Deprecated: preg_replace(): The /e modifier is deprecated, use preg_replace_callback instead in /home/ndanilo/webapps/forum/Sources/Load.php(225) : runtime-created function on line 3
Коста Чавошки: Нове државне границе
forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Октобар 30, 2020, 10:49:17


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Коста Чавошки: Нове државне границе  (Прочитано 1229 пута)
peraazdajic
Гост
« послато: Јануар 10, 2012, 13:17:42 »

Ћаоске,  Зеленко Зеленко Зеленко


Под притиском Европске уније, Влада Србије уредбом о контроли административне линије признала је Косово.

Београд, 10.01.2012.


Коста Чавошки

Под притиском чланица Европске уније, а зарад добијања кандидатуре за улазак у ову међународну организацију, наша Влада је са самозваном владом у Приштини склопила читав низ уговора који представљају и формално признање самозване косметске државе. Један од њих су и „договорени закључци о интегрисаном управљању граничним прелазима (integrated border management – IBM)“, којима се између Косова и Метохије, с једне, и остатка Србије, с друге стране, успоставља права државна граница.

Да би се овај споразум, који заправо представља својеврсни међународни уговор, практично примењивао, Влада Србије је 22. децембра 2011. године донела Уредбу о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија („Службени гласник РС“, бр. 98 од 23. децембра 2011).
Ова Уредба је противуставна због:
1) непостојања ваљаног уставног и законског основа за њено доношење;
2) нарушавања територијалног јединства и недељивости Републике Србије;
3) ограничавања слободе кретања по целој територији Републике Србије и
4) нарушавања и ограничавања људских права, а да није проглашено ванредно или ратно стање.

Непостојање ваљаног уставног или законског основа
Према члану 123 тачки 3 Устава Републике Србије, Влада „доноси уредбе… ради извршавања закона“. То значи да Влада не може доносити уредбе уколико оне не представљају извршавање закона, нити уредбом уређивати материју која се искључиво може регулисати законом, већ само оне уредбе којима се извршавају одређени и изричито поменути закони у уставној и законској визи за њихово доношење. Узоран пример који то потврђује јесте Уредба о издавању доплатне поштанске марке „Европско првенство у рукомету Србије 2012“, која је објављена у истом броју „Службеног гласника РС“ у којем је објављена и оспорена Уредба.

У законској визи Уредбе о издавању доплатне поштанске марке „Европско првенство у рукомету Србије 2012“ изричито се наводи да се она доноси на основу члана 2 става 2 Закона о издавању доплатне поштанске марке („Службени гласник РС“, бр. 61/05) и члана 42 става 1 Закона о Влади („Службени гласник РС“, бр. 66/05, 71/05 – исправка, 101/07, 65/08 и 16/011). Како члан 42 тачка 3 Закона о Влади садржи само овлашћење за доношење уредбе и објашњење због чега се она може доносити, законски основ за доношење ове Уредбе је искључиво члан 2 став 2 Закона о издавању доплатне поштанске марке.

У уставној визи Уредбе о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија најпре се наводи да се она доноси на основу члана 123 става 3 Устава Републике Србије, којим се Влада овлашћује да доноси уредбе, а потом се каже да се то чини у вези са Законом о Влади и Законом о министарствима („Службени гласник РС“, бр. 16/11). Ово друго је било потпуно сувишно, пошто се овом Уредбом не извршава Закон о Влади, који такође садржи овлашћење за доношење уредаба, док се Закон о министарствима ни на који начин не извршава овом Уредбом. Стога се стиче утисак да су ови закони наведени само да би се прикрила чињеница да се ова Уредба доноси без икаквог законског основа и да се њоме уређује материја (прелажење државне границе) која се искључиво може регулисати законом.

Иначе, доношење ове Уредбе је у очигледној противности са чланом 42 ставом 1 Закона о Влади који гласи: „Влада уредбом подробније разрађује однос уређен законом, у складу са сврхом и циљем закона.“ То значи да је законита само она уредба којом се подробније уређује материја која је већ регулисана законом и да се једино за такву уредбу може рећи да извршава тачно одређен закон, што је императив члана 123 тачке 3 Устава Републике Србије. Како, међутим, још нема закона којим би се уређивало прелажење покрајинских, окружних па и општинских граница, овом Уредбом се подробније не разрађује нити извршава било какав закон, па је стога она не само противуставна него и противзаконита.

Нарушавање територијалног јединства Србије
Према члану 8 Устава „територија Републике Србије је јединствена и недељива“, док је граница Републике Србије неповредива и мења се само  по поступку предвиђеном за промену Устава. Једва да треба рећи да и ђаци у основним школама знају где су границе Србије, а да се њена јужна граница налази на гребену Проклетија. Упркос томе, овом Уредбом успостављене су нове границе, тако што је линија раздвајања Косова и Метохије од остатка Србије учињена државном границом. То се лако може показати.

Чланом 2 ове Уредбе прописује се да је прелазак административне линије која раздваја Косово и Метохију од остатка Србије дозвољен само на једанаест места, која постају прави гранични прелази. На њима ће контролу вршити припадници Министарства унутрашњих послова, а по потреби и службеници Министарства финансија, Министарства пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде и других органа државне управе у складу са надлежностима утврђеним законом (члан 3 став 1). То само значи да ће полицајци с обеју страна контролисати личне и возачке исправе, цариници наплаћивати царину, а службеници других органа управе прегледати робу и утврђивати њену исправност, сагласно санитарним и другим прописима.

Даљу потврду да су ово прави гранични прелази представља члан 4 став 1 који забрањује прелазак лица изван једанаест места одређених у члану 2 ове Уредбе, сем уколико то одобри надлежни орган или у случају више силе. То практично значи да се у ову нашу јужну покрајину више не може ући нити из ње изаћи сеоским и шумским путевима и стазама, како се то иначе чини на линији раздвајања између Аутономне покрајине Војводине и остатка Србије, или између двеју општина.

Уколико се, пак, у случају више силе та линија раздвајања пређе на неком другом месту, лице које је то учинило мора о томе без одлагања обавестити надлежну полицијску управу (члан 4 став 2). И што је још горе, новчаном казном од 15.000 до 150.000 динара казниће се за прекршај физичко лице које пређе или покуша да пређе административну линију ван места предвиђеног за њен прелазак заједно са једним или више лица (члан 19 став 2), док ће новчаном казном од 5.000 до 30.000 динара бити кажњено лице које пређе административну линију ван административног прелаза услед више силе, а о томе одмах не обавести надлежну полицијску управу (члан 19 став 4 тачка 3).

Једино је остало нејасно како ће о свом преласку на Косово и Метохију изван административног прелаза у случају више силе о томе одмах обавестити надлежну полицијску управу они наши држављани који станују у Лепосавићу или северном делу Косовске Митровице.

Ограничење слободе кретања

Слобода кретања је једна од основних слобода која постоји чак и под деспотским режимима. Она је у нас зајемчена чланом 39 ставом 1 Устава по којем свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији. Уз то се ова слобода може ограничити само законом, „ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије“ (члан 39 став 2 Устава).

Влада Србије је, уместо законодавца, слободу кретања ограничила својом уредбом, што Устав забрањује, тако што се линија разграничења између Косова и Метохије, с једне, и остатка Србије, с друге стране, не може прећи на било ком него само на једанаест места по процедури полицијске и царинске контроле која је примерена преласку државне границе.

Још је спорнији разлог због којег је Влада ограничила слободу кретања. То је учињено због практичне примене споразума са самозваном косметском владом о интегрисаном управљању граничним прелазима, који тој самозваној држави омогућује и наплату царине, која је искључиви приход државе као такве. У редовном стању Устав допушта ограничење слободе кретања појединцу само ако је то неопходно за вођење кривичног поступка, а општије ограничење само ради заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије. Пошто није наведен ни један од ових разлога, нема никакве сумње да је ограничавање слободе кретање на само једанаест граничних прелаза противуставно.

Ограничавање људских права без увођења ванредног стања
По Уставу Републике Србије постојала је још једна могућност ограничења слободе кретања која не би била спорна. То је било проглашење ванредног стања, које се уводи када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана (члан 200 став 1 Устава). Ванредно стање проглашава Народна скупштина, а уколико она није у могућности да се састане, одлуку о проглашењу ванредног стања доносе заједно Председник Републике, Председник Народне скупштине и Председник Владе, под истим условима као и Народна скупштина (члан 200 став 1, 2 и 5). Влада, међутим, није ни покушала да надлежним уставним чиниоцима предложи проглашење ванредног стања, иако је ограничила слободу кретања као да је такво стање већ уведено.

Још је горе што Влада као таква није надлежна да сама прописује мере којима се одступа од људских права, као што је ограничење слободе кретања. То може учинити Народна скупштина, а уколико она није у могућности да се састане, такве мере може одредбом прописати Влада, уз супотпис председника Републике (члан 200 став 4 и 6). Одлука о проглашењу ванредног стања важи најдуже 90 дана, с тим да само Народна скупштина може продужити њено важење за још 90 дана (члан 200 став 2). Иначе, ако је Влада уредбом, уз супотпис председника Републике, увела мере којима се одступа од зајемчених људских права, дужна је да је поднесе на потврду Народној скупштини у року од 48 сати од њеног доношења (члан 200 став 9).

Оспорена Уредба о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија није донета након проглашења ванредног стања нити има супотпис председника Републике. Уз то њено важење није ограничено на 90 дана нити је у року од 48 сати од њеног доношења поднета на потврду Народној скупштини. То је још један од разлога због којих је ова Уредба противуставна.

Неизлечива хипокризија

Једна од већих заблуда наших главара јесте помисао да се употребом непримерених назива може прикрити права природа мера које се прописују. Стога у овој Уредби уместо израза „граница“ они користе назив „административна линија“, а уместо синтагме „гранични прелаз“ ознаку „административни прелаз“. Но, како и последњи чобанин добро зна како изгледа прелазак из Аутономне покрајине Војводине у остатак Србије и обрнуто, или из једне општине у другу, које раздвајају „административне линије“, свако ће одмах разабрати да се на линији раздвајања између Аутономне покрајине Косово и Метохија и остатка Србије успоставља права државна граница.

Она се може прећи само на једанаест граничних прелаза, на којима полиција прегледа личне и возачке исправе, а цариници царине робу која прелази границу. А онај који моторним возилом прелази ову границу дужан је да плати осигурање, као да улази у другу страну државу. Остало је још да се од физичких лица захтева и уплата личног здравственог осигурања, како се то иначе чини на граничним прелазима држава које једна другој не признају никакво осигурање. Упркос свему томе, наши главари и даље упорно тврде да су то обични административни прелази, што је још један доказ да болују од неизлечиве хипокризије.

Но, као што то народна мудрост вели: „ако коза лаже, рог не лаже“. Ако на такозваним административним прелазима полиција прегледа личне исправе, а цариници наплаћују и царину, и уколико се „административна линија“ може прећи само на тачно одређеним прелазима, онда је то прâва државна граница, независно од тога како се она у овој Уредби означава.

Грдне невоље наших сународника

Испоставило се напослетку да доношење ове Уредбе, уместо да олакша прелажење такозване административне линије између Косова и Метохије, с једне, и остатка Србије, с друге стране, тај прелаз не само отежава него га и онемогућава у толикој мери, да ће у својој практичној примени имати прохибитивни карактер. Или још одређеније, како то тврди Драган Николић, начелник косовско-метохијског округа, применом споразума о наводној слободи кретања између Београда и Приштине ова слобода из финансијских разлога више неће постојати.

Они који возилима са српским регистарским таблицама прелазе из остатка Србије на Косово и Метохију мораће да плате самозваним косметским властима 60 евра за петнаест дана, а они који иду обрнутим путем 105 евра за месец дана. Како ће, дакле, бити потребно око 1.000 евра годишње за прелазак са Косова и Метохије у остатак Србије, то ће, по речима Драгана Николића, бити „фантастично смишљен план за потпуно уништење једног народа“ (Политика од 27. децембра 2011).

Остаје наравно могућност да се примена ове Уредбе изигра и обесмисли тако што ће се користити такозвани алтернативни правци (пољски и шумски путеви и стазе) изван званичних граничних прелаза, што наши држављани и сународници на северу Косова већ увелико чине. Овакво „решење“ има својих озбиљних мана. Коришћењем тих алтернативних праваца наши сународници крше поменуту Уредбу и излажу себе високим новчаним казнама, баш као и они наши држављани који таквим пољским и шумским путевима долазе на Косово и Метохију. Овакве драстичне казне се, бар за сада, вероватно неће изрицати, али се никада не зна када ће наша власт, под притиском Брисела и Вашингтона, почети то да чини.

Чак није искључено да ће кажњавање бити селективно да би се ојадили и застрашили најугледнији и најутицајнији Срби на Северу Косова. Много већем ризику биће изложени они наши држављани који својим возилом, регистрованим у остатку Србије, долазе на Косово и Метохију. Њих ће, поред самозваних косметских власти, радо кажњавати и EULEX уколико нису користили неки од једанаест званичних граничних прелаза.

Легитимна самопомоћ

Пошто је показано и доказано да су са становишта нашег Устава и закона такозвани административни прелази на линији раздвајања Косова и Метохије, с једне, и остатка Србије, с друге стране, и противуставни и противзаконити, поставља се питање шта треба чинити. Влада је очигледно дужна да их одмах уклони и да не спречава и омета прелажење ове линије на било ком месту изван главних саобраћајница. Личне и возачке исправе се наравно могу контролисати, али се не смеју наплаћивати царине нити тражити било какво додатно осигурање моторних возила. Тако треба поступати само са нашим држављанима, док све остале без српских личних и возачких исправа треба сматрати странцима, поготово кад стављају на увид исправе некакве самозване државе.

Остаје још питање шта треба предузети ако наша влада то не може или неће да учини, поготово ако су гранични прелази успостављени јужно и западно од линије раздвајања на територији коју контролише КФОР. Тада нашим држављанима и сународницима на северу Косова једино остаје прибегавање самопомоћи, правном средству које се сме и може употребити када државна власт неће или не може да учини оно што јој важећи правни поредак налаже. Отуда је, са становишта нашег уставног и правног поретка, паљење кућица и рушење рампи на Јарињу била правом дозвољена и легитимна самопомоћ.


Извор: ДВЕРИ
Сачувана
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!