forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Децембар 08, 2019, 14:14:17


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Шта крије Бечки рајхсархив...  (Прочитано 883 пута)
peraazdajic
Гост
« послато: Јануар 12, 2012, 20:25:18 »

Ћаоске,  Зеленко Зеленко Зеленко


ШТА КРИЈЕ БЕЧКИ РАЈХСАРХИВ

Иако је од пљачке наше архивске грађе протекло скоро седамдесет година, највећи број украдених докумената још није враћен у Србију

Војислав М. Јовановић – Марамбо пажљиво је забележио шта је све однето из наших архива и у којој количини током Другог светског рата. Педантно је записао колико грађе је експедовано бечком Рајхсархиву током октобра и децембра 1943. године из архива Баната, Петроварадина и Земуна, а колико је те исте грађе 31. октобра 1947. враћено у Србију. Према аутентичним аустријским документима, који приближно одговарају и проценама наше Реституционе делегације, у Беч је приспело око 214 до 255 тона, или најмање 21 до 25 вагона архивског материјала. Од тог обиља, У Србију је враћено 106 сандука, што је само један вагон или тек десети део отетог.


Војислав М. Јовановић – Марамбо

Ово су подаци из књиге др Војислава М. Јовановића "Потрага за украденом историјом", коју је објавила Издавачка књижара "Југоисток" из Београда. Књигу је за штампу приредио Владимир Давидовић, а предговор написао академик Василије Крестић. Јовановићев извештај о пљачки српских архива за време нацистичке окупације појавио се први пут 1974. године (иако је написан још 1950) у "Зборнику за књижевност и језик" Матице Српске, под насловом: "Југословенске архиве у Другом светском рату — Београд и Србија". Сада, шест деценија после настанка, Јовановићев рукопис појављује се први пут у целини у књизи "Потрага за украденом историјом".

Иако је од пљачке протекло скоро седамдесет година, истиче Петар Ђурић, велики број украдених докумената још није враћен у Србију. Југословенске институције су, колико је познато, последњи пут 1973. године тражиле од Аустрије реституисање заплењених архива, поводом педесетогодишњице архивског споразума, склопљеног далеке 1923, потврђеног протоколом из 1958. У отвореном писму упућеном аустријској амбасади, највише југословенске научне установе захтевале су испуњење обавеза преузетих међународним правним споразумима. Ништа се, међутим, није догодило, захтев је нестао у бирократском натезању и потонуо у дипломатској мочвари.

Сви подаци су, ипак, сачувани захваљујући др Војиславу М. Јовановићу (1884—1968), историчару књижевности, познатом по псеудониму Марамбо. У Првом светском рату (1914—1915) радио је у Пресбироу српске врховне команде. Потом је био шеф Пресбироа српске владе у Лондону и Вашингтону. По завршетку рата био је уредник "Српског књижевног гласника" (1920—1921), па сарадник "Политике" (1921—1922). Затим се запослио у Архиви и Историјском одељењу Министарства иностраних послова. Био је генерални конзул у Риму (1927), па саветник посланства у Бечу, Берну и Лондону, где је био и отправник послова. Дужност начелника Главне архиве Министарства иностраних послова обављао је од 1937. до избијања рата 1941. године.


Изглед Народне библиотеке пре бомбардовања

Свестраног образовања, широког интелектуалног интересовања и поузданих знања, каже академик Василије Крестић, Јовановић се деценију и по бавио проблемима који се тичу архива и архивистичке делатности. Стручно и научно оспособљен за архивистичке послове, он је, као мало ко у нашој средини, познавао све значајније архивске фондове и збирке у читавој бившој Југославији, посебно у Србији. Стога, нимало случајно, он се прихватио задатка да напише подробну историју добро организоване и безобзирне пљачке наших архива од стране Аустријанаца и Немаца за време рата 1941—1945. године. Тог одговорног и мукотрпног посла није се подухватио из тренутних дневнополитичких потреба, није радио у журби да би задовољио било чије захтеве, већ стога што је сматрао да је нужно, ради историје, да буде забележено и упамћено како су се Аустријанци и Немци, као окупатори и као припадници цивилизованијих и културнијих народа Европе, показали као прворазредни вандали у односу на значајно културно добро једног народа и једне државе, какви су архиви.

Као одличан познавалац архива, Јовановић је био консултант Државне делегације ФНРЈ за реституцију архивске грађе опљачкане од Аустријанаца и Немаца у време Другог светског рата. Имао је увид у аустријску и немачку документацију која се тицала пљачке наших архива. Захваљујући томе, његова књига "Југословенске архиве у Другом светском рату" написана је, готово, искључиво на основу аустријских и немачких извора.

— Књига је, без сумње, поуздано сведочанство о једном ружном и тужном времену и о људима тог времена, којима су политика и идеологија помутили свест. Она је права драма заснована на чињеницама са трагичним исходима у којој су жртве архиви, архивски фондови и документи непроцењиве научне вредности. Основни мотив због којег су Аустријанци и Немци кренули у организовану пљачку српских архива био је политичке природе. Оптерећени одговорношћу за избијање Првог светског рата и за сва страдања до којих је дошло у том рату, веровали су да ће у српским архивима наћи документе којим ће Србију и Русију, као и њихове савезнике, учинити одговорним за рат и за све његове недаће, а да ће са себе скинути одговорност за силне људске жртве и материјална уништавања — објашњава Крестић.

Питамо академика Крестића у каквом је стању враћена архивска грађа?

— Премда су многи архиви који су доспели у руке аустријских и немачких архивиста приликом паковања, транспорта, распакивања и смештаја у разне депое бечких архива и других за то одређених зграда, најчешће били у нереду, а некада и у хаотичном стању, руководство аустријских архива, које је било задужено да врши реституцију, побринуло се да материјале одређене за повраћај додатно испретура и тек онда их испоручи Реституционој делегацији ФНРЈ — наглашава Крестић.

Иако је Јовановић књигу назвао "Југословенске архиве у Другом светском рату", она се, највећим делом, односи на пљачку српских, а тек у незнатној мери на пљачку словеначких и хрватских архива. Можда се и зато издавач одлучио да првом засебном издању књиге сада да наслов "Потрага за украденом историјом".


ВАТРА ПРОГУТАЛА ВАЖНЕ КЊИГЕ

У бомбардовању Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу, 6. априла 1941. године, уништена је ризница драгоцене грађе за политичку, друштвену и културну историју српског народа. Нестали су многи уникати наших штампаних књига и јединствене збирке дневне штампе и часописа, важног извора за српску историју 19. века. Неповратно је изгубљено 1.390 рукописа, од којих су многи из средњег века.

Зоран Радисављевић | објављено: 07.07.2010. | Политика

Извор: http://www.riznicasrpska.net/istorija/index.php?topic=58.0
Сачувана
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!