forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Април 03, 2020, 05:46:55


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


  Прикажи поруке
Странице: [1] 2
1  Форум / Српске везе - Огласите се лично / КАЈМАКЧАЛАН - КАПИЈА СЛОБОДЕ послато: Август 09, 2019, 07:46:49

Најава: Кајмакчалану у походе четврти пут


 Драга браћо и сестре,

велика нам је част да вас позовемо да кренете са нама средином септембра 2019. године у Грчку, јер ћемо на Кајмакчалану обележити 103 године од Боја за Кајмакчалан, једне од најславније епопеје србске војске и Првог светског рата, а у месту Евзони општина Поликастро... 101 година од Пробоја Солунског фронта.

Србска војска након славних победа у лето и јесен 1914. на Церу и Колубари морала је крајем 1915. године услед Тројне инвазије (Аустро-Угарска, Немачка и Бугарска) да се повуче ка југу, односно Краљевини Грчкој, преко албанских гудура и црногорских планина све до Јонског мора... Овај догађај је до тад незабележен у историји и познат је као Албанска голгота.

После опоравка србских ратника на Крфу, Виду, Корзици и Африци, две србске армије су пребачене на Солунски фронт. који је имао две године мировања после Освајања Кајмакчалана у септембру 1916. године. Да би 15. септембра 1918. године после два дана велике артиљеријске паљбе широм фронта, србска војска са француским јединицама пробила Солунски фронт и незадрживо ослобађала Вардарску Македонију.

Немачке, аустроугарске и бугарске јединице биле су у паничном бегу, а онда је 29.09.1918. Бугарска је капитулирала, што је био велики успех. Наредна два месеца је ослобођена читава територија Краљевине Србије и етнички простор Срба који је окупиран од Аустро-Угарске монархије.




ПЛАН ПУТА:

Први дан - петак 13.09.2019


Крећемо из Београда око 20 сати аутобусом. Задржавамо се у Параћину, Нишу и Врању, да покупимо путнике, али само на бензинским пумпама, нећемо улазити у град.



Други дан - субота 14.09.2019

Ујутро око 07:00 сати стижемо у место Битољ, јужни део Вардарске Македоније. Ту ћемо посетити војничко гробље на коме се налазе изгинули србски ратници у ослободилачким ратовима 1912-1918.

Прелазимо границу и улазимо у северни део Грчке и одмах одлазимо на Кајмакчалан нашу капију слободе. Попећемо се до спомен костурнице коју је краљ Александар I Карађрођевић сазидао за своје дивјунаке. Тамо ћемо имати такође историјски час и рецитације на тему Великог рата.

Након тога одлазимо у смештај, подно Кајмакчалана у једну бању. Ноћимо у собама које су са три или четири лежаја.


Трећи дан - недеља 15.09.2019

Ујутро крећемо до Солуна, где ћемо око 09:00 сати посетити Зејтинлик, једно од највећих србских војничких гробаља ван Србије. Попричаћемо са чуварем деда Ђорђем Михаиловићем и чути приче о томе како је Зејтинлик настао и још понешто. Прекопута гробља је сувенирница.


Зауставићемо се само у северном делу Грчке, да посетимо Споменик војницима који су пробили Солунски (Македонски) фронт 1918. године у малом месту Евзони, општина Поликастро. Ту ћемо положити венац и испричати историјски час.


Око 14 сати кренућемо за Србију.  План да стигнемо у Београд је увече око 22:30 сати.

Могућа је корекција плана пута услед непредвиђених околности на путу.


НА ОВОМ ПУТОВАЊУ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО НОШЕЊЕ ПОЛИТИЧКИХ И НАВИЈАЧКИХ ОБЕЛЕЖЈА (заставе, мајице, пароле, беџеви, качкети, транспаренти  и сл.), КАШЊЕЊЕ НА АУТОБУС, КАО И АЛКОХОЛИЗАМ!

Дозвољено је ношење србских националних обележја!


Цена пута је 7.200 RSD односно 60 EUR. У цену је урачунато путовање, смештај и доручак. Здравствено осигурање је обавезно, а то свако себи плаћа.
 

Напомена: Уплаћени новац се не враћа!

 

Све информације и резервације можете добити путем следећих контаката:
Телефон: +381 63 283563 (Станко)
Ел. пошта: srbskisvetionik@gmail.com
Портал: srbskisvetionik.org.rs


 


*        *         *


РЕКЛИ СУ О ПРОБОЈУ СОЛУНСКОГ ФРОНТА:

Србски војвода Живојин Мишић:
- "Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима.

Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!"...

Француски маршал Франше д'Епере:
- "Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред", извештавајући француску владу.

Немачки цар Вилхелм II Алберт:
- "Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. СРАМОТА!" - приликом слања телеграма бугарском краљу Фердинанду октобра 1918. године...

Бугарски краљ Фердинад:
- "Ово је крај свих нас...", приликом потписивања капитулације крајем септембра 1918. године



Наши преци на Солунском фронту су имали само једну поруку за нас: - "Децо, немојте нас заборавити!...".







2  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Одлазак на Церски марш из Београда послато: Август 09, 2019, 07:39:06
Најава: Организован превоз из Београда на десети Церски марш 18.08.2019


 Браћо и сестре,

велика нам је част да вас позовемо на 10. Церски марш у недељу 18. августа 2019. године.

Церски марш је сад већ традиционална манифестација која подразумева пешачење 35 км од центра Шабца до села Текериш (асфалтним путем), где се налази споменик јунацима Војске Краљевине Србије. Управо ти хероји су победили пре 105 године моћну војску Аустро-Угарске монархије и то је била прва победа Савезника у Првом светском рату. А вест о великој победи одјекнула је широм света.

У Церској бици посебно се истакао тада србски генерал Степа Степановић, комадант Друге армије, који је након битке унапређен у чин војводе.

Главни организатор манифестације је УГ Церски Марш из Шабца, док ће удружење Србски Светионик (већ пети пут за редом) организовати превоз из Београда, по економској цени 600 динара.

Полазак из Београда је аутобусом у недељу 18. августа 2019. године у 06:00 сати код Плаве локомотиве (Савски трг).

Информације и пријаве можете обавити путем телефона: 063 283563 (Станко)
или путем електронске поште: srbskisvetionik@gmail.com

 
ЗАБРАЊЕНО ЈЕ НОШЕЊЕ ПОЛИТИЧКИХ И НАВИЈАЧКИХ ОБЕЛЕЖЈА (заставе, мајице, капе, шалови и др.), КАО И КОНЗУМАЦИЈА АЛКОХОЛА!

 
Напомена: Понесите са собом два сендвича, флашицу воде, качкет и удобне патике.
 

Овим путем позивамо родољубе из осталих градова: Зворник, Лозница, Крупањ, Ваљево, Бијељина, Ужице, Чачак, Пожега, Рума, Сремска Митровица, Ниш, Параћин, Ћуприја, Крушевац, Краљево, Крагуејвац, Вуковар, Љиг, Брчко, Апатин, Бачка Паланка, Смедерево, Пожаревац, Нови Сад и Аранђеловац... да се организују и дођу како би сви заједно под један бајрак марширали у славу предака који су животом плаћали цену наше слободе.


 

У бој крените јунаци сви
Крен'те и не жал'те живот свој
Цер да чује твој, Цер да види бој
А река Дрина, Славу, храброст
и јуначку руку србског сина.

Пој, пој, Дрино водо хладна ти
Памти, причај кад су падали
Памти храбри строј који је
Пун огња, силе, снаге,
Протерао туђина са реке наше драге.
 

Пој, пој, Дрино, причај роду ми
Како смо се храбро борили
Певао је строј, војев'о се бој
Крај хладне воде, крв је текла,
крв се лила Дрином због слободе.


 

(Песму је током Првог светског рата написао Станислав Бинички у част Миливоја Стојановића Брке, команданта Гвозденог пука, што погибе 4. децембра 1914. на брду Кременица, крај Лазаревца током Колубарске битке)
3  Форум / Срби у окружењу и расејању / Одг: Линта: Лицемерна изјава хрватске председнице послато: Мај 10, 2019, 06:36:05
Линта: Лицемерна изјава хрватске председнице

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта оценио је данас лицемерном изјаву хрватске председнице Колинде Грабар Китаровћ да Србија мора да реши бар једно од отворених питања
 



Мало информација о дотичном уљезу неће да шкоди!

Цитат
1. Савез Срба из региона није никаква избегличка организација, како се покушава подвалити, већ ПОЛИТИЧКА!


Тако пише код њих на сајту.


2. Ту организацију ССР води Миодраг Линта, персона којој не верујем ништа, ама баш ништа... Типичан полиитчки хоштаплер и манипулант који замајава наивне људе да ће им нешто дати. Знам неколико случајева да је људима лично обећавао куле и градове, а да уствари није ништа им дао, ама ни 0.1% обећаног.

Лик који је почео своју "каријеру" преко Српског Демократског Форума, са седиштем у Загребу, а које је после отворило и представништво у Београду. Тамо код Вуковог споменика су им просторије, где је смештена и доскорашња Линтина организација Коалиција избегличких удружења, коју је од скоро преузео Миле Шапић (за време Линтине владавине Коалицијом, Шапић није никада није зинуо да каже нешто јавно, а камоли да се обратио са једном реченицом). Саопштења Коалиције су увек почињала са "Миодраг Линта урадио то и то, обратио се... посетио...".

Још нешто, стално се провлачи како је Линта некакав представник избеглица... Којих? Ко му је дао мандат, легитимитет? Званично на његовом сајту Коалиције је писало како они имају 56 удружења у тој коалицији. А доказ колико је то једва велика превара и шарена лажа, можда најбоље говори и последња изборна скупштина Коалиције, када је Линта препустио владавину Мили Шапићу... Са све фотографима на тој изборној скупштини није било више од 45 особа! Простом рачуницом долазимо до логичног питања: Кога уствари представља Линта, односно његова Коалиција?! Јавна је тајна да су то удружења која имају чланове на папиру... Да не дрвим даље о Линтином раду и активностима, иако би се већ сада могла читава књига написати.


3. Образац за евиденцију отете имовине може се искључиво попунити на сајту ССР-а?! Шта то практично значи... Значи, да ће сви бити унети у њихову базу података, па ће их Линтини администратори спамовати са свим могућим саопштењима које освану код њих на сајту... Постоји још велика могућност да сви добију чланске картице нове странке, а то је ССР. Јер Линта је већ радио такве преваре у пролеће 2011. године, када је исто повео неку акцију односно петицију за враћање отетих станарска права Срба из Хрватске, па је дотични са списком од преко 70.000 потписа отишао у јесен те године код Александра Вучића, где му се представио као "избеглички вођа" и да су то све његови гласачи. Вучић га је прихватио у своје јато, јер је требало одвалити избеглице од СРС-а као традиционално радикалско бирачко тело, за изборе који су били у мају 2012. године, па му је Вучић касније вратио то кроз фотељу народног посланика у Скупштини Србије.

Већина људи који треба да пријаве своју отету имовину, иронијом судбине, нема компјутер, нема интернет... па ми није јасно у ком то свету живе ликови који воде ССР, када доносе такву одлуку!? Ово му је чак и Милорад Ћалић споменуо на годишњој скупштини Удружења Госпићана пре 10ак дана, рекавиш му још, да таква акција ако треба ико да је води, да треба да буде Комесаријат за избегла лица Републике Србије. А Линта се понео оном фором Николе Пашића "И ти си у праву".


4. Споменути Линта нигде није објавио одакле њему новац за све те акције које је водио последњих 2009-2015 година. Не верујем да све то даје од своје плате или пак да су то донације од избеглица које је представљао. Можете и сами да нагађате, без да даље трошимо слова.


4  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Одлазак на Церски марш из Београда послато: Јул 09, 2018, 21:20:24
Најава: Организован превоз из Београда на Церски марш 19.08.2018

Браћо и сестре,

велика нам је част да вас позовемо на IX Церски марш у недељу 19. августа 2018.

Церски марш је сад већ традиционална манифестација која подразумева пешачење 35 км од центра Шабца до села Текериш (асфалтним путем), где се налази споменик јунацима Војске Краљевине Србије. Управо ти хероји су победили пре 104 године моћну војску Аустро-Угарске монархије и то је била прва победа Савезника у Првом светском рату. А вест о великој победи одјекнула је широм света.

У Церској бици посебно се истакао тада србски генерал Степа Степановић, комадант Друге армије, који је након битке унапређен у чин војводе.

Главни организатор манифестације је УГ Церски Марш из Шабца, док ће удружење Србски Светионик (већ четврти пут за редом) организовати превоз из Београда, по економској цени 500 динара.

Полазак из Београда је аутобусом у недељу 19. августа 2018. године у 06:00 сати код Плаве локомотиве.

Информације и пријаве можете обавити путем телефона: 063283563 (Станко)
или путем електронске поште: kolubarskimars@gmail.com

 
ЗАБРАЊЕНО ЈЕ НОШЕЊЕ ПОЛИТИЧКИХ И НАВИЈАЧКИХ ОБЕЛЕЖЈА (заставе, мајице, капе, шалови и др.), КАО И КОНЗУМАЦИЈА АЛКОХОЛА!

 
Напомена:
Понесите са собом два сендвича, флашицу воде, качкет и удобне патике.


Овим путем позивамо родољубе из осталих градова: Зворник, Лозница, Крупањ, Ваљево, Бијељина, Ужице, Чачак, Пожега, Рума, Сремска Митровица, Ниш, Параћин, Ћуприја, Крушевац, Краљево, Крагуејвац, Вуковар, Љиг, Брчко, Апатин, Бачка Паланка, Смедерево, Пожаревац, Нови Сад и Аранђеловац... да се организују и дођу како би сви заједно под један бајрак марширали у славу предака који су животом плаћали цену наше слободе.

5  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Терезин 100 година касније - 1918-2018 послато: Јул 09, 2018, 18:29:54
<a href="http://www.youtube.com/watch?v=gNfD1TaErcg" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=gNfD1TaErcg</a>
6  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Терезин 100 година касније - 1918-2018 послато: Јул 09, 2018, 18:28:50
<a href="http://www.youtube.com/watch?v=uS2MvBN57oM" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=uS2MvBN57oM</a>
7  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Терезин 100 година касније - 1918-2018 послато: Јул 09, 2018, 18:27:06
 Све у свему сад кад се слегло од Терезина... могу ти рећи да је мени било супер све: и шала и друштво и обилазак србских стратишта.

 

Мирослав Митић
05.05.2018.

8  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Терезин 100 година касније - 1918-2018 послато: Јул 09, 2018, 18:26:34
Принцип Терезина

Пред Принциповом ћелијом старом
Поносито стојим са мојим другаром!
У мени дамари снажно бију
За те младиће пале за Србију!

И док емоције у нама навиру
Гледам стару логорску капију
Злочиначки отисак постављен на њој
Што бес пробуди снажан мој!

И ту на том страдалном месту
Где сам вољу да дођем имао честу
Ја направих ову лепу слику
Моме роду за понос и дику!

Гледај и памти Србски роде
Где су наши тамновали због слободе
И нису се злотвору никада дали
Зато су за нашу слободу у Терезину пали!

Па ти запамти и обиђи то место роде
Нека те жеља и понос тамо воде.
На месту смрти њихове удахни живот
Нека виде злотвори сви, да смо ми и даље Срби!

А њима, Младој Босни и Гаврилу
Учинисмо славу и видесмо истину!
Поклонисмо се њиховој сени и делу
Учинисмо поносну Отаџбину целу!

Вечна слава и хвала Младој Босни и Гаврилу Принципу и свим родољубима који су пали за слободу Отаџбине, а почивају широм Европе!

Предраг Антовић
30.04.2018.

9  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Терезин 100 година касније - 1918-2018 послато: Јул 09, 2018, 18:25:30
 Када би више Срба посетило Терезин, чуло причу о Гаврилу Принципу и видело самицу у којој је провео скоро 4 године, не би више користили израз Танталове него Гаврилове муке.

 

Горан Митровић
30.04.2018.



10  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Терезин 100 година касније - 1918-2018 послато: Јул 09, 2018, 18:25:05
Видовданска искра

Вијековна тмина пала је снова,
И ничег новог под сунцима нема,
Издајство и гријех Срба окова,
Још благо лице на икони снијева.

И гази вријеме корачај са хордом,
Уморено село крај Грахова дријема,
Сања смјелу младост са идејом гордом,
Још му име живо, душа одвећ нијема.

Видовданску искру угарцима гасе,
А Косово грца морем крви нове,
Ко да неста древне светородне расе,
И покајног гласа што га Христос зове.

А ћелија једна и казамат хладни,
Бјеху некад гроб из ког васкрс крочи,
Ту распет на стијени ко Прометеј давни,
Он заогњи смис`о и заклопи очи.

И не пусти јецај прекора и боли,
Док Господње име на ланцима збори,
Пониженом роду слободу измоли,
Угасну тихо у априлској зори.

Душа му бијела као зрака слети,
На камени праг гдје се негда свила,
Бљесну као нада из тамничке клети,
И вјечном почетку разви млада крила.

Тај гласник слободе са Божијег длана,
И данас ко јуче објављује глас -
Из праха си рођен као украс дана,
Из праха устани и даћу ти спас!
 


СЛАВА МУЧЕНИЦИМА ВИДОВДАНСКЕ СЛОБОДЕ!

ВИЈЕК ОД УСНУЋА СЛАВНОГ ПОКОЉЕЊА 1918. + 2018.
 

Горан Лучић
30.04.2018

11  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Терезин 100 година касније - 1918-2018 послато: Јул 09, 2018, 18:22:49
Извештај из Чешке и Словачке априла 2018

Последњих година свест нашег народа се озбиљно мења, јер све више прозападни медији подваљују тезу како је Гаврило Принцип из села Обљај код Босанског Грахова био терориста, односно да је револуционарна група Млада Босна у Сарајеву на Видовдан 1914. године одговорна са извршењем атентата на аустријског надвојводу и престолонследника Франца Фендинанда за Први светски рат, односно да сноси одговорност за смрти преко милион Срба. Најгоре од свега је што добар део наивних Срба прихвата то заборављајући неке интересантне чињенице.

Прво, да је  Бечки двор још крајем 19. века осмишљавао планове за свој Продор на Исток (Drang nach Osten), a на том путу стајали су православни Срби. Друго, Аустроугарска монархија иако је била германска творевина, покоравала је велики број славенских народа, међу њима највише Словака, Срба, Чеха и др. Треће, Краљевина Србија је почетком 20. века имала (не)очекивано велики економски успон и привредни раст, један од највећих у Европи тих година, а што је дошло као резултат потписивања низа економских споразума србске Владе са Русијом, Француком и САД.


Четврто, сан о уједињењу Срба у једну слободну државу почео се рађати читав век пре Сарајевског атентата, јер је стварањем Карађорђеве устаничке државе србски народ на Балкану, поробљен од аустроугарских и османлијских завојевача видео да може да оствари свој вишевековни сан. Пето, Франц Фердинанд је свесно жртвован од Бечког двора, јер га тамо нико није волео, а његовим убиством, Аустроуагрска би добила велики адут у рукама. Зато и не чуди чињеница да је он у Сарајево крајем јуна 1914. послат са врло мало обезбеђења.

Шесто, можда и најважније аустроугарске власти, још од почетка окупације Босне и Херцеговине јула 1878. године почеле су страховити терор и угњетавање србског православног становништва, које се из дана у дан појачавало. Зато је створена револуционарна организација Млада Босна, са циљем да ослободи Србе и Босну и Херцеговину, те оствари уједињење са Краљевином Србијом.


Прође читав век од тог Гавриловог пуцња на Видовдан у Сарајеву, који је означио је почетак те борбе одосно остваривања тог сна који је започет од Карађорђа 1804. године, али је ситуација код Срба поражавајућа...  јер се све више губи та веза са пореклом, заветима предака и заборављају стратишта Срба.

 

*                          *                       *

 

Пре годину дана, док је нас пар другара седело код споменика Гаврилу Принципу у парку, испод зграде Владе Србије, разматрали смо како обележити 100. годишњицу смрти хероја који је ношен Косовским идеалима и Обилићевским заветима уклонио тиранина нашег народа преко Дрине и Саве. Доћи на то место где смо и били тада чинило нам се као сувише мало за јунака какав је Гаврило. Бранко предложи да се иде у Терезин, односно на север Чешке републике. Хм... "Мало је то подалеко", размиљшам ја на глас.

- "А Кајмакчалан ти није подалеко", одговара он и наставља, "Треба видети да нам ови државне институције плате пут, или бар део. Скупити људе није проблем, може и више удружења...".

- "Тешко да ће нама неко давати паре, морамо то сами, по обичају. Знам да ће и цена бити мало јача него за Кајмакчалан", закључујем ја.

Наредних месеци имали смо низ других активности које смо успешно одрађивали, али ми је тај Терезин некако одзвањао у глави као неки вапај Гаврила да се не заборави његова жртва и допринос слободи нашег народа.


Крајем прошле године, приликом прављења планова за 2018. годину уврстим и тај Терезин у план активности. Размишљајући и о томе како би ваљало још нешто посетити, места на том путу до Терезина. Тако видех на карти неке занимљиве локације Велики Међер у Словачкој, Јиндриховице у Чешкој, а у повратку да свратимо у северну Аустрију у Маутхаузен... Бонус би било Беч и Нежидер. Не размишљајући пуно о разним ометањима које нас могу спречити у остваривању тог плана, огласили смо најаву... Доста људи нас је запиткивало, јер им се чинило да је добро обићи та стратишта, али и Гаврилову ћелију.

Пар дана пред пут бус је био попуњен. Јавише се Херцеговци, Кордунаши, Далматинци, Топичани, Вардарски Срби... из скоро свих србских земаља, али нико, ниједан Србин из Гавриловог краја. Да ли је могуће, питам се ја... окренем телефон Вулета који је Ливњак, и кажем му тај поражавајући податак, а он вели: "Ајде да видим какве су ми обавезе наредних дана, ако све буде како ваља, упиши и мене". Супер, помислих.

Поред јурцања разних папира и документације пред пут, морали смо некако најавити тај наш долазак у Чешку, Словачку и Аустрију нашим амбасадама. Тако да ме изненадио леп одзив наших дипломата у Прагу, Братислави и Бечу. Поред тога, контактирали смо и наше горе лист - Дејана Ранђеловића, који деценијама живи у Карловим Варима, где поред свог посла одржава малоузеј и крипту у Јиндриховицама. Он нам је тамо био и домаћин.


Трајче је обезбедио и лепе мајице специјално за ову прилику, са ликом Гаврила Принципа, а путници који су са нама походили у сред Европе су то добили по економској цени, јер је био циљ да тамо дођемо сви исто одевени.

Полазак је био заказан за петак 27. априла 2018. године увече, пошто је план био да наредног дана стигнемо у Терезин и присуствујемо обележавању 100. годишњице Гаврилове смрти. Креће полако и она позитивна трема, наши чланови су се данима раније наоштрили на ово путешесвије, иако морам да признам да је ово била до сада најзахтевнија акција Србског Светионика, с обзиром на утрошено време, новац и простор где се одвијала.

Крећемо из Београда како је планирано и правац Нови Сад, где купимо и остатак екипе, па правац Суботица. Горан је очитао молитву за срећан пут... Била је то прилика да се људи мало раздиване, јер неки се нису недељама видели. Тамо изгубисмо на прелазу код Хоргоша великих 4 сата, што нас никако није радовало, већ напротив, стварало је нервозу. Додуше могли су нас и до ујутро задржати, јер шта Мађар зна ко је Гаврило Принцип.

Овде морам да напоменем једну ствар, а то је да нам је највећи непријатељ био закон Европске уније о саобраћају, који прописује 21 сат вожње са мањим паузама, а након тога мора 9 сати да аутобус буде угашен.

Наше прво место које смо планирали посетити јесте словачки Велики Међер или Нађимер, које се налази јужно од Братиславе 60 км. Ту су аустроугарске власти формирале логор који је био првобитно на једној ледини, а онда су касније направљене и бараке. Локално словачко становништво се трудило да помогне колико може србске заробљенике, али су Аустроугари били сурови према Србима у Великом рату.


Испред самог гробља чекала нас је трочлана делегација: г-дин Драган Стојовић, први конзул наше амбасаде у Братислави, који се стварно потрудио да нама овај обилазак Великог Међера протекне у најбољем реду. Поред њега ту је био чика Стане, председник Удружења Срба у Словачкој, који се већ деценијама бори за културни идентитет Срба у Словачкој.

Између осталог, његово удружење је радом помогло уређивање овог спомен подручија, јер су почетком 1990-их локалне мађарске власти овде доделиле парцелу кинолошлом друштву, па је србско гробље било намењено за трке паса. Касније је реаговала Влада у Братислави и ово је исправљено. Новаца увек фали, али се Срби у Словачкој максимално труде и имају коректну сарадњу са људима из наше амбасаде.

Стане Рибић, иначе рођени Новосађанин је био уједно и преводилац за све оно што нам је заменик градоначелника причао. У једном моменту је засузио, када је причао о томе како је нађена једна бака у старачком дому пре пар година коју су контактирали због снимања документарног филма, односно то је била девојчица сведок једне хуманог чина у то време Великог рата, која дарива србског логораша.

Положили смо венце, направили смо једну заједничку слику, код спомен крста, запалили свеће у капелици и уписали се у књигу утисака. Нажалост нисмо имали више времена, те смо морали на пут даље. Разменили смо и поклоне. Ми добисмо књигу, а они наше мајице Колубарски марш.

Почела је тако трка са временом, возачи су терали аутобус колико је било дозвољено... али не лези враже, испод Прага, неких 110 км радови на путу, што значи иде се у две траке, а онда још ланчани судар, па се сузило на 1 траку. Изгубисмо додатних 1.5 сат. Почех да проклињем Чешку и овај пут.

Није ту мукама био крај, јер након ручавања у једном добром ресторану уз аутопут, стали смо ради обавезне паузе по закону... две чешке патроле су нас на паркингу зауставиле и тражиле нашим путницама путно (здравствено) осигурање... Петнаестак путника није имало, тако да се казна морала платити, а ми ту преко сат времена изгубисмо... "Терезин сузама не верује".

Није било друге него да одемо у Карлове Вари где смо имали смештај у једном хотелу, који је био најбољи однос цене и квалитета. Тако смо на уласку у хотел имали још мало напора и нервозе јер је 52 путника морало да се брзо смести. Из искуства прво дадох собе за возаче, а онда и остали, прво двокреветне, па тро и четверокреветне.

Тамо дође и Дејан Ранђеловић, наш домаћин, па је убрзао споразумевање са рецепционерком, јер они не знају енглески.

Мене запало да будем са Вулетом, Мијаком и Мићом у соби. Тако да је одмах пало туширање да мало дођемо себи. Прошетасмо увече и до центра... градић је мртав иако је била субота увече. Само у центру града пар локала је радило до поноћи. Мада мени уистину није било до пића и лудовања, већ сам маштао да се опружим. Рекоше цимери да се померио нисам како сам легао.


Ујутро рано устадосмо и имали смо поред у неком ресторанчићу лаки доручак. А већ у 8 сати и неки минут кренули смо са Дејаном пут Јиндриховица. Прво нам је Дарко очитао молитву, а онда је Дејан Ранђеловић преко микрофона причао ту истроријску причу... Да су аустроугарске власти основале овај логор на територији данашње Чешке, где су доводили Србе са Балкана, прво србске војнике који су заробљени у борбама, а после и цивиле.

Десетине Срба је умирало сваки дан. Најмлађа жртва је био један србски дечак од 8 година, а најстарија његов деда од 83 година живота. Заробљени Срби су умирали углавном од глади и болести, а зими и од хладноће. Логор је затворен по завршетку Великог рата. Тек 1931. године на десетогодишњицу од устоличења југославенског краља Александра I Карађорђевића овде је подигнут малоузеј и крипта где су похрањене кости србских мученика. Преко 8.000 Срба има овде кости.


Иначе, чешки владар Томаш Масарик је био у добрим односима са нашим краљем после Великог рата, те је он у име Чешке поклонио једно парче земље у Јиндриховицама Краљевини СХС, са циљем да се ту направи мемеориални комплекс. Изградња није ишла очекивано брзо... али је направљена. Освештана је са водом из седам србских река: Дунав, Сава, Дрина, Морава, Зета, Тимок, Вардар.


Други светски рат је спречио даље уређење и изградњу. Да би послератне југославенске комунистичке власти намерно заборавиле на то стратиште Срба и деценије су тако прошле да нико то није посећивао, а још мање одржавао. Све је обрасло у коров.

Тек случајно неке 1994. године наш домаћин Дејан је открио то стратиште и контактирао нашу амбасаду у Прагу, где су још били комунистички кадрови, који су се правили необавештени и слабо су се трудили да та истина изађе на видело. Међутим, Дејан ....

***

ОСТАТАК текста са фотографијама погледајте --> ОВДЕ





12  Форум / Српске везе - Огласите се лично / 100 година пробоја Солунског фронта 1918-2018 послато: Јун 22, 2018, 22:01:37
Драга браћо и сестре,

велика нам је част да вас позовемо да кренете са нама средином септембра 2018. године у Грчку, јер ће се ту у месту Евзони, општина Поликастро, на северу Републике Грчке обележити тачно 100 година од пробоја Солунског фронта, једне од најславније епопеје србске војске и Првог светског рата.

Србска војска након славних победа у лето и јесен 1914. на Церу и Колубари морала је крајем 1915. године услед Тројне инвазије (Аустро-Угарска, Немачка и Бугарска) да се повуче ка југу, односно Краљевини Грчкој, преко албанских гудура и црногорских планина све до Јонског мора... Овај догађај је до тад незабележен у историји и познат је као Албанска голгота.

После опоравка србских ратника на Крфу, Виду, Корзици и Африци, две србске армије су пребачене на Солунски фронт. који је имао две године мировања после Освајања Кајмакчалана у септембру 1916. године. Да би 15. септембра 1918. године после два дана велике артиљеријске паљбе широм фронта, србска војска са француским јединицама пробила Солунски фронт и незадрживо ослобађала Вардарску Македонију.

Немачке, аустроугарске и бугарске јединице биле су у паничном бегу, а онда је 29.09.1918. Бугарска је капитулирала, што је био велики успех. Наредна два месеца је ослобођена читава територија Краљевине Србије и етнички простор Срба који је окупиран од Аустро-Угарске монархије.




ПЛАН ПУТА:


Први дан - петак 14.09.2018

Крећемо из Београда око 21 сат аутобусом. Задржавамо се у Параћину, Нишу и Врању, да покупимо путнике, али само на бензинским пумпама, нећемо улазити у град.



Други дан - субота 15.09.2018

Ујутро око 07:00 сати стижемо у место Удово, јужни део Вардарске Македоније, недалеко Ђевђелије. Ту ћемо посетити једну спомен-костурницу из Великог рата посвећену жртвама Валдановског покоља 1915. године.

Прелазимо границу код Ђевђелије у северни део Грчке где има место Евзони, општина Поликастро. Ту се налази велики споменик савезничким војницима (Енглеске, Француске, Грчке, Србије и Италије) који су 15. септембра 1918. пробили Солунски фронт. Положићемо венац, одржати парастос, запалити свеће и чути историјски час из тога времена.


Настављамо до Солуна, где ћемо око 14:00 сати посетити Зејтинлик, једно од највећих србских војничких гробаља ван Србије. Попричаћемо са чуварем деда Ђорђем Михаиловићем и чути приче о томе како је Зејтинлик настао и још понешто. Прекопута гробља је сувенирница.

Поподне имамо слободну шетњу по Солуну, а смештај у унутрашњости Грчке, у једном од хотела.





Ујутро крећемо у 06:30 сати за Кајмајкчалан. Попећемо се до спомен костурнице коју је краљ Александар I Карађрођевић сазидао за своје дивјунаке, а где се још налази срце великог пријатеља Срба - др Рудолфа Арчибалда Рајса. Тамо ћемо имати такође историјски час и рецитације на тему Великог рата.


Око 14 сати кренућемо за Србију.  План да стигнемо у Београд је увече око 22:30 сати.

 

Могућа је корекција плана пута услед непредвиђених околности на путу.
 


НА ОВОМ ПУТОВАЊУ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО НОШЕЊЕ ПОЛИТИЧКИХ И НАВИЈАЧКИХ ОБЕЛЕЖЈА (заставе, мајице, пароле, беџеви, качкети, транспаренти  и сл.) КАО И АЛКОХОЛИЗАМ!

Дозвољено је ношење србских националних обележја!


Цена пута је 60 евра, односно 7.200 динара. У цену је урачунато путовање, смештај и групно здравствено осигурање.

Напомена: Уплаћени новац се не враћа!

 

Све информације и резервације можете добити путем следећих контаката:
Телефон: 063283563 (Станко)
Ел. пошта: srbskisvetionik@gmail.com
Портал: srbskisvetionik.org.rs

 

*                                  *                               *



РЕКЛИ СУ О ПРОБОЈУ СОЛУНСКОГ ФРОНТА:

Србски војвода Живојин Мишић:
- "Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима.

Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!"...

Француски маршал Франше д'Епере:
- "Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред", извештавајући француску владу.

Немачки цар Вилхелм II Алберт:
- "Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. СРАМОТА!" - приликом слања телеграма бугарском краљу Фердинанду октобра 1918. године...

Бугарски краљ Фердинад:
- "Ово је крај свих нас...", приликом потписивања капитулације крајем септембра 1918. године



Наши преци на Солунском фронту су имали само једну поруку за нас:
- "Децо, немојте нас заборавити!...".
13  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Колубарски марш послато: Фебруар 22, 2018, 23:25:06
Придружите нам се!

Овде постављамо извештаје са циљем да би неко са овог форума се придружио у обележавању значајних датума и места за наш народ.
14  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Терезин 100 година касније - 1918-2018 послато: Децембар 17, 2017, 23:52:06
 Браћо и сестре,

велика нам је част да Вас позовемо на јединствену туру, а то је задњи викенд априла 2018. године по средњој Европи. Циљ нам је да обиђемо велика стратишта и значајна места за србски народ.

Наиме, у суботу 28. априла 2018. се навршава 100. годишњица смрти Гаврила Принципа, припадника Младе Босне, револуционарне организације с почетка 20. века, која се борила за ослобођење Срба и свих других јужнославенских народа од тираније и окупације Бечког двора и Млетачке Републике.



Гаврило Принцип је србски револуционар који је са својим саборцима извршио атентат на аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда и његову жену у Сарајеву, на Видовдан 1914. године, што је послужило Хазбуршкој монархији да покрене рат против Краљевине Србије, који је већ годинама раније био планиран, само се чекао добар повод односно изговор.

По извршењу атентата, сви припадници Младе Босне су ухапшени и суђено им је у Сарајеву, када су осуђени на вишегодишње казне затвора. Сваки Младобосанац је послат у други затвор, а Гаврило Принцип је послат у Терезин, градић који се данас налази за северозападу Чешке Републике. Тамо је и скончао 28. априла 2018. године (постоје сумње да је отрован), само шест месеци пре краја Првог светског рата и остварења идеје за коју се борио. На зиду ћелије где је био утамнчен написао је своје чувене речи:


Тромо сe врeмe вучe
И ничeг новог нeмa,
Дaнaс свe ко jучe
Сутрa сe исто спрeмa.

И мeсто дa смо у рaту
Док боjнe трубe jeчe,
Eво нaс у кaзaмaту,
Нa нaмa лaнци звeчe.

Свaки дaн исти живот
Погaжeн, згњeчeн и стрт.
Ja ниjeсaм идиот –
Пa то je зa мeнe смрт.

Aл’ прaво je рeкaо прe
Жeрajић соко сиви:
“Ко хоћe дa живи нeк мрe,
Ко хоћe дa мрe нeк живи!”
 

 Аустро-Угарска монархија је током Великог рата оснивала бројне концентрационе логоре где је доводила славенске народе, навише Србе и Русе, али и друге народе. Један од тих логора је свакако онај у Јиндриховицама такође у Чешкој Републици, недалеко Карлових Вари.

То је до скоро потпуно непознат србској јавности, тачније намерно заборављен после Другог светског рата, јер су југославенске комунистичке власти скривале геноцид над Србима и у Првом и у Другом светском рату. У Јиндриховицама је сахрањено преко 8.300 Срба (војника и цивила) што га чини највећим србским гробљем ван Србије (већим чак и од Зејтинлика у Солуну).



Поред тога, обићићемо у Словачкој и србско гробље у Великом Међеру, где су аустријске власти 1914-1918 такође имали велики концентрациони логор за утамнчење Срба и других народа. На том месту је сахрањено преко 5.000 србских војника и цивила.

У повратку ћемо свратити у градић Маутхаузен на северу Аустрије, где постоји велико србско стратиште током Првог светског рата које су основали Хазбурзи (8.200 Срба убијено) и Другог светског рата, који су обновили немачки нацисти (7.000 убијених Срба), укупно око 15.200 војника и цивила србске националности у два светска рата.



На овом путу ћемо прећи око 2.400 км за нешто више од 48 сати, и имаћемо смештај односно једно ноћење у добром хотелу. Полазак је планиран за петак 27. априла 2018. године око 20 сати из Београда, али ћемо на аутопуту покупити заинтересоване из Новог Сада и Суботице. Повратак је планиран за понедељак 30. априла 2018. године у раним јутарњим сатима.

Цена путовања је економска, само 70 евра у динарској противредности, а број места је ограничен.

Пријавите се на време и поделите ово са људима који су поштоваоци наше историје и славних предака, јер овде ћемо заједно да видимо доста ствари и чујемо многе намерно заборављене и забрањене лекције више од 70 година. Баш као што су војници србске војске у Великом рату рекли: - "Децо, немојте нас заборавити!".
 


На овом путовању забрањено је ношење страначких и навијачких обележја, као и алкохолизам, повлачи за собом искључење из аутобуса и о свом трошку се враћа у Србију.




Све информације и резервације можете добити путем следећих контакта:

Телефон: +381 63 283563 (Станко)
Е-маил: srbskisvetionik@gmail.com
Портал : www.srbskisvetionik.org.rs
15  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Свечана академија: Од амбиса до тријумфа 7.12.2017 послато: Децембар 17, 2017, 23:49:11
 Извештај из Дома Војске Србије 7.12.2017

Колубарска битка спада у ред најзначајнијих битака не само Првог светског рата већ и нашег народа у 20. веку. Наши преци су успели да поразе дупло бројнијег и далеко опремљенијег непријатеља - аустроугарску војску, која је дошла са геноцидним намерама у Србију, желећи да је уништи. Највише заслуге у командовању србском војском имао је генерал Живојин Мишић, који је после те битке унапређен у чин војводе.

Тако једна значајна ствар за наш народ и државу има мизерну пажњу, већ деценијама. Тачније, обележавање Колубарске битке је сведено на локални ниво у општинама: Лазаревац, Лајковац, Младеновац, Љиг и Мионица. Једино је половином децембра 2014. када је била стогодишњица Колубарске битке дошла државна свита у Лазаревац на централно обележавање. Пре и после тога не сећам се да је било неко значајно дешавање у престолници везано за Колубарску битку. Једини догађај уопште вредан пажње везано за Велики рат у Београду било је почетком 2016. када је у Сава Центру обележавано свечаном академијом 100. годишњица Мојковачке битке.

 

 

ПРИПРЕМА

Баш зато смо ми из Србског Светионика, као поштоваоци славних предака решили да направимо једну свечану академију у част наших јунака са Сувобора, Рајца и Колубаре који су пре 103 године витешки сачували Краљевину Србију. Дом Војске Србије у центру Београда је одличан избор и овим путем им се захваљујем на указаној части и поверењу... Простор је иначе специјализован за те свечаности, у центру града је, а и места има за све оне које ова прича занима.

 

Поред места одржавања, ваљало је прирпемити и учеснике. Знао сам одмах да би радо учествовао у томе Драгиша Симић, деценијски етно стваралац, са својим здравицама.

Косовски Божури су прихватили да својим гласовима обогате наш вокални део. С тим да је велико питање било да ли ће сви Косовски Божури моћи доћи. Па се испоставило да не могу, већ само три чланице: Милица, Мирјана и Ивана... Два дана пред почетак добили смо информацију да може и њихов наставник музичког васпитања: Гаврило Кујунџић.

Данима смо ми били у муци због те музике пратње, па смо преко Катарине Симоничић добили контакте од људи који су већ гостовали у Дому Војске и имали успешне наступе. Препорука је била за Растислава Благојевића и Гледанице. Рекоше нам да су они и на РТС често гостовали. Тако да смо ипак добили потребан мир...



Затим један историчар који би са две краће историјске приче дао један озбиљан печат нашем догађају... Рајко Вукелић је предложио свог колегу Милосава Недића, за кога рече да две деценије проучава Колубарску битку и да спада у ред најбољих познавалаца ове тематике.

Као изненађење је планиран млађани Милош Богдановић из Црне Горе, који се већ доказао као добар рецитатор на Банстолу ономад.

Милорад Ђошић из удружења "Ћирилица" нам предложи Мићу Живојиновића за игроказ, рекавши како је он одличан за улогу Живојна Мишића. Он се нешто премишљао покушавајући да пребаци лопту на други терен своје пријатеље из позоришта, али како смо стварно били у муци реши човек на крају да нам помогне. Иначе, он са овим дешавањима има великог искуства.

 

Наш програм смо обогатили и са гуслама, јер како народ вели: "Кад те гусле опевају улазиш у легенду". Гусле су вечита и непролазна ствар, насушна потреба и уживање за љубитеље традиције. Милан Ковачевић, са помоћницима Јеленом Поповић и Синишом Рудан добио је прилику да одгусла једну песму.

Као и у јуну месецу, Ђурђица Поповић се прихватила водитељске улоге. Где није био само циљ прочитати имена учесника, већ и казати нешто о свакоме, али и самој Колубарској бици. Што је значило да треба издвојити времена за проучавање исте.

Она која ме родила прихватила се улоге да умеси домаћу погачу и ушије неке ствари на војводином оделу. Морам и њу похвалити.

 

 

ДАН АКАДЕМИЈЕ

Освану је тај дан... 7. децембар 2017. када је и најављена наша свечана академија. Са послом заврших тек у 16 сати, па кренух до Аутобуске станице да покупим Гаврила Кујунџића и његову хармонику. Сетим се да сам заборавио нешто јако важно: заставе! Назад до куће, где сам упао у градску гужву, што ме омело да не сигнем када сам планирао а то је 17 сати.

Стигосмо нас двојица нешто пре 18 сати у Дом Војске Србије. Тамо смо почели да истоварамо ствари, врло брзо се појави човек од речи и поверења: Боки Поповић. Пита шта треба да се помогне. Одмах ми пређемо на истовар даљих ствари, а ја га задужих да купи шпенадле и чаше.

На уласку сретох Зокија... мог комшију и другара. Постадосмо другари, јер сам у последње време ради добрих дешавања чест гост Дома Војске. Зоки нам поможе око поставке застава: две тробојке и она наша чувена "Востани Сербије". Он је држао штимунг на озвучењу. А да смо комшије схватих неки дан.

Милан Мирковић је довео читав хор Растислав Благојевић и Гледанице, од 12 чланова. Једна од њих Љиља имала је част да држи погачу и соли на уласку у Велику салу, да људи виде да смо домаћини.

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=VBArLffyGSA" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=VBArLffyGSA</a>

Дође нам и гуслар Милан, а после и Мића Живојин(овић). Речем ја да се људии полако почну пресвлачити. Додуше добар део учесника је каснио. Гужве у граду су много пореметиле наше планове. Али шта да се ради. Кога нема без њега се мора и може!

Само што није почео програм долази нам Сташа, Нишлијка наша будућа чланица са својим изненађењем: њена старосватица је била спречена неким путовањима по свету, па је она ето повела Раду у Београд на академију или обрнуто. Хм... Знам само да сам се добро изненадио када сам видео "маму". Сијао сам од задовољства јер сам знао да ће све бити онда одрађено како ваља.

Војкан јавља да касни, али стиже. Касни и Маркан, а без њега не можемо почети. Дођоше нам и трећепозивци: Свето и Ратко, обучени онако како треба. Дође и Станко у цивилки, са посла. Можда је имао дилему где то вече отићи, али се одлучио за праву страну.

Дошла нам је породица Поповић из Обреновца, без првенца, али је дошла и Велика Николина. Намерно кажем Велика, јер дете без пардона пешачи на Колубарском маршу десетине километара, а има развијену националну свест. Одушевила ме још прошле године.

Улазе две лепе младе девојке, ја пожелео им добродошлицу, питавши одакле они код нас, а оне ко из топа: "Ми смо са Академије Безбедности". Хм... Лепо од њих што су се сетили да пошаљу нека умиљата младолика лица, а не неке старудије. Ми се ионако не бавимо политиком, тако да немамо чега да се плашимо.

Долази и брачни пар Трајчевски... не препознадох их у првом моменту, али после ми сину на памет. Њихов старији син, првенац је имао улогу на сцени обучен као војник из Великог рата, док је млађи био одсутан. Долазе Ћириличари: Габријела и Милорад Ђошић... Верица и Бранко из Српске солидарности храном. Саво Штрбац нам је такође указао част што је подржао нашу академију и младе људе. Дошли су нам и пријатељи са Кајмакчалана - Србија за Младе: Јован, Петар и Давор.

 

 

ФЕШТА ПОЧИЊЕ

Свакако смо планирали после 19 сати да кренемо са програмом, али смо мало и одужили више, јер је гужва била наш непријатељ то вече. У 19:20 сати водитељка Ђурђица је стала за говорницу и поздравила госте. Позвала је Милицу Славковић да отпева химну "Боже правде". Она је то са сестром Миром Бараћ и Гаврилом извела одлично.

Након тога позива председника удружења Србски Светионик, односно организатора, који је представио удружење и активности које су рађене протекле две-три године. Обилазак србских стратишта из времена НДХ: Стари Брод, Дракулић, Јадовно, Јасеновац, Пребиловци и др.

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=56GELayEdKA" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=56GELayEdKA</a>

Затим обнављање Чегарског марша ове године у мају месецу... Поход на Кајмакчалан прошле и ове године, организација Колубарског и Београдског марша. Одлазак на Церски марш већ 4 године и др. Хуманитарне акције са пријатељским удружењима. Посета православним и националним светињама на Косову и Метохији неколико пута...

Након тога, чича Драгиша Симић је прозван да изрецитује једну србску домаћинску здравицу, што је он и учинио пуног срца. Обучен у народну шумадијску ношњу, пошто и сам потиче из Мишићевог краја изазвао је велику пажњу публике и добио велики аплауз. Поред тога, он је певач старих аутентичних песама. На суво човек отпева "Бог је родом из Србије".

Растислав Благојевић са чланицама групе Гледанице ступа на сцену то вече први пут и изводе песму "Ово је Србија, говоре гробови ратника". И они су добили велики аплауз, а доста људи после наступа ме питало "Одакле су ови, где си их нашао?". Добре ствари се не налазе случајно, већ намерно. Тако се и десило да нас Бог споји пар дана раније.

Да ово не би био сам концерт, већ академија морали смо имати неку историјску подлогу. Зато смо позвали историчара Милосава Недића, човека који је две деценије посветио Колубарској бици, а коју је капитализовао у свом делу "Колубара - српска марна". У тој књизи се налаи пуно детаља, топографских карата, аутентичних слика... информација које тешко да се могу на интернету наћи.

Он је у првом делу објаснио како је дошло до Колубарске битке, односно претходницу: Сарајевски атентат, Церска битка, Легет Поље, Мачков камен и Гучево... Затим поставку и распоред снага, које су све јединице учествовале у Колубарској бици итд.



Славни Његош је обожавао гусле па је зато још давно рекао своју мисао: "Кућа гдје се не чују гусле, тамо је мртва и кућа и људи". Зато смо ми баш из Црне Горе довели Милана Ковачевића, који се обукао у народну ношњу из времена краља Николе. Њему као претходница били су Синиша Рудан и Јелена Поповић, наши другари. Они су зборили о гуслама, о традицији и зашто су гусле баш наша духовна потреба. Одмах после њих загусла Милан о Колубарској бици, о славном војводи Живојину Мишићу... Лепо је изгледало.

Затим смо дали прилику једном човеку Мићи Живојиновићу који има леп пријатан глас и велико искуство у јавном раду. Он је написао неколико драма на тему Великог рата, па нам је скупа са Ацом и Филипом одиграо Живојина Мишића, како издаје своју чувену заповест почетком децембра за пробој фронта у долини реке Колубаре. Више него симпатично је изгледало. Све похвале за њих.

Химну ратника без земље "Тамо далеко" отпевале су Милица и Мирјана из Косовских Божура, скупа са наставником Гаврилом Кујунџићем. Заправо, кад Милица пева и време стане, видели смо то више пута. Велики аплауз су добиле, са разлогом.

У друом свом обраћању, Милосав Недић је причао о томе како је фронт у долини Колубаре пробијен. Тачније, како је србска војска повучена на Маљен и Рудник, где се одморила два дана. Добише војнци храну, стигла је и муниција, а потом се кренило 3. децембра 1914. у пробој. Миливоје Стојановић Брка, комадант Гвозденог пука је био на челу своје јединице која је прва успешно извршила тај пробој.

Споменио је Недић и тај 7. децембар 1914. године, односно Нишку декларацију и одлуку о уједињавању Јужних Славена у заједничку државу после рата. Односно напоменио је да је то била одлука Народне Скупштине Краљевине Србије, а не лична жеља краља Петра, односно краља Александра I Карађорђевића.

На сцену излази дечак девет година: Милош Богдановић. Дошао је са србског приморија, да би рецитовао песму "Србски син - Мишић" Живојин, коју је Драгиша написао пре више од 30 година. Имао је Милош и народну ношњу и шајкачу са све кокардом. Не треба ни рећи да је добио највећи аплауз. Сви су били одушевљени његовим поносним рецитовањем.



Гледанице са Растиславом Благојевићем други пут су на сцени, када изводе песму "Пукни зоро". Та песма није давно написана, већ од скоро за потребе филма, али се одлично примила код већег дела нашег народа. Фино је звучало, иако сам ја у том моменту добио неке мрке погледе једног бркајлије из наше бригаде.

Позван је и председник Србског Светионика да се други пут обрати присутнима и најави четврти Колубарски марш. Причано је врло кратко о историји самог марша, како је све почело у лето 2014. од идеје до реализације. Затим увећање и чувени Колубарски марш 2015. године, па и прошлогодишњи који је био најбројнији. Он је и најавио поновни излазак Косовских Божура да се отпева "Видовдан", из простог разлога што је Видовдан празник србских војника, што је и Велики рат практично отпочео на Видовдан 1914. године.

Мирјана и Милица са наставником Гаврилом излазе на сцену и крећу да певају... не из грла, већ из срца из душе. Мало ко је остао равнодушан. Неки су чак и устали па певали скупа са њима, јер то је песма која ће нас одржати у Видовданском начину размишљања.

Док смо ми држали академију, Синиша Рудан је узео столицу и сликао слику, у складу са насловом наше академије. На крају је показа, и рече да ће нам поклонити када је заврши.



Водитељака је на самом крају захвалила присутнима на издвојеном времену, учесницима на доприносу, а Медија Центра Одбрана на уступљеном простору. Позвани су сви на коктел.

 

 

КОКТЕЛ

Коктел је био по обичају у холу испред Велике сале. Ту су на делу биле наше Нишлијке: Сташа и Рада. А слажу се ко мама и ћерка. Сипале су сокове и воду у чаше. Алкохола нисмо имали јер је пост. Остало је и оне погаче. Углавном, била је то прилика да се мало људи раздиване, да се оквасе грло.

Мени је то била прилика да захвалим људима који су дошли из далека: Бока и Момчило, из Новог Сада. Чика Ђуро је дошао да види 'ћер на сцени. Иначе смо добијали све похвале за наш труд и рад.

Станко је постао најтраженија особа на коктелу, јер сам све заинтересоване упућивао на њега, да се пријаве за Колубарски марш. То и јесте био наш циљ.

 

 

ЗАХВАЛНИЦА

Хтео бих овде још једном да се захвалим свима који су нам изашли у сусрет и помогли да се наша академија одржи. Не због нас, као нас, већ ради предака којима дугујемо велику захвалност коју су они својом жртвом учинили у јесен 1914. на Сувобору, Рајцу, Колубари.

Посетиоци су имали прилику да нешто чују ново, науче, али и да кроз песме мало окрепе душу.

 

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Ако смо ми успели да за један "небитан" догађај из наше славне историје скупимо 150 присутних, док се 4 км јужно од Дома Војске Србије одигравао "јако битан" догађај за данашњу Србију где је присуствовало 60.000 патриЈота... онда ово сматрамо великим успехом.

На крају крајева свако од нас зна одговор оно чувено питање, а то је:

 

СА ЧИМ ЋЕМО ПРЕД ЖИВОЈИНА?

 

Чуле
09.12.2017.

 

п.с.
Ми смо на овој академији добили две нове чланице Смешко
16  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Колубарски марш послато: Децембар 17, 2017, 23:40:31
Извештај са четвртог Колубарског марша 10.12.2017


Колубарска, односно Сувоборска битка је највећа битка вођена на тлу Србије у Великом рату и једна од најважнијих битака целокупне србске историје. Трајала је читавих месец дана, од средине новембра до средине децембра 1914 и коштала је србску војску 22.000 погинулих војника и 91.000 рањених ван строја. Представља јединствен пример у историји ратовања где се једна деморалисана војска у повлачењу, исцрпљена вишемесечним борбама, брзо реорганизује и потуче бројчано и технички вишеструко надмоћнијег непријатеља и као таква се изучава у најзначајнијим Војним Академијама широм света. Наиме, србска војска се средином јесени нашла у скоро немогућој позицији.

Након Церске битке, неславне офанзиве у Срему и исцрпљујуће рововске војне на планинском масиву крај Дрине, чији гребен је морала да напусти услед неиздрживог притиска аустромађарске солдатеске, србском војнику је нестало муниције, хране и морала за даљу борбу, а целокупан мучан утисак појачавале су колоне преплашених избеглица које су бежале пред надирућим непријатељем. Командант најослабљеније Прве армије србске војске, ђенерал Петар Бојовић лежао је рањен у кафани у центру Мионице у којој је био штаб армије и слушао суморне извештаје својих команданата о стању на терену.

Војвода Радомир Путник, увидевши озбиљност ситуације, вади свој последњи адут, окреће се свом помоћнику, ђенералу Живојину Мишићу и изјављује: 'Мишићу, идите и преузмите команду над Првом армијом и шта учините- учињено је!'...

Тада на историјску сцену, у пресудном моменту за свој народ и војску ступа некадашње чобанче из Струганика и долази у колима са својим ађутантом у свој завичај да спашава шта се спасти може. На мосту у Мионици, видећи измешану војску и цивиле како беже и како се тискају на мост не би ли први прошли, издаје своју прву наредбу:

- 'Војско, како вас није срамота те нејачи! Ви који сте победили Турке, Бугаре и Швабе сада бежите и остављате своју чељад на милост и немилост непријатељу! Станите и покажите непријатељу ваше лице!'.

Војска је одвојена од цивила и безглаво бежање је претворено у стратегијско одступање. У договору са Војводом Путником, Мишић је наредио повлачење са Сувобора и поседање положаја испред Горњег Милановца- престолни Београд се морао напустити. Тиме је фронт скраћен за читавих 45 километара, а србски војник је добио пар дана да се окрепи и одмори, ван непосредног контакта са непријатељем. Ту невољама није био крај.

После много ургенција и притисака наше Владе, Грчка је коначно послала преко потребну муницију за нашу војску, међутим, каписле су биле предугачке и затварачи на нашим топовима се нису могли затворити, те су гранате биле неупотребљиве. Наша железница- '5. Армија', како ју је звао Војвода Путник, брзински је пребацила све гранате у Крагујевац, тамо су прерађене и железницом враћене на фронт. Да би се подигао борбени морал, у проређене чете су упућени ђаци подофицири из војне школе у Скопљу - чувених 1300 каплара.

Постигнут је жељени ефекат, 3. децембра је наређена контраофанзива на читавом фронту Прве армије, баш када је у Београду организована парада поводом аустроугарске победе. 15. децембра 2017. су ти исти 'слављеници' у паничном бекству разнели за собом мост на Сави, чиме је Колубарска битка окончана. Неколико дана касније, Живојин Мишић је постао трећи србски бојни војвода, а његово унапређење је Краљ Александар I Карађорђевић оправдао речима: 'треба да одам признање човеку који није изгубио главу онда када је други већ нису имали.'

У част бесмртних јунака и Војводе Мишића, упутисмо се на 4. Колубарски марш.

Дан уочи марша, снег је падао у целој Србији, те су председнику стизале разне дојаве душебрижника да на Рајцу падају секире, да ће људи масовно отказивати, да ни Јети не би сутра шетао по брдима и сл.



Било како било, још није сванула рујна недељна зора, а родољуби са свих страна наше лепе Србије, полако су се кретали у правцу Струганика, родне куће Војводе Мишића, одакле ће марш симболично и кренути. Посебну пажњу ранораниоцима или мамурној омладини у градском превозу је привукао намргођени брка у одећи србског војника са Колубаре. Севали су блицеви и покоји осмех, а возач који се свега у јутарњим часовима нагледао је морао двапут у неверици да протрља очи.

Они који су кренули из Београда, окупише се тачно на време код чувене плаве локомотиве, а неки шаљивџија, поучен претходним искуствима, се гласно обрадовао томе што је и аутобус стигао на време. После оног традиционалног 'шире руке, у лица се љубе, за јуначко питају се здравље' поздрављања и укрцавања у аутобус, кренули смо пут Мионичког краја.

У Струганику, на превоју изнад Војводине куће се окуписмо у пуном саставу и кренусмо низ ледом покривени асфалт низбрдо, те се многима ноге нагло одвојише од земље. У дворишту нас је дочекао Војводин чукунуник Миодраг Мишић и кустос музејске поставке Светолик Николић који је надахнуто беседио о Војводином животу и каријери.

У  самој кући и око ње смо се упознали са предметима из старог домаћинства, а кроз причу чика Светолика многа градска деца су први пут видела и чула за предмете које су свакодневно користили њихови дедови и прадедови. У другом делу куће је описан, у слици и речи, целокупан живот Војводе Живојина 'од крштенице до умрлице'. Након поздрава Чулета, Владе- представника ТО Љиг и групне фотографије, формирала се колона која се упутила ка крајњем одредишту Рајцу и споменику чувеним ђацима - капларима.

Како и приличи почетку сваког марша, у колони се чула песма, говоранција и разноразне досетке, које је полако замењивала тишина и стењање како су километри одмицали. Дан је био ведар, снег је прекрио брег, а поглед је пуцао на све стране, тако да су многи уживајући у тим призорима заборавили на клизав пут, па су их саборци брже боље дизали са земље на ноге лагане.



После трећине пута, на једном скретању, дочекали су нас домаћини са врућим чајем, па се колона зауставила да се људи мало при'вате и загреју душицу своју. Неки су се клели у исцељујућа дејства 'десног' чаја и плашљиво окретали да их не 'открије' председник.

Након кратке или слатке паузе, настависмо даље дивним сувоборским крајоликом, а легенда Маркан са својом аждајом око врата је био најтраженија особа у колони. Једна кршна Далматинка га је искусно држала под будним оком, ценећи  најбоља места за сликање. На једном нарочито лепом месту, многи од нас се зауставише ради фотографисања, а сиротом Маркану побелеше прсти од шкљоцања. Како смо почели да се пењемо на Сувобор, колону је дочекала промена временских прилика и неупрћен свеж снег. Ветар је почео немилосрдно да шиба, тако да је на ветрометини било мање снега под ногама, а у заветрини је нога кадкад пропадала кроз целац. Колико још има? Како још сат времена, па пре сат и по су рекли још сат времена? Кад ће пауза? Где је Трајче? Питања су се ређала као на траци.

Све је јаче дувало, тако да су поједини јурили свој барјак по падинама Рајца. Морал у колони је одржавао жути ћено који је неуморно трчао са краја на крај колоне и ваљао се у снегу. Предњаци на челу колоне су газили немилосрдним темпом, тако да је Император морао пар пута да интервенише. Из ледаре у ледару, из вучаре у вучару, налик својим славним прецима, мала али пробрана колона се приближавала свом одредишту.

Они одважнији и са више снаге су искористили прилику и попели се на сам врх Рајца, уживајући у нестварним призорима. Коначно, стигосмо и до циља нашег путешествија-споменика 1300 каплара, симбола жртве за Отаџбину, јер је у тим судбоносним данима Колубарске битке - Србија ставила на жртвеник оно највредније, своју младост и своју будућност. Судбину тих голобрадих младића најбоље описују речи Бана Нушића, сина чувеног Бранислава:

- 'Оче, жао ми је што умирем, јер знам да сам овој земљи могао боље послужити...'.

Положили смо венце и цвеће, отпевали 'Боже Правде', запалили свеће јунацима и упутили се на заслужени ручак и окрепљење препуни утисака. У повратку, неки су играли хркљуш, неки су се у сну увијали као кобре, неки су певали за своју душу, а неки други су писали извештај.




СЛАВА ЖУЋИ И ЊЕГОВИМ БЕСМРТНИМ ЈУНАЦИМА!

БУДИМО ПОТОМЦИ ДА БИ БИЛИ ПРЕЦИ!

 

 

Александар Алемпијевић
10.12.2017.
 

-----------------------------------------------------------------------------------------

У јеку Колубарске битке 1914. године Врховна србска команда улаже последње резерве што има, улаже оно највредније - своју младост, 1300 каплара бива послато на фронт да се "прса у прса" туче са аустро-угарским солдатима који су по трећи пут нагрнули на Србију током Првог светског рата. Циљ је испуњен, Мишићеви ратници успевају да пробију фронт и истерају непријатеље преко Дрине и Саве. Борбе су завршене 14. децембра 1914. а дан касније и последњи аустро-угарски војник напустио је нашу територију. Србија је постала слободна после више месеци жестоких удара по налогу Бечког двора. Због успешног командовања у тој Колубарској (Сувоборској) бици, генерал Живојин Мишић бива унапређен у чин војводе.

У чему је тајна успеха стратегије Живојина Мишића? Он је био сељачко дете, познавао је металитет свог народа, војске, познавао је и терен... знао је шта су проблеми, а шта могућности. После жестоких двонедељних окршаја, повукао је своје јединице на резервне положаје и одморио војску, упркос другачијим жељама Врховне србске команде. Аустро-Угари су нагрнули напред где су се заглавили у блато код Колубаре. Мишић је издао наређење за контранапад који је кренио силовито 3. децембра 1914. па је дванаест дана овенчан славом великог хероја.

Колико људи у Србији али и међу онима који се сматрају Србима знају ове чињенице? Једва два посто, могу да се кладим. Колико људи је до сада долазило у Лазаревац на пример или Љиг односно Мионицу да ода почаст нашим бесмртним јунацима са Сувобора, Рајца и Колубаре? Мање од 0,5% веровали или не. Новац није главни проблем. Јер новци се троше на разне трице и кучине, под деценијским утицајем мас-медија.

И пре него што смо и основили удружење Србски Светионик, створена је идеја Колубарског марша (децембра 2014. године) односно манифестације која би требала те поражавајуће податке да промени на боље. Јер један од наших главних циљева је управо ширење националне свести.
 




ПРИПРЕМА

Као и сваке године припрема за Колубарски марш креће месецима раније. Прво је требало одредити маршуту. Станко и ја смо априла ове године разгледали лазареваки крај код нашег другара Саве... видели јесмо добрих ствари, али нисмо хтели да трчимо.

У јулу смо Алимпије, Чеда, Трајче и ја отишли на 21. Мишићеве дане у Мионицу, где смо отишли после у село Струганик - родно место бесмртног војводе Мишића. Тамо сам попричао мало више са кустосом музеја чика Светом. Не знам шта је он помислио када сам му рекао да ће четврти Колубарски марш кренути одатле али мени се та идеја свидела. Касније на мапи сам почео да прерачунавам и километражу до Рајца. Видех да има двадесетак километара. Довољно, помислих.

Окренем на телефон Владу из ТО Љига и презентујем му идеју. Он се сложи јер је и њему на први поглед изгледало као добра тура. Остало је да он и Младен Драшкић оду на лице места и пешака прођу ту трасу, да измере дужину, време и места за паузе. Они су то учинили, а Влада ми и да детаљно на мапи податке... да сам се изненадио професионализму.

Прошлих година када смо завршавали Колубарски марш на Рајцу, ручак је увек био проблем... јер горе нема баш локала који би могао да угости већи број људи, тј. учесника. Био сам у муци па је Младен понудио свог сарадника Нешу из Љига, који има ресторан за 180 места. Страва, помислих... што је још боље, дао нам је човек пристојну цену за посан пасуљ.

Путем електронске поште смо обезбедили да се улазак у Мишићеву кућу, музеј у Струганику тај дан не плаћа. Овим путем захвалност упућујем ТО Мионица.




ДАН РАНИЈЕ

Дан 9. децембар 2017. био је врло незгодан. Ујутро мало сунце провирило, а онда се засивило небо и поче падати снег читав Божји дан. То је заправо и довело да плашљивци и кукавице имају добар изговор за недолазак на четврти Колубарски марш.  

Мене Станко питао то јутро: "Како ћемо водити 58 људи из Београда?".

"Па не верујем да ће их толико кренути, јер из искуства знаш да увек има људи који одустану...". Он само климну главом.



Поред нас из Београда, већ традиционално на Колубарском маршу најбројнији су Ужичани. Професорка Снежана Недељковић каже ми како из Ужица долази препун бус, углавном средњошколаца, односно гимназијалаца... А ја сам јој само скренуо пажњу да за Биљану Диковић мора бити места. Биља је наша дугогодишња сарадница и док су сви окретали главу од нас и наших активности, она је нас несебично промовисала на ФБ Репортеру јер је препознала искрен и здрав патриотизам.

Јављали су се људи из других градова: Врање, Ниш, Шид, Пожега, Рума, Бијељина, Крупањ, рекавши како код њих исто неколицина отказује али да ће ипак доћи...

Како нама из Србског Светионика, бројност никада није била битна, тако се нисмо превше узбуђавали ради тога.  Нама је било жао што поједини прекаљени саборци из СРБС-а због послова, али и породичних обавеза нису могли са нама у недељу.


 
СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ У СТРУГАНИК

Устао сам ја из кревета тог 10. децембра 2017. још није ни сванило, у 04:00 сата, а напољу мрак. Провирим и видим звезде... Биће ведро, помислих, односно сунчано. Креће паковање ствари које сам мислио понети. Барјаке, заставе, венац са ловорикама, храна, вода и др. Свратих само по комшију Бокија. Он је са нама дуго већ на маршевма.



На Главну железничку станицу стигосмо око 05:30, а тамо је већ била неколицина људи, односно наших сапутника за тај дан. Поздравим се са старим учесницима, а нове тек упознах. Стиже и аутобус, па је кренило пребројавање.

Нас из Београда је пут Струганика кренило 50 и то тачно на време, а у Лазаревцу смо покупили још пар младића. Тако да игла није могла да падне. Штета само што ЦД плејер није радио у бусу, али то је у неку руку било добро, за оне који су имали ноћ раније проблем са несаницом. Напољу хладно, лед на путу, а сунце греје... нека милина око срца. У то време стотинама километара јужно од нас једна жена за певницом је певала песме у славу Божју, а молила се Господу за нас, да нам буде време лепо и да на с Бог чува од сваке невоље на Колубарском маршу. Она нажалост није могла доћи ради породичних обавеза.

До Струганика смо се чули телефоном са Владом, Младеном и осталим вођама пута из других градова. Врањанци су стигли први, они су први и кренули око 02 сата после поноћи, за њима стижу Шиђани, Румљани, онда ми из Београда са Панчевцима, па Ужичани, Бијељинци, Нишије, Прокупчани најпосле и Ваљевци итд. Било је нешто више од 150 учесника пристиглих из више градова Србије. Није нам битан број, већ сој! Сви који су дошли знали су зашто су дошли.
 

 

 

ИСТОРИЈСКИ ЧАС

Испред огранизатора подравих све учеснике који су пристигли у родну кућу, данас музеј Живојина Мишића. Нисам давио, већ сам најавио кустоса Светолика Николића - чика Свету. Упознах га пре пар година и одушевио ме својим наступом, мислим да би многи професори са факултета могли да му позавиде, не на знању, већ на дикцији, елоквенцији и начину како презентује информације.

Он нам је одржао историјски час од двадесетак минута. Причао је пуно тога из биографије Мишића и његове каријере, а ја ћу само пренети две анегдоте које су присутнима измамили осмехе. Прво је када је Мишић као дечак дошао у Крагујевац на школовање, где му је већ био брат Лазар. Градска деца су га задиркивала како скаче, како прича и називала га погрдно "сељак". А њему када је то више досадило узме једног крупнијег од себе који је био најчешћи у тој дечијој завитланцији, па га обори и испалампуца "по сељачки". После тога побегне, али је носио у недрима увек камење, да може да се брани. Заправо Живојин Мишић је од рођења био велики борац. Није се предавао, већ је храбро ишао напред.

Друга анегдота је на официрском балу, када је упознао своју будућу жену Лујзу. Обичај је био да питомац Војне школе замоли даму за плес и да после у њено блокче упише своје име, а онда ће она да одлучи који се од уписаних највише свиђа. Наш Жућа се заљубио лудо у Лујзу, па написа у оно блокче десет пута Живојин Мишић. Она није имала више избора те пристаде да се уда за њега. Заправо поред тога што је Мишић био борбен, био је и шмекер, данашњим речником речено.

После историјског часа гости су имали прилику да разгледају брвнару каква је некада изгледала србска сељачка кућа. Тада су биле велике породичне задруге са преко 40 чланова. Тада није било струје, телевизора, савремених телефона, интернета, него су се укућани дружили у сумрак, а дању радили у пољу или око стоке. Сваке године роди се нови члан, а Живојин је био тринаесто дете. Тада је Србија напредовала.



 
 

ПОХОД НА РАЈАЦ

Није било више времена за губљење, морало се на пут кретати јер због снега знали смо да ће кретање бити отежано. Формирана је колона, Деки и Влада су били напред, Станко у средини, а ја позади... После смо се заменили Станко и ја, па на крају Трајче због недостатка енергије оста позади. Ја сам додуше био шетајући.

Немају сви исто снаге, неко може да тера добрим темпом, што јесте добро, али неко и не може. Имали смо Ладу Ниву као помоћ, да се оставе ствари и да неко ко не може да иде брзо превезе се пар километара.



У колони је већ било људи који се добро познају, па је прича била нормална, чак и песма неко време, све док смо ишли по равном или низбрдо. Касније када поче узбрдица, песма се утиша, али и приче било слабо. Снежни наноси су били преко пола метра.

Међутим, пејсажи и природне лепоте Србије су сваком учеснику мамиле осмех и сликања је било као на додели оскара. Маркан је имао посла преко главе. Владо и Гоца су нешто снимали, па ћемо видети снимке.

Правили смо и паузе... три до четири краће, и две веће. Једна је била за топле напитке. Хладно је било, испод нуле и нормално је да људима треба нешто да се угреју и да прострују крв, да се не смрзну. Неки су чак и падали од грча, али ништа застрашујуће.

Тамо негде на врху Србије, начинили смо и једну групну фотографију. То су хероји данашње Србије. Хероји мира који немају изговоре, не боје се и храбро иду напред. Заиста, у том моменту без обзира на лудачки ветар који је допирао до кости, осећај поноса није никога напуштао.
 

 

 

ЦИЉ ИСПУЊЕН

Већ око 15:30 смо пристигли највећим делом до Рајца, односно дела где је подигнут давне 1970. године Споменик 1300 калпара. Тамо смо положили венац и запевали по оном ветру и хладноћи свечану песму наше отаџбине "Боже правде". Заиста, све честитке и похвале за људе који су издржали све ове напоре.

Начинили смо и ту групну фотографију, а онда полако кренули у аутобусе, који су били препуни. Још док смо ишли, доста ове млађарије се распитивало о томе када ће циљ, када ћемо у аутобусе, када ће крај... шта има за ручак и сл.

Спустили смо се до Љига, до ресторана и сви правац на ручак... А за ручак нам је спремљен посан пасуљ. Не што смо ми били гладни, већ што је стварно пасуљ био врхунски и све похвале за куварицу.

После ручка Ужичани крећу кући, а ми прво до Струганика да оставимо људе који су дошли на Колубарски марш аутима. После наставимо ка Мионици и онда за Београд. Стигосмо и пре 20 сати на Главну жел. станицу. Платимо вожњу и узесмо ствари, а после разлаз.

 
<a href="http://www.youtube.com/watch?v=atRDzqbe87Q" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=atRDzqbe87Q</a>
 


КО МЕ ОДУШЕВИО?

Одушевили су ме генерално сви. Али издвојио бих Валентину. Девојчицу од само 8 година, која је са нама прешла више од 20 км, по незгодном терену - снег до колена. Заиста, нисам ни био за то да она креће са нама, али на инсистирање њеног оца, променили смо одлуку. И није ми жао, баш напротив, она постаје наш промотер и херој!

Алимпије је дошао породично, повео је жену брата и другара из војске. Обукао униформу војника из Великог рата. Њему то једноставно стоји, може и на филм са тим. Његов братац Владо је носио барјак Србије читаво време без поговора.

Ови прекодунавски клапци: Трајче и Иван су за похвалу. Јесте да су били некако уморни од несанице ноћ раније, али Боже мој. Храбри могу све. Пеђа је добро газио, носио је барјак Милунке Савић скоро читаво време, па је дао свом земи Немањи... а па Топличани су, потомци јунака Гвозденог пука.

Владе Павићевића момци су све игурали и носили свој барјак. Срђан Симановић је повео своје Витезове и без проблема изгурао све, читав марш. Њима је ово било прво учешће. Надам се да ће и даље бити присутни. Дадоше ми један мали поклончић.

За Снежу Недељковић нећу трошити речи. Док она није почела да прича у школи историју било је мало ђака, сада сви долазе на историјску секцију. А већ три године за редом долази са ђацима на Колубарски марш. Дарко и Лазар су довели своју екипу гимназијалаца, спремни да марширају стазама славних предака. Били су лане са нама и на Кајмакчалану.

Деки Котурановић је дошао са својим момцима из Рашке. Урадили су реплику заставе Милунке Савић, као што смо је ми урадили само је промењен текст и фонт слова. Нисам ни најмање љут ради тога. Баш напротив, драго ми је да људи раде такве ствари, да се шири здрава прича јер на крају крајева: "На истом смо путу".

Дан раније се најавише Бијељинци: Миле и Рођо, хоће на Колубарски марш, па то ти је. Ајде када су запели, реци им нек дођу, велим ја Станку у суботу. И добро су се показали. Зоки је прешао највише са својим момцима из Врања, за 24 сата преко 600 км, што свакако није мала ствар.

Зока је наша Крајишкиња, она када је чула да нема места у нишком возилу, запуцала за Београд и са нама у Струганик. То ретко ко има такву жељу, морам признати. Да ли су све Далматинке такве или ми се причињава?

 

 

 

ЗАХВАЛНОСТ

Хвала Маркану на дивним сликама, да њега нема не знам шта бих. Хвала Влади, Младену и Гоци  Љига. Светолику Николићу за историјски час. Ненаду на добром ручку и прилици да сви можемо да једемо одједном, што је ове године ради хладноће било злата вредно. Хвала фирми Кордунтранс који нас превезоше.

Хвала помагачима, који су дали све од себе да ова прича настави да живи због оних који су гинули пре 103 године на тим брдима и планинама где смо ми походили 10. децембра 2017. Да није било оних токи-вокија вероватно би било грдних проблема, вреде сваку пару коју су плаћени.

 

Уместо неких закључака, ја би питао све оне који су имали лош изговор за недолазак на четврти Колубарски марш:

 
СА ЧИМ ЋЕТЕ ПРЕД ЖИВОЈИНА?!

 

 

Чуле
11.12.2017.
17  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Свечана академија: Од амбиса до тријумфа 7.12.2017 послато: Новембар 23, 2017, 22:40:05
Мала промена:
Уместо Иване Жигон, која је спречена наступиће Мића Живојиновић, који ће оживети Живојина Мишића!
18  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Свечана академија: Од амбиса до тријумфа 7.12.2017 послато: Новембар 15, 2017, 17:47:47


Драга браћо и сестре,

велика нам је част да вас позовемо на свечану академију:


"Колубарска битка - од амбиса до тријумфа"




Свечана академија ће се одржати у четвртак, 7. децембра 2017. године, са почетком у 19 сати, у Дому Војске Србије у Београду, улица Браће Југовића бр. 19.

Овим догађајем желимо да сачувамо сећање на војнике Краљевине Србије, коју су својом жртвом у јесен 1914. године одбранили нашу отаџбину и народ. Колубарска битка је најважнији окршај србске и аустро-угарске војске у Првом светском рату, а јединствена је по томе да је војска којој је био предвиђен потпуни слом прешла у контранапад и остварила убедљиву победу.


Највећа заслуга за славну победу припада генералу Живојину Мишићу, који је после ове битке унапређен у чин војводе.

Током Колубарске битке (16. новембар - 15. децембар 1914.) погинуло је 22 хиљаде србских војника, а преко 91 000  је рањено. Управо нас то обавезује на поштовање и неговање културе сећања истинских хероја нашег народа.


Учесници:

- Милосав Недић, историчар, један од најбољих познавалаца Колубарске битке данас у Србији

- Драгиша Симић, етно стваралац и здравичар шумадијског краја

- Ивана Жигон, глумица, која ће оживети лик Милунке Савић - учеснице Колубарске битке

- Милан Чучковић, испред организатора, који ће најавити четврти Колубарски марш

- Ансамбл Косовски Божури

 


Организатор:

- Удружење Србски Светионик
19  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Кајмакчалан и Солун 16. и 17. септембар 2017 послато: Новембар 15, 2017, 17:45:22
 Ми на Кајмакчалану, светилишту и капији слободе! Улазу у Отаџбину, која је вапила за слободом! Освојен на јурише, храбрим срцима и мишицима јунака, очева, браће, стричева, ујака, мужева, дечака, младића-хероја!

За славу предака и будућност потомака! ЖИВЕЛА СРБИЈА!

 

Предраг Антоновић
23.9.2017.
20  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Кајмакчалан и Солун 16. и 17. септембар 2017 послато: Новембар 15, 2017, 17:45:02
 Викeнд из Историje 16. и 17. сeптeмбaр 2017. Кajмaкчaлaн-Ниџe 2.521мнв, Битољ, Зejтинлик-Солун, jeдинствeн осeћaj, посeбно искуство.


 

- Нe читa сe у књигaмa, нe учи сe у школи!


Аљоша Вулета
23.9.2017.
21  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Кајмакчалан и Солун 16. и 17. септембар 2017 послато: Новембар 15, 2017, 17:44:23
Воjничко гробљe нa Зejтинлику...  Свeто мeсто свих Србa, вeликa чaст и понос, осeти сe вeћ при првим корaцимa, путeм слaвних нaших прeдaкa, коjи грудимa своjим и животимa своjим отворишe кaпиjу слободe нa Кajмaкчaлaну, отворишe пут кa Отaџбини..

Нa нaмa je дa сaчувaмо њиховa jунaчкa дeлa од зaборaвa и дa нaстaвимо путeвимa слaвe и слободe!



Хвaлa Србском Свeтионику нa овоj извaнрeдноj прилици!

Живeлa Србиja!

 

Немања Пантић
21.9.2017.
 
22  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Кајмакчалан и Солун 16. и 17. септембар 2017 послато: Новембар 15, 2017, 17:43:40
 Духовни мир и eмоциja коja сe моглa осeтити нa овом поклоничком путовaњу, нe можe сe дочaрaти рeчимa и сликaмa... То je нeшто сто je укорeњeно дубоко у нaшим срцимa.. љубaв прeмa отaџбини и сeћaњe нa слaвнe jунaкe, воjникe, добровољцe...

Нeчиje очeвe, мужeвe, синовe .. Онe чиja je крв ову плaнину учинилa свeтом, чиja je снaгa и истрajност у борби отворилa врaтa слободи... Онe коjи су у сузaмa нaпустили своje нajмилиje...

Њиховa бол и пaтњa сe моглa осeтити свaким новим корaком кa врху, стрaх и крик свaким шумом вeтрa кроз нeпрeглeдну пустош. Сjaj у оцимa, тe жeљa зa побeдом свaким зрaком Сунцa коje нaс je прaтило...


Снaгa и вeрa оглeдaлe су сe свaким сjajним кaмeном, a свaки тaj кaмeн je прeдстaвљaо jaчину умa и понос свaког "див-jунaкa"...

Корaк по корaк, свe смо близe врху, a тугa и понос сe прeплићу мeђусобно кaо ДНК лaнaц.. Тaдa схвaтaмо ко смо, од когa смо постaли и колико то трeбaмо поштовaти!


Jунaци и њихови корaци нeцe пaсти у зaборaв, свe док постоje они коje цe ици њиховим стопaмa...

 

Илијана Допуђ
21.9.2017.
23  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Кајмакчалан и Солун 16. и 17. септембар 2017 послато: Новембар 15, 2017, 17:42:29
 Билa ми je чaст дa вaм колко-толко помогнeм дa свe прођe у нajбољeм рeду иaко трeбa дa добиjeтe мeдaљу зa одрaђeно у тaко крaтком пeриоду. Рaдуjeм сe што.сaм видeо толико млaдих људи коjи волe нaшу Србиjу и поштуjу своjу историjу.

Од срцa вaм жeлим успeхa у дaљeм рaду и жeљно очeкуjeм нaш слeдeћи сусрeт нa 100 година од пробоja Солунског фронтa.

Уз жeљe зa добро здрaвљe много љубaви и срeћe.
 

 

Зоран Жугић
20.9.2017.
24  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Кајмакчалан и Солун 16. и 17. септембар 2017 послато: Новембар 15, 2017, 17:41:43
 Посета Кајмакчалану и Зејтинлику на мене је оставила један од најјачих утисака које сам икада стекла. Обе светиње сам посетила по први пут. Сцене које сам доживела и чији сам део била граниче се са бајкама, јер наша историја то и јесте, најлепша и најкрвавија борба за слободу, а пркос ропству.

Људи с којима сам путовала су баш драги и овим путем бих им се захвалила што смо заједно провели 2 прелепа дана.

До следећег виђања, поздрав уз речи: Живела Србија!

 

Даница Степановић
19.9.2017.
25  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Кајмакчалан и Солун 16. и 17. септембар 2017 послато: Новембар 15, 2017, 17:40:53
 Ово што видите на слици испод су "сувенири" и "ратни трофеји" које сам покупио приликом посете Кајмакчалану која се догодила током прошлог викенда. Скупљени су док сам се пењао ка том "највишем српском врху" по речима Рудолфа Арчибалда Рајса и док сам са истог силазио.



Налазио сам их поред стазе, међу остацима некадашњих бугарских ровова, на пољанама и у траву зараслим пределима где је пре 101 године беснела битка која је "прогутала" 4.600 Срба и много више Бугара.



Са тог места је почело ослобођење Отаџбине, годину дана мање од страшне Албанске голготе. Са тог места се видела поробљена Отаџбина и стога је Кајмакчалан (са својим врхом Ниџе од 2525m , позната "кота 2525") представљао по речима српских војника и то је и био- "Капију слободе".

Поред ових шрапнела од граната, покупио сам и неколко мањих и већих каменчића који су ми изгледали интересантно и на којима се по пресијавању види да су и они били директно "погођени" одбљесцима артиљеријске паљбе једне и друге стране, плус су самим својим "бивствовањем" на тој земљи заслужили да буду део колекције у мојој приватној ризници успомена.

Нисам ни близу много путовао у животу колико сам желео, али сам опет путовао много више него што су ми то финансије често дозвољавале. И трудио сам се да увек са пута донесем неки, макар симболични, сувенир, често гледајући да то буде нешто специфично и интересантно а не нешто што се може олако купити и код куће и нешто по чему се не би могло рећи да је са тог места које сам посетио.


Са овим каменчићима и шрапнелима то свакако није случај. Спадају у ред мојих најдрагоценијих "трофеја" са туристичких "похода" које сам имао током живота.

А сама чињеница да су они са Кајмакчалана, једног од најславнијих попришта живе српске историје, чини ме поносним да могу рећи да са собом увек имам један комадић, метални или камени, који ме подсећа на то ко сам, шта сам, за шта се борим и шта сам спреман да дам за ту борбу и за коначну победу.



Као што су и они пре 100 и више година знали.
И победили.

 

Никола Јовић
19.9.2017.
26  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Кајмакчалан и Солун 16. и 17. септембар 2017 послато: Новембар 15, 2017, 17:38:54
Кајмакчалану у походе - други пут



Кајмакчалан као највиши врх планине Ниџе налази се на самој граници Грчке и Јужне Србије (данас Вардарске Македоније)... Мањем броју Срба је познато шта се баш ту дешавало пре 100 и више година... Међутим и поред тога још мањи број долази ту због тог разлога. Ретки су путници намерници, чланови планинарских клубова или патриотских удружења који се одваже посетити нашу КАПИЈУ СЛОБОДЕ...

Зашто капија? Зашто слобода? Зато што су се србска војска и један део народа по налогу србске Врховне команде октобра 1915. године повукли пред налетом немачке и аустро-угарске војске (која је имала скоро 900.000 војника) кренули на југ, преко Космета и Албаније по зими, да би стигли до Јонског мора, где су их чекали савезнички бродови. Тај догађај познат је као Албанска голгота. Један од најтежих перида за наш народ икада. Након опоравка наших ратника на Крфу, Виду, Тунису, Корзици и др. преко 150.000 србских војника креће на Солунски фронт, где је врховну команду савезничких снага држао француски генерал Франш Д'Епаре.



Крајем септембра 1916. ослобођен је Кајмакчалан, после две недеље огорчених и крвавих борби, потом су србске снаге умарширале и Битољ... Борбе су трајале још две године, а онда је пукло. Код Доброг Поља србска и француске војска су направиле "рупу" средином септембра 1918. где је стотине хиљада ослободилаца незадрживо јуришало и гонило бугарске и немачке окупаторе... Зауставили су се на Триглаву, подно Алпа, ослободивши не само србски етнички простор, већ и Словенију, Међумурје, Горске Котаре и Загорје...

Прошле године када је била 100. годишњица велике битке за Освајање Кајмакчалана отишли доле, скупа са организацијом Србија за младе... Ове године слична ситуација, само што смо скупа повели још више људи, не само из Београда, већ из Параћина, Обреновца, Шабца, Ниша, Смедерева, Краљева, Бачке Паланке, Бијељине и др. Бројност од 80 људи није лоша, али ако се узме у обзир из колико градова, онда је ипак укус горчине. Из простог разлога што нам је национална свест и даље на ниском нивоу.



Покрет је био заказан за петак вече 15. септембра 2017. са Главне железничке станице, где се окупила већина путника. Ту је дошло до "мале" промене у смислу да смо сат и по пре поласка обавештени да се наш бус покварио и да стиже други бус. Тај бус каснио је скоро читав сат. Дотле смо се пребројали и чекали тих сат времена... Коначно бус дође, па су људи онако нервозни улазили у двоспратни аутобус наврат-нанос како је ко стигао... што је створило мале проблеме, али што каже Светлана Богдановић "И то су Срби".

Морали смо уз пут да три пута стајемо, да покупимо полазнике ове акције. У свој тој фрци, ја нажалост не обавестих "маму" да ми заправо каснимо, а њој не беше право... Додуше, у том злом кашњењу било је доброга, што је Нишлијка Даница могла да стигне... Она је баш стигла кнап са временом, из кола, одмах у бус.



Сваки од учесника добио је на поклон од организатора мајицу са мотивом Кајмакчлана. Људи су се одушевили на то, многи је одмах обукоше. Морало се то одмах пре границе поделити, да не би помислили да ми то шверцујемо. Величине смо углавном потрефили.

Прва већа пауза била је на Предајанама... неко поручио роштиља, а неко супицу, неко водицу. Настављамо даље. Стижемо на административни прелаз. Тамо смо већ били најављени, да стиже делегација, тако да нас нико није давио нити беспотребно задржавао. Исто тако је било и на следећој црвено-жутој граници. И пре шест сати ми смо стигли на прво циљано одредиште - Битољ. Ту нас је сачекао домаћин Жуле и планинарски водичи... како смо знали да је то рано и да је Битољ у то време празан, свратили смо на аутобуску станицу, где смо имали интернет, кафицу и тоалет.



Кренусмо аутобусом даље, несвесни шта нас заправо чека... а чекало нас је безразложно држање на граници које смо морали разним довитланцијама прескочити, па онда исто тако и код Грка. С тим да је код Грка настао један инцидент, када сам вриснуо попут рањеног лава. Наиме, један пољски комби ми је прегазио леву пету... На мој врисак поскакали и цариници и полицајци као да је бомба пала. Једва дођох себи, размишљајући да Кајмакчалан заправо нећу видети, што се срећом није обистинило.

Уђосмо у земљу Хелена где је већ сунце озбиљно пекло. Више од сат времена требало нам је да дођемо до ски-центра Ворас, који се налази на 2.000 м.н.в. Истоварамо се из буса и после неких пола сата крећемо пешака ка највишем врху Ниџе планине - 2.525 н.м.в. Прво су ишле заставе на барјацима: велика тробојка, Гвозденог пука, Србског Светионика...Иначе, ми смо понели скоро све могуће заставе. Почев од тих набројаних, па још Милунке Савић, Арчибалда Рајса, Колубарске бригаде, славних војвода итд.



Тај први успон није био лак, напротив само зној пробија. Изађосмо сви и кренило се даље. Како смо одмицали, тако су почели пуцати погледи на прелепе пејсаже што су наравно многи сликали. Прва група је брже напредовала, по мени безразложно јер сви идемо у исти бус. Правили смо неколико краћих пауза... Сретосмо и нашег помагача: Зокија из Врања, па се и са њим усликах. Углавном после више од сат и по времена угледасмо спомен капелу на врху Кајмакчалана. За неких пола сата прикуписмо се сви.

Тамо су већ били неки плакати и сличице везано за Први светски рат и пробој Солунског фронта. То је било дело Жулета и његових сарадника. Таман је и он дошао, где нас је поздравио и рекао пар речи. Затим је наставио историчар Јован да причао Кајмакчалану, а онда је и млади Никола Јовић прочитао једну песму "Беж'те живи враћају се мртви" из своје збирке, написано у част пробоја Солунског фронта.




После тога смо сви из срца запевали наше песме. Прво химна "Боже Правде", а онда редом "Са Косова зора свиће", "Тамо далеко", "Ово је Србија" и др... То је прилично задивило присутне, па су многи снимали. Иако мој глас није вансеријски тј за миланску Скалу, помагао сам колио сам могао, јер ово је један од најлепших момената... На тако једном светом месту, певати тако лепе песме. Положени су и венци... наша делегација Србског Светионика, Србија за младе и Удружење бораца са Кордуна 1990-их... Једна лепа групна фотографија је начињена за успомену и дуго сећање.

А онда се сустили 50м ниже, до крипте где су похрањене кости наших јунака од пре 101. годину. Ту је Жуле имао послужење, а сретосмо и планиаре из Фоче (Република Србска). И ту је направљена још једна групна фотка. На моје велико изненађење, прво поче Илијана, да пева стихове "Црвен цвете"... а после јој се прикључила комшиница Даница, што ме разгалило када сам чуо њен глас. Драго ми је и то што се нису плашиле камере, па ће им за пар година итекако бити драго када буду гледале то на видео снимцима.



Иако је нама време на Кајмакчалану било више него добро време... да смо плаћали, не верујем да би тако добили - сунчано без облачка. Што је наравно имало и нус-појаве у виду наших опекотина на лицу и врату, ређе ногама... Добили смо боју црвенокожаца, Боки највише, као паприка.

Кренусмо назад на паркинг у мањим групицама, па тако и стигосмо до циља. Тамо се људима некако осладило да седе тј. одмарају. Никоме се није ишло, али морали смо... Потрпасмо поново у бус, а онда правац граница. Код Грка и није било задржавања, али црвено-жути су нас цедили као крпу - хтели су шушке. Нисам пристао на то, јер не видим поенту, нисмо шверцери.



За посету војничког гробља смо окаснили, па смо отишли правац у хотеле. Нас три пајтоса добисмо једну собицу... није као прошли пут, али је ваљала. Сабрасмо се и одосмо до центра града, да прошетамо али и на вечеру. Вратисмо се после у Корзо, где је било већ доста наших. Жива музика, а добра клопа. Заузесмо ми један стол и поручили иће и пиће. Како сам конобар примећује, времена су се променила, мушки пију женска пића и обрнуто. Поручисмо ми свега и свачега... мало шта је остало.
 


Проведосмо ту једно пријатно вече, уз смех и шале, али када поноћ прође и почеше ситни сати да ударају пола екипе оде у хркановце из простог разлога што нас је и сутра чекао напоран дан. Како сам чуо после Илијана је имала једну своју тачку поред нашег стола, играла са неким бабама колце, уместо да је питала председника (замисли те части?!) за игру... овако оде маст у пропаст.

Моји цимери осташе код Боксера, а ја у хоризонталу.


*                       *                            *

Наредни дан одосмо прво на војничко гробље у Битољу, где нам је Зоран Ђуровић представник наше амбасаде причао о гробљу и приликама у Вардарској Македонији. Небрига данашњих македонских власти је више нео очигледна. Положили смо опет венце, упалили свеће и направили групну слику. Како није било више времена, кренусмо ми пут Солуна...

Када смо коначно и прешли границу и ушли у Грчку дешава се један случај који ми је скратио две године живота. Десетак минута је владало мишљење да смо заборавили на граници пасош једног путника... и то већ када смо одмакли 40 км. Неизвесност траје 10 минута, а Давор пита преко микрофона да ли је неко случајно видео тај тражени пасош... И јави се један човек да му је грешком дато два пасоша. Нико срећнији од мене.

Солун је други по величини град у Републици Грчкој (одмах иза Атине) и једна од највећих лука на Балкану. Налази се на обалама Егејског мора, на северу грчке територије, односно на најјужнијем делу области Македоније, а заправо представља њен главни град. За Србе град Солун има важно место у историји, јер управо ту преко Солуна Краљевина Србија почетком 20. века је започела свој економски успон, тако што су извозили робу чак до далеке Америке.



Касније током Првог светског рата, ту су пристизали бродови са муницијом и оружијем које је руски цар Николај слао Србима. Исто тако и опорављени србски ратници су превезени од Скадра и Драча до Солуна, који су на јуриш пробили Солунски фронт септембра 1918. године.

Након ослобађања отаџбине, у градске власти Солуна су 1926. године направиле војничко гробље у улици Лагада за погинуле савезничке војнике (руске, француске, италијанске, енглеске и србске)... Од Срба, први се ту нашао Саво Михаиловић, Србин родом из црногорског Грбља, који је сакупљао по остацима Солунског фронта своје мртве саборце. Постао је чувар гробља србских и савезничких ратника... Тај посао чувања Зејтинлика је наставио његов син Ђуро, а после њега унук Ђорђе Михаиловић, што је прерасло у породичну традицију. Иако много Срба долази у Грчку на летовање, штавише и у Солун, не долазе често на Зејтинлик, бар не онолико колико би требало.



У склопу наше "грчке туре" када смо обилазили спомен капелу на Кајмакчалану, греота је да не обиђемо Зејтинлик, па смо тако стигли 17. септембра 2017. око подне. Дочекала нас је на вратима жена Марија, иначе домаћица у продавници сувенира прекопута чувеног Зејтинлика... Рече да нас чика Ђорђе Михаиловић (90) чека. Обрадовао се, као и сваком путнику намернику који је дошао да обиђе место починка вечитих јунака.

На његов предлог положили смо прво венце, па сми се сликали, групно и појединачно. Утврђено је да се не воли само председник сликати, већ и други чланови СРБС-а... Причао нам је чика Ђорђе о томе као је прича настала, заправо његов деда Саво је био србски војник који је војевао на Солунском фронту. Сакупљање костију је рађено неколико година после Великог рата. Многима се ни имена не знају.

У крипти испод налази се спомен-соба у којој Срби из свих делова света остављају поконе тј. разне сувенире (мајице, заставе, слике, значке, књиге, амблеме и др.). Од скоро је прекопута Зејтинлика отворена продавница сувенира, где раде Срби. Има ту свашта да се купи, па су наши окупирали дућан и куповали свакаквих сувернира. Једва сам их поћерао на аутобус.

Даље смо се спустили у центар, код цркве Св. Димитрија. Неко оде у храм, а већина на клопу, где је гирос доминирао. Тако су се људи мало и окрепили, што је после допринело доброј атмосфери у горњем делу буса, предњи део. Позвали смо Даницу, која је са Илијаном, али и нас пар отпевала неколико лепих песама... то је било приликом изласка из Солуна.

На уласку у Вардарску Македонију код Ђевђелије, свратили смо "кратко" на спомен-костурницу Удово, када је већ мрак падао. Човек нас је сатима чекао који ту ради и одржава 20 година. Сви који су улазили у крипту, нису се пријатно осећали. Кажу да је језив осећај. Наставља се даље.



Касније када је мрак већ пао, онда се и Никола Јовић мало сабрао, па решио човек да отресе пар ојкача. Помагаше му момци поред и ја басиро (како-тако) докле сам могао...

А онда мени ролетне падоше и слабо се сећам осталога. Изађоше људи коме је где одговарало. Пробудих се пред Београдом, када је већ мрак био на измаку. Стигосмо у пет изјутра прешавши за 56 сати у путу и пређених 1.600 км и 12 граничних прелаза... Док смо ствари узели и поздрављали једва се пресабрах. Срећом дође мој комшо, Аљошин бураз па нас брзо доведе кући.



Знам да је у аутобусу било кукњаве око кошаркашке сребрне медаље на ЕП... али чак и да су злато освојили. Мени су људи који се попеше на Кајмакчалан у суботу истински хероји нације! То не може свако, јер на Кајмакчалан се не може ићи кад хоћеш, нити је тих 12 км шетња... Ко сме тај и може!


Хтео бих овим путем да се захвалимо људима који су нам били од помоћи: Зорану Жугићу из Битоља, Зорану Петровићу из Врања, Зорану Ђурашковићу испред амбасаде Србије у В. Македонији, Зорану из Удова... Катарини, Марку и Николи, на снимцима и фоткама... Марији и Саши из Солуна... Чика Ђорђу, вечном чувару што нам је поносно причао о историји и прецима.

27  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Кајмакчалану у походе послато: Јул 12, 2017, 23:28:45
Браћо и сестре,

велика нам је част да Вас позовемо на обележавање 101. годишњице велике битке из Првог светског рата Кајмакчалану, на планини Ниџе у Грчкој, које ће се одржати у суботу 16. септембра 2017. године. А планиран је и одлазак на војничко гробље Зејтинлик у Солуну наредни дан.

Кајмакчалан у србској историји има веома значајно место јер је много србских војника изгинуло на том месту на граници Јужне Србије и Грчке, са циљем да ослободе своју домовину од немачких, аустро-угарских и бугарских окупатора.

Наиме, након повлачења србске краљевске војске и дела народа у зиму 1915/1916, догађај познат као Албанска голгота, формиран је Солунски фронт, са савезничким снагама (руске, француске, британске, италијанске, грчке и србске трупе)... У пробијању тог фронта огроман допринос дали су наши дивјунаци. Жестоке борбе су се одвијале управо на Кајмакчалану у другој половини септембра 1916. када је србска војска успела у својој намери и тако после две недеље освојила „Капију слободе“.

У њихову славу и част, удружење Србски Светионик организоваће путовање на ову за нас свету планину за викенд 16. и 17. септембра 2017.

На Вама је да се информишете и пријавите, а резервацију можете обавити путем телефона:
· 063283563 Станко (Београд)
· 0649933297 Рада (Ниш)



Понесите одговарајућу опрему и важећа путна документа (пасош).

ЗАБРАЊЕНО ЈЕ НОШЕЊЕ НАВИЈАЧКИХ И СТРАНАЧКИХ ОБЕЛЕЖЈА ТОКОМ ПУТА, КАО И АЛКОХОЛИСАЊЕ!

 

ПЛАН ПУТА:

15.09.2017 Београд
20:00... Полазак са Главне железничке станице.

15.09.2017 Ниш
22:40... Стајемо на аутопуту, да покупимо путнике из Ниша.

16.09.2017 Битољ
06:00... Стижемо у раним јутарњим часовима. Следи одмор два сата. Прилика за тоалет, кафу, чај, сок; и доручак у сопственој режији.

08:00...Крећемо на Кајмакчалан аутобусом, са водичима... а пут траје око сат времена.

16.09.2017 Кајмајчалан
10:00... Стижемо до паркинга, где ћемо оставити аутобус, а ми у колони крећемо ка врху Кајмакчалана. Пешачење ће трајати најмање три сата са паузама (планиране су две) пошто треба 12 км да се препешачи.

13:00... Стижемо на врх, где се налази мала капела и спомен костурница. Положићемо венац, сликати се и отпевати пар песама из Великог рата (Тамо далеко, Ово је Србија, Пукни зоро и др.) и чути причу о Боју на Кајмакчалану.

15:00... Крећемо полако назад ка аутобусу, у колони.

16.09.2017 Битољ
20:00... Стижемо у хотел где ћемо оставити ствари и преноћити. Ко жели може у неки ресторан у центар града, цене су приступачне.

17.09.2017 Битољ
07:00... Напуштање хотела и полазак аутобусом за Солун.

17.09.2017 Солун
10:00... Стижемо у Солун, где ћемо отићи у највеће војничко гробље ван Србије – „Зејтинлик“. Тамо се налазе кости руских, италијанских, али највише србских ратника који су изгинули на Солунском фронту 1916-1918. Биће то прилика да нам чика Ђорђе Михаиловић, деценијски чувар овог гробља исприча причу о Солунском фронту.

12:00... Слободно време за шетњу по Солуну која ће трајати два сата.

14:00... Полазак из Солуна за Србију.

17.09.2017 Београд
Стижемо у касним вечерњим сатима око 23 сата.

 

Цена овог пута је само 50 евра у динарској против вредности, што укључује превоз аутобусом и 1 преноћиште са доручком у одличном хотелу у центру Битоља.

Кајмакчалан и Зејтинлик су света места за србски народ. Ево добре прилике да их посетимо заједно. Да нешто видимо и научимо.


Како је нама било прошле године, можете прочитати детаљан извештај ОВДЕ.

28  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Парастос за јунаке са Кошара послато: Мај 31, 2017, 15:51:13
Најава парастоса за погинуле јунаке на Кошарама у Београду 10. јуна 2017


Браћо и сестре,

10. јуна 2017. године се навршава 18 година од како су завршене борбе између војника СР Југославије и удружене агресорске коалиције коју су сачињавали припадници: тзв. Ослободилачке Војске Косова, Војске Републике Албаније, британских САС јединица, амерички мариници и разни други плаћеници.

Прве борбе на караули Кошаре, у рејону Јуничких планина отпочеле су марта 1998. године, док је у септембру 1998. остало 110 граничара ВЈ на караули. Најжешћи окршаји са агресорима односно велика копнена инвазија догодили су се 9. априла 1999. године. У тим крвавим борбама на југославенско-албанској граници на бранику отаџбине погинуло је преко 100 голобрадих младића узраста 18-24 године.

Најмање што можемо да учинимо јесте да их се сећамо.

Удружење Србски Светионик је заказало парастос у београдској цркви Светог Марка на Ташмајдану 10. јуна 2017. у 11 сати. Биће то прилика да се саберемо у молитви за наше дивјунаке, који су животом плаћали нашу слободу пре скоро две деценије, јер њихово херојство је равно подвигу наших предака са Косова Поља, Чегра, Брегалнице, Кајмакчалана, Мојковца, Цера, Коридора...

 

Ово је први пут да у Београду, а други пут у Србији, да неко одржава парастос за погинуле наше јунаке односно припаднике: 53. граничног батаљона ВЈ, 549. моторизоване бригаде ВЈ, 63. падобранске бригаде ВЈ, 125. моторизоване бригаде ВЈ, 72. специјалне бригаде ВЈ, руских и србских добровољаца ВЈ...

 
Ако се ми не сетимо наше деце која су на небеској стражи, како очекујемо да се сутра Господ сети нас када будемо улазили у Царство небеско...

 

Извор: zlocininadsrbima.com
27.5.2017.
 
29  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Чегарски марш у Нишу послато: Мај 31, 2017, 15:49:15
Извештај са Чегарског марша 28. мај 2017



У свести многих Србаља постоји негде дубоко закопан појам Чегар, али нисам сигуран да ни 3% зна шта он заправо значи за наш народ, нашу историју и духовно-националну вертикалу. Последњих година свима нама, а поготово млађим нараштајима испира се мозак са разним бљувотинама и будалаштинама преко медија, где царује блуд, неморал свакаве врсте и туђа (не)култура.

Као поштоваоци славне србске историје и предака који су животима плаћали нашу слободу и постојање, покренули смо, тј. обновили смо манифестацију Чегарски марш. Шетњу од Ћеле куле до брда Чегар, изнад Ниша, где се налази споменик војводи Стевану Синђелићу и његовим храбрим борцима - устаницима.

Припрема овакве идеје је трајала релативно кратко, али ми смо постигли солидан резултат. Путем нишких медија и друштвених мрежа, нашег портала промовисали смо овај догађај. Моја маленкост је била у мају два пута у Нишу и све то не би било како треба да нам наша Рајка није свесрдно помогла и на томе јој неизмерно ХВАЛА!

Жена је иначе нас упознала на Јадовну прошло лето и касније била одушељена нашим радом, па је вероватно и то био разлог зашто је решила да нам несебично помогне, као да смо сви њена деца. У ову причу о Чегарском маршу она је убацила своје помагаче: Нану и Николу. Нану за припрему, а Николу за завршни део.

Из Београда нас је кренило девет, са два аута, Шабчани су аутобусом су послали мању делегацију и је лепо што су испоштовали ово, не због нас, већ због идеје, за коју сам Драган горе рече, како ово може бити јако добра прича. Нишлија је дошло неких двадесетак, али мање их је кренуло са нама у колони.

Почетак је био заказан за 12 сати, код Ћеле куле. Ми смо дошли раније, јер како сам Станко рече, боље да дођемо раније сат времена, него да каснимо 15 минута. Они су пре нас кренули пола сата, ли код наплатне рампе их стижемо. Време је било лепо, а друм као створен за путешесвије. Била је то прилика да ми мало нешто чалабрцнемо и попијемо неки сок, кафицу.



Тако је у подне већ дошла група млађих Нишлија, које је предводио Миланче, имењак мој. Морам их све похвалити, јер оно што смо се договорили, то су испоштовали! Дошао нам је и Радетов другар - официр Војске Србије, са ћеркицом, али није са нама марширао, јер је био уморан од претходних дана. Славица из Кола србских сестара је такође дошла да нас обиђе. Дошла је Даница са Митом, тако да смо у 12:30 направили једну фотографију испред Ћеле куле и код споменика Стевану Синђелићу.

Са Музејима града Ниша смо имали већ договор да се улазнице за тај дан нама учесницима не наплаћују и овим путем им се захваљујемо. Кустос Сандра је испред Ћеле куле испричала причу. Причу од које се сваком нормалном човеку диже коса на глави. Тачније, како и зашто је настала Ћеле кула.

Наиме, 1809. године, док је Први србски устанак био у пуном јеку, а вожд Карађорђе је почео да прави припреме за ослобађање поробљених Срба у Османлијском царству. Тако су направљене три војске: једна је кренула ка Босни, друга ка Црној Гори и трећа према Вардару, која је била најбројнија. Трећу армију је предводио војвода Стеван Синђелић, који се посебно истако у борби на Иванковцу. Након пораза устаничке војске и Стеванове погибије, Хуршид-паша, турски војсковођа је за рад додворавања султану, али и своје велике сујете наредио да се узида кула на путу у граду Нишу, где су се 952 лобање србских устаника уграђивале.

То је била уједно и опомена свим Србима који ту пролазе шта им се може десити ако нападају Турску царевину. На врху Ћеле куле је стављена и Стеванова лобања. Касније 1833. француски путописац Де Ламартин је дао један опис Ћеле куле, у коме је рекао да Срби морају да сачувају ово као пример предака који ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им по какву су је цену платили њихови очеви...

 

Након историјског часа у Ћеле кули, сликали смо се код Стевановог споменика. А онда полако формирали колону. Ту су већ били припадници СУП-а Ниша, који су били послати од начелника нишке полиције г. Митића. И њих морам да похвалим, јер су посао обавили коректно и професионално. Били су нам од велике помоћи због саобраћаја.

На челу колоне је био Ратко са нашим барјаком, Рајка и још један Нишлија са заставицом Републике Србије, пошто је наша србска застава огромна. Иначе, баш за ову прилику смо направили мању заставу са ликом Стевана Синђелића где су на србској тробојци исписани стихови из познате песме: "Ој војводо ти си пао, али душман још од тебе стрепи".



Због релативно мале километраже направили смо само једну паузу прекопута једног ресторана. Сунце је добро пржило, па су многи намерници који су очекивали кишу добро се презнојили. Раде се зато добро возао са полицајцима, али је и носио наш венац, који смо намеравали горе положити на споменик Синђелићу и дивјунацима.

Тако смо ми већ око 15 сати дошли горе на брдо Чегар који је био препун деце из Велике Плане, пошто су их наставници довели ту да чују чика Селе Марковић, жива легенда Ниша и чувар Чегарског споменика. Ми смо добили послужење, све како је чика Селе обећао пре десетак дана.

После краћег одмора, сви смо се окупили и претворили се у уво. Слушали смо чика Селетову причу о Чегру, чувеном боју из маја 1809. године и наравно јунаштву славног војводе.

Причао је чика Селе о приликама које су владале непосредно пред битку, размирицама међу србским војводама, као и издаји Милоја Петровића, који се повукао са ратишта и тако оставио Синђелићеве борце да буду лак плен Хуршид-паши. Касније је вожд Карађорђе наредио да убију Милоја, јер издају није праштао. Стеван Синђелић и поред свега тога није хтео да се повуче или преда, чак је ослобађао своје борце заклетве "Сви за једног, један за све". Видео је и он сам да су Турци довели огромну војску, али је у њему сазрела једна мисао која ће га узнети на небеса. Пуцао је из кубуре у складиште барута, када су Турци већ заузели брдо Чегар. Тако је велика експлозија убила 1000 Срба, али и далеко већи број Турака и Арнаута, који су били турски плаћеници.

Мали број људи зна да је ово Синђелићево дело скоро два века касније било путоказ народном хероју Милану Тепићу, мајору ЈНА, да у Бјеловару дигне у ваздух складиште муниције, како не би пало у руке хрватским паравојницима.

На крају нам чика Селе рече да сви заједно морамо да се боримо против два највећа србска непријатеља: неслоге и беле куге. Купили смо његову књижицу, коју је назвао: Чегарски бол, по симболичној цени.

Ми смо имали још сликања на Чегарском споменику са нашим заставама и транспарентима. А уствари занимљиво нам је то што је на том историјском часу чика Селе баш нас споменио и хвала му на томе. Јер то је наш почетак деловања у овом делу Србије. Биће их још.

Четверочлана делегација Србског Светионика, коју је предовдио Станко је положила венац на споменик Стевану Синђелићу.

Након тога смо већ правили планове за повратак. Док су се моји саборци оштрили за неко "пиротско јагње", на чика Радетов предлог и кукавили како су гладни, Станко је навалио на своје сендвиче као Милан на сликање.

Наручили смо такси, јер је то далеко јефтиније у Нишу него у Београду, чак три пута. Вратили смо се до Ћеле куле, па аутима до центра Ниша. Тамо смо кренули до тврђаве, а пошто смо видели и споменик војводи Петру Бојовићу, онда смо и ту направили једну фотографију.

Пре нишке тврђаве смо отишли у сам центар града код споменика Краљу Милану, ослободиоцу Ниша из 1878. године, развукли транспаренте наше, на чуђење самих Нишлија. Још пар слика на тврђави је направљено, а онда је Станко своју чету повео за Београд. Док смо ми са Радом поред Нишаве сели на пићенце и уживали на сунцу, јер је једна акција успешно одрађена.

Ми знамо са чим ђемо пред Карађорђа и Стевана.

 
29.5.2017.
30  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Чегарски марш у Нишу послато: Мај 05, 2017, 23:33:57
 Браћо и сестре,

имамо част да вам најавимо Чегарски марш у Нишу за недељу, 28. мај 2017. године. То ће бити шетња од 11 км, од Ћеле Куле до брда Чегар изнад Ниша, у славу наших предака, односно легендарног војводе Стевана Синђелића и његових устаника.

Тог дана имаћемо јавни историјски час да чујемо причу о србској епопеји с' почетка 19. века када су србски народ и држава васкрсавали, после вишевековне Османлијске окупације. Јер историја је учитељица живота.

 

НА САМОМ МАРШУ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО НОШЕЊЕ СТРАНАЧКИХ И НАВИЈАЧКИХ ОБЕЛЕЖЈА, КАО И КОНЗУМАЦИЈА АЛКОХОЛА!


 

Дозовљено је носити србска национална обележја и ствари које прате тематику Првог србског устанка!

 

Одлазак на Чегарски марш из Београд у Ниш, биће организован преко Србског Светионика.

 

Више информација о самом Чегарском маршу, као и пријаве самих учесника можете добити преко следећих контаката:

Портал: srbskisvetionik.org.rs

Ел. пошта: kontakt@srbskisvetionik.org.rs

Даница (Ниш): 0641522279

Станко (Београд): 063283563

 
С БОГОМ ЗА ВЕРУ И ОТАЧЕСТВО!

31  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Колубарски марш послато: Новембар 05, 2016, 23:56:37



 Браћо и сестре, србски родољуби,

велико нам је задовољство да вас обавестимо да удружење Србски Светионик организује Колубарски марш по трећи пут (18 км) у недељу 11. децембра 2016. године. Биће организован полазак аутобусима из Београда за Љиг у 6:00 сати, са главне железничке станице, код Плаве локомотиве.

Колубарска битка је једна од најзначајниjих у србској војничкој историји, а трајала скоро месец дана од 16. новембра до 14. децембра 1914. године, када је команда аустро-угарске војске издала хитно наређење о повлачењу својих трупа преко Саве. Губици србске војске у Колубарској бици били су велики 22.000 мртвих и 91.000 рањених војника, али је циљ испуњен. Због огромног значаја ове битке, вест о победи србске краљевске војске је далеко одјекнула у читавом свету. Генерал србске војске, Живојин Мишић је због успешног командовања у Колубарској бици унапређен у чин војводе.

Зато идемо сви у Љиг, Кадину Луку и Рајац 11.12.2016. како би посетили значајне тачке где се водила Колубарска битка и одали пошту јунацима војске Краљевине Србије, јер су они животом плаћали нашу слободу!

 

ПЛАН И ПРОГРАМ КОЛУБАРСКОГ МАРША

07:30 Долазак у Љиг и припрема за Колубарски марш.

08:00 Почетак Колубарског марша.

08:20 Посета споменику Живојину Бацићу, легендарном комаданту Тимочке дивизије, који је погинуо у Колубарској бици.

10:30 Долазак у Кадину Луку, на брдо Грађеник, где се налази спомен-црква у изградњи, посвећена погинулим србским ратницима.

11:30 Долазак код крста, на планински врх Рајца.

12:30 Долазак код споменика погинулим војницима који су подигли захвални мештани Кадине Луке.

15:00 Долазак код планинарског дома на Рајцу, где ћемо одржати помен поред споменика за 1.300 каплара.

16:00 Ручак у планинарском дому.

17:00 Полазак за Београд.


ТОКОМ КОЛУБАРСКОГ МАРША НАЈСТРОЖЕ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО НОШЕЊЕ СТРАНАЧКИХ И НАВИЈАЧКИХ ОБЕЛЕЖИЈА, АЛКОХОЛИЗАМ И САМОВОЉА! ОВО ПОВЛАЧИ ИСКЉУЧЕЊЕ ИЗ КОЛОНЕ.

Дозвољено је ности србска национална обележија, као и ствари које прате тематику Првог светског рата.
 

Све информације за полазак из Београда можете добити на порталима: www.kolubarskimars.rs или www.srbskisvetionik.org.rs

 

Информације и резервације за полазак из Београда можете добити путем
телефона: 063283563 (Станко).

Информације и резервације за полазак из Шабца можете добити путем
телефона: 0642328090 (Драган) и 0654374921 (Бранислав).

Информације и резервације за полазак из Ужица можете добити путем
телефона: 0643077020 (Снежана).

Информације и резервације за полазак из Мојковца можете добити путем
телефона: 068262736 (Александар).

 
Овим путем позивамо србске родољубе из других градова Србије, Црне Горе, Вардарске Македоније, Хрватске и Босне и Херцеговине, да нам се (при)јаве у вези Колубарског марша, како би марширали заједно у част предака захваљујући којима ми данас постојимо!

 
КО СМЕ ТАЈ И МОЖЕ!
32  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одлазак на Седми Церски марш из Београда 14.8.2016 послато: Јул 24, 2016, 08:16:44
Поштовани пријатељи и искрени родољуби,
 
Удружење грађана Церски марш из Шабца и ове године организује традиционалну манифестацију Церски марш (седмии пут) у недељу 14. августа 2016. године, у част јунака који су августа 1914. године, против аустро-угарске војске, изборили прву савезничку победу, у Првом светском рату.
 


Ова манифестација подразумева пешачење 35-36 км, од центра Шабца до споменика јунацима војске Краљевине Србије у селу Текериш. Током читавог марша биће обезбеђена вода за пиће, као и ручак (војнички пасуљ) на самом крају марша.


Удружење Србски Светионик ће организовати аутобуски превоз из Београда, са Главне железничке станице (код Плаве локомотиве), по економској цени 500,00 динара.

Полазак из Беoграда је у 6:00 часова. Број места је ограничен!
 

НЕМОЈТЕ НОСИТИ НИКАКВА НАВИЈАЧКА И(ЛИ) СТРАНАЧКА ОБЕЛЕЖИЈА (ЗАСТАВЕ, МАЈИЦЕ, ШАЛОВЕ, КАЧКЕТЕ И СЛИЧНО), ЈЕР ЋЕТЕ БИТИ УДАЉЕНИ!

Понесите само србске заставе и националне симболе.

ТАКОЂЕ, НЕЋЕ БИТИ ДОЗВОЉЕНА КОНЗУМАЦИЈА АЛКОХОЛА!

Свако ко се не буде придржавао ових правила, биће удаљен!


Напомена: понесите резервне чарапе, шешир и бар један сендвич.

Све информације и пријаве можете добити путем телефона: 063283563 (Станко) и 0692416769 (Зоран).

Или на нашим порталима: www.srbskisvetionik.org.rs или www.kolubarskimars.rs.
 
<a href="http://www.youtube.com/watch?v=G407520UEkk" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=G407520UEkk</a>
 
Србија је 14. августа на Церу,
где ћете бити ви?
33  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Колубарски марш послато: Децембар 17, 2015, 23:46:15
Извештај са другог Колубарског Марша 13.12.2015


Једног дана када будем причао причу поколењима о Колубарском маршу причаћу им невероватне приче. Причаћу им да је једна група ентузијаста 13. децембра 2015. године препешачила за само један дан 39 километара. Да добро сте видели тридесетдевет километара! Зато наш Колубарски марш спада у најдуже и најтеже српске маршеве и то не може свако. То могу само одабрани. Видите их на слици доле.

Можда баш зато што је и Колубарска битка била једна од најтежих које је српска војска водила у историји. Поред тога што је трајала месец дана, изгубљено је преко 22.000 српских живота, а сачувано је далеко више живота јер су наши хероји исетерали агресора не дајући му право да пали, руши, пљачка, убија и уништава, што су аустроугарски војници радили у лето и јесен 1914.

У славу наших јунака прошле године направљен је први пут (на 100. годишњицу битке) један Колубарски марш, додуше у једној мањој форми него што је то данас, који је првикукао пажњу 50 учесника. Ове године је требало направити корак напред и направљен је. Не само због повећане бројности учесника, већ и због тога што смо са нашим марширањем спојили две цркве – спомен костурнице: Вера, Нада и Љубав у Кадиној Луци и Св. Димитрија у Лазаревцу. Дошли су нам људи из Београда, Ужица и Шабца... а било је и неколико Љижана.



Но, да се ја вратим у септембар 2015. године, када су почеле припреме за овај Колубарски марш. Требало је да се чујем са нашим другарима из Љига: Владом, Гоцом, Младеном и Катарином и да закажемо један сусрет, како би видели шта и како треба да се припреми. Назвах ја Катарину, која је била помало и скептична у организацију Колубарског марша, јер како ми онда рече: “Ситуација у Љигу се променила и то у неповољном правцу по нас“. Али мене то није ни најмање обесхрабрило, већ јој два пута рекох: “Ми долазимо!“. Тако је и било. Отишли смо Драган, Стане и ја поткрај септембра у Љиг да утврдимо оно главно. А то је да нећемо да имамо икакве везе са политиком, нема навијачких обележја и нема ствари које нису везане за Први светски рат.

Мало после тога смо ми направили удружење Србски Светионик, коме је баш Колубарски марш постао примаран циљ. Свакако да нисмо имали неку огромну медијску пажњу за удружење, али искрено нисмо је ни тражили.



Најавили смо наш Колубарски марш за недељу 13. децембар 2015. лета Господњег. Пошто је то већ позна јесен, то би могло да нам временске прилике не иду на руку. Али, срећа прати храбре, па тако и нама је време било савезник.

У Лазаревац смо отишли крајем октобра Стане и ја, желећи да обезбедимо салу Дома Културе у Лазаревцу, како би могли ту да прикажемо пригодан програм. Међутим, тако нешто је већ било резервисано, пошто већ две деценије у Лазаревцу се одржавају Колубарске свечаности. Поред тога, морали смо да пријавимо марш у лазаревачкој полицији и да се захвалимо СП Ластра, која нам је донирала један аутобус. Симболично смо им дали наше мајице. Зато је превоз био бесплатан за људе који су кретали из Београда.

Купили смо ми још неке ствари које ће нам бити потребне: прслуке, заставе...

За овај наш марш су се већ данима раније пријавили наши другари, или боље речено браћа из Шабца, удружење Церски марш. С тим да су они рекли да неће моћи дуго, пошто је тај дан њихова крсна слава – Св. Андреј Првозвани.



Поред њих јавили су нам се ђаци ужичке гимназије, који су рекли да ће доћи са једним комбијем. Пошто су већ били на Церском маршу два пута. То ме искрено изненадило, али позитивно. Још више ме изненадила чињеница да их је наставница историје Снежана, са колегом довела на Колубарски марш, из простог разлога што већина данашњих професора и државних службеника свој посао одрађује тек толико колико мора. У њиховој групи поред гимназијалаца били су и два основца, један од 10 година, а други од 13 година старости.

Сванула је и та дуго очекивана недеља 13. децембра. Магла је прекрила већи део Србије, тако да су нам мало каснили Шабчани, а ми смо стигли на време у Кадину Луку, док су Ужичани стигли пре времена. Тако да смо код споменика направили једну фотографију, а онда пешке се запутили 3 км узбрдо до цркве, на брду Грђеник, која је у изградњи од 2009. године. Терен јесте био мало незгодан, али нисмо се предали. Горе нас је чекало топло послужење и Шабчани, а пар речи је рекао Младен Драшкић, ктитор. Није било времена за губљење, тако да после сликања смо се упутили назад те полако се вратили до споменика у Кадиној Луци где нас је сачекала љишка полицијска патрола, пошто су и они добили задатак да нам буду подршка, највише због саобраћаја. Кренули смо тако путем и путељцима ка Љигу и стигли већ око 11 сати, где смо код споменика Живојину Бацићу начинили једну слику са скоро свим учесницима. Ту је дошло до смањења броја, јер су Шабчани морали кући на славу, а три старије жене и један човек су аутобусом отишли назад за Београд, јер је оцењено да је то превелик залогај за њих и да ће нас само успоравати, пошто је мрак падао већ око 16 сати.

Тако да смо ми наставили старом маршутом: Јаичић (где смо имали ручак, код чика Моце кувара, на стојећки, али морало је тако, да би смо избегли блато), Латковић, Цветановац, Дудовица... где смо такође 10 чланова оставили, а комби Ужичана их је покупио и довезао до Лазаревца.

Остатак од 50 учесника је ударио жесток темпо марширајући право до Лазаревца. Мрак већ пада, а ми улазимо у предграђе Лазаревца. Многима су већ и ноге, односно стопала била страдавала, али нико, се није предавао. Напротив, сви су хтели да издрже, јер хоће, смеју и могу! На уласку у сам град Лазаревац био је већ мрак и баш тада је кренула песма: “Са Косова зора свиће“, “Тамо далеко“, “Марширала краља Петра гарда“... Дођосмо испред Дома Културе, где нас је дочекала Снежана Гајић, директора лазаревачке Туристичке организације. Имали смо топло послужење. А онда смо отишли у цркву Св. Димитрија, где нам је свештеник 20-ак минута држао један поучан историјски час о Колубарској бици. Причао је и о неправдама које су комунистичке власти у Лазаревцу чиниле да би се сакрила истина о Колубарској бици.



То је заправо био и крај Колубарског марша, па смо сви кренули у аутобус и комби.

У нашем аутобусу се осетио умор, многи су дремали, док сам ја био на иглама, због тога што сам морао да чујем да ли је наша другарица Сунчица Стефановић имала превоз. Она је била предвиђена за наш програм у Дому Културе, али је после пребачена у програм који је те вечери био у Библиотеци Лазаревца.

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=DkYXK7erG-s" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=DkYXK7erG-s</a>

До куће једва, дођох, али није ми жао, ни најмање. Жуљеве већ сутра нећу осетити, а сећање на други Колубарски марш ћу памтити читав живот.

 

Знам да овај наш Колубарски марш није имао адекватну медијску пажњу, нити неку велику финансијску помоћ, као што би реално требао да има. Али могу сада са правом да кажем, да је су ови момци и девојке, учесници другог Колубарског марша, истински понос Србије!

 
КО СМЕ ТАЈ И МОЖЕ!

 

14.12.2015.


Извор: http://kolubarskimars.rs
34  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Други Колубарски марш 13.12.2015 послато: Новембар 21, 2015, 17:56:59
Најава другог Колубарског марша 13.12.2015

Велико нам је задовољство да вас обавестимо да удружење "Србски Светионик" организује Колубарски марш (Кадина Лука - Лазаревац) у недељу 13. децембра 2015. године. Биће организован полазак аутобусима из Београда за Кадину Луку у 6:00 сати, са главне железничке станице, код Плаве локомотиве.

Колубарска битка је једна од најзначајниjих у србској војничкој историји, а трајала скоро месец дана од 16. новембра до 14. децембра 1914. године, када је команда аустро-угарске војске издала наређење о повлачењу својих трупа преко Саве. Губици србске војске у Колубарској бици били су велики 22.000 мртвих и 91.000 рањених војника, али је циљ испуњен. Због огромног значаја ове битке, вест о победи србске краљевске војске је далеко одјекнула у читавом свету. Генерал србске војске, Живојин Мишић је због успешног командовања у Колубарској бици унапређен у чин војводе.

Зато драга браћо и сестре, србски родољуби идемо сви у Кадину Луку 13.12.2015. како би марширањем од једне спомен костурнице (у изградњи), марширали до друге спомен костурнице у лазаревачкој цркви Св. Димитрија, одали пошту јунацима србске војске, јер су они животом плаћали нашу слободу!

 

ПЛАН И ПРОГРАМ КОЛУБАРСКОГ МАРША

06:00  Полазак из Београда, са главне железничке станице.

07:30  Долазак у Кадину Луку и припрема за Колубарски марш.

08:00  Почетак Колубарског марша.

09:00  Прва пауза од пола сата, код цркве у Кадиној Луци тј. спомен-костурнице у изградњи. Говор Младена Драшића. Доручак.

12:00  Долазак у Љиг, код споменика пуковнику Живојину Бацићу. Пауза пола сата.

14:00 Трећа пауза од 45 минута за ручак (пасуљ), у селу Чибутковица, код домаћина.

17:00  Долазак у град Лазаревац, код спомен-костурнице тј. цркве Св. Димитрија, где се полаже венац јунацима србске војске и држи кратак помен.

17:30  Долазак у салу Дома културе, где ће бити пригодан програм у организацији Туристичке организације Лазаревац.

18:30  Улазак у аутобусе и полазак за Београд.

20:00  Долазак у Београд на Главну железничку станицу.

 

ТОКОМ КОЛУБАРСКОГ МАРША НАЈСТРОЖЕ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО НОШЕЊЕ СТРАНАЧКИХ И НАВИЈАЧКИХ ОБЕЛЕЖИЈА, АЛКОХОЛИЗАМ И САМОВОЉА! ОВО ПОВЛАЧИ ИСКЉУЧЕЊЕ ИЗ КОЛОНЕ.

Дозвољено је ности србска национална обележија, као и ствари које прате тематику Првог светског рата.
 


Све информације за полазак из Београда можете добити на порталима: www.kolubarskimars.rs или www.srbskisvetionik.org.rs

Ваше учешће и пријаву обавите обавезно путем телефона: 063283563 (Станко)

Информације и резервације за полазак из Шапца можете добити путем телефона:
0654374921 (Бранислав)
 

Како је било прошле године на Колубарском маршу, можете прочитати ОВДЕ.
35  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Колубарски марш послато: Новембар 21, 2015, 17:56:05




Вест је пренета већ на ФБ Репортер, Магацин портал, Банија Онлајн...
36  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Организован одлазак на `Церски марш` послато: Август 09, 2015, 00:03:27
Поводом Церског марша, који се традиционално (шести пут) одржава марширањем од центра Шапца, до споменика у Текеришу, где ће бити обележена прослава 101 године од победе српске краљевске војске у Церској бици 1914. године, организован је превоз аутобусима из Београда.

Полазак на марш је у недељу 16. августа 2015. у 6:00 сати, са београдске Главне Железничке станице (код Плаве локомотиве). За нешто више од сат времена стижемо у Шабац, код цркве, одакле креће пешачење нешто више од 32 километра, до села Текериш.

НЕМОЈТЕ НОСИТИ НИКАКВА НАВИЈАЧКА ИЛИ СТРАНАЧКА ОБЕЛЕЖИЈА (ЗАСТАВЕ, МАЈИЦЕ, ШАЛОВЕ, КАЧКЕТЕ И СЛ.), ЈЕР ЋЕТЕ БИТИ УДАЉЕНИ!!! Понесите само српске заставе и националне симболе.

Такође неће бити дозвољена конзумација алкохола. Свако ко се не буде придржавао ових правила, биће удаљен!

 

Цена за одлазак на Церски марш је 500 динара, што укључује превоз, воду и један оброк.

Све информације и резервације можете добити путем телефона: 0649890192 (Предраг) или на емаил: kontakt@kolubarskimars.rs

 

КО СМЕ ТАЈ МОЖЕ!!!

 

 

 

Извор: kolubarskimars.rs
8.8.2015.
37  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Извештај са Колубарског марша 14.12.2014 послато: Децембар 31, 2014, 21:04:38

Мајице Колубарски марш 2014
38  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Извештај са Колубарског марша 14.12.2014 послато: Децембар 31, 2014, 20:46:17
Захваљујем на похвалама.
Следећи Колубарски марш ћемо и овде огласити. Било би ми драго да неко са овог сајта дође са нама да маршира у славу предака. Намигивање
39  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Извештај са Колубарског марша 14.12.2014 послато: Децембар 30, 2014, 00:08:25
<a href="http://www.youtube.com/watch?v=vRM9a3_YV9w" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=vRM9a3_YV9w</a>
Прилог ТВ Љиг


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=YwplHXIkPTc" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=YwplHXIkPTc</a>
Наша камера
40  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Извештај са Колубарског марша 14.12.2014 послато: Децембар 30, 2014, 00:07:23




41  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Извештај са Колубарског марша 14.12.2014 послато: Децембар 30, 2014, 00:06:31






42  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Извештај са Колубарског марша 14.12.2014 послато: Децембар 30, 2014, 00:05:27



 





43  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Извештај са Колубарског марша 14.12.2014 послато: Децембар 29, 2014, 23:49:12






44  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Колубарски марш послато: Децембар 29, 2014, 23:48:56



МИ НЕ ЗНАМО ЗА СТРАХ, БИЈЕМО И ИДЕМО НАПРЕД!

 

Заиста сам пресрећан што смо утемељили једну нову манифестацију под називом КОЛУБАРСКИ МАРШ. Нешто што је жеља свих данашњих учесника да прерасте у традицију... да управо на данашњи дан, када је српска војска пре тачно 100 година извојевала једну од наславнијих победа у војној историји, створимо пут, односно путоказ будућним поколењима.


         
 

Како је све почело?

Врели август 2014. године... Скоро 100 људи који су били учесници Петог Церског Марша 17.8.2014. године, враћали су се аутобусима из Текериша за Београд. Један од момака, који је на "привременом" раду у Београду каже на глас гледајући мене у очи: - "Која нам је следећа акција?"...  На лицу мој препознатљиви, луцидан осмех, па му одговарам: - "Колубарски Марш!". "А ко то орзанизује", пита ме он. "За сада нико", одговарам, "али можемо и ми да организујемо, овде смо видели како се то ради, па ћемо ископирати". Он ме поново погледа значајно и каже: - "Стварно ниси здрав". Их....

 

Није прошло пар дана од тада, назовем ја мог другара Пеђу кога сам мало боље упознао скоро, летос на Ади... али је он још луциднији него ја и спреман да подржи оно што замислим. Наравно, чим сам му презентовао идеју, наш Пеђа се обрадовао ко дете када добије играчку. Само је требало наћи људе који би нам помогли у реализацији такве једне идеје. Није било лако, одмах да кажем. По логици ствари, овај Марш требало је организовати тамо где се водила Колубарска битка 1914. а то је Лазаревац, Сувобор, Љиг... Не знам више и како, али случајно... ма врага случајно, не верујем у случајности... на интернету пронађох Владу из Туристичке организације Љиг. У пар мејлова скапирали смо шта треба, али није довољно, треба много више о тога. На његов предлог, Пеђа и ја, са још једним Крајишником Марканом одосмо у Кадину Луку 2. новембра 2014. на освештавање темеља за цркву у Кадиној Луци, која ће бити истовремено и спомен-костурница за српске јунаке из Колубарске битке. То је тамо, тог дана био велики догађај, јер поред црквених великодостојника, присуствовало и доста народа, фолклорни ансамбл, глумац Петар Божовић и др. Ту смо направили један здрав темељ идеје, а упознали смо и главног ктитора те цркве Младена. Он је тај дан био у великој гужви и под великим притиском, па није могао са нама више од поздрава, али добро.

 
 

      
 

Припрема

Наредних дана се радило по убрзаном темпу где је доста ствари морало бити решено. Први и најважнији проблем је превоз. Захваљујем се овим путем саобраћајном предузећу "Ластра" из Лазаревца, који су нам обезбедили један одличан аутобус. Знајући да је ово дуга пешачка тура требало је и храну обезбедити, па смо то тек на крају то успешно решили. Е сада и најважнија ствар, а то је наћи довољан број учесника. Првобитан план је био да се крене из Кадине Луке, а не из Љига, али то смо у ходу Владо и ја променули, јер смо се бојали мрака. Цела ствар долази у питање ако дођемо у Лазаревац по мраку.

Баш специјално за ову прилику ја сам погурао малкице да добијемо и мајице. Мајице које ће рекламирати наш Колубарски Марш. Успели смо чак и то. Предња страна мајице има колону са српском тробојком, а позади је војвода Живојин Мишић са својим цитатима. Занимљиво да и поред прелепог времена и ниске цене учешћа, од само 300 динара, није се пријавио превише људи. Из Београда је кренуло само 30-ак људи. Додуше дошли су нам неки момци из Чачка, Руме и Новог Сада.

 

Катарина из Љига ми рече пре пар дана да је дошло до једне рокаде. Државна послава Колубарске битке, која је планирана за 15. децембар 2014. неким чудом помера за дан раније. Ух... помислих, то неће бити добро. Јер то ће да буде читава државна свита, гомила народа и наравно полиције. Али шта да се ради, ми ионако не долазимо због њих, већ због предака славних. То је заправо створило малу забуну код учесника Марша, у смислу да на уласку у наш аутобус морају да покажу лична документа и да им се запишу подаци, као да је реч о криминалцима, или да идемо у Тирану на реванш меч Србија-Албанија. Буди Бог с' нама. Морам да истакнем да су ти полицајци били коректни, радили су онако како им је наређено.

 

      
 

На терену

Елем, ми смо у 6:30 сати кренули из Београда за Љиг, преко Лазаревца, да би око 8:00 стигли у Љиг код споменика српском комаданту Живојину Бацићу, који је погинуо на самом почетку Колубарске битке. Ту нам се придружило и 20-ак учесника из Љига и околине. Тамо је направљена и једна групна фотографија учесника полазника овог Марша. Добисмо и беџеве и флајере од организатора, па полако кренусмо на Марш дуг 25 километара. Ишли смо углавном путем, афалтираним. Није прошло дуго, стадосмо поред једног јарка да запалимо свеће и одржимо минут ћутања за једног младог момка који је неки дан изгубио ту живот у саобраћајној несрећи. Након тога настависмо даље. Пошто колонона није била велика, то је било прилике да свако са сваким може да се исприча. Фотографи су нас уз пут сликали као на додели оскара. Мени је упала Катарина у очи, као један велики шаљивџија (поготово на свој рачун), а неким другима као "први глас". Коментарисала је и то на кога ја њој личим, тј. подсећам. Младен је углавном био на челу колоне и држао главни штимунг. Њему је то додуше и у опису посла, као полицајац.

 

Прва пауза, после 8 км, је била испред једне продавнице, у једном селу - Латковић, мислим да се зове. Ту је свако могао да попије мало воде, нешто купи, поједе што је понео и др. Али направили смо и мали предах од 15 минута. Звиждаљка најави покрет и ми кренусмо даље. Наредна етапа је била врло напорна, јер смо једну деоницу од 4 км морали ићи по каменитом делу где су већини учесника страдала стопала, правећи жуљеве. Тако да смо следећу паузу направили чини ми се у Чибутковици, код једног домаћина, на ливади. Тамо је била пауза за ручак, војнички посан пасуљ, са салатом од киселог купуса и лепињом. Сасвим довољно да се нахрани једна чета. Моје скромно мишљење је да је овај пасуљ био укуснији него онај летос у Текеришу. Та пауза је била и мало дужа, скоро 40 минута. Али је послужила и за одмор и за сликање. Слика је било много са заставама, српским, руским и др.

 

      
 

Завршни део

Нешто пре 1 сат после подне ми крећемо на завршну етапу овог Колубарског Марша. Мало узбрдо, па низбрдо, тако се доклацакамо до предргађа Лазаревца који има специфичан мирис због рударског басена и копова угља. Ту смо се лепо постројили све како Бог заповеда, према замисли Младена, ктитора. Са песмом улазимо у Лазаревац, певало се: "Са Косова, зора свиће...", "Марширала краља Петра гарда", "Марш на Дрину", "Ко то каже, ко то лаже". Верујем да смо Лазаревчанима врло чудно изгледали, али су нас многи поздрављали. Иначе око те цркве, где је и спомен костурница у самом Лазаревцу, било је три прстена полиције, пошто рекох да је државна свита долазила данас око 12 сати на церемонију. Полицајци су нас зауставили на сваком прстену, питајући за дозволу, организатора и сл. Мало су нас задржавали, али смо на крају сви успели да уђемо у цркву и одамо пошту јунацима Колубарске битке. Катарина је у име свих нас учесника Марша, предала венац.

 

Већ према договору ми смо у 15:30 имали договорен аутобус за назад. Тако да смо у договорено време дошли до аутобуске станице и кренули лагано назад. У аутобусу су мајице буквално разграбљене. Једва сам успео сачувати једну Пеђи, пошто је он највећи трагичар овог Колубарског Марша. Толико је живео за овај Марш, био је у целој причи од самог почетка, а онда на крају, само 36 сати пре самог почетка Марша сазнаје информацију да је дошло до рокаде на послу и да у ту недељу 14. децембра мора да ради. Верујем да му је дошло да плаче, али шта ћеш, разумем га јер сам и ја био у сличној ситуацији августа 2007. када ми је измакло путовање у Лику, на збор у Мутилићу.

 

      
 

Захвалница

Још не могу да дођем себи. Још сам у колони и марширам... један, два, један, два... Желео бих овим путем да се захвалим свима који су данас са нама марширали на овом првом, историјском Колубарском Маршу, од Љига до Лазаревца, прешавши немалу раздаљину. То су јунаци данашње Србије. Свакако велика захвалница иде Туристичкој огранизацији Љига и Лазаревца, односно Влади, Катарини, Гоци, Младену, њиховим помагачима; затим СП Ластри и домаћинима на храни. Мени је срце данас пуно. Можда и најлепши поклон за рођендан, не само мени већ и Младену.

За крај само да поновим водећи слоган овог Колубарског Марша:

КО СМЕ ТАЈ И МОЖЕ!
 

 

Живи били и догодине на истом месту, joш јачи и још бројнији!

 
45  Форум / Србија / Одг: Србија (не)спремна за поплаве послато: Мај 21, 2014, 21:05:03
46  Форум / Политика / Одг: У канџама Монсанта послато: Март 01, 2013, 10:43:12
<a href="http://www.youtube.com/watch?v=9AenUVsOYus" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=9AenUVsOYus</a>

Овај цртани филм је на енглеском, али је титлован и на српски!

Не траје дуго, а вреди га погледати!
47  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Српски ратни ветерани послато: Јануар 24, 2013, 23:12:53
<a href="http://www.youtube.com/watch?v=cUlAizqeeec" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=cUlAizqeeec</a>

Председник Српских Ратних Ветерана г-дин Миле Милошевић из Београда дао је један интервју о Удружењу СРВ, ветеранској популацији, проблемима са којима се СРВ сусрећу, о злоупотреби СРВ, ширењу Удружења СРВ, ветеранима бивших југословенских република, помоћи државе Србије тачније маћехинском односу државних органа према ратним ветеранима протеклих година, о подизању споменика Српским Ратним Ветеранима, као и жртвама Отаџбинског рата 1990-1999.

Интервју је направљен у просторијама Удружења СРВ, у Београду, ул. Мишка Крањца бр. 2.

 

------------------------------------------------



Погледајте видео интервју, а затим поделите и вашим пријатељима на друштвеним мрежама. Нека се чује истина о СРВ.
48  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Одг: Српски ратни ветерани послато: Јануар 24, 2013, 23:11:40
49  Форум / Српске везе - Огласите се лично / Српски ратни ветерани послато: Јануар 24, 2013, 23:11:01


Српски Ратни Ветерани (СРВ) је удржење у који се добровољно удружују ратни ветерани, породице погинулих ветерана и ратни војни инвалиди. Удружење СРВ је непрофитног и неполитичког карактера.
Седиште СРВ је у Београду, Раковици, улица Мишка Крањца број 2.

Основни циљеви СРВ су сагледавање проблема и залагање за пружање стручне помоћи ветеранима, ратним инвалидима, њиховим породицама, као и члановима породица погинулих ветерана окупљеним у СРВ, приликом остваривања права која им по закону припадају, кроз залагање за унапређење ресоцијализације ових лица како би се што брже укључили у нормалан друштвени живот.
50  Форум / Разно / Одг: Отров са неба послато: Децембар 02, 2012, 22:54:49
Писмо је написано 4. нов 2012. Што се и види из приложеног.
А тај спорни дан је био око 15. окт 2012.
Странице: [1] 2
Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!