forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Септембар 15, 2019, 20:59:40


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


  Прикажи поруке
Странице: 1 2 [3] 4 5 ... 15
101  Форум / Разно / Једна прича послато: Јануар 06, 2014, 00:03:41
Руско – српска (истинита) прича
за бајковито Божићно предвечерје…



Испричаћу вам причу о једној дивној руској породици која је, игром случаја, нити своје судбине заувек везала за Србију.

Пише: Наталија Пичурина

У бајковито Божићно предвечерје не мисли се о лошим стварима. У старој години остају тужне мисли, неурађена дела  и  стваралачки неуспеси. Пред  величином наступајућег празника све увреде и сузе изгледају мале и смешне.

Некако, потпуно неважне постају и вести о амнестији олигарха,  о дешавањима  у свету естрадних звезда и о приватном животу чиновника Тмутараканске области.

И без обзира што на прелепу јелку у центру Ростова не падају снежне пахуље већ мале сиве кишне капи – рађа се жеља да чујемо добру причу… скоро бајку. Причу у којој је мудра и праведна  старост окружена нежном љубављу и бригом. Где се часна и храбра дела хероја поштују и за време њиховог живота.  Где дивне жене, здраве и срећне, сијају светлошћу доброте и материнства. Причу у којој се вечне вредности не замењују украсним папирима и чија се радња не мења у корист политичке ситуације…


                                                               Ростов на Дону

Испричаћу вам причу о једној дивној руској породици која је, игром случаја, нити своје судбине заувек везала за Србију.

Овога часа, седећи у предвечерје Божића у удобној кући мени драгих људи, не могу ни да замислим ту бол која је пре неколико година, без куцања и најаве, страшном медицинском дијагнозом  ушла у живот моје пријатељице Наталије.

У тешкој болести постоје само две пута. Први је једноставан и лукав – предати се пред невољом. Други пут је компликован, захтева много стрпљења и непрекидан морални подвиг. Болест нас суочава са избором: са ким смо ми? На чију страну ћемо стати? За православног човека одговор је јасан…

Примивши благослов свештеника из скромног донског храма, моја пријатељица је кренула на пут у Тројице Сергијеву Лавру да се поклони моштима светог Сергија Радоњешког.


       Свети Сергиј Радоњешки.

Касна јесен у Русији није најбоље време за путовање – кренула је на пут по влажном времену и хладноћи која пробија до последње кости, изнурена боловима и са веома скромном сумом новца која је била строго распоређена: за карту до Лавре и назад, за свећу пред иконом и за  хлеб и чај који је за сваког Руса обавезан… и ништа више. (На жалост, рад поштеног научника и овде се ретко вреднује  великим новцем.)

Из Ростова се у Сергијев Пасад може доћи само преко Москве. Утонула у своје мисли и наде, и нашавши се у вртлог  Московског метроа, Наталија није ни приметила лукаву руку лопова који је  исекао њену торбу. Немилосрдан зликовац је извукао из торбе и новчаник и све што је било у њему…

Није јој ни пало на памет да оде у полицију. Тамо би изразили саосећање, али не би урадили ништа више од тога… У Русији  је “щипач” лопов највише категорије, кога је практично немогуће ухватити после почињеног недела. Сузе су се сливале саме од себе, погоршавајући њену ионако тешку ситуацију. Збуњена и вођена само инерцијом замишљеног плана,  Наталија је дошло је до станице  линијских таксија …

Поред ње се зауставио скроман ауто са непознатим страним таблицама. “Поштована! Реците ми како да дођем до Сергијевог Пасада?”, питао је човек за воланом, са једва приметним акцентом. Било је нешто добро и поштено у његовом меком руском изговору. Сигурно је поверење и исправност речи, њој тако потребних у том тренутку, бло то што је приморало Наталију да без сумње замоли странца да је превезе до Лавре.

И тако, реч по реч, у топлом и удобном аутомобилу одужио се пут због уобичајене Московске  саобраћајне гужве. Возач, средовечни Србин који је дивно говорио руски, добро је познавао историју манастира, и дуго и лепо је причао о православљу у Србији. И ништа је није испитивао – ни шта се десило са (раније прекрасном модерном) кожном торбом , ни о сузама које су текле низ образе.

Некако једноставно и природно, у Наталијиним рукама се нашао поклон из Србије – мала пластифицирана икона Преподобног Симеона Мироточивог са натписом на нашем заједничком црквенословенском језику. Србин је испричао породично предање да су његови преци живели и радили у Смоленску. Да ли је то била истина или лепо смишљена прича, у том тренутку је било поптпуно неважно – пред очима сапутника већ су се засијали златни крстови велике Саборне цркве.


                                               Троице – Сергиева Лавра

Постоји један феномен  на путовањима по Русији, који је странцима потпуно неразумљив. Да ли бескрајно пространство или чиста лепота пејзажа моје Домовине, приморава непознате сапутнике, баш као код Лесковљевог “Очараног путника”, да открију тајне странице својих најскривенијих мисли. Уз леп и искрен разговор, након  чега су се срдачно опростили, Наталија и Србин су се разишли свако својим послом не знајући ни име свог сапутника.

Поклонивши се Светињама и помоливши се у Саборном храму Свете Тројице, Наталија се упутила у трпезарију  да се мало одмори, попије топао чај и размисли како да стигне до Москве… Умивши се, спустила је руке у џепове свог капута махинално испитујући њихов садржај.
Тамо, у левом џепу, стајала је чиста марамица и један свежањ новчаница, који је био довољан не само за богат доручак, него и за превоз до куће… Десило се чудо словенске доброте…

Наташа, је уз много среће оздравила. Са својом великом породицом она живи у веселом и гостопримљивом дому. Има дивну ћерку и свој омиљено занимање у чијој основи лежи комадић српске душе.

Ко зна где је сада тај Србин? Дај Господе да ратна дешавања заобиђу његову земљу. Да његови  стари родитељи још много година ујутру пију шљивовицу. Да његова супруга, заборавивши на амерички „фаст фуд“, недељом пече српску гибаницу са младим сиром. А његова деца и унуци,  прелиставајући странице правих књига,  да читају Његоша и Пушкина. Дај Господе да буде срећан и здрав.

Нису идеолози “новог светског поретка” само за руског човека измислили стандардну негативну слику. Постоји и “српски” стереотип кога у последње време посебно марљиво спроводе диригенти из Хага. На тој слици Србин је приказан са буквално свим измишљеним руским манама: као “похлепан, превртљив и окрутан”.

Не, моји вечни противници! Ми такви нисмо, и никада такви нисмо били…  Неће бити по вашем мишљењу!

Јер је жива Русија!  Јер је жива Србија!


СРБски ФБРепортер
102  Форум / Свет / Одг: Русија- НАТО- Америка послато: Јануар 03, 2014, 18:36:49
Једна од америчких брига зваће се - „Циркон“


ШТА РУСИЈА МОЖЕ ДА СУПРОТСТАВИ АМЕРИЧКОЈ КОНЦЕПЦИЈИ
„МУЊЕВИТОГ ГЛОБАЛНОГ УДАРА“ (КРАЈ)
[/b



    За релативни успех свог Waverider-а, Американци могу да захвале и руским конструкторима. Радећи на надзвучној летелици Х-43А, крајем 90-их, Американци су куповали резултате рада руских стручњака на надзвучној летелици „Холод“
    Јасно је због чега се тада продавало. За такве пројекте тада у Москви није било новца, а добијена средства су помагала да се преживи и да се у том правцу напредује, што Русији сада омогућава да у низу праваца у области надзвучних летелица прилично престиже Американце (истина, званично се изјављује да се „нигде не заостаје“)
    У Русији се сада ради на тешкој надзвучној ракети „Циркон“. О њој се и раније знало да ће се размештати у универзалне лансирне силосе вишенаменских нуклеарних подморница нове генерације и бродова. Домет је планиран на више од 1000 км, али брзина и друге карактеристике нису познате
    Руси праве и нови аутоматизовани систем борбеног управљања који у одређеним условима омогућава промену циљева који су унети у систем за навођење ракета, не само неколико секунди пре старта, него и после старта ракета


         АМЕРИЧКИ пројектанти FALCON HTV-2 сада изјављују да га више не сматрају за средство интерконтиненталног радијуса, већ за тактичко и да наводно треба да служи само за пробој локалне ПВО.

        Само, такво средство треба и да лети другачијом брзином и на знатно мањој удаљености, треба да има другачију масу и габарите, као и средства за његово навођење. То ће захтевати издвајање нових средстава за пројектовање, што његови творци и настоје да постигну. Ако се узму у обзир финансијске тешкоће САД и секвестар војног буџета, тешко да ће они нешто добити.

        Други претендент да постане амерички одговор на руске маневришуће и вођене бојеве главе је - програм Advanced Hypersonic Weapon (AHW).

        Сматра се да је тај пројекат мање рискантан и скуп од FALCON HTV-2 и не води га РВ него војска САД, односно, копнене снаге. На развоју планског демонстратора радила је Национална лабораторија Сандија у Албукерку, у држави Њу Мексико, а систем термозаштите - научно технички центар AMRDEC у Хантсвилу, у држави Алабама.

        AHW је такође маневаришући и навођени борбени систем, односно, тако се приказује на цртежима. За сада је изведено једно тестирање: 17. новембра 2011. ракетом STARS изведен је HGB који „имитира форму“ будућег борбеног система.

        HGB је тада за пола сата пролетео у горње слојеве атмосфере брзином 5-8 М више од 3000 км. Опитовање је било успешно, али је сам имитатор био сасвим скроман, а циљеви програма још скромнији него код HTV. Али, од тада није било нових тестирања и није познато да ли ће их уопште и бити.

        Највероватније је да ће Американци наставити рад на развоју свог маневришућег борбеног система.

        Други огранак развоја оружја у оквиру „муњевитог глобалног удара“ - МГУ, јесте покушај стварања надзвучних крстарећих ракета, почев од оперативно-тактичког радијуса и више. У тој области више су приметни успеси Американаца.

        Од 2003. управа DARPA реализује програм SED-WR (Scramjet Engine Demonstrator-Wave Rider) за формирање обрасца за демонстрацију на чијој ће основи моћи да се изгради таква крстарећа ракета.

        „Технолошки демонстратор“ за стварање будуће оперативно - тактичке крстареће ракете Х-51А Waverider прошао је прва тестирања 26. маја 2010. године лансирањем са стратешког бомбардера В-52Н.

        То тестирање је прошло много успешније од FALCON или AHW: набојномлазни акцелератор радио је три минута уместо планираних пет и развио брзину ракете од 5 М.

        Следеће испитивање изведено је 13. јуна 2011. и завршило се фијаском: лансиран са носача - демонстратор је развио брзину до 5 М уз помоћ мотора на чврсто гориво у чему није било никаквих тешкоћа - домаће крстареће вођене ракете постижу знатно веће брзине, па и ракете „ваздух-ваздух“ постижу  сличне брзине. А главни реактивни ракетни мотор није функционисао.

        После успешног старта мотор није успео да пређе на течно гориво, а сем тога није се правилно отворио усисни канал за ваздух. Летелица је пала, али су подаци добијени и сачувани.

        Треће лансирање је било 14. августа 2012. и није успело: мотор на чврсто гориво је стартовао, али при покушају да се укључи набојномлазни мотор - летелица је експлодирала. Отказале су аеродинамичке површине, односно системи за управљање њима.

        Последње тестирање изведено је 1. маја ове године и проглашено је за потпуно успешно. Током тог лета мотор је коначно стартовао, ракета је летела 240 секунди брзином 5.1 М и када је потрошено гориво пала је у Тихи океан. Овога пута су успешно добијене телеметријске и друге информације. Саопштено је да је програм успешно завршен.

        Иначе, за релативни успех Waverider-а Американци могу да захвале и руским конструкторима. Радећи на надзвучној летелици Х-43А, крајем 90-их, Американци су куповали резултате који су добијени код нас на надзвучној летелици „Холод“. Средином 2000-их затворен је програм Х-43A,  а резултати су делимично коришћени у раду на X-51A.

        Јасно је због чега се продавало. За такве пројекте тада у земљи није било новца, а добијена средства су помагала да се преживи и да се у том правцу напредује, што нам сада омогућава да у низу праваца у области надзвучних летелица прилично престижемо Американце (истина, ми званично изјављујемо да „нигде не заостајемо“ што, заправо, није контрадикторно).

        На основу резултата програма SED-WR, донета је одлука о креирању узорака надзвучних крстарећих ракета тактичке намене које су прилагођене за постављање у унутрашње одељке стратешких бомбардера В-2А, а можда и у одељке перспективног ловца F-35. Како се очекује, ти узорци биће створени, испитани и уврштени у наоружање крајем текуће деценије.

        Засад није сасвим јасно да ли се ради о две различите ракете различитих димензије и домета или само о једној.

        Уопште, САД енергично раде на развоју надзвучног конвенционалног оружја и рачунају на резултате. У недавно објављеном „будућем виђењу“ таквих система до 2030., РВ САД планира стварање борбених средстава до 2020., а до 2030. и надзвучног бомбардера. Ипак, ти планови изазивају сумњу да ће за њих бити новца.

        У самој Америци тај програм је изложен критици у медијима и Конгресу као скуп, без гарантованих резултата, и што је најважније - као програм који у случају примене може испровоцирати Русе на концентрисани ракетно-нуклеарни удар.

        А шта се у тој области ради у Русији?

        Већ смо говорили о руским маневарским и вођеним бојевим главама за интерконтиненталне балистичке ракете и балистичким ракетама базираним на подморницама, нових типова. Међутим, ради се на развоју будућих крстарећих и противбродских ракета надзвучних брзина.

        Уосталом, још у време СССР-а радило у области атмосферских надзвучних летелица и крстарећих ракета тог типа, а током 90-их ти радови нису прекидани. Поред осталог, радило се на стварању експерименталне летелице ГЕЛА, „Холод“ и других. Може се навести, иако не сасвим надзвучна, али томе блиска крстарећа ракета „Метеорит“, рад на формирању наследнице легендарне противбродске крстареће ракете „Гранит“, зване „Болид“, као и неки други називи.

        У Русији се сада ради на тешкој надзвучној ракети „Циркон“. О њој се и раније знало (ако се уопште може веровати у било шта што негде исплива, не зна се откуд, о толико поверљивим производима), да ће се размештати у универзалне лансирне силосе вишенаменских нуклеарних подморница нове генерације, као и бродова. Домет је планиран на више од 1000 км, али брзина и друге карактеристике нису познате.

        Сада се говори да је та тема другачије класирана - од само противбродске прешло се на разне врсте, односно, биће формирана група производа како за борбу са поморским циљевима, тако и за ударе на копну. Није познат рок за увођење у наоружање, могуће до 2020.

        У току су и радови у области борбе са средствима напада.

        Системи С-500 - сем за пресретање бојевих глава, интерконтиненталних балистичких ракета и балистичких ракета базираних на подморницама, балистичких ракета средњег и других домета, свих аеродинамичких циљева, укључујући и крстареће ракете и нискооорбиталне сателите - имају ракете способне да се боре и против надзвучних летелица, односно, како са ракетама и авионима, тако и са бојевим главама.

        До 2020. ПРО РВ треба да добије девет комплета тог система.

        Питања одбране непосредних циљева таквих удара такође ће решавати ПРО „крајње границе“ 42С6 „Морфеј“, који је, у ствари, мобилни пандан комплекса активне одбране лансирних силоса или повећани систем активне одбране оклопне технике (принцип деловања је исти - уништавање мете непосредно над циљем).

        Извесну ефикасност могу показати и други савремени или будући ПРО и ПВО, неки тек после модернизације. Међутим, у целини, борба против таквих циљева је веома компликована, а понекад (у случају маневаришућих бојевих глава) готово немогућа.

        Али, у Русији се ради и на средствима ПВО/ПРО на новим физичким принципима, посебно на ласерским системима, мада је за сада то више фантазија.

        Ипак, само формирањем адекватне претње у облику својих сличних или бољих средстава за погађање циљева и противракетних средстава, не исцрпљује се одговор Русије на МГУ - амерички муњевити глобални удар.

        Министар одбране, Сергеј Шојгу, наложио је Генералштабу да приликом израде новог плана одбране земље такође узму у обзир опасности у вези са развојем концепције МГУ и система ПРО САД.

        План одбране је свеобухватни документ у којем се поред осталог одређује колико је до одређеног рока потребно наоружања, којег типа, где и када постављеног за решавање основних задатака плана РВ РФ. Наравно, ради се како о развоју и испорукама средстава за одбрану, тако и о формирању сопствених борбених средстава тог типа.

        У сличне мере не убрајају се само системи наоружања. Поред осталог, ради се и о даљем усавршавању аутоматизованих система борбеног управљања (АСБУ)  и о аутоматизованом систему управљања трупама (АСУВ).

        У оружаном конфликту са применом таквих средстава борбе, још актуелнији постаје фактор времена и брзог доспевања наређења за борбу, посебно за примену стратешких нуклеарних снага.

        Недавно су у Русији изведени радови на размештању новог аутоматизованог система борбеног управљања стратешким нуклеарним снагама, посебно аутоматизованог система управљања ракетним трупама стратешке намене. То пружа могућност да се повећа безбедност и гарантује приспеће наређења за дејство носача (иако је изгледало да се нема шта повећавати), брзину њиховог доспевања и извршења, као и да се постигне већа оперативна флексибилност у примени стратешких нуклеарних снага.

        Постоје подаци да нови аутоматизовани систем борбеног управљања у одређеним условима омогућава промену циљева који су унети у систем за навођење ракета, не само неколико секунди пре старта, него, чак и после старта ракета.

        Поставља се питање обједињавања аутоматизованих система борбеног управљања стратешким нуклеарним снагама и снагама Ваздушно-космичке одбране.

        Дмитриј Рогозин је посебно истакао да ће почетком 2014. председнику РФ бити достављени предлози за обједињавање могућности аутоматизованих система борбеног управљања стратешким нуклеарним снагама и снагама Ваздушно-космичке одбране. При том је истакао да се не ради о уједињењу тих родова војске.

        Генерално, без обзира на, за сада, скромне успехе САД у стварању „муњевитог и глобалног“ оружја, као и у ситуацији са стратешком ПРО, у Русији више воле да „буду будни, него да преспавају“ и да се побрину за комплетан план супротстављања оружју које, можда, веома брзо постигне статус борбене готовости. Иако такве мере веома поскупљују системе наоружања, оне су у потпуности оправдане због тога што ће се много мирније спавати, знајући да потенцијални противник спава много лошије.

        Наравно, вечита борба штита и мача неће се а томе завршити.

        Превела Ксенија Трајковић


Факти
103  Форум / Свет / Одг: Русија- НАТО- Америка послато: Јануар 02, 2014, 12:07:26
„Албатрос“ још уочи распада СССР могао да у атмосферу уђе хиљаде километара пре циља


ШТА РУСИЈА МОЖЕ ДА СУПРОТСТАВИ АМЕРИЧКОЈ КОНЦЕПЦИЈИ
„МУЊЕВИТОГ ГЛОБАЛНОГ УДАРА“ (1)




    Током 80-их у СССР се радило на развоју вођене бојеве главе 15Ф178 за интерконтиненталну ракету МБР Р-36М2 „Војвода“. Она је била опремљена аеродинамичким системом за маневрисање - купа која врши отклон са врха блока на толико великим брзинама омогућавала је да се блоком управља без мотора (слично решење недавно су применили Американци)
    Године 1987. Раутовски завод машиноградње започео је радове на интерконтиненталној балистичкој ракети „Албатрос“ са маневришућом, навођеном бојевом главом која може да уђе у атмосферу хиљаде километара од циља и да до њега долети неочекиваном путањом, уз то и маневришући. Радови су због распада СССР били прекинути и уместо „Албатроса“ почели су радови који су на крају довели до стварања „Топоља-М“
    Није заборављена ни вођена бојева глава. Радови су настављени и проширени, 2000-их изведена су испитивања маневрисања бојеве главе, како на специјалним носачима - ракетама К65М-Р и „Топољ-Е“, тако и у саставу бојевих блокова других ракета
    Захваљујући томе, Русија данас већ има практично тестиран и спреман за размештање систем маневришућих бојевих глава. Према неким подацима, они се могу користити за опремање најновијих интерконтиненталних балистичких ракета „Јарс-М“, само што је руска маневарришућа бојева глава, наравно, термонуклеарна


        АМЕРИЧКИ програм „муњевитог глобалног удара“, који се развија већ неколико година, неочекивано је поменуо потпредседник РФ владе Дмитриј Рогозин, чак и руски председник Владимир Путин, као једну од најзначајнијих опасности за коју Москва мора да буде спремна.

        Каква је то концепција, може ли Русија нешто да учини ради супротстављања том програму и има ли сама слично оружје - расветлио је лист ВЗГЉАД.

        Од председника Војно-индустријске комисије, потпредседника владе, Рогозина, недавно се чула изјава на тему америчке концепције Prompt Global Strike („муњевитог глобалног удара“). У свом редовном годишњем обраћању Федералном собрању ту тему је дотакао и Врховни главнокомандујући Владимир Путин.

        Наступајући у Државној Думи, вице-премијер је изјавио да се у Русији активно ради на развоју пројеката који представљају одговор на америчку концепцију „глобалног муњевитог удара“.

        Он је, иначе, раније више пута говорио да је у Русији са радовима у области надзвучних летелица, посебно ракета, све у потпуности у реду.

        „Колико год да се експериментише са постављањем конвенционалног оружја на стратешке носаче - треба имати у виду да ћемо ми, ако се на нас изврши напад, свакако, у одређеним ситуацијама прибегавати одбрани помоћу нуклеарног оружја“ - додао је он и прецизирао да сваки агресор треба да зна да Русија управо нуклеарно оружје сматра за главно средство одвраћања.

        „Ми никада нисмо умањивали улогу нуклеарног наоружања, оружја одмазде, као великог нивелатора шанси“ - истакао је Рогозин.

        Треба, ипак, приметити: тешко да се може експериментисати „постављањем конвенционалног оружја на стратешке носаче“. Прво, то више нису експерименти, друго, то директно потпада под одредбе споразума о СНВ-3, посебно под изјаву у којој је јасно речено да „узимање од стране САД у наоружање система стратешке намене са ненуклеарним бојевим главама, ако те одлуке нису биле одобрене од стране билатералне комисије за консултације“, спада у посебне услове који ће имати за последицу повлачење Русије из споразума и касније активирање плана развоја нуклеарних снага у условима непостојања споразумних ограничења (постоји и такав план припремљен још у време тешке борбе за споразум са Американцима). Уосталом, у те услове спада и фамозна ПРО САД, прецизније, њен развој изван установљеног нивоа.

        С друге стране, СНВ-3 не забрањује размештање ненуклеарих бојевих глава на нуклеарне носаче, али ће се узимати у обзир као нуклеарни, размештаће се на истим базама, односно, постаће оружје чија је примена крајње опасна, јер лансирање, чак и једне интерконтиненталне балистичке ракете може да изазове веома негативну реакцију, све до противудара или одговора на удар. Наравно, друга страна може да се упозори, али ризици свакако постоје. 

        Ове теме дотакао се и председник Русије. У свом редовном годишњем обраћању националном парламенту, он је нагласио да рад САД на развоју „стратешких ракета у конвенционалној верзији, као и надзвучних конвенционалних система високе прецизности, предвиђених за наношење удара у кратком временском периоду и на великој удаљености“, изазива нашу забринутост.

        „Ми пажљиво пратимо развој такозване концепције „тренутног глобалног удара без могућности узвратног удара“, постоји таква концепција и енергично се развија у неким земљама. Реализовање свих тих планова може да има крајње негативне последице за регионалну и глобалну стабилност“ - додао је Владимир Путин.

        Он је такође нагласио да такви кораци могу да „пониште све раније постигнуте споразуме у области ограничења и смањења стратешког нуклеарног наоружања, да доведу до нарушавања такозване стратешке равнотеже снага“ и да Русија, наравно, зна шта као одговор треба да ради и предузима све што је потребно: “Нико не треба да има илузије у погледу могућности постизања војне супериорности над Русијом. Ми то никада нећемо допустити“.

        Такође је истакао да ће други (САД) у низу аспеката „још морати нас да достижу“.

        Шта је, заправо, концепција - Prompt Global Strike, PGS („Муњевити (тренутни) глобални удар“, МГУ)?

        То је пројекат Оружаних снага САД срачунат на постављање конвенционалног оружја по на носаче интерконтиненталног домета, којим може да се нанесе релативно прецизан удар по било којој тачки на планети за отприлике један сат.

        Све је објашњено потребом поседовања оружја против „терориста“.  Само, у то објашњење апсолутно нико не верује.

        Зато се верује да таква средства могу бити употребљена за напад на режиме „непожељне“ за Вашингтон, укључујући и оне који већ поседују добру ПВО.

        А у случају да САД буду у поседу солидне резерве таквих борбених средстава и њихових носача - и против Русије. Мада, са Русијом је ту  све веома компликовано.

        Борбена средства тог система могу да буду или маневришуће конвенционалне вођене бојеве главе, које се шаљу на циљ уз помоћ интерконтиненталних балистичких ракета или уз помоћ балистичких ракета базираних на подморницама, или, пак, надзвучне крстареће ракете које се лансирају са бомбардера.

        Маневришуће бојеве главе интерконтиненталних балистичких ракета, или балистичких ракета базираних на подморницама, чине немоћном сваку ПРО.

        Надзвучна крстарећа ракета великог домета може да досегне циљ 5-6 пута брже од подзвучне - типа „Томахавк“ или руских Х-55МС, Х-101, Х-102 и 3М14 „Калибар“. А надзвучна противбродска крстарећа ракета способна је да заштиту носача авиона и бродске ударне групе учини потпуно ефемерном, чак и више него при употреби далекометних надзвучних противбродских крстарећих ракета, таквих као што су „Вулкан“, „Гранит“ или „Оникс“ домаће производње.

        Заштићеност такве противбродске крстареће ракете или крстареће ракете од ПВО знатно се увећава јер велика брзина чини такву ракету мало угроженом, остављајући минимум времена за реаговање, чак и противавионским средствима која су способна да погоде такав циљ, посебно ако се налазе одвојено од средстава за откривање и управљање ваздушном ситуацијом своје земље.

        Јонизовани траг који се образује иза ракете у лету отежава рад локатора. Негативне стране су цена таквог оружја, маса и габарити - надзвучни систем захтева моћне моторе, односно, надзвучна крстарећа ракета не може да понесе много бојевих глава, а ни сам носач не може да понесе много крстарећих ракета.

        Постоји и мишљење да Американци радом у области муњевитог глобалног удара (МГУ) покушавају да компензују нагло смањење арсенала нуклеарног оружја, а посебно готово потпуно уништење арсенала тактичког нуклеарног оружја, што, Русија не чини и не планира да чини.

        Одмах треба истаћи да су се у СССР-у одавно и темељно бавили питањима вођених бојевих глава. Већ 70-их година радило се на самонаводећој бојевој глави „Мајак“ 15Ф678 за интерконтиненталне балистичке ракете Р-36М. Тај блок се могао наводити на циљ према радио-картама локације и био је снабдевен гасним системом за управљање (исто као један од америчких „технолошких демонстратора“ - после више од 30 година).

        Било је изведено 95 лансирања, али је њихов развој прекинут из политичких и делом техничких разлога.

        Током 80-их радило се на развоју вођене бојеве главе 15Ф178 за још модернију интерконтиненталну ракету МБР Р-36М2 „Војвода“.

        Она је била опремљена аеродинамичким системом за маневрисање - купа која врши отклон са врха блока на толико великим брзинама омогућавала је да се блоком управља без мотора (слично решење недавно су применили Американци). Изведено је било шест испитивања, али се СССР касније распао, а пројектант - украјински ОКБ „Јужни“ и произвођач, Оренбуршки машински завод, нашли су се у различитим земљама.

        Започети посао није пропао и представља основу даљих радова. Године 1987. Раутовски завод машиноградње започео је радове на интерконтиненталној балистичкој ракети „Албатрос“ са маневришућом,навођеном бојевом главом која може да уђе у атмосферу хиљаде километара од циља и да до њега долети неочекиваном путањом, уз то и маневришући. Радови су такође били прекинути и уместо „Албатроса“ почели су радови који су на крају довели до стварања „Топоља-М“.

        Није заборављена ни вођена бојева глава. Радови су настављени и проширени, 2000-их изведена су испитивања маневрисања бојеве главе, како на специјалним носачима - ракетама К65М-Р и „Топољ-Е“, тако и у саставу бојевих блокова других ракета.

        Зато Русија данас већ има практично тестиран и спреман за размештање систем маневришућих бојевих глава. Према неким подацима, они се могу користити за опремање најновијих интерконтиненталних балистичких ракета „Јарс-М“, само што је руска маневарришућа бојева глава, наравно, термонуклеарна. При том, за такве бојеве главе, чини се, већ постоје и системи за одбрану ПРО.

        Код Американаца се за сада све налази на нижем нивоу. Сви пројекти које разматрају - још нису достигли чак ни ниво испробавања прототипа, а постоје само модели који лоше лете. У њима нема макете бојевог оптерећења ни система за навођење.

        У области формирања маневарске бојеве главе, Америка за сада има два основна пројекта.

        Први пројекат је - DARPA и РВ САД FALCON HTV-2. Али, FALCON не значи „соко“, то је скраћеница од Force Application and Launch from the CONtinental United States - „примена силе и лансирање са територије САД“. Прва испитивања „технолошког демонстратора“ 20. априла 2010. била су у потпуности неуспешна. Летелица је успешно доведена до отприлике 20 брзина звука (20 Маха) уз помоћ посебно прилагођене космичке ракете „Минотаур-4“, која је по својој структури вишестепена и која је заснована на интерконтиненталној балистичкој ракети МХ која је повучена из наоружања.

        Након тога с њом је готово одмах била прекинута веза, а девет минута после старта се  срушила, што је РВ САД коштало 150 милиона долара. Узрок није званично објављен, али су неки извори извештавали о проблемима са стабилизацијом летелице у густим слојевима атмосфере. Промена положаја у односу на опструјавање ваздуха при таквој брзини доводи до тренутног разарања. Тако се, уместо лета од пола сата, након пада после 7600 км на крају се појавио само скуп ватромет.

        Друга тестирања од 11. августа 2011. одвијала су се према сличном сценарију - иста ракета „Минотаур-4“ доставила ју је до горњих слојева атмосфере, тада се одвојила и отпочела лет развијајући брзину до максималне. У густим слојевима атмосфере са летелицом је практично одмах престао контакт, након чега се срушила, само што је овога пута дуже остала у ваздуху - 25 минута.

        Узимајући у обзир све већу критику програма како у војним круговима, тако и у Конгресу и медијима, Американци нису наставили да ударају главом о зид.

        Програм званично још увек није затворен, али после две године ћутања, у јулу 2013. DARPA је изјавила да неће бити трећег теста, будући да „прикупљених информација о прва два лета има довољно да би се разумела аеродинамика на тим брзинама и понашање објекта у средини високе температуре“.

        Занимљиво је одакле је било довољно информација ако није добијена телеметрија са демонстратора?

        Судећи по свему, због неуспешне конструкције антена које нису радиле у слоју плазме, а којом  је обично прекривен објекат при таквим брзинама кроз атмосферу. Уз то, инструменти за контролу и снимање на демонстратору такође нису доставили информације јер су били уништени.

        Овакву изјаву пре треба разумети као „нисмо успели, али нисмо нарочито ни желели“.

        (следи наставак)


Факти

104  Форум / Политика / Одг: У канџама Монсанта послато: Децембар 28, 2013, 15:04:35
МОНСАТО: ЕФЕКТИ УПОТРЕБА НЕДОЗВОЉЕНИХ “АГРОХЕМИЈСКИХ СУБСТАНЦИ” У АРГЕНТИНИ…


Агрохемијско запрашивање у Аргентини је драматично увећано, са 9 милиона галона у 1990 на 84 милиона галона данас. Ипак, у овој јужноамеричкој нацији постоји мањак или непостојање регулативе по овом питању, што чини њихово становништво опасно изложено отровнним хемикалијама које контанминирају куће, школе и пијаћу воду. Доктори и научници упозоравају да неконтролисано запрашивање прети да изазове озбиљне здравствене проблеме за целу нацију…



Житарице соје, спремне за жетву, и управо “третиране”, се пресијавају на дневном светлу у близини Росона, провинције Буенос Аиреса. Америчка био-технологија (ГМО) је претворила Аргентину у трећег светског произвођача соје- али хемикалије које омогућују богат род, нису само садржане у соји, већ се шире и на плантаже памука и кукуруза. Оне такође рутински загађују куће, школе и пијаћу воду. Све је више лекара и научника који у хору упозоравају да је оваква неконтролисана употреба хемијских отрова узрок великог броја тешких обољења регистрованих у болницама широм јужноамеричке нације.



Испражњени агрохемијски контејнери, укључујући Монсатове “испражњене” производе, леже бачени у центру за рециклажу у Кимили, провинцији Сантијаго дел Естеро- Аргентина, 2 мај 2013. Уместо да се смањи ово штетно и опасно хемијско запрашивање у Аргентини, оно је увећано више од 9 пута у последњих пар деценија- са 9 милиона галона на 84 милиона галона. “Glyphosate”, који  је кључни састојак Монсатових концентрисаних производа, је коришћен овде између осам и десет пута више, него што то је то пракса у САД. Ипак Аргентина не примењује националне стандарде за пољопривредне хемикалије, препуштајући одлуке о томе аутономним провинцијама и надзору локалним општинама (по принципу регионализације, која се припрема Србији?- примедба преводиоца).
Целоукупни национални (аргентински) род соје и скоро сав род кукуруза и памука су генетички модификовани у последњих 17 година, од када је Монсато компанија, базирана у Сент Луису, обећала огромне приходе у роду, са мање коришћења пестицида, тако што би се користили само њихови патентима заштићени семе и хемикалије. Упркос обећању о смањењу пестицида, по евиденцији пољопривредног министарства агрохемијско запрашивање је у том периоду увећано десетоструко (са очигледним погубним последицама- које се граниче са планираним геноцидом- примедба ФБР преводиоца).



Мала Камила Верон, 2 године стара, рођена са вишеструким поремећајима унутрашњих органа и веома озбиљним инвалидитетом, стоји испред своје куће у Авија Тераи, Чако провинција, 31 март 2013, Аргентина). Лекари су рекли Камилиној мајци Силвији Ачавал, да је њена болест проузрокована деловањем (Монсатових) агрохемијских производа. Иако је тешко научно установити стопостотну везу између специфичне хемикалије и болести рака и деформитета од рођења, лекари наглашавају да су њихови налази у оквиру стандарда веома озбиљне владине истраге. “Они су ми рекли да је узрок болести контаминирана вода, јер је цела околина (животни простор) интензивно запрашивана отровним хемикалијама”- изјавила је госпођа Ачавал.



Активиста Оскар Алфредо Ди Вићенци на телефону унутар његовог личног штрајка глађу захтевајући да агрохемијско запрашивање буде забрањено најмање један километар од насељених места и индивидуалних кућа. Он штрајкује глађу на градском тргу Албертија, у провинцији Буенос Аирес, 16 април 2013, Аргентина. Нешто раније, ове године, Након овог личног чина, Вићенци је поносно стајао на плантажи машући са Судском одлуком којом се забрањује запрашивање у радијусу од једног километра од кућа у области његового града Албертија, где га је недавно тракториста засуо пестицидима.
Феликс Сан Романо у шетњи на његовом поседу у Росону, Буенос Аирес провинцији, 16 април 2013 Аргентина. Сан Роман каже да када се пожалио “запрашивачима” да отровни облаци запрашују његов имање, “запрашивачи” су га пребили, оштетивши му кичму и избивши му зубе. “Ово је мали мирољубиви град, где се људи не свађају, а наше власти једноставно игноришу овакве ствари”, каже Сан Роман. “Све што тражим јесте да поштују постојећи закон, који забрањује запрашивање у близини кућа на даљини од километар и по. Нико то не поштује. Како ми обични људи можемо да утичемо на то?”
У знак протеста порука Председници Аргентине Кристини Фернандез и гувернеру провинције Кордоба, Хозе Мануелу де ла Сота.
Парола на шпанском језику “СТОП ПЉАЧКИ И ЗАГАЂЕЊУ КОРДОБЕ И АРГЕНТИНЕ” постављена је на огради простора на којем ће Монсанто да гради највећу лабораторију за производњу семена биљака, у Латинској Америци у граду Малвинас Аргентинас, у покрајини Кордоба, 25. септембар.
Већина провинција је ограничила удаљеност на којој се сме вршити прскање усева  у насељеним местима на најмање 50 метара до чак неколико километара. Али, The Associated Press је пронашао много случајева да се соја гаји непосредно неколико метара од кућа или школа, а хемикалије се мешају и пуне у трактор непосредно испред стамбених објеката.
ИСТИНА О ГМО И МОНСАТУ, КОЈУ “РЕЖИМСКИ ЛОБИСТИ” ПОКУШАВАЈУ ДА САКРИЈУ ОД ГРАЂАНА СРБИЈЕ
26. децембар 2013. од M.N. 1 коментар
 
 
 
 
 
 
5 Votes


МОНСАТО: ЕФЕКТИ УПОТРЕБА НЕДОЗВОЉЕНИХ “АГРОХЕМИЈСКИХ СУБСТАНЦИ” У АРГЕНТИНИ…
October 21, 2013, Boston.com
———————————————
Агрохемијско запрашивање у Аргентини је драматично увећано, са 9 милиона галона у 1990 на 84 милиона галона данас. Ипак, у овој јужноамеричкој нацији постоји мањак или непостојање регулативе по овом питању, што чини њихово становништво опасно изложено отровнним хемикалијама које контанминирају куће, школе и пијаћу воду. Доктори и научници упозоравају да неконтролисано запрашивање прети да изазове озбиљне здравствене проблеме за целу нацију…
********************************

Житарице соје, спремне за жетву, и управо “третиране”, се пресијавају на дневном светлу у близини Росона, провинције Буенос Аиреса. Америчка био-технологија (ГМО) је претворила Аргентину у трећег светског произвођача соје- али хемикалије које омогућују богат род, нису само садржане у соји, већ се шире и на плантаже памука и кукуруза. Оне такође рутински загађују куће, школе и пијаћу воду. Све је више лекара и научника који у хору упозоравају да је оваква неконтролисана употреба хемијских отрова узрок великог броја тешких обољења регистрованих у болницама широм јужноамеричке нације.
—————————————————————

Испражњени агрохемијски контејнери, укључујући Монсатове “испражњене” производе, леже бачени у центру за рециклажу у Кимили, провинцији Сантијаго дел Естеро- Аргентина, 2 мај 2013. Уместо да се смањи ово штетно и опасно хемијско запрашивање у Аргентини, оно је увећано више од 9 пута у последњих пар деценија- са 9 милиона галона на 84 милиона галона. “Glyphosate”, који  је кључни састојак Монсатових концентрисаних производа, је коришћен овде између осам и десет пута више, него што то је то пракса у САД. Ипак Аргентина не примењује националне стандарде за пољопривредне хемикалије, препуштајући одлуке о томе аутономним провинцијама и надзору локалним општинама (по принципу регионализације, која се припрема Србији?- примедба преводиоца).
————————————————

На горњој слици- аргентинске девојчице се играју с праћкама, у непосредној близини плантаже соје у Авија Тераи, у провинцији Чако, Аргентина 31 мај 2013. Целоукупни национални (аргентински) род соје и скоро сав род кукуруза и памука су генетички модификовани у последњих 17 година, од када је Монсато компанија, базирана у Сент Луису, обећала огромне приходе у роду, са мање коришћења пестицида, тако што би се користили само њихови патентима заштићени семе и хемикалије. Упркос обећању о смањењу пестицида, по евиденцији пољопривредног министарства агрохемијско запрашивање је у том периоду увећано десетоструко (са очигледним погубним последицама- које се граниче са планираним геноцидом- примедба ФБР преводиоца).
—————————————-

Мала Камила Верон, 2 године стара, рођена са вишеструким поремећајима унутрашњих органа и веома озбиљним инвалидитетом, стоји испред своје куће у Авија Тераи, Чако провинција, 31 март 2013, Аргентина). Лекари су рекли Камилиној мајци Силвији Ачавал, да је њена болест проузрокована деловањем (Монсатових) агрохемијских производа. Иако је тешко научно установити стопостотну везу између специфичне хемикалије и болести рака и деформитета од рођења, лекари наглашавају да су њихови налази у оквиру стандарда веома озбиљне владине истраге. “Они су ми рекли да је узрок болести контаминирана вода, јер је цела околина (животни простор) интензивно запрашивана отровним хемикалијама”- изјавила је госпођа Ачавал.

———————————————–

Активиста Оскар Алфредо Ди Вићенци на телефону унутар његовог личног штрајка глађу захтевајући да агрохемијско запрашивање буде забрањено најмање један километар од насељених места и индивидуалних кућа. Он штрајкује глађу на градском тргу Албертија, у провинцији Буенос Аирес, 16 април 2013, Аргентина. Нешто раније, ове године, Након овог личног чина, Вићенци је поносно стајао на плантажи машући са Судском одлуком којом се забрањује запрашивање у радијусу од једног километра од кућа у области његового града Албертија, где га је недавно тракториста засуо пестицидима.
———————————

На слици лево- девојчица Ерика са својом сестром близнакињом Макареном, која пати од хроничног обољења дисајних органа, се играју у свом дворишту у непосредној близини одбачених агрохемијских контејнера. Те исте контејнере локални становници често користе за воду, којом перу вц шоље, хране пилиће, па чак и перу своју одећу, у близини града Авија Тераи, Чако провинција, 31 март 2013, Аргентина.
—————————————————————————————

Феликс Сан Романо у шетњи на његовом поседу у Росону, Буенос Аирес провинцији, 16 април 2013 Аргентина. Сан Роман каже да када се пожалио “запрашивачима” да отровни облаци запрашују његов имање, “запрашивачи” су га пребили, оштетивши му кичму и избивши му зубе. “Ово је мали мирољубиви град, где се људи не свађају, а наше власти једноставно игноришу овакве ствари”, каже Сан Роман. “Све што тражим јесте да поштују постојећи закон, који забрањује запрашивање у близини кућа на даљини од километар и по. Нико то не поштује. Како ми обични људи можемо да утичемо на то?”—————————————————–

У знак протеста порука Председници Аргентине Кристини Фернандез и гувернеру провинције Кордоба, Хозе Мануелу де ла Сота.
Парола на шпанском језику “СТОП ПЉАЧКИ И ЗАГАЂЕЊУ КОРДОБЕ И АРГЕНТИНЕ” постављена је на огради простора на којем ће Монсанто да гради највећу лабораторију за производњу семена биљака, у Латинској Америци у граду Малвинас Аргентинас, у покрајини Кордоба, 25. септембар.

———————————————————–

Ученици стоје испред сеоске школе у Поко дел Тоба, у провинцији Сантијаго дел Естеро, Аргентина, 3 маја.Већина провинција је ограничила удаљеност на којој се сме вршити прскање усева  у насељеним местима на најмање 50 метара до чак неколико километара. Али, The Associated Press је пронашао много случајева да се соја гаји непосредно неколико метара од кућа или школа, а хемикалије се мешају и пуне у трактор непосредно испред стамбених објеката.
——————————————————

Ерика и њена сестра близнакиња Макарена која пати од хроничних респираторних болести, стоје у њиховом дому у Авиа Тераи у провинцији Чако, Аргентина 31. март.
Мајка близнакиња Клаудија Сариски, чија кућа нема текућу воду, каже да не дозвољава да деца пију воду из одбачене амбалаже Монсанто, коју држи иза куће.
Али њене кокоши то пију, а она нема ни другу воду за прање породичне одеће.
Празни контејнери пестицида спремни за рециклажу се прикупљају унутар Складишта, Пољопривредног пословног удружења у Гвалегвачу у провинцији Ентре Риос, Аргентина 23. септембар. Нико не поштује наређење Министра здравља да се искоришћена амбалажа пробуши да би се спречило њено поновно коришћење. Удружење каже да ће се контејенри рециклирати у пластичне цеви.
Др Андрес Караско, молекуларни биолог са Универзитета у Буенос Ајресу је установио да се убризгавањем врло малих доза ГЛИФОСАТ-а  (хербицид за корове) у ембрион жабе и пилића може изазвати промена количине ретинолске киселине, која изазива урођене мане на кичми ембриона жаба и пилића. Ову промену лекари све чешће примећују и пријављују да је уочена у областима у којима су пољопривредне хемикалије свепристуне.



Бивши радник на фарми Фабиан Томаси, 47 година, показује стање својег измршавелог тела, док стоји у својој кући у Басавилбасо у провинцији Ентре Риос, у Аргентини 29. марта. Посао Томасија је био да пуни заапрашиваче хемикалијама тако да непрекидно буду напуњени, а он тврди да никада није био обучен за рад са пестицидима. Сада је на самрти јер пати од полинеуропатије. “Припремао сам милионе литара отрова, без икакве заштите, без рукавица, без маске или посебне одеће, ништа нисам знао. Тек сам касније сазнао шта сам себи урадио када сам отишао код доктора” – рекао је.



Аика Кано (5), има длакаве младеже по целом телу које лекари не могу да објасне, седи на степеницама испред свог дома у Авиа Тераи, у провинцији Чако, Аргентина 1. април.Иако је скоро немогуће доказати лекари кажу да Аика има урођену ману која може бити повезана са агрохемикалијама. У Чаку деца имају четири пута веће шансе да се роде са језивим урођеним деформитетима који су последица биотехнологије која се драматично проширила у пољопривреди Аргентине.


facebookreporter



105  Форум / Србија / Куда иде Србија? послато: Децембар 25, 2013, 12:41:49
“БИСЕРИ НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ” - НЕМАЊИЋИ КАО ПУТОКАЗ





Чији си ти, малени народе српски?

Ми смо потомци светих духовника

и светих краљева задужбинара и свечара

из свете лозе Немањића…

Свети Николај Српски


 Велики јубилеј који је наша држава практично прећутала  - 900 година од рођења зачетника светородне и благородне династије Немањића – боље и речитије говори о карактеру српске власти од хиљаду критичких чланака и анализа. На жалост, као да је по нечијем налогу и СПЦ читаву годину дана трошила огромну енергију и новац у величање догађаја који се одиграо у Милану, само да се не би величао зачетник династије којој можемо захвалити што и данас као православни народ битишемо на овој балканској ветрометини.

Прво и логично питање је – зашто је то тако, зашто се српска држава (и појединци из Цркве) отклањају од светих Немањића? Одговор је једноставан - јер је пример Немањића најстрашнија могућа критика њиховог деловања. Немањићи благодарећи величанственој мисији Светог Саве, прекидају вагање коме се приклонити – раслабљеној Византији или јеретичком Риму (Свети Сава је осетио да улога Христа као Алфе и Омеге у Византији слаби, а да етнофилетизам јача). Стварањем националне Цркве код Срба, Свети Сава је као истински духовни отац нације трасирао пут свом народу и од тада до данас - Срби као народ и СПЦ као његова брижна мајка - представљају најјачи стуб правоверја на Балкану. Јасно је да заслепљеним извршиоцима воље Брисела и Вашингтона не могу као узор служити они који нису дозвољавали туђину да управља ни српском државом, ни српском црквом. Та благородна лоза оставила је потомцима за углед многобројне свете духовнике, свете задужбинаре, свете краљеве и цареве, свете свечаре... Немањићи су потомству оставили такве величанствене задужбине да ни векови који су прохујали нису умањили њихов сјај. На крају ове јубиларне године, деветстоте годишњице светородне лозе Немањића, подсетићемо се укратко само најзначајнијих представника ове светородне лозе и најзначајнијих задужбина које су оставили потомству.

Стефан Немања (монашко Симеон, због светог мира које је точило из његовог гроба назван Мироточиви), зачетник благородне лозе која је владала Србијом више од два века, рођен 1113. године, а по неким изворима, управо те године је његов отац Завида први пут постао владар Рашке. Стефан Немања је био Велики Жупан од 1166 до 1196. године. Најпознатије задужбине Студеница и Хиландар. Над светим моштима очевим, Свети Сава измирио завађену браћу Стефана и Вукана (који беше заблудео дружећи се са папистима).

Растко Немањић (1175-1235), у монаштву Сава, духовни отац српског народа, познатији као Свети Сава, творац Номоканона (Законоправило Светог Саве) – најзначајнијег правног документа у историји српске државе и Цркве,уз очеву помоћ саградио Хиландар. Свети Сава је роду српском оставио највећу задужбину до краја света и века – Српску Православну Цркву. Наиме, 1119. године од Византијског Цара је испословао да Рашка Црква добије статус аутокефалне Архиепископије. Свети Сава 1121. године сазива први такве врсте у историји хришћанства, велики црквено-државно-народни сабор у манастиру Жича, у коме је и чинодејствовао.

Стефан Првовенчани – Свети Краљ (1196-1228), брат Светог Саве, Велики Жупан (1196-1217) и Краљ Србије (1217-1228), у монаштву Симон. Свети Сава му скида богомрску папину круну и на поменутом Сабору у Жичи крунише га и миропомазује на православно краљевство, па отуд и надимак Првовенчани. Најзначајнија задужбина Стефана Првовенчаног је манастир Жича, прво седиште Српске Архиепископије.

Краљ Радослав (1192-1235), син Стефана Првовенчаног, владао од 1223 до 1233. године, у монаштвуЈован. Најзначајније задужбинарско дело је проширење Богородичине цркве у манастиру Студеница.

Краљ Владислав (1198-1269), син Стефана Првовенчаног, владао (1234-1243). Потомству оставио предивни манастирМилешево, у који су из Бугарске пренете мошти српског сверодитеља Светог Саве.

Краљ Урош IНемањић, (1112-1145), син Стефана Првовенчаног, владао (1243-1276), најпознатија задужбина манастир Сопоћани, са црквом Свете Тројице из 1260. године. Манастир Градац је задужбина његове жене Јелене Анжујске.

Краљ Драгутин(1252-1316), владао (1276-1282), син краља Уроша I, у монаштвуТеоктист, најпознатија задужбина црква светог Ахилија у Ариљу и манастир Папрача на извору реке Спрече. Краљ Драгутин је био задужбинар и појединих фрушкогорских манастира.

Краљ Милутин (1253-1321) син краља Уроша I, млађи брат краља Драгутина скоро 40 година био краљ Србије (1282-1321). Највећи задужбинар међу светим Немањићима, народно предање каже да је за сваку годину своје владавине саградио по једну светињу. Најпознатије задужбине: Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричано, манастир Бањска, манастирска црква у Хиландару…

Симонида Немањић, (1289-1346),жена краља Милутина, кћер Византијског цара Андроника IIПалеолога. Најмлађа српска краљица чија су лепота и судбина били инспирација бројним српским уметницима – песницима, романописцима, сликарима, фрескописцима… Најпознатија је величанствена Симонидина фреска у манастиру Грачаница, коју је оштетио дивљи Албанац, ископавши ножем Симонидине очи на фресци.

Краљ Стефан Дечански (1276-1331), син Краља Милутина и отац Цара Душана,  владао (1321-1331). Најпознатија задужбина Високи Дечани, где је и сахрањен 1331. године и где се његове свете нетрулежне мошти и данас налазе. Његова задужбина је и манастир Гориоч посвећен Светом Николи, чијим молитвама је прогледао (ослепљен огњем, горењем очију – отуд и назив манастира Гориоч).

Цар Душан(1308-1355), познатији као Душан Силни, син Стефана Дечанског, владао као Краљ (1331-1346) и као Цар (1346-1355). Први српски православни Цар, крунисан за Цара Срба и Грка у Скопљу 16. априла 1346. године. Душанов законик (усвојен на Сабору 1349, проширен 1354. године) уз Номоканон представља најзначајнији законик у историји српске државности. Најпознатија задужбина Цара Душана је манастир Светих Архангела покрај Призрена.

Цар Урош (1337-1371), син Цара Душана, владао (1355-1371). Његова задужбина је манастир Матејча, који је започео да гради још његов отац, а он са мајком, царицом Јеленом, завршава овај манастир у Скопској Црној Гори.

Поред ових најпознатијих задужбина светих владара Немањића, мноштво величанствених задужбина остало је потомству и од Немањића који нису били овенчани краљевском или царском круном. Да поменемо само две такве задужбине – манастир Морачу покрај Колашина, задужбину кнеза Стефана Немањића (сина Вукановог, брата Светог Саве), као и манастир Крку у српској Далмацији, задужбину Јелене Шубић, кћерке краља Стефана Дечанског.

Немањићи су оставили потомству јединствен обликхришћанства - светосавље као “српски црквени национализам” са Крсном Славом, која је имала непроцењив значај и заштитну функцију за православне Србе у време вишевековног ропства. Овај богонадахнути изум светосавља, не само да није начинио од Срба расколнике нити јеретике, него је штавише, Крсна Слава представљала посебан облик молитвене заштите српских породица и облик очувања српског православног идентитета кроз векове. Овај специфичан начин националног црквеног живота омогућио је Србима да остану јединствен народ и за време Турског и Хабзбуршког ропства. Важно је истаћи да се светосавље није претворило у етнофилетизам (као код Грка), нити националну нетрпељивост као код Бугара. Усудио бих се рећи да су једино Срби и Руси сачували монархистички менталитет. Само у Србији и Русији вековима мирно живе народи различитих култура и религија. И данас, у време својеврсног либерално-демократског ропства, Крсна Слава помаже православном Србину који је достојно слави, да се одупре онима који би да му промене свест, а истовремено, ни данас се у Србији не прогањају припадници других народа и култура.

Најмоћнији владари епохе, свети владари Немањића, били су дубоко свесни наважнијег – да су они пре свега слуге Господње. Том својом службом Богу, послужили су на најбољи могући начин и свом народу.Све ово побројано (а то је само делић оставштине ове светородне династије), у суштој је супротности са оним што чине слуге Брисела и Вашингтона, па се не треба чудити што прећуташе велики јубилеј - 900 година од рођења великог Немање.

*        *         *

Хришћански мудраци кажу, погледај нечију кончину и знаћеш какав му је био живот. Свети Сава овако пише о блаженој кончини свог оца:

“… А када је дошао 12. дан тога месеца, рече: - Чедо моје, донеси ми Пресвету Богородицу, јер такав имам завет да пред Њом испустим дух свој. И када је била извршена заповест, и вече када је наступило, рече: - Чедо моје, учини љубав, положи ме на расу која је за мој погреб, и спреми ме потпуно на свети начин као што ћу и у гробу лежати. И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен под главу моју, да ту лежим док ме не посети Господ да ме узме одавде. <…> А када је настала ноћ, пошто су се сви опростили и кренула црквена служба, одмах се просветли лице блаженога старца, и, подигавши лице к небу рече: - Хвалите Бога међу светима Његовим, хвалите Га и на тврђи силе Његове. А ја му рекох: - Кога виде те говориш? А он, погледавши на ме, рече ми: - Хвалите Га и на силама Његовим, хвалите Га и по премногој владавини Његовој! И пошто је ово рекао, одмах испусти свој пребожанствени дух и усну у Господу”.

Читајући поново о блаженом уснућу Немање великога, зачетника светородне лозе Немањића, сетих се нехотице и једне друге кончине. Ради се о кончини Зигмунда Фројда, човека који је обележио европску културу XXвека. Архимандрит Рафаил Карелин овако описује Фројдову кончину:

“Фројд већ не могаше да говори; он објашњава покретима палчевима, језика изједеног болешћу, као црвима. Метастазе рака су већ прекриле попут паукове мреже његово тело, на лицу се појављују гангренозни чиреви, образи тамне, из уста капље сукрвица; живи леш око себе шири неподношљиви смрад. <…> Агонија се наставља. Фројд је имао драгог пса, од кога се није никада одвајао. Сада је и он, не издржавши смрад, побегао из собе; ово је био последњи удар за Фројда: <…> Његова смрт је такође симболична: она као да оличава труљење те културе која је грађена на сексу и крви, на култу изопаченог наслађивања и насиља. Тај смрад гнојавог трупла, има име “разврат”. <…> Богохулни језик Фројда иструлео је у устима свог власника, претворивши се у гној, који је капао из уста и враћао се у грло. Фројд, који је изазвао Небеса, умро је попут немоћног црва, напуштен од свих…”

И тако, ономе који слављаше Небеса и после блаженог уснућа из гроба точи свето миро са неземаљским миомирисима, а онај који изазиваше Небеса, још пре земне кончине око себе шири неподношљиви (чак и за верног пса!) трулежни смрад. Према свецу и миро. О ове две дијаметрално супротне кончине, о томе шта значи славити, а шта изазивати Небеса, требали би пре него што буде касно, да поразмисле заговорници “европских вредности” - они за које је улазак у евросодом питање здравог разума, као и они у СПЦ који такву политику подржавају.

                              *         *         *

Сулуда неконтролисана агресија Запада је коначно заустављена у Сирији, Украјина је на путу “враћања себи” и извлачења из пакла еуроунијаћења, “Јужни ток” је кренуо у Србији – све су то тектонски потреси који су дубоко уздрмали западне глобалисте и њихове најамне слуге широм света. Свети владика Николај каже - ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани. Дошло је време за враћање Срба испуњењу завета, време је да Срби престану да служе евросодому и врате се служењу својој крви, своме имену и презимену, своме срцу и духу, да се врате пре свега и изнад свега служењу Христу, онако како је служио Немања велики, како је служио његов син и наш духовни родитељ Свети Сава и њихови благочестиви наследници епохе Немањића. То је једини пут који може омогућити Србину да поново његошевски каже – бежи грдна клетво с рода, завет Срби испунише. Молитвама светих Немањића, нека тако буде!


Фонд Стратешке Културе

 

 
106  Форум / Политика / Одг: Томислав Николић-ПРЕДСЕДНИК послато: Децембар 19, 2013, 10:04:24
Тома извиждан у Чачку – Издао си Косово, да знаш Томиславе Николићу!

Двери прекинуле Николићев говор и доделу
признања почасног грађанина Чачка


Одборници Покрета Двери на челу са Бошком Обрадовићем прекинули су данашњу свечану седницу Скупштине града Чачка у тренутку када је за говорницу изашао Томислав Николић да прими признање првог почасног грађанина града Чачка.

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=n01xFUL5cG4" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=n01xFUL5cG4</a>

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=0uwy3ZQ4jMQ" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=0uwy3ZQ4jMQ</a>

На данашњој свечаној седници Скупштине града Чачка, 12 одборника Покрета Двери прекинуло је говор Томислава Николића звиждуцима и гласним негодовањем због незаслуженог добијања признања првог почасног грађанина града Чачка.

Више десетина полицајаца у цивилу окружили су одборничку групу Двери, обарали одборнике на под и одузимали пиштаљке и трубе, и после вишеминутних кошкања и инцидената физички изнели свих 12 одборника из сале на очиглед преко 700 званица на свечаној седници. Све ово посматрао је и Председник Србије Томислав Николић лично и ни на који начин није реаговао на интервеницју полиције и избацивање 12 одборника чија је свечана седница градске скупштине управо била у току.

Дакле, они за које је гласало 15% Чачана на прошлим локалним изборима избачени су из сале, а они који никакве везе са Чачком немају добијају признања града. Ово је најбоља слика режима Томислава Николића, Велимира Илића, Ивице Дачића и Александра Вучића: они би само да се сликају и емитују лаж на медијима, они би само да једни другима додељују ордење и признања, они не трпе слободу мисли, они спречавају да се чује истина, они ангажују полицију да склони свакога ко им истину говори у лице, да би у сали остали само они и медијима представили да је у Србији и Чачку све у реду и да нема никаквих проблема.

Одборници Двери нису кршили јавни ред и мир, нису никога безбедносно угрожавали: они су само мирно стајали и исказали своје мишљење гласним негодовањем и звиждуцима на свечаној седници скупштине чији су одборници, као што је то чест случај у многим парламентима света. Они којима смета истина, они који би да забране сваки опозициони глас, они који владају уз помоћ медијског мрака, послали су полицију да елиминише легално изабране одборнике скупштине града и омогући да једни други додељују признања на бруку и срамоту грађана Чачка и Србије. Томислав Николић уместо да одбије признање које ничим није заслужио – дозвољава себи да дође и постане први почасни грађанин Чачка иако за Чачак никад ништа није урадио.

Какав је то човек и где је граница његовог неморала?


Томислав Николић ничим није заслужио да постане први почасни грађанин града Чачка: ни по пореклу, ни по животном путу, ни по доприносу Томислав Николић нема никаквих додирних тачака са Чачком. Томислав Николић је издао све своје идеале, прекршио сва своја предизборна обећања, укинуо Устав Србије, предао Косово и Метохију и сачувао кривце за изборну крађу од кривичног гоњења.

Ово је класична политичка одлука у страначком интересу Нове Србије и Велимира Илића, који овим жели да купи место и у следећој Влади Србије. Ако је Велимир Илић нешто дужан Томиславу Николићу – нека то плати из свог џепа или преко рачуна Нове Србије, а не преко леђа грађана Чачка и града Чачка.

На крају протеста Бошко Обрадовић, члан Старешинства Покрета Двери и шеф одборничке групе Двери у Скупштини града Чачка изјавио је да се поноси одборницима Двери, другим Чачанима који су се побунили на свечаној седници и свима који дошли на данашњи протест, јер је Чачак поново доказао да је град-бунтовник и да се не мири са владајућим режимима који раде против интереса народа и државе. Ово је прва народна побуна и демонстрације против владајућег режима како на Републици тако и у Чачку, и Покрет Двери ће – као једина истинска опозиција – наставити са активностима у циљу рушења ове власти.

Информативна служба Покрета Двери


                                                          ***

Николић се “културно” обратио одборнику у Чачку: “Да нисам председник, свашта би ти рек’о”! (ВИДЕО)

Председник Николић је на обраћање одборника опозиције у Чачку, да је издајник и да је издао Косово, “културно” одговорио: “Да нисам председник, свашта би ти рек’о”!

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=AaDqTaFK4Pg" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=AaDqTaFK4Pg</a>

Уредништво “СРБИ НА ОКУП”

ФБрепортер

107  Форум / Политика / Одг: Српски Цезар- Вучић послато: Децембар 15, 2013, 11:27:44
''Вучић се воли више од маме и тате''!---- Зеленко Зеленко Зеленко Зеленко Зеленко
108  Форум / Политика / Одг: ЛОКАЛНИ избори на Вождовцу послато: Децембар 13, 2013, 22:55:15
Цитат
Заиста, од када пратим изборе никада овако избори на једном локалном нивоу нису изазвали оволику пажњу и значај. Чујем да се свашта дешава, а ништа неће бити необично ако буде и жешћег муљања са гласовима и онда ће сигурно бити излазака на улице и тражења правде разним "већ виђеним" методама. Брзо ћемо се уверити КО и ЗАШТО типује баш на ове изборе на Вождовцу!

Ови избори су важни, поготову Вучићу, јер сматра да ће их добити апсолутном већином. Мене занима како ће проћи патриотске странке, мада видим да су ишли у више колона што је у овом тренутку ван памети.

Зека
109  Форум / Политика / Одг: Стани мало... послато: Децембар 11, 2013, 15:02:04
Јово,
Надам се да ми нећеш замерити што сам оба твоја текста поставио на мојој ''Зекаоници''!
Ваљда ће их и тамо прочитати неко коме ће значити у толикој мери колико мени значе.
поздрав

Зека
110  Форум / Политика / Одг: Српски Цезар- Вучић послато: Децембар 10, 2013, 15:52:24
СНС ТАЈКУНИМА: „Вучића можете зауставити само физички”


ИЗГЛЕДА ДА ЈЕ ЦРВ ВЛАДИМИРА ЦВИЈАНА ОЗБИЉНО УШАО
У ПОЛИТИЧКУ ЈАБУКУ ЛИДЕРА СНС




    Потпредседница СНС Зорана Михајловић - упитана зашто Цвијан није искључен из странке уколико заиста ради за тајкуне - Михајловић је рекла да је било чланова Председништва који су сматрали да је то потребно, али је Вучић инсистирао на томе да је скупштина странке најлегитимнији орган на којем треба да се разговара о проблемима
    „Често кажем да је Вучић можда некако и превише добар и већи демократа од неких чланова Председништва“, рекла је Михајловић


        ИЗГЛЕДА да је црв Владимира Цвијана озбиљно ушао у политичку јабуку Александра Вучића. Зато се потпредседница СНС Зорана Михајловић поводом тог „црва” днаас огласила и други пут.

        „Мени је потпуно јасно да је Цвијан експонент оне политике која није здрава политика Србије, него политика која вуче у криминал и корупцију, експонент између осталих и Мирослава Мишковића и верујем да можда Мишковић није сам“, рекла је Михајловић Тањугу коментаришући последње критике Цвијана на рачун политке лидера СНС Александра Вучића.

        Како је нагласила, Цвијан свакако није део политике СНС настале на идеји борбе против криминала и корупције.

        „Зар неко мисли да ћемо да дозволимо да било ко, Цвијан или Мишковић, или било који други тајкун, покуша да нас одврати са тог пута, то неће бити могуће“, поручила је Михајловић.

        Она је истакла да су Цвијанове тврдње да се на председништву странке говори о хапшењима нетачне, наводећи да је присуствовала свакој седници и да ни на једној није било речи о хапшењу тајкуна или директора јавних предузећа.

        Она је додала да је јасно да постоје одређени притисци на Цвијана под којима је он поклекао јер је, како је рекла, „чињеница да се састаје са људима против којих се води процес, као што је Мишковић“.

        „То свакако није политика СНС. Не само да немамо путера на глави, него смо истински кренули у промене“, рекла је Михајловић и додала да нису добри напади на председника СНС због његове борбе против криминала и корупције и жеље да учини све да новац који сада иде кроз „којекакве пацовске канале“ постане новац грађана Србије.

        Према њеним речима, тајкуни који су постали свесни тога да ће се нешто променити удружују се против онога ко се против криминала бори.

        „Александра Вучића можете зауставити само физички, он је толико решен у борби против криминала и корупције“, рекла је Зорана Михајловић и додала да је немогуће не плашити се удружених тајкуна који се сада питају да ли ће здржати милионе и да ли ће бити на слободи или у затвору.

        Михајловић је рекла да тајкуни не бирају средства а да је једно од њих и покушај стварања раздора у СНС, али да је сигурна да у томе неће успети.

        На питање зашто Цвијан није искључен из странке уколико заиста ради за тајкуне, Михајловић је рекла да је било чланова Председништва који су сматрали да је то потребно, али да је Вучић инсистирао на томе да је Скупштина странке најлегитимнији орган на којем треба да се разговара о проблемима.

        „Често кажем да је Вучић можда некако и превише добар и већи демократа од неких чланова Председништва“, рекла је Михајловић.

Факти



  „Често кажем да је Вучић можда некако и превише добар и већи демократа од неких чланова Председништва“, рекла је Михајловић

Свашта сам до сада прочитао о Цезару али овакав увлакачки коментар нисам. Цезар па демократа   Зеленко Зеленко
Сада ми је тек јасно зашто је ова ''госпођа'' плавуша!

Зека

111  Форум / Свет / Одг: Украјина у ЕУ-ДА или НЕ? послато: Децембар 09, 2013, 23:39:33
Украјинска жандармерија одбацила демонстранте од зграде владе


ГРУПЕ СТУДЕНАТА У ЦЕНТРУ КИЈЕВА УЗВИКУЈУ „СМРТ НЕПРИЈАТЕЉИМА”,
АЛИ ЗАСАД ДИРЕКТНИХ ОКРШАЈА НЕМА




        ОЧЕКИВАНИ заплет у Кијеву који може бити и почетак расплета и увод у нове заплете и заоштравања.

        Украјинска жандармерија почела је да потискује демонстранте од зграде владе и да их „усмерава“ у улицу Грушевског.

        Жандарми су наступили као својеврсни „живи зид“. Постављени у неколико редова, раме уз раме, напросто су изгурали демонстранте са простора испред седишта владе и улицом Грушевског их потискивали према Европском тргу.

        Простор ослобођен од демонстраната одмах су блокирали тешко натоварени камиони „камаз“.

        Истовремено је - на идентичан начин - потиснута и велика група демонстраната која је блокирала саобраћај улицом Институтска.

        Наступајући корак иза жандармерије, украјинска „обична полиција“ почела је да уклања прве две од барикада које су подигли претходних дана учесници „евромајдана“.

        Засад нема директног сукоба између жандармерије и демонстраната, али је ситуација крајње напета.

        Ни жандармерија ни припадници специјалне јединице за разбијање демонстрација „Беркут” засад не прилазе Тргу независности на коме се налази основна маса демонстраната.

        Појавиле су се, међутим, информације да су „беркутовци”  упали у седиште опозиционе партије Баткившћина и да су при том били наоружани аутоматима.

        „Растурили су нам групу која је стајала испред владе. Међутим, ситуација на Тргу независности је засад мирна. Ми не покушавамо да нападамо полицију. Не примењујемо силу. Нико од нас није наоружан” - изјавио је шеф посланичке групе опозиционе партије Баткившћина Арсениј Јацењук.       

        На вест да жандармерија растерује демонстранте, неколико стотина учесника протеста са палицама у рукама кренуло је према улицама Грушевскога и Институтска, али засад сукоба нема. А нема зато што им је пут затворила полиција у пуној опреми и са штитовима.

        На то је ова група блокирала улицу Городецког. Засад обе стране чекају појачања.



Кијевски политиколог Јуриј Городњенко поводом најновијег развоја ситуације у главном граду Украјине, написао је:

        Још пре неколико дана сам упозорио: уколико власт почне да издаје своје људе - изгубиће и последњи ослонац пред изборе 2015. године. А управо то се догодило. Опозиција се докопала адреса родбине припадника специјалне јединице „Беркут” која штити владу и резиденцију шефа државе.

        Што је још горе, адресе, заједно са осталим подацима, дошле су у руке бојовника из организација „Тризуба” и УНА-УНСО. Има индиција да су те податке одали високи државни чиновници.

        Све у свему, ово што се сада догађа у Кијеву веома подсећа на фебруар 1917. године. И тада је власт била беспомоћна. И тада је постајао веома моћан утицај спољног фактора. И тада су наоружане банде нападале на полицајце, војнике и официре који су били остали лојални цару.

        Власти засад иде на руку једино то што опозиција нема јасан план за даље деловање и што њени лидери исувише зависе од команди из иностранства. Још је и руководство ЕУ ставило до знања да нема намеру да у Украјини подржи државни преврат с обзиром да је до нових председничких избора остало релативно мало времена, а Брисел има разлога да рачуна на успех опозиционог кандидата на изборима 2015. године.

        Опозициони лидери су постали таоци „евромајдана” који су сами организовали. Додуше, сами су криви јер су током целе протекле деценије чинили све да у друштву култивишу непријатељство и мржњу. Демонстранти су у време председниковања Леонида Кучме излазили на протесте са паролом: „Доле Кучма!”, а сада гомиле студената по Кијеву узвикују: „Смрт непријатељима!”

        Власт мора функционисати тако да провокатори и опозициони бојовници - на конкретним примерима - схвате да их чека неизбежна кривична одговорност.

        Све који мисле да се и даље може ништа не чинити, подсећам да је 1917. године за Фебруаром дошао Октобар. Другим речима да и данас „добри студенти”, који на „евромајдану” својим „непријатељима” прижељкују смрт, могу цео народ, заједно са својим вођама, окупати у крви”.     

Факти
112  Форум / Политика / Одг: Јутрос кренула хајка на наркодилере послато: Децембар 06, 2013, 12:37:09
Цитат
Како је речено РТС-у у Бироу за координацију служби безбедности, очекује се да ће у бити ухапшено више стотина наркодилера на простору свих 27 полицијских управа. Резултати акције биће саопштени током дана.


Лажу Гого, као по обичају.
Овде код мене има пар дилера около.
Полиције нигде.
Главни су међу њима док ће они да похапсе неку клинчадију.
Још једна превара режима.

Зека
113  Форум / Политика / Одг: Јужни Ток послато: Децембар 05, 2013, 23:04:52
Русија и Србија не прихватају правила Брисела која руше Јужни ток

 

Београд – На јучерашњој конференцији у Бриселу у Европском парламенту под називом „Јужни ток – еволуција једног гасовода“, из уста српске министарке за енергетику Зоране Михајловић, коју иначе прати глас критичара тог пројекта, чуло се признање о изузетној користи коју ће Србија имати од тог енергетског подухвата. Такође, на поменутом скупу се могао чути и европски захтев или боље речено претња – да се практички читав пројекат Јужног тока врати на почетак, али то је одлучно одбијено, барем што се тиче руске и српске стране.

Наиме, српска министарка је у свом обраћању учесницима тог скупа јасно нагласила које су све предности Јужног тока за Србију, при чему је истакла да се ради о томе да ће током његове изградње, што директно што индиректно, да се запосли око 150.000 људи, а да ће и после завршетка изградње на одржавању Јужног тока сигурно остати стално запослено око 3.500 радника.

Осим тога, она је на конференцији поменула још једну корист од Јужног тока, рекавши да Србија након изградње руског гасовода више неће морати плаћати веома високу цену за транзит гаса кроз Украјину и Мађарску коју сада плаћа, и још је додала да „Србија планира да постане главни центар за транзит и складиштење енергената у региону”.

Али оно што је сигурно највише одјекнуло на том скупу, била је изјава званичног представника Европске комисије Клауса Дитера Борхарта, да билатерални споразуми о изградњи гасовода Јужни ток, који су потписани између Русије и низа других земаља, укључујући и Србију, представљају кршење закона Европске уније, и да као такви морају да се испочетка преговарају. По његовим речима, Европска комисија је погледала те међудржавне споразуме и дошла до закључка да ниједан од њих није у складу са законима Уније, те запретио да уколико државе-чланице Европске уније или државе којих се то тиче не буду поново договарале споразуме – у том случају „Европска комисија има начине и средства да их обавеже да то учине“, при чему је нагласио да Јужни ток не може да ради по садашњим споразумима.

Иначе, посматрачима са стране та изјава може изгледати и као политички мотивисана пакост, с обзиром да се временски подудара управо са украјинским удаљавањем од Европе и приближавањем Русији. Да се она може посматрати и на тај начин, говоре и раније изнета мишљења стручњака – да Европа има традиционално политички мотивисан однос према повећању испорука енергената из Русије, а као потврду томе су навели тадашње оптужбе главног европског комесара за енергетику Гинтера Етингера на рачун Русије и пројекта Јужни ток.

У сваком случају, у одговору на напад Европске комисије на гасовод Јужни ток, заменик руског министра енергетике Анатолиј Јанковски је јуче рекао да „Русија не прихвата да се правила Европске уније односе на прекограничне пројекте, као што су гасоводи који нису стационирани само на територији Уније“, адиректор извоза у руском Гаспрому Александар Медведев је на том скупу у Бриселу јасно поручио да упркос свему „ништа не може да спречи изградњу Јужног тока“.

Исто тако, и министарка Зорана Михајловић је у осврту на ставове високог функционера Eвропске комисије дa земље-учеснице Јужног тока морају изнова преговарати са Гаспромом, казала да се „не може од Србије очекивати да ревидира уговоре, а да то није урадила ни једна од других држава, па ни чланица Европске уније као што је Бугарска“. А на крају она je додала да би таква ревизија енергетског споразума значила – пад српске владе.

Према томе, јуче се из изјава српских и руских званичника могло закључити да ни овај најновији европски покушај да се обори Јужни ток и све врати на почетак, благо речено није наишао на одобравање. Штавише, из саопштења српске и руске стране се види да се не узбуђују много због тога, и да барем засад немају намеру да се повуку пред претњама Европске комисије. Свидело се то Бриселу или не.

Ратко Паић

Фонд Стр. Културе



Чека се Кацин да развари цеви и да стави тачку на све дилеме које нас тренутно муче.

Зека
114  Форум / Срби у окружењу и расејању / Одг: Република Српска... послато: Децембар 04, 2013, 14:01:31
Цитат
Слажем се да је моралност и не само у политици, нестала у виду ластиног репа. Све оне наше народне вредности које су нас кроз целу историју, означиле као честито патријархално друштво, нестале  су доласког ових последњих година.

Мој Јово,Срба има свакаквих и моралних и неморалних било их је и увек ће их бити. То је питање морала које се своди на поједине случајеве. Свестан Србин, православац, држи до моралних норми јер му то налаже његов однос према вери, животу и окружењу.
Срби од 1918. имају проблем са окружењем па се то одразило и на морал, на наш живот у пуној мери.
Југословенство и комунизам су у пуној мери узели свој данак у српском народу. Сада имамо још једну аждају која је зинула на Србе и покушава да их прождере и да на крају заврши са Србима као народом. Е, то су неки Срби прихватили, ваљда мислећи, да ће им бити лакше ако се расрбе па се поевроунијате, како је данас модеран назив за потурчење.
Њима Његош ништа не значи, његова упозорења, шта може да их стигне
Сетих се сада старог Вукашина из Клепаца, великана, који је отишао са овога света свестан ко је шта је, моралан, усправан за пример свима нама својим животом и схватањем православља и српства.

Зека
115  Форум / Срби у окружењу и расејању / Одг: Република Српска... послато: Децембар 03, 2013, 23:07:31
Цитат
A ko je po tebi naš neprijatelj i ko su neprijatelji, i još nešto voleo bi da mi pojasniš kako si zaključio da narod izumire ako se menja kolektivna svest,biće da je kod nas obrnuto,osim ako ta svest nije samoubilačka tj autodestruktivna.

Аман, Петре, мани!
Драги мој, ово је народ Светог Саве!
Да је мењао свест одавно га не би било.
Ако да Бог и здравље одох на пролеће на Свету Гору у Хиландар па ћу онда овде све да ти објасним око свести и несвести када се вратим. Све ћу да опишем речима и фотосима да се зна и незаборави!
Рече ми један чо'ек да када једном одеш тамо( а био је три пута) онда мораш опет отићи да никада више не би био при несвести него увек при свести.
Знаш, данас имаш, сутра немаш али увек остаје наше Светосавље, наша борба за народ и нашу веру.
Данас је и СПЦ поклекла(ружна нека времена, обрлатише неке владике па и самог патријарха) али то не значи да ти и ја то треба да урадимо.
Србија је вечна док су јој деца верна , мој Петре!

Зека
116  Форум / Срби у окружењу и расејању / Одг: Република Српска... послато: Децембар 03, 2013, 15:35:27
Цитат
Najbolje resenje za RS je kolektivna promena svesti,uvedjenje moralnih normi,povratak zdravog duha Srpskog naroda,a onda cemo lako za sve druge probleme.

Шта би ово значило?
Када се мења свест народа онда он изумире, нема га?
Због кога и због чега би Српски народ мењао свест?
Који је то здрав дух који је напустио српски народ у РС?
Биће да га је српски народ у РС једини стекао борећи се за свој интегритет и опстанак.
А проблема ће увек бити поготову тамо где га стварају наши непријатељи!!?

Зека
117  Форум / Срби у окружењу и расејању / Одг: Република Српска... послато: Децембар 03, 2013, 10:44:07
Додик у Прагу урадио оно на шта се не би усудили ни Вучић, ни Николић, ни Дачић


ЧЕКАО ПЕТ-ШЕСТ САТИ ДА ФИЛЕ ЗАВРШИ „ДАВЉЕЊЕ” БОШЊАКА И ХРВАТА, А ОНДА САОПШТИО - „ЗНАТЕ НАШЕ ТЕЛЕФОНЕ”...



Билатерални састанци Штефана Филеа са Хрватима и Бошњацима и даље трају. Ми смо напустили зграду у којој се разговара, у очекивању да они постигну неки договор и да нас након тога позову
    Чекали смо пет-шест сати у ходницима да нас неко позове на састанак да бисмо могли да допринесемо укупном решењу. То се није десило
    Хрвати не желе да им се бира њихов представник бошњачким гласовима, а опет Бошњаци желе да остане неки модел који би омогућио да се некад у будућности и то деси, каже Додик.


         ИМА неко и међу Србима на власти ко не пузи пред странцима и не покушава да од тога прави државну политику нити да на томе гради политичку каријеру. Погађате: не зове се ни Томислав Николић, ни Александар Вучић ни Ивица Дачић, већ – Милорад Додик.

         Вечерас је у Прагу – где Штефан Филе и њгови помагачи „даве” политичке лидере из БиХ поводом фамозне пресуде „Сејдић-Финци” – чекао да „давитељи” приведу крају „дављење” представника Бошњака и Хрвата и преко сваке разумне и допустиве мере за велику и средњу политику, па урадио оно за шта београдски тријумвират Вучић-Николић-Дачић нема ни qудске ни политичке петље.

         Напустио је „место злочина”, без напуштања самих консултација и намере да омогући јефтине политичке поене српским „пријатељима” из Брисела и Сарајева.

         И „Чекали смо од 12 до 21 час у ходницима да се нешто постигне. Месеци пролазе у разговору Бошњака и Хрвата. Илузорно је очекивати да се то може десити у пар минута или вечерас. Није ни фер да састанци трају по 10 или 15 сати”, рекао је Додик у телефонској изјави из Прага.

         Навео је да су представници политичких странака из Републике Српске учествовали на пленарним састанцима који су се одржавали у два наврата, након чега су почели билатерални састанци са Хрватима и Бошњацима.

         „Ти састанци и даље трају. Ми смо напустили зграду у којој се састанци воде у очекивању да они постигну неки договор и да нас након тога зову”, рекао је Додик и додао да федерални медији то покушавају да инсценирају као неко демонстративно напуштање састанка.

         Он је навео да, колико му је познато, комесар за проширење ЕУ Штефан Филе и даље наставља да преговара са бошњачком и хрватском страном.

         „Ми остали, који смо са јасним ставовима, чекамо већ, или смо чекали пет-шест сати у ходницима да нас неко позове на састанак да бисмо могли да допринесемо укупном решењу. То се, наравно, није десило”, рекао је Додик и додао да у овом тренутку помак није направљен и да никакав договор не постоји.



          Он је истакао да бошњачки и хрватски политички представници не могу да договоре модел у вези са Предсједништвом БиХ.

         „Хрвати не желе да им се бира њихов представник бошњачким гласовима, а опет Бошњаци желе да остане неки модел који би омогућио да се некад у будућности и то деси”, каже Додик.

         Он је навео да се све врти око тога и да су представници политичких странака из Републике Српске „неми посматрачи по ходницима, чекајући да се неко смилује и да нам каже неку информацију”.

         „Нема никакавих гаранција да ће се састанак наставити у току ноћи. Ми смо сматрали да су им наши телефони познати и ми смо ту када се договоре и ако им је потребна пленарна седница на којој ће саопштити да су нешто договорили”, рекао је Додик.

         Он је навео да су представници политичких странака из Републике Српске на пленарним састанцима изнели јасне ставове у вези Председништва БиХ, а дискусија је вођена и око Дома народа.

         „Имамо јасно изграђене ставове Народне скупштине Републике Српске, међутим тражила су се и нека друга решења за Дом народа”, рекао је Додик.

         Одговарајући на питање - да ли очекује да ће пленарни састанак бити настављен током ноћи - Додик је рекао да би то било непристојно.

         (Срна)

Факти

                                                                ***

Није Миле Вучић па да легне на патос.
Ипак је, Вучић мученик.
Зека
118  Форум / Свет / Одг: О Путину...или о Русији на други начин послато: Децембар 02, 2013, 22:49:17
Зашто да и Финци не гласају на руским изборима кад Путин утиче и на њихов живот?


АУТОРИТЕТ РУСИЈЕ У СВЕТУ СВАКИ ДАН РАСТЕ, А ГДЕ ЋЕ НАС ТО ДОВЕСТИ - ВИДЕЋЕМО


                           Владимир Путин и Саули Нинисто, фински председник

    Руски председник утиче на живот Финаца чак више него председник Финске
    Путин представља претњу за западне државе. Правник по образовању, он воли поштовање закона и међународних конвенција. А то се не свиђа његовим западним колегама које су навикле да раде по своме
    Међутим, још је опасније то што је Путин реално популаран не само у Русији, већ и ван њених граница. При том је немогуће упоредити Путина са другим владарима Русије или руководиоцима других земаља јер други председници углавном само глуме - председнике
    Путин је опасан по томе – што је нормалан, руски човек. У томе је његова претња Западу. Јер, то значи да ће он нормализовати Русију. А једина улога у којој се Русија осећа природно – јесте улога империје


           Пише: Јохан БЕКМАН, фински социолог и публициста

           ПОШТО је магазин Forbes прогласио председника Руске Федерације Владимира Путина за најутицајнијег човека на планети, сетио сам се чланка у финском листу, који је објављен пре много година. То је био материјал на тему: зашто Финци немају право да гласају на председничким изборима у Русији кад руски председник утиче на живот Финаца више него председник Финске?

           Желим да напоменем да је то била позиција водећег финског листа. 

           Занимљиво. Материјал се појавио пре готово 10 година када је Путин већ био на власти. Такав текст је доказ да је утицај Путина већ у то време био већи и шири од граница Русије. Али, тада свет још није знао ко је он у ствари. 

           Данас зна. Скорашњи догађаји доказују да су - заједно са Путином - утицај и ауторитет Русије порасли много више од ауторитета такве организације као што су УН, која није успела да реши проблем Сирије. А руски председник је успео.

          Он је практично спречио агресију САД и НАТО на Сирију и на тај начин није дозволио почетак трећег светског рата. И морална позиција Путина према Сирији је поштенија у поређењу са непријатељима Русије који истовремено подржавају терористе у борби против председника Сирије Башара Асада и траже неодложно војно мешање. 

         Иницијатива Путина доказала је да он не само да штити Сирију од агресије САД и НАТО, већ штити и суверенитет сваке нације, као и вољу народа сваке демократије. 

         Путин је интересантан и по томе што он, за разлику од већине западних политичара, не глуми председника. Он је само Путин. Многи други председници у најбољем случају понашају се као глумци, а у најгорем – као роботи.

         Често се стиче утисак да председник Француске или премијер Велике Британије, например, имају живот апсолутно одвојен од оног, „на позорници”. Обама је потпуно нови глумац на сцени, али своју улогу игра под маском. Његова маска је начин да сакрије стварну, много жешћу политику.

         Гледалац са стране може да каже да се Путин понаша као да је код куће. Он може нормално да се смешка, шали или смеје. Он све то ради потпуно спонтано, као што то ради човек у добром расположењу. 

         Зато је тешко мрзети Путина. Свим његовим политичким непријатељима и опонентима лако је да испадну кловнови. Например, недавно је постало познато да такозвана „несистемска опозиција” Русије нема никакав политички програм. То је било апсурдно. 

         Стиче се утисак да руски председник увек истиче своје мишљење. То је такође неочекивано и невиђено. Путин, например, организује прес-конференције за време којих је у току неколико сати у директном преносу одговара на питања новинара и народа. Други политичари су покушавали да га имитирају, али њима то просто није полазило за руком, јер они, често, немају своје мишљење. 

         Зашто? Зато што је на Западу председник – политичар, који понавља речи својих спонзора. Он не може да искаже своје мишљење. 

         Путин је добар менаџер, за разлику од западних руководилаца, који су углавном професионални скупљачи предизборне спонзорске подршке. 

         Још један проблем за западне колеге је у томе што Путин штити националне интересе Русије. То се види свуда и у свему. Западни председници страхују да ће и њихови народи захтевати од њих заштиту њихових националних интереса. 

         Неки експерти су задуго пре почетка избора почели да оптужују Русију да су њени наредни избори унапред фалсификовани.

         Тада су у Русији организовали још један невиђени експеримент: на сваком изборном месту су поставили видеонадзор, сваки човек на планети могао је прати ток избора онлајн.

         Западни председници и политичари су већ сада у шоку. Они страхују да ће и њихови народи тражити онлајн видеонадзор избора. Како ће спонзори на то одреаговати? У САД, например, нико не може да провери како раде ти „изборни” рачунари и какви су у њима програми. 

         Путин представља претњу за западне државе. Правник по образовању, он воли поштовање закона и међународних конвенција. А то се не свиђа његовим западним колегама које су навикле да раде по своме. Међутим, још је опасније то што је Путин реално популаран не само у Русији, већ и ван њених граница. При том је немогуће упоредити Путина са другим владарима Русије или руководиоцима других земаља. Изгледа, да он сам ни са ким другим себе не упоређује. То је добар пример: зашто човек мора да се са неким стално упоређује?   

         Наравно, он одлично изгледа у поређењу са Јељцином или Горбачовом. Али, њихов контекст је био другачији. Горбачов је био у контексту СССР-а, Јељцин – у контексту рушевина СССР-а. Особеност Путина је у томе што је његов контекст – Русија. Значи, Путин је човек у контексту Русије. 


                                         Владимир Путин и Башар ал-Асад

         Путин је опасан по томе – што је нормалан, руски човек. У томе је његова претња Западу. Јер то значи да ће он нормализовати Русију. Једина улога у којој се Русија осећа природно – јесте улога империје. 

         Русија не може да буде националистичка, моноетничка држава јер ће се тако распасти. Зато је један од главних задатака Путина – да се ликвидира национализам буржоазије. У Русији фактички не постоји руски национализам, за разлику од других европских држава које су практично такозване националне државе. У Русији постоји здрави патриотизам – који на Западу уопште не постоји. 

         Како пише познати научник, стручњак за Русију, амерички професор Данијел Ранкур-Лаферијер, термин „Руска Федерација” „загонетно звучи као привремени”. Патриотизам данашње Русије је патриотизам нове, мултинационалне, мултиконфенционалне империје.

vНормализовати Русију значи створити Евроазијску империју која нема никакве везе са руским национализмом. Ми овде видимо мултиконфенционалну, мултинационалну државу која је изграђена на принципима слободних тржишних односа и једнакости међу људима. 

         Треба се сетити и Едварда Сноудена, бившег сарадника ЦИА који је демаскирао глобалну шпијунажу САД, а који представља прекретницу у каријери Путина. Јер, Сноуден је на свом примеру показао - ако су раније људи тражили бољи живот на Западу – да га сада траже на Истоку. 

         Узгред, занимљиво је зашто на листи часописа Forbes нема Лаврова, већ само Путин? Министар спољних послова РФ Сергеј Лавров је такође један од најутицајнијих људи на планети. Његов утицај је већи од утицаја неког канцелара или премијера. Искрено, и Лавров би требало да се нађе на тој листи, било је необјективно ставити на листу само једног човека из Русије. Изгледа, да су на тај начин творци ове листе желели још једном да покажу да игноришу реални утицај Русије у свету. 

         Ауторитет Русије у свету сваки дан расте. Где ће нас то довести – видећемо.


Факти

119  Форум / Свет / Одг: Украјина у ЕУ-ДА или НЕ? послато: Децембар 02, 2013, 22:29:36
АЗАРОВ: Демонстранти се спремају за покушај заузимања парламента


СРЕО СЕ У КИЈЕВУ СА СТРАНИМ АМБАСАДОРИМА
И ПОСЕБНО УПОЗОРИО „БРИСЕЛСКОГ“ И АМЕРИЧКОГ




         УКРАЈИНСКИ премијер Николај Азаров изјавио је да његова влада располаже информацијама да се демонстранти припремају за покушај да заузму зграду Врховне раде, односно националног парламента.

         Азаров је на ово упозорио амбасадоре акредитоване у Кијеву. Притом је позвао је амбасадоре из Европске уније и САД да утичу на украјинску опозицију да учесницидемонстрација не прибегавају насиљу.

         „Обраћам се посебно амбасадорима ЕУ и САД, господину Томбинском и господину Пајету, да учине све што могу и не дозволе насиље према органима реда, да позву учеснике протеста на мирни дијалог и да одустану од језика ултиматума“ - рекао је украјински премијер.

         Он је оценио да су протести масовни и да су попримили неконтролисани карактер и да „одређене политичке снаге више не могу њима да управљају“.

Факти



Азаров, мољака непријатеље своје државе уместо да их најури из Украјине.
Зашто ме ово подсећа на неке сличне, или исте, у Београду?
Зека
120  Форум / Свет / Одг: Украјина у ЕУ-ДА или НЕ? послато: Децембар 01, 2013, 23:36:23
Украјина не може ступити у ЕУ а да се - не распадне као држава


АНКАРА ВЕЋ ДЕЦЕНИЈАМА „УЛАЗИ У ЕУ”, А ДОБРОНАМЕРНИ ИЗ БРИСЕЛА
НЕ КРИЈУ ОД КИЈЕВА ДА ЋЕ УЋИ - „ПОСЛЕ ТУРСКЕ”




    „Европске интеграције” би уништиле добар део индустрије у источној Украјини и биле за земљу снажан ударац са озбиљним социјалним последицама
    А интеграција са Русијом имала би снажан психолошки ударац у Западној Украјини и довела би у питање опстанак украјинског језика и генерално украјинског националног пројекта
    Украјински пројекат се држи на стакленим ногама. Он, једноставно, није способан да преживи. Јер, питање је да ли украјински језик може да се одржи у условима слободне конкуренције са руским


        Пише: Олег НЕМЕНСКИЈ, историчар и политиколог, научни сарадник Института за словенске студије (Москва)
 

        ДОГАЂАЈИ у Украјини још једном показују да се ова земља принципијелно не може интегрисати ни са Западом, али ни са Русијом. Она није у стању да „направи свој избор“ у корист овог или оног интеграционог пројекта због природе своје државности.

        Упркос томе што је избор вектора интеграције заиста питање преживљавања Украјине и то свих њених делова, сваког на себи својствен начин.

        Сваки једнозначни избор уништава Украјину.

        „Европске интеграције” би уништиле добар део индустрије у источној Украјини и биле за земљу снажан ударац са озбиљним социјалним последицама.

        А интеграција са Русијом имала би снажан психолошки ударац у Западној Украјини и довела у питање опстанак украјинског језика и генерално украјинског националног пројекта.

        Дакле, украјински пројекат се држи на стакленим ногама, чак независно од реализације задатка одвајања од Русије и борбе против свих Руса. Он, једноставно, није способан да преживи. Јер, питање је да ли украјински језик може да преживи у условима слободне конкуренције са руским, о чему стално говоре противници изједначавања његовог статуса са другим језицима.

        Украјина би имала користи од брзе интеграције и са Европом, и са Русијом, али то није могуће јер то не треба ни Европи, ни Русији.

        Геополитички избор дели Украјину на два дела, што значи да он не може бити дефинитивно направљен.

        Украјина је осуђена да живи између - између Русије и Пољске, између Источне Европе и Запада. Чак и конфесионално изражавање украјинства - унијатство - покушава да споји источни обред (културне традиције и језик) са западним послушањем и „западним вредностима“. Оваква легура је нестабилна и да не би пукла - потребне су јој спољне потпоре и реагенси.

        Дакле, украјинска Украјина је осућена на прозападни курс, истовремено и на антируску политику - то је основа националне идеологије и једина могућност да зарађује на свом геополитичком положају.

        У том смислу, интеграција Украјине у Европу је немогућа, и у томе је сва трагедија украјинства.

        Као и за Турску - која је још пре пола века у кемалистичкој вестернизацији успела да потпише споразум о придруживању са Европском економском заједницом, али још и дан данас чека позив на учлањење - и за Украјину је реално чланство у Европској унији веома далека перспектива.

        Чак пре: само сан.

        У Европи - на питање „када већ једном?“ - воле да одговарају: „После Турске“…


Факти
121  Форум / Свет / Одг: Украјина у ЕУ-ДА или НЕ? послато: Новембар 29, 2013, 10:28:42
Евроинтеграције Украјине „сахрањене“ у Кијеву уз музику Горана Бреговића


ТЕАТРАЛИЗОВАНА АКЦИЈА ПРОТИВНИКА ПРИДРУЖИВАЊА ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ



    „Спровод“ се зауставио испред представништва ЕУ у Кијеву. Тада су на „мртвачки ковчег“ венци положени у име свих административних области Украјине и неких њених привредних грана

          АКТИВИСТИ украјинских удружења „Словенска гарда“ и „Савез грађана Украјине“ организовали су у центру Кијева театрализовану акцију „Не придруживању Европској унији“.

          Кулминациона тачка „догађања“ било је симболично сахрањивање споразума о прикључивању ЕУ који је данас у Виљнусу требало да потпише шеф државе Виктор Јанукович.

          „Мртвачки ковчег“ су носили мушкарци: двојица у радничким комбинезонима, плус - један у лекарском мантилу и један у украјинској војној униформи. За сандуком је ишао „весели спровод“ чији су неки учеснци носили маске Гаја Фокса, многима познатије као „анонимус маске“.

          „Ковчег“ је пронет улицама Кијева, а све време је велики дувачки оркестар изводио мелодије Горана Бреговића.

          „Спровод“ се зауставио испред представништва ЕУ у Кијеву. Тада је „мртвачки ковчег“ положен на земљу, а сви учесници „сахране“ имали су прилику да на њега ставе венце или цвеће.

          Венци су положени у име свих административних области Украјине и неких њених привредних грана.

Факти



Нису се сетили да забоду глогов колац у сандук еуропског вампира. ЕУ се таман искезила да забије своје вампирске зубе у жилу куцавицу оног свеснијег дела народа Украјине. Ови што се диче овом вампирском заставом нису свесни шта их чека. Зар они не читају вести из Србије?
Боже, подари им памети док није још касно!
Зека
122  Форум / Политика / Одг: Српски Цезар- Вучић послато: Новембар 29, 2013, 10:00:17
Маршали Алек паша је нови Едвард Кардељ


ЗА САВЕТНИКА ЈЕ УЗЕО ЕУРОПЉАНИНА КОЈИ СЕ ПРЕЗИВА ГУЗЕНБАУЕР,
ШТО КАЖУ РУСИ - ПО ИМЕНУ И ЖИТИЈЕ




   Петог октобра 1813. у Београд су ушле турске окупаторске трупе, убијајући и робећи. Само тог, једног дана, продали су у ропство 1800 Срба. Ове 2013., навршава се два столећа од првог петог октобра пљачкања и уништавања Србије (онај други збио се 2000. године, у режији султана из Беле куће)
    Сада „јубилеј“ турске окупације Београда дочекујемо на власти са александром вучићем званим „Маршали Алек паша“, познатом по томе што је прогласио себе за спроводиоца имагинарног „Маршаловог плана за Србију“
    Вук Бранковић био је „велики господин Вук“, који је умро у турској тамници, а Вучић је само - вучић бранковић, и ништа више: он ће завршити као одбачени амерички тоалет папир
    Овако ћу писати и говорити јер немам никаквог другог начина да посведочим да је у току невиђена издаја и продаја, не само Косова, него свега нашег. И зато, овде и сада, небу и земљи, вичем: „Издајници, зауставите се док још није касно!“


Пише: Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ (Двери)

          САХРАЊУЈУ нас дупке, третирају нас као највеће дебиле, а Срби ћуте и надају се да ће им лажљиви покварењаци на власти донети неки бољитак.

          Својевремено је руски песник Андреј Бјели неким надобудним авангардистима, који су се представљали као гласници ништавила, тако помодног, авангардног и револуционарног, рекао: „Ви нисте ништаци, ви сте ништачићи!“.

          Тако Николић, Дачић и Вучић нису издајници - они су издајничићи. Бедни, јадни, потуљени и никакви.

          Вук Бранковић био је „велики господин Вук“, који је умро у турској тамници, а Вучић је само - вучић бранковић, и ништа више: он ће завршити као одбачени амерички тоалет папир.

          Предлажем, зато, свим патриотским интелектуалцима да у својим текстовима имена и презимена издајничића пишу малим почетним словима; управо зато што су ови трговци Косовом, убоги гробари Србије, Хомери Симпсони и самозвани следбеници Макса Вебера и Радомира Константиновића, надувени од глобалистичке празнине, мали, јадни и никакви и зато што мисле да су велики, моћни и јаки.

          Додуше, као и све нуле, имају потенцијал кад испред њих иде јединица - она из Вашингтона. Али, сами по себи, они су нуле.

          Дакле, пишем, са надом да ће и мене, као и сваког поштеног Србина, привести на информативни разговор: томислав николић, ивица дачић, александар вучић (а о вулину, подносиоцу оставке који се одмах вратио на дужност , да и не говоримо).


Маршали Алек паша
 

          Петог октобра 1813. у Београд су ушле турске окупаторске трупе, убијајући и робећи. Само тог, једног дана, продали су у ропство 1800 Срба. Ове, 2013, навршава се два столећа од првог петог октобра пљачкања и уништавања Србије (онај други збио се 2000. године, у режији султана из Беле куће).

          Сада „јубилеј“ турске окупације Београда дочекујемо на власти са александром вучићем званим „Маршали Алек паша“,познатом по томе што је прогласио себе за спроводиоца имагинарног „Маршаловог плана за Србију“.

          Иако је, кад су позитивни економски ефекти по ову јадну земљу у питању, прича Алек паше званог Пинокио пука тлапња, и никаквог „Маршаловог плана за Србију“ нема (добићемо само неолибералног Лазара Крстића, који ће се, кад све прође, показати као клонирани „деда Аврам“ Слобе Милошевића и Божа Ђелић Зорана Ђинђића, дакле продавац магле и хватач зјала маскиран у економског генија), ипак има истине у причи о „Маршаловом плану“.

          Тај план је, у ствари, био амерички пројекат за поробљавање западне Европе и њено претварање у колонију Вашингтона, које није било могуће без огромних улагања у промену европске свести и коришћење културе и уметности зарад тог циља (већ дуго су познати подаци о томе како је CIA финансирала, рецимо, наметање Европи лажног сликарства званог енформел, са све Џексоном Полоком).

          То ће радити и александар вучић, верни слуга Вашингтона и његових арапских савезника: предаваће Србију у власт НАТОа и трудиће се да, онако мудар и паметан, смирен и са наочарима (морао је да их набаци, кажу злобници, ради интелектуалног изгледа, и само зато; иначе, да је ненаметљиво кратковид, носио би контактна сочива), Србима промени свест (као, својевремено, Никола Шећероски, омиљени Слобин председнички кандидат; о Жики Обретковићу да и не говоримо).

          Такође, Алек пашин „Маршалов план за Србију“ подразумева наставак политике самозваног маршала Тита.

          А титоизам је, другови, шта? - „Недемокатско стање, противсрпско кретање, привид слободе“, како рече Мило Ломпар. Питајте се, господо,макар ово: која телевизија у Србији сме да александра вучића, ивицу дачића и томислава николића суочи са било каквим озбиљним опонентом у свом студију?

          Више медијске слободе је било за време Милошевића него данас.

          Они, бедници, попут дачића званог Хомер Симпсон (то је онај што је продао душу за крофну) умеју само да прете Србима са севера Косова, и да их терају на шиптарске изборе. Те Србе из Косовске Митровице и околине, јединствене у борбеној чврстини, храбре и својој отаџбини одане људе, ништарије зване вучић, дачић, николић (а о вулину да и не говоримо) хоће да протерају из њиховог завичаја, са свете српске земље, покоравајући их крвавом НАТО џелату Хашиму Тачију Змији. И надају се, та тројица никоговића, вучић, дачић и николић, да ће им бити добро, и да је Бог са њима.

          А у то их уверевају и поједини из Цркве, грлећи се с њима као „ктиторима и приложницима“. Јуда који помаже Цркву Христову - то може само у Србији; јер, свако ко издаје Косово је Јуда, ма како се звао и ма какве лажи и будалаштине причао.


Ко је Маршали Алек паша?
 

          Маршали Алек паша је нови Едвард Кардељ. А ко је био Едвард Кардељ?

          Ситни учитељ из Словеније који је умислио да је геније револуције, стао уз „дебелог мртваца Гроза“ (израз владике Данила), покрао Мусолинија и његове идеје из доба „Социјалне републике Сало“ и од тога скрпио „самоуправљање“ и ЗУР (Закон о удруженом раду). Причало се о Кардељу, својевремено, и ово.

          Дошао сељак код „друга Бевца“ (конспиративно име), и каже:

          - Друже Кардељ, ја сам чуо да сте ви геније који је смислио потпуно оригинални економски систем - радничко самоуправљање.

          - Да, ја сам.

          - И Ви имате одговор на сва питања наше стварности.

          - Да, имам.

          - Е, па, друже Кардељ, мени се коњ разболео од сакагије, па сам дошао да Вас питам - имате ли лек за мог коња?

          - Наравно. Ево ти овај прашак, дај му да пије, и стави му предња копита у топлу воду.

          Оде човек, примени, врати се и каже: - Друже Кардељ, применио сам све што сте рекли. Коњу је још горе.

          - Добро онда. Ево ти сад овај прашак, дај му да пије, и стави му задња копита у хладну воду.

          Оде човек, примени, врати се и каже: - Друже Кардељ, применио сам, али је коњу све горе.

          - У реду. Ево ти сад нови прашак, и стави му сва четири копита у воду.

          Враћа се сељак, покуњен: - Друже Кардељ, мени коњ црко!

          - Каква штета! А имао сам још генијалних идеја.

          Толико о Алек паши. Савет искусних: кад чујете да политичар има визију, одмах зовите чике у белом!


Геј парада - вучићева нада
 

          Иде јесен, а свака јесен код нас је „гејесен“: праве се геј параде у земљи која изумире огромном брзином (од пописа 2002. до пописа 2011. мање нас је 400 хиљада!). Ево праве шансе за Маршали пашу: да би сакрио своје срамне државничке неуспехе (он, као што рекосмо, није државник, него кловнократа са мандатом који ће му трајати док не прода Косово, а онда иде у одбачени вашингтонски тоалет папир), пропраћене бучном пропагандом о себи као супермену, вучић ће све силе, у име ЕУ, ставити на прављење геј параде, да би газдама доказао да је већи ЕУ фанатик од бориса тадића. Тиме ће медијски покрити приморавање Срба да изађу на Тачијеве Дракула-изборе, и показати како је велики у својој патуљастој улози слугерање Вашингтона и Брисела (као и ћаћа му, Гробар Србије).

          Зато је Маршали Алек паша за саветника узео ЕУропљанина који се презива Гузенбауер. Што кажу Руси: по имену и житије.


За крај
 

          Добро, зашто сам писао овакав текст, пун огорчења и сарказма?

          Зато што је то, наравно, крик: да се боље види и чује. Сахрањују нас дупке, третирају нас као највеће дебиле, а Срби ћуте и надају се да ће им лажљиви покварењаци на власти донети неки бољитак. Наравно, и то сам сто пута рекао, да бих волео да николић, дачић и вучић постану Николић, Дачић и Вучић и да, у последњи час, покажу да су људи, макар оставкама, не желећи да издају Косово и Метохију који су олтарски простор Српског Храма, место где се срећу небо и земља, Царство вечности и наша свакодневица.

          Наравно да бих волео да тројац којим кормилари Вашингтон престане да плови ка бездану, и да ови несрећници, од кловнова какви су сада, постану Срби, макар у покушају. Наравно да бих волео да им кажем: „Честитам, господо! Показали сте да у себи имате бар нешто од завета Лазаревог, бар нешто од наших светих предака!“ Овакве грубости у претходном тексту покушај су (свакако, узалудан) да се, како рече Мајаковски, у дебело ухо забоде нежна реч - света реч: Косово.

          Овако ћу писати и говорити јер немам никаквог другог начина да посведочим да је у току невиђена издаја и продаја, не само Косова, него свега нашег. И зато, овде и сада, небу и земљи, вичем: „Издајници, зауставите се док још није касно!“

          За крај, Његошева молитва, кратка и свесадржајна: „Помоз, Боже, јаднијем Србима!“. И, наравно, упозорење блаженопочившег патријарха Павла - Бог ће помоћи, ако буде имао коме да помогне.

Факти



Овај чланак је написан 23.08.2013.
Нисам одолео да га сада поставим, скоро четири месеца касније. Ако неко ово буде читао за сто година имаће таман леп опис ко је владао у Србији Лета Господњег 2013г.

Зека
123  Форум / Политика / Одг: Светска збивања и Србија послато: Новембар 28, 2013, 12:40:19
Србија са Русијом - као Израел са САД


ИЗ ИЗЛАГАЊА ЂУРЕ БИЛБИЈЕ НА СЛУШАЊУ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ
О ЕВРОАЗИЈСКОМ ЕКОНОМСКОМ САВЕЗУ




    Србији и Србима увек је одговарала јака Русија. Са Путином су је добили. Али, и данас је отворено питање: хоће ли и сме ли званична Србија да са оснаженом Русијом иде онолико далеко колико би Кремљ био заинтересован и спреман
    Времена су, дакако, друга, али је чувена формула Николе Пашића и данас на снази. Јер, наслон на данашњу „Аустро-Угарску“ - Вашингтон, Брисел, Лондон и Берлин - Србију је већ деиндустријализовао, осиромашио и увалио у дугове за деценије унапред, лишио је доброг дела суверенитета, војне силе и гравитационог поља
    А наслон на Русију и њен Евроазијски савез - уз односе са Москвом сличне онима који постоје између Тел Авива и Вашингтона - омогућио би Србији да поврати суверенитет, да изађе из историјске слепе улице све већег пропадања и зависности од туђе воље и интереса
    Свима који као контрааргумент потежу чињеницу да Србија са Русијом нема заједничку границу, постављам просто питање: а има ли Израел са САД „заједничку границу“?


        ИСТОРИЈА на несумњив начин говори: да је Србији и Србима увек одговарала јака Русија.

        Карађорђев устанак би имао други исход да Наполеон није 1812. ударио и на Москву.

        Све што је Србија током Првог светског рата радила са собом и са будућом Југославијом - сигурно би изгледало знатно друкчије да револуције из 1917. нису Русију одвојиле од њене велике историје.

        И Деведесете би за Србију и Србе биле бар мало боље да Русија тада није била слаба и са Борисом Јељцином на челу.

        Али, ево: Русија је са Владимиром Путином повратила снагу, успоставила везу са својом историјском вертикалом и поново твори и своју и светску историју. Поново је велика држава са глобалном улогом и глобалним интересима.

        „Живи докази“ су и Сирија, и Иран, и Украјина.

        Узгред, до јуче је било отворено питање: да ли је Србија будућност Украјине, а данас се већ ми можемо условно питати - хоће ли Украјина бити будућност Србије?

        Независно од овога, има смисла изближе погледати Путинову источну алтернативу и историјске гене Евроазијског савеза чије формирање је најавио за 2015. годину.

        Евроазијска идеја на територији будућег Евроазијског савеза има и солидне корене и сопствену историју.

        Класици евроазијства - Николај Трубецкој, Пјотр Савицкиј и Георгиј Вернадски - писали су још током првих година Стаљинове владавине да СССР етапно треба претворити у Евроазијски Савез, уз замену комунистичке идеологије - евроазијском.

        Први разрађени евроазијски пројекат био је ипак дело атомског физичара Андреја Сахарова. Појавио се уочи распада Совјетског Савеза, а нобеловац је нову државу, коју је предлагао, назвао Савезом Совјетских Република Европе и Азије.

        Својеврсни међучин била је Савезна држава Русије и Белорусије која је конфедералним везама поново приближила Москву и Минск.

        Међуфазом се могу сматрати и кораци постсовјетске Цaринске уније.

        Моћни удар који је „пробудио искру у камену“ дошао је почетком октобра 2011. - са Путиновим програмским текстом „Нови интеграциони пројекат за Евроазију - будућност која се рађа данас“. Са основном тезом да ће са стварањем Евроазијског савеза и он сам и Русија постати један од полова савременог света.

        Евроазијски савез - посебно је нагласио Путин - неће бити нови СССР већ пунокрвна економска унија и моћна наднационална интеграција на бази царинског савеза и јединственог економског простора са преласком на тешњу координацију економске и монетарне политике.

        Председник Русије у истом програмском тексту је указао да Евроазијски савез не треба супротстављати ни Европској унији ни Заједници Независних Држава.

        Подвукавши да је Евроазијски савез отворени пројекат, рекао је да греше сви који тврде да чланство у њему противречи ничијем „европском избору“.

        „Евроазијски савез ће - истакао је Путин - почивати на универзалним принципима као неодвојиви део Велике Европе, обједињене заједничким вредностима слободе, демократије и тржишних закона. Економски логично и избалансирано партнерство између Евроазијског савеза и Европске уније створило би реалне услове за измену геополитичке и геоекономске конфигурације на целом континенту, а имало би и несумњив позитивни глобални ефекат“.

        За Србију - ако се имају у виду речи Томислава Николића о отвореним вратима и на Запад и на Исток - од посебног значаја могу да буду ове Путинове речи:

        „Сада је наша Царинска унија актер дијалога са Европском унијом, а надаље ће то бити Евроазијски савез. Ово значи да ће улазак у Евроазијски савез - поред директних економских погодности - сваком његовом члану омогућити и да се брже и са јачим позицијама интегрише у Европу“.

        Да Путин и Русија покрећу и творе нешто велико и историјско - не хотећи је признала и Хилари Клинтон, изјавивши да САД неће дозволити обнову СССР. Јер, није се уздржала иако је Путин сам подвуко да Евроазијски савез неће значити васкрсавање Совјетског Савеза ни у којој форми.

        Дакле, са Владимиром Путином Србија је коначно поново дочекала јаку Русију. То би за Србију било потенцијално добро и да са Русијом нема ни споразум о слободној трговини нити о стратешким односима.

        Међутим, током целог Путиновог другог председничког мандата - врху Србије јака Русија није била суштински потребна. Београд није од Русије тражио ни оно у чему је Москва била спремна да га прати и да подржи Србију.

        Утолико су Руси у том периоду били већи „Срби” од владајућих Срба.

        И данас је отворено питање: хоће ли и сме ли званична Србија да са оснаженом Русијом иде онолико далеко колико би Кремљ био заинтересован и спреман?

        Другим речима: отворено је питање прикључивања Србије нарастајућој животној снази Русије, укључујући макар неку форму придруживања Евроазијском савезу?

        Ово је питање националне стратегије и историјског избора. Бирања сопствене судбине и будућности. Утолико важније што Путинова Русија ни Србе не ставља пред избор: или-или. Јер, Путин је, да поновим, рекао: „Ово значи да ће улазак у Евроазијски савез - поред директних економских погодности - сваком његовом члану омогућити и да се брже и са јачим позицијама интегрише у Европу“.

        Ако званичном Београду буде да вагања - прикључити се или не прикључити - било би добро да „поразговара“ и са вертикалном своје националне и државне историје.

        Ево само две „епизоде“.

        У време босанскохерцеговачког устанка 1875. Светозар Милетић је изговорио кратку и једноставну геополитичку формулу:

        „Устадоше по други пут херцеговачки соколови, довикујући Србима у Србији: Браћо, помозите!, а Русима: Браћо, не дајте да други ОДМАЖУ...

        Милетић, као што се види, није очекивао ни да Руси буду већи Срби од Срба, нити да Русија ратује за Србе. Њему је од Русије било довољно да други не ОДМАЖУ.

        Путин и Русија поводом Сирије демонстрирају како може да изгледа реално помагање да други фатално не ОДМАЖУ, а чинили су то последњих година - колико им је Београд омогућавао - и поводом Косова и Метохије.

        Срби Николи Пашићу дугују и ово готово пророчко упозорење: „У политици српској може да се сматра као утврђено правило: наслон у унутрашњој политици на парламентарну владу, на владу која ужива поверење већине народа, води неминовно у спољној политици наслону на словенску правослану Русију. А наслон у спољној политици на Аустро-Угарску води неминовно реакцији, влади мањине, сукобу са народом, к мерама строгим и ванредним“.

        Ово је говорио председник владе реално суверене земље који је желео да Србија то и остане заувек.

        Времена су, дакако, друга, али је Пашићева формула на снази.

        Наслон на данашњу „Аустро-Угарску“ - Вашингтон, Брисел, Лондон и Берлин - Србију је већ деиндустријализовао, осиромашио и увалио у дугове за деценије унапред, лишио је доброг дела суверенитета, војне силе и гравитационог поља.

        Наслон на Русију и њен Евроазијски савез - уз односе са Москвом сличне онима који постоје између Тел Авива и Вашингтона - омогућио би Србији да поврати суверенитет, да изађе из историјске слепе улице све већег пропадања и зависности од туђе воље и интереса.

        Свима који као контрааргумент потежу чињеницу да Србија са Русијом нема заједничку границу, постављам просто питање: а има ли Израел са САД „заједничку границу“?

Факти



Србија и Русија имају удаљене границе. То нема никакве везе у данашњем свету. Проблем је што неки српски политичари имају границе у својим болесним главама у односу на Русију.
Такве треба уклонити, то су штеточине према којима се треба понашати као према штеточинама, без милости.
Зека
124  Форум / Свет / Украјина у ЕУ-ДА или НЕ? послато: Новембар 28, 2013, 09:20:07
Дијагноза евроинтегратора – аберација свести



    Не, стара истина колико и свет, није се променила – револуције замишљају романтичари, остварују их авантуристи а њиховим плодовима се користе зликовци.
    Тешко је рећи ком делу припада Тимошенко и њој слични политичари у другим источноевропским државама и на Балкану. У сваком случају, то насилно прекрајање целокупног пост-социјалистичког пространства које се остварује уз њихову помоћ, претвара се у страдање њиховог народа.




Уочи свог неславног одласка са премијерске функције у Украјини, Јулија Тимошенко је сасвим озбиљно тврдила да су резултати њеног домаћинствовања успешни и да представљају “Украјински продор”. Коментаришући овај “продор” министар финансија у опозиционој влади Партије региона Николај Азаров, изнео је на конференцији за штампу 11. јануара 2010. године следеће податке.

                 –         Током 2009. године апсолутни пад БНД износио је око 14%.

-        Индустријска производња је скраћена за 21-22%. Овакав пад који се пореди са губицима у рату, није забележила ни једна земља на свету.

 

-       Приходи државног буџета у поређењу са 2008. годином смањени су за једну трећину.

 

-       Реални приходи грађана смањени су током 2009. године за 10%. Број људи који живе на граници сиромаштва порастао је на 35%.

 

-        Украјина је постала светски лидер у паду курса националне валуте. Гривна је у односу на амерички долар девалвирала за више од 40%.

 

-   Украјина је једина земља у свету у којој су били замрзнути депозити становништва.

 

-      Девизне резерве државе опале су три пута. Штавише, жели да их користи како би платила руски гас.

 

-       За две године владавине Тимошенко државни дуг се неконтролисано увећао за скоро четири пута и достигао вредност од најмање 40% БНД. На сваког живог Украјинца отпада 7 000 гривни државног дуга.

 

Оваква и слична “достигнућа” довела су Тимошенко иза решетака по члану “злоупотребе службеног положаја” иако су поред тог члана заведена још 24 кривична дела, укључујући и банална, препродају валуте. И тако, нашавши се у затвору, Јулија Тимошенко је на сајту своје партије онбародовала отворено писмо Јануковичу и затражила од њега да “спаси споразум о придруживању ЕУ”.

 

Тимошенко је изјавила да је, само што је сазнала за одлуку Кијева да прикочи преговоре о придруживању, хтела просто да “убије” председника. “Ви ћете остати сами са Русијом и бићете приморани да живите по њеном “возном реду”. У овој фази, неуспех са потписивањем споразума са ЕУ биће поздрављен од стране Русије и вероватно ће вас за тај “храбар” корак на неки начин и наградити. Не знам тачно шта ће то бити – релативно јефтинији гас, умерени кредити или једноставно укидање трговачких препрека. Уосталом, то није ни важно. Али имајте у виду да то нису само поклони, већ поклони-куке, на које ће вас чврсто посадити” – саопштава Тимошенко.

 

По њеним речима, Русија ће спасити Кијев “по цену губитка државног суверенитета Украјине”.

 

”Ни у ком случају не смете остати сами са Русијом, јер ћете у том формату изгубити све. Једино вас Споразум о придруживању са ЕУ може спасити” – закључила је бивша премијерка. Као друго, она је посаветовала Јануковича “да не истерује тако хистерично новац од западног света у замену за споразум. То личи на примитивног пећинског неваспитанка. Потпишите споразум и вама ће западни свет све сам дати. Они ће вас спасити од свих финансијских и социјално-економских пропуста које сте ви устројили” – додала је она, обећавши да ће “ЕУ учинити све како би 46 милиона људи осећало суштински и реалан напредак од потписивања споразума”.

 

Тимошенко показује типичан начин размишљања источноевропских политичара који су ставили акценат на евроатланске интеграције. Сви они су оболели од аберације свести, приликом које се црно претвара у бело или супротно, у зависности од ситуације.

 

Политика Ј. Тимошенко у време њене премијерске владавине, била је усмерена на уништење економске сарадње са Русијом и Виктор Јанукович данас жање плодове њеног рада. Та бивша “комсомолска богиња” која се сасвим добро осећала у време совјетске власти, одједном се забринула због “несамосталности” Украјине и почела је одлучно да руши механизме кооперативних веза са Русијом. Сада кад се Украјина налази на ивици колапса, она саветује председника да је коначно гурне у амбис. Вероватно због тога што се њени рачуни у иностранству никуда нису денули и приступањем ЕУ био би јој олакшан приступ прикривеним личним финансијама. А што се тиче осталих Украјинаца – па то је њихова лична ствар.

 

Јулија Владимировна сматра себе не само за лепу, него и паметну жену. Она вероватно осуђује премијера суседне Мађарске Виктора Орбана, који се на крају посвађао са ЕУ и побољшава односе са Москвом.

 

Тај Урбан је глупак. Штавише, он не само да ни конвенцију о хомосексуалцима не жели да потпише, него и инвеститоре из Москве призива. Ствар ће се завршити тако што ће Москва “поставити Мађарску на удицу” и тамо ће почети расти животни стандард. Не, Тимошенко иде својим путем.

 

Као прво – она ће уз помоћ ЕУ да се истргне из тамнице, као друго – поново ће постати председник Украјине, као треће – потписаће споразум о придруживању са ЕУ, сугеришући 12 година смутног живота целој земљи.

 

А илузија Тимошенко о томе да ће “ЕУ учинити све како би 46 милиона људи осећало суштински и реалан напредак од потписивања споразума” треба приписати аберацији свести или како то Немци зову «wunschdenken».

 

ЕУ не зна како себе да прехрани, а камоли 46 милиона Украјинаца…

 

Не, стара истина колико и свет, није се променила – револуције замишљају романтичари, остварују их авантуристи а њиховим плодовима се користе зликовци.

 

Тешко је рећи ком делу припада Тимошенко и њој слични политичари у другим источноевропским државама и на Балкану. У сваком случају, то насилно прекрајање целокупног пост-социјалистичког пространства које се остварује уз њихову помоћ, претвара се у страдање њиховог народа.

Дмитриј Седов

Фонд стратешке културе



Благо нама Србима. Ми више ни не знамо ко је наша Тимошенко. Има их више, још се и такмиче ко ће да заузма прво место!
125  Форум / Политика / Одг: Томислав Николић-ПРЕДСЕДНИК послато: Новембар 27, 2013, 13:09:53
НИКОЛИЋ: Мислим да Србија нема будућности без Руске Федерације


ПРВИ КАНАЛ РУСКЕ ДРЖАВНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ НА ПРИМЕРУ СРБИЈЕ ПОКАЗАО - ШТА БИ ЧЕКАЛО УКРАЈИНУ ДА НИЈЕ ОДУСТАЛА ОД ЕУ



    ЗЕЈНАЛОВА, водитељ програма Васкресное времја: Украјини је нуђена - у замену за обећање уласка уевропску породицу - позиција сиромашног рођака кога ће учити памети. У Европи већ постоји пример такве родбинске везе: Србија
    БАРАНОВ: Украјина, која тек била направила корак према ЕУ, жали се на Румунију која је чланица ЕУ већ 7 година и на проевропску Србију да њихови пирати на Дунаву пљачкају њене бродове
    САВИЋ: За протеклих десет година у Србију је, по разним основама, ушло 117 милијарди евра од којих је 113 било потрошено на увоз. О каквом развоју сопствене производње може да се говори?
    БУЛАТОВИЋ: Ми смо као у сну купуовали туђу робу на кредит од придошлих банака по 30 одсто камате незамисливих за Европу и до дан данас не можемо да се пробудимо и уверимо да су наши снови били кошмар
    БАРАНОВ: За разлику од Украјине, која се при првом апсурдном захтеву Европске уније – везану за судбину Јулије Тимошенко – заинатила, српско руководство наставља покорно да извршава све ултиматуме Брисела
    БАРАНОВ: Погоршавање економске ситуације у Србији је било праћено и сменом власти, али је курс остао исти. Он је започет изручењима властитих грађана Хашком трибуналу и путем у Европу који је Србију довео до фактичког губитка суверенитета и коначног губитка Косова
    НИКОЛИЋ: Нисам оптимиста што се тиче рока уласка у Европску унију. Мислим да се он неће десити ни за двоцифрен број година. Али, за нас то не мора бити лоше. За то време потребно је да уредимо земљу. Имаћемо могућност да видимо како се развија светска криза и како ће се она одразити на Европску унију


         ПРВИ канал руске државне телевизије – који је протеклих година емитовао серију информативно-коментаторских прилога и репортажа са Балкана, Србије и Косова и Метохије – у најновијем је настојао да одгонетне шта је разлог незадрживог српског срљања према Европској унији по сваку цену, укључујући и губитак дела националне територије.  

         Прилог је емитован у централном дневнику Првог канала - Васкресное времја - 24. новембра 2013. Године. Факти га преносе у целини:

         Ропски споразуми Београда и Брисела терају дојучерашње сељаке да се сами сналазе

         ИРАДА ЗЕЈНАЛОВА, водитељ програма Васкресное времја:

         Испоставља се, ево, да Европска унија инсистира: Украјина мора да се отргне од Европе за свој рачун. У замену за обећање уласка уевропску породицу предлаже јој се позиција сиромашног рођака кога ће учити памети.


         У Европи већ постоји пример такве родбинске везе: Србија.

         Србија је 2008. године непромишљено поверовала европским емисарима, потписала ропски споразум и поштено почела да га извршава.

         Али, испоставило се да је љубав скупља: Србији су дали кредите, али за куповину европске робе и других европских производа. Због тога су дојучерашњи сељаци подигли заставу Веселог Роџера. Покушавајући да се прехране, нови Европејци јуришају на старе барже са пшеницом и дизел-горивом и пљачкају украјинске бродове.


                                                Јевгениј Баранов

         Мој колега Јевгениј БАРАНОВ отпутовао је на обале Дунава које већ зову опасним пиратским правцем - исто као у Сомалији.

         На шпици пише: Још ћете да видите

         БАРАНОВ: Постоје различите представе шта је у суштини "Источно партнерство". Представе су практичне и политичке природе. У пракси се то партнерство најочигледније испољава на Дунаву.

         Прва практична примена "Источног партнерства" управо се огледа у недавној жалби Украјине да њене бродове, који плове Дунавом, све чешће нападају српски и румунски пирати.

         БАРАНОВ: Чамац српске речне полиције креће у патролирање. У последње време су учестали напади на речне конвоје који плове Дунавом. Украјинско речно бродарство на свом званичном сајту тврди да њихови капетани тврде да локално становништво - без икаквог страха, често и усред белог дана - пљачка његове барже. Напади се наводно догађају на српском току реке, али и на територији Европске уније – то јест на територији Румуније.

         Развлаче све: почев од обичне робе па све до бродских поклопаца, каблова и ланаца за сидра. Ипак, према тврдњи српских полицајаца, најкурентнија роба је дизел гориво из бродских резервоара.

         „У овакве старе бродове стане од 6 до 10 тона. Међу онима које смо успевали да ухватимо, било је и таквих у које су сипали и до 30 тона” - каже Срђан Ераковић командир одељења речне полиције Србије.

         БАРАНОВ: Прича о пиратству на Дунаву има симболички значај. У суштини, У Аустрији или Немачкој, чије обале такође запљускују дунавски таласи, нико никада за ништа слично није чуо. Али, када кренете низводно Дунавом, животни стандард је све нижи и све сте ближе реалности. И ето, Украјина, само што је пошла путем усвајања оригиналних европских вредности, већ се жали на Румунију - која је пре 7 година прешла пут европских интеграција и била примљена у Европску унију - и на Србију, која је на путу према јединственој Европи прешла дужи пут од Украјине.

         „Земље као што су Украјина, Румунија, Бугарска и Србија, убрајам у четврти круг европских интеграција. Њих повезује то што се питање о њиховој блискости са Европском унијом често решава полазећи од политичке довитљивости која је мало повезана са бригом о њиховој економској будућности. Зато су све оне, у овој или оној мери, осуђене да буду извор јефтине радне снаге и полигон за реализацију онога што у Европској унији просто не може да буде” - указује Љубодраг Савић професор индустријске економије на Економском факултету Београдског универзитета.

         БАРАНОВ: Према речима професора Савића, десетогодишње искуство зближавања Србије са Европском унијом може бити од користи новим претендентима на чланство у ЕУ.


                                                  Љубодраг Савић

          Али, машта о златној киши – због које земља само треба да отвори границе – неминовно  ће се завршити хладним тушем.

         „Ево вам очигледан пример: за протеклих десет година у Србију је, по разним основама, ушло 117 милијарди евра од којих је 113 било потрошено на увоз. То је невероватно! О чему ту има још да се прича?! О каквом развоју сопствене производње може да се говори?” -  каже Љубодраг Савић.

         БАРАНОВ: Прича о пропасти српске производње очигледан је пример шта би се десило са индустријским Истоком Украјине да је Кијев потписао споразум о асоцијацији са Европском унијом под ропским условима. У Србији је број запослених у производњи за две последње деценије смањен четири пута, а током протекле три године – и то у земљи која има само седам милиона становника - без посла је остало 300.000 људи. Штета од тоталне приватизације свега и свачега, а она је била један од услова за зближавање са Европом, у годинама српских европских интеграција износи 100 милијарди евра.

         БАРАНОВ: Момир Булатовић, бивши премијер Југославије за време НАТО агресије 1999. године, уверен је да ни санкције ни бомбе нису земљи нанеле толику штету као безглава тежња да се уђе у Европску унију.

         „Када смо почели да се заносимо евроилузијама, те фабрике су још увек радиле. Али, маштали смо о нечем сасвим другом: сањали смо Париз и Лондон, огромна тржишта и туђе банке. Били смо отворени за инвестиције и оне су дошле. Половина у банкарски сектор, а део у трговину и комуникације. Само је 18 одсто тих милијарди било намењено производњи. И, фабрике су стале. А ми смо као у сну наставили да купујемо туђу робу на кредит од придошлих банака по 30 одсто камате незамисливих за Европу и до дан данас не можемо да се пробудимо и уверимо да су наши снови били кошмар” - истиче професор економије и премијер Југославије (1998 - 2000) Момир Булатовић.


                                                   Момир Булатовић

         БАРАНОВ: Када је од нас сазнао да су недавно украјинске власти почеле да говоре да је неопходно и обрадиво земљиште брзо претворити у робу, Миладин Шеварлић - председник српског Друштва аграрних економиста - само се горко насмешио. Јер, у том случају, будућност украјинског села биће унапред одређена.

         На инсистирање Европске уније, Србија је преузела обавезу да кроз три године дозволи странцима слободну куповину своје земље под истим условима као и својим грађанима.

         Слепо следећи инструкције европских чиновника, земља се претвара у колонију.

         Неће продавати само приватне парцеле, већ и државно пољопривредно земљиште. При том, Србија као што није имала, неће ни имати приступ европским фондовима. Државне субвенције по хектару су 80 евра, а у Европској унији од 300 до 800. А камате на кредите за српског сељака су три пута више.

         У Србији је зато, за протеклих 10 година, пропало 150.000 пољопривредних домаћинстава, а 450.000 сељака остало је без средстава за живот.

         „Све се своди на то да наши сељаци могу постати робови на властитој земљи чија је судбина да буде подељена на латифундије. У прво време, та земља ће бити својина наших домаћих тајкуна који  је од сељака покуповали за ситне паре - од 15 до 150 евра за хектар. Већ сада је цена земљишта скочила на 10-15 хиљада евра. Замислите каква пљачка! Али, нико нема намеру да улаже у ту земљу, сада сви чекају закон о продаји земље странцима” - каже професор пољопривредног факултета Београдског Универзитета Миладин Шеварлић.

         БАРАНОВ: За разлику од Украјине, која се при првом апсурдном захтеву Европске уније – везану за судбину Јулије Тимошенко – заинатила, српско руководство наставља покорно да извршава све ултиматуме Брисела.



         Погоршавање економске ситуације овде је праћено и сменом власти, али је курс остао исти. Он је започет изручењима властитих грађана Хашком трибуналу и путем у Европу који је Србију довео до фактичког губитка суверенитета и коначног губитка Косова.

         БАРАНОВ: Поставља се питање шта је на крају тог пута?

         „Нисам оптимиста што се тиче рока уласка у Европску унију. Мислим да се он неће десити ни за двоцифрен број година. Али, за нас то не мора бити лоше. За то време потребно је да уредимо земљу. Имаћемо могућност да видимо како се развија светска криза и како ће се она одразити на Европску унију. Али, ако вас интересује моје мишљење шта даље, мислим да Србија нема будућности без Руске Федерације” - рекао је председник Србије Томислав Николић.

         БАРАНОВ: Данас се полицијска патрола вратила без улова. Није открила пирате. Српска полиција негира све оптужбе за пасивност и одсуство жеље да истражи случаје напада на бродове који плове Дунавом, ма чији да су. Прво, зато што је тешко било кога ухватити, ако на десетине километара реке долази само један чамац, а друго, зато што није могуће ухватити нападаче, ако никаквих напада није било.

         „Знамо да у већини случајева долази до дила између капетана бродова и оних које ви називате пиратима. На жалост, тешко је доказати такав дил. Када је реч о терету или гориву, онда је њихов нестанак, по правилу, последица незаконите продаје, а не крађе. Мањак било чега се утврђује тек на коначном одредишту. И када добијемо информацију да је терет нестао, све украдено је већ продато на црном тржишту по двоструко већим ценама, од оних које су плаћене на реци” - каже начелник одељења полиције у Смедереву Миливоје Нинчић.

         БАРАНОВ: Тако, овде на Дунаву, изгледа право "Источно партнерство", које је лишено сваке геополитике, идеологије и илузија.

         Људи, остављени без средстава за живот, сами граде своје међународне односе, користећи оно што не могу ни да им одузму, ни да им откупе. У конкретном случају то је - Дунав!

         (На емисији радили: Јевгениј Баранов, Виктор Швагерус, Александар Гусјев и Горан Шимпрага Васкресное времја)


Факти
126  Форум / Политика / Одг: Томислав Николић-ПРЕДСЕДНИК послато: Новембар 22, 2013, 15:23:21
Николић себе сматра непогрешивим попут папе


ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ У БРУСУ РЕКАО ДА НА ЊЕГА ПОВОДОМ РАДОМИРА МАРКОВИЋА НЕЋЕ УТИЦАТИ НИ ВЛАДА НИ ЈАВНОСТ



„Не притискајте председника Републике, никад нисам донео погрешну одлуку, па нећу ни сада“, рекао Томислав Николић и нагласио да му није стигао захтев бившег шефа РДБ за помиловање

          ПРЕДСЕДНИК Србије Томислав Николић рекао је данас да до њега никада није дошао захтев за помиловање бившег шефа ДБ Радомира Марковића, а читаву причу у медијима о тој теми окарактерисао је као притисак на њега, као председника.

         „Не притискајте председника Републике, никад нисам донео погрешну одлуку, па нећу ни сада“, поручио је Николић.

         Николић је рекао да захтев за помиловање треба да испуни много услова - да се о њему изјасне затворска јединица у којој се затвореник налази и суд који му суди, Министарство правде и Комисија за помиловање.

         Он је додао да не разуме зашто се ствара, како је рекао, овако загрејана атмосфера око неке одлуке „коју бих ја требало да донесем или је никада не донесем“, и напоменуо да за то не постоје одређени рокови. Николић је објаснио да председник апсолутно самостално одлучује о томе да ли ће неко бити помилован или неће и истакао да на то не смеју да утичу ни Влада Србије, нити јавност.

         „Председник мора да донесе одлуку сам, а то значи да ће је донети, уколико тај захтев, када прође сву процедуру, дође код мене“, објаснио је Николић.

         На питање да ли има сазнања о састанку свог саветника Оливера Антића и Радомира Марковића, Николић је рекао да Комисија за помиловање, чији је Антић председник, обавља разговоре или са браниоцима подносиоца захтева или са њима директно, те да се он „у то не меша“.

         „Оливер није имао разговоре у смислу да ја нешто нудим, како би се дошло до блаже казне или помиловања. Ја никада никоме ништа не нудим, нити је то мој посао. Постоје органи који по закону имају право да се договарају о висини казне, а председник Републике је последња инстанца“, објаснио је НИколић.

         Некадашњи начелник Ресора државне безбедности Радомир Марковић, који је осуђен на 40 година затвора за убиство четворице функционера СПО на Ибарској магистрали и Ивана Стамболића поднео је председнику републике захтев за помиловање, о којем се у складу са законском процедуром, министарство правде негативно изјаснило.

         Николић је, иначе, данас у Брусу отворио фабрику „РИЗ пелет“ уз поруку да ћемо, ако успемо да упослимо Србију, решити 80 одсто проблема.

         „Србија не сме више да буде поприште за сукобе међу политичарима већ место где ћемо да доказујемо ко уме боље да ради“, истакао је Николић.

         Према његовим речима, упошљавање Србије дугујемо деци за коју кажемо да их имамо све мање. Он је приметио да је за њега ова инвестиција у Брусу подједнако важна, као и почетак радова на изградњи Јужног тока од којег ће Србија имати дугорочне користи.

         „Уколико уложимо у пољопривреду и уколико отворимо још оваквих фабрика нећете више страховати“, рекао је Николић.

         Он је напоменуо да се на прсте једне руке могу избројати фирме у које је инвестиран новац из дијаспоре, јер, како је додао, претходне нису преживеле под притиском општинара и разних инспекција.

         „Ово је трећи покушај. Србија зове све своје грађане који живе ван граница земље да улажу у своју државу“, нагласио је председник.

         Имајући у виду близину Копаоника у тренутку када се свет враћа природи, Николић је позвао представнике општине Брус да то искористе „са најбољим инвеститорима и најбољим уговорима“ и да се не задужују.

         У фабрику „РИЗ пелет“, површине 2.500 квадратних метара, српски привредници из Русије , које предводи Горан Радмановац, уложили су око 2,5 милиона евра и запослиће 50 радника.

         Према речима Радмановца, фабрика ће годишње производити 60.000 метара кубних пелета, по високо развијеној немачкој технологији, а производи су намењени домаћем и тржишту ЕУ.

         „Желео сам на неки начин да побољшам крај у коме сам рођен. Видећемо како ће се производња одвијати и у зависности од тога ћемо планирати нове инвестиције“, рекао је Радмановац новинарима.

Факти
127  Форум / Србија / Наркоманија у Србији послато: Новембар 11, 2013, 08:29:29
Зашто држава штити лазаревачке наркодилере?





Ових дана сте већ прочитали вест о акцији Лазаревачких родитеља. Када већ нису имали храбрости да заврше започет посао, на пола пута су информације о локалним дилерима објавили у медијима. Држава се не бави овим проблемом пошто је заузета кршењем Устава и рушењем државе?

Ту су продавци дроге, ту су слике, све неопходне информације.

Зашто неспсособна тројка Дачић, Вучић и Николић не проговара о овом проблему?

Милан Дамјанац:



Појам државе и државних институција је код нас неодвојив од партитократије. Свака власт се, више или мање, трудила да утиче на све сфере друштвеног живота, те тако и на судску, а самим тим и на све државне институције. Политички притисак је толико снажан да пречесто кривичне пријаве против богатих и утицајних нестају из редовне процедуре а завршавају на столу политичара чиме се проблеми завршавају далеко од очију јавности, на друкчији и нелегалан начин.

Да не спомињемо да је финансирање политичких партија, без обзира на коју се конкретно мисли, и даље добрим делом у сивој зони и да финансијери касније уживају одређену врсту заштите. Наравно, не мислим да је то овде случај, већ говорим о спрези политике и нелегалног тока новца. Могло би се рећи да постоји мноштво разлога зашто држава у овом конкретном случају не реагује и не реши проблем на који грађани указују. Овим поступком, грађани су изразили можда и најбоље срочену критику рада полиције и надлежних органа, иако је полиција неодвојива од утицаја било које извршне власти.

Ћутање државе је врло упадљиво, као што је упадљиво и то да је држави прече да похапси све оне који би могли на посредан или непосредан начин утицати на излазност Срба на северу Космета, на поновљеним избрима сепаратистичке творевине „Косово“. Држава је, дакле, а самим тим и институције, у ситуацији да слуша извршну власт којој је прече и важније да обезбеди успех избора које је расписала Атифете Јахтјага него да реши горуће проблеме српског друштва.

Изгледа да је данас исплатљивије бити дилер дроге него припадник неке од патриотских организација. Суштина целог проблема је у следећем- власт се не бави ониме што би требало да донесе добробит грађанима, већ ониме што ће им обезбедити добијање следећих избора. Не само ова, већ малтене свака власт. Уклањање дилера са улица није проритет али обезбеђивање подршке странаца за још један мандат итекако јесте. Ради се о листи приоритета, а народна добробит није ни близу те листе.

Миле Арнаут:


Грађани Лазаревца су направили шта су могли са средствима, знањем и могућностима са којима располажу.

Што се тиче државе, односно полиције као представника српске државе она све то јако добро зна, много боље, више и прецизније него грађани јер кључни увозник дроге који је грађанима невидљив је управо та полиција и БИА.

Главни и кључни дилер или увозник дроге у Србији је човек који седи у генералштабу полиције. Главну профит и зараду од тога посла узима он и остали генерали а ови улични дилери сто их понекада похапсе и осуде су људи који се мало отргну “босу” и стога им следи нека мала казна у виду хапшења и затвора а та хапшења се чине јавно да се види да, забога, полиција нешто ради. Наравно тог човека у генералштабу сви у полицији знају и верују да он део новца уплаћује у буџет “јер он то тако каже” а ја сам потпуно сигуран да од тога нема ништа да држава пребијене банке видела од тога посла није.

Када би се сабрала корист од тог новца и криминал који је последица наркоманије разлика је запрепашћујуће негативна у корист криминала који почине наркомани.

Да држава заиста жели да дрогу склоне са улица она то би решила преко ноћи, похапсила дилере, ушла у токове новца, похапсила главне играче и ствар је ресена. Неће то да уради јер људи који представљају државу стоје иза послова увоза дрога. Породице ћуте јер нико не жели да околина зна да им је дете наркоман и тако се круг затвара ћутањем. Ови зарађују ћутањем, ови други ћуте да се срамота не види да им је дете наркоман.

Следећи потез грађана Лазаревца и целе Србије мора да буде да траже измену казнених одредби у Кривичном Закону о казнама дилера дрога да се оне подигну за најмање десет пута, казна затвора од најмање 20 година те одузимање не само стечене него и наслеђене имовине не само дилерима него и сваком на кога се посумња да се дилерова имовина води на њиховим именима. Ако ти грађани очекују да им ова полиција помоћи грдно се варају. У полицији има поштених људи али ти људи нису на позицијама који могу нешто да промене. Притисак се мора вршити на све где се може успети и на људе који на то могу утицати.

Зло кроз које пролазе породице наркомана је нама обичним грађанима невидљиво. Нажалост, имао сам прилику да својим очима видим пакао неких породица које су имале децу наркомане и стога потпуно свестан говорим о тим казненим последицама по дилере дрога. Када бих био у могућности да одлучујем и када би се за дилере дроге тражила и смртна казна ја бих је потписао иако сам велики противник такве казне.

Увозници и дилери дрога су истински злочинци према којима се не сме имати никаква милост, по човечанство они су гори од било којих других злочинаца.

Весна Веизовић:


Имала сам прилику једну годину, да свако јутро посматрам како добро познати дилери дроге седе са инспекторима из полиције за истим столом и пију кафу. Годину дана сам размишљала:Да ли је могуће да је бахатост тих „чувара реда и мира“ толико велика да се чак више и не скривају?!

Ако имамо у виду неоспорну чињеницу да живимо у једној мафијашкој држави у којој је сам врх Владе и полиције до те мере огрезао у криминалу да се понаша као да је цела Србија њихово приватно власништво са којим располаже како се коме свиди, онда је потез грађана Лазаревца једна велика храброст. Људи просто нису више били у стању да гледају шта се ради пред њиховим очима: Уместо да полиција хапси криминалце она их штити.

Дешавање на локалном нивоу које су грађани Лазаревца предочили јавности, а које је пак исто у већини општина у Србији, ако не и у свим, је слика и прилика ситуације на државном нивоу. Да је среће да се сви угледају на ове људе, који немају од кога да очекују помоћ, да се покрену и удруже у борби против криминала.

Стога уопште није чудно што се не оглашава нико из Владе поводом случаја у Лазаревцу, јер ово није напад само на лазаревачку полицију, нити на лазаревачке криминалце, већ на Милорада Вељовића, Ивицу Дачића, Александра Вучића, на сам врх те криминалне пирамиде која се може урушити једино оваквим потезима појединаца и удружења грађана.

Прошле године слична акција је спроведена у Мексику, далеко познатијем по криминалним активности власти и сарадњом са криминалцима. Грађани су узели оружје у руке и кренули да хапсе криминалце. Након пар дана добили су подршку полиције и своје владе и колко – толко се ситуација довела у ред.

Код нас мук! Ни на претње криминалаца нико не реагује, већ их отворено штите а прете грађанима. То значи да смо у далеко горој ситуацији него било која друга држава у којој цвета криминал, самим тим и мере требају бити репресивније, наравно уколико буде вољних да подрже грађане Лазаревца и исту акцију спроведу и у свом граду.
Milutin Milošević 300x285 Зашто држава штити лазаревачке наркодилере?

Милутин Милошевић:


Акције грађана Лазаревца са јавним објављивањем фотографија, биографија, адреса и свега што је потребно да се ухапси трговац дрогом, су веома неочекивани гестови који су привукли пажњу домаће и међународне јавности. Ма колико претили криминалци у скупим аутомобилима, ради се о претњама празном пушком. Било какав скандал, у смислу малтретирања иницијатора ових акција, могао би да ескалира лавином догађања која би однела многе полицијске функционере, судије, тужиоце и политичаре. Сада ником није до изазивања судбине. Наиме, у Лазаревцу је много домаћих и страних извештача. Сваки напад на недужног грађанина, Србију би ставио на списак земаља у којима влада безакоње, што, у ствари и јесте реалност.

Нити један трговац наркотицима, јавна је тајна, не може да опстане без заштите полиције, правосуђа и политике. Годинама су грађене конструкције ове врсте организованог криминала. Људи су се мењали али је начин организовања остао исти. Највеће количине дроге производе се у Афганистану и Колумбији али без сумње, производе се и у многим другим земљама. Србија је занемарљива као произвођач али је веома битна раскрсница путева дроге, а то је уносна чињеница за све који се нађу у послу.

Криминалци који се баве овом трговином имају своје добављаче, као и своје купце. Све би то било узалуд да немају залеђину у полицији, тужилаштву, судству и политици. Сасвим је уобичајена слика да полицијски инспектор јавно седи по локалима са најјачим нарко-дилерима у крају. Ако се неко дрзне да ово пријави, инспектор се позове на легалну методу рада са инсајдерима из подземља. И вук сит и овце на броју, а грађанину који је пријавио следи малтретирање, за пример другима. Ако ствар ипак доспе до суда, ревносни инспектор јавља тужиоцу и судији да се ради о човеку који редовно и за њих издваја „ону суму“ месечно. Знаш, то је онај…Тако неки инспектори, судије и тужиоци али и многи политичари возе скупе аутомобиле, водају швалерке на „службена путовања“ по скупим дестинацијама, купују куће, станове и викендице. Било је новаца на претек и за финансирање политичких кампања и страначких инфраструктура.

И све је то ишло лагано, уиграним током, док се грађани Лазаревца не досетише. Свако дете, у сваком месту, зна ко продаје дрогу. Многи људи имају компјутер и штампач, па самим тим и могућност штампања познатих информација. Сваки частан грађанин може да направи фацебоок профил, у неком интернет кафеу, у било ком месту ове државе и да инкогнито објави фотографије и податке које поседује. Таквим се гестом присиљавају да реагују и полиција и правосуђе и политика, без обзира што се тиме одричу одличне и сигурне зараде. Боље да се одрекну зараде него да траже ђавола! Ко зна докле ово све може да иде?! Није се Александар Вучић напрасно сетио најаве борбе против наркоманије, већ што су ментори узнемирени даљим подржавањем социјално неприхватљивог политичара, што је као сипање у буре без дна. Нико из ланца није безбедан!

Грађани Србије, ово је ваш изум и изузетна прилика да зверима дрмате кавез неопажено! Храбро, с вером у Бога, за боље сутра, покрените лавину у целој земљи! Може ово да испадне много боље него што можете да сањате.


ВасељенскаТВ



Ништа више није важно сем трчања у Брисел и издаје Србије. Можда не хапсе овај шљам јер су, можда, и они спона према тој Европи којој стреми ова власт.

Зека
128  Форум / Свет / Одг: Ватикан послато: Новембар 11, 2013, 01:27:44
Мисија Горбачова била је да уништи КПСС, а мисија Бергоља је да уништи – хришћанство

   

РАЗГОВОР СА ОЛГОМ ЧЕТВЕРИКОВОМ, АУТОРОМ КЊИГЕ „ИЗДАЈА У ВАТИКАНУ ИЛИ ПАПСКА ЗАВЕРА ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА” (КРАЈ)



    Неће уништавати Католичку Цркву као институцију – она ће бити сачувана, јер је потребна као идеолошка институција да доказује неопходност постојања светске владе и као један од водећих центара за стварање јединствене светске религије са папом на челу као кључном фигуром. Уништиће цркву као заједницу верника у Христу
    Долазак језуите за папу означава да управљање Католичком црквом непосредно прелази у руке њених редова (поред језуита – ту су Малтешки ред и Опус Деи) који су као мрежне структуре добро интегрисани у светску елиту – њихови припадници су чланови масонских ложа и транснационалних савета и структура
    Ватиканска банка је углавном радила за италијанску мафију. А сада се транснационалне мафије боре са националним, покушавајући да их преузму. Може се рећи да је та банка испунила своју мисију и да може да буде затворена
    Папа Бенедикт био је веома добро инкорпориран у систем светске владе и тиме доказивао саму неопходност постојања светске религије и владе, али је његов однос према систему вредности био сметња да остане на челу Католичке цркве
    Антихрист ће наступити у улози помиритеља (и доћи ће из пале цркве, како говори наша традиција). Зато је сада, у свом овом хаосу, потребно да се од Франциска створи лик римског папе помиритеља, сакралне фигуре која оличава религијског вођу човечанства. Потребан је папа за све – богате и сиромашне, хришћане и муслимане, вернике и грешнике
    Садашња мисија Ватикана је максимално омекшавање хришћанског система вредности, а папа Франциско обавља завршну фазу тог посла. Они нам неће отворено саоштити шта су им циљеви, јер могу да добију по глави, али зато прилазе с леђа. А ми сами никада нисмо знали да се боримо са унутрашњим непријатељем


          ВЗГЉАД: Папа Бенедикт XVI није био противник глобализације...

          ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Иако је Бенедикт био веома добро инкорпориран у систем светске владе и тиме доказивао саму неопходност постојања светске религије и владе, његов однос према систему вредности био је сметња да остане на челу Католичке цркве.

          Глобализатори су последњих неколико година заузели курс на тоталну реализацију принципа толерантности, то јест на уклањање „заосталих моралних норми”. Сада тврде да су содомски бракови – цвеће, а затим ће уследити дефинисање родног разумевања човека као бесполног бића и медицински експерименти са вештачком оплодњом у којој дете има три родитеља. Зато им је било неопходно да, у складу са овим, редефинишу и католичке принципе.

          Управо зато, папа је постао представник реда који се специјализовао баш за „прилагођавања”.

          ВЗГЛЯД: Када је биран, многи су за Франциска говорили да је  конзервативац и да има традиционални поглед на брак и породицу...

          ЧЕТВЕРИКОВА: Акценат је стављен на то да је папа представник сиромашне цркве који се приближио народу. Као и наш Горбачов. Међутим, ако је мисија Горбачова била да уништи своју партију, онда је мисија Бергоља да под фирмом реформе ликвидира само хришћанство. Не католичку Цркву као институцију – она ће бити сачувана, јер је потребна као идеолошка институција да доказује неопходност постојања светске владе и као један од водећих центара за стварање јединствене светске религије са папом на челу као кључном фигуром – већ цркву као заједницу верника у Христу.

          Систем вредности и догми као и учење о цркви и спасењу одавно су у Римској цркви омекшани. Етика је оно што је последње остало.

          Постојање строгог поимања греха ипак није омогућавало да савремени толерантни систем вредности буде признат. Сада и то треба омекшати, па се у том правцу чиње „револуционарни кораци”.

          Само неколико дана пре него што је Бенедикт абдицирао, шеф папског Савета за питања породице монсињор Вићенцо Паља изјавио је да Ватикан подржава француске католике који се боре против хомосексуланих бракова, али и да је неопходно признати да постоје разне породичне форме и да је категорички потребно иступати против прогона и дискриминације тих форми.

          О чему се овде ради?

          Монсињор није говорио о политичкој или правној дискриминацији, већ о моралној, рекавши да не треба осуђивати такве „бракове”.

          Припреме су почеле још 2008. године када је Ватикан подржао документ који је усвојила Организација уједињених нација о борби против прогона хомосексуалаца и њиховом праву на породицу. Истина, Ватикан се тада оградио и рекао да се то не уклапа у међународно право и да са тим нешто треба урадити, тако да је остало нејасно шта се имало у виду: неопходност да се мења право или позив да се хомосексулаци другачије назову.

          ВЗГЉАД: После Бенедиктове оставке појавиле су се информације да му је претходно био поднет извештај о деловању „геј лобија” у Ватикану.

          ЧЕТВЕРИКОВА: Када се сазнало за извештај папи Бенедикту, њега су овако представили: скупљени су компромитујући материјали против хомосексуалаца, са којима папа ништа не чини, треба га натерати да одреагује. После се испоставило да је сам извештај дело хомосексуалног лобија који је тиме показао самом папи да све држи под контролом чиме су га довели пред свршен чин, рекавши: признај нашу снагу или иди.  А нови папа Франциско, говорећи летос на једној конференцији, признао је да у курији функционише геј-лоби. Међутим, он га није осудио и није заузео јасан став, већ је фактички прешао на њихов речник и тако их призано, стављајући до знања да се ништа неће догодити, рекавши: „Ко сам ја да судим хомосексуалцима?”

          ВЗГЉАД: Један од кардинала поводом припремљене анкете рекао је да Ватикан нема намеру да отворено дискутује о доктринарним питањима...

          ЧЕТВЕРИКОВА
: То су чисто језуитски методи. Они употребљавају речи које се могу тумачити веома широко, а када је то потребно оне имају час једно, час друго значење. Зачење и смисао њихових двосмислених формулација тешко је разумети. Али оваква давнашња пракса, јасно показује да у овом тренутку папа мора остварити неколико ствари. 

          Прво, да мора спровести реформу црквене управе. Шта се под тим подразумева?

          Основни смисао онога што се дешава у светској политици у условима глобализације јесте демонтажа структуре националне државе. И пренос њених функција на транснациоалне структуре, са стварањем наднационалног права. Зато се исто дешава и са међународним правом.

          Ватикан није смао црква, већ и национално-државна институција. У тој двојности садржана је његова сила.

          На пример, ко је католички бискуп у Француској – представник Ватикана или држављанин Француске? У савременим условима, док траје пренос механизама доношења одлука на наднационални ниво, Ватикан више није потребан као јака структура националне државе. Долазак језуите означава да управљање непосредно прелази у руке католичких редова (поред језуита – ту су Малтешки ред и Опус Деи) који су као мрежне структуре добро интегрисани у светску елиту – они су чланови масонских ложа и транснационалних савета и структура.


                                                      Папа Бенедикт

          ВЗГЉАД: Ти редови одавно су једна од основних форми организације светске наднационалне елите...

          ЧЕТВЕРИКОВА: Наравно. Зато, чим су језуити дошли на власт у Ватикану, одмах су објавили да ће демократизовати систем управљања, односно да ће постепено демонтирати ватиканску бирократију. Она је за њих исувише конзервативна и, ма колико изопачена, она је била у стању да очува традиционалне вредности. Одлучили су се за такву децентрализацију управљања у којој се одлуке више неће доносити у формалним ватиканским структурама, већ у комисијама и саветима.

          Недавно је папа Франциско основао комитет од осам кардинала који је одржао своје прво заседање. Какав је његов статус? Саветодавни, међутим, управо овај савет, састављен од најближих људи понтифику, и реализује реформу.

          У току је и јачање представништава језуитског реда по читавом свету. На такав начин, центар доношења одлука преноси се на мрежни ниво – уколико се раније за доношење неке одлуке морало обраћати једном од папских савета, сада је све спуштено на неформални ниво. Шта више, на заседању експертског комитета вођена је расправа о фундаменталној реформи римске курије (што је синоним за владу) која је предвиђена за следећу годину, након које је сасвим могуће да у курији више не буде снажних структура. Уместо државног секретара – који је друго лице у Ватикану – највероватније ће се појавити модератор. Ствара се виртуелни систем управљања. И зато треба очекивати радикалну перестројку.

          ВЗГЉАД: Да ли ће бити потребно сазивање новог сабора Католичке цркве ради измена у догми?

          ЧЕТВЕРИКОВА: Измена може бити и без сазивања сабора. То ће се дешавати на неформални начин. Ако је папа признао да хомосексуализам није грех, то је већ револуција. Од сада ће затварати очи на све промене које се у цркви дешавају без одобрења.

          ВЗГЉАД: Међу плановима за реформу управљања разматра се и ликвидација Банке Ватикана – Института за религијске послове (ИРП). Сматрало се да је она оперативни центар тајне финансијске империје Ватикана...

          ЧЕТВЕРИКОВА: Тачно, банка је фактички постала транспарентна, тако да више преко ње неће моћи да перу новац. Међутим, они имају мноштво других структура, што им омогућује да пређу на црни ниво. ИРП је углавном радила за талијанску мафију. А сада се транснационалне мафије боре са националним покушавајући да их преузму. Може се рећи да је банка испунила своју мисију, она више није потребна и може да буде затворена.

          ВЗГЉАД: Да ли ће расти утицај папе Франциска на међународне послове? Ових дана га је амерички часопис Форбс ставио на четврто место списка најутицајнијих светских лидера – одмах иза шефова Русије, САД и НРК...

          ЧЕТВЕРИКОВА: Личност Франциска тренутно величају на све начине – праве га миротворцем, он се обраћа поводом догађаја у Сирији, проглашавају га четвртим по утицају у свету. Иако тренутно Англосаксонци играју улогу глобализатора-рушилаца, задатак креатора новог светског поретка да је да све максимално демонтирају. Затим ће сва кривица бити сваљена на Англосаксонце, а после тога ће доћи личност која ће све обједињавати и мирити.

          Антихрист ће наступити у улози помиритеља (и доћи ће из пале цркве, како говори наша традиција). Зато је сада, у свом овом хаосу, потребно да се створи лик римског папе као помиритеља, сакралне фигуре која оличава религијског вођу човечанства.

          Папа за све – богате и сиромашне, хришћане и муслимане, вернике и грешнике.

          ВЗГЉАД: Незваничне информације говоре о могућем сусрету папе Франциска и Владимира Путина крајем овог месеца, након председникове посете Торину. Шта ће за папу бити главна тема током сусрета?


          ЧЕТВЕРИКОВА: Папа ће наступати са позиција идејног и моралног уједињења, као носилац мира и идеје помирења. За Ватикан је кључни задатак да уведе православље у орбиту свог утицаја и да га омекша. Зато је успостављање добрих односа са световним властима један од инструмената за везу са руководством Руске православне цркве. Ватикан је одустао од богословског дијалога, а приоритет је ставио на заједничке молитве и дејства, што је умногоме ефикасније.

          ВЗГЉАД: Зашто код нас многи толико некритички доживљавају делатност папе Франциска?

          ЧЕТВЕРИКОВА: У току је веома активна обрада свести – скреће се пажња на демократичност и сиромаштво. Уз све то, код нас недовољно добро познају историју односа између Римске цркве и Русије. Посебно са језуитским редом, а управо су код нас извежбали неприметну и идејну експанзију. Тек сада им предстоји задатак да разбију негативну репутацију речи „језуита“ коју она има у руском језику. О томе је пре две године, приликом своје посете Русији, говорио сам старешина реда.

          Преко научне размене и програма, активно уводе језуитски систем образовања. Ред много ради са студентском омладином у првом реду са перспективним студентима који се у будућности могу искористити. У овом послу језуити пријатељски сарађују са представницима Опус Деи.

          На жалост, код нас је практички табу тема изношење истините информације о католичким редовима, као и генерална критика католичанства.

          Ништа се неће променити док отворено не кажемо шта су папизам и језуитство. Уместо тога ми повећавамо статусне односе са Ватиканом на ниво амбасада.

          ВЗГЉАД: Можда наше власти желе игру са Ватиканом да би га искористиле за неке комбинације у глобалним геополитичким односима. Понекад се Ватикан доживљава готово као посебан центар силе.


          ЧЕТВЕРИКОВА: Ватикан није самосталан играч, он је уграђен у одређену нишу глобалног система управљања и треба да обавља одређену мисију. Ако процес стварања новог светског поретка разумемо као реализацију религиозне идеје, онда је јасно да ће та фигура, тај човек - кога желе да доведу на власт и кога у нашој традицији називамо антихрист – управљати одређеним методима, али ће његова главна мисија бити у магијском управљању, тј. овде се ради о религиозној вери где ће на место Творца доћи друго биће. Због тога они највећи део човечанства  припремају за ирационални доживљај стварности. Да би то остварили неопходно је омекшати хришћанску свест, јер за разлику од хришћанства, све остале религије одлично се уклапају у пантеистички систем.

          Садашња мисија Ватикана је максимално омекшавање хришћанског система вредности. А папа Франциско обавља завршну фазу тог посла.

          ВЗГЉАД: Да ли су закони који се у последње време код нас доносе, посебно закон о забрани пропаганде хомосексуализма међу децом, очигледан покушај да се супротстваимо инвазији глобалног диктата толерантности?


          ЧЕТВЕРИКОВА
: Тако је, али не ради се више о о инвазији толерантности, већ о њеном завршном нападу, па нас одбрамбене мере неће спасити. Зато што сада раде другачије – у том истом закону о пропаганди није прописана јасна разлика између пропаганде и информације, а свака пропаганда се може вршити под фирмом информације. Такви закони ништа не решавају – сада треба прећи на одлучне мере као што је одговорност за хомосексуализам и две друге облике изопачености.

          Док се ми боримо са содомијом, они у наше инситуције уводе теорије и дисциплине о родној равноправности који мушкарца и жену представљају као род (гендер), уводе социолошки појам пола који у потпуности мења свест, тврдећи да је најважније како се човек осећа. Опет ралативизација. И то се дешава неприметно што обликује свест наше деце.

          Методи борбе против нас промењени су. Нису отворени, скривени су и неприметни.

          Они нам неће отворено саоштити шта су им циљеви, јер могу да добију по глави, али зато прилазе с леђа. А ми сами никада нисмо знали да се боримо са унутрашњим непријатељем.

          Ми имамо отворен поглед на свет, док се сва западна елита вековима формирала под утицајем језуитских институција и заједница. И зато не можемо да се одупремо.

          А кроз десет година ће бити касно – добићемо генерацију са измењеном свешћу којој више нећемо моћи да се обраћамо.

          Наше је главно оружје да ствари називамо њиховим именима.

          Превео: Горан Шимпрага

Факти
129  Форум / Свет / Одг: Ватикан послато: Новембар 11, 2013, 01:12:50
Папа Франциско и Ватикан спремају ревизију католичког поимања греха

   

РАЗГОВОР СА ОЛГОМ ЧЕТВЕРИКОВОМ, АУТОРОМ КЊИГЕ „ИЗДАЈА У ВАТИКАНУ ИЛИ ПАПСКА ЗАВЕРА ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА” (1)



    У скривеној форми, на чисто језуитски начин, у току је свеобухватна и неприметна ревизија основа учења о моралу у Католичкој цркви
    Претходно – током последњих 50 година - извршена ревизија догме, али су у моралним постулатима биле остале су суштинске одредбе од којих Католичка црква никада не би одустала да је на трону остао папа Бенедикт XVI. Зато је и абдицирао
    Његово време се завршило – почела је свеобухватна морална револуција и ревизија католичког погледа на свет. Ово се одавно припрема, али тек сада избија на површину
    И иза промена у богословској доктрини Римске цркве такође су стајали језуити. На Првом Ватиканском концилу 1871. године они су утврдили догму о непогрешивости Папе, а на Другом Ватиканском концилу свету су показали да су дошли до екуменизма, признали да истина опстоји у свим религијама и да су Јевреји изабрани народ. Тиме су изазвали корениту револуцију и тиме фактички прешли на ставове јудео-хришћанства


         „У ДОКТРИНИ Католичке цркве остала је још само етика. Због исувише строгог поимање греха није постојала могућност да се призна савремени толерантни систем вредности. Сада су направљени револуционарни кораци да се о томе размисли” - рекла је за московски лист ВЗГЉАД Олга Четверикова, руски стручњак за Ватикан.

         Након што је кардинал Марио Бергољо изабран за новог поглавара католичке цркве, већина посматрача очекивала је измене у управљању Римском куријом. Док се на реформе Папе Франциска још чека, ових дана се сазнаје да је, осим управљачких реформи, Ватикан започео припреме и за фундаменталне промене.

         Папини представници потврдили су да је свим дијецезама послат упитник са 39 тачака чији је задатак да широм света утврде однос католика према најважнијим породичним питањима.

         На Западу су највише критиковали Римску цркву управо због њеног одбијања да изађе у сусрет захтевима толерантног друштва и измени свој став.

         Иако сада у Римској курији тврде да се анкетирање врши уочи ванредног бискупског сабора сазваног за октобар 2014. године, посвећеног теми породице, и да црква „нема жељу да поново почиње дискусију о католичкој доктрини”, већ да ће се потрудити да решење за најтежа питања пронађе у оквиру постојеће доктрине.

         Сам списак питања показује да се највероватније реч о потенцијалним променама, које се никако не могу приписати католичком погледу на свет.

         Бискупи и верници изјашњаваће се о свом односу према разводу и абортусу, хомосексуалним браковима и могућности да такви парови усвајају децу, о „месту традиционалног брака као савезу између мушкарца и жене у савременом друштву”, као и о томе који су методи контроле наталитета најефикаснији.

         Међу питањима, које захтева толерантно друштво, у анкети нема тема као што су еутаназија и постављање жена за свештенике, што се објашњава тиме да је анкета посвећена теми породице (како је схвата савремено западно друштво).

         О томе, зашто је Ватикан организовао овакву анкету и какву то реформу спрема папа Франциско, за московски лист ВЗГЉАД говорила је магистар историје Олга ЧЕТВЕРИКОВА, стручњак за политику Ватикана, доцент катедре за историју и политику земаља Европе и Америке Московског државног института за међународне односе (МГИМО), аутор књиге „Издаја у Ватикану или папска Завера против хришћанства”.


                                                Олга Четверикова

         ВЗГЉАД: Олга Николајевна, шта је суштинска карактеристика ове анкете?

         ЧЕТВЕРИКОВА: Христ је одредио учење Цркве, а на црквеном руководству је да га одржава у свој његовој чистоти. Ако друштво клизи у грех, онда је црква дужна да то каже и заустави. Овом анкетом они траже покриће за већ припремљене одлуке и желе да се сакрију се иза „воље верника“. Зато говоре: „Наш задатак је да одговарамо духу времена,  а управо анкете показују шта људи желе”. Претходне анкете показивале су да је већина католика за абортусе и разводе. Истовремено, и католици у Француској говоре да нису против хомосексуалних бракова, већ против тога да се мењају њихови `свети цивилни закони` и да уместо мушкарца и жене пише „супруг број један” и „супруг број два”. При том, нико неће да осуди сам хомосексуализам.

         ВЗГЉАД: Било је случајева кад су свештенике - који су у својим проповедима говорили против хомосексуализма и проглашавали га грехом - трпали у затвор...

         ЧЕТВЕРИКОВА: То је већ посезање на свето и неприкосновено право на саму толерантност. Сам тај принцип изнутра већ разједа и католичку цркву и формира свест католика. Јер, толерантност, како је тумаче у Европи, представља одсуство било какве апсолутне истине, одсуство догме. А читава хришћанска вере заснована је на догми. Принцип толерантности могућ је само ако хришћанство нестане.

        ВЗГЉАД: А сам Ватикан томе доприноси?

         ЧЕТВЕРИКОВА: У скривеној форми, на чисто језуитски начин, у току је свеобухватна и неприметна ревизија основа учења о моралу у Католичкој цркви. Претходно – током последњих 50 година - извршена ревизија догме, а у моралним постулатима остале су суштинске одредбе од којих Католичка црква никада не би одустала да је на трону остао папа Бенедикт XVI. Зато је и абдицирао. Његово време се завршило – почела је свеобухватна морална револуција и ревизија католичког погледа на свет. Ово се одавно припрема, али тек сада избија на површину – у томе је садржана револуционарност.

         То није револуција садржаја, већ метода. То је исто као и са теоријом завере: она више не постоји, јер је завера избила на површину. Док нису имали довољно утицаја, аутори ове револуције су се крили, а сада излазе на отворену сцену.

         Одатле потичу све ове ужасне и отворене ствари у име којих понекад чујемо: ма како је могуће, откуд проблем содомског греха, па он никада није ни постојао!

         Он је увек постојао, али је био унутра и скривен, а сада је наступило време у коме нам отворено говоре: готово, ми оснивамо нашу содомску антицркву. А онај ко не жели да јој се потчини нема права ни на постојање. Отуда и борба против хомофобије, и закони који се припремају на основу представа такозваних хомофоба.

         ВЗГЛЯД: Да ли је одустајање Бенедикта од папства и долазак новог папе било потребно управо због такве револуције?

        ЧЕТВЕРИКОВА: Папа Франциско припада језуитском реду. А мисија овог реда је да се католичко богословско учење прилагоди реалном животу. Првобитни разлог оснивања реда, у XVI веку, било је очување и јачање папске власти. У тадашњим условима тоталних промена свести у европском друштву, то је било могуће учинити само спољашњим прилагођавањем и чувањем католичке догме и вероучења. Мисија језуита била је контрола европских елита путем католичког погледа на свет о потребама тих истих елита.

         Најбитнија црта језуита била је, јесте и остаће прилагодљив и превртљив морал који им омогућује да тумаче Свете оце како им одговара, или се на овај или онај начин мире и слажу са било којом културом, религијом и системом вредности.

         Иза промена у богословској доктрини Римске цркве такође стоје језуити – на Првом Ватиканском концилу 1871. године они су утврдили догму о непогрешивости Папе, а на Другом Ватиканском концилу свету су показали да су дошли до екуменизма, признали да истина опстоји у свим религијама, да су Јевреји изабрани народ, изазвали корениту револуцију и тиме фактички прешли на ставове јудео-хришћанства.

         ВЗГЉАД: Други Ватикански концил требало је Римској цркви да обезбеди нову снагу...

         ЧЕТВЕРИКОВА: Али, после концила почела је криза – не Цркве као институције, већ хришћанског погледа на свет. Били су појачани секуларизација и отпадништво од цркве – они су мислили да ће им сви похрлити када се отворе према свету. Међутим, испоставило се: ако истина постоји свугде и у свакој религији - шта ће нам онда хришћанство. Овим је почела најозбиљнија ерозија морала код Европљана. А пошто су кључне карике које одређују систем вредности за западног човека институције као што су УНЕСКО и Савет Европе, засноване на принципима хуманизма који је на крају довео до оснивања институције људских права и, коначно – толерантности као религијске догме. И када се све подређује принципу толерантности који је неспојив са Божанском истином и на том принципу гради читав систем вредности западног човека - тада се хришћански поглед на свет ни на који начин у то не уклапа.

         Због тога се Католичка црква нашла у критичној ситуацији да сачува паству.

         Она се максимално прилагођавала и интегрисала у политички, економски и финансијски систем, али не и у морални. Због тога је Ватикан био изложен критици све до Бенедикта XVI – баш зато што је био против грехова као што су абортуси и содомски грех...

         (следи наставак)



130  Форум / Политика / Одг: Светска збивања и Србија послато: Новембар 09, 2013, 15:31:18
ЧЕПУРИН: Било би добро да се према Србији и неке друге земље-пријатељи односе попут Русије


АМБАСАДОР РУСИЈЕ У СРБИЈИ У ИНТЕРВЈУУ „ПЕЧАТУ“,
ОБЈАВЉЕНОМ ПОД НАСЛОВОМ „ЖИВОТ НЕ ПОЧИЊЕ ОД ЕУ“


Још три документа сад пролазе додатно усаглашавање и они ће највероватније бити потписани током наредног састанка на високом нивоу. То су Споразум о војно-техничкој сарадњи, Споразум о заштити интелектуалне својине у процесу војно-техничке сарадње и Споразум о заштити тајних података
    Руско крило српске војне политике треба да остане живо. Иначе, Србија ће летети само са једним крилом, што је мало теже…
    Поставља се и питање „Јужног тока“. Овај пројекат је много већи него пројекат НИС-а. Ми - Русија и Србија - заједно учествујемо у пројекту каквог није било у Европи за много година
    Сада радимо, да тако кажем, у једном фудбалском тиму. Али постоје и други тимови. Када неко у нашем тиму почне да трчи по терену и даје голове у наш гол, онда се поставља питање ко је тај играч који шутира у сопствени гол? За кога он ради?
    Господин Николић је донео одлуку, коју је мени само саопштио, да за три дана отпутује у својству радног путовања на отварање Инвестиционог сајма у Москви. У петак је из председниковог Кабинета стигла молба за састанак са председником Русије. Остала су била још само два радна дана
    Путин је пронашао време у свом радном плану и примио председника Србије. Сама чињеница да га је примио била је знак личне симпатије и пријатељства према српском народу
    Русија увек у Савету безбедности (поводом Косова) гласа онако како је потребно Србији. И фактички, ко још? Још само Кина. Ми чинимо то, без обзира на реакције. Сви који себе називају пријатељима Србије требало би да гласају тако. Ми говоримо да је Русија пријатељ Србије и да Косово и Метохија јесте Србија. Па нека и остали ваши пријатељи тако кажу, нека кажу да је Косово Србија. Ако то не говоре, па какви су то онда пријатељи?
    Ми апсолутно тачно и прецизно поштујемо све договоре које имамо са Србијом и блокираћемо сваки покушај да Косово постане члан УН-а. Ако сама Србија и Београд кажу: признајте, онда је то друго питање
    Заступање уласка Србије у НАТО је несхватљиво, али будала има свуда. Видео сам неколико таквих људи, и сам њихов изглед може уплашити. Мислим да јавно мњење неће поћи таквим путем за наредних 100 година, али покушаји да се Србија у то увуче наравно да постоје. Они који дају паре, проналазе оне који за паре раде. Овде су неки људи спремни да раде и против интереса Србије


Разговарао: Никола ВРЗИЋ

      Ми - Русија и Србија - заједно учествујемо у пројекту „Јужни ток“, каквог није било у Европи за много година. Сада радимо, да тако кажем, у једном фудбалском тиму. А када неко у нашем тиму почне да трчи по терену и даје голове у наш гол, онда се поставља питање ко је тај играч који шутира у сопствени гол? За кога он ради?

        Иако се односи Србије и Русије традиционално описују као одлични и пријатељски иако се почесто један од пријатеља - Србија - показивао као не сасвим искрен, прошле недеље је први пут и јавно исказано признање да проблема у овом односу има. Од „Нафтне индустрије Србије“ до „Јужног тока“ испоставља се да се у Србији производе препреке јачању српско-руске сарадње од које, иначе, наша земља има огромне користи. Док је потенцијална корист још много већа.

        О превазилажењу ових проблема и продубљивању сарадње између две земље, следеће недеље ће у Београду са нашим званичницима разговарати Сергеј Шојгу, министар одбране Русије и један од најважнијих сарадника  председника Владимира Путина.

        Овим поводима, у жељи да сазнамо да ли је Русија љута на Србију и хоће ли настали проблеми бити превазиђени, разговарамо са Александром Чепурином, амбасадором Русије у Србији.

        Који су разлози посете министра Шојгуа Србији? Које су поруке које ће пренети српским властима?

         Министра Шојгуа добро познају у Србији. У тешка времена он је као министар за ванредне ситуације имао активну улогу у помоћи српском становништву. Ударио је темељ Руско-српског хуманитарног центра (РСХЦ) у Нишу. Русија је издвојила Србији за потребе РСХЦ-а 65 милиона долара. У тешка времена природних катаклизми обични Срби имаће велике користи од тога. Србија за Сергеја Шојгуа није само страна држава, има овде познаника и пријатеља. Све то придодаје посети више посебности. Мислим да ће му бити драго да прими високо одликовање из руку председника Србије. Церемонија је предвиђена у току посете.

        Сада Шојгу долази у Србију у својству министра одбране Руске Федерације. Посета ће се одржати од 12. до 13. новембра. Министар Шојгу је сада - један од највиших званичника Руске Федерације.

        Сарадња између војних ресора Русије и Србије се развија, а у последње време за то се исказује све више интереса. Ове године Русију су посетили министар одбране и начелник Генералштаба Војске Србије, парафиран је Нацрт споразума о војној сарадњи и током ове посете планира се потписивање овог веома важног споразума. Још три документа сад пролазе додатно усаглашавање и они ће највероватније бити потписани током наредног састанка на високом нивоу. То су Споразум о војно-техничкој сарадњи, Споразум о заштити интелектуалне својине у процесу војно-техничке сарадње и Споразум о заштити тајних података. Војно-техничка сарадња, наиме, може се успоставити само ако постоје споразуми који уређују деловање у тако осетљивим сферама као што су одбрана, наоружање и војна сарадња.

        Биће размотрене и све кључне теме које интересују две стране, као што су образовање војних кадрова, војна медицина, различити заједнички подухвати у војној привреди… Јер, ви знате да је до ове године сарадња такве врсте изостајала. Јако је битно успоставити  сарадњу,  нарочито успостављање везе између две војске.

        Такође ће се разматрати и питање бесплатне обуке српских официра у вишим војним школама у РФ, као и руских војних лица на Војној академији у Србији.

        Ако могу да приметим, после ових споразума војна сарадња Србије и Русије могла би да се приближи нивоу сарадње Србије и НАТО-а.

        Србија има стару традицију неутралности, на шта је утицао читав низ објективних околности. Југославија је више деценија била лидер Покрета несврстаних. Њен углед у свету је био велики. Сасвим објективно, руско крило српске војне политике треба да остане живо. Иначе, Србија ће летети само са једним крилом, што је мало теже…

        Осим тога, у последње време врло активно су се разматрала питања куповине опреме за потребе ваздухопловних снага Србије, противваздушне одбране, наоружања и војне технике. Био је одржан низ војних посета и једне и друге стране. Разговарало се о могућности пружања кредита. Пре свега се радило о авионима МиГ-29 М, о противваздушној одбрани, било је разговора и о модернизацији авиона „супергалеб“ који се користи у Србији… Наравно, много тога ће зависити и од стања привреде и финансија у Србији, и њених могућности. Русија је отворена за разговор, уз узимање у обзир животних интереса Србије.

        Иако ће посета министра Шојгуа бити посвећена војним питањима, хоће ли се разматрати и друга економска и политичка питања?

        Министар Шојгу је код нас политичар првог реда и сасвим природно је да је сфера његових ингеренција и одговорности много шира него чисто војна сарадња. Због тога мислим да ће током његових контаката са руководством Србије бити дотакнуто и више питања билатералних односа.

        Можда нисам у позицији да сада набрајам сва питања, али пошто претпостављам шта ћете ме даље питати, верујем да ће и та питања свакако бити дотакнута.

        Два најактуелнија питања су „Нафтна индустрија Србије“ и почетак изградње деонице „Јужног тока“ кроз Србију. У само два дана добили смо први пут званична признања да постоје проблеми, и то са српске стране. Да кренемо од НИС-а; и сам председник Србије признао је да постоје људи у Србији којима смета ближа српско-руска сарадња, а посебно је апострофирана спорна одлука Владе Србије која угрожава пословање НИС-а. Како то коментаришете?

        Ја мислим да сви видимо шта се овде дешава и шта се одвија и у пословној пракси и у медијима. Видимо наравно да има и бирократије, а има и људи који своје деловање усмеравају на ометање даљег развоја односа са Русијом. Постоји једна руска пословица „На лопову чак и капа сагори“. Када видимо да неко брзо реагује на нешто, чак и ако на први поглед нема директне везе с тим… Разумете, никада руски бизнис овде није имао привилегован положај; обично су Русима нуђени пројекти за које нико други није био заинтересован. Међутим, треба имати у виду чињеницу да руске суперкомпаније имају избор да послују и у неким другим земљама и за њих се то питање избора не ограничава само на Србију, иако је реч о пријатељској земљи.

        Овом питању треба приступати без дискриминације. Јер, када се појави дискриминација, јако тешко је рачунати на долазак инвестиција које су неопходне. Русија, наиме, у читавом низу грана привреде има напредне позиције, поред осталог и у енергетици. Искрено да вам кажем, то је сад основ привреде, који подразумева и високу технологију и може да донесе доходак и подигне ниво живота, напуни буџет, ојача положај Србије у регији и у свету.

Али српске власти замолиле су „Гаспромњефт“ да купи НИС?

        Српске власти, да. Мислим да је „Гаспромњефт“ купио НИС само због тога што су га српске власти замолиле да помогне да се  компанија извади из кризе и ћорсокака у коме се налазила. А добро се зна да је пре куповине НИС имао скоро 1 милијарду долара дугова и пад производње по свим показатељима већ неколико година заредом.

        Пре пет година сигурно да нико није ни помишљао да ће ова компанија пунити 12 одсто буџета Србије, доносећи скоро милијарду евра. Али у међувремену су начињена улагања, модернизована је производња, изграђене су рафинерије… Сада компанија може да ради.

        Та иста Србија сада може да буде не само енергетски зависна регија, која у суседним земљама тражи електричну енергију, гориво, она може да постане земља која ће сама продавати  енергетске ресурсе. Уз то, ресурсе високог квалитета. Србија у ствари може да постане енергетски центар Балкана и може да заради на томе. Управо такав циљ је постављен за НИС у његовој стратегији развоја. Можемо да зарађујемо заједно, ако буде паметних, заинтересованих за успех партнера.

        Да, али, имајући у виду ове бројке и перспективе, сведоци смо истовремене систематске медијске кампање против руског присуства у српском енергетском сектору, која сада као да је кулминирала споменутом Владином одлуком од 9. августа. Како то коментаришете? Јер рационалних разлога, макар из овога што сте до сада изложили, нема.

        Ми Словени смо често ирационални… С друге стране, склони смо да завршимо било које започето дело, чак и ако то захтева велике напоре и жртве. Те врлине би требало да искористимо, а мане да мало нивелишемо.

        Кад је реч о НИС-у, тешко је рећи зашто. Знате, кад је нешто јако лоше, онда за то нема никаквог интересовања, јер сви мисле да ће одумрети и нестати колико сутра. Кад почне успешан рад, одмах се појаве они који желе да убирају плодове. То је, и иначе, општи проблем бизниса. И то би требало да се учини логично и рационално, јер ће бирократе погубити сваку успешну компанију.

        Мислим да је српски председник изговорио апсолутно исправне ствари када је рекао да је Србија заинтересована да развија односе са РФ и да ово такозвано источно раме, или источно крило, остаје на снази и да је оно јако важно за Србију. И да ћемо радити на цивилизован начин.

        Када сам данас видео неке коментаре у новинама, рецимо, тврдњу да је уредба Владе 9. августа била усаглашена са НИС-ом… Већ је то, одмах након објављивања, демантовало руководство НИС-а. Моја бака - а читав живот је радила као школска учитељица на селу - говорила је: „Све ћу опростити, али није лепо да лаже“. Ја мислим да је то лоша навика.

        Овакво понашање није могуће ни у Русији, ни у Француској, ни у Немачкој. Када политика званичника иде у сасвим супротном смеру од политике председника земље, председника и првог потпредседника владе, који су са своје стране усмерени ка развоју и продубљивању односа са Русијом, о чему они стално и говоре. Изгледа да је председник Николић у Москви баш ово желео да истакне: Србија је заинтересована за узајамно користан и поштен развој сарадње са Русијом.



        Значи, мислите да је проблем у бирократији?

        Сматрам да, ако би у наредних пет година било услова да дође још пет-шест руских и неруских компанија које би могле да се развијају и пуне буџет новцем, онда уопште не би било проблема за српску привреду и за оне који су корисници буџета, војна лица, пензионери, учитељи, лекари…

        Сада постоји и пројекат „Јужни ток“ и низ других пројеката и сви се суочавају са проблемима. Руским фирмама нису потребни посебни услови, то нису фирме које живе само један дан. Потребни су нормални партнери, који би волели Србију и желели да раде ефикасно у интересу њеног успона на узајамно корисној основи. О спремности Србије за то, како сам схватио, говорио је председник Николић.

        Постоје опструкције и у вези са Јужним током?

        Поставља се и питање „Јужног тока“. Овај пројекат је много већи него пројекат НИС-а. Ми - Русија и Србија - заједно учествујемо у пројекту каквог није било у Европи за много година. Сада радимо, да тако кажем, у једном фудбалском тиму. Али постоје и други тимови. Када неко у нашем тиму почне да трчи по терену и даје голове у наш гол, онда се поставља питање ко је тај играч који шутира у сопствени гол? За кога он ради?

        Нећу сад говорити шта ће Србији донети „Јужни ток“. То је веома добро познато. То је један од оних пројеката у којима је од самог почетка сасвим јасно да ће пре свега бити користан за Србију. Ипак, овим пројектима треба приступати паметно. Не ради се о томе да неко покушава да себи прибави корист на лукав начин; потребно је да људи буду професионалци. Да раде за Србију и за српски народ, иначе ништа неће моћи да се уради.

        Русија је наравно партнере тражила у пријатељским земљама. И Бугарска је наш пријатељ, и Србија, чак и са Мађарском и Словенијом имамо добре односе. И Италија је један од наших најближих пријатеља.

        Сада је потребно да заједно све реализујемо, а онда ће стићи и добит, посебно узимајући у обзир чињеницу да ће „Гаспром“ покрити све трошкове.

        Постоје и други пројекти. Њих ће реализовати неке земље које су јужније од Србије и оне ће остваривати добит, а губитник ће да испадне Србија. И Русија, заједно са Србијом.

        Ми јако ценимо оно што је председник Николић рекао у Москви, да ће се овај пројекат са српске стране реализовати квалификовано, у духу пријатељства и узимајући у обзир неопходност његове реализације. Ако ће се радити на такав начин, онда неће бити никаквих проблема.

        Ако сам добро разумео, постоји могућност да читава прича око „Јужног тока“ кроз Србију пропадне због нечега што су српске власти урадиле, или нису урадиле а било је договорено?

        Не, ја говорим о таквом контексту. Ви сте наравно чули изјаве председника Николића и Путина у Москви и тамо је речено да проблеме који постоје треба решавати у духу пријатељских односа. Значи, две ствари. С једне, да проблем постоји, с друге стране да они морају и требало би да буду решени.

        А зависи од Србије да ли ће бити решени?

        Ево да погледамо. Сада је већ новембар, а ми смо се договарали још прошле године да ће до децембра све бити усаглашено. То су биле техничке ствари; и њих је потребно урадити на време, тамо нема суштинских питања. Људи који се баве тим питањима овде, требало би да раде на време. Да раде професионално.

        Надам се да ће господин Алексеј Милер допутовати у најскорије време, кад ове ствари буду разрешене. Са Бугарском су се договорили о свему, бугарску деоницу су већ почели да изграђују и тако би требало да урадимо и у Србији. Мислим да ће тако и бити.

        Али, сад ја видим реакције неких људи у медијима. Видим да то нису реакције оних људи који су заинтересовани да овај пројекат почне да се реализује, него реакције људи који би урадили све како би овај пројекат пропао. Ми знамо за чију корист они раде. То није корист ни Русије, ни Србије.

        Пред Србијом стоје два кључна изазова: привлачење инвестиција и проналажење тржишта за производе. Онда би се привреда уздигла, људи би почели да живе боље и могли би се решавати и други проблеми. Тачно се то десило  у Русији од 2000. године, од тога је све почело. И у првом и у другом питању, Русија има суштински значај за Србију.

        Имам утисак да Србија не користи довољно ту прилику? Да ради у корист своје штете.

        Мислим да је то тачно - оно о чему је говорио господин Николић. Да је потребно боље користити могућности које имамо. Значи, потребни су људи који би разумели у чему је интерес Србије, паметни професионалци, стручњаци који су спремни за партнерство и који брзо могу да претворе потенцијале у стварност.

        Више пута смо до сада споменули званичну посету председника Николића Москви. Од тога што је чекао председника Путина сат и по времена до онога што је изговорено стекао се утисак да није примљен баш добро. Да ли је Русија љута на српско руководство?

        Између г. Путина и г. Николића већ су успостављени врло добри лични односи. Ја не знам колико је он чекао, јер нисам био тамо. Зато што сама посета није имала карактер званичне посете.

        Званичне посете припремају се пола године унапред и планирају у детаље. То је било приватно радно путовање. Пре неколико дана о томе је одлучио председник: с обзиром на важност за привреду Србије - отворити Инвестициони форум српских компанија у Москви. Ово је, ви знате, јако важно за успех форума такве врсте. То се практикује.

        Дакле, није било неке скривене поруке у томе?

        Пробајте да одете незванично у неку од земаља којима се Србија прикључује, у приватну посету, а онда да замолите пријем код њеног председника… У САД или у Немачку, на пример. Читава ствар је протумачена потпуно обрнуто.

        Ипак, због свега што се догађа са НИС-ом и „Јужним током“, морам да поставим питање да ли је Русија очекивала више од нових власти у Србији?

        У читавом низу грана привреде Русија поседује предности и има могућности за улагања. Русији притом нису потребне никакве погодности. Ми само говоримо о томе да Русија не жели да буде дискриминисана.

        Не говоримо, дакле, о томе да су на власт дошле неке снаге које су пријатељски расположене према Русији и да ми тражимо неке посебне услове. Не говоримо о томе. Него говоримо о томе да постоји читав низ грана привреде у којима би Русија и Србија могле да сарађују. Сада је бар потребно да покренете ово питање са „Јужним током“, „Руским железницама“ (реновирање железничких пруга)  „Лукојлом“.

        Да пређемо на политичка питања. У среду сте изговорили нешто што се одавно није чуло из уста неког од званичника Србије - да је Косово и Метохија саставни део Србије. Како објашњавате ту чињеницу?

        Ја мислим да у то нема никакве сумње. У Русији су одувек јасно говорили да Косово и Метохија јесте Србија. У складу са читавим међуародним законодавством, то јесте тако.

        Русија је заузела став да следи приступ који се разрађује и планира у самој Србији. Постоји изрека само слога Србина спасава; и у овом случају потребно је договарати се и имати заједнички приступ том проблему. А Русија је спремна да подржи тај заједнички став.

        Било је овде различитих приступа. Прва ствар, која још дозвољава Србији да покушава да пронађе решење, јесте чињеница да не признаје Косово као државу. И без обзира на то ко шта каже, Русија се труди да ову ситуацију држи у статусу кво.

        Русија се, притом, труди да одржи пријатељске односе са свима. Ми имамо наравно и своје интересе и желимо што мање проблема у том смислу. Без обзира на то, Русија сваки пут у Уједињеним нацијама, у Савету безбедности, гласа на другачији начин од осталих. Русија увек гласа онако како је потребно Србији. И фактички, ко још? Још само Кина. Ми чинимо то, без обзира на реакције. Сви који себе називају пријатељима Србије требало би да гласају тако. Ми говоримо да је Русија пријатељ Србије и да Косово и Метохија јесте Србија. Па нека и остали ваши пријатељи тако кажу, нека кажу да је Косово Србија. Ако то не говоре, па какви су то онда пријатељи?



       Дакле, ми чинимо све што је могуће у садашњим околностима. Сам Београд нас је замолио да не учествујемо у преговорима с Косовом у својству посредника. Рачунао је да ће Европска унија помоћи у одржању територијалног интегритета Србије. Надамо се да ће тако и бити. Ми реагујемо онако како то Србија сматра да ће за њу бити боље.

        У недељу су одржани локални избори по уставу и законима независног Косова. Како ће се Русија односити према томе?

        Још једна ствар треба да буде јасна, а тиче се Срба који живе на Косову. По овом питању ми се увек јасно изражавамо, јер су Срби живели тамо и треба и даље да живе тамо. Да би тамо живели и даље, не смеју да постоје претње њиховој безбедности. Све док таква претња постоји, снаге УН-а које су тамо распоређене, треба да буду распоређене и даље. Ми говоримо да смо пријатељи Србије и ми се залажемо да тамо остану снаге УН-а које обезбеђују сигурност Срба који тамо живе. Ви замолите друге ваше пријатеље, нека се и они заложе да тамо остану снаге УН-а које ће осигуравати животе Срба на Косову. Ако они кажу да то није потребно и да је потребно уклонити снаге УН-а из покрајине иако ће то створити претњу за Србе, опет се поставља исто питање: па какви су то пријатељи?

        У сваком случају, противимо се насилном решавању проблема. Они се морају решавати дипломатским средствима. Много ће лакше бити решени када се земља осећа снажнијом, када је на путу економског опоравка и када има подршку пријатеља. Иначе, проблем је јако тешко решити.

        Потребно је, такође, обезбедити и српске манастире на Косову. Русија је донирала неколико милиона долара за обнову манастира. Ко је још од ваших пријатеља учинио нешто слично да би очувао српске светиње на Косову? Ако ништа нису урадили, па какви су то пријатељи?

        Овде се поставља читав низ различитих питања, а ми радимо у оквиру могућег.

        Још једно питање везано за Косово. Постоји ли сценарио по коме би Русија дозволила у СБ да Косово постане чланица УН?

        Све док Србија каже да заузима непромењен став, ми нећемо променити наш став. Ми апсолутно тачно и прецизно поштујемо све договоре које имамо са Србијом и блокираћемо сваки покушај да Косово постане члан УН-а. Ако сама Србија и Београд кажу: признајте, онда је то друго питање.

        Са Косовом је нераскидиво повезан српски пут у ЕУ. Може ли он да се покаже као претња по односе Србије и Русије, да ли би могао да их угрози?

        Што се тиче ЕУ, Русија је увек заузимала јасан став и ту нема никаквог проблема. Србија није пре годину дана кренула у ЕУ, већ скоро 10-15 година. ЕУ је основ српског спољнополитичког курса. Дакле, већ више од десет година све снаге и напори Србије су усмерени ка приступању ЕУ. Мислим да ће тај процес потрајати још дуго.

        Ми се са поштовањем односимо према таквом ставу српског руководства. Али, Србија јесте независна држава и она сама одређује своју спољну политику. Она сама бира у какве организације или регионалне структуре жели да се учлани. То је једна страна приче.

        Друга страна приче је за нас јако важна, због могућности да ова приступања не нанесу штету нашим билатералним односима. Јер ми са Србијом имамо односе различитих врста, од културе и духовности до привреде. Надамо се да се у процесу прикључења неће наћи услови који ће нанети штету таквим нашим односима.

        Наравно, европски званичници и српско руководство кажу да такве штете неће бити. Ми се томе и надамо. Неке ствари ће, наравно, бити закомпликоване. Можда чак и суштински.

        Отворено да кажемо, центри развоја сада се налазе на Истоку. То је азијско-пацифичка регија. Тржишта се налазе тамо, а руско тржиште је значајно. Не само за пољопривредну производњу.

        Српски пољопривредни производи у Русију стижу без царина. Српски сељак и руски сељак у Русији своју робу сада продају под истим условима. Већ сада се у Русију извозе значајне количине пољопривредних производа из Србије; уз паметнији приступ организацији, те количине би могле бити  драстично веће. Здраво село је основ сваке државе.

        Баш се овде поставља питање шта ће од тога бити када Србија уђе у ЕУ? Мислим да је то сасвим јасно и не треба посебно објашњавати.

        Ту је, такође, и питање виза. Сада имамо безвизни режим, који је један од основа за проширивање туристичке размене. Без сумње је да ће приступање Србије ЕУ и то угрозити.

        Неке земље улажу у фабрике у Србији само због тога што  производе могу да извозе у Русију без царина; на руској телевизији можете да видите рекламе „Горења“, а њихов извоз врши се преко Србије, зато што за робу из ЕУ постоје други услови. То је још једно питање које ће бити постављено.

        Сада сам набројао само неколико примера, а има их још много. Сви ће они ићи у негативну страну биланса.

        Видимо и земље као што су Румунија и Бугарска. Оне су већ годинама чланице ЕУ, али ситуација са запосленошћу није баш добра.  Португалија је већ двадесет година у ЕУ, па ситуација није много боља него у Србији. То је лепа земља на мору, али 26 одсто незапослених… У Шпанији је иста прича, и у пола Италије… Хрватска се не тако давно прикључила ЕУ. Троши за одржавање великих канцеларија ЕУ више него што добије из Брисела. Шта је битно за привреду? Све наде уложене су у прођу цигарета у Србију, која је изван Уније.

        Читав процес приступања Европској унији ће, дакле, имати и  предности и мана. Неће ваљати ако буде више мана.

        Са моје тачке гледишта, питање се не тиче брзине приступања Србије, чиме толико воле да се хвале (не десет него осам, шест година, до 2020. године) него се ради о условима под којима ће се учланити, у заштити њене привреде, интереса. Журба, како се каже у Русији, добра је само током лова на буве. Није то оно што ће пролепшати живот Срба.

        Како би тек приближавање Србије НАТО-у могло да се одрази на српско-руске односе?

        Ми полазимо од тога да је НАТО остатак, атавизам из доба Хладног рата између САД-а  и СССР-а. Сад постоје покушаји да за нови циљ изаберу Русију, а Русија активно предлаже да буде склопљен правно обавезујући договор о европској безбедности који би подразумевао недељивост безбедности, одустајање од јачања властите безбедности на рачун других, превазилажење блоковских приступа. Ако они тврде да се и сами за то залажу, зашто не бисмо потписали такав споразум?

        Србија је више година била неутрална земља. Због каквог циља би требало да мења став? Можда из осећања захвалности на бомбардовању 1999. године? Или зато што је преплашена? Уосталом, да ли би чланство Србије у НАТО-у решило проблеме на Балкану? Да ли у НАТО-у и у Србији гледају једнако на те проблеме? Ово је питање, наравно, сасвим реторичко.

        Заступање уласка Србије у НАТО је несхватљиво, али будала има свуда. Видео сам неколико таквих људи, и сам њихов изглед може уплашити. Мислим да јавно мњење неће поћи таквим путем за наредних 100 година, али покушаји да се Србија у то увуче наравно да постоје. Они који дају паре, проналазе оне који за паре раде. Овде су неки људи спремни да раде и против интереса Србије.

Еврoазијске интеграције
 

        Ако се само говори да ЕУ нема алтернативу, онда губите своју снагу у преговорима. Тако је увек у дипломатији.

        Погледајмо две најбогатије земље у Европи, Швајцарску и Норвешку. Оне нису чланице ЕУ, а нису пропале. Дакле, то су различите ствари, благостање и чланство у Европској унији. Притом, није сигурно да ће месо, млеко и шљиве из Србије потећи у ЕУ када Србија постане њен члан. Бугари нису успели. Ни Грци.

        Суштина је у томе да алтернатива постоји. Јер ако ЕУ нема алтернативе, постављаће вам стално нове услове, и на крају привреда Србије - срушена, народ пати, култура у паду, ћирилица је укинута, односи са братским народима покварени. Једно радује - свакодневно ће се лако одржавати „параде“, говорити младим људима и деци да је то супер, да је то тако европски - урушавати породицу, уништавати корене Срба, дању и ноћу јешће се ГМО храна, и сви ће бити задовољни…

Алтернатива?
 

        У последњој деценији говорило се о Заједници независних држава, али сада се све више ради о Евроазијском економском савезу (узгред речено, Европска унија јесте исто савез, али због неких разлога у Србији се употребљава „изворно словенска“ реч за то - унија) који тренутно укључује три земље: Русију, Белорусију и Казахстан.

        Савез ће се формирати и почети живот од јануара 2015. године и за сарадњу са њим заинтересоване су многе земље, на пример, Израел, Индија, чак и Турска.

Али, пре учлањења у Европску унију и после учлањења, у интересу Србије и српске привреде било би да пронађе моделе сарадње са Евроазијским економским савезом.

        Савез је у Србији још слабо представљен иако би могао да буде веома користан за читаву земљу.

        Деветог новембра у Центру „Сава“  биће одржана друштвенополитичка конференција о овим интеграцијама. А 25. новембра  договорили смо се са Групом пријатељства са Русијом у Народној скупштини Србије, узгред речено, најбројнијом у Скупштини - 62 посланика, доћи ће представници Евроазијске економске комисије и депутати руске државне Думе и стручњаци политиколози, који ће српским посланицима предочити различите модалитете интеграција у Евроазијски савез. Мислим да ће то бити веома корисно за Србе, зато што се живот не завршава на преговорима са Европском унијом. Не почиње од прикључења Европској унији. Фетишизам овде није згодан.



Факти


131  Форум / Срби у окружењу и расејању / Одг: Геноцидна држава Хрватска: Некада и сада.... послато: Октобар 31, 2013, 09:08:25
ДВА МЕТКА ЗА УСТАШУ:

Ко је четник Благоје Јововић који је убио Анта Павелића?




Благоје Јововић, човек који је извршио атентат на Анта Павелића, кога је озлоглашени усташки вођа молио за милост, био је припадник бјелопавлићке четничке бригаде. Атентат је извршио да би осветио све жртве које су страдале од усташке руке

Благоје Јововић пресудио је Анти Павелићу с два метка, а рекао је да је то учинио како би осветио све српске жртве које су страдале од усташке руке током Другог светског рата.
Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда, с којим је учествовао у борбама на Пљевљима.

Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао с дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.

После тога прешао је у четнике, код пуковника Баја Станишића, који му је пре рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи.

Септембра 1944. године налазио се у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре с Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић.

Путовали су малим бродом који се звао „Тендер” од Котора до Тарантоа у Италији. Када су пристали, сачекао их је амерички капетан и одвео их у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре с Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана.

Благоје је у Италији боравио у разним избегличким логорима. Радио је једно време у Интелиџенс сервису и том приликом упознао Рандолфа Черчила.

За време рада у Интелиџенс сервису упознао је и неке Јевреје који су га обавестили да Анта Павелића у Италији крије Католичка црква, под лажним именом. Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га ликвидира.

Септембра 1947. испловио је из Ђенове за Буенос Ајрес. У Аргентини је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.

Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава“, један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић” и члан управе удружења “Његош”.

Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен почетком 1957. Подаци нису садржали информацију о правом идентитету  Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје.

Касније им се придружио Мило Кривокапић. Донета је одлука да се атентат изврши 9. априла 1957, дан уочи прославе Дана независности НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Кривокапић су се упутили у место Паламор, где је Павелић дуже живео.

Тог дана, Павелић је пошао са женом и ћерком, па су одлучили да атентат изврше наредног дана.

У среду, 10. априла у 9 часова увече, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака.

Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост.

Како је то изгледало можда најбоље описују речи самог Благоја Јововића о том случају, а које су записане у књизи “Два метка за Павелића”:

- Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видео… Почео да виче: ”Мајку ти јебем српско-јеврејску, комунистичку! Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту. Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити! Да ли да га пребијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… Али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом? И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу. Неко виче: ”Јуре, Јуре!”И пуца се према мени. Ја се окренем и пуцам у том правцу.Испалим три хица. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом. Народ излази. Питају – шта је било ? Онако задихан, говорим им: ”Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се, па пуцају на све живо!” ”Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују. Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај – сликовито је дочарао Јововић.

Аргентински новинари успели су да дођу до рањеног Павелића тражећи од њега интервју. Иако је био у болничком кревету, примио их је и представио се као човек „који је много учинио захрватски народ”. Између осталог, осврнуо се се и на покушај атентата и рекао:

“Знајте, господо, атентат није извршио некакав емисар југословенског посланства, нити агент интернационалног комунизма. Иза овог крије се друга личност...”

Задобијене ране од атентата Павелићу никад се нису зацелиле, пошто је боловао од дијабетеса. Умро је у рано јутро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду, од последица атентата.

После 55 година Благоје Јововић је 1999. посетио први пут СР Југославију. Допутовао је из Аргентине и посетио манастир Острог, сусрео се с митрополитом Амфилохијем Радовићем и том приликом рекао да је он човек који је убио Анту Павелића.

После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на Павелића 1957. године у Ломас де Паламору, Буенос Ајресу. Благоје боравећи под Острогом, посетио је родно село Косић и гробље својих предака.

Умро је 2. јуна 1999. у Росариу, Аргентини, само неколико месеци после посете, прве и последње, свом родном крају.

Срби на окуп




Нека ти је лака земља јуначе. Брозова власт је ћутала, Католичка црква је крила Павелића монструма, ти си му пресудио.
Слава ти и хвала!!
132  Форум / Политика / Одг: Политичке странке, коалиције, избори... послато: Октобар 26, 2013, 16:04:41
Да ли је Српска напредна странка пред распадом?

 

Ексер у Вучићевом ковчегу

Раскол који се у Српској напредној странци дешава последњих месеци, унапред је испланиран, јер је ова странка настала да обави посао и да нестане. Кључна реч је Косово. Кад то буде завршено, Александар Вучић, у завршном чину свог издајничког сценарија, планира да направи коалицију са Демократском странком, у којој ће главну реч водити његов политички идол, Миодраг Ракић, бивши шеф Тадићевог кабинета и чувар прљавог веша истакнутих политичара и тајкуна. Томислав Николић има две могућности. Да га политички „разбаштини“, или да га „као сина“ испрати са „отпремнином“ и поздрави његове даље лудости. Ни једно ни друго неће помоћи Вучићу да се извуче од изолације коју му је одређена од светских центара моћи

Прошле недеље, Српска напредна странка је прославила мали јубилеј. Пет година од оснивања. А већ на власти, и пред распадом! Дневни лист Информер, билтен Александра Вучића, драматично је најавио 11. октобра на насловној страни, као ексклузивну вест – Почео рат у СНС – Лов на Вучића! Сутрадан је на насловној страни свог службеног гласила председник напредњака одговорио – Хоће да ме смене! Па нек пробају!

Након прошлогодишњих мајских парламентарних и председничких избора, када је новоизабрани председник Србије Томислав Николић поверио мандат за састав Владе Србије Ивици Дачићу, тада потпредседник, а потом и председник Српске напредне странке Александар Вучић, започео је свом жестином рат против кандидата за премијера Дачића, и Владе у којој је он планиран за подпредседника! Крвави пир овог шизофреничара и педера још траје. Да подсетимо: одмах по именовања Дачића за мандатара, Вучић је брже боље одлетео у САД, на састанак са службеником у Стејт департменту.

Када је 15. јула прошле године из Вашингтона, у кратком саопштењу, Александар Вучић између осталог поручио да је имао разговоре у Стејт департменту и да ће “…Сједињене америчке државе подржати Србију на европском путу и у борби против корупције и криминала, али да постоји отворена питање Косова и Метохије, и да ће Србија морати да прихвати болне компромисе“ – било је јасно шта нам овај шизофреничар обећава. „…Уверен сам да ћемо испунити оно што је претходна влада договорила“ – поручио нам је, а режимски медији нису нагласили да је он разговарао, уствари, са нижим службеником Стејт департмента у Канцеларији за Евро-Азију и шефом одсека за Балкан Дејвидом Бергером! Реч је, иначе, о треће разредном службенику америчке дипломатије!

Шта је, заправо, тражио господин Вучић у Стејт департменту, када му је осам дана раније, заменик државног секретара спољних послова САД-а описао ставове америчке политике и њена очекивања од Србије?

Од америчког саговорника, г. Дејвида Бергмана, господин Вучић је тражио велика улагања САД-а и америчких компанија у Србију. Одговорено му је, како је то кратко саопштио Стејт департмент, да државним новцем располаже Конгрес САД, а да америчке компаније самостално одлучују о инвестицијама по свету, и да је Србија на последњем месту, по том питању. У том разговору господину Вучићу је саопштено да је договорено, да Русија има новца и да планира велика улагања у Србију!

Неколико месеци након оснивања Српске напредне странке, Владан Батић ме позвао на кафу у хотелу Москва. Били су присутни новинари Миломир Марић, Предраг Сарапа и мој помоћник Никола Влаховић. Владан нас је обавестио да му је Миодраг Ракић јавио да је Вучић, пред камерама Ракићеве тајне службе, дао свечану заклетву да ће, кад му се нареди, разбити тек основану партију, да ће је одвојити од Томислава Николића и да ће заједно са жутима вечно владати Србијом.

Мени је било нелагодно, а одговорио сам кратко: да, у Србији је све могуће – мада сам имао оперативне информације које су потврђивале страсну љубавну везу Александра Вучића и скота Миодрага Ракића. Наиме, након што је Војислав Коштуница поднео оставку, Вучић је, истог тог момента, прекинуо сваки контакт са његовим шефом кабинета Александром Никитовићем. Дуго сам пратио, по потреби посла, њихове контакте и шетње поред Дунава, и често ми се, док сам реферисао, повраћало, јер политичко деловање Вучића је за жаљење и презир. Њега занима само туђе дупе, и новац. Он је опчињен шефовима кабинета Важних Другова. А Миодраг Ракић, његова нова љубав, је био шеф кабинета председника Србије Бориса Тадића.

Вучићев сан-коалиција са демократама

Од почетка Вучићеве мисије у Влади Србије, његових свакодневних најава о инвестицијма, милијардама долара, о обрачуну са корупцијом и организованим криминалом, о “болним и тешким суочавањем са оним што нас очекује“, написао сам, још у августу прошле године, да ће нас политика Александра Вучића одвести у потпуну пропаст, и да је сасвим могуће да са њим Србија нестане као држава! Да ли је Вучић спроводио ових 15 месеци политику Српске напредне странке? О, не, не.

Као и што је Таблоид и претпоставио у августу прошле године, Вучић је снажно спроводио политику мафије која је поражен на прошлогодишњим изборима. Уз пуну подршку Томислава Николића, Вучић је оставио, ван сваке логике и законских ограничења, на месту директора полиције Милорада Вељовића, десну руку Миодрага Ракића, који је на челу полицијске мафија која дави Србију, а директиве добија од полиције и мафије из Црне Горе! Опчињен утицајем који је претходно имао Миодраг Ракић, већ првог дана, уласком у Владу Србије, Вучић је, уцењујући председника Николића, захтевао да га, ван уставног устројства, он именује за “координатора рада свих служби безбедности у Србији“.

Вучић је пожелео да постане Миодраг Ракић! Јер и господин Ракић је, као шеф кабинета председника Србије, био секретар Савета за националну безбедност. Захваљујући чињеници да је његов шеф Борис Тадић био лењ, и да није волео да ради, Ракић је примао извештаје безбедоносних служби, које није ни прослеђивао председнику, а које он, по законима, није смео да чита! После се Ракић потпуно осамосталио, и самостално је руководио са Милорадом Вељовићем, директором полиције и Сашом Вукадиновићем, директором БИА, који су, по његовом налогу, прикупљали информације о личном животу политичара, о пословима тајкуна и мафије. Потом их је Ракић уцењивао, узимајући им милионске своте новца. Они су од банака подизали десетине милиона кредита, које нису враћали, а новац су прослеђивали Ракићу и Борису Тадићу. Зашто је Вучић одлучио да баш сада крене у обрачун са странком на чијем је челу?

Оптужујући члана Председништва СНС-а и народног посланика Владимира Цвијана да му, наводно, ради иза леђа, Вучић је, уствари, објавио рат Николићу и странци, желећи да након свега што је урадио Србији, покуша да на власти остане заједно са Демократском странком? Вучић је за велике паре продао Космет, а након избора 3. новембра, Србија више неће бити присутна на Косову. Да би замајавао грађане сталном причом о себи, његовом месијанству и опасностима којима се наводно овај курвин син излаже да би нас спасао од пропасти, Вучић планира да обори Владу Србије и да на новим изборима, са патрљком од СНС-а, уђе у коалицију са Јовановићем, Чанком и Демократском странком. Тако он планира.

Шта је “згрешио“ Владимир Цвијан?

Вучић је плански ударио на Цвијана. Господин Цвијан је 28. марта 2010. године поднео оставку на место генералног секретара председника Србије! Он је, формално, био шеф Миодрагу Ракићу. По налогу Ракића, да Цвијан ипак буде под контролом, Вучић је позвао Цвијана у своју партију, свакодневно реферишући Ракићу о његовим активностима. Као искусном адвокату, Вучић му је у странци поверио деликатан задатак.

О томе за Таблоид сведочи Ђорђе Вишекруна, доскорашњи блиски пријатељ Александра Вучића. Он тврди да је Цвијан, уочи прошлогодишње изборне кампање, био задужен да прикупља донације за странку. Чинио је то, каже Вишекруна, искључиво по Вучићевом налогу. Новац је доносио у странку и предавао их је Вучићу. Цвијан није узео динар за себе… Кад Цвијана склоне, тврди Вишекруна, онда Вучић више нема обавезу да врате паре…Ни Станку Суботићу Цанету, ни Славиши Пурићу, ни Мирославу Мишковићу, ни Јоци Амстердаму… А док им је доносио паре, био је супер, наводи Вишекруна.

-Причао сам са Вучићем много пута о Цвијану, он га је хвалио као поштеног човека, и причао ми је колико су узели пара од Мирослава Мишковића, од Јоце Амстердама, од мање знаних бизнисмена и жестоких момака у време кампање. Много је пара у питању, и не знам како ће их Вучић оправдати. Поготову како ће изаћи на крај са члановима странке, који су од уста одвајали, распродајући имовину, давали су за странку по неколико хиљада, или десетине хиљада евра, а све је то завршило у Вучићевом џепу – тврди Вишекруна, и додаје да Вучић цепањем странке жели да се свих тих људи ратосиља.

Када је ушао у Владу Србије, Александар Вучић је прогласио непожељним и неподобим за сарадњу све оне страначке активисте који су му дали новац и жестоко били ангажовани у кампањи странке. У министарствима су, по налогу Вучића, на кључним местима остали сви они са списка које му је доставио Миодраг Ракић. Незадовољство чланства СНС-а према Вучић сваким даном је расло, и хиљаде активиста су бесни и огорчени на председника странке.

Ипак, више од свега тога, Вучића плаше неизмирене обавезе према Јоци Амстердаму…Све што Александар Вучић изговори, гола је лаж! Његова најављена борба против организованог криминала скандалозно се завршила. Ниједан значајан члан мафије Бориса Тадића није ни позван на разговор у полицију. Процесуирање оних који су учествовали у 24 приватизације државних предузећа прерасло је у лакрдију. Од 70 милијарди евра, колико је покрала мафија Бориса Тадића, Вучић није дирнуо ни у један рачун!

Његов обрачун са Мирославом Мишковићем, који је позамашним свотама финансирао СНС и Вучића лично, резултат је налога који је добио од Владимира Бебе Поповића, који такође навија Вучића из Подгорице!

Повратак Ракића и Вучићева нова плоча

Саветници Александра Вучића у Влади су Ракићеви људи! Синиша Мали је био саветник Мирка Цветковића, а предходно директор за тендере у Агенцији за приватизацију. Сузана Васиљевић, са својим момком, Французом, обавештајцем, хара у Вучићевом кабинету! Александар Вучић у свом окружењу више нема страначких колега!

Сви они који су опељешили Србију, спокојни су. Бранко Радујко, бивши генерални директор Телекома, за чијег мандата је ово јавно преузеће опљачкано за прко милијарду евра, не помиње се у јавности. Ни његове куће, возни парк, ни банковни рачуни. Лутрија Србије је опљачкана за 50 милиона евра, али ником ништа, бивша директора је садашња супруга Бориса Тадића.
Смењени градоначелник Драган Ђилас пао је захваљујући упорности осамостаљеног Градског одбора СНС-а, на чијем је челу Небојша Стефановић, председник српског парламента. Иако је и сам Вучић оптуживао Ђиласа да је опљачкао за милијарду евра Београд, он му је јавно поручивао да не треба да брине. Он га неће мењати. Јер, Ђилас је плаћао и плаћао…

У велике неприлике Вучић је доспео одласком Миодрага Ракића на лечење и Канцер центар у Њујорку. У том периоду, Вучић је лудовао и туговао, претио нам да он зна да је „готов“, да ће га убити, притом ружи Србе на сва уста. Повратком Ракића из Њујорка, Вучић мења плочу. „Лепи, кеву ти јебем, знаш шта си обећао. Шта чекаш, што не руши ту багру“- запретио му је Ракић. И Вучић се одмах дао на посао. Развалиће СНС и удружиће се са Ракићем, ако му Бог да живота.

Двојац Ракић-Вучић планира да смене Ђиласа са места председника странке, ида на то место дође подпредседник Ракић. Онда би Ракић био начелу Владе Србије, док је жив, а Вучић би га после смрти заменио. Ракићу је, да подсетимо, извађена простата и тестиси и део плућног крила, а болест плућа је залечена. Од очију јавности крију се унутрашњи сукоби у СНС-у. Вучић их жељно очекује и продубљује. Њему су ближи чланови геј заједнице, којих је пуна Демократска странка и Чедина партија, него његови бивши радикали.

Кружењем до лафета

Да би ограничио Вучићево дивљање, Николић је свог сина Радомира поставио за председника Извршног одбора странке. Небојша Родић, одан Николићу, министар је одбране и контролише војне службе безбедности. Вучић жели да руководи Безбедоносно информативном агенцијом, а из Подгорице Поповић и црногорска мафија тражи од њега да на то место постави Родољуба Миловића, начелника Управе криминалистичке полиције МУП-а Србије.

Али, Вучић је сада у опкољавању. Његова суманута веза са арапским фундаменталистичким режимом, које је желео да уведе у Србију и отвори пут Ал Каиди да вршља по Европи, учинила га је човеком опасних намера. Он је изолован, и ниједан озбиљан државник не жели да се са њим сретне. Даље, његово ангажовање за саветнике Штрос Кана и Гузнера из Аустрије, показало је да је он малоумник, јер су обојица проскрибоване личности у у европским центрима моћи. Александар Вучић је од Албанаца узео милијарде евра за продају Космета. Али, Срби остају на својим огњиштима, а свет није више заинтересован ни за Албанце, ни за Косово. Шта ће бити ако Вучић не успе да испуни обећања? Са ким год се руковао, Вучић га је преварио. Он се преваром бави, као научно-истраживачким радом.

Биографија Александра Вучића је оптерећујућа. Он је двадесет година био лајавац на европске интеграције, ратнохушкач, а сво време је био на апанажи Милошевићеве тајне полиције, и потом плаћеник Бориса Тадића. Сада је продао Космет, завршио је један богохулан посао, и они који су стајали иза тог пројекта желе да га се што пре ослободе. А зна се како су сурово завршили они који су се издавали и продавали.

Пре три недеље, Вучић је за 500 хиљада евра купио извесној Тањи Ђукановић кућу у Лозници. Она му изиграва невенчану супругу, јер Вучић не сме да јавно призна да је геј. Упућени тврде да се овај психопата ноћу буди и сабира новац који је отео и опљачкао. Та похлепа ће му доћи главе.

Према садашњем распореду снага, Вучић контролише скоро половину страначког Главног одбора, али га чланство по унутрашњости презире као обичног криминалца. С друге стране, осим што утицајни кругови желе Вучићево смакуће, српски председник Николић има овлашћења да га смени са места “координатора рада служби безбедности“, а може да утиче на чланство у СНС-у да Вучића истерају из партије. Наравно, Николић за сада нема таквих амбиција, јер му Вучић попушта и испуњава његове захтеве. Привремено.

Рат у СНС-у брзо ће ескалирати, јер је Вучић, очигледно је, свима дојадио – и у странци, и у Влади, и у иностранству. А када се тај круг затвори, онда долази лафет.

Милован Бркић


Фонд СК
133  Форум / Политика / Одг: Политичке странке, коалиције, избори... послато: Октобар 26, 2013, 15:45:19

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=JGVt6w1Vbd0" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=JGVt6w1Vbd0</a>


Море, где су моји сендвичи!
134  Форум / Свет / Одг: О Путину...или о Русији на други начин послато: Октобар 25, 2013, 15:02:23
Интересантно је колико је Запад аутистичан и у којој мери још држе главу у песку.
Овај чланак је сјано одрађен и само је показатељ у којој мери Руси ништа више не препуштају случају, све прате и читају.
Русија чврсто корача и веч је предводник оног дела Света који се никада неће помирити са америчком хегемонијом.
135  Форум / Свет / Одг: О Путину...или о Русији на други начин послато: Октобар 25, 2013, 14:55:56
ВЕЛИКИ ЗАПАДНИ МЕДИЈИ: Путинова игра на неколико нивоа


LE MONDE, GUARDIAN, SÜDDEUTSCHE ZEITUNG, GAZETA WYBORCZA, EL PAÍS, LA STAMPA - О РУСИЈИ И ЊЕНОМ ЛИДЕРУ (крај)


    ПОЉСКА, Gazeta Wyborcza: Евроазијски савез, који је „лични Путинов пројекат”, „циничан покушај да се успостави сфера утицаја Русије каква је била ранија Совјетског Савеза”. Али, у Варшави, као и у Лондону, сматрају да Русија слаби. Зато фактор времена има одлучујући значај
    ШПАНИЈА, El País: У преговорима о укидању виза за грађане Русије за путовања у Шенгенску зону или одбијањем да призна Косово, Шпанија „испољава тенденцију да се приклања Русији. Шпанија ће једног лепог дана схватити да пријатељски и некритичан став нису довољни за то да Русија заиста сматра Шпанију за стратешког партнера
    ИТАЛИЈА, La Stampa: Не може се рећи, признаје Тоскано, да је Русија престала да прави проблеме САД-у и да се супротставља интересима САД помажући непријатељима Америке, вршећи притисак на земље које захваљујући напорима Русије остају у сфери њеног утицаја у Средњој Азији, Закавказју и Украјини и противећи се америчким плановима о размештању противракетног система близу њених граница. Ипак, сви ти „гамбити” су део веће и значајније дипломатске игре  - игре, коју Русија намерава да игра на неколико нивоа


„КАКО бисте ви решили такав проблем, као што је Русија?””-  овакво питање поставио је британски лист Guardian политичким коментаторима водећих европских издања: Le Monde, Guardian, Süddeutsche Zeitung, Gazeta Wyborcza, El País и La Stampa.

Под истим таквим насловом - на читаве две странице – Guardian је 17. октобра 2013. објавио одговоре европских експерата посвећене Русији (ДРУГИ ДЕО).


Gazeta Wyborcza

       Пољска, Gazeta Wyborcza: Павел Свебода сматра да са политичког становишта Русија више није фактор за Пољску. Ипак, по његовом мишљењу, руска култура је веома популарна у Пољској, и у том правцу „руска душа” и даље побуђује радозналост. Али, у наставку читав Свебодин текст представљен у Guardian-у оповргава његову почетну тезу о томе да за Пољску Русија није „политички фактор”.

          Полазећи од текста може се извести закључак да Русија остаје најважнији фактор супротстављања источној политици Пољске.

          По Свебодином мишљењу Русија је учинила стратешку грешку када се противила атлантским тежњама Централне Европе. То је довело до тога да су нове чланице ЕУ из Источне Европе биле толико „иритиране” да су стале у редове „нових ратника Хладног рата”. Пољска је чак, блокирала избор за дужност председника Европске комисије, Финца Пава Липонена, због његове повезаности са руским бизнисом.

          Ова теза изазива сумњу. Беспоговорно прихватање напредовања НАТО-а на Исток од стране Москве, тешко да би се одразило на односе „нових Европљана” према Русији. Истина, од тада су се, сматра Свебода, односи мало одмрзли. У малом обиму почела је прекогранична трговина између Пољске и руске енклаве Калињинграда. Повећана је и трговина између Пољске и Русије, али она политички не утиче на Пољску.

          Свебода констатује: „Шокирани смо руском политиком у Сирији, али истовремено смо задовољни тиме што због заузетости на Блиском Истоку Русија мало пажње посвећује Источној Европи”.

          По питању, тако деликатном као што је енергетска зависност, Свебода сматра да је Пољска коначно почела да ради свој „домаћи задатак”. Била је одложена изградња терминала за прихватање течног природног гаса у Свиноусцу, али ће терминал бити изграђен следеће 2014. г.

          Нико у Пољској не би негирао да су послови у вези са гасом из шкриљаца директно повезани са односима са руским „Газпромом”. Са друге стране, пољско руководство забринуто посматра руску одбрамбену политику. Пољска не разуме „немарност” НАТО-а према војном потенцијалу Русије. Руска армија има озбиљне недостатке, али Русија је и даље нуклеарна сила и у том смислу непредвидива – сматра пољски експерт.

          „Можда је Грузијски рат 2008.  заборављен на Западу, али не и у Пољској” – констатује Свебода.

          Затим остаје Украјина – „велики простор на којем су Пољска и Русија водиле дугу, стратешку борбу”. Сада су пољски лидери указали да је Кремљ почео да врши притисак на Кијев да се одрекне својих амбиција о придруживању ЕУ.

          У Пољској сматрају да је Евроазијски савез, који је „лични Путинов пројекат”, „циничан покушај да се успостави сфера утицаја Русије каква је била ранија Совјетског Савеза”. Украјински председник, Виктор Јанукович, покушао је да игра на оба пута, али је сада, како се чини Варшави, расположен да потпише споразум са ЕУ. Украјина је за Пољску – приоритет. „Док се мастило не осуши на споразуму Украјине са ЕУ, Варшава ће наставити да ради на њеном укључивању у Европу” – тврди Свебода.

          Шта то за будућност значи? По мишљењу пољског колумнисте Европска унија се затворила према Русији. Током последњих година покушавано је све: преговори о трговини, разговори о „заједничким просторима”. Улазак Русије у СТО изнедрио је наде које се до сада нису оствариле. Надали су се да ће Русија следити пример Кине, која је улазак у СТО искористила за интеграцију у глобални економски систем да би се реформисала и отворила.

          ЕУ је признала да у блиској будућности Русија неће ићи тим путем. За сада Русија игра на ишчекивању надајући се да ће промене у светском поретку одговарати новом духу Кремља. Пољска такође чека...

          Овако значајно завршио је свој одговор на питање Guardian-а „Како бисте решили проблем, као што је Русија?”, колумниста пољског либералног издања Gazeta Wyborcza и директор варшавског аналитичког центра Demos Europa, Павел Свебода. У Варшави, као и у Лондону, сматрају да Русија слаби. Зато фактор времена има одлучујући значај.

El País

          Шпанија, El País: Кармен Клаудин сматра да Путинова Русија за Шпанију не представља проблем. Последњи догађаји који су поново ставили Русију у центар светске пажње, њена улога у Сирији или притисак на Украјину да са ЕУ не потпише споразум о придруживању у новембру ове године, све то још није заслужило никакву посебну пажњу у Мадриду. Клаудин указује да чак ни потписивање споразума о стратешком партнерству између две земље у марту 2009. није дало никакве знакове да Русија уистину озбиљно схвата Шпанију као земљу која има некакав ауторитет у ЕУ.

          Нова концепција спољне политике Русије, објављена у фебруару 2013. г., у којој је свака реч пажљиво одмерена посвећује издвојен став значају развоја билатералних односа са европским земљама, Немачком, Француском, Италијом и Холандијом. А Шпанија није ни поменута и њој припада место у категорији и „друге”.

          Војни споразум о сарадњи, потписан у јулу 2013., очигледно је најозбиљнији догађај у билатералним односима Шпаније и Русије. У својој политици према Русији Шпанија се ретко одваја од Брисела. Ипак, у преговорима о укидању виза за грађане Русије за путовања у Шенгенску зону или одбијањем да призна Косово, Шпанија „испољава тенденцију да се приклања Русији”.

          Клаудин додаје да ће, можда, Шпанија једног лепог дана схватити да пријатељски и некритичан став нису довољни за то да Русија заиста сматра Шпанију за стратешког партнера. Неоспорно је да је закључивање уговора значајно, али то није оно што чини политику – закључује коментатор шпанског издања El País.


                                            Роберто Тоскано

           Италија, La Stampa: Роберто Тоскано се слаже да је последњих недеља Русија показала снажна својства сигурности, која су током извесног времена и иначе била карактеристична за политику и стил Владимира Путина. Нема никакве сумње да је тријумфалном деловању Русије у Сирији допринела неодређена позиција Барака Обаме по том питању, пошто је амерички председник ушао у битку у коју ни сам није веровао. Својом дипломатском иницијативом о забрани хемијског оружја Путин је Обами понудио излаз. Али, било би погрешно сматрати ту политичку победу као једнократан случај – сматра италијански коментатор.

          Уместо тога треба обратити пажњу на недавне догађаје као на плод доследне политичке стратегије Русије и Путина, чији су циљеви јасни. Све је почело од понижења које су руски грађани осетили, чак и они који су антикомунистички опредељени, због нестанка бившег глобалног утицаја Русије и распарчавања државе. Управо такво гледиште је изражено 2005. г. када је Путин формулисао крај СССР-а као „највећу катастрофу ХХ века”.

          Како Русија може да превазиђе то понижење и врати свој утицај у свету? И у којој мери су те амбиције компатибилне са интересима Европљана и Италијана? – пита се Тоскано. Он сматра да је „Путин амбициозан, али не пати од маније величине”. Он сасвим добро зна да се биполарни свет неће вратити и да статус Америке не може бити оспорен или чак избалансиран. Руководећи се реалношћу, Путин је схватио да је једини начин на који Русија може да подржи своје интересе – дипломатија.

          Не може се рећи, признаје Тоскано, да је Русија престала да прави проблеме САД-у и да се супротставља интересима САД помажући непријатељима Америке, вршећи притисак на земље које захваљујући напорима Русије остају у сфери њеног утицаја у Средњој Азији, Закавказју и Украјини и противећи се америчким плановима о размештању противракетног система близу њених граница. Ипак, сви ти „гамбити” су део веће и значајније дипломатске игре  - игре, коју Русија намерава да игра на неколико нивоа. Са становишта Тоскана, доказ за ову тезу је текст „Концепције спољне политике Русије”, који је прихваћен у фебруару ове године.

          Сматрајући да нема и никада више неће бити биполарног света, Москва истовремено воли да подсети САД, као што је то недавно учинио Путин у свом „провокативном” тексту у New York Times-у, да се њихов сан о униполарном свету није остварио. Остаје место за мултиполарни свет у којем су, кад се ради о организовању структуре и правила међународног система, неке земље више равноправне него друге. „Али, зар у мултиполарном свету ЕУ не може да тражи за себе глобалну улогу?” – поставља питање коментатор издања La Stampa.

          Руски изазов може се посматрати са критичког становишта САД и Европе (неће се сви њихови интереси подударати), али они не смеју бити слепо непријатељски. Италија је увек сматрала да је Русија за њу изузетно занимљив трговинско-економски партнер, али не ради се само о економији.

          Ако Русија пређе из своје познате „нет-политике” у ОУН да флексибилније води игру у покушају да изгради свој утицај кроз ОУН, а не против ОУН – то ће допринети земљи као што је Италија која води мултилатералну спољну политику, сматра Тоскано.

          Као што потврђује њена концепција спољне политике, Русија не намерава да се одрекне привилегованог статуса сталног члана Савета Безбедности ОУН-а. Она, чак инсистира да састав тог органа ОУН-а буде репрезентативнији и већи. Исто тако мисли и Италија. Рим има опрезан однос, али и суштински оптимизам у вези са Русијом – тиме завршава свој приказ коментатор Роберто Тоскано италијанске La Stampa.

          РЕГНУМОВО „ПОДВЛАЧЕЊЕ ЦРТЕ”: Дакле, може да се констатује да коментатори водећих европских средстава јавног информисања нису понудили читаоцима Guardian-а никакве видљиве рецепте за решење „проблема Русије”. Пре свега они полазе од садашње динамике догађаја, која, иако демонстрира конфликт, не води ка прекиду односа. При таквом развоју догађаја у Европи више рачунају на фактор времена. Може се закључити и да се према ономе што се дешава у нашој земљи најсталоженије односе земље Јужне Европе.

          Велике земље – Француска, Немачка и Велика Британија више су заинтересоване за промоцију својих економских интереса у Русији него за одбрану „вредности”.

          Пољска промовише своје сопствене геополитичке интересе у односу на Русију. Сузбијање Русије одвија се путем стратегије „Источног партнерства”. Решење „проблема Русије даје фактор времена, сматрају у Пољској.

          (Приказ: московска агенција РЕГНУМ)


Факти
136  Форум / Свет / О Путину...или о Русији на други начин послато: Октобар 25, 2013, 14:29:49
ВЕЛИКИ ЗАПАДНИ МЕДИЈИ: Тврд је Путин „воћка чудновата“...


LE MONDE, GUARDIAN, SÜDDEUTSCHE ZEITUNG, GAZETA WYBORCZA, EL PAÍS, LA STAMPA - О РУСИЈИ И ЊЕНОМ ЛИДЕРУ (1)


    ФРАНЦУСКА, Le Monde: Током своје прве званичне посете Москви у фебруару 2013. Оланд је  сумирао свој однос према „репресивном поретку нових Путинових закона“: „Ја нисам овде због тога да судим. Ја нисам овде да дајем оцене“... Слична уздржаност вероватно ће бити приметна и у спољној политици у случају ако се она не буде директно тицала интереса Француске
    БРИТАНИЈА The Guardian: Oдавно je јасно да Владимир Путин - „није џентлмен“, већ националиста и поборник јаке Русије…Путин је веома професионалан. Он је веома добро информисан. Он је склон да врши притисак на осетљива места, ако види да за то има могућности. Он није - дипломата. Он није момак којег можете позвати на вечерње дружење и шољу чаја. Али, ми морамо правити бизнис с њим
    НEMAЧKA, Süddeutsche Zeitung: Постоји само један аспект спољне политике где нема немачке сагласности - то је Русија. То је својеврсна традиција у модерној Немачкој. У центру дебате је питање: како се понашати у односу на руског председника који потискује критичаре код куће, а напада критичаре у иностранству


          „КАКО бисте ви решили такав проблем, као што је Русија?“ -  овакво питање поставио је британски лист Guardian политичким коментаторима водећих европских издања: Le Monde, Guardian, Süddeutsche Zeitung, Gazeta Wyborcza, El País, La Stampa.

          Под истим таквим насловом на читаве две странице Guardian-а 17. октобра 2013. објављени су одговори европских експерата посвећени Русији.

          Енглеско издање констатује: „Од свог дипломатског тријумфа поводом Сирије до утамничења активиста Гринписа, самопоуздање које је стекао Кремљ, истовремено збуњује и приморава Европу на размишљање. Руски председник, Владимир Путин, одредио је енергичан карактер своје политике“.

          Због тога је британско издање поставило питање: „Треба ли ЕУ да  страхује?“

          Поред најновијих епизода руске политике, које су дотакле Европу, Guardian сем Сирије и случаја са Гринписом у Мурманску, наводи још и инцидент са батинањем холандског дипломате у Москви, хронологију забране увоза литванских сирева, притисак на бивше совјетске републике, неприхватање Москве самита ЕУ о „Источном партнерству“ и утицај на Украјину у вези са њеном жељом да учествује на самиту и потпише са ЕУ споразум о придруживању.

          Дакле, каква је реакција у европским престоницама на „новостечену спољну политику Путина?“ - Guardian поставља још једно питање колумнистима водећих медија Европе. И, добио је овакве одговоре:

          Француска, Le Monde: Ив Мишел Риол и Петар Смолар сматрају да француски председник Франсоа Оланд - од момента када је у мају прошле године изабран - покушава да реши тежак спољнополитички задатак: како заузети правилан став у односу на Москву. Међутим, утицај Француске на Русију, у ствари, је ограничен - признају француски политички коментатори.           

          Министар иностраних послова Француске, Лоран Фабиус, вратио се у септембру из Москве празних руку, истичу коментатори. Сиријска криза довела је до јаке напетости у односима између Француске и Русије, иако није била изложена општем разматрању. Русија критички гледа на сувише тесну повезаност француске политичке елите и Катара. Ипак, пре Сирије француско-руски односи су се по правилу побољшавали.

          Нови амбасадор Француске у Москви, Жан - Морис Рипе, иначе, Оландов школски друг, из елитног Колеџа националне администрације (ЕНА), има директиву: да настави зближавање с Русијом.

          Од почетка финансијске кризе европске државе биле су приморане да обрате пажњу на тржишта у развоју. Међутим, Москва би желела да деверсификује своју економију и у томе се слажу узајамни интереси. Раније су француске директне инвестиције у Русији представљале највеће корпорације као што су Alstom и Total. Сада у Русији има 400 француских компанија, а 6000 фирми има неки бизнис у Русији.

          Током 2012. француске инвестиције у Русији повећане су скоро до 12 милијарди евра. Развија се војна сарадња. Први француски носач хеликоптера типа „Мистрал“ - „Владивосток“ биће испоручен у Русију следеће године. „Жртва“ овог проширења сарадње био је акценат на људска права. По том питању Француска ћути у време новог Путиновог мандата.

          Током своје прве званичне посете Москви у фебруару 2013. Оланд је  сумирао свој однос према „репресивном поретку нових Путинових закона“: „Ја нисам овде због тога да судим. Ја нисам овде да дајем оцене“.

          Дакле, по мишљењу француских колумниста Француска не може и не намерава да „утиче“ на Русију у вези са њеном новом унутрашњом политиком због својих економских интереса у нашој земљи. Слична уздржаност вероватно ће бити приметна и у спољној политици у случају ако се она не буде директно тицала интереса Француске.

          Велика Британија the Guardian: Сајмон Тисдол се у свом коментару позива на различита британска меродавна мишљења на руску тему. Сам Тисдол сматра да је већ одавно јасно да Владимир Путин - „није џентлмен“, већ националиста и поборник јаке Русије.

          Морамо приметити да је ово чудан контраст појмова.

          Повећана активност Русије на светској сцени, по мишљењу британског коментатора, делимично се објашњава чврстим борбеним Путиновим стилом у духу „заробљене не хапсити“. Али спољашња својства могу да обману.

          По мишљењу британских дипломата и експерата за Русију, на које се позива овај колумниста  Guardian-а, Путинова власт и утицај Русије мере се политичком, економском и демографском компонентом, која се константно подрива, док утицај ЕУ расте.

          Бука коју Москва ствара делује као потврда настојања да се сакрије сопствено слабљење.

          Бивши британски амбасадор у Москви, Ендро Вуд, сматра да се нарастајући проблеми у економији и напетост у Русији одвијају у оквиру покушаја владајуће групе да успостави своју контролу.

          Као и други британски коментатори, Вуд оцењује реакцију Русије на програм проширења „Источног партнерства“ ЕУ, као реаговање које се граничи са паранојом.

          На истом месту британски колумниста из Guardian-а наводи мишљење другог британског експерта који признаје да ће губитак Украјине - најважније постсовјетске државе, бити тежак ударац за Русију. Уопште, Русија губи битку за контролу над тампон-државама између Русије и ЕУ - сматра Џејмс Никси, руководилац програма „Русија и Евроазија“ у експертском савету Chatham House из Лондона.

          Та „конфузија Русије“ одразиће се на план Русије о развоју Царинског савеза који је део Путиновог плана за оснивање Евроазијског савеза.

          Међутим, други, бивши британски амбасадор у Москви, Ентони Брентон, сматра да је ЕУ раније била веома слаба у односу на Русију. „Ми нисмо добили никакву подршку од стране наших партнера у ЕУ у случају Литвињенка“ - истакао је он. Ипак, та  политика се мења. После потписивања споразума о придруживању са Украјином, ЕУ треба да покрене процес против Русије поводом кршења норми Светске трговинске организације због притиска на Литванију, сматра сер Ентони Брентон.

          И Брентон и друге британске дипломате изражавају задовољство због тога што је Немачка, у односу на Русију, заузела чвршћи став после низа година током којих су превладавали њени енергетски приоритети у узајамним односима са Москвом. Они такође истичу да Француска у време Оланда има мање блиске односе са Москвом него у време Н. Саркозија.

          При том Вуд наглашава: „Велика Британија је увек водила релативно тврду политику“ у погледу Русије.

          Бивши амбасадор сматра да сада посматрамо нову реалност односа ЕУ према Русији, која се ослободила од заблуде о посебним односима између Вашингтона и Москве. По мишљењу британских експерата, ЕУ поседује полуге за супротстављање Русији, које укључују и такве мере као што су успостављање правила на тржишту енергената ЕУ и антимонополски процес против „Газпрома“.

          Ипак, други експерт, председник независног фонда Russia Foundation, Дејвид Кларк, сматра да су енглеско-руски односи у време нове владе конзервативаца претрпели „мини-ресетовање“. Подвучена је црта под случај Литвиненко и акцентован бизнис, комерцијална повезаност и сарадња од општег интереса, као што је на пример, уговор од 5,3 милијарде долара међу БП и „Росњефтом“.

          Док су се лични односи између руског председника Владимира Путина и немачке канцеларке Ангеле Меркел погоршавали, британски премијер Дејвид Камерон, настоји да на практичној основи развија односе са руским лидером, истакао је Чарлс Грант, директор „Центра за европске реформе“ (CER) у Лондону.

          По мишљењу бившег британског амбасадора Вуда, показатељ јачања билатералних односа постао је такозвани „Лондонград“ - чињеница све већег свакодневног присуства руских олигарха и представника средње класе у главном граду Велике Британије.

          Кларк сматра да Путин основано страхује у односу на околности и изношење западног дневног реда у области политичких и грађанских права у Русији. Зато је Путинов дипломатски успех у вези са Сиријом релативан, будући да он има одбрамбени став.

          „Економска ситуација Русије веома је крхка због зависности од глобалних цена нафте. То је више него очигледно. Русија је веома рањива. Није било никаквог напретка на путу модернизације и свестраног развоја, без обзира на све оно што говори Путин“ - истакао је Кларк. Али ипак, без обзира на проблеме у економији и пад рејтинга популарности, Путин и даље остаје јак противник - истиче Брентон.

          „Путин је веома професионалан. Он је веома добро информисан. Он је склон да врши притисак на осетљива места, ако види да за то има могућности. Он није - дипломата. Он није момак којег можете позвати на вечерње дружење и шољу чаја. Али, ми морамо правити бизнис с њим“ - закључио је председник Russia Foundation, Дејвид Кларк.

          Према томе, Британци сматрају да - према главним показатељима - Русија слаби. То пружа могућност да се на њу не појачава притисак, већ да се може надати у фактор времена и истовремено сарађивати с њом у области економије на бази прагматизма и сопственог интереса.

          Немачка, Süddeutsche Zeitung: Данијел Брислер сматра да савремена Немачка „жуди за хармонијом“ и да нема друге такве области у којој би та жеља била тако сигурно испуњена као што је спољна политика.

          У погледу положаја Немачке у свету постоји широки консензус, са изузетком партије левице Die Linke. Нико озбиљно не сумња у стратешку комбинацију Ангеле Меркел, коју карактерише пажљиво дозирана демонстрација силе и настојање да се избегну ризици.

          Немачки колумниста предвиђа да ће ситуација, вероватно, остати таква независно од резултата текућих преговора о владиној коалицији. Постоји само један аспект спољне политике где нема немачке сагласности - то је Русија. Такав став је постао својеврсна традиција у модерној Немачкој.

          Другарске односе између бившег канцелара, Герхарда Шредера и Владимира Путина нису сви поздрављали. Ипак,  повратком Путина у Кремљ, старе  противречности поново су се испољиле.

          У центру дебате у Немачкој нашло се питање: како се понашати у односу на руског председника који потискује критичаре код куће, а напада критичаре у иностранству. Проблем је настао у време протекле изборне кампање у Немачкој.

          Кандидат из СДПГ, Пер Штајнбок, оптужио је А. Меркел да је сувише мало учинила да примора Путина да сарађује са Западом по питању Сирије. Брислер сматра да је та оптужба била неправедна, будући да је А. Меркел покушала да разговара са Путином на почетку и током сиријске кризе, али је од руског министра иностраних послова, Сергеја Лаврова, добила само ироничан осмех.

          По мишљењу Данијела Брислера сада је, ипак, на све политичке стране у Немачкој утицало „срачунато окретање“ Путина од Запада и „агресивност“ са којом он покушава да спречи Украјину и бивше совјетске републике да се повезују са ЕУ. Међутим, у Немачкој су о новој реалности изнети различити закључци.

          Тако је бивши експерт СДПГ за спољну политику, Герно Ерлер недавно захтевао: „Ставите тачку на то батинање Русије“. Он је позвао на велико разумевање „разочарења“ које се у Русији у односу на Запад повећавало од 1990-их. У најмању руку, у руским очима су НАТО и ЕУ немилосрдно искористили слабост Русије.

          Сличан правац размишљања доминира у круговима СДПГ, који себе виде у оквиру традиције Ostpolitik Вила Бранта. Када је у влади „велике коалиције“ А. Меркел министар иностраних послова био Франк-Валтер Штајнмајер, он је и деловао у оквиру баш те традиције, која је била формирана још у канцеларији Герхарда Шредера.

          Штајнмајер је био опрезан када је морао јавно да говори о „кршењу људских права у Русији“. „Партнерство ради модернизације“ је - термин који је смишљен када је министар иностраних послова Немачке био социјал-демократа. Ипак, Путинова Русија изједначава модернизацију са технолошким развојем. Ту се немачка и руска гледишта разликују.

          А. Меркел, лидер хришћанских демократа, са своје стране, изабрала је коректан стил односа са Путином. Она је прошле године у својој дискусији са Кремљом указала да не треба увек одбацивати критику као деструктивну. А. Меркел сматра да је бесмислено и контрапродуктивно чак и пасивно одговарати на „руске провокације“.

          Експерт Süddeutsche Zeitung потпуно одређено прогнозира да ће, ако се одржи следећа влада „велике коалиције“ ХДС и СДПГ, политика у односу на Русију постати извор конфликата.

          Независно од тога која ће партија дати Немачкој министра иностраних послова, само министарство иностраних послова наставиће репутацију ослонца „симпатизера Русије“. Запослени у немачком МИП-у обично упозоравају да се не проверава стрпљење Русије.

          Према мишљењу Бреслера, министар иностраних послова из партије зелених има посла са Русијом и могао би да буде више отворен у позивима за заштиту људских права. Али, у том случају министар иностраних послова из партије зелених могао би да понови  искуство свог претходника - Јошке Фишера. Москва је једноставно игнорисала Фишера дајући предност директном обраћању Шредеру и његовим људима. Фишеру је преостајало само да учи да избегне контакте и везе са руским капиталом. 

          Варијанта са министром иностраних послова из партије зелених - неостварива је после одлуке те партије од 15. октобра 2013. да са ХДС не оснива коалицију. Партија зелених ће и даље критиковати Русију остајући у Бундестагу у редовима опозиције.

          У случају врло вероватног формирања владе од стране „велике коалиције“, дужност министра иностраних послова може да добије социјал-демократа - управо Штајнмајер. При садашњој динамици догађања, могуће је предвидети да ће се у Немачкој наставити политика у оквиру економског прагматизма, праћена умереном реториком о вредностима.

          (приказ - агенција РЕГНУМ, следи наставак)

Факти


137  Форум / Политика / Одг: Српски Цезар- Вучић послато: Октобар 23, 2013, 21:41:44
Ово са Вучићем ствар је мање политичка, а више мистичка...

                     ЈЕДАН ХРИШЋАНСКИ ПОСТ СКРИПТУМ:
СВЕ ЛАЖНЕ МЕСИЈЕ ОД ТИТА НАОВАМО - ДОЧЕКИВАНЕ СУ ЕУФОРИЈОМ



    Ово што се збива кад је Вучић у питању има мистичко значење - људи се окупљају око човека који их води у пропаст, и усхићено, као лемнизи, корачају ка литици са које ће скочити у понор. Јер, све мере које Вучић& компанија нуде Србији су лаж
    Оно о чему искрени другосрбијанац Тадић није могао ни да сања (сећате се колико су га пљували кад је, после краја своје владавине, Тачију пружио руку), Вучић и његови измећари, којима су до јуче уста била пуна Косова и АнтиНАТО реторике (говорим, наравно, о Вулину и Дрецуну) сада возе ракету турбо-издаје без икаквог стида и зазора
    Као хришћанин, жалим и Николића и Дачића и Вучића и све у њиховом окружењу, јер сваки човек је Богом саздан и свака душа је вреднија од света, а на Суду Христовом, непоткупљивом, свако од нас ће дати одговор за грехе
    Улицама идемо безумни, док Вучић најављује нове оргије неолибералног капитализма у терминалној фази. А искрено бих волео и да мој народ прогледа и да се Вучић и компанија покају и врате Богу и себи, како рече Владика Николај, да и нас и њих не покрије „језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“


Пише: Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ, књижевник и публициста 


           ОДГОВАРАЈУЋИ колегиници Диани Милошевић на питања о Вучићевим страним саветницима, био сам оштар до бола - јер, понављам, као у многим чланцима до сада, једино оруђе за борбу су ми речи. Али, као хришћанин, знам и памтим упозорење Христово - за сваку празну реч даћемо одговор у дан Страшнога суда.

           Зато сам, по савести, решио да свој одговор Факти-ма допуним једним размишљањем из перспективе есхатолошке, оног крајњег у свачијем животу и историји народа и човечанства.                                 

           Јуче су напредњаци ЕУфорично славили своју петогодишњицу. Медији под контролом Вучића& компаније говоре о десетинама хиљада френетичних обожавалаца, који су, као на Цецином концерту, падали у транс пред новим богом домаће политичке сцене који је обећао да ће нас у ЕУ увести - 2020. године (Тадић је, ипак, био елегантнији лажов).

           На памет ми је пала реч Светог Никодима Светогорца (парафразираћу је): кад видиш гомилу која виче и кличе неком, само се сети гомиле која је тражила да Пилат пусти Барабу, а Христа да  разапне. Уосталом, гомиле нису никакав критеријум ни за шта - оне вичу, урлају и траже, да би на крају доживеле оно што је у песми о демонстрацијама описао Милован Данојлић: „Пошли на државу, на трошну тврђаву/ Да лошом управом замене рђаву“.

           И сам сам учествовао у окупљањима против Милошевића, од 9. марта 1991. до 5. октобра 2000, а сад ми се чини да је то било „златно доба српске демократије“, скоро као Пашићево (наравно, чини ми се: од Милошевића и Јовице Станишића све је ово и почело - сва та лажна УДБИНА опозиција настала је тада)…



           Ипак, оно што се збива кад је Вучић у питању има мистичко значење - људи се окупљају око човека који их води у пропаст, и усхићено, као лемнизи, корачају ка литици са које ће скочити у понор. Јер, све мере које Вучић& компанија нуде Србији су лаж.

           Ево, продају Косово; ево, уводе ГМО; ево,претворили су нас у праву колонију. Продаће Телеком, продаваће људе, вадиће из нас органе уместо Тачија (донеће неки закон о „подразумеваном донорству органа“) и наши органи ће први ући у ЕУ (нас неће бити са њима).

           Оно о чему искрени другосрбијанац Тадић није могао ни да сања (сећате се колико су га пљували кад је, после краја своје владавине, Тачију пружио руку), Вучић и његови измећари, којима су до јуче уста била пуна Косова и АнтиНАТО реторике (говорим, наравно, о Вулину и Дрецуну) сада возе ракету турбо-издаје без икаквог стида и зазора, а сви стари и скромни трудбеници конвертитства славе их као храбре (од Вука Драшковића и Чеде Јовановића до наших „маснокопитарских“, до јуче наводно национално оријентисаних, „политаналитичара“).

           Ругло о коме нисмо могли ни да сањамо.                                                     

           Као што рекох, ствар је мање политичка, а више мистичка. Учење Цркве од Истока вели да ће се на крају историје појавити лажни месија у злу уједињеног човечанства, који ће бити слављен као бог. Како каже Свети Јефрем Сирин:“Људи ће се клањати мучитељу, говорећи му ТИ СИ НАШ СПАСИТЕЉ“. Он ће им обећати куле и градове, а на крају неће имати шта да им пружи. Гладан и слуђен народ, на планети оголелој од благодати, која више неће рађати плодове, долазиће код антихриста и тражиће од „чудотворца“ да их нахрани.

           Он ће им, вели Свети Јефрем, одговорити да земља не рађа и да он није бог да их нахрани. Тада ће наступити свеопшти очај и јад - људи су продали душе, одрекли се Христа и вечног живота, верујући у земаљско благостање, а дочекали су потпуни слом.   

           Све лажне месије које су се у нас појавиле од Тита наовамо дочекиване су еуфоријом, а испраћане безнађем.

           Вучићев случај није ништа другачији - овај оперетски „пантократор“ наших убогих живота нема никакву идеју како ће Србију да извуче из понора. Њему она ни не треба.

           Империја га је довела ту где јесте зато што он ни о чему не зна ништа (Где је могао да научи? У свом партијашком животу? Он никад није радио нешто озбиљно - само се бавио политиком и чекао да се дочепа власти).



           Вучић, у ствари, зна једино да треба да слуша Газду и да удара по свом народу, као онај сељак који злоставља кобилицу у „Злочину и казни“ Достојевског (мали Родион Раскољников је, као дете, имао ноћну мору: пред кафаном, пијани сељак у своја кола трпа гомилу пијаних другара и бичује кобилицу да их вуче; кола су све тежа, кљусе све немоћније, а он је, упркос негодовању присутних, шиба, шиба, шиба је по благим очима, и на крају је убија од батина, и онако мртву удара ногом; кобилица је, у нашем случају, Србија, зар не?).

           Зато се бојим за свој народ, јер знам куда све ово иде. И вичем, али нема ко да ме чује.                                                                                                               

           Као хришћанин, жалим и Николића и Дачића и Вучића и све у њиховом окружењу, јер сваки човек је Богом саздан и свака душа је вреднија од света, а на Суду Христовом, непоткупљивом, свако од нас ће дати одговор за грехе.

           Реч „грех“ је од старосрбског „огрех“; ово опет од глагола „грести“, што значи „ићи“. „Огрех“ је промашај циља кретања.

           Ми знамо да је ЕУ - НАТО Империја промашај и за народе и за људе; да је она лаж над лажима и понор из кога нема изласка. Кад је пропала СФРЈ, која је у сваком погледу била више интегрисана него што ће ЕУ икад бити, и кад су по Србе последице биле тако страшне, шта нас тек чека сада, када Вучић& компанија чине то што чине, вукући нас над јаму где нас чека ЕУсташлук, тако јасно откривен за време НАТО бомбардовања 1999. године?

           Свако нормалан зна одговор. Само се плаши да погледа истини у лице, па гледа телевизију и чита новине. А тамо зија празнина, и гута нам умове, један по један.

           Улицама идемо безумни, док Вучић најављује нове оргије неолибералног капитализма у терминалној фази.               

           Искрено бих волео и да мој народ прогледа и да се Вучић и компанија покају и врате Богу и себи, како рече Владика Николај, да и нас и њих не покрије „језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“.

           Покајање мора да се ваплоти и практично - било би довољно да се повуку и замоле за опроштај што су, можда искрено, варали народ обећавајући му немогуће.

           Ако тог покајања не буде, наше „коло смрти“, које води костур са лобањом и Гробар маскиран у председника свих грађана, постаће трајно стање ове земље, и спаса нам неће бити. Нека би Бог, Коме су крвљу и лепотом служили наши Свети Преци, подарио покајање сваком, па и онима о којима сам писао са толико бола и жеље да се моја, „враногаврановска“ предвиђања не испуне.

Факти                       


138  Форум / Србија / Одг: Порекло шајкаче послато: Октобар 21, 2013, 10:06:59

ШАЈКАЧА - порекло и значај српске капе


Свака културна тековина је на својеврстан начин сведочанство не само сопственог развоја и судбине, већ и целог историјског и цивилизацијског тока који ју је изнео, па тако и одевање. Тако и шајкача, која у нашој народној ношњи заузима по свему особено место, јер важи за српску националну капу, има своју дугу и ломну историју која је истовремено и подсетник на историјску судбину народа чије је знамење постала, јер је данас неспорно да је шајкача тако изразит део српске народне ношње да се може узети као синоним за Србина.

Две су забуне које код неупућених изазива шајкача. Прво, погрешно се мисли да је шајкача, с обзиром на материјал од кога се прави, тако названа јер је од шајка, то јест, како се овај појам речнички дефинише, мекане чоје домаће израде, сличне сукну, а друго, што је такође погрешно, мисли се да је сама шајкача, као одевни део, новијег постања, јер се реч "шајкача" не налази ни у изворима предвуковског периода, нити код самог Вука, у чијем је Српском рјечнику нема.

Будући, пак, да је тачно да је реч шајкача за назив превасходно војничке капе, уведене у Србији као део војне и чиновничке униформе, настала седамдесетих година прошлога века, као и то да је шајкача, какву је од тада сретамо, поглавито прављена од шајка, онда су схватљиви узроци оваквим забунама и недоумицама. Но, при томе се заборавља да је оваква капа раније прављена од друге врсте материјала и да су у нашем народу претходно постојале врсте капа каква је данашња шајкача, само под другим називима, те зато треба погледати значење саме речи шајак и какве су капе носили Срби у давнини.

У народу се шајак назива мекана чоја (или чоха) домаће израде, а за одевни део начињен од њега каже се да је шајчани или шајкани (нпр. шајкано одело). По Скоку, шајак је "балкански турцизам", прихваћен у бугарском и цинцарском језику. Шајак значи у првом реду сукно, а потом врсту грубе чоје.

Сама, пак, реч чоха је персијска (изворно: чуха, у значењу: сукно боље врсте, мекше и лепше), а ушла је у наш језик посредством Турака. Дакле, у оба случаја, као врсте ваљане тканине, шајак и чоја се идентификују као сукно.

Реч сукно за назив вунене тканине од ваљане, најчешће овчје, длаке — прасловенска је и свесловенска реч, а вуче корен од глагола сукати. Сукати (у смислу: увртати, вртети, извијати) значи: прести жицу, извијати пређу, увртати длаке ка врху. Стара наша реч сукно (неутрум који означује материју) основа је из које је изведена реч сукња, и она је, како наводи Скок, "једина свеславенска ријеч, која је из пољског и јужнославенског продрла (за вријеме крижарских ратова) на запад преко сјеверне Италије и Њемачке", одакле се враћа у наше суседство, где је примају Грци и Румуни.

Ткалачко умеће и вештина прављења сукна били су веома развијени у древних Словена, па су их и Срби пренели и усавршили по досељењу на Балкан. На ову занатску радиност су посебно били упућени у вековима робовања под Турцима, чему је погодовала и чињеница да је у временима несигурним сточарство, а то у првом реду значи овчарство, било најпретежнија делатност.

Како је запазио Јоаким Вујић у свом путешествију по Србији тридесетих година прошлог века, "свака Српкиња свог мужа од ушију до пете одене", јер она, између осталог вуну оперја, уреди, опреде, отка, пак од сукна шије одело, а "гди која од црног сукна направи своме мужу и капу". У прошлом веку, како сведочи историчар Живан Живановић, сећајући се живо свог шумадијског детињства, "све што су ондашњи сељак и његова домаћа чељад на себи носили, било је производ домаће радиности: сукно од домаће вуне и платно од тежине ткано је у свакој кући".

Грубље и дебље домаће сукно је понекад називано и аба (арапска реч, коју су Турци преузели), па су по њој и сукнари названи абаџије, тј. занатлије које праве одела од абе (сукна). Капе које су они правили називане су абењаче (по материјалу), или, у народу, сукњењаче, какве су прављене у Старом Влаху до средине прошлог века (с равним дном, од белог или црвеног сукна, а около од враног).

Судећи по главној одлици, да је шајкача плитка капа, сачињена од сукна, онда ова врста капе у нас има више иначица. Плитку ваљану капу са равним дном (одозго равна), Митар С. Влаховић с правом сматра "нашом народном капом, јер је постала у нашој средини, у сељачкој кући, од домаћег материјала", набрајајући у ту врсту ваљану капу или бијелу капу од пустине (каква се носила у Куча), бјелаицу или пустењачу (Ровца, Братоножићи), ваљалицу (Ровца, Морача, Дробњак), бијелу капу (Васојевићи), ћулав (Шумадија), ћулав од белог сукна (Стари Влах) и ћулај (Херцеговина).

Са овима имају велике сличности капе које су ношене у старим српским пределима, какви су поткрај средњег века били предели Призрена, Дебра и Прилепа (у Маријову се називају старски капи).

Посебну врсту плитких капа, округлог равног дна и ужег обода, чини капа које се у Старој Црној Гори, Црногорским Брдима и северној Херцеговини назива шишак, а у осталој Херцеговини (околина Мостара, Стоца, Љубиња, Билеће и у Поповом пољу) завратка или заврата. Ове су капе израђиване од црвене чоје, а о њиховом називу Митар С. Влаховић износи два тумачења: "Завратка (као и шишак) док се шије облика је дужег ваљка, а када је готова, заврне се — превије напола, па отуд и назив, по народном мишљењу, заврата — завратка. Друго је мишљење да се тако зове што се носи озади — за вратом."

Знајући да се црногорска и херцеговачка капа назива шишак, Вук записује да се таква капа у Србији зове кариклија, коју овако описује: "Кариклија је од црвене абе или чохе, одозго је затубаста као фес, а са стране има црну поставу, на коју се одозго може што задјести (гдјекоји у бојевима позадијевају фишеке да су им приручнији него у кесама)." Очито, не треба труда да би се у шишку, завратки или кариклији препознала шајкача.

Придодајући овоме начин прављења завратке или кариклије (завртањем доње половине преко горње), имамо јасан начин добијања шајкаче.

Заклети противници ислама Срби су као добровољачка војска радо пристајали да ступају у хришћанску аустријску војску, нараштајима сањајући да ће тако ослободити и властиту земљу од Турака, што је бечки двор врло вешто користио.

Описи ношње у аустријски фрајкор заврбованих Србијанаца, чије је војничко одело било народно, истичу да је овим војницима глава "червеном шепицом покривена". У извештајима тога времена, објављеним у Новаковићевом листу Славено-сербскија вједомости (Беч, 1792—1793) истиче се ношња српских фрајкораца, која их је у тиролском граду Инсбруку учинила посебно занимљивим. Њихову необичну ношњу су поредили са ношњом Тренкових пандура, а чуђење је изазивало и то што "глава им је до полак ошишата, и шепицом червеном покривена". Српски фрајкорци су се разликовали од осталих, регуларних аустријских трупа, по одећи, у којој је шепица била посебно уочљива. Током XВИИИ века Срби граничари су носили као "униформу" своја народна одела, која су правили или добављали о властитом трошку.

Припадници српске граничарске и доброволзачке војске (фрајкорци) били су одевени у народно одело и међу врстама њихових капа се истицала црвена шепица. Помени ове плитке капе су утолико драгоценији не само зато што су разазнатљиво покривало за главу српских ратника током дужег времена и на широком простору од Поморавља до Будима и од Баната до Горског котара, већ нарочито стога што ова капа у свом називу одаје словенску давнину.

За установљење шајкаче, као и сам њен назив, од пресудног је значаја капа коју су носили Срби граничари у Шајкашкој. Назив Шајкашка (у значењу: земља шајкаша) сачувао је спомен на српске ратнике-лађаре који у Подунављу имају дугу и блиставу историју.

Страх и трепет на води, српски шајкаши су били одлучујућа сила при одбрани, као и при турском освајању. Победа је била тамо под чијом су заставом они наступали.

Почетком XВИИИ века српски шајкаши, који су се после Свиштовског мира (склопљеног 1606. године) налазили под управом свога племства, стационирани су у Комарну (шест чета), Ђеру и Естергому (по две), одакле их Аустрија пресељава, на основу одлуке од 19. фебруара 1763. године у југоисточни део Бачке, у угао што заклапају Дунав и Тиса, образујући од њих граничарски шајкашки батаљон у оквиру Војне крајине. Шајкашки батаљон ће ту господарити на овим рекама, док шајкаши буду Бечу потребни, све до укидања шајкашког батаљона 1852. године, када ће се преиначити у пешадијски батаљон, који ће се такође укинути када се развојачи Војна крајина (1873. године). Као историјски спомен на храбре српске речне ратнике шајкаше остао је назив тла између Тисе и Дунава Шајкашка, која је тако названа по њима.

Како су шајкаши називали своју капу нема поузданих потврда, али је капа коју су они носили званично уведена као део униформе у војску Кнежевине Србије.

Шајкача, то јест капа за војнике која "има форму граничарске капе", уведена је прописом у Србији 1870. године. Одређенијим називом, као шајкашка капа, дакле као део ношње конкретних граничара, названа је у пропису 1876. године, којим је наложено да народне старешине носе "шајкашку капу", каква је одређена и за народну војску. Тако је као капа војника и нижих чиновника шајкача убрзо прихваћена — она је била на глави српских ратника у бојевима 1876—1878. године, откад је почело њено нагло проношење и прихватање у новоослобођеним крајевима, да би 1912. освојила Косово, Скопску Црну гору, Дримкол. Речју, како је духовно и слободом Српство обједињавано тако је текло ширење и прихватање овог одевног знака српске народности, што сведочи и чињеница да је у рату, поведеном за опстанак и ради спречавања у овом веку трећег геноцида над српским народом који обитава у нашим западним странама, избила подно Велебита.

Да је шајкача ушла у српску војску као одевни део преузет од граничара шајкаша (а не као капа од шајка, тј. чоје) најразговетније потврђују изворни војни прописи о њој у самој Србији. Тако у правилима о ратној спреми народне војске, које је 6. октобра 1877. године потписао министар војни Сава Грујић, стоји да народни војници од државе добијају, између остале спреме, за главу — шајкашку капу. Такође, у ратну спрему војника и коморе, спадала је између осталог што држава даје шајкашка капа.

Временом је шајкашка капа добила скраћени назив шајкача, и она је постала видљиво војничко обележје, а за трећепозивце, који су позивани само у времену када је државни и национални опстанак био довођен у питање — једино војничко обележје.

Шајкача је, дакле, названа по шајкашима, а они по шајци, бродићу на којем су овековечени. Али, шта значи шајка?

Шајком се, осим врсте чамца са два или четири весла, назива речни ратни брод, који је био у употреби од XВ до XИX века. Врло је важно истаћи да је шајка нарочити ратни бродић који је у овом времену био у употреби на рекама црноморског слива, јер се у XВИ веку на рекама у Украјини јављају тзв. козачке шајке (казацкаја чајка) ради борбе с турским галијама.

Српски назив пловила на рекама црноморског слива шајка значи исто што и чајка у украјинском језику: чамац, чун, а реч ће потом ући у пољски језик, где гласи цзајка, и немачки, где гласи Тсцхеике (чита се: чајке) и означава ратни бродић. Шајка је лађица за превоз по реци, позната под тим или сличним именом, осим у словенским, и многим језицима (мађарски, румунски, новогрчки, турски, италијански).

Међутим не сме се пренебрегнути једно значење речи шајка сачувано у руском језику. Како стоји у Даља, шајка (руски: шајка) значи скупину рђавих људи, најамничку руљу, пљачкашку банду, лоповску дружину, друштво варалица. Реч је увек о више удружених људи, које предводи атаман шајке. Шајком се, даље, назива и вучји чопор, јер вуци лутају шајком, тј. као шајка, или у шајци, што ће рећи у скупини.

Шајка је у руском, дакле, разбојничка скупина. Из руског реч шајка прелази у друге језике, али је, како Фасмер примећује, врло битно да је у настанку ове речи Преображенски претпоставио првобитно значење "разбојниче судно", што значи: разбојничка лађа.

На шта су, уосталом, наши храбри граничари шајкаши и могли да личе дволичном Бечу, кад су ишли, за разлику од регуларних трупа, у свом народном оделу, као добровољци, којима је ратовање на води против Турака било занимање, а често економска добит тзв. "херојско привређивање" или пљачкање непријатеља?

Деветнаести век у Европи је био век великих промена у ношњи, када је и већина европских народа напустила своју традиционалну народну ношњу, преносећи је до данас само у изузетним, свечаним приликама. И код Срба се та смена ношње углавном тада одиграла. Међу деловима одеће који су се тврдокорније очували је шајкача, која припада врсти плитких капа равног дна, какве су, под разним именима биле увек распрострањене у нас. Штавише, тај облик је утицао и на покривала за главу која су од другог материјала.

Плитке капе су биле и одлика ношње Срба у средњем веку. Како је уочио Јиречек, међу разним покривалима главе (капуч, клобук, ваљаница), чије значење није увек поуздано, по податку из 1299. године, истиче се, "по српском начину", у мушкој ношњи "сасвим мала и плитка капа". Ова капа, "која ни мало није покривала стражњи део главе", како Јиречек претпоставља, била је "налик на данашњу црногорску и херцеговачку капу."

Капе из којих се развила црногорска (херцеговачка) капа, коју је тек владика Раде (Петар ИИ Петровић Његош) почео да уводи, биле су типа шишак, заврата и кариклија, чији је прототип врло велике старине. Митар С. Влаховић је, уочавајући мапе плитке капе код Дачана и старих Грка, препознао овакву капу још и на земљаној статуети, на тзв. кличевачком идолу из гвозденог доба, на којем је "представљена мања равна капа слична шишаку".

Долазећи на Балкан Срби су, између осталих занатских вештина, из прапостојбине пренели и сукнарска и кожуварска знања. Како је међу Словенима било капа равног дна (цилиндричног облика, као у Руса, или налик пресеченој купи, попут грчког феса, као у Украјинаца), то је природно да је таква капа опстала, тим пре што је капу равног дна имало и становништво овде затечено.

У овој врсти капа издваја се капа шајкаша, која ће се ставити на главу српског војника у ратовима 1876—1878, а њену славу ће пронети у два балканска рата осветници Косова и у Првом светском рату солунци.

С обзиром на све речено, погрешно је рећи да је шајкача, као изразита и именована врста плитке капе равног дна, постала свенародна капа и национално знамење. Наиме, она је то била, јер њено постојање је непрекинуто, вековно. □

Миле Недељковић



Ево и ја мало да додам ово што пронађох уз труд и муку.... Зеленко


139  Форум / Политика / Одг: Ивица Дачић, премијер и министар полиције послато: Октобар 20, 2013, 10:17:18
Није му лоша идеја.
Таман ће ту моћи да сахрани све Србе којима су Шиптари чупали органе!
140  Форум / Политика / Одг: Српски Цезар- Вучић послато: Октобар 19, 2013, 11:10:06
Цитат

Што значи, да је Србија до сада била назадна, непристојна и ненормална

То значи да од њега почиње нова историја Србије. Изгледа да је почео да имитира Броза...још само да каже ...Маку му  божију!
141  Форум / Србија / Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај) послато: Октобар 17, 2013, 15:53:58
Цитат
E, "bem te drzavo. Polako ali sigurno postajemo beda kao da smo u zabacenim delovima Afrike.

''Не знам да ли ће нас Европа примити, али Африка нас је већ ставила на листу чекања.''
142  Форум / Политика / Одг: Издаја - државна и национална послато: Октобар 15, 2013, 11:26:23
Како се Иринеј понашао у Нишу и какву је изјаву дао о папиној сигурности и ко је крив што папа није смео да дође у Ниш.
Иринеј је и овим поступком показао да је њему до Србије, КиМ и српског народа стало колико до лањског снега.
Ми сада имамо на челу СПЦ Пилата који се служи методама пилатовским, који је пљунуо на светога Цара Лазара и све оне који су вековима бранили наше свето Косово.
143  Форум / Политика / Одг: Издаја - државна и национална послато: Октобар 14, 2013, 23:03:28
Не шиптарским изборима – Владика Артемије

Нико не жели да у историји буде записан као издајник. Не желе то ни они који су потписали бриселски споразум и који вас позивају и принуђавају да изађете на ове изборе. Зато они желе да оперу пилатски своје руке а да сва одговорност за губитак Косова, за одвајање Косова од Србије, за стварање нове албанске независне државе на територији Србије, да то пребаце на вас и на вашу децу којој ћете оставити у наслеђе онај одговор за који се ви определите.

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=WkFc7cIwyO8" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=WkFc7cIwyO8</a>


Помаже Бог браћо и сестре

Иако сам прогнан са Косова и Метохије дуже времена и физички удаљен од вас, духовно сам увек са вама и уз вас. Пратим, будно пратим вашу херојску борбу за себе, за своју породицу, за свој град, за своју државу мајку Србију. До сада сте положили многе испите у тој часној борби вашој, али данас, пред вама и пред свима нама налази се оно судбоносно питање које је постављено и Светом Кнезу Лазару пре шест стотина и двадесет и нешто година – Коме ћеш се приволети царству? Данас је то питање формулисано тако – Хоћемо ли изаћи на косовске, односно шиптарске изборе 3. новембра или нећемо?

Ако изађемо, онда потписујемо себи ону пресуду коју би потписао Свети Кнез Лазар да се приволео царству земаљскоме. А ако не изађемо на те изборе, ма како их они звали, статусно неутрални или не знам како друкчије, ми се онда придружујемо ономе што је изабрао Свети Кнез Лазар и на челу са њим настављамо своју историјску битку до коначне победе.

То је испит пред свима нама, браћо и сестре, који нема поправни. Или ћемо га положити и тиме сачувати своје име, своју веру, своју част, свој живот и своје деце и породице, или ћемо све то изгубити.
Они који вас позивају на те изборе 3. новембра, они не мисле добро ни вама, ни себи, ни својој држави. Они желе само једно – да сву историјску одговорност за губљење Косова и свега што Косово значи за Србина и за српски народ, да пребаце на ваша народна плећа.

Нико не жели да у историји буде записан као издајник. Не желе то ни они који су потписали бриселски споразум и који вас позивају и принуђавају да изађете на ове изборе. Зато они желе да оперу пилатски своје руке а да сва одговорност за губитак Косова, за одвајање Косова од Србије, за стварање нове албанске независне државе на територији Србије, да то пребаце на вас и на вашу децу којој ћете оставити у наслеђе онај одговор за који се ви определите.

Моја вам је порука, иако издалека, али знајте да сам духовно са вама, да се држимо барјака Светог Кнеза Лазара, да поновимо његову одлуку и определимо се за Царство небеско, а то значи – не пристати на издају нашег светог Косова и Метохије и свега онога што оно садржи у себи и што оно значи за све нас.

Како чинили, тако нам Бог помогао.



ФБ репортер

                                                          ***

Достојан!!
144  Форум / Политика / Одг: Српски Цезар- Вучић послато: Октобар 12, 2013, 23:16:18
Цитат
Нација може да преживи будалу, па и оне амбициозне. Али издају изнутра, никако.
Непријатељ пред вратима мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворену.
Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе.

Такав издајник вам се не појављује као издајник. Он прича гласом који је жртвама близак и пријатан. Његово лице и начин одевања сличан је њиховом, и он оживљава ону поквареност, која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације, подривајући темеље њене.

Он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је кугa.




Цицерон је само требао да стави слику после овакве његове опсервације на тему издајника.
Пошто он није у прилици да постави слике мораћу ја!





145  Форум / Срби у окружењу и расејању / Одг: Црна Гора данас и сутра послато: Октобар 09, 2013, 15:23:14
Ево шта је РПЦ објавила о сусрету патријарха Кирила са Милом Ђукановићем


„ЂУКАНОВИЋ УКАЗАО НА ОДНОС ПОШТОВАЊА СВОЈЕ ВЛАДЕ ПРЕМА МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ СПЦ И МИТРОПОЛИТУ АМФИЛОХИЈУ“



    ЂУКАНОВИЋЕВ КАБИНЕТ: Патријарх Кирил је апострофирао православље као везивно ткиво између наших народа и земаља, као и значај јединства у православном свијету. Изразио је интересовање за односе у Црној Гори, подсјећајући на модел који је примјенила Руска православна црква у односима са народима и државама створеним распадом Совјетског Савеза, који се показао дјелотворним и прихватљивим за све стране у највећој мјери
    САЈТ РПЦ: Патријарх Кирил је изложио црногорском премијеру искуство развоја живота Руске православне цркве у условима политичких промена које су на њеној канонској територији довеле до формирања независних држава и указао на значај мирног, стваралачког развоја живота канонске православне цркве у Црној Гори, поред осталог -  и за стање односа између Русије и Црне Горе
    ЂУКАНОВИЋЕВ КАБИНЕТ: Обострано је истакнута потреба тражења прихватљивих рјешења за превазилажење познатих проблема и неспоразума у Црној Гори
    САЈТ РПЦ: Обе стране су истакле важност обнове потпуног духовног јединства народа Црне Горе и неопходност превазилажења подела


        КАБИНЕТ Мила Ђукановића објавио је саоштење са својом верзијом јучерашњег сусрета црногорског премијера са патријархом Московским и целе Руси Кирилом.

        О том сусрету је информацију објавио и званични сајт Руске православне цркве.

        Прочитајте обе верзије и упоредите јер се у инерпретацији најбитнијих и најосетљивијих тема сусрета  веома разликују. Схватићете да се нисте узалуд потрудили.

Верзија Ђукановићевог кабинета

        „ПРЕДСЈЕДНИК Ђукановић је захвалио високом госту на присуству великој свечаности поводом 1700 година Миланског едикта, и освећењу Саборног храма Христовог васкрсења, наглашавајући да је ова посјета истовремено и гест уважавања према Црној Гори и црногорском народу, којег са Русијом веже вјековно пријатељство.

        Он је посјету патријарха Кирила оцијенио и као подстрек за јачање укупних веза и осавремењавање односа Црне Горе и Русије, који се развијају на обострано задовољство. Посебно је апострофирао значај Русије кроз цијелу црногорску историју, укључујући и њену улогу у периоду обнове црногорске државности и учвршћивања позиције нове Црне Горе на међународној сцени.

        Он је у том контексту изразио захвалност не само Руској православној цркви, већ и Кремљу, руској Влади и руској дипломатији.

        Предсједник Ђукановић је упознао патријарха Кирила и са актуелним процесима у Црној Гори. Нагласио је да је Влада прије свега посвећена јачању економског развоја и унутрашње стабилности,као и мултиетничког склада и развоју добросусједских односа, по чему је препозната као добар примјер у региону и у ширем окружењу.

        Посебно је апострофирао спремност за дијалог и тражење рјешења која би водила превазилажењу подјела у црногорском друштву, и изразио очекивање за помоћ и подршку у том правцу.

        Патријарх Кирил изразио је задовољство због посјете Црној Гори и повода за ту посјету, као и због сусрета са премијером Ђукановићем. Он је посебно подвукао историјску димензију црногорско-руског пријатељства, које, како је рекао, живи у трајном сјећању црногорског и руског народа. Руски народ посебно цијени храброст и слободарски дух црногорског народа, истакао је између осталог патријарх Кирил, изражавајући задовољство развојем односа између Црне Горе и Русије.

        Патријарх Кирил је апострофирао православље као везивно ткиво између наших народа и земаља, као и значај јединства у православном свијету.

        Изразио је интересовање за односе у Црној Гори, подсјећајући на модел који је примјенила Руска православна црква у односима са народима и државама створеним распадом Совјетског Савеза, који се показао дјелотворним и прихватљивим за све стране у највећој мјери.

        Премијер Ђукановић је у том контексту подсјетио на околности и улогу кључних чинилаца који су пресудно утицали на развој догађаја у вријеме и након распада Југославије и Совјетског Савеза.

        Обострано је истакнута потреба тражења прихватљивих рјешења за превазилажење познатих проблема и неспоразума у Црној Гори.

        Патријарх Кирил је, уз констатацију да је изградња новог храма у Подгорици свједочанство о напретку модерне Црне Горе, пожелио премијеру Ђукановићу успјех у вођењу државне политике и просперитет црногорском народу.»

Информација о сусрету званичног сајта РПЦ



         „ЊЕГОВА светост патријарх Московски и целе Руси Кирил сусрео се са премијером Црне Горе Милом Ђукановићем.

        До сусрета је дошло у резиденцији владе у Подгорици, а присуствовали су му и преседник Одељења спољних црквених веза Московске патријаршије митрополит Волоколамски Иларион, шеф администрације Московске патријаршије епископ Солнечногорски Сергиј, представник Српске патријаршије при Московској патријаршији епископ Моравички Антоније, заменик председника Одељења спољних црквених веза протојереј Николај Балашов, секретар Одељења за међуправославне односе протојереј Игор Јакимчук, шеф прес-службе Московске патријаршије ђакон Александар Волков.Састанку је присуствовао и амбасадор Руске Федерације у Црној Гори А. Нестеренко.

        Тема сусрета били су односи Црне Горе са земљама историјске Руси.

        У разговору је дотакнут историјат руско-црногорских веза и истакнута његова актуелна важност у савременој ситуацији.

        Његова светост патријарх Кирил је изложио искуство развоја живота Руске православне цркве у условима политичких промена које су на њеној канонској територији довеле до формирања независних држава.

        Био је истакнут значај мирног, стваралачког развоја живота канонске православне цркве у Црној Гори, поред осталог -  и за стање  односа између Русије и Црне Горе.

        Обе стране су истакле важност обнове потпуног духовног јединства народа Црне Горе и неопходност превазилажења подела.

        Поглавар Руске цркве високо је оценио завршетак изградње катедралног храма Васкрсења Христовог, истакавши да та чињеница сведочи о значајном позитивном развоју духовног живота народа Црне Горе.

        Мило Ђукановић је указао на однос поштовања владе на чијем је челу према делатности митрополије Црногорско-приморске Српске православне цркве и лично митрополита Амфилохија.“   

„Руси никад нису били странци у Србији“ 

Сајт РПЦ објавио и ове речи руског патријарха изговорене у Београду: „Гостопримство које је пружила Србија руским избеглицама (после октобаске револуције) било је у оно време без преседана. Савезничке земље, чија је победа у Првом светском рату добрим делом остварена захваљујући подвигу и жртви нашег народа, нису увек биле спремне да прихвате избеглице на начин како је то урадила Србија. Овим речима не желимо никога да осуђујемо, већ само да подвучемо нашу посебну захвалност српском народу“   

         САЈТ РПЦ - Patriarchia.ru - објавио је и ово о боравку патријарха Кирила у Београду:

        „ПАТРИЈАРХ московски и целе Руси Кирил високо је оценио гостопримство Србије према Русима у XX веку.

        - Руси никад нису били странци у Србији, о чему сведочи чињеница да је убрзо после емиграције у самом центру Београда, по одлуци тадашњег српског краља, почела изградња Свето-Троицког храма“ - рекао је руски патријарх после молебана у Свето-Тројицком храму подворја Руске православне цркве у Београду.

        Он је напоменуо да се због револуције велики број Руса упутио у братску једноверну Србију, где су стекли домове. „Српско друштво и државна власт тадашње Србије поклонили су им пажњу и осећај бриге за њих. А руски људи, углавном високообразовани, с одличним квалификацијама и радним навикама, укључили су се у живот Србије и допринели њеном културном и економском процвату“ - истакао је руски патријарх.

        По његовим речима, гостопримство које је пружила Србија руским избеглицама „било је у оно време без преседана“. Савезничке земље, чија је победа у Првом светском рату добрим делом остварена захваљујући подвигу и жртви нашег народа, нису увек биле спремне да прихвате избеглице на начин како је то урадила Србија. Овим речима не желимо никога да осуђујемо, већ само да подвучемо нашу посебну захвалност српском народу“ - нагласио је поглавар Руске православне цркве.

        Патријарх Кирил се присетио претходних настојатеља подворја, захваливши им се „за самопрегорни рад, љубав према Отаџбини, чврсту веру, способност да обједине не само само прогнане из Русије, већ и Србе који су посећивали храм“.   


Факти   
146  Форум / Разно / Одг: Занимљив видео послато: Октобар 08, 2013, 21:14:54
Да и ја поставим једну песмицу:

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=Nw3FbHNXjgI" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=Nw3FbHNXjgI</a>


 Зеленко Зеленко Зеленко
147  Форум / Разно / Одг: Занимљив видео послато: Октобар 08, 2013, 20:54:04
Овај преде као Јамаха на леру.... Зеленко
148  Форум / Политика / Одг: Томислав Николић-ПРЕДСЕДНИК послато: Септембар 26, 2013, 14:48:11
Обама и госпођа му, као воштане фигуре, кез од увета до увета!
Тома и госпођа му, као да су се упишкили...од стра или од милоште...кој ће га знати!?
 Зеленко Зеленко Зеленко
149  Форум / Србија / Одг: Косово и Метохија - из часа у час послато: Септембар 20, 2013, 21:47:09
Цитат
Дуго мира на тим просторима неће бити. Где год су овакве "мировне мисије", које су дошле да спречавају сукобе, дешавају се овакви догађаји.

Дачић и Вучић су већ констатовали кроз своје идиотске коментаре да су починиоци Срби. Газде су им наредиле шта да кажи у они рекоше са пуно жара и убеђења!
150  Форум / Политика / Прекрајање српске историје!? послато: Септембар 20, 2013, 09:07:56
МИЛАНКО ШЕКЛЕР: ЕВРОПСКИ ПРИНЦИПИ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА





Франц Јозеф је пре Сарајевског атентата изгубио у атентатима рођеног брата, жену, и јединог сина.

Многима у свету и Србији су данас пуна уста тезе да су Срби не само повод већ и прави узрок почетка Првог Светског рата и стравичних људских губитака. Уче нас да је наша одговорност и само српска грешка био тај кучкин син Гаврило Принцип, тај терориста и убица, тај злочинац, тај проклети Србин. Убио је Франца Фердинанда и његову апсолутно невину жену у Сарајеву, без икаквог повода. Да њега није било, Европа би избегла Први Светски рат, а многи кажу и Други, док би Европска унија у том случају ускоро славила сто година постојања.

Из таквих „аргумената“ произилази да је Гаврило Принцип сам ђаво који је уништио савршено Аустроугарско царство, у коме су владали хармонични и савршени односи између царске круне и његових бројних, по етничком и националном пореклу, врло различитих поданика А да ли је баш тако? Да ли су то само чланови Младе Босне (Срби, Хрвати и Муслимани – састав организације није ни Титова историографија оспоравала) били незадовољни у тој идиличној и савршеној царевини, коју многи данас сматрају претечем Европске уније и првом правом мултиетничком творевином у Европи? Наравно да не.

Хајде да се мало вратимо у та, по много чему чудна, али и славна времена. Било је то време многих атентата, мање или више успешних, и из различитих побуда и повода и разлога. Овде ћемо се бавити управо тим атентатима, који су некако остали скривени у тој „савршеној“ историји Европе, коју је нарушио само један проклети Србин. Али да видимо колико то крви и костура данашња Европа, покушава да сакрије иза завесе позорнице на којој су се одигравале и европска и светска историја.

ХАБСБУРГШКИ АТЕНТАТИ

1. Године 1853. мађарски националиста Јанош Либењи (Јанош Либењи), покушава да изведе атентат на аустроугарског цара Франца Јозефа, за време његове посете Будимпешти. Атентатор је покушао да закоље цара великим ножем, нападајући га с леђа и правећи рез ножем преко царског врата. Срећом, живот цара спашава војна униформа у којој је био и моди која је владала у тим временима, у шивењу тадашњих војних униформи високих официра, које су имале врло јаке и дебеле оковратнике (колире), тако да се снага атентаторовог реза изгубила у току пресецања тог дела униформе, те нож није стигао до већих крвних судова царског врата. Цар је био тешко повређен, али је преживео.

2. Године 1863. рођени брат цара Франца Јозефа Максимилијан Јозеф прихвата се царске круне Мексика, али већ 1867. године га заробљавају побуњеници и по кратаком поступку је стрељан. Љубав поданика према једном од Хабзбурга је и у овом случају била фатална, зна се за кога.

3. Године 1879. италијански националиста Донато Рагоза (иначе апотекар из Истре) извео је атентат на оног истог Франца Јозефа за време његове посете Удинама, и то бацањем две бомбе на њега. Цар је остао неповређен, атентатор ухапшен и суд у Удинама га је ослободио са образложењем да је деловао из патриотских побуда!

4. Године 1882. изведен је атентат на Франца Јозефа и његову жену Елизабету, док су били на церемонији прославе 500 година прикључења града Трста Аустрији. То је код италијанских националиста схваћено као велика провокација. Ђулелмо Обердан (Гуглиелмо Обердан), Италијан словеначког порекла (мајка словенка из Горице), био је припадник тајне националистичке организације која се борила за повратак и прикључење Трста матичној Италији. Интересантно је да је окидач за накнадно испољену политичку активност Обердана била аустроугарска окупација Босне и Херцеговине 1878.године, када он из протеста напустио армију аустругарске, сматрајући да је испод његове части да учествује у војним активностима окупације Босне и Херцеговине, када је његов лични идеал била слобода за сваку нацију, па и тамошње Словене.Бацио је бомбу на цара, али атентат није успео, а он је ухваћен, осуђен и обешен исте године. Интересантно је да је у организацији и овог атентата поново учествовао и Донато Рагоза, онај исти актер предходног атентата у Удинама. Приликом извршења казне, Обердан је са вешала узвикнуо „Вива л’ Италиа“ и тако постао славна жртва идеје уједињења Италије, којој се непосредно после тога подижу споменици широм градова Италије, који и данас стоје. И данас у Италији главне улице и тргови носе његово име (у Риму,Трсту, Кремони, Барију итд.), где важи за једног од најавећих националних јунака Италије. На обележавању сто година од његове смрти 1982. године председник Италије га је поредио са Исусом Христом. Словеначки писац Борис Пахор пише роман под називом Трг Обердан (Пиазза Обердан), у који су инкорпорисани догађаји из његовог бурног живота. Снимљени су и филмови.

У Трсту данас постоји школа која носи Оберданово име. То је гимназија у којој се много полаже на друштвене науке и изграђивање критичке националне свести код ученика, која припрема будуће студенте за врхунске резултате из домена људских права и демократије.

5. Године 1889. престолонаследник цара Франца Јозефа, његов једини син Рудолф Јозеф нађен је мртав, заједно са својом љубавницом Маријом Вечером. Званична истрага тврдила је да је Рудолф убио Марију, а потом себе. Но, више од сто година касније, 1992. године, званични органи државе Аустрије извршили су ексхумацију и поновну обдукцију остатака тела Марије Вечере, чији су налази потврдили постојеће вековне сумње да је она била убијена ударцима у главу, а не из пиштоља, како је гласила дотадашња званична верзија, док је Рудолф убијен са шест хитаца из пушке, а дотадашња верзија је била да се радило о самоубиству. Престолонаследник је био противник заједнице Аустрије и Угарске, али и противник окупације Босне и Херцеговине. Није искључено и да је у завери и његовом убиству учествовао и сам Франц Фердинанд, односно војничка струја чији је предводник био сам следећи престолонаследник, након Рудолфове елиминације, тим пре што је Рудолф био врло омиљен у високим официрским и војним круговима Аустроугарске царевине.

6. Године 1898. у Швајцарској, на обали Женевској језера, италијански националиста и анархиста Луиђи Лукени убија аустроугарску царицу Елизабету Јозеф, жену цара Франца Јозефа. Убија је, може се рећи, на један у то време од врло честих европских очајничких начина извршења атентата – задавањем ударца великим ножем у срце. Франц Јозеф остаје удовац, али више не тако млад да би се поново оженио и добио крвног потомка за престолонаследника.

Да на крају резимирамо, цар Франц Јозеф, је пре него што је Принцип убио престолонаследника Франца Фердинанда, изгубио у предходним атентатима рођеног брата, жену, и јединог сина. И, зачудо, у свим тим атентатима није учествовао ниједан Србин, већ неколико Италијана, Мађари, али и Аустријанци. Посебно се истичу Италијани. Наравно, то баш и не говори о великој милости и љубави њених поданика према царској породици, најчувенијој и најдуговечнијој у ондашњој Европи!

СТАЊЕ У ТАДАШЊОЈ ЕВРОПИ Све наведено се дешава под јаким утицајем идеја анархиста, националиста, социјалиста, револуционара свих фела, који у то време заступају углавном револуционарне облике борбе за своје идеале и идеје. Разлог за такав метод и приступ борбе можда баш треба тражити у тада углавном монархистички, и строго хијерархијски организован државним и по природи врло репресивним апаратима, за који су се ови углавном врло млади људи надали да могу бити најлакше срушени и промењени атентантима извршеним како над самим монарсима, тако и над високим носицима и симболима монархистичке власти. Тако у то време у Европи је цео талас атентата и убистава носилаца највише власти, и то углавном у државама са монархистичким уређењем, које су покушавале да насилно држе под својом влашћу велики број младих нација у настајању. То је био општи европски процес, и у 19. и на самом почетку 20.века. Не заборавимо да у једном таквом сличном хаосу почиње уједињење и настајање модерне Италије 1861. године. Тада тираноубиство као идеал настаје и због текућег процеса уклањања вековних наследних престола у бројним малим градовима државама у Италији. То је корен настајања и оправдања тираноубиства у процесима стварања нација и националних држава. Околности нису биле боље ни у Немачком савезу, који је створен 1815. године Бечким конгресом и састојао се из 38 држава и четири слободна града. Године 1861. на престо Пруске долази Вилхелм Други а на место канцелара Бизмарк, који се врло одлучно боре са Аустријом за примат над Немачким савезом, што кулминира 1866. године победом Пруске, која ствара Севернонемачки савез, у који не улазе јужне католичке немачке државе, од којих је највећа Баварска. Француска покушава да спречи уједињење и јачање Немачке 1870. године, у рату који сама започиње и катастрофално губи, што доводи успостављања Републике Француске. Интересантно је да 1871. године Немачка уласком у Париз и миром у Версају проглашава уједињење Немачке у Немачко царство под круном Вилхема Другог и канцелара Бизмарка. То време, обележено бројним крвавим сукобима, како у оквиру младих нација у процесу уједињења (сви елементи грађанских ратова), али и борба између новоформираних националних држава за престиж и територије, које остају као добро и дубоко посејано семе будућих великих ратних сукоба. Имало се шта научити од Европе тог доба. А зна се да наши народи увек брзо прихватају све те велике и хумане идеје Европе.

Сви набројани атентати и описане велике промене у тадашњој Европи инспиришу и одлучујуће усмеравају борбу националне и интелектуалне елите свих Јужних Словена, па и Срба, за своје уједињење и стварање својих националних држава.

ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ АТЕНТАТИ Време је да побројимо најзначајније атентате Јужних Словена на владаре и представнике власти Хабсбуршке монархије.

1. Године 1910. Богдан Жерајић прати оног истог цара Франца Јозефа од Сарајева до Мостара и од Мостара до Илиџе, али не успева да нађе прави моменат и изврши атентат.

2. Исте године у јуну Жерајић покушава атентат на управника Босне и Херцеговине генерала Маријана Варешанина, Хрвата, и то неуспешно. Последњи метак испаљује себи у главу, и постаје инспирација многим младим људима у Босни и Херцеговини да се прикључе организацији Млада Босна. Жерајићу секу главу и користе као узорак који показује како изгледа једна „анархистичка“ глава, а тело сахрањују на тајно место. Међутим, млади откривају то место, које постаје место ходочашћа и заклетве генерацијама које долазе да се неће смирити док се Босна и Херцеговина не ослободе аустро-угарске окупације.

3. Хрват из Босне и Херцеговине Лука Јукић јуна 1912. године покушава атентат на хрватског бана Славка Цуваја, када убија два човека, али бан остаје жив. Лука је осуђен на доживотну робију, док је други саучесник у атентату хрват Аугуст Цесарец, касније чувени књижевник, осуђен на пет година робије. Лука Јукић завршетком Првог светског рата бива ослобођен.

4. Августа 1913. године, након одржане свечане мисе у име рођендана цара Фрања Јосифа, баш због саме симболике места и повода, хрват Стјепан Дојчић покушава атентат на новог хрватског бана Ивана Шкрлеца приликом изласка из цркве и рањава га у руку. Осуђен је на 16 година робије. Али можда је важније навести речи Дојчићеве написане и објављене у Америци поводом неуспелог атентатат Луке Јукића на бана Цуваја, извршеног претходне године. Оне гласе: „Ми смо морали тешком тугом оставити свој мили дом и род и ићи у бијели свет тражити хљеба, док би га могли дома наћи кад би Хрватска била слободна. Чули смо како је ватрени Хрват Лука Јукић одапео тане на бандита, који је одавно то већ заслужио, али на несрећу га није погодио. Тај ватрени Јукић нам је показао како морамо радити убудуће ... па нека нам добро буде у памети... да се слобода не даје на тањуру као ловоров венац од грешне Аустрије. Данас у Америци не уприличују протесне скупове само велике колоније, које броје на хиљаде Хрвата и Срба, већ и најмање су дигле свој глас против хуља, тирана 20. вијека... Доле барбарство, смрт и ништа друго тиранину 20. вијека, смрт Цувају, доле с апсолутизмом...“.

Из ових речи види се да један Хрват наводи да је хабзбуршка политика варварство, а сваки вид оружане борбе против ње борба за слободу и права угњетених народа јужнословенских. Главно гласило Хрвата у Америци Хрватски свет поводом оба атентата, и Луке Јукића и Стјепана Дојчића, пише: „Нека нас прогањају, тлаче, нека отварају тамнице, али их немају толико, да у њих затворе све оне који онако мисле као Лука и Стјепан, јер ми им поручујемо да су сви поштени Хрвати у Америци онакви уротници и злочинци, какви су Јукић и Дојчић“.

5. Марта 1914. године, само три месеца пре атенатат у Сарајеву, још један млади Хрват покушава атентат бомбама у загребачкој опери на хрватског бана Ивана Шкрлеца и надвојводу Леополда Салватореа.

Из овог кратког списка атентата, у коме учествује неколико Хрвата, јасно је да они то чине у борби за национално ослобођење од аустро-угарске управе. Да ли су они због тога терористи и злочинци? Наравно да не. И они су инспирисани великим европским принципима тога доба.

АТЕНТАТИ У ЕВРОПИ И СВЕТУ Као илустрацију општег стања у свету, насталог под утицајем изнетих околности, набројаћемо само неке од најзначајнијих атентата који су се десили у Европи и свету крајем 19. и почетком 20.века:

1. 1865. година, Џон Бут убија америчког председника Абрахама Линколна;

 

2. 1868. године браћа Радовановићи убијају Михајла Обреновића;

3. 1881. године Игнације Хриневиецки убија руског цара Александра Другог;

4. 1881. године Чарлс Гито убија америчког председника Џејмса Абрама (други амерички председник у 16 година убијен у атентату);

5. 1891. године Тсуда Санзо врши неуспешни атентат на руског цара Николаја Другог;

6. 1894. године анархиста Санте Жеронимоа убија француског председника Мари Франсоа Сади Карнета;

7. 1895. године непознати нападач убија бугарског премијер Петра Стамболова;

8. 1897. године Михел Ангиолио убија шпанског премијера Антониа дел Кастиља;

9. 1900. године Гетано Бреши убија италијанског краља Умберта Првог;

10. 1901. године Леон Ч. убија америчког председника Вилијама Мекинлија (трећи председник амерички убијен за 36 година);

11. 1905.године убијен је грчки премијер Теодорос Делигианис;

12. 1907. године непознати нападач убија бугарског премијера Димитрија Петкова;

13. 1909. године непознати убица дошао је главе јапанском премијеру Итоу Хирбуми;

14. 1911. године Дмитриј Богов убија премијера Руске царевине Пјотра Столипина;

15. 1912. године убијен од непознатог извршиоца премијер Шпаније Хозе Каналејас;

16. 1913. године од непознатог атентатора убијен је турски премијер Махмуд Паша;

17. 1913. године грк Александрос Синас убија грчког краља Ђорђа Првог;

И на крају, још једна мало позната ствар: према хрватским изворима, на Франца Фердинанда, као престолонаследника Аустро-угарске царевине, у периоду од 1900. до 1914. године било је припремљено више од десет атентата, за које је аустроугарска полиција сазнала и спречила их. Чак три од њих су изведена: и то 1902. године, затим 1906. године, и најозбиљнији 1910. на војним маневрима у близини Моравске Острове, кад је приликом пуњаве на Франца Фердинанда у ногу рањен један генерал. Завереници су били чланови Младе Босне, припадници војне дивизије са територије Босне и Херцеговине.

И на крају, надам се да је свима јасно да се Гаврило Принцип у свом чину само руководио већ постојећим европским принципима тога времена. Да ли европски принципи Гаврила Принципа важе и данас?

________

Литература:

1. Млада Босна, Часопис за књижевност, уметност и културу, Број 175-176-177. Година 37. 2010. Издавач Дом културе Чачак.

2. Ребека Вест, Црно јагње и сиви соко, Моно и мањана, Београд, 2008.

3. http://www.historiografija.hr/hz/1966/HZ_19-20_14_CIZMIC.pdf

4. http://hr.wikipedia.org/wiki/Dodatak:Popis_poznatih_atentata_i_poku%C5%A1aja_atentata

5. http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_assassinations

6. http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%90%D0%BD%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC_%D0%BA%D0%BE%D0%B4_%D0%88%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D1%85_%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0

7. http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Atentator-i-patriota.sr.html


Миланко Шеклер


Поставио сам ову  тему да би представљањем оваквих чланака могли да сагледамо каквим се све средствима служе вајни историчари не били унизили и потрли сва херојска дела којима је српски народ задужио Европу.

Зека
Странице: 1 2 [3] 4 5 ... 15
Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!