и овог пута изашао као победник, односно економија света с најбољим индексом сиромаштва од 2,1 посто. Осим њега, ту су Швајцарска, Јапан и Сингапур.


Земље са највећим Индексом беде у 2018:

1.Венецуела 929.824,5
2.Аргентина 42,7
3.Јужна Африка 31,8
4.Турска 26,8
5.Грчка 20,1
6.Украјина 19,7
7.Шпанија 16,9
8.Уругвај 16,0
9.Бразил 15,9
10.Србија 15,7
11.Саудијска Арабија 15,3

Према пројекцијама за ову годину, Србија би могла да напредује за једно место са падом индекса на 14,3 посто.


Земље са најнижим Индексом беде у 2018:

1.Тајланд 2,1
2.Сингапур 2,5
3.Јапан 3,4
4.Швајцарска 3,6
5.Данска 4,0
6.Малезија 4,3
7.Израел 4,8
8.Исланд 5,0
9.Тајван 5,0
10.Еквадор 5,1

(Рикошет) (http://www.ricochetspecial.com/blumbergov-indeks-bede-srbija-medju-10-najmizernijih-ekonomija-sveta/)