forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Јул 12, 2020, 22:27:47


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


  Прикажи поруке
Странице: [1]
1  Форум / Економија / Одг: Незапосленост у Србији послато: Јун 15, 2011, 00:08:55
Kako majstorski masiraju statistiku da je prikazu sto bolje mogu. Ovakva kako je prikazana je uzasna, ali je u sustini mnogo bolja nego u stvarnosti.

Kada se od 7,307,000 oduzme broj zaposlenih, nezaposlenih i penzionera dobije se broj od 3,206,556.


заборавио си и децу Намигивање дакле, број радника је још мањи...
2  Форум / Политика / Одг: Душан Јањић би да буде председник Србије! послато: Март 31, 2011, 00:50:13







и ја бих да будем нова Милева Марић Анштајн Намигивање

...када нешто размислим, зашто и ја не бих била председник/ца Зеленко

ма јес, баш си паметна, па да после мене Маргарет Тачер називају либијском пустињом Зеленко
Dal se sjecate Secerovica?  Пољубац

ја се сећам сиротог Шећероског Неодлучан

https://www.youtube.com/watch?v=o694fP3KB68
3  Форум / Србија / Одг: Србија пуна младих генијалаца - (неки ипак одлазе у свет) послато: Март 28, 2011, 21:00:02
а ево како је држава промовисала приватно високо школство!!!



наравно, после огромног притиска јавности, билборди су повучени!

А министар просвете Жарко Обрадовић РАДИ на овом "факултету" и прима редовну плату у износу од 210.000динара (око 2.000е) а посао министра просвете ради волонтерски!!! Шокиран

и да додам да министар није имао појма што се дигла толика фрка Молим? Превртање очима
4  Форум / Политика / Одг: Душан Јањић би да буде председник Србије! послато: Март 28, 2011, 20:56:17







и ја бих да будем нова Милева Марић Анштајн Намигивање
5  Форум / Политика / Одг: У канџама Монсанта и Codexa Alimentariusa послато: Фебруар 05, 2011, 01:47:10





природан и ГМО "златни" пиринач "обогаћен витамином А"


Монсантов отров против корова за лабораторијске биљке










CODEX ALIMENTARIUS

Last modified on 2011-01-19

Codex Alimentarius ili „zakoni o hrani“ je agencija Ujedinjenih Nacija koju sponzorišu dve UN organizacije: WHO (Svetska zdravstvena organizacija) i FAO (Organizacija za hranu i poljoprivredu). Njen statut tvrdi da su joj ciljevi „a) zaštita zdravlja potrošača i obezbeđenje dobre prakse u  trgovini hranom; b) promovisanje koordinacije svih napora koje države i nevladine organizacije ulažu u standardizaciju hrane.“ Međutim, doktorka Rima Lejbou koja se od 1970. godine bavi prirodnom medicinom je proučila više od 16.000 stranica dokumentacije Codexa i došla do zaključka da će, ako se usvoji, Codex Alimentarius eliminisati našu slobodu izbora suplemenata (dodataka ishrani), prirodnih lekova i zdrave, čiste hrane. Obratićemo pažnju na ključne momente iscrpne studije ove žene – vodećeg borca protiv uvođenja Codexa o njegovom uticaju na živote svih nas.

U pitanju je set „standarda“ i „vodiča“ za hranu koji su osmislile UN, a podržala STO (Svetska trgovinska organizacija). Cilj ovih standarda je kontrola kako i šta ljudi mogu da gaje, prodaju i jedu, i koje tipove dijetetskih suplemenata je dozvoljeno proizvoditi i prodavati. Dr Lejbou predviđa da će na kraju zahtevati i kontrolu izbora lečenja. Plan koji se krije iza Codex Alimentariusa je da reguliše, i na taj način, kontroliše sve što stavimo u usta.

Čini se da je prvi problem koji je privukao pažnju javnosti na Codex izjava jednog od njegovih čelnih ljudi da dijetetski suplementi ne utiču na zdravlje. Čak su njihovim vodičem o mineralima i vitaminima dozvoljene samo veoma male količine vitamina i minerala. Posle ovakvih postupaka, prirodna je reakcija pomisao da su prirodni preparati i dijetetski suplementi direktna pretnja profitu farmaceutskih kompanija i da oni žele tu pretnju da uklone. Jer, što više ljudi koriste prirodnu medicinu da reše svoje zdravstvene probleme manje će lekova kupovati. Sve ovo je naravno uvijeno u šareni papir „zaštite konzumenata“ i „manjka sigurnosti“. Na primer, korišćenje vitamina C u količinama većim od 60-200mg dnevno (tačni limiti još nisu definisani) bi bili nelegalni, i tako Codex vitamin C stavlja u sličnu poziciju sa heroinom.

Dokazano je da neke genetski modifikovane biljke same proizvode pesticide, a te otrove jedu i ljudi. Codexom se polako ukida ekološka poljoprivreda jer je mnogo manje isplativa od one poljoprivrede kojom se bave ogromne korporacije i kojima se mogu prodati jaki herbicidi i genetski modifikovano seme koje je otporno na te iste herbicide. Preko trista aditiva će biti dozvoljeno da se koristi u prehrambenoj industriji, od čega su neki bezopasni, ali u toj gomili se nalaze i oni za koje javnost zna da su kancerogeni ili na neki način loši po zdravlje ljudi.

U SAD, Codex je uspeo da progura svoju ideju da GMO ne moraju da budu naznačeni na etiketi proizvoda. Što ne znači da i ostale države u svetu neće uskoro početi da jedu hranu ne znajući da li to što drže na viljušci u sebi ima nečega za šta je raznim naučnim dokazima pokazano da je opasno po zdravlje ili ne. Ko zna, možda će i građani Srbije, koja je takođe potpisnik Codexa (možete proveriti na sajtu Codex Alimentarius-a) učestvovati u ovoj lutriji. Ono što zasigurno znamo je da industrija mesa Matijević koristi GMO (pogledajte na dnu plakata), tako da ako jedete njihovo mesne prerađevine verovatno jedete meso životinja koje su jele genetski modifikovanu hranu koja je, opet verovatno, došla sa polja MK Komerca koji je pre nekoliko godina počeo da uvozi od Monsanta genetski modifikovane proizvode.



Bez obzira verujete li u sve ovo ili mislite da je u pitanju još jedna velika teorija zavere svetskih paranoika, za svaki slučaj izbegavajte proizvode koji imaju na sebi nacrtanu piramidu sa natpisom CODEX ALIMENTARIUS. Ja ću ih sigurno izbegavati.

Željko Stanković,
http://www.ekologija.rs/feljtoni/gmo-resenje-ili-problem
6  Форум / Политика / У канџама Монсанта послато: Фебруар 02, 2011, 02:02:01
NIKOLA ALEKSIĆ Srbija u kandžama „Monsanta“



Ko je nalogodavac uvoza GMO, zašto se o toj činjenici uporno ćuti, da li će Srbija pod izgovorom „harmonizacije“ našeg zakona sa standardima EU prihvatiti sva čuda novog svetskog poretka, te koliko je vlast imala sluha za sve apele Ekološkog pokreta Novog Sada, za „Pečat“ govori Nikola Aleksić  direktor pomenute nevladine organizacije

Ekološki pokret Novog Sada je nevladina organizacija koja se već dve decenije na specifičan način bori protiv urušavanja ekološkog sistema u Srbiji, a svoje naučne skupove organizuje pod pokroviteljstvom UN, Matice srpske i uz podršku Novosadskog, Beogradskog i dva univerziteta iz Moskve, među kojima je i Ruski državni poljoprivredni univerzitet ,,K.A.Timiryazev“. Članovi i saradnici Pokreta su brojni akademici, a direktor Nikola Aleksić pokretu daje entuzijazam, energiju i pre svega hrabrost. A svakome ko se danas u Srbiji usudi da digne glas protiv GMO i megadobavljača „Monsanta“, pre svega je potrebna hrabrost. EPNS se uključio u „međunarodni pokret otpora“ genetski modifikovanim „proizvodima“ – koje nam poturaju pod nazivom „hrana“, postavši član „ratnog tima“ dr Rime Lajbou, jednog od najmarkantnijih boraca protiv porobljavanja planete putem genetskog inženjeringa, uz pomoć trojanskog konja Codex Alimentariusa. Ovaj medijski rat je neravnopravan, ali nije izgubljen, zahvaljujući internetu, „Pečatu“( serijal posvećen temi GMO je pokrenuo avgusta 2009. godine, u 76. broju, tekstom Nataše Jovanović pod nazivom „Genetski inženjering: Seme smrti“), te nekim preostalim relativno samostalnim medijima i entuzijastima koji rade ovaj posao mnogo rizikujući.

EPNS je 25. januara održao konferenciju za novinare u Pres-centru sa namerom da pred javnost iznese alarmantnu vest da je Srbija u rukama dilera GMO otrova, oni uz podršku vlasti krše zakone i rade na pripremi novih sa naredbodavcima usaglašenih, zakonskih akata, kojima bi se legalizovala verifikacija Codex Alimentariusa i time Srbija gurnula u ruke mešetara koji će odlučivati o našim životima.

Do koje mere je ova tema neprijatna svedoči poziv upozorenja iz ministarstva, gde se Aleksiću savetuje da odloži konferenciju koja bi mogla da omete proces „harmonizacije“ sa WTO i EU. Ispred EPNS, pored N. Aleksića svoje stavove je izložila Ivana Đujić, prof.hemije, dr Katica Spasić, veterinar i saradnik časopisa „Zdrav život“, koji se hrabro uhvatio u koštac sa ovom opasnom materijom.

Pred Narodnom skupštinom je usvajanje predloga izmena i dopuna Zakona o GMO, kojim se na mala vrata uvodi Codex Alimentarius. Pod izgovorom „harmonizacije“ našeg zakona sa odredbama EU, Codex će uskoro biti verifikovan. O ovome se u javnosti nedovoljno govori, a mnoge odredbe su protivustavne.

Vlada Srbije sprema zakon koji će uništiti poljoprivredu, a građani Srbije su, zbog nedostatka informacija, potpuno nezainteresovani za predstojeće izmene i dopune Zakona o genetički modifikovanim organizmima, sa kojima se na mala vrata uvodi genocidni Codex Alimentarius. Naša Narodna skupština će tim izmenama i dopunama navedenog zakona uvesti obavezujuće odredbe po kojima se poljoprivrednim proizvođačima u Srbiji zabranjuje korišćenje sopstvenog semena za poljoprivrednu proizvodnju, uz obavezujuću klauzulu o korišćenju genetski modifikovanog semena, koje se mora svake godine iznova kupovati jer je jednorodno. Zatim se uvodi obaveza primene veštačkog goveđeg hormona rasta i antibiotika u ishrani svih životinja (kopitara, papkara, ptica, riba) namenjenih ljudskoj ishrani, zabranjuju se vitamini, lekovite trave i minerali koji će moći da se dobiju samo na recept. Ponovo se uvode i dozvoljavaju najotrovniji herbicidi kao DDT i drugi, koji su pre četiri decenije izbrisani sa spiska dozvoljenih hemijskih supstanci zbog opasnosti po život i zdravlje ljudi. Uvodi se i obaveza zračenja svih vrsta hrane namenjene ljudskoj ishrani.

Zakon o zabrani GMO donet je 2009. godine. Kome taj zakon ne odgovara?

Kad su Amerikanci došli u redovnu kontrolu i javno izrazili nezadovoljstvo ovim zakonom, naši su odmah udvorički obećali izmene i prionuli na posao. O izmenama je javnost obaveštena, a ukoliko ih Skupština usvoji posledice će biti nesagledive. Najugroženija će biti deca. Da se ne desi da poslanici budu obmanuti, kao kad se usvajao zakon o povećanoj dozvoljenoj radioaktivnosti đubriva, naši aktivisti su na portirnicu Skupštine odneli tekst upozorenja, za svakog poslanika po jedan elaborat, a primerak je dostavljen i Čedomiru Jovanoviću koji u opisu radnog mesta ima zadatak da prouči naše primedbe i prosledi ih dalje.

Ovom prilikom ste izneli pred javnost studiju „Efekti liberalizacije carina na poljoprivredu Republike Srbije“ iz koje se jasno vide namere naše vlade da odobri uvoz GMO, iako nas uveravaju u suprotno.

Ovaj dokument je nastao kao zajednička inicijativa Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i USAID agrobiznis projekta i pripremljena je od strane SEEDEV stručnjaka. Na strani 28 se nalazi ključni dokaz da su građani Srbije obmanuti od strane aktuelnog ministra poljoprivrede. Iz ovog dokumenta se jasno vidi do koje mere SAD utiču na našu carinsku politiku. Insistirajući na fleksibilnijem pristupu „carinskoj politici, oni su između ostalog tražili smanjenje carinskih stopa za goveđe, svinjsko i pileće meso, kao i za zakonom zabranjene genetski modifikovane proizvode…“ Jasno je da se Srbija ubrzano priprema za pridruženje WTO (Svetskoj trgovinskoj organizaciji), uprkos tvrdnjama ministra da uvoz GMO neće biti dozvoljen. A to je uslov za prijem! Pregovori sa Norveškom, Švedskom i Kanadom su privedeni kraju, a Srbija je „veoma kooperativna“.

Šta sadrži nacrt zakona o GMO?

Zakon uređuje postupke u zatvorenim sistemima (eksperimenti sa GMO u laboratorijama, staklenicima…), namerno uvođenje GMO u životnu sredinu, stavljanje u promet, obeležavanje, rukovanje, pakovanje… GMO se legalizuje i uvodi na velika vrata. Pri tom ministar poljoprivrede nagoveštava ove izmene kao mere koje će doprineti „povećanoj sigurnosti i kvalitetu hrane u Srbiji, kao i preventivnoj zaštiti zdravlja i života naših građana“. Kakva drskost! Da je Srbija već okupirana od strane „Monsanta“ govori podatak da su u decembru 2010. godine raspisali konkurs za prijem radnika koji će prodavati GM seme, što svedoči o tome koliko su sigurni u promenu naših zakona.

Zakon o jonizujućem zračenju, kojim je petostruko povećana dozvoljena doza radioaktivnosti mineralnog đubriva, takođe je donesen za „dobrobit“ Srbije?

Oni su orvelovskim jezikom rečeno podizanje nivoa radioaktivnosti predstavili kao „najznačajniju novinu u odnosu na važeću regulativu, čime se povećava efikasnost kontrole i nadzora nad bezbednom primenom izvora jonizujućih zračenja“… Naš stručni tim priprema tužbu protiv uvoznika i onih koji su uvoz dozvolili i traži odgovor od ministarstva ko je uvezao, ko konzumirao i na kojim parcelama, kako bi se zamljište dekontaminiralo… Obratićemo se najvišim instancama, i nećemo odustati sve dok se slučaj ne iznese pred javnost, a vinovnici kazne. A što se tiče lične bezbednosti – za sebe ne brinem. Radije ću poginuti pred vratima Skupštine, nego da mirno posmatram kako mi uništavaju potomstvo. Mi se najviše uzdamo u seljaka i njegovu svest, i upozoravamo ih da mešetare kad se pojave slobodno oteraju sa praga zato što rade posao koji je još uvek van zakona. I potrošači su moćna karika u ovom ratu: ako se ljudi osveste i odbiju da konzumiraju „jeftinije“ proizvode sa njiva i one iz supermarketa bez oznake o poreklu, mi ćemo ovu bitku dobiti.

Tvorci Codex- monstruma se pozivaju na stručnjake, a svetska naučna javnost je uputila apel svim vladama, verovatno i našoj, kojim upozorava na kobne posledice ovog eksperimenta.

Autori Codexa Alimentariusa, među kojima je i ratni zločinac Fric De Mer, direktor farmaceutske industrije I.G. Farben, koja je proizvodila „Ciklon B“ radi uništavanja Jevreja u konclogorima i koji je osuđen u Nirnbergu 1945. godine zbog zločina protiv čovečnosti, predvideli su da će od početka primene Codexa Alimentariusa umreti 3.000.000 (tri milijarde) stanovnika planete Zemlje.

Ko stoji iza lobija koji pacovskim kanalima krijumčari zabranjeno seme?

Iako sadašnji zakon u Srbiji zabranjuje uzgoj genetski modifikovanog semena, kao i uvoz i promet u komercijalne svrhe, „MK Group“ je postao zvanični predstavnik i distributer „Monsantove“ kompanije u Srbiji od 15. maja 2007. godine. Pokrenuli smo pitanje ko stoji iza kupovine oko 300.000 hektara oranica u Vojvodini, kao i svojevremene kupovine „tri šećerane za po tri evra“, i poslali peticiju predsednici Narodne skupštine sa oko 5.000 potpisa protiv izmena i dopuna tog zakona, uz informaciju da se akcija skupljanja potpisa nastavlja. Zbog zastrašujućih posledica po ljudsku vrstu, ovo pitanje je od vrhunskog značaja za nacionalnu bezbednost i niko ne može da bude izuzet od odgovornosti.

Svetska naučna javnost se oglasila upozorenjem protiv GMO eksperimenta koje je poslato svim vladama, verovatno i našoj, iza kojeg stoji 828 naučnika, a spisak se proširuje.

U Evropi je sakupljeno milion i po potpisa protiv GMO. Više od 800 najuglednijih naučnika iz 84 zemlje potpisali su upozorenje o opasnosti od GMO i poslali vladama svih evropskih zemalja, pa i našoj, ali naša Vlada se dodvorava onima koji su nas već zasuli osiromašenim uranijumom, usvajajući te izmene pod izgovorom usklađivanja našeg zakona sa evropskim normama, jer Evropa nema alternativu! Sedam saveznih država SAD traže da se čelnicima „Monsantove“ kompanije sudi za zločine protiv čovečnosti, a ako uspeju u svom zahtevu, tada ćemo suditi i našim političarima koji pripremaju genocidne odredbe Codexa Alimentariusa… „Green peace“ takođe priprema tužbu.[/b]

U slučaju izgradnje bugarske fabrike za preradu starih akumulatora pribegli ste metodi plaćenog oglasa, kako biste obavestili javnost o nedozvoljenim aktivnostima ljudi iz vlasti. Ni to vam nije pomoglo da se dokopate prostora u „javnim glasilima“.

Mediji tipa „Večernjih novosti“, „Dnevnika“, „Građanskog lista“ odbijaju da nam objave plaćeni oglas! Kada smo upozoravali na posledice izgradnje ove fabrike, unutar zaštitne zone izgrađenog izvorišta za regionalno snabdevanje pijaćom vodom, neposredno uz vodostanicu, samo jedna novina je objavila plaćene oglase, kojima smo se obraćali predsedniku Tadiću i Pajtiću s upozorenjem na genocidne posledice ispuštanja otpadnih tehnoloških voda sa 1mg/l olova u upojni kanal iznad najvećeg podzemnog jezera pijaće vode. U ovom slučaju mediji su izvršili krivično delo uskraćivanja informacija o životnoj opasnosti, u kojoj se našlo više od 100.000 stanovnika, a sve to usled sprege vlasnika medija i organizovanog kriminala. Takvu fabriku, izgrađenu mimo svih zakona ove države, otvorio je Bojan Pajtić, uz znanje i odobrenje predsednika Tadića.

Ko stoji iza impozantnog spiska stručnih saradnika i aktivista, koji su se uhvatili u koštac sa nezamislivom agresivnošću lokalnih štetočina?

Poznavanje problema nam je olakšano zahvaljujući činjenici da među brojnim članstvom imamo preko 200 profesora univerziteta, što nam nameće obavezu poštenog rada i korektnog odnosa prema svima. Na čelu Pokreta je trostruki akademik, profesor Kastori Rudolf, što samo po sebi dovoljno govori. Entuzijazam je podstaknut potpunom slobodom delovanja svih članova u okviru zajedničkog programskog opredeljenja, bez ikakvih ograničenja. Upravo taj spoj struke sa entuzijazmom mladih ukazuje na moguće mesto i model rada nevladinih organizacija u društvenoj zajednici, koje bi trebalo da budu servis naučnim institucijama i lokalnim samoupravama. Mi smo se za taj status teškom mukom izborili, ali na širem planu, nažalost, to je moguće tek kada se stanje u društvu normalizuje na bilo koji način.

Bili ste aktivni i tokom agresije na Jugoslaviju 1999. godine, kada ste  uputili propagandni letak NATO vojnicima sa upozorenjem da ovde nemaju šta da traže. Za vreme bombardovanja ste podneli tužbu državnom tužiocu SAD protiv Bila Klintona, optuživši ga za gaženje Ustava sopstvene zemlje. Prijava je izazvala posebnu pažnju zbog toga što je predstavljala originalnu optužnicu protiv nacističkih zločinaca iz Nirnberga 1945. godine, u kojoj su promenjena samo imena, datum i geografska odrednica. Da li je ovaj dokument ikada bio objavljen u našoj javnosti – u celini?

Krivičnu prijavu protiv predsednika SAD smo podneli 61. dana bombardovanja SRJ, jer predsednik SAD, po svom Ustavu, ima pravo da vodi rat protiv neke države samo 60 dana, a 61. dana mora da obezbedi odobrenje Kongresa da nastavi rat. U tom biznisu, kako je Klinton nazvao ovaj rat, on se zaboravio i nastavio da bombarduje SRJ. O tome smo obavestili državnog tužioca SAD i celom svetu pokazali koliko SAD poštuju sopstveni Ustav, kad ga i sam predsednik baca pod noge. Nismo dobili odgovor, niti su Klintona smenili zbog toga, ali je ekipa CIA-e posetila Ekološki pokret kako bi me slikala za njihov dosije. Ja sam u našoj monografiji, za razliku od Vikiliksa, objavio ne samo ime agenta CIA-e, nego i njegovu fotografiju tokom posete Ekološkom pokretu.

Vaša eko-pravna zaštita pokrenuta je i povodom zločina nad vojnicima JNA u Sloveniji. Podneli ste krivičnu prijavu Javnom tužiocu Srbije i Slovenije protiv Janeza Janše, Milana Kučana i Janeza Drnovšeka, zbog streljanja više od sto vojnika JNA tokom nezakonite secesije ove republike. Da li je država Srbija išta preduzela da dođe bar do konačnog spiska streljanih vojnika?

Nažalost, nikada nije. Sam Boris Tadić je lično zabranjivao službenicima ministarstva, dok je bio vojni ministar, da nam se taj spisak dostavi. Država Srbija se zbog takvih izdajnika odrekla svoje dece i nikad od tada nije ništa preduzela da bi njihovi dželati odgovarali pred sudom. Srbiju su zauzvrat prepustili tim istim zločincima da je ponovo pretvore u svoju tehničku koloniju, bez plaćanja poreza zemlji domaćinu… Dolaze nam roditelji streljanih vojnika čak sa Novog Zelanda. „Naša Maja“, dok je bila gradonačelnica, prodala im je deo Novog Sada da bi izgradili robnu kuću, iako je prva žrtva slovenačkih zločinaca upravo iz Novog Sada. A režim ih je oslobodio poreza. Lično sam uručio Mlađanu Dinkiću, dok je bio ministar finansija, platne kartice „Merkatora“ iz kojih se vidi da su samo za sedam meseci utajili 12,7 miliona evra poreza, dok naše zanatlije dobijaju opomenu pred tužbu zbog dugovanja od 0,18 para! Da bi provokacija bila kompletna, robnu kuću je hteo da otvori zločinac Janez Janša. Možda bi i uspeo da nisam pozvao građane Novog Sada da ga uhapse čim ga vide. Jedino je „Kurir“ na naslovnoj strani preneo moj poziv kao naredbu. Zlikovac se uplašio linčovanja i nije se usudio da dođe da otvori svoju robnu kuću i da nam kopa po svežim ranama. Nažalost, ako i nije došao imenovani zlikovac, u Srbiju dolazi njegov ideolog Jelko Kacin, koji novinare u Srbiji pozdravlja šiptarskim pozdravom.

Na meti ste autonomaša, koji vam ne opraštaju borbu protiv njihove politike.

Režim je naložio ministru Milanu Markoviću da nam pogazi osnovno ustavno i zakonsko pravo na političko organizovanje zbog internacionalizacije krivične prijave protiv Bojana Pajtića, Egerešija i poslanika koji su digli dva prsta za usvajanje nezakonito donetog i protivustavnog predloga Statuta APV i zločinačkog udruživanja radi rušenja Ustavom utvrđenog društvenog poretka i teritorijalnog integriteta Republike Srbije, koju smo podneli kako bi sprečili odvajanje Vojvodine od matice Srbije. Da je to nekom nesrećom usvojeno, NATO zločinci bi već sutradan bili na Savi i Dunavu obezbeđujući granice nove države, osnovane voljom Narodne skupštine Republike Srbije u vidu Odluke o prihvatanju navedenog predloga Statuta APV, koju niko na svetu ne bi mogao osporiti.

Mara Knežević Kern januar 28, 2011

http://www.pecat.co.rs/2011/01/nikola-aleksic-srbija-u-kandzama-monsanta/comment-page-1/#comment-5908
7  Форум / Разно / Одг: Hristos se rodi послато: Јануар 08, 2011, 01:49:19
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!!!
8  Форум / Разно / Одг: Сретна Нова Година 2011 послато: Јануар 04, 2011, 01:12:42
Срећна НОВА 2011. СВИМА који је славе! Смешко


ја ипак чекам прво 7. па 13.јануар Намигивање
9  Форум / Политика / УРС=Г17+ послато: Новембар 04, 2010, 20:41:32
Евроилузије у функцији конфедерализације Србије
Пише: Драгомир Анђелковић    



Шта се крије иза Динкићевог залагања за „регионализацију“ Србије и промену њеног устава, и са тим симултаног, Зукорлићевог покретања питања аутономије Санџак, односно отвореног испољавања албанског сецесионизма на југу Србије?
Р-7 ПЛУС
Главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић, у интервјуу катарској телевизији „Ал џазира“, рекао је да „нема сумње да је пројекат аутономије Санџака неопходан муслиманима који живе у Србији“. Нагласио је  и да је то у складу са Уставом, јер он „познаје аутономност“, тј. „унутар Србије постоји Војводина која је аутономна“.
Зукорлић је поручио – не само да жели аутономију за Санџак (Рашку област), већ нам је и појаснио како би она, бар у првој фази, требало да изгледа. А да би је Санџак добио, призвао је страни притисак пошто, како каже, Београд једино у таквим условима показује  кооперативност. Истакао је и да није од значаја одакле притисак долази, већ да је јак. Још даље од Зукорлића, и то приближно у исто време, отишао је Млађан Динкић. Док су муфтијини захтеви остали у постојећим уставним оквирима, председник Председништва Уједињених региона Србије (УРС) и лидер Г-17+, затражио је промену Устава.  То је, наводно, неопходно да би Србија постала држава седам региона.
 
Нацрт „Платформе за регионализацију и децентрализацију Србије“, који је у име УРС-а у недељу представио, предвиђа постојање следећих региона:  Војводине, Шумадије и Поморавља, Западне Србије, Београда, Источне Србије, Јужне Србије, Косова и Метохије. Како је Динкић рекао: „Сваки регион имао би статут којим се дефинишу организациони оквир и надлежности, број чланова регионалне скупштине и број чланова регионалне владе“. Но, и ту није крај преуређењу Србије. УРС се залаже и за стварање „Веђа региона“, у оквиру Скупштине Србије. Њега би чинило 35 чланова (представника региона а не посланика) и имали би право вета на одлуке Скупштине које се директно тичу региона. Да ли се ту ради само о регионализацији Србије?

ФЕУДАЛИЗАЦИЈА СРБИЈЕ

Како је наглашавао наш угледни правник и историограф Слободан Јовановић – правећи разлику између федерализма и онога што би ми данас назвали регионализмом – надлежност државица тј. федералних јединица „утврђена је уставом, докле је надлежност покрајина“ – од којих се састоји децентрализована унитарна држава – „одређена законом“. Уз то, савезне државе имају и други дом (веће), који је на неки начин представник „државица и њихових засебних организација“, док покрајине „нису представљене у горњем дому“. Што је још важније – према Јовановићевим речима – „при промени уставних закона, тражи се да на њих пристане већина државица“, док се пристанак покрајина не тражи за њихову промену.
 
Из овог кратког осврта на неке кључне елементе Јовановићевог есеја „О федерализму“, већ је јасно да Динкић & Цо. не предлажу никакву регионализацију наше земље, већ претварање Србије у савезну државу, и то са елементима државног савеза (конфедерације). Јер, у класичним федерацијама, у Скупштинском већу у којем су представљене њихове чланице одлуке се доносе већином гласова. Веће, ако се за то изјасни већина представника федералних јединица, може да онемогући усвајање појединих закона, али појединачно државице немају право вета. А према предлогу УРС, наводно тек региони на које би била подељена Србија, имали би такво право!
 
Јасно је шта у прикривеној форми Динкић нуди Србији. Најлакше би било рећи да иза тога стоји намера да се њеном својеврсном феудализацијом намире апетити друштва, које је он окупио у УРС. Међутим, ствари су много сложеније, а жеља да буду задовољени самозвани регионални кнезови, представља тек један њихов слој.

СРБИЈА ПО МЕРИ ВАШИНГТОНА

САД, као и низ држава које су путем НАТО-а и на друге начине подређене вољи Вашингтона, пре свега из геополитичких разлога (о којима сада нема потребе да говоримо), водиле су отворено непријатељску политику против Србије док је на њеном челу био неподобан режим. Међутим, суштински се ништа није променило ни од када Србијом владају пријатељи САД. Атлантистички блок и даље, тек нешто прикривеније, ради против интереса српског народа.
 
За њега смо опасан елемент, где, иако је наизглед укроћен, дубински тиња пламен непокорности и жеље да буде исправљена неправда, учињена комадањем нашег државног и етничког простора. Отуда, циљ Вашингтона је да будемо доведени у безизлазан положај, који ће осигурати његову дугорочну доминацију на нашем простору. У светлу тога може се гледати и на инсистирање појединих америчких и европских кругова на опсежној децентрализацији Србије, односно на што потпунијем повезивању појединих наших пограничних области са суседним државама, које се сматрају поузданијим западним савезницима.
 
У функцији тога је и асиметрично присуство капитала и институција разних западних и њима подређених регионалних земаља у појединим деловима Србије (нпр. аустријско и хрватско у Војводини, а турско у Рашкој области). Тако се, у околностима када слаби моћ Америке, пре него што Запад изгуби могућност да брутално споља контролише Србију, делује у прилог тога да њене снаге буду паралисане изнутра. Штавише, и да буде поткопан државни субјективитет српског народа. Ми често мислимо да је намера да Србија буде сведена на границе „Београдског пашалука“. То, макар формално, ипак не стоји.
 
И Београдски пашалук би имао капацитет да постане слободна, самосвојна српска држава. А наши непријатељи на основу историје добро знају да се из мале српске кнежевине изродила много већа краљевина, која је победила у Првом светском рату и на тим основама створила основ за уједињење Срба и других Југословена. Зато им се много више исплати да Срби и њихов државотворни дух, као у доба титоистичког (кон)федерализма, буду спутани унутрашњим партијско-црквено-републичко-међунационалним натезањима.

ФАЗНА РЕАЛИЗАЦИЈА ПЛАНА

Ево нас поново код Зукорлића. Док је Динкић наступио са опсежним пакетом захтева, он инсистира „само“ на санџачкој аутономији сличној оној коју сада има Војводина. Ствар је у томе што Динкић, изгледа, има задатак да се бори за уставни оквир који би омогућио (кон)федерализацију Србије без помињања етничко-верских критеријума за тако нешто, а накнадно би био наметнут модел разграничења који би и њих уважио. Ради тога Зукурлић већ увелико прича о аутономији Санџака.
 
Појачавање његове реторике није се поклопило само са Динкићевим (кон)федералистичким наступом, већ и отвореним испољавањем сепаратистичких намера од стране дела руководства Албанаца на југу Србије. Недавно је председник СО Прешево Рагми Мустафа, у Тирани подржао иницијативу да до 2013. године буде формирана Велика Албанија. Она би уз садашњу албанску државу требало да обухвати Косово и неке друге делове Србије (Прешево-Бујановац, Топлицу), као и поједине области Грчке (Епир), односно већи део Македоније.
 
У праву је бивши командант наших здружених снага безбедности на југу Србије генерал Нинослав Крстић, када каже да су екстремистички поступци Албанаца и Зукорлића координисани. Но, не треба у томе превидети и улогу руководства УРС-а. Такође, не мислим ни да се ради о покушајима да се дестабилише регион или отворено распарчава Србија, ма колико Зукорлић, Мустафа и многи амерички кругови то желели. Американци су и тако већ пренапрегли снаге, и последње што им сада треба то је нова кулминација кризе на Балкану.
 
Оно што Вашингтон хоће то је да дефинитивно очисти своје, како сматра,  балканско двориште. Уз (кон)федерализацију Србије то подразумева и њено увлачење у НАТО. Стога – тј. како би грађани били застрашени, и упркос својој вољи, прихватили НАТО као наводни гарант безбедности и опстанка Србије – диже се сепаратистичка прашина. Тако би моћни унутрашњи стуб окупације („регионализација“) који се сада гради, добио и паралелну спољну структуру. Владе се мењају, а наметнута сложена организација државе, утемељена на уставним решењима чија промена може да буде блокирана ветом тзв. „региона“, као и институционално цементирана атлантска оријентација земље, представљали би гарант вишедеценијског „савезништва“ Београда са Вашингтоном.
 
Још треба поменути и да дизање прашине око регионализације има функцију да се оконча предаја КиМ-а. Прво, са тог процеса преусмерава се пажња јавности. Друго, наметање промене Устава има за циљ и да се из његове преамбуле избаци, по актуелни режим и његове менторе, неугодан део, који гласи да је обавеза наших државних органа да заступају и штите „интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољно-политичким односима“.

УПОТРЕБА ЕВРОУНИЈАТСКОГ ЛУДИЛА

Наша власт је преломила да уради што је до ње, како би Србија дигла руке од Косова. Очито, спремна је и да (кон)федерализује земљу, али вероватно би и она хтела да избегне да „региони“, бар у једном делу, постану и националне републике унутар Србије. У складу са тим, покушава да задовољи муслиманске захтеве тако да не изађе из оквира грађанског модела прекомерне „регионализације“. Зато је, једино на простору Санџака, УСР предложио да границе будућих региона не уваже постојеће административне међе, односно да иако већи део Рашког округа треба да уђе у састав Шумадије и Поморавља, Нови Пазар и Тутин припадну Западној Србији.
 
Међутим, како би Београд утувио у главу шта се од њега очекује, већ озлоглашеном Јелку Кацину, из Брисела и Вашингтона поверено је да се позабави тзв. „санџачким питањем“. Он месецима говори о обесправљености Бошњака у Србији, и бахато поручује Београду – удовољите Зукорлићевима захтевима ако хоћете у ЕУ! То је почетак силовитог притиска, о којем је муфтија говорио, а у жељи да се докопа „европских фондова“ официјелни Београд је допустио да Србија добије имиџ бедног наркомана. Капитулација са резолуцијом поднетом ОУН била је завршни чин у стварању такве представе. А од наркомана се очекује да уради малтене било шта, и то само за пуко обећање да ће добити отров без којег мисле да не може да живи.
 
Тако је у криминалном свету, али, у метафоричном смислу, и у евроатлантском војно-политичком друштву, чији ће лидери од нас изгледа тражити да постанемо мала СФРЈ. И раније смо се прибојавали тога, али смо претпостављали да ће ограничавање нашег национално-државног субјективитета – користећи и нашу жељу да бар на неки начин обезбедимо институционалне везе са Јужном покрајином – покушати да изведу трансформацијом СР Југославије у тројну конфедерацију (Србије, Косова и Црне Горе). Но, од када је садашњи владајући круг асистирао у вези са одвајањем Црне Горе и занемарио одбрану КиМ, ствари су постале много горе. На ред је дошла, под плаштом „регионализације“ са асиметричним етничко-верским садржајем, (кон)федерализација преосталих делова Србије.
 
Да имамо нормалну власт, она би и начелно узела у обзир идеју на коју подсећа хрватски стручњак за област о којој говоримо др Анђелко Милардовић – да су постмодерне варијанте регионализма оријентисане против националне државе. Тим пре, ради магловитих евроинтеграција, у околностима када страни центри моћи раде на поништавању и остатака нашег суверенитета и капацитета за иоле функционално национално деловање, она се не би играла са (кон)федерализацијом државе. Но, шта је за паметног више него доста да схвати куда земља иде, за обневиделог од егоизма, па и генерално незрелог, изгледа није ни упозорење због којег би се озбиљно забринуо.

Магазин „Печат“

http://www.pecat.co.rs/2010/11/dragomir-andelkovic-evroiluzije-u-funkciji-konfederalizacije-srbije/
10  Форум / Политика / Стратфорове "препоруке и анализе" послато: Октобар 22, 2010, 01:42:33
Цитат
„Stratfor" povlači paralelu između prethodnih 10 godina srpske istorije i istorije Vajmarske Republike.

- Da bi ponovo ušla u klub zapadnih država, kao Nemačka između dva rata, Srbija mora da uvede demokratske institucije i to u vreme kada borba protiv nasilnih nacionalističkih grupa zahteva čvrstu, možda čak i nedemokratsku ruku. Najveća opasnost je da neke političke snage čvrsto odluče da je jednostavnije napraviti kompromis sa ekstremistima, nego nastaviti mukotrpan put na jačanju države - ocenjuje američka agencija.



реакција на ово "истраживање"

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ПОДАНИЧКОГ ДАХА
Пише: Радован Калабић    
    
Данајски  коктел похвала и препорука

Звона за узбуну требало би да забрује Србијом када год би са Западних страна, а нарочито са оне Англоамеричке, стизале похвале српским владарима. Историја нас опомиње да после таквих „пријатељских гестова“ обично и владари и народ заједно са њима западају у тешка, па и погибељна искушења. У комбинацији са похвалама обично иду и „топле препоруке“ које леде крв у жилама разумнијих глава. Зато је наше горко историјско искуство са Лондоном и Вашингтоном осмислило онај парадоксални поучак по коме је опасно бити њихов непријатељ, али једино опасније од тога је бити њихов - савезник.
    
Кад америчка Државна секретарка почасти Председника Србије титулом „лидера у Европи“ онда би он, а и ми заједно са њим, ваљало дебело да се замислимо, забринемо и запитамо каква ли су му то (зло)кобну улогу сада наменили? И куда би она могла да га одведе у његовом марионетском ентузијазму кога по свој прилици  није ни свестан, јер одаје понашање актера а не убогог пиона на светској политичкој сцени?
 
Једна пословично добро обавештена агенција, попут америчког Стратфора, потрудила се у својој недавно објављеној анализи : „Србија : Вајмарса Рапублика“1 да нам појасни  ствари у вези са оним што званични Вашингтон очекује од Бориса Тадића и његових коалиционих партнера у Влади Србије. Када се са орвеловског новоговора преведе на обични и свима разумљив речник ова анализа отворено сугерише употребу недемократских мера у Србији, како би се очувала прозападна оријентација режима и истовремено осујетиле наводне наци-фашистичке снаге да преузму управљање земљом. Агенција подсећа и на могућност (НАТО?) помоћи са стране уколико у самој Србији нема капацитета за пожељно и трајно сређивање ствари.
    
Стратфор, ваљда сликовитости ради, садашњу Србију пореди са Вајмарском Немачком. А српске „хулигане и насилничке навијачке групе“ са немачким екстремистичким елементима из доба Вајмарске Републике, који су и довели Фирера на власт. Те на крају закључује: Највећа опасност за Србију није у томе да држава пропадне, него да – као у Вајмарској Републици – поједине политичке снаге у земљи на крају одлуче да је лакше направити компромисе са екстремистичким елементима него да се и даље труде да јачају републику упркос међународним и домаћим отпорима“2.Какво практично значење и коју недвосмислену поруку носе ове синхронизоване похвале и препоруке упућене Тадићу од стране његових политичких покровитеља, ментора и налогодаваца из Вашингтона?
 
Оне значе да је окончана једна етапа његовог служења америчким  спољнополитичким циљевима на Балкану и да отпочиње друга, по Србе још болнија фаза Тадићевих  извођачких радова на штету државних и националних интереса. Готово је, дакле са периодом самоосујећивања и фактичке капитулације у борби за очување територијалног интегритета земље. Није било довољно ни изгласавање самопонижавајуће Резолуцје о Сребреници,  ни повлачење Скупштинске Резолуције о мишљењу МСП поводом проглашења независности Косова, ни писање нове Резолуције са „пријатељском ЕУ“  чија је већина чланица признала за независну, од Србије силом отету територију на којој је самопроглашена лажна држава Косово. Наше Западне савезнике није задовољило ни Тадићево вероломство, ни практични отклон од искрене подршке Русије и Кине у СБ УН. Ни државничка брука пред бројним земљама света у којима је Јеремић салетао њихове званичнике убеђујући их да је за њихово добро да не признају Косово. Испоставило се бар дотле док то на посредан начин не урадимо ми сами.
 
Није Тадићевим савезницима са Запада било довољно ни то што је потпсујући Истанбулску декларацију са осведоченим исламским екстремистом и бошњачким унитаристом Харисом  Силајџићем додатно подривао темеље Републике Српске. Сви ти уступци нису удовољили креаторима балканске и европске политике из Вашингтона. Од Бориса Тадића тражи се још и још. Вашингтон му је сада, изгледа, наменио нову, најтежу и најнеславнију улогу у изналажењу „коначног решења за српско питање“.
 
Агенцијско одмеравање квислиншког капацитета

 
Супруга човека који нас је бомбрадовао и једно време „владао целим светом, а није владао собом“, распршила је у Београду све Тадићеве илузије да би га могао мимоићи бар један круг у ритуалном испијању бар две чаше жучи. А оне долазе на ред увек после једне чаше с медом, принете руком из Вашингтона. И пију се наискап. За столом за којим ће се, вероватно, преко пута њега наћи лица са потернице. То су људи осумњичени за ратне злочине почињене над народом који Тадић представља код куће и у свету. У сусрету и у преговорима са Тачијем, или Харадинајем, свеједно, њему је већ сада дато на знање да се статусна питања не смеју ни помињати. Јер је Косово за Американце и њихове партнере из Брисела независна држава. Тачка. Крај поглавља. Тако је председнику Србије Вашингтон великодушно пружио прилику да, седајући за сто са албанским преговарачима, без посредника а на посредан начин, призна и те преговараче и  државу коју такви преговарачи воде и представљају.
 
Заузврат и за утеху Тадићу је остављена могућност, да као прави „лидер у Европи“, испољи своју кооперативност, дипломатске вештине и умећа у тзв. техничким, комуналним, комуникационим и саобраћајним питањима везаним за што ефикасније функционисање живота на територији са које су Срби протерани после НАТО агресије из 1999. и  после насиља шиптарских погромаша од 17. марта 2004.
Није изостало ни обећање пуне подршке у опстајању на власти у ономе што је од Србије остало. Или у ономе што ће од ње тек остати, када Тадићеви западни савезници, после Војводине, на дневни ред ставе и Рашку област и Неготинску крајину?  
 
Док испред свог приштинског саговорника буде гледао заставу независне државе Косово Тадић ће већ бити у поодмаклој, другој и последњој фази у коју су га увели његови западни савезници. То је она фаза која је срачунато отпочела 10. 10. 2010. године, два дана пре посете Хилари Клинтон Београду. Тада је  завршен период симулиране демократије и опонашања владавине права, а наговештен је почетак ере ауторитарне владавине и отворене режимске репресије. То је она завршна етапа у коју су Тадића његови „пријатељи који немају алтернативу“ извели да стане на црту против расположења већинског дела Србије. То је онај почетак краја у коме Председник државе пркоси народу којем председава, а све под изговором да штити људска права тзв. LGBT популације, испред које и иза које парадира велики транспарент с натписом „Смрт држави“.
 
То је тачка на којој су се дефинитивно разишли Тадићев квислиншки режим и српско друштво. Иза Тадића су се постројили његови страни налогодавци, плаћеничке НВО, корумпирани и уцењени коалициони партнери у Влади, дириговани медији, његови PR алхемичари од саветника… На супротној страни, од тог датума, у непомирљиве противнике његове политике уписало се неколико милона држављана Србије с правом гласа. И што је не мање важно – најсиромашнији, али и најздравији и највиталнији део српске младости. Оне популације која нема шта да изгуби када и другима отвара очи пред разголићеним царем. Ослобођена страха, у мирној Породичној шетњи из десетак хиљада грла она пева и поручује : „Демократе хоће да нас преваре, кажу иду у Европу, лажу децу Србије“! Тог 9. октобра, у Београду није повређен нико, није поломљен ни један излог, није преврнута ни једна жардињера... Био је то и последњи, нажалост, безуспешни позив режиму Бориса Тадића да се призове политичкој памети, државничкој мудрости и националној одговорности.
 
Већ сутрадан, међутим, Тадићева Влада је на делу потврдила да јој је Брисел ближи и од Београда, и од Ниша и од Новог Сада. Да јој је похвала Хилари Клинтон због организације тзв. геј параде преча и од мира Београђана и од става већинске Србије. Те да непоколебљиво корача европским путем без алтернативе и без повратка. Сад је на Вашингтону, Лондону и Бриселу да  заједнички и на миру, уз успутне консултације са Берлином и Паризом, процене какве би им користи донео један међусрпски сукоб ширих размера и има ли Тадић „капацитет“ да се дефинитивно обрачуна с противницима које Страфор у својој анализи именује као екстремистичке елементе?

 
Агенција има решење чак и за случај да Тадић процени како је грађански рат ипак последње зло које би учинио овом народу. Рачунај на помоћ са стране, веле му они. Позови нас и ми ћемо доћи, поручују му. Учини и тај корак, охрабрују га његови ментори са Запада, чије је пријатељство опасније од сваког отвореног непријатељства. Уколико би ипак упао у ту паклену замку Тадић би омогућио НАТО алијанси оно што у страху од српског отпора није смела ни да помисли за време агресије на СРЈ из 1999. Под провидним изговором да брани демократске вредности и људска права омогућио би јој да уместо насилне и ризичне копнене инвазије легално и на позив Владе, или једне од зараћених страна у братубилачком сукобу, уђе и на преостали део српске државне територије. Пошто је већ једном у УН капитулирао пред Западним савезницима и извршио практичну предају државног суверенитета уследила би и војничка окупација остатка српске територије. Србија би, коначно, била у НАТО. Срба би било за пар хиљада мање. Остатак би на дуже време повио главу пред неупоредиво јачим „окупационим пријатељима“.
Српско питање било би тако на дужи рок скинуто са дневног реда.

 
1 Htp.www.nspm.rs/svremeni-svet,/srbija-vajmarska-republika-g.html
2 Исто

Београд, 19.10.2010.


http://www.vidovdan.org
Странице: [1]
Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!