Deprecated: preg_replace(): The /e modifier is deprecated, use preg_replace_callback instead in /home/ndanilo/webapps/forum/Sources/Load.php(225) : runtime-created function on line 3
Југославија на рушевинама Србије
forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Октобар 30, 2020, 11:21:33


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Југославија на рушевинама Србије  (Прочитано 1270 пута)
peraazdajic
Гост
« послато: Јануар 09, 2012, 17:17:07 »

Ћаоске,  Љутко Љутко Љутко


 09. 01. 2012.
Југославија на рушевинама Србије (1):

Опасна романтика


Историчари још истражују шта је навело српске победнике у Првом светском рату да униште своју државу и створе ону коју је пре 70 година дипломата Јован Дучић назвао фатаморганом.




Фатаморгана одвела у катастрофу: Јован Дучић

Велики српски песник Јован Дучић изрекао је пре тачно седамдесет година мисао, коју су неки његови видовити савременици оценили као епохалну.

Боравећи у избеглиштву, у граду Гери у Сједињеним Америчким Државама, дубоко потресен вестима из отаџбине које су говориле да хрватске усташе врше покољ над Србима и разочаран у политичку елиту Краљевине Југославије, као и у саму југословенску државу, мудри Херцеговац је рекао:

"Југословенство није поникло ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт је једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот, једна романтика која је постављена насупрот реалне политике и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реалну у том нездравом сну о немогућем и неприродном."
 
Прсти Католичке цркве

Дубоко жалећи што је Краљевина Србија, једина реална и перспективна држава, избрисана 1918. са политичке карте Европе да би уступила место фатаморгичној и проблематичној Југославији, Дучић је окривио не само српске и југословенске политичаре, него и бившу хрватску браћу.

Он је недвосмислено рекао да упозорења која су стизала, истина, од малобројних српских интелектуалаца, али и од многобројних историјских чињеница, нису утицала на одлучујуће политичке факторе у Србији да опрезније прихвате идеју о "братству југословенских народа".


Указивао на погубне последице државе с Хрватима: Милован Миловановић

Најозбиљније упозорење је још пре Првог светског рата упутио српској јавности Милован Миловановић, један од најбриљантнијих српских интелектуалаца.

Написао је брошуру под насловом "Срби и Хрвати" у којој је упозорио српску јавност на многе проблеме који оптерећују српско-хрватске односе.

Износећи бројне историјске чињенице, Миловановић је у овој малој књижици истакао да су "Срби и Хрвати кроз читав средњи век, све док туђинска најезда није уништила њихову државну самосталност, имали своје посебне државе, које међу собом нису имале никаквог ближег додира.

По самој сили прилика... Срби и Хрвати су се постепено све више разилазили и одељивали једни од других."

Указујући да је до зближавања српског и хрватског народа дошло тек половином 19. века када се појавио Илирски покрет и када је постигнут договор о заједничком језику, Миловановић истиче да је тај "период националне слоге" кратко трајао, јер се у српско-хрватске односе умешала католичка црква.

"Католичка је црква стала развијати своју живу и доста успешну пропаганду на Балканскоме полуострву. Вршење тога пропагандног посла морало је у првом реду пасти у део хрватскоме свештенству које је најбоље познавало балканске Словене и које им је било најближе и по својем језику и по обичајима. Под таквим приликама Хрвати који су добили улогу вршилаца католичког мисионарства међу Јужним Словенима, понели су се замишљу да би се сви Јужни Словени могли прикупити у једну политичку и народну целину, којој би они, Хрвати, били центар. Иза верскога мисионарства дошле су поступно хрватске претензије на политичким и националним основама."

Миловановић је упозорио да хрватске националне амбиције све више попримају шовинистички карактер, јер "Хрвати не дозвољавају да се Срби у Хрватској сматрају саставним делом српског народа... По хрватској замисли, Срби у Хрватској имали би заборавити на своје крвне везе са Србима изван граница Хрватске...

Од њих се тражи... да као хрватски држављани не гледају ни на коју страну преко граница своје "хрватске" Отаџбине, или да гледају тамо онако како гледа хрватска државна политика, да према томе и са српским државама и у опште са српством одржавају онакве односе, какве буде утврдила Хрватска."

Мада је као реалан политичар увиђао да би и за Хрвате и за Србе било корисније да из економских разлога створе заједничку државу, Миловановић је за разлику од ватрених поборника југословенства указивао на све оне проблеме који би могли бити фатални, не само за будућу југословенску заједницу, него и за српски народ који је већ имао своју матичну државу.

Зато на крају своје брошуре Миловановић закључује: "Према стању у којему се данас налазе Срби и Хрвати спорно је питање да ли би стварање српско-хрватске народне заједнице, донело користан резултат. Питање је утолико теже и судбоносније за нас Србе, што... ми имамо државу и имамо све потребне услове за самосталан народни живот. Нема сумње да би те погодности прикључењем Хрвата уз српску народност постале потпуније, да би гаранције за будућност и српску и хрватску тим самим знатно нарасле, да туђинским утицајем није изазван хрватски сепаратизам, који прети да разори српско-хрватску народну заједницу."

Упозорења која је пре доношења одлуке о стварању Југославије упутио српској јавности искусни и добронамерни др Милован Миловановић, остала су, нажалост, без одјека.

Осим оправдане скепсе коју је у вези са српско-хрватским уједињењем изразио угледни интелектуалац и политичар Милован Миловановић, из Хрватске су пред избијање Првог светског рата почеле да стижу узнемиравајуће вести које су указивале да се Срби у Хрватској сумњиче за политичку неподобност и да им се приписују разни облици антидржавне делатности. У том циљу је монтиран велеиздајнички процес против веће групе Срба у Загребу.

Државни јавни тужилац је, наиме, подигао оптужницу против групе Срба на основу неаргументованих и крајње сумњивих доказа изнетих у једној брошури-памфлету под називом "Финале", коју је написао неки Ђорђе Настић, за кога се касније испоставило да је агент-провокатор, припадник аустроугарске војне обавештајне службе.

У брошури се тврдило "да Срби припремају револуцију и да им је циљ да словенске народе у Аустро-Угарској припоје Србији".
 
Узроци неспоразума


Јосип Франк

Прави разлози за отпочињање ове судске лакрдије нису лежали у исконструисаним доказима, изнетим у поменутој брошури, него су узроци били много дубљи.

Наиме, Беч је припремао анексију, припајање Босне и Херцеговине Аустроугарској и пред светском јавношћу требало је Србе приказати као реметилачки фактор на Балкану.

Политичка атмосфера у којој је 3. марта 1909. године отпочела судска расправа била је крајње неповољна: угледни Срби су хапшени и прогањани, забрањивала се употреба ћирилице, затваране српске школе.

На челу антисрпске пропаганде стајао је Јосип Франк, челник Хрватске чисте странке права и велики србомрзац, Јеврејин који се покатоличио.

 
И Матош против Срба


Антун Густав Матош

У бесомучну кампању против српског народа у Хрватској укључио се и познати књижевник Антун Густав Матош, човек који је дуги низ година живео у Београду и био веома лепо примљен у литерарним и друштвеним круговима српске престонице.

Он је захтевао да се Срби у Хрватској називају "Хрвати православне вјере", и у вези са тим написао у франковачком листу "Хрватско право" један текст у којем је рекао да је "сасвим природно да се (Срби) на земљишту хрватском требају сматрати Хрватима".

Многи хрватски идеолози и политичари упорно су понављали тезу да између Срба и Хрвата постоје непремостиве цивилизацијске разлике и да је због тога заједништво међу њима немогуће.

Један од њих Иво Кршњави, професор Загребачког универзитета је писао: "Дубоки узроци неспоразума између Срба и Хрвата исти су они који проузроковаше раскол Истока и Запада, исти који расцјепише Римско царство и кршћанску цркву".


Српски првак

Милован Миловановић је представљао најкомпетентнију личности која је могла да процени "историјску валидност" идеје о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца, јер је поседовао не само научно знање - био је доктор Париског универзитета и професор државног и међународног права на Великој школи у Београду - него је имао и велико политичко искуство. Био је један од првака Радикалне странке, српски посланик у Букурешту и Риму, а касније министар иностраних послова и председник српске владе.

Извор: http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/193141/Jugoslavija-na-rusevinama-Srbije-1-Opasna-romantika
   
   
Сачувана
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!