forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Мај 31, 2020, 05:30:16


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


  Прикажи поруке
Странице: [1]
1  Форум / Србија / Одг: Екологија за Србију и даље апстрактна послато: Октобар 06, 2012, 20:36:23
Ћаоске,  Љутко Љутко Љутко


https://www.youtube.com/watch?v=vBLi4EIVn6s&feature=player_embedded



<a href="http://www.youtube.com/watch?v=vBLi4EIVn6s" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=vBLi4EIVn6s</a>

Нажалост, покретач читаве акција подизања свести о ГМО пошасти код нашег народа, Никола Алексић, данас је ухапшен испред Народне скупштине. Да ли је потребно да цела нација изумре, да би поједини схватили озбиљност ситуације и узели се у памет? Невероватно је да је љубав према новцу код појединих људи већа од  сазнања да ћемо нестати уколико не престанемо да гутамо Монсантову пропаганду.
2  Форум / Србија / Одг: Безнађе у Србији (глад, беда, очај) послато: Септембар 14, 2012, 17:37:44
Ударне рупе

Путеви другог реда, или грађани дригог реда?
Термин „ударна рупа“ је различито дефинисан међу грађанима који непрестано имају проблема са истим приликом своје вожње и међу запосленима у предузећу Путеви Србије. Наиме, запослени у овом предузећу тврде како се не ради о „ударним рупема“, већ о „оштећењу на путу“, све док оштећење није дубље од 5 центиметара. Онда се може назвати „ударном рупом“. Али, како назвати „оштећење“ дубље  од 10 центиметара? Безданом?



Регионални пут П217 налази се на релацији Јагодина-Варварин. Овај део Србије представља поморавску равницу са мноштвом природних лепота, непрегледног зеленила и низом лепо уређених винограда у којима ваши сувозачи заиста могу уживати. Међутим, и поред тога, они имају утисак да ви возите слалом, због низа рупа на које чете наићи. Иако звучи непријатно, и то је боље од чињенице да нисте успели да избегнете то „оштећење“ на асфалту, јер даље путовање ће вам, несумњиво, бити онемогућено, јер ваш аутомобил неће бити у стању да се нормално креће, јер се ради о безданима чија површина обухвата готово целу једну траку пута, а дубина иде и до 10 центиметара.



Пре зимске сезоне ове рупе су биле несаниране. Након дуге и хладне зиме, њихова величина се увећала пар пута. Али, то није једини проблем. Пут је, такође, необележен. Тачније, обележен је 2-3 пута у периоду од 10 година. Пошто ова релација спада у путеве другог реда, мештани су се обратили предузећу Путеви Србије поводом овога, али сваки покушај скретања пажње на овај проблем остао је, не само без реализације, већ и без икакве повратне информације. Да ли неко треба да настрада да би се реаговало?
На крају остаје да се запитамо да ли су само ови путеви другог реда, или надлежни и нас посматрају тако, пошто живимо на тој релацији.
3  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Помозимо... послато: Септембар 10, 2012, 14:50:18
Борис жели да се бори

(2000. година)
Борис Стоиљковић, младић од 17 година, решава да свој школски распуст проведе на мору. Као и већина његових вршњака, Борис жели да осети све чари и уживања које море може да пружи. Жели да се опусти, да ужива, да плива. Са нестрпљењем стиже на море, одлази у хотел да се пресвуче и одмах стиже до дока, са кога је намерио да скочи у воду. Све тече по плану. Залет, скок и... ништа. Уместо да исплива, Борис само непомично плута у води, не губећи свест. Све је било неверица, док у болници није чуо дијагнозу. Она је била: квадриплегија, одузетост сва четири екстремитета. Борис тада схвата да је корак пре скока био последњи који је у животу начинио, а његово име постаје метафора његовог смисла живота.
(2012. година)
После 12 година борбе, у Борису још увек има снаге и воље за корачањем, за уживањем у младости  која је оног дана прекинута. Сазнао је да постоји шанса за тим. Сазнао је за клинику у Русији која би му, третманом пресађивања матичних ћелија, помогла да се реши колица. Оно што је проблем јесте цена третмана, која у нашој земљи представља 70-ак просечних плата у Србији. Пошто Борис има само два родитеља, њему је потребна помоћ.



Иако је можда парадокално овај чланак стављати у тему која у свом називу садржи "безнађе", а Борис је пун наде да ће после своје операције у Русији поново стати на своје ноге, не могу, а да не искритикујем српску државу која себи дозвољава да неки не знају више шта ће од беса и милиона, а неки не могу себи да приуште нормалан живот. Не могу, а да не поменем стотине и стотине оних који се у овој земљи понашају као да су Богом дани да је униште. Оних који сматрају да се је они створили, они бранили од непријатеља, они развијали, оних који тиме изазивају да се наши преци, који су живот положили за њу и њену слободу, данас у гробу преврћу.
Пошто је очигледно да неки од нас у себи немају људскости, наш задатак је да их томе научимо. Мој предлог је оснивање фонда за случајеве попут Борисовог. Фонда који ће од свих нас издвојити по пар процената од месечне зараде и помоћи онима којима је потребно. Фонда који ће бити строго контролисан, јер има и оних који би и са олтара узели, а камоли на другом месту.
Док се то не оствари, наше је да помогнемо на други начин.

Борис Стоиљковић

Развојна Банка Војводине А.Д. Нови Сад

Динарски рачун: 335000000036161464

Девизни рачун: 335000000036161561

Када се шаље новац из иностранства на девизни рачун, а везан је за евро или долар:
број рачуна: РС35335000000036161561

Curency Bank City SWIFT/BIC
EUR
Deutsche Bank AG Frankfurt DEUTDEFF
LHB Internationale Handelsbank AG Frankfurt LHBIDEFF
Commerzbank AG Frankfurt: COBADEFF
Unicredit Bank Austria AG Vienna: BKAUATWW
UBS Deutschland AG Frankfurt: UBSWDEFF
Raiffaeisen Zentralbank Oesterreich AG Vienna: RZBAATWW

Curency Bank City SWIFT/BIC CHIPS ABA
USD Deutsche Bank New York: BKTRUS33 0103 021001033
Trust Company Americas

+38163 8217855

+38165 8217855

Борисов мејл је: bocibmw@gmail.com

Скајп: borisposalokal
4  Форум / Србија / Српско село у рукама нових нараштаја послато: Септембар 09, 2012, 01:42:47
Човек може све што хоће, само кад би хтео оно што може

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=Qz97luRXhyI" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=Qz97luRXhyI</a>

Село Јовац налази се у Поморавском округу, у подножју планине Јухор. Његов атар протеже се од плодних равница Велике Мораве, све до густих листопадних шума подно Јухора и непрегледних винограда из којих је некада потекло једно од данас најпознатијих предузећа за флаширање вина и алкохолних пића, Навип. Прва сећања на овај крај сежу 125 година уназад, када је започета изградња цркве, школе и пруге. Од тог периода ово село бележи раст у привреди, као и раст својих житеља. Свој врхунац ово село доживеће педесетих година двадесетог века, када ће постати самостална општина (Белички округ, Јагодина).



Без обзира на све ове повољне услове, пошаст звана "деведесете", нове тенденције и политика односе данак и у овом крају, па се, од тог периода па до данас, бележи стални пад броја мештана и све се чешће чује: "Отиш`о у град да буде господин. Није луд да се мучи за парче `леба," а винограде, њиве и ливаде прелећу вране, што би се рекло у нашем крају.



Када се све сабере и одузме, данас село броји нешто више од 1000 мештана, просечне старости од око 45 година. Логично је да из тога проистиче да после школског звона за почетак часа у клупе дотрчи све мање школараца, а поједини учитељи и наставници се припремају за час, али у некој другој, градској школи, јер у нашој више немају посла.



Али, како то обично бива у животу, ништа на овом свету не постоји без равнотеже. Иако их је све мање, наши школарци су све свеснији озбиљности те ситуације и све им је бистрија идеја о очувању своје школе и свог места. Један њихов мали поступак натерао ме је да размислим о томе и показао ми да ће, како они буду расли и сазревали, њихова дела за овај крај бити све већа и да има наде увек када је ту воља. Наиме, пар дана након почетка школске године, група ученика старијих разреда дошла је, самоиницијативно, на идеју да би могла да уреди школско двориште које је, током распуста, било запуштено. Предлог је наишао на одобравање од стране наставника и за пар минута се све претворило у једну велику радну акцију испуњену дружењем и дечјим шалама. Видевши то, и ученици млађих разреда су се придружили и двориште је за непун сат било потпуно сређено и удешено, а ученици су обећали још сличних акција.



Нека овај велики пример малих људи буде порука свима нама да, уз мало труда, сви заједно можемо много. Најлакше је седети скрштених руку, али шта ћемо кад се стомак побуни, а упарложено земљиште не роди погачу?
Странице: [1]
Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!