forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Октобар 19, 2018, 12:20:09


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1] 2   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Геноцидна држава Хрватска: Некада и сада....  (Прочитано 24947 пута)
Petar Petrovic
Гост
« послато: Април 27, 2011, 11:01:52 »


Усташе деценијама спремале геноцид

Личанин Дане Ластавица (84), пензионисани правник из Госпића, је објавио књигу "Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у концентрационом логору Госпић (Лика) 1941-1945. и над Србима од 1991." Ластавица је већ познат по својим досадашњим истраживањима о страдању народа у Независној држави Хрватској, а која су преточена у књиге.


Дане Ластавица: Ново истребљење је поново почело 1966. када су Срби смењени са високих положаја у Хрватској

У разговору за "Вести" открива мотиве своје преданости у истраживању завичајне историје, односно страдању Срба у Хрватској.


Шта вас је мотивисало да деценијама откривате српска стратишта?

- Мотивише ме оно што сам као дечак преживео 21. новембра 1941. кад су ми Хрвати, усташе, 12 метара далеко од мене, убили оца, у родном селу Косињу, срез Перушић. За цео живот запамтио сам како отац виче: "Ништа нисам крив, ништа нисам крив", али, усташа опали из пушке и отац паде. Зато сам после Другог светског рата обилазио јаме у које су бацани заклани и поубијани Срби и видео како из њих вире лобање. Поред многобројних Срба у тим јамама има и тела неких Хрвата, Немаца и Италијана. Такође, и 31 члан посада америчких авиона труне у јамама среза Перушић. Све то ме је натерало да одмах по завршетку Другог светског рата почнем да истражујем - да се не заборави.

Шта сте све видели?

- Кад се рат завршио ишао сам често стазама Велебита. Као ловац наишао сам на једну јаму и видео да из ње вире дечје лобање. Те ноћи нисам могао да заспем, а наредних ноћи сањао сам како та побијена деца вриште и питају ме зашто их не извадимо из јаме и достојно сахранимо. Тако узнемирен отишао сам у надлежне институције где су ми рекли "Јеси ли луд, па што ће ти то? Било па прошло. Не бави се тиме, гледај себе, како ћеш да се домогнеш бољег положаја, да добро живиш.

Зар тај ваш потез није био опасан пошто је тад било прокламовано братство-јединство?

- Зато што нисам одустајао, три пута сам избациван с посла, па враћан у службу, а онда су ме принудно пензионисали а да никад нисам потписао пристанак.

Шта још не можете да заборавите из тог времена?

- Памтим да су након Брионског пленума 1966. године са високих државних функција у Хрватској поскидани Срби и постављени усташки синови. И од тад је почело уништавање архива о српским жртвама у Другом светском рату. У Госпићу, на пример, за начелника Секретаријата унутрашњих послова и на функцију Шефа државне сигурности бивају постављени усташки синови. Сећам се, такође, да је почело спаљивање обимног архива о усташким злочинима у Госпићу. Усташки кољачи су, наиме, волели да се сликају над својим побијеним жртвама. Те фотографије и спискове побијених Срба после ослобођења заробила је Удба и архива је једно време чувана.

 Шта се с архивом касније догодило?

- Пошто је јасно да доказа о геноциду не може бити уколико не постоје прецизни спискови са појединачним конкретним личним подацима побијених Срба, после Брионског пленума, угледам у својој радној средини како млади приправници СУП-а Госпић цепају та документа и пале их. Подвикнем им:  "Шта то радите", а они одговоре да су добили наређење. Позива ме затим начелник УДБЕ Лике, каже ми да се не мешам јер ћу настрадати. И показа ми депешу секретара ЦК Хрватске којом се та паљевина наређује. Зато је, по мом дубоком уверењу, последњи рат од 1991. у Хрватској, и најновије истребљење Срба, почео у ствари 1966. године, кад је руководство СФРЈ развластило Србе на високим дужностима у Хрватској и на та места поставило усташке синове.

(Р.Лончар, Вести)
« Последња измена: Август 17, 2012, 14:21:53 Модератор » Сачувана
Petar Petrovic
Гост
« Одговор #1 послато: Мај 26, 2011, 08:44:54 »

Адмирал хрватске  војске која је извршила етничко чишћење над српским народом у  Републици Хрватској,  a коју је хашки трибунал окарактерисао и дефинисао  као злочиначки подхват политичког руковдства бивше владе Хрватске, на челу са бившим председником, покојним Туђманом, открива српском правосуђу које тек треба да се формира након ослобоћења  Србије,  дипломатско и правно оружје којим српско правосуће може да сломи "лећа" овој геноцидној творевини.  

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=DJYfL3VfG6M" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=DJYfL3VfG6M</a>





« Последња измена: Мај 01, 2012, 09:54:54 Модератор » Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #2 послато: Август 04, 2011, 03:08:16 »

Годишњица "Олује"

Навршава се 16 година од напада на подручје бивше Републике Српске Крајине у Хрватској и 13 општина у БиХ у којем су хрватске и муслиманске снаге убиле око 2.650 и протерале око 340.000 Срба. Хашки трибунал у априлу ове године пресудио да је "Олуја" била удружени злочиначки подухват са циљем протеривања Срба из Книнске крајине.

У војној операцији "Олуја" која је почела на данашњи дан пре 16 године, на подручју Републике Српске Крајине у Хрватској, убијено је и нестало око 2.000 Срба, а протерано око 220.000.

Дан касније, 5. августа хрватска војска је ушла у готово потпуно напуштен и претходно жестоко гранатиран Книн, у којем је пре "Олује" живело више од 90 одсто Срба. За само неколико дана сломљен је отпор Српске војске Крајине, која је бројала око 30.000 војника.

Народ Републике Српске Крајине, више од 200.000 људи, натеран је на повлачење у правцу Србије и Републике Српске, при чему су избегличке колоне биле под дејством хрватске артиљерије и војног ваздухопловства.

Они који су остали, а реч је о цивилима, углавном старијим и немоћним особама, били су изложени терору и након формалног завршетка операције "Олуја" 7. августа.

Тадашњи командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН на том подручју, након доласка хрватских снага, пронашла 128 убијених српских цивила и 73 одсто уништених кућа.

У наставку акције у БиХ, операцијом под називом "Маестрал", хрватске и муслиманске снаге убиле су још 655 и прогнале око 125.000 српских становника.


Према подацима Документационо-информативног центра "Веритас" у акцији хрватске војске је убијено или нестало 1.960 Срба, од чега 1.205 цивила, а међу њима 522 жена и 12 деце. Хрватски хелсиншки одбор саопштио да је у току операције "Олуја" убијено 677 цивила.

Правда достижна?

Хашки трибунал је у априлу ове године осудио генерала Анте Готовину на 24, а Младена Маркача на 18 година затвора, док је генерал Иван Чермак ослобођен кривице.

У пресуди Анти Готовини Хашки утврђено је да је операција "Олуја" била удружени злочиначки подухват на челу с председником Фрањом Туђманом, са циљем протеривања српског становништва из Книнске крајине.

Хашки трибунал је 26. јула 2001. године подигао оптужницу против пензионисаног хрватског генерала Анте Готовине који је био командант операције.
Анте Готовина, Иван Чермак и Младен Маркач

Готовина је од тада био у бекству, а ухапшен је у Шпанији 7. децембра 2005. године када је и изручен Хашком трибуналу.

У марту 2004. године Трибунал у Хагу подигао је оптужнице против хрватских генерала Ивана Чермака и Младена Маркача који се терете по личној и командној одговорности за убиства, злочине против човечности, прогон, депортације и кршења закона и обичаја ратовања током и после операције "Олуја", након чега су они добровољно отишли у Хаг.

У мају 2007. године бивши амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт је рекао да верује да су хрватске власти биле умешане у злочине.

"Нико не може порећи да су се злочини након 'Олује' догодили, укључујући и кораке чији је циљ био спречавање повратка Срба", рекао је Галбрајт.

Тужилаштво Хашког трибунала одустало је од подизања оптужница против генерала Петра Стипетића који је командовао војним акцијама у склопу операције "Олуја", и Мирка Норца који су саслушани у статусу осумњичених.

Норац је у Хрватској раније осуђен на 12 година затвора због ликвидације најмање 50 српских цивила на подручју Госпића и Карлобага 1991. године, а у мају 2009. године осуђен је на седам година затвора за ратне злочине над цивилима у војној акцији Медачки џеп.

"Брионски транскрипти"


Такозвани "Брионски транскрипти" са састанка хрватског председника Туђмана са војним и државним руководством, уочи "Олује", откривају детаље плана оружаног напада на подручје Крајине. Остала је упечатљива Туђманова реченица "да Србе треба ударити тако снажно да нестану".

Веродостојност транскрипта је потврђена, а на основу њих, Хашко тужилаштво је у проширеној оптужници против хрватских генерала Чермака и Маркача, оптужило "бројне именоване и неименоване, војне и државне дужноснике" за кривично дело злочиначког удруживања с циљем "присилног и трајног елиминисања српског становништва из региона Крајина".

Концепт решења такозваног "српског питања" у Хрватској, Фрањо Туђман давно је описао у својој књизи "Беспућа повијесне збиљности", у којој објашњава да "насилне, па и геноцидне промене, доводе до етничке хомогенизације појединих народа, до већег склада националног састава пучанства и државних граница појединих земаља, па то може имати позитивне учинке на кретања у будућности, у смислу смањивања разлога за нова насиља и повод за нове сукобе и међународне потресе".

Туђман је прогон Срба након "Олује", којим је по његовом мишљењу завршено етничко чишћење простора бивше Републике Српске Крајине, описао у говору на отварању Ратне школе "Бан Јосип Јелачић" у Загребу 14. децембра 1998. године:

"Српско смо питање, дакле решили, неће више бити 12 посто Срба или 9 посто Југославена, као што их је било. А хоће ли их бити три или пет посто, то не значи угрожавање хрватске државе", рекао је тада Туђман.

Дан када је почела операција "Олуја" Хрватска обележава као државни празник, док исти датум Срби посвећују сећању на своје страдале сународнике.

Хрватска је крајем јуна 1998. године усвојила План за повратак избеглица и прихватила принципе на којима је инсистирала међународна зајендица, посебно УНХЦР.

РТС
« Последња измена: Мај 01, 2012, 09:32:49 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Ekana
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 633


Погледај профил
« Одговор #3 послато: Август 04, 2011, 04:07:38 »

"Напустили Хрватску због лоших услова живота"

Маркач: Срби сами отишли из Крајине




Срна | 03. 08. 2011. - 23:05х | Фото: Реутерс |

ХАГ - Срби из Хрватске нису отишли због гранатирања, већ због лоших животних услова, антихрватске пропаганде и напетости у региону, наводи се у жалби Младена Маркача на пресуду Хашког трибунала којом је осуђен на 18 година затвора због злочина над Србима у акцији ''Олуја''.

Маркач и својој жалби каже да су Срби из Крајине отишли "због сиромаштва и лоших животних услова, као и анти-хрватске пропаганде коју су њихови лидери вршили".

"Отишли су због етничког ауто-чишћења, због постојећих планова за евакуацију вођства Републике Српске Крајине и спонтаног одласка цивила, као и због жеље Југославије да поправи властиту етничку слику уз помоћ избеглих Срба из Хрватске", истиче се у жалби Маркачеве одбране...


http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/269566/Markac-Srbi-sami-otisli-iz-Krajine
Сачувана
Ekana
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 633


Погледај профил
« Одговор #4 послато: Август 04, 2011, 04:19:27 »

Ех, Срби, Срби...баш сте "несташан" народ....кад год се зажелите мало "провода", или "туристичког" обиласка нових предела, а ви ни пет-ни шест него одмах кренете масовно, у сеобе...

Оно, разумљиво, уз свог си најсигурнији...али да ли је историја то увек и забележила баш онако како је и било?

По Маркачу, ово би било српско "самоочишћење", "својеручни" етнички геноцид!
Ако је и од Маркача, превише је...Сад ће судије морати да се чешкају по глави...вероватно оваква одредница им није уписана у "књиге староставне" по којима просуђују, осуђују и досуђују...  

Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #5 послато: Август 04, 2011, 21:38:06 »



Парастос Србима убијеним у "Олуји"


Парастос за Србе убијене у операцији хрватске војске "Олуја" 1995. године одржан је данас у Цркви Светог Марка у Београду у присуству више стотина чланова породица страдалих.

Знамо да не смете да се вратите на огњишта, јер вам тамо није загарантована безбедност. Знамо и да је више оних који долазе оданде, него оних који се тамо враћају", рекао је владика Атанасије.

Он је подсетио на речи патријарха Павла који је рекао да "не би пристао ни на малу, ни на велику, ни на средњу Србију, ако би била изграђена на несрећи других људи".

"Не само институције, него будућност читавог човечанства граде се на љубави и правди, а не на несрећи других људи", поручио је епископ Атанасије.

Додао је да "данас цела Србија тугује", а да представници народа, духовни и световни, настоје да залече ране прогнаних породица страдалих и да успоставе ред и правду.

Парастос поводом 16. годишњице операције "Олуја" организовала су удружења породица Срба несталих и убијених у акцији хрватске војске, а представници тих организација положили су венце на спомен плочу жртвама у Ташмајданском парку.
  
Акција "Олуја" почела је офанзивом Хрватске војске, полиције и Хрватског вијећа обране (војска босанских Хрвата) на подручја Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације, односно на самопрокламовану Републику Српску Крајину. Дан касније, хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу.

У операцији "Олуја" учествовало је 138.500 припадника Хрватске војске, МУП-а и Хрватског вијећа обране. Тим снагама су се, према хрватским изворима, супротставиле српске снаге од око 31.000 војника.

Према неким подацима, с обзиром да прецизних података нема, у акцији хрватске војске "Олуја" нестало је 1.805 особа, а Хрватски хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло укупно 677 цивила.

Документационо информативни центар "Веритас" у својој евиденцији има имена 1.960 погинулих и несталих Срба, од чега 1.205 цивила, међу њима 522 жене и 12 деце.

"Веритас" је саопштио да је од укупног броја жртава до сада решена судбина 911 људи, док се на евиденцији несталих води још 1.011 особа. У саопштењу тог центра наводи се да је од тог броја 660 цивила, међу којима 337 жена, док је број погинулих у "Олуји" био 1.992, од којих 62 одсто цивила, углавном старијих људи.

"Хрватска избегава, без ваљаног разлога, ексхумације познатих места укопа најмање 438 посмртних остатака, углавном под ознаком 'непознат', што је јединствен случај на подручју бивше Југославије, као што без правог разлога отеже и са идентификацијама 250 ексхумираних посмртних остатака", наводи се у саопштењу.
Та организација процењује да ће, као последица етничког чишћења, на наредном попису у Хрватској учешће Срба бити сведено на три одсто, што је и била пројекција "идеолога и планера самосталне хрватске државе за трајно решење српског питања".

"И даље постављамо иста питања: Како можемо бити агресори у држави у којој смо били конститутиван народ и како можемо бити злочинци када су нас преко један одсто побили, преко две трећине прогнали и уништили нам сву приватну имовину и све историјске, културне и духовне споменике", наводи "Веритас".






Вести
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #6 послато: Август 06, 2011, 03:27:18 »

Већина хрватских медија није ни поменула злочине над Србима

Хрватски медији описивали су у данашњим извештајима са прославе 16. годишњице "Олује" ту акцију као велику победу, а већина њих, као ни политичари на централној свечаности у Книну, са изузетком председника Иве Јосиповића, злочине над Србима нису ни поменули.

На почетку свих извештаја биле су изјаве премијерке Јадранке Косор да без Олује и без команданата који су је водили, не би имали шта да славе и не "бисмо имали на шта бити поносни", као и њен поздрав хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу који су у Хагу због ратних злочина за време и након Олује осуђени на 24, односно 18 година затвора, за шта је добила јак и дугачак аплауз.

Пренета је и изјава председника Јосиповића да "блистава хрватска акција не сме бити доведена у питање због нечасних поступака појединаца одговорних за злочине против суграђана српске националности", али и да је сваки злочин злочин и да га треба казнити.

Медији су Олују описивали као победу у којој су за само 84 сати хрватске снаге заузеле око 10.500 квадратних километара, односно скоро петину државне територије, што је "утицало на завршетак рата у БиХ и мирну реинтеграцију источне Хрватске", тек покоји су подсетили да је било и злочина над Србима.

Према подацима Хрватског хелсиншког одбора, побијено 677 српских цивила, док је тај број, према подацима удружења у Београду, много већи, спаљено је и на друге начине уништено 20.000 кућа, било је незимерне пљачке и у егзодус кренуло 250.000 људи, а за злочине за време и после Олује нико од Хрвата није осуђен пред хрватским судовима.

Блиц вести
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #7 послато: Август 06, 2011, 03:31:57 »

Па сада, драги мој народе, Срби моји, а ви брже боље на море Јадранско, ..а
онда ће и председник Србије да стигне за вама, задихан и изгубљеног погледа, да би се
извинио хрватској јавности због узнемиравања флоре и фауне плавог Јадрана!!!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #8 послато: Август 08, 2011, 09:41:48 »

Колику штету српском народу је нанео, председник Србије, Тадић, када се извинио у име свих Срба, Хрватима, већ почиње да буде видљиво.
Шта мислите ко је "охрабрио" хрватског председника, Иву Јосиповића, да овако лицемерно изјављује:

- Срби и Хрвати заједно ће славити "Олују"

".....Заједнички ћемо обележавати "Олују" оног тренутка кад Срби прихвате политичку и историјску истину о узроцима рата и "Олује", ......-

Глас јавности


Питам се, да ли се српски председник Тадић уопште сећа оне '91., када су лешеви Срба пливали Дунавом,... да ли се сећа  оних младића, војника ЈНА од 20-так година, који  "залуташе" возилом тамо негде у западној Славонији, па их "вратише" у металним ковчезима, а кроз оно прозорче се лепо видело усташко "дело", које је подсећало на не тако давне  '41.

Шта још треба да изјави председник Србије па да заиста Хрвати затраже и званично да Срби
који живе у Хрватској обавезно славе "Олују" као свој празник?
 ТУГА!!!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Ekana
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 633


Погледај профил
« Одговор #9 послато: Август 10, 2011, 01:24:17 »


Оштра осуда изјаве премијерке Косор


Амнести: Хрватска не жели да истражи злочине почињене током "Олује"



ЛОНДОН/ЗАГРЕБ - Организација за заштиту људских права Амнести интернешнел (АИ) изразила је данас забринутост да најновије изјаве хрватске премијерке Јадранке Косор показују одсуство политичке воље да се истраже и процесуирају злочини које су од 1991. до 1995. године починили припадници хрватске војске.
Јадранка Косор на прослави операције "Олуја" у Книну



У саопштењу, АИ је изразио забринутост да такве изјаве оснажују постојећу атмосферу некажњивости за такве злочине. Та организација подсећа да се 5. аугуста ове године у Книну окупио државни врх Хрватске на прослави годишњице
акције Олуја, коју је хрватска војска од аугуста до новембра 1995. године извела у Крајини.

За време и после те акције, како подсећа АИ, из Крајине је побегло око 200.000 Срба, а забележена су бројна кршења људских права Срба који су остали у том региону, убиства и мучења.

АИ наводи да је на прослави у Книну премијерка Косор, честитајући годишњицу Олује, посебан поздрав упутила генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, које је Хашки трибунал због злочина у Крајини осудио на дугогодишње затворске казне.

"АИ је изузетно забринут да би такве изјаве којима се напада Трибунал и глорификују операција Олуја и особе које се сматрају одговорним за злочине почињене у тој операцији, могле да пошаљу политичку поруку којом се поткопава правда. То би могло да обесхрабри правосудни систем да истражи и процесуира злочине почињене у операцији Олуја", наводи се у саопштењу.

Истовремено, АИ изражава забринутост и због несразмерно малог броја истрага у односу на број почињених злочина, наводећи да се, према подацима Државног тужилаштва Хрватске, воде само три истраге злочина почињених у операцији Олуја.


***************************************
Хрватски ветерани: Јосиповић претерао у млакој политици према Србији

Неколико хрватских ветеранских удружења критиковало је председника Србије Бориса Тадића због реаговања на изјаве премијерке Јадранке Косор о Олуји, али и његовог хрватског колегу Иву Јосиповића због млаког држања према Тадићу.
Независни добровољци хрватски (НДХ) су осудили критиковање поздрава Косорове осуђеним хрватским генералима и истовремено Тадића прозвали за мешање у унутрашњополитичка питања друге државе.
"Злочаста приговарања председника Србије последица су млаке политике Јосиповића, који му је био изванредан домаћин с намером да се развије добра међусуседска и регионална сарадња. Јосиповић је претерао у млакој политици према Србији. Још није сазрело време да тако млако поступамо према Србији, у најмању руку као да смо ми криви за рат у Хрватској и као да Србија није била агресор на Хрватску", изјавила је председница НДХ Славица Хрушкар.

И Савез удружења породица затворених и несталих хрватских бранилаца реаговао је на Тадићеве изјаве из којих је, како сматра, "видљива непрекидна брига о добросуседским односима, а нарочито демократским процесима у Хрватској".
***************************************




СДСС: Хрватска да призна да су ратни злочини чињени на обе стране


Премијеркин поздрав осуђеним хрватским генералима у Книну ни у ком случају није позив на толеранцију, није позив Србима на повратак својим кућама, није позив на почетак катарзе већинског народа у контексту неопходности коначног стварања јавног мнења у којем једном реално треба признати да су злочини почињени на обе стране, истиче Самостална демократске српска странка поводом обележавања акције "Олуја" и изјава премијерке Јадранке Косор.

"Посматрано са аспекта правних норми, Олуја је вероватно била легитимна војна операција, али методе самог провођења, а нарочито методе 'ослобађања' примењиване данима и месецима након задњег ратног пуцња августа 1995. далеко су од легитимних, легалних, морално опште прихватљивих, а ако хоћемо рећи истину до краја - биле су и дубоко и дебело антицивилизацијске", наводи се у саопштењу Информативне службе СДСС-а.

Према СДСС-у, легитимно је било право државе на повратак трећине територија, али је та територија унапред смишљеном политиком по брионском сценарију гарантовања тобожње сигурности Србима тај исти 'ослобођен' од 200.000 људи који су се кретали у колонама.

"Далеко горе су прошли они који су остајали код својих кућа, махом старци које није интересовала ичија политика укључујући и поражену Милошевићеву" каже се у саопштењу и додаје да су пречесто и у великом броју ти људи којима је једина грешка била што су поверовали позиву тадашњег државног врха за останак код својих кућа - на монструозне начине 'ослобађани' и од својих живота".

"Управо такве методе 'ослобађања територија од људи' осудио је пролетос и Хашки трибунал, а осуда тих антицивилизацијских метода персонификована је кроз пресуду Маркачу и Готовини".

У саопштењу се даље истиче да је "посебно наглашеним поздравом за пресуђене генерале, премијерка у контексту дневно политичких предизборних актуалија узбуркала не само српску, него и свеукупну политичку јавност у Хрватској и окружењу".

Подсећа се да је потпредседник и саборски посланик СДСС-а Милорад Пуповац у праву кад каже да је "врло забрињавајуће и опасно када се неправоснажно пресуђене особе, које су оптужене за најтеже ратне злочине, поздравља на таквом месту и у таквој прилици" и да би се, обележавајући завршетак рата и успоставу територијалне целовитости, недвосмислено требало дистанцирати од политике егзодуса, ратних злочина и спречавања повратка избеглих Срба.

У саопштењу се изражава и веровање да "поздрав изречен за домаћу употребу неће покварити до сада учињено на хрватском путу у европске интеграције".

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/270508/Amnesti-Hrvatska-ne-zeli-da-istrazi-zlocine-pocinjene-tokom-Oluje
Сачувана
Ekana
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 633


Погледај профил
« Одговор #10 послато: Август 10, 2011, 02:07:02 »


Цитат
У саопштењу се изражава и веровање да "поздрав изречен за домаћу употребу неће покварити до сада учињено на хрватском путу у европске интеграције".

Од Јадранке Косор се и није могло очекивати ништа друго до оно што јој може донети поене за останак у председничкој фотељи.

Међутим, последња реченица саопштења Информативне службе Самосталне демократске српске странке, коју је потписао њен челник Милорад Пуповац, мало "пара уши" мада је оправдава и сам назив странке.

Наиме, Пуповац се вероватно не би тако дуго "одржао у седлу" као Србин (за сва времена) у хрватској власти, да нема тај "префињени" манир дипломатске реторике...уз мало "но,но" представницима власти за неке кораке, које пре тога осуди бели свет, следи и израз дубоке лојалности (у овом примеру) изречене реченице о хрватском путу у европске интеграције!

С обзиром да је саопштење објавила Информативна служба СДСС, може пацка ићи и на њихову душу, али ако се зна да коначан суд о слању поменуте информације медијима ипак има М. Пуповац, онда је то ипак само његов минус - но, не спрам себе, већ Срба које заступа у хрватском парламенту...

Да је којим случајем његов досадашњи рад био делотворнији, много проблема везаних чак и за овај егзодус, који објективно представља геноцид, можда би било донекле решено, ако баш није могуће све (повратак расељених, гаранција права на живот а не затвор, враћање имовине...итд.)...А ево докле је стигао својим "неуморним" радом...почетна тачка, исто одстојање..

Другим речима, о(п)стајати у врху хрватске власти тако дуго, не значи квалитет и љубав Србина према сабраћи, већ нешто више од тога...љубав према самом себи...и фотељи..
Заборавља, да ко сам не може да одмери и премери, има ко то може, и чије је превасходно право...а Божија је последња..



Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #11 послато: Новембар 19, 2011, 05:19:17 »

Раде Лесковац: Истина о Вуковару је сакривена

ВУКОВАР – Некадашњи министар у Влади Републике Српске Крајине Раде Лесковац огорчен је што власти и медији у Београду подилазе Хрватима и што се ослобођење Вуковара третира на недостојанствен начин. Лесковац је данас председник Партије подунавских Срба.


Шта је истина о Вуковару?

- Истина о Вуковару је да је 1991. године ЈНА бранила уставни поредак тадашње СФРЈ, интегритет и суверенитет државе.


Како гледате на начин на који Хрватска обележава вуковарске догађаје 1991. године?

- У то време СФРЈ је постојала као међународно призната држава и јединице ЈНА по Уставу имале су право, али и обавезу да бране државу и уставни поредак који је у Вуковару био нападнут, а напале су га хрватске паравојне снаге. Хрвати говоре да се Југославија распала. Она се није распала, она је почела тада да се руши сецесијом Словенаца и Хрвата. Становиште Хрвата је да је нападнута њихова држава, а ми Срби Вуковара ни данас на то не пристајемо, јер Хрватска као држава тада није ни постојала.


Сведоци смо конфликата водећих хрватских личности које су пре уласка ЈНА руководиле Вуковаром, а које се међусобно оптужују. До које мере је код Хрвата тиме померена уобичајена визура рата?

- Прва истина се знала и они су је знали. Али, ишли су да приказују стварност потпуно изврнуту. Сада, када су Шекс и Главаш сами угрожени, почињу да говоре оно што сви знају. Полако све почиње да се открива, али и даље истрајавају на извртању истине, посебно они у загребачком Институту за друштвене науке где једноставно измишљају.

Правда
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #12 послато: Новембар 19, 2011, 05:31:41 »

Док се та ИСТИНА о дешавањима у Вуковару САКРИВА,
у Београду, на сред Трга Републике, се  ДОЗВОЉАВА да НВО "Жене у црном"  несметано обележавају 20. годишњицу
пада Вуковара уз обезбеђење од 30 полицајаца.





При том жене из ове НВО, које су познате свој српској јавности по мржњи према Србима,
на сред Београда несметано изјављују:

Цитат

"Из Београда су у Вуковар отишле хиљаде мушкараца под окриљем ЈНА и паравојних формација да би разрушиле Вуковар и убијале његове житеље",
Мондо



У Београду полиција дозвољава овакве скупове, а друге спречава и забрањује
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
peraazdajic
Гост
« Одговор #13 послато: Децембар 17, 2011, 15:41:27 »

Ћаоске,  Љутко Љутко Љутко


Саопштење Владе Републике Српске Крајине
Србина Руђера Бошковића, Хрватска проглашава Хрватом

Београд, 17.12.2011

Хрватска држава се не устручава од присвајања српске културне и
историјске баштине.

Мада су чињенице о српској културној баштини непорециве, Хрватској то не смета, те све српско проглашава хрватским.

Она је регистровала у УНЕСКО-у српске песме "ојкаче" за хрватске, а
предложила је да се као хрватске региструју и оне песме из Војводине и
Славоније које се зову: БЕЋАРАЦ, или БАНАТСКИ БЕЋАРАЦ.

Хрватска је и српску витешку игру СИЊСКУ АЛКУ прогласила хрватском, мада је ова игра установљена у част српске победе над турском окупационом војском 1715.
године у Далмацији.
Хрватска је српски језик у УНЕСКО-у регистровала као "хрватски", мада је хрватски језик (тзв. кајкавски дијалекат), по одлуци Аустрије, искључен из службене употребе у 19. столећу.

Овом присвајању српске културне баштине од стране хрватске државе, нема
краја. У то се можемо уверити и ових дана:

Хрватска организује прослaву тристоте годишњице рођења једног од највећих светских научника осамнаестог столећа- Руђера Бошковића.

Руђер Бошковић је из породице Србина Николе Бошковића из Херцеговине и мајке Павле Бетера-е, Италијанке из Дубровника.

Руђер је рођен у српском Дубровнику, граду који је од најстаријих времена исијавао српством, у којем се говорио српски језик и чији књижевници и други интелектуалци су истицали своју припадност српском народу, писали су српски и српском ћирилицом, без
обзира да ли су били православне или католичке вероисповести.

Ове чињенице се не могу оспоравати, без обзира што је нацистичка Немачка, преко фашистичке Хрватске, у Другом светском рату, запретила смрћу сваком Србину католику који не пристане да се одрекне српске националне припадности и не узме хрватску.
И данашње генерације Срба католика се не могу ослободити тог силом наметнутог уверења - да су Хрвати, али блиско будуће време ће их освестити, јер ће друштвене науке откривати садржаје злочина геноцида над Србима, па и то пребацивање Срба католика у хрватску нацију.

Невероватно је да Владе Србије, Републике Српске и Црне Горе не чине ништа, да се овом хрватском културном геноциду над Србима не стане на пут.

Оне су обавезне да научно докажу у УН (УНЕСКО), да Хрватска
региструје српску културну баштину као хрватску, а то не чине.

Могле би оне задужити и своје академије наука и научне институте, да о свему
обавесте светске академије и научне институте, а то не чине.

Могле би српске владе да ангажују и своје дипломате у разоткривању овог хрватског
културног кривотворења на рачун српске културне баштине, а то не чине.

У име Владе Р Српске Крајине и Матице српске дубровачке: Милорад Буха.

Извор: ДВЕРИ

Сачувана
таша
Нови члан
*
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 15


Погледај профил
« Одговор #14 послато: Децембар 18, 2011, 17:26:37 »

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=Tvw9nxukKos" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=Tvw9nxukKos</a>

Хрватска поново приступа Европи! Како ће се завршити овај пут?
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #15 послато: Децембар 25, 2011, 13:32:05 »

Силоване Српкиње траже правду

Српске жене које су као малолетнице силовали хрватски војници 1992. године на подручју Оџака траже да злочинци коначно одговарају за своја злодела.

За сексуална злостављања, којима су свакодневно биле изложене од маја до јула 1992. године, оптужују припаднике Хрватског већа одбране и јединице "Ватрени коњи". Зона деловања ове јединице била је у некадашњем српском селу Нови Град, где су се налазили жене и дјеца, док су мушкарци били у логорима у основној школи и фабрици "Стролит" у Оџаку.

За сексуална злостављања, којима су свакодневно биле изложене од маја до јула 1992. године, Српкиње из Оџака оптужују припаднике Хрватског већа одбране и јединице "Ватрени коњи" (фото:Илустрација)

Две жртве, једна је тада имала 14, а друга 17 година, испричале су агенцији Срна кроз какве су тортуре пролазиле све док нису изашле на територију која је била под контролом Војске Републике Српске.

Вишечасовна силовања

Једна од њих прича да је као седамнаестогодишња девојка са још три жене била изложена вишечасовним силовањима током пуна три месеца. За то време, истиче, ниједном се нису окупале, нити су имале шта да једу. Када је српска војска пронашла, имала је нешто више од 30 килограма.

Њих четири су са децом, а она је тада имала бебу, једно време биле заточене у приватном стану у Оџаку. Ту су биле изложене најгорим сексуалним злостављањима.

Према њеним ријечима, једном су у стан упала четворица мушкараца, међу којима је био и њен комшија, затворили су прозоре и врата, навукли завесе и параване и иживљавали се над њих четири на све могуће начине.

"Ми смо плакале и дозивале у помоћ, али на то нико није реаговао. Тај пакао је трајао два-три сата и за то време силовали су нас више пута, пребацујући нас један другом, као да смо животиње", присећа се она и напомиње да је њен супруг тада био заточен у логору у Оџаку. После тог догађаја пребачене су у једну кућу, где су силовања настављена.

Она сматра да је застрашујуће то што нико од злочинаца још није одговарао нити се шта предузима да се то промени. Потресна је и чињеница, каже, што они који су јој уништили младост живе удаљени на 20-так километара од ње и њене породице.

"Спремна сам да пред судом сведочим о свему што сам проживела са осталим женама. Сада желим само једно - да их видим иза решетака", завршава несрећна жена своју тужну причу.

 "Има ли правде за нас?"

Друга жртва имала је само 14 година када су је силовали припадници "Ватрених коња". Одвели су је из куће у коју се сакрила са неколико жена и девојака и силовали. После тога неколико пута је, прича, била жртва униформисаних хрватских војника којима је једини циљ био да се иживљавају над беспомоћним српским женама. Ова сада 34-годишња жена не плаши се суочавања пред судом са злочинцима, али на то чека већ две деценије. Каже - предуго је то и пита има ли и за њих правде. Не може да разуме да је Тужилаштво БиХ и глуво и слепо за српске жртве у Посавини.

На подручју Оџака током протеклог рата силовано је 60 Српкиња, од којих је најстарија имала 60 година, а најмлађа само десет година. Према ономе шта је познато, девојчицу је силовао хрватски војник у црној униформи са словом "У" на капи. Иако су присутни у кући, у којој је била, покушали да је одбране, то нису успели.

Удружење логораша "Оџак 92" поседује документацију да су припадници јединице "Ватрени коњи" силовали Српкиње у логорима у Оџаку и у селу Нови Град. Ова јединица деловала је у саставу 102. Оџачке бригаде.

Силовања на том подручју помињу се и у извештају Полицијске станице у селу Нови Град за 5. 6. јуни 1992. године, који је потписао помоћник командира С. Бркић. Факсимил овог извешатаја налази се у поседу агенције Срна. Из извештаја је видљиво да је о дешавањима на том простору од 8. маја до 15. јула 1992. године био упознат и Дом здравља у Оџаку пошто су жртве тражиле лекарску помоћ с обзиром да их је истовремено злостављало по неколико мушкараца.

Забележено је и да се истог дана пред зградом полиције окупило четрдесетак жена са децом, које су плакале и тражиле да их заштите од силеџија и пљачкаша. Нико им није помогао, па су се на крају вратиле кућама.

Силовања Српкиња одобравана у командама

Да су силовања Српкиња одобравана и у командама, сведоче и писане "потврде", које је потписивао командант позадине Ахмет Чаушевић. Тим документима потврђивано је "право" интервентним водовима из Загреба и Сијековца да могу привести "особе женског пола" (чија имена су прецизно наведена) "у корист мушког пола". "У случају опирања дозвољена је употреба силе", наводи се у "потврди".

Председник Удружења логораша "Оџак 92" Милан Милетић рекао је Срни да су, према подацима којима располаже, силовања вршили управник оџачких логора Анто Голубовић, затим Илија Јурић звани "Бекрија", Марјан и Мато Брнић, Марко Кауриновић звани "Патак", Јурица Божић, Јосип Толић... То потврђују и саме жртве.

"О преживелим страхотама српских жена у Оџаку постоји одређена медицинска документација, која нам је тренутно недоступна", каже Милетић и додаје да су многе жене, након што је Војска Републике Српске ослободила Оџак, пребачене у логоре на подручју општине Броду, где су настављена злостављања. Према његовим речима, најважније је да силованим женама буде признат статус цивилне жртве рата у Републици Српској.

 
Цитат
Већ 20 година домаће правосуђе ћути

С обзиром да за силовања на подручју Оџака нико није одговарао, Милетић пита како је могуће да већ 20 година домаће правосуђе не показује нимало интересовања за оно што су преживеле Српкиње из овог краја. После рата силоване жене су у неколико наврата давале изјаве надлежнима који су се бавили истраживањем ратних злочина и описивале све оно што су током заточеништва преживеле на овом подручју, али је све остало на датим изјавама.

У Окружном тужилаштву у Добоју Срни је раније потврђено да је ово тужилаштво проследило 45 предмета против 117 лица осумњичених за ратне злочине почињене углавном над припадницима српског народа у логорима у Оџаку 1992. године.

Тужилаштво Посавског кантона прикупља доказе у три предмета против три лица за која, како наводе, постоје основи сумње да су починили ратни злочин, док су 42 предмета прослеђена Тужилаштву БиХ на оцену.


Вести



***



Због овога треба да се стиди цели српски род што се о оваквим злочинима ћути.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Cuburac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1161



Погледај профил
« Одговор #16 послато: Децембар 26, 2011, 09:59:35 »

Dok su "zuti" na vlasti cutace se o svemu. Kada konacno dodju pravi i plavi ovakve stvari ce izaci na videlo u celome Svetu. Polako: "Tihe vode i bregove rone", sto bi rekao nas narod.
Сачувана
peraazdajic
Гост
« Одговор #17 послато: Децембар 29, 2011, 16:58:38 »

Ћаоске,  Љутко Љутко Љутко


Миса за Павелића у Сплиту


У Сплиту је одржана миса задушница за усташког поглавника и ратног злочинца Анту Павелић, док су припадници Хрватске чисте странке права (ХЧСП) у Слуњу одржали, дан раније, комеморацију усташком злочинцу и команданту Црне Легије Јури Францетићу.

Како јавља Индекс.хр, мису за Павелића синоћ је служио свештеник Вјенцеслав Кујунџић, а присуствовало јој је око 200 мушкараца, чланова ХЧСП-а, али и Хрватске сељачке странке и ХДЗ-а од којих су многи учесници бројних протеста за генерале Готовину или Норца.

Свештеник Кујунџић, у цркви Светог Јосипа на Мертојаку, рекао је да се "данас баш и не може славити што се хоће и да ће, како је почело, доћи дан када ни Фрањо Туђман неће смети да буде помињан".

Наставак обреда протекао је по уобичајеној процедури. Мисе за Павелића у Сплиту се већ традиционално одржавају, а иако се надбискупија тог града није службено изјашњавала, у црквеним круговима кажу да се миса задушница може служити за било кога, па тако и за Павелића.

Због тога се такви верско-политички обреди уприличују на годишњицу Павелићеве смрти.

Хрватски интернет портал наводи да се мисе за Павелића одржавају на згражање великог дела јавности, којој је миса за поглавника у супротности са цивилизацијским достигнућима. мрмот

"Иако је у историји остао забележен као изразито негативна појава, Павелић и даље ужива респект поклоника и подршку широких народних маса, и поред тога што је Хрватима довео краља из Италије и за столом се, без по муке, одрекао Далмације па тако и Сплита, који га се ипак сваке године сети", истичу на Индекс.хр.

Анте Павелић био је на челу квинслиншке Независне демократске Хрватске, а која ће у историји остати упамћена по зверствима и геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, због жеље њеног руководства да створи етнички чисту државу.

На територији НДХ основано је неколико концентрационих логора, од којих је најпознатији био у Јасеновцу.

Хрватски медији су објавили и обележавање 69. годишњицу смрти усташког ратног злочинца Јуре Францетића у Слуњу.

Неколико десетина ХЧСП-оваца, који су се са транспарентима и заставама с усташким грбом окупили на месту где је стајала спомен плоча Францетићу, растерала је полиција која је легитимисала присутне.

Францетић је био командант злогласне Црне легије која је водила жестоке борбе с партизанима, а била је позната по изразито окрутном поступању према српским цивилима.

Крајем децембра 1942. година партизани су му оборили авион који се срушио у селу Мочиле код Слуња, где су га линчовали сељаци. Убрзо после тога је и умро.
-------------------------------------------------------------------


Живели нама Јуре и Анте... Требало би и Боле да оде на ту комеморацију.. ипак ујка деда је у питању..

Извор: http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=71&t=14094&p=254400
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #18 послато: Фебруар 11, 2012, 09:35:21 »

Суђење Томиславу Мерчепу: Брутални убица Срба пред лицем правде

Оптужен за 52 убиства, мучења и злостављања Срба у Хрватској. Организовао ликвидације у Вуковару, Пакрацу и Загребу. Ухапшен тек 2010. Хашки трибунал одбио да га процесуира


У Загребу је данас почело суђење Томиславу Мерчепу, оптуженом за мучења, злостављања и убиства српских цивила на подручју Загреба, Пакраца и Кутине 1991. Иако му се на терет стављају најстрашнији злочини против Срба, Хашки трибунал препустио је случај хрватском правосуђу 2006, а ухапшен је тек четири године доцније.

Наређивао бруталне злочине

Током сукоба у Вуковару 1991, Мерчеп је постао први човек хрватске полиције у том граду. Имао је „специфичне“ методе испитивања Срба у подруму Полицијске управе, после којих су људи једноставно нестајали. Оснива паравојне формације, организује страже по селима и набавља им оружје. Његови саборци на кратко су га ухапсили, али се он врло брзо нашао у Загребу, где је наставио свој крвави пир. Најпознатији случај је брутална судбина породице Зец коју су убили припадници специјалне јединице МУП-а, такозвани „мерчеповци“.

Председник Извршног одбора Самосталне демократске српске странке, Богдан Ркман, за С медиа портал каже да се на примеру Мерчепа показало да је правда спора, али достижна.
-Мерчеп је био господар живота и смрти – подсећа Ркман у разговору за наш портал. - Иза њега су остале бројне неразјашњене животне судбине. Он је на најгори могући начин искористио поверење које му је дао тадашњи државни врх. Очекујем да суђење не буде политичко, каква су била за припаднике његовог експедиционог корпуса, него да буде објективно и у складу са законом. Надам се да ће добити заслужену казну!

Саговорник С медиа портала подсећа да је Мерчеп иза себе оставио много жртава:

-Надам се да ће после овог суђења њихове породице имати сатисфакцију да је особа која је одговорна за те злочине кочано приведена правди. Надам се да ће Мерчеп одговарати за све страхоте које је починио.

Ко је Томислав Мерчеп?

Мерчеп је рођен у средини традиционално насељеној Србима – Боровом селу, а након првих вишестраначких избора улази у власт у Вуковару, а 1993. улази и у Жупанијски дом. Био је близак сарадник Фрање Туђмана, док га није оптужио за формирање тајних терористичких организација. Ни то што му је „отац хрватске нације“ окенуо леђа није зауставило његов политички успон; оснива своју Пучку странку, а на изборима за председника Хрватске осваја шесто место!
Откривање злочина

Члан Мерчепове јединице „Јесење кише“ Миро Бајрамовић одлучио је да 1997. „отвори душу“ и тада је свог команданта у интервјуу „Ферал Трибјуну“ оптужио за злочине у Пакрацу и Госпићу. Мерчеп је ухапшен истог дана, али је убрзо и пуштен. Поново је ухапшен тек 2010. због оптужби за злочине по командној одговорности.

Трагична судбина породице Зец

Српска породица Зец из Загреба ликвидирана је у својој кући на Сљемену. Михајло Зец био је познати месар, а његова жена Марија имала је кафић. Претње имућној породици почеле су још 1990. и трајале су све до децембра 1991, када су специјалне снаге МУП-а провалиле у њихов стан. Михајла су убили на лицу места, а његову супругу и 12-годишњу ћерку Александру одвели су у оближњи планинарски дом где су их ликвидирали. У јулу 2011. хрватски „Јутарњи лист“ објавио је фотографију убијене Александре и Марије.

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=8YbbFdTv6dA" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=8YbbFdTv6dA</a>

Медији у Хрватској више од годину и по дана инсистирају да се утврди Мерчепова одговорност за смрт недужних српских цивила. Хашки трибунал није хтео да се бави тиме. Препустио је тај „врућ кромпир“ хрватском правосуђу које ће на случају Мерчеп и крви невиних српских жртава показати да ли је непристрасно и дорасло да стане раме уз раме са својим колегама из ЕУ.

Смедиа
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #19 послато: Април 20, 2012, 08:37:48 »

Убиство "са поруком"


Србин Момчило Шпановић (75), који је убијен у селу Крстиња код Војнића у карловачкој Жупанији, пронађен је у дворишту покривен ћебетом, десна рука му је била крвава, а лева везана за ограду.

Убице су несретном човеку на глави, осим партизанске капе с петокраком, оставиле и новчанице југословенских динара, јавља Нови лист.

Током увиђаја у среду полицајци су детекторима метала претраживали шири терен. У потрази за траговима спуштали су се и у бунар у дворишту куће.

Још се не зна начин и мотив, као ни да ли има осумњичених за убиство.



Телеграф






***


Ни мало се злочини, у "лијепој њиховој", почињени над Србима некада, по свирепости не разликују од ових сада почињених злочина.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #20 послато: Мај 01, 2012, 09:10:21 »


Операција ''Бљесак'', 17 година касније

Данас се навршава 17 година од операције ''Бљесак'', током које је хрватска војска убила и протерала велики број српских цивила са подручја западне Славоније.



Хрватске војне и полицијске снаге напале су западну Славонију 1. и 2. маја 1995. године, када је ова област била зона под заштитом УН (сектор "Запад"). Око 16.000 припадника хрватских снага напало је из више праваца мање од 4.000 припадника тадашње Војске Републике Српске Крајине 1. маја у 5.30 сати, а становништво је затечено на спавању.
 
Изненадним ударом пресечени су градови Пакрац и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се 6.000 Срба. Заштитне снаге УН, на време упозорене од хрватских генерала, повукле су се на безбедна места.

"Бљеском довршено етничко чишћење"

Према подацима Документационо-информационог центра "Веритас", у "Бљеску" је убијено или нестало 283 Срба, међу којима 57 жена и деветоро деце до 14 година старости. Заробљено је око 1.450 припадника Српске Војске Крајине.



У операцији "Бљесак" Хрватска је довршила етничко чишћење у коме је, почев од 1991. године, из западне Славоније изгнано око 67.000 Срба, а вратило се само 1.500 људи, углавном старијих. И Хрватски хелсиншки одбор је у свом извештају констатовао да је операција "Бљесак" потпуно променила етничку структуру западне Славоније, јер су куће избеглих Срба у великом броју запосели хрватски досељеници из Босне и Херцеговине и са Косова. У општини Окучани, која је пре рата била скоро искључиво насељена Србима, они сада чине незнатну мањину.
 

Управо у Окучанима представници хрватске државе сваког 1. маја као победу славе дан када су заузели западну Славонију уз губитке од 42 мртва и 162 рањена припадника својих оружаних снага. За злочине над Србима у западној Славонији, која је била под заштитом УН, нико није оптужен ни пред Хашким трибуналом, ни пред хрватским судовима.


Цитат
Нема повратка, ни процеса за злочине

Асоцијација избегличких и других удружења из Хрватске подсетила је да у протеклом периоду није било повратака на то подручје. У први мах вратило се само 1.500 Срба, а у међувремену су се догодили многи инциденти, као и напади на православне објекте, наведено је у саопштењу Асоцијације.
"Неки повратници су убијени тако што су на разним местима подметнуте мине или су умрли од посљедица физичког злостављања, а посебно забрињава, како је истакнуто, чињеница да полиција није пронашла, па самим тим ни казнила починитеље тих гнусних недела", указује се.
Из Асоцијације подсећају да је на простору Западне Славоније српски народ живео дуже од 400 година и кроз све те векове чинио "тампон зону" измеђју Аустроугарског и Отоманског царства.

"Била је то истовремено историјска, национална и верска вододелница између Истока и Запада, између ислама и хришћанства, чији су се таласи претензија и надметања разбијали о лукобран Војне Крајине са централним и најзначајнијим делом Западне Славоније", истакнуто је у саопштењу.

 




Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #21 послато: Мај 07, 2012, 11:37:56 »

   Академик проф. др Србољуб Живановић је науком почео да се бави још 1954. године као студент медицине, имајући срећу да већ на другој години студија дође до значајних научних открића. То га је определило у избору животног позива, тако да се анатомијом човека бавио читавог живота. У том првом раду било је и елемената антропологије, што је младог Живановића заинтересовало за ову комплексну науку о човеку у времену и простору. Одмах по завршетку факултета, 1959. године почиње да ради као асистент проф. Бранка Шљивића, а затим прелази на новоосновани факултет у Новом Саду.
Покушај да се врати у Београд није успео, али га зато позивају на Лондонски универзитет као већ чувеног научника, на Медицински факултет Светог Вартоломеја, који је основан давне 1123. године, на коме су предавали Хочкин, Харвеј и други научници и проналазачи светског гласа.
За члана Краљевског антрополошког института изабран је 1963. године, а 1995. и за редовног члана Међународне словенске академије наука и уметности.
     Проф. др Србољуб Живановић је члан Међународне комисије за истину о Јасеновцу и директор Института за изучавање историје древних Словена у Лондону.

-Ви сте међу првим стручњацима, пре изградње Спомен обелeжја у Јасеновцу, имали прилике да учествујете у ископавању и анализи скелета усташких жртава на подручју јасеновачког логора. По Вашем сведочанству, тада је, као и данас, све рађено да се истина коју сте откривали не сазна или заташка?

     СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Непосредно по завршетку рата булдожерима и тенковима је сравњен логор у Јасеновцу. Када смо дошли да истражујемо подручје Јасеновца и Доње Градине 1964. године затекли смо мочварни терен, њиве под кукурузом и никакве трагове. Захваљујући употреби специјалне бургије којом је могла да се буши земља и из дубине извлаче узорци проналазили бисмо гробнице, јер никаквих обележја гробова и жртава није било.
     Што се тиче власти оне су се трудиле да о томе нико ништа не говори. У школама се никада о томе није учило, али је народ о страшним злочинима у овом логору знао, јер је много њих изгубило своје најближе у Јасеновцу. Ти су људи у потаји о томе шапутали тако да се име Јасеновца у народу повезивало са нечим страшним, грозним. Када је коначно тај шапат постао гласнији почела су и прва истраживања. Нажалост, циљ који су власти имали није био да се дође до истине. Извештаји комисија које су истраживале у Јасеновцу никад нису објављени. У Хрватској су се и представници државе и Римокатоличке цркве трудили да униште сва документа и књиге са сведочанствима оних којима је суђено за злочине у овом злогласном логору. Таква је била и судбина и књиге Магнум кримен Виктора Новака, тако да је тек мали број примерака сачуван. Таква је, уосталом, била судбина и наших извештаја који су нестали и нико није могао да их нађе све до 90-тих година.
     Моје колеге и ја који смо радили у Јасеновцу договорили смо се да свакодневно водимо дневнике, да затим урадимо више копија тих дневника, да сви испотписујемо све копије и да свако од нас задржи свој примерак. Моја копија је тако путовала са мном по свету, све док једнога дана нисам помислио да је доста да се о томе ћути, па сам те своје извештаје предао пријатељу који је у то време био директор Архива Београда. Међутим, био је то само део извештаја, јер се остатак, који је касније пронађен у архивама, изгубио. Постоји и трећи део извештаја који никада није објављен и који ће бити објављен у Бањалуци на 4. Међународној конфернецији о Јасеновцу у мају идуће године.

-Како су текла сама истраживања с обзиром на околности које сте поменули и шта сте тада открили?

     СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Они који су нас позвали да радимо трудили су се да ништа не урадимо. Приступ медијима и новинарима је био забрањен, нико није могао да снима, ни са ким нисмо имали контакт, једва смо пронашли гумене чизме које су нам биле неопходне. Знате, то је рађено 20 година по ослобођену логора и задах је био грозан. У лобањама су се налазили остаци мозга и они су послати на обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. Ја сам једини имао медицинско образовање у комисији и написао сам извештај о томе, али ни тај извештај није угледао светлост дана. Шта је са њим даље било – не знам. Ја сам, по сећању, поново написао тај извештај и изнећу га у виду реферата о ефикасности убијања у Јасеновцу на поменутој Конференцији у Бањалуци. Још онда смо дошли до закључка да је близу 20 одсто жртава живо отишло у гроб, што су страшна сазнања. Од ударца у главу могло се умрети на лицу места, али ако је маљ скренуо и није пробио лобању, створио велико унутрашње крвављење, то је могло одмах да однесе живот, а могло је да траје и више недеља па да жртва лагано умире. Они који су на тај начин страдали нису умирали неколико недеља, већ највише неколико дана, јер су то били тешки ударци, а жртве су биле бацане у јаме тако да је и то убрзавало умирање.
     Јасеновачке жртве су клане или спреда, тако што им је пресецан гркљан, при чему се не повређују велики крвни судови па човек лагано умире крварећи некада и данима. Али ако се са стране засече један од великих крвних судова, великих артерија, жртва је моментално мртва. Било је и једног и другог начина клања у Јасеновцу. Било је случајева где смо видели посекотине од ножа на пршљеновима, веома ефикасно направљене, па је нож пресекао цео врат и оштетио и пршљенове.
     За оне који су бацани живи у пећ или у Саву не знамо како су убијани. Знамо да се известан број кољача трудио да распори особу пре него што је баци у реку, јер тако вода лакше продире у тело и тај леш не може да исплива на површину. Неки су, тако распорени, остајали живи давећи се у Сави. Знамо и то да су они који су били закуцавани ексерима за дрвеће остављани да умиру полако више дана. Прислонили би их уз чувене Тополе смрти па су им кроз грудни кош и кроз ноге забијали клинове. Ти клинови су били врло груби, вероватно су их радили ковачи. Не знам шта су хтели постићи тим начином убијања.
« Последња измена: Јун 11, 2012, 14:32:10 Zeka » Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #22 послато: Мај 07, 2012, 11:46:58 »

Србосјек је нож, накачен на чврсту рукавицу. Израђен по специјалној поруџбини у немачкој фирми Solingen.

Смишљен је за брзо клање Срба у Независној држави Хрватској. То је најкоришћенији предмет у усташком геноциду, на местима као што је логор Јасеновац, Стара Градишка.

Дизајн је направљен тако да омогући брзо клање уз најмање труда. Коришћен је масовно у НДХ. Организована су такмичења у логорима да би се видело ко може да прикоље највећи број Срба у задатом временском периоду. Забележени рекорд је постигао студент права Петар Брзица, проглашени краљ „србоклања“, који је успео да закоље 1360 Срба у једном дану.
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #23 послато: Мај 13, 2012, 14:46:19 »

Разговор са академиком проф.др Србољубом Живановићем o Jасеновцу, моштима српских светитеља, историји старих Словена...

ГОВОРИТИ У ИМЕ ОНИХ ЧИЈА ЈЕ ЋУТЊА ВЕЧНА
1- дeo


     Академик проф. др Србољуб Живановић је науком почео да се бави још 1954. године као студент медицине, имајући срећу да већ на другој години студија дође до значајних научних открића. То га је определило у избору животног позива, тако да се анатомијом човека бавио читавог живота. У том првом раду било је и елемената антропологије, што је младог Живановића заинтересовало за ову комплексну науку о човеку у времену и простору. Одмах по завршетку факултета, 1959. године почиње да ради као асистент проф. Бранка Шљивића, а затим прелази на новоосновани факултет у Новом Саду.
     Животне и светске околности водиле су га од једног до другог града, чак до далеке Уганде, где је наставио своју професионалну каријеру с обзиром да му у својој земљи, због непристајања на услове тадашњег режима, као и због учешћа у истраживању јасеновачких злочина, као најмлађем доктору наука, није било места. У то време Африка је била оаза за антропологе, јер су на подручју овог необичног континента откривена значајна налазишта. Знајући из искуства других да ако дуже буде остао у Африци, која се указивала као рај за научни рад једног антрополога, довољно неистражена, као идеално место за човека кога су и радозналост и жеља да упознаје непознато довели до овог удаљеног континента, неће пожелети да је икада напусти, проф. др Србољуб Живановић одлучује да се отме овој омамљујућој привлачности Африке и врати на Стари континент. Покушај да се врати у Београд није успео, али га зато позивају на Лондонски универзитет као већ чувеног научника, на Медицински факултет Светог Вартоломеја, који је основан давне 1123. године, на коме су предавали Хочкин, Харвеј и други научници и проналазачи светског гласа.

     За члана Краљевског антрополошког института изабран је 1963. године, а 1995. и за редовног члана Међународне словенске академије наука и уметности.
     Проф. др Србољуб Живановић је члан Међународне комисије за истину о Јасеновцу и директор Института за изучавање историје древних Словена у Лондону.





Ви сте међу првим стручњацима, пре изградње Спомен обелeжја у Јасеновцу, имали прилике да учествујете у ископавању и анализи скелета усташких жртава на подручју јасеновачког логора. По Вашем сведочанству, тада је, као и данас, све рађено да се истина коју сте откривали не сазна или заташка?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Непосредно по завршетку рата булдожерима и тенковима је сравњен логор у Јасеновцу. Када смо дошли да истражујемо подручје Јасеновца и Доње Градине 1964. године затекли смо мочварни терен, њиве под кукурузом и никакве трагове. Захваљујући употреби специјалне бургије којом је могла да се буши земља и из дубине извлаче узорци проналазили бисмо гробнице, јер никаквих обележја гробова и жртава није било.
     Што се тиче власти оне су се трудиле да о томе нико ништа не говори. У школама се никада о томе није учило, али је народ о страшним злочинима у овом логору знао, јер је много њих изгубило своје најближе у Јасеновцу. Ти су људи у потаји о томе шапутали тако да се име Јасеновца у народу повезивало са нечим страшним, грозним. Када је коначно тај шапат постао гласнији почела су и прва истраживања. Нажалост, циљ који су власти имали није био да се дође до истине. Извештаји комисија које су истраживале у Јасеновцу никад нису објављени. У Хрватској су се и представници државе и Римокатоличке цркве трудили да униште сва документа и књиге са сведочанствима оних којима је суђено за злочине у овом злогласном логору. Таква је била и судбина и књиге Магнум кримен Виктора Новака, тако да је тек мали број примерака сачуван. Таква је, уосталом, била судбина и наших извештаја који су нестали и нико није могао да их нађе све до 90-тих година.
     Моје колеге и ја који смо радили у Јасеновцу договорили смо се да свакодневно водимо дневнике, да затим урадимо више копија тих дневника, да сви испотписујемо све копије и да свако од нас задржи свој примерак. Моја копија је тако путовала са мном по свету, све док једнога дана нисам помислио да је доста да се о томе ћути, па сам те своје извештаје предао пријатељу који је у то време био директор Архива Београда. Међутим, био је то само део извештаја, јер се остатак, који је касније пронађен у архивама, изгубио. Постоји и трећи део извештаја који никада није објављен и који ће бити објављен у Бањалуци на 4. Међународној конфернецији о Јасеновцу у мају идуће године.

Како су текла сама истраживања с обзиром на околности које сте поменули и шта сте тада открили?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Они који су нас позвали да радимо трудили су се да ништа не урадимо. Приступ медијима и новинарима је био забрањен, нико није могао да снима, ни са ким нисмо имали контакт, једва смо пронашли гумене чизме које су нам биле неопходне. Знате, то је рађено 20 година по ослобођену логора и задах је био грозан. У лобањама су се налазили остаци мозга и они су послати на обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. Ја сам једини имао медицинско образовање у комисији и написао сам извештај о томе, али ни тај извештај није угледао светлост дана. Шта је са њим даље било – не знам. Ја сам, по сећању, поново написао тај извештај и изнећу га у виду реферата о ефикасности убијања у Јасеновцу на поменутој Конференцији у Бањалуци. Још онда смо дошли до закључка да је близу 20 одсто жртава живо отишло у гроб, што су страшна сазнања. Од ударца у главу могло се умрети на лицу места, али ако је маљ скренуо и није пробио лобању, створио велико унутрашње крвављење, то је могло одмах да однесе живот, а могло је да траје и више недеља па да жртва лагано умире. Они који су на тај начин страдали нису умирали неколико недеља, већ највише неколико дана, јер су то били тешки ударци, а жртве су биле бацане у јаме тако да је и то убрзавало умирање.
     Јасеновачке жртве су клане или спреда, тако што им је пресецан гркљан, при чему се не повређују велики крвни судови па човек лагано умире крварећи некада и данима. Али ако се са стране засече један од великих крвних судова, великих артерија, жртва је моментално мртва. Било је и једног и другог начина клања у Јасеновцу. Било је случајева где смо видели посекотине од ножа на пршљеновима, веома ефикасно направљене, па је нож пресекао цео врат и оштетио и пршљенове.
     За оне који су бацани живи у пећ или у Саву не знамо како су убијани. Знамо да се известан број кољача трудио да распори особу пре него што је баци у реку, јер тако вода лакше продире у тело и тај леш не може да исплива на површину. Неки су, тако распорени, остајали живи давећи се у Сави. Знамо и то да су они који су били закуцавани ексерима за дрвеће остављани да умиру полако више дана. Прислонили би их уз чувене Тополе смрти па су им кроз грудни кош и кроз ноге забијали клинове. Ти клинови су били врло груби, вероватно су их радили ковачи. Не знам шта су хтели постићи тим начином убијања.
« Последња измена: Јун 11, 2012, 14:02:41 Zeka » Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #24 послато: Мај 29, 2012, 12:06:08 »

ZLOCIN U JASENOVCU-LINKOVI

1-http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/167179/I-Srbi-brisu-Jasenovac-1-Kradu-nam-i-secanja-
2-http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/167416/I-Srbi-brisu-Jasenovac-2-Necastivi-na-Pravnom-fakultetu
3-http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/167666/I-Srbi-brisu-Jasenovac-3-Sacuvala-ih-sveta-Petka-
4-http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/167895/I-Srbi-brisu-Jasenovac-4-Uz-blagoslov-Vatikana
5-http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/168129/I-Srbi-brisu-Jasenovac-5-Pavelic-engleski-spijun
6-http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/168374/I-Srbi-brisu-Jasenovac-6-Zrtvama-kupuju-mir


Ovde sam uneo linkove pa koga zanima može da pogleda.
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #25 послато: Јун 11, 2012, 14:17:45 »

ГОВОРИТИ У ИМЕ ОНИХ ЧИЈА ЈЕ ЋУТЊА ВЕЧНА

2-део


Да ли сте на основу ваших истраживања 60-их година могли да установите број жртава које су страдале у Јасеновцу и Доњој Градини?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Ми смо гледали да израчунамо приближан број жртава које су се налазиле у гробницама. Оне који су бачене у Саву, оне које су завршиле у Пачилијевој пећи, жртве које су страдале ван логора, а боравиле су у њему, нико не може никада да преброји. Један број деце је одведен у дечји концентрациони логор који су водиле католичке часне сестре. Хрватска је једина земља на свету која је имала концентрационе логоре за децу. Захваљујући томе што се известан број те деце спасао реконструисани су догађаји по њиховом сећању. До сада је пронађено близу 33.209 имена деце која су страдала, за које се знају тачни подаци, порекло, адреса и националност, а претпоставља се да их је убијено 74.360.
     Иначе, начини убијања и третман жртава са хрватске и са босанске стране Саве није био исти. Са хрватске стране је логор је смештен на месту где су се налазила предратна индустријска предузећа, као што су фабрика ланаца или циглана у коју су жртве такође бацане. Ту су људи убијани врло често батињањем моткама и маљевима и све су те жртве углавном претходно опљачкане, изгладнеле, мучене јако дуго.
     Са босанске стране је ситуација била сасвим другачија. Тамо су деца, жене, мушкарци, старци директно из села, у дугачким колонама, пешке одвођени до великих ископаних рака које су биле у Доњој Градини. Ту су одмах убијани, чак нису ни пљачкани, јер за то није било времена. Убити 700 хиљада људи за 4 године то је огроман број, то је 1000, 2000 људи дневно. У тим гробницама ми смо налазили кантице за млеко, флашице за бебе, дечје ноше, златнике, крстиће, све што су људи понели са собом. Грозне су ствари радили, ужасне. Хрватске усташе су се трудиле, за разлику од других убица у Другом светском рату, да своје жртве што више и што дуже муче. Ја сам био у Аушвицу пре одласка у Јасеновац да бих видео како су у вршена истраживања у том логору, како је био организован тај, иначе веома тежак, посао, јер ми нисмо имали искуства у томе. Немци су убијали људе на „индустријски начин“, њима је било важно да те људе што пре доведу, што пре убију и што пре искористе „сировине“ за индустријске производе. Они су тамо, рецимо, производили сапун од људских масноћа, мешан са песком да би био тежи, који је продаван и у Србији, па кад је народ сазнао од чега је тај сапун више га нико није куповао. То су копирали и Хрвати у Јасеновцу. Ко оде на Доњу Градину може још да види остатке казана и пећи где су усташе драле кожу па правиле сапун од људских масноћа.
     На 2 квадратна метра, површини једног просечног гроба, било је сахрањено у просеку 27 људи, једни преко других. Када се истражује једна таква рака, па када у руке узмете поломљену лобању једногодишњег детета, то вас промени заувек. Када год говорим о томе, па и у овом моменту, ја се потресем, а ја сам као судски антрополог свашта видео и навикнут сам на свашта. Онда можете замислити какав је то осећај био. Када видите цуцле, кантице за млеко, флашице...
     Највише злата су, због својих обичаја кићења девојака, имали Роми. И највише злата које је завршило у загребачком Каптолу и Ватикану највећим делом је било не јеврејско и српско, већ ромско. О томе многи не знају и не говоре. Роме су убијале све стране, а њихове жртве никада нико није бројао.
     Говорити у цифрама када је реч о таквом злочину није ни умесно. Ипак, број жртава опомиње на величину усташког злочина. Ми смо у то време израчунали да је било 730 хиљада жртава. Били смо пренеражени, нисмо знали шта да мислимо. Хрвати се у својим извештајима хвале да су до средине 1942. године убили близу милион Срба, а немачки официр јавља у Берлин да то мора бити усташко хвалисање, јер нису могли толико да убију и да та цифра не може бити већа од 400 хиљада.
     Онда закључујемо: ако су усташе до средине 1942. године убиле толико Срба, колико их је онда убијено до 1945? Усташки извори указују на сличну бројку.

Да ли се од тих година Ваших истраживања, када је владао комунистички режим, па до данас нешто променило у односу хрватске државе према јасеновачком злочину, али и српске државе према откривању истине о страдању српског народа у јасеновачком логору?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Владе и режими имају своје интересе. Мени је јако жао што садашња држава Србија има веома сличан став као и претходни режими. Другим речима, о Јасеновцу се не учи у школама, смањују се цифре као да је у интересу политике и једне и друге државе да се о томе не говори, да се прећуткује. Исто се понашају и српски медији и многи српски интелектуалци. Због свега тога је одржана и прва Конференција за истину о Јасеновцу у Њујорку. Због реакције јавности и у Србији и у Хрватској организована је и друга конференција у Бањалуци и трећа у Јерусалиму, а образована је и Комисија за истину о Јасеновцу.

Зашто нема ни једног представника Срба у тој комисији, ви сте представник Велике Британије?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Али нема ни једног Хрвата, ни Словенца, да се не би говорило да је Комисија пристрасна.

Али како онда објашњавате учешће Јевреја у тој комисији?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Али то нису представници Јевреја из бивше Југославије.
     
На који начин ради Међународна комисија за истину о Јасеновцу?
    СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Циљ је објављивање аргумената и публиковање тих излагања. Трудимо се да изнесемо истину на видело. У мају ће бити нови састанак Комисије у Бањалуци на коме ће бити размотрен Закон о заштити спомен подручја Доња Градина, нова поставка Музеја о Јасеновцу и даља заштита стратишта. Треба подићи споменике, пре свега деци која су тамо страдала, треба подићи храм у коме ће посетиоци моћи да се помоле. Требало би да се направи и банка података.

Какву сарадњу Комисија очекује или има са хрватском државом? На какве реакције наилазите?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Хрватска Влада и хрватска држава се труде да побију сваку чињеницу усредсредивши сав свој рад управо на то, на скретње пажње са истине.

Страдање српског народа се поновило деведесетих година прошлог века. Има ли примера у свету да се такви монструозни злочини више пута понове над једном истом генерацијом људи?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Ја сам се у Европу вратио 1998. године и одмах отишао у Републику Српску. Говорио сам нашим свештеницима: немојте да нам се деси што нам се десило са Јасеновцем. Зато сам им рекао да сада, док има живих сведока, забележе податке и сведочанства. Јер ми данас за поједина места у БиХ не знамо ни да су постојала, нема имена ни трагова, само на основу Аустро-угарских карата из 19. века знамо да је ту некада било насеље и да су ту некада живели Срби, јер су сви становници убијени. Матичне књиге су после рата одузете црквама и уништаване.
     У другим деловима света било је страдања у биткама, спаљивања кућа и насеља па су људи гинули. Али се нигде није десило да у једној генерацији, као на подручју Хрватске и БиХ, такав злочин буде поновљен на исти начин. Ја то нисам нигде видео, а видео сам многе грозне ствари.
     Знам да многе људе погађа то што ја говорим, али онај коме се не свиђа да слуша не мора то да чини, као што се десило на Оксфорду када је читава група католичких бискупа напустила салу док сам говорио о томе какве су злочине над Србима вршили Фрањевци. Када сам објашњавао да хрватски народ већ два века Римокатоличка црква васпитава да мрзи Србе и све што је православно и некатоличко, један од тих бискупа је устао и рекао да је Римокатоличка црква искључила Фра Сатану Мајсторовића и још неке за које је утврдила да су злочинци. Истина, рекао сам, али тек када су побили велики број људи. Један бивши жупник из једног малог места на приморју поред Херцег Новог по имену Доминик Мандић, гвардијан Завода Светог Јеронима у Ватикану, 35 година је посветио разради стратегије разбијања југословенске државе, а с друге стране био је главни организатор пацовских канала пребацивања новца и злата из Јасеновца и других концентрационих логора у Ватикан да би се њиме плаћало избављање највећих усташких кољача који су пребачени у Северну и Јужну Америку. Папа Јован Павле Други је прогласио за блаженог надбискупа Алојза Степинца, а ја имам податке да је он благосиљао усташе које су му доносили котарице извађених очију из глава живих жртава које су после страдале у Јасеновцу. Тај исти папа је два пута долазио у Босну и два пута у Хрватску, било му је на пар километара да оде до стратишта, али то никада није урадио. „Ви се клањате таквом поглавару“, додао сам, и они су тада напустили салу.
     Ја тврдим да се и данас врше две врсте геноцида на српским народом: културни – затирањем ћирилице, избацивањем из наставних програма најзначајнијих српских писаца и слично, и пасивни геноцид – прећуткивањем и заташкавањем истине.
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #26 послато: Јун 11, 2012, 14:29:27 »

ГОВОРИТИ У ИМЕ ОНИХ ЧИЈА ЈЕ ЋУТЊА ВЕЧНА
3- део


Шта мислите о новој музејској поставци у Јасеновцу?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Она не говори о броју жртава под изговором да нико тачан број неће моћи ни да докучи. Али тиме што не говоре о броју жртава прећуткују величину злочина. Затим, ова поставка је покушај да се прикаже да је то био радни логор, или један од логора где су људи долазили, радили и умирали, а не да је то заправо била фабрика смрти. Треће, кажу да су жртве само оне којима знамо име и презиме, а не говоре ко је ту страдао, да су ту страдали Срби, да је то живаљ који је директно из кућа довођен у ту кланицу. Нигде се не говори да су ти људи убијани на најмонструозније начине, а све ће се завршити тиме да ће јасеновачко стратиште почети да личи на „лепо голф игралиште“ или оно што је хтео Туђман – да Јасеновац претвори у гајилиште барских птица и ловиште. Јавно сам га упозорио преко светске штампе да не верујем да ће ико ту да пикникује, ако зна да само метар испод земље зуре празне очне дупље несрећних усташких жртава.

Да ли ће истина добити своје праве размере и стићи тамо где треба?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Ја желим да ми отворимо Музеј холокауста и геноцида и да имамо институцију која ће се бавити утврђивањем и обелодањивањем истине о Јасеновцу. Београд је први град у свету у коме су за убиства коришћени камиони у које су стављане жртве, затим би били пуштани издувни гасови, па док их довезу од Ташмајдана до Сајмишта они би већ били мртви. Мислим да би тај Музеј, због тога, требало да буде подигнут на Сајмишту. Има много ствари које би наша земља могла да уради, али није урадила. Лешеви који су испливали у Београду су обдуковани у Заводу за судску медицину. Ти обдукциони протоколи постоје у старим пожутелим кутијама и данас. Никад их нико није отворио.
     Затим, по многим српским гробљима постоје споменици, чланови породица су на неки начин дошли до лешева или су за спомен убијенима подигли споменике и написали да су страдали у јасеновачком логору. У једном разговору са нашим Патријархом, када сам ја рекао да би било добро да обележимо свако место страдања бар једним крстом, он ми је одговорио да би нам цела Србија била под крстом. И то је, нажалост, тачно.
     То незапамћено страдање Срба у Јасеновцу полако постаје историја, али о томе мора да се зна, јер се геноцид над српским народом наставља. И протеривање Срба који нису страдали у Јасеновцу, у Војводину и којекуда после Другог светског рата, и то је геноцид, као и протеривање нашег народа из Хрватске у последњем рату. Није ли геноцид када ви протерате 200.000 Срба из Хрватске? На нама је да говоримо у име оних који то више не могу, а ја сам се на то зарекао у Јасеновцу – да ћу док ме буде говорити у име тих жртава.
     Истина је метар и 20 центиметара испод земље, копајте па видите да ли сам погрешио. Ако јесам, ви ме исправите.

Ви сте пратили и поступак обдукције жртава у Сребреници. Каква су Ваша запажања о тим истраживањима?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Пратио сам то истраживање врло помно. Прво морам рећи нешто о тиму који то ради. Међународна заједница је скупљала стручњаке из разних земаља, школоване на различите начине, који говоре разне језике. Они мало знају о месту где се налазе, методика рада им је различита. Тако су нпр. амерички стручњаци почели да израчунавају узраст жртава на основу дужине костију и после две године рада почели да публикују радове у којима кажу да њихове таблице, које су учили на америчким факултетима, не могу да се примене на Европљане. Наравно да не могу да се примене на ове наше Европљане који живе у овом делу Европе, јер су прављене према оним Европљанима који су се иселили у Америку, англосаксонског и германског порекла.
     Пошто је то много непријатно радити, многе од тих стручњака је мрзело или нису желели ни да скину одело са лешева па да их премере, већ су позивали рођаке и испитивали их о висини жртава и другим подацима. Можете мислити какве су ту грешке настајале. Даље, узорке за ДНК анализу узимате од рођака жртве и са леша. Та метода је врло спора и многе су ствари урађене на брзину. Опет, показало се да је лабораторија, прегледајући два пута исте узорке, долазила до потпуно различитих налаза. Ако хоћете да будете сигурни у ДНК анализу увек морате узорке под шифром послати и некој другој референтној лабораторији да бисте упоредили налазе. Али, то је врло скуп поступак и примењује се само код неких историјских и изузетно значајних личности, јер једна анализа кошта 800 долара.
     У Сребреници је јако мало лешева идентификовано. Они могу да обраде 40, 50 случајева за годину дана.
     Знам поуздано да је садашњи министар одбране, иначе изванредан судски медицинар, обдуковао преко 3.500 хиљаде лешева из Сарајева и околине, донео обдукционе протоколе и показао Британском парламенту у своје време. О томе нисам видео да се прича у Србији. Али су зато по Босни скупљани лешеви Муслимана и доношени у Сребреницу како би био повећан број муслиманских жртава.

Одакле Вам те информације?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Имам доста својих студената који су стручњаци и раде тамо. Они ме често зову и питају понешто или обавештавају шта су радили. Неке ствари још нису за објављивање, а неке су већ објављене. Тако да ја имам поуздане информације.

Проф. др Србољуб Живановић је осамдесетих година утврдио чињенице на основу којих је Свети архијерејски сабор прогласио Светим мошти Деспота Стефана Лазаревића, пронађене у манастиру Копорин. Остављајући по страни медијску и пажњу јавности која је букнула са сазнањем да се тренутна истраживања у манастиру Манасија врше јер је пронађен скелет за који се сумња да припада Деспоту Стефану Лазаревићу, питали смо др Живановића за његов суд о значају Светих мошти у духовном, историјском и националном контексту?

СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Што се тиче најновијих истраживања, могу да кажем да судски медицинари, антрополози или вештаци не проглашавају скелет моштима већ само износе на видело чињенице. Ако се ради о судском случају пресуђује суд, а у случају мошти одлуку доноси Свети архијерјски сабор који је, на основу мојих налаза и налаза других људи, донео одлуку да су пронађени остаци у Копорину мошти Светог Деспота Стефана. Тако ће бити све док Свети архијерејски сабор СПЦ не донесе другачију одлуку. Ја само мислим да тренутно не постоји довољно чињеница за изношење овакве тезе.
     Ни један научник неће да каже: открио сам нову звезду, док нема снимке неба и не утврди да није грешка у фотоматеријалу или провери да се не ради о муви на телескопу. Дакле, прво се проверава, затим се јавља другим научницима који се сличним истраживањима баве.
     Мој је утисак, мада ја нисам археолог, да је гробница пронађена у Манасији из каснијег периода, вероватно око 17. века. Што се осталих чињеница тиче ја бих волео да видим доказе о томе.
     На фотографијама скелета из Манасије не виде се обољења, повреде нити хируршке интервенције на костима, ни један ожиљак зарастања, опоравка, који би морао да се види на тим костима јер имамо чврсте историјске доказе и изворе који о томе говоре. Јер ако је онај млетачки посланик рекао: видео сам високог господина (мислећи на деспота), добро се осећа и више не храмље, и то шаље дужду у Венецију, значи да је тај високи господин храмао. Ако ви храмљете, онда вам кост мора бити краћа или мора да постоји неки знак обољења који би о томе говорио. И много других доказа из писаних извора ми смо пронашли на моштима у Копорину. То је све снимљено, а научно-образовна редакција РТС је све забележила камером. Исти археолог који је вадио кости из гроба у Копорину, господин Марин Брболић, пронашао је и гроб у Манасији. Он ми је показао гроб и рекао да нема ни један археолошки налаз, али да своје тврдње заснива на записима Константина Философа који, описујући догађаје после изненадне смрти Деспота Стефана, каже да је његово тело било пренето у Ресаву да би било сахрањено у „његовој цркви у Ресави“. Знамо да је Деспот подигао манастир Манасију у Ресави као своју задужбину и да је желео да тамо буде сахрањен, а географски Копорин је ван Ресаве. Ја бих само да подсетим да у то време нису биле исте географске границе као сада, а као научник, а не из личне суревњивости, заинтересован сам да видим те друге доказе.
     Марин Брболић ми је рекао да су ДНК анализу вршили упоређивањем са узорцима моштију Светог Кнеза Лазара. Сећам се, патријарх Герман је пресвлачио мошти Кнеза Лазара пред полазак по Србији, дакле он их је додиривао као и свештеник, тада богослов, који је помагао. А додир са узорком може дати погрешан резултат. Зато је требало да се на прави начин узму узорци, а то у Србији нико не ради на прави начин. Метода коју ја препоручујем за узимање узорака са скелета описана је у књизи која изашла 1982. године и та се књига сада користи као уџбеник у целом свету.
     Ако прочитате мој извештај о том истраживању у Копорину, у једној од последњих реченица ја сам рекао да се највероватније ради о моштима Деспота Стефана Лазаревића и иза тога стојим све дотле док неко други у науци не дође до неких нових налаза. Тиме сам се оградио, јер не можете на искључив начин писати научни рад.

Да ли присуство толиког броја Светих мошти код Срба привлачи пажњу и светске јавности? Да ли у свету знају за постојање толиког броја Светих мошти у Србији?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: За дивно чудо знају, можда и више него овде. Посебно су упућени у Кембриџу, у Оксфорду, у тим центрима, и наравно жале што они то немају. Јер, замислите шта би значило Великој Британији да има мошти једног свог аутентичног светитеља? Они немају ни једног свог светитеља осим Светог Едварда, а занимљиво је да се његове мошти налазе у православном руском манастиру, јер је он светитељ из периода пре раскола Цркве.
     Говорио сам пре свега са богословима и верницима о томе, јер као верник, сматрам да треба поткрепити и туђу веру. Прича о нашим моштима управо је то – учвршћивање у вери.
     Замерам неким историчарима наше Цркве овде, у Београду, што занемарују и прескачу прве године хришћанства. Моја покојна супруга, археолог, показала је у свом раду да су Срби први пут дошли у додир са хришћанством 57. године, да су се срели са Светим Павлом. Свети Андреј је путовао 4 пута овим крајевима, од Далмације до Војводине, као и многи њихови ученици. Сва четири предлога Символа вере, од којих је последњи усвојен на Никејском сабору, писани су у Сремској Митровици. То многи овде не знају, а то пише у свим књигама по свету, пише и у енциклопедијама. Зашто је Свети Сава успео у Србији? Зато што је српски народ био православан, осећао је потребу за Црквом и само је чекао и очекивао кад ће да дође неко ко ће му у томе помоћи.
     Код нас је у том раном периоду било много светитеља. Рецимо Свети Синерот, Свети Димитрије Солунски који је лежао у Митровици и по коме је овај град и добио име. Мошти су украдене и однете у Ватикан, али су пре пар година враћене цариградском Патријарху као знак пријатељских односа две цркве, те се сада налазе у Солуну. Па узмите пример Светог Теодора Тирона чије се мошти чувају у манастиру Хопово. Дакле, заиста имамо пуно светитеља.

Ви сте директор Европског института за проучавање историје древних Словена. Чиме се бави Институт и на који начин се публикују та истраживања?
   
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: У Београду је живео професор Радивоје Пешић, који је прочитао етрурско писмо, дешифровао винчанско писмо и тако даље, и који је имао велики круг сарадника са којима је радио. Међу њима је била и моја супруга. Појавила се тако идеја да се у свету оснује један институт који би се бавио проучавањем древних Словена до стварања феудалних држава, јер од стварања феудалних држава постоје историчари, политичари, а једино аутентично и тачно што може да се каже о древним Словенима темељи се на налазима из ранијег преиода.
     Тако је у Лондону основан Европски институт за проучавање древних Словена који пре свега повезује научнике који се овом темом баве и људе који би стипендирали и помогли реализацију таквих научних пројеката. Период који је обухваћен овим истраживањима је отприлике првих 1000 година нове ере. У књизи моје супруге је, на пример, објављено да су Скити, Сармати и Словени исти народ. То се поклапало са антрополошким налазима мога професора који је још 1935. године у Немачкој објавио да у гробовима у Требевишту, где су пронађене оне чувене златне маске, леже исти људи који данас живе ту. Ја сам касније утврдио, истражујући многа гробља, да се ми никада нисмо ни досељавали овде, ми смо ту одувек. Долазиле су неке мање групе, наметале своју власт, организовале народ па нападале Византинце. Тако се 557. у списима први пут и помињу Словени који су нападали Солун, али не зато што су они тада дошли већ зато што су тада постали занимљиви историографу.
     Ми овде живимо од времена индоевропских племена, а утицаје смо примали са свих страна. То се јако добро види на једном гробљу које се простире од Дунава према Пожаревцу. У делу најближем Дунаву имате остатке Кромањонаца, а даље према Пожаревцу савремене гробове. Када их упоредите видите да су антрополошке карактеристике тих људи исте.

Које су то антроплошке карактеристике Словена?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Имате разне избочине, рељефе одређене врсте. Ако желите да знате да ли сте ви потомак Кромањонаца и Динараца опипајте лобању изнад темена. Ако осетите једну квргу под врховима прстију, знајте да сте староседелац. Ако је све глатко, однекуд су ваши стари дошли. Има још разних појединости које то доказују.

Да ли можете, када сретнете човека, на основу његове грађе и одређених карактеристика, да наслутите ком народу припада?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Велика археолошка ископавања вршена су у Челареву где је пронађено једно гробље монголске популације. Ја сам испитивао те скелете. Кренем тако аутобусом у Нови Сад и на станици видим човека потпуно исте физиономије као што је била физиономија онога кога смо пронашли у монголском гробљу. Ја бих га питао одакле је, па слушам на ком језику говори. Чујем говори мађарски и улази у аутобус за једно мађарско село крај Новог Сада. И мени онда сине! То је та популација која преживела и остала овде, то су Мађари. Одем у Британски музеј, направимо Ц 14 анализу скелета тих из Челарева и утврдим да се време из кога потичу креће од 950. до 1050. године, дакле период када су Мађари населили ове крајеве.

Природа посла Вам је таква да се увек налазите негде између овог и оног света. Да ли то што сте верујући човек, а истовремено научник који своја истраживања темељи на доказима и чињеницама природних наука, даје један додатни квалитет и додатну димензију Вашем научном раду?
     
СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Почео сам да верујем још као дечак, знам тачно који је догађај то преломио у мени. Када ми је отац био затворен у логору молио сам се да га пусте за нашу славу. И десило се немогуће, Немци су га заиста пустили на један дан, да дође кући. Пре свега, на мене је утицало моје породично православно васпитање. На тај начин сам стекао неке особине и прихватио одређене начине опхођења према људима, што ми је пуно помагало у медицини, јер сам боље могао да схватим болесног човека, човека који пати, умирућег човека, али и радост рађања.
     Научници кажу: нашли смо ове фосилне кости. Ја погледам – то су кости прамајмуна. Ја кажем – јесте. Покажу други фосил и кажу: ово је фосил човека. Ја кажем јесте, то је фосилна људска кост. Али ја никада нисам видео нити сам успео да се уверим да постоји неки прелазни облик између фосилног прамајмуна и фосилног прачовека. Уз своје дубоко поштовање према Дарвину и свим тим теоријама, ја увек изјављујем да ја ту нисам видео доказ еволуције, јер нисам видео тај прелаз. Оно што сам видео јесте да су сва жива бића мање-више организована на истом принципу. Ја као научник тражим чињенице, нека ми их пруже па ћу веровати у еволуцију. До тада не. Мада, често ме питају у научним круговима: а да ли си ти видео Бога, имаш ли ту чињеницу? Ја им кажем – нисам га видео, али сам га осетио. Нашалим се са Енглезима и кажем им да је чињеница што сам преживео 8 енглеских бомбардовања доказ да су у односу на Божју заштиту били неефикасни.
     Људи мисле да сам урадио неке тешке и готово немогуће ствари, а ја верујем да ми је Бог у томе помогао.

Разговор водила и приредила: Лидија Глишић

________________________________________
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #27 послато: Јул 18, 2012, 04:35:49 »

Главашеве жртве приписали Србима


Бранимир Главаш није крив за убиства цивила у Осијеку, за шта је правоснажно осуђен на осам година затвора. Бранко Ловрић, Богдан Почуча и Петар Ладњак, тројица од десеторо убијених у акцији Селотејп, те Ђорђе Петковић, убијен у акцији Гаража, жртве су "великосрпске агресије"!


Тако, наиме, стоји на споменику подигнутом на левој обали Драве, надомак Капелице мира, у част погинулим бранитељима и цивилима убијенима у Осијеку током Домовинског рата, пише "Јутарњи лист".
 

"Овим спомен-обележјем одајемо почаст бранитељима и суграђанима - жртвама великосрпске агресије на Град Осијек, Осјечко-барањску жупанију и Републику Хрватску", дословце стоји на споменику откривеном поводом Дана осјечких бранитеља, 28. јуна, пише лист.

Међу 397 "погинулих суграђана", како стоји на споменику, нашла су се и имена оних за које је судским пресудама утврђено да су убијени у акцијама названим Селотејп и Гаража, за које је осуђен Бранимир Главаш и због чега у Мостару издржава затворску казну.

На попису страдалих цивила, "жртава великосрпске агресије", нашла су се и имена Вукашина и Светозара Булата, те Саве Павитовића, убијених у Чепину 1991. За та убиства правоснажно су осуђени припадници Хрватске војске, Фред Маргуш и Томислав Дилбер. Маргуш је добио 15 година затвора, а Дилбер три. Иако је председник градског Одбора за бранитеље Миљенко Колобарић на свечаном откривању споменика с именима 1.327 погинулих бранитеља и 397 "убијених суграђана" рекао да се на прикупљању података радило више од три године, тај је посао обављен или невероватно траљаво, или крајње тенденциозно, констатује "Јутарњи лист".

Потпуно је нејасно како су се имена неких жртва из акције Селотејп и акције Гаража, као и оних убијених у Чепину, нашла на споменику жртвама великосрпске агресије, а изостављена су имена осталих седморо убијених у акцији Селотејп, као и име Чедомира Вучковића, који је у гаражи надомак зграде заповедништва одбране Осијека био присиљен да пије акумулаторску киселину, од чега је и преминуо.

На споменику се не налазе ни имена још трију жртава за чију је ликвидацију такође осуђен Фред Маргуш. Такође, међу именима 1.327 погинулих бранитеља налази се и швајцарски новинар Кристијан Роберт Вуртемберг, убијен у Осијеку крајем 1991.
Мада истрага о његовом убиству никада није спроведена, у бројним текстовима у страним медијима за то убиство је оптуживан Едуард Флорес, заповедник Интернационалног вода у саставу 160. осјечке бригаде.

Имена британског фотографа Пола Џенкса, убијеног у околини Осијека док је истраживао сумњиву Вуртембергову смрт, међутим, нема на попису цивилних жртава.

(Е.В., Вести)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #28 послато: Јул 25, 2012, 10:26:14 »

"Za Srbe treba ponovo otvoriti Jasenovac!"



Porodici prve pevačice „Magazina“ domobran preti zbog stana:

Ljiljana Nikolovska, nekada omiljena pevačica hrvatske grupe „Magazin“, koja već godinama živi u Americi, ovih dana zajedno sa svojom porodicom proživljava pravu dramu nakon što im je Hrvatska posle 20 godina vratila stan u Splitu.

Iako su na sudu Nikolovski dokazali vlasništvo nad stanom u Kaštelanskoj 8, bivši stanar, penzionisani domobran Zlatko Ljubičić, već danima im ispred vrata preti i zastrašuje ih, pa im je tako juče preko društvene mreže „fejsbuk“ poručio da „treba ponovno otvoriti Jasenovac i Staru Gradišku da ih nauče pameti“. Nikolovski su izloženi konstantnoj torturi, a pored pretnji na „fejsbuku“ i okupljanja ispred vrata, porodica Ljubičić na razne načine vrši pritisak, pa čak Nikolovskima pušta i snimke hrvatskih borbenih pesama.
- Eno poziva na ubijanje. ‚Oćemo ga prijaviti ili mu dati još jednu šansu? - napisala je Ljiljana u jedoj od poslednjih poruka na „fejsu“. U očaju, ona je na društvenoj mreži napisala da pravde u Hrvatskoj nema i nagovestila da će njena porodica svoj slučaj izneti pred međunarodnim sudom.
- Ići ćemo na međunarodni, papiri su svi posloženi... - poručila je Nikolovska.

Alo
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #29 послато: Август 06, 2012, 21:59:28 »

Први војни свештеник Хрватске упоредио Степинца са Христом

ОКУПЉЕНИМА НА КНИНСКОЈ ТВРЂАВИ ПРЕНЕО ПОЗДРАВЕ
„НАШИХ ГЕНЕРАЛА ИЗ ХАГА“, ПОСЕБНО ГОТОВИНЕ И МАРКАЧА


                                                  Јурај Језеринац

     ВОЈНИ ординариј Хрватске Јурај Језеринац - највиши војни свештеник Хрватске - упоредио је у суботу увече - на миси на Книнској тврђави, уочи обележавања 17. годишњице војно-полицијске акције „Олуја“ - кардинала Алојзија Степинца са Исусом Христом.

        Додуше, у вешто одабраној индиректној форми. Монсињор Језеринац рекао је - а пренела је ХИНА - да су у историји постојали многи неправедни судови који су осудили, на пример, Исуса Христа или кардинала Степинца.

        Војни ординариј је окупљенима, већ на почетку мисе, пренео поздраве, како је рекао, „наших генерала из Хага“, посебно Анта Готовине и Младена Маркача.

„Недавно сам служио мису у Хагу и они су захвалили за подршку“, казао је Језеринац.

        Језеринац је позвао Хрвате да трајно памте „велика дела, занос и љубав којом су хрватски бранитељи кренули у одбрану домовине, а многи су дали и своје животе“.

        На Книнској тврђави били су вршилац дужности председника Хрватског сабора Јосип Леко, министар бранилаца Предраг Матић и начелник Генералштаба Оружаних снага Хрватске, генерал Драго Ловрић.

fakti
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #30 послато: Август 06, 2012, 22:02:49 »

Цитат
Први војни свештеник Хрватске упоредио Степинца са Христом

Хрвати терају путем НДХ.
Вероватно их зато и примају у ЕУ, стари сарадници морају да буду запажени чланови IV Рајха !
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #31 послато: Август 17, 2012, 15:23:49 »


Клали су нас увек,муслимани из Бужима,па усташе из Глине

Прича о Обљају идентична је судбини стотинама српских села у Хрватској, која живе своје последње дане. Села која умииру са својим последњим становницима. А Обљај је не тако давно био једно од највећих српских села на Банији, на самој граници са Босном и Херцеговином.



Станко Ћана Лончар (стоји) са супругом Маром и комшијом Стеваном Баљком

Станко Ћана Лончар, 78-годишњи Обљајчанин са којим ће умрети и његов Обљај, добро се сећа времена када је у селу било 200 домаћинстава, а имало је и станицу Жандармерије, школу, цркву, дом, неколико кафана и продавница. Сада се могу видети само остаци тога, нагорели, порушени и запуштени. Тек десетак старијих вратило се после "Олује", да своје последње дане проживе у селу, које ће нестати заједно са њима.

- Волео сам дрвене куће. Моја је изгорела у "Олуји". А рекао ми је једном мој пријатељ: "Ћана, у свему си паметан, али у једном ниси. Лепо си и тврдо направио то стање, али му је једина мана што лако плане". И баш је човек погодио. Сада ме усташе уверавају да су ми кућу запалили муслимани, а ови опет пребацују на њих. Ја ту нисам био, па не могу ништа да тврдити, а питање је само ко је од њих први стигао до моје куће - покушава да реши ту енигму Ћана.


Коњи су Ћанина љубав


Ратови су оставили жиљке и на селу и у Ћанином домаћинству. Из Првог светског рата није му се вратио деда, у Другом је изгубио оца, а у овом последњем сина јединца. И то је њему и супрузи Мари непреболна рана. Живот је за њих стао пола године пре "Олује", у децембру 1994, када им је погинуо Станиша и још тројица првих комшија, младићи од 20 година.

- И зато сам одлучио да никуда не идем, када је кренула "Олуја", у августу 1995. Спремио сам за пут унука који је тада имао непуну годину дана, снајку и супругу Мару. Али Мара ме је тада заклела да се морамо заједно борити за унука. Запутили смо се у избеглиштво, али смо се већ следеће године вратили у Обљај. У повратку нам је полиција у Сиску отела трактор. Имали смо за њега крајинске папире, што их је иритирало - присећа се Ћана тих првих повратничких дана.



Зарасло гробље


Три године је чекао да му врате трактор. У међувремену, било је то у јесен 1997, провалили су у закључану стају провалили су и одвели му две кобиле и две краве. И полиција је дошла да прави увиђај, а они су то и урадили, убеђен је Станко. Претили су му да не баца љагу на њих и државу, а он им је одговорио: "Јадна је то држава ако у њој не смеш истину рећи."

Када се вратило њих десетак у Обљај, били су изложени сваком терору. Свима су у глуво доба ноћи, али и усред дана крали стоку. Али људи су били у страху, па су ћутали. Једино је Станко од почетка тврдио да их полиција терорише и пљачка. Зато никада нису ни похватали лопове. Коње су, у по бела дана, одвели и његовом првом комшији Стевану Баљку. Присећа се Ћана како је Стево говорио како има и поштених Хрвата. "Ти поштени ће те опљачкати", опомињао га је Ћана, а тако се и догодило.

- Данима им точиш ракију, куваш кафу, спремаш мезе и на крају те опљачкају - каже Ћана. - Мој унук је хтео да живи у Обљају. Како да дете изложим том ризику? Зато сам рекао снајки да се поново спрема за избеглиштво у Србију. Отишли су 1997. Сада је унук пунолетан и са мајком живи у Новом Саду.


Сматра да овде нема будућности ни за кога и подсећа на несреће којима су у овим крајевима Срби били изложени.

- Клали су нас увек. Долазили су муслимани из Бужима и убијали нас, па усташе из Глине. У нашој цркви у Обљају клали су жене и децу, а никад наши нису отишли у Глину и Бужим да се свете. Хрвати су једва дочекали овај рат да заврше посао са Србима. И посрећило им се. Добили су државу без Срба, а такву су одувек сањали.


Станко - Ћана Лончар сматра да је бесрамна лаж да су Срби рушили Југославију.

- Па једино смо је ми желели и зато смо платили цех. Ко ју је рушио био је награђен, и муслимани и усташе. А сада Хрвати туже Србију за геноцид и етничко чишћење. Мој Обљај је умро за векове, али и 800 обљаја по Хрватској је мртво - огорчен је Ћана због хрватског лицемерја. - Када се поведе разговор о етничком чишћењу и геноциду, Хрвати би требало да ћуте. Они су мањинска питања, поготово српско, решавали у јамама безданкама и логорима, па би било пристојно од њих да другима не попују...

(М.Рокнић, Вести)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #32 послато: Септембар 06, 2012, 23:17:25 »

Село с једним становником

Када је пола године после "Олује" бака, данас 92-годишња, Драгица Вранешевић пожурила да се из избеглиштва у Србији врати у своју Буковицу на Кордуну, није ни слутила да ће цело село бити њено. Прошло је већ 17 година и сада и она види да ће Буковица умрети заједно са њом.

ИМА КО ДА ЈОЈ ЗАПАЛИ СВЕЋУ: Драгица Вранешевић


До села више нема ни путоказа, ни путева, само једна проходна стазица кроз густу шуму. Утабао ју је унук Милан, бакина узданица, који конобарише у Топуском и редовно је посећује. Вероватно би и он, као и његови вршњаци, завршио негде у белом свету, али није могао оставити баку, која га је подигла када је са четири године остао без мајке. Сада јој то на најбољи начин враћа. Сваки слободан тренутак користи да је посети. Лети се то може чинити лако, али када завеје снег пешачење кроз шуму и не делује нимало романтично. Али за Милана то није несавладиво.

Бака Драгица није у евиденцији ни Црвеног крста, ни социјалних служби, нити хуманитарних организација јер њихова теренска возила нису подесна за једину козју стазу која води до Буковице. А до рата је у то село са педесетак домаћинстава водио добар пут, имало је струју, водовод, а сада нема ништа од тога.

Због тога се у село нико и није вратио, а надлежни кажу да им је прескупо да одржавају пут и поправе електричну и водоводну мрежу само због једне старице. А она им и није много додијавала јер до одговорних из своје Буковице и не може доћи. Тако су сви мирни и спокојни. И Буковчани у избеглиштву, и бака Драгица, и држава.

Тада је у селу затекла само један брачни пар својих вршњака. Баћо Далматинац, како су га Буковчани звали, и његова жена Мара нису бежали, уверени да ће их "ослободиоци" поштедети, јер је он Хрват из Далмације, који је као младић после Другог светског рата залутао у Буковицу, заљубио се у Мару и ту остао. Они су једини дочекали Драгицу када се вратила из избеглиштва. Али се нису дуго дружили, тек неколико месеци. Далматинца и Мару рафалима су на кућном прагу годину дана после "Олује", изрешетали пљачкаши. Полиција их и данас "тражи".

Но, бака Драгица не страхује од таквих посетилаца. Њој, каже, немају шта узети, а тешко би је у буковачком беспућу и нашли. Тако и Буковица и бака Драгица живе у неком посебном миру, заборављене од свих. Ником више нису терет, ништа не траже, ником се не надају и мирно чекају свој крај. А унук је ту, каже Драгица, да запали свећу и затвори последња врата у Буковици.


Цитат
Царство вепрова

Правила игре постављена су још у "Олуји". Сада је то и Драгици јасно. Да јој није унука, каже, сахраниле би је дивље свиње. Њена Буковица предвиђена је као њихов атар, а она то није знала када се враћала из избеглиштва.

(М.Рокнић, Вести)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #33 послато: Октобар 11, 2012, 08:12:54 »

Нови председник хрватског Сабора рођен у Србији


Уз једногласну подршку 123 заступника СДП-овац Јосип Леко изабран је јутрос за деветог председника Хрватског сабора. Нови председник хрватског Сабора рођен је 1948. у војвођанском месту Плавна недалеко од Бача, у Србији.

Леку је на место другог човека у држави предложила владајућа коалиција пошто је преминуо Борис Шпрем досадашњи председник парламента, који је ту функцију обављао тек нешто више од девет месеци.

"Дуго сам у Сабору и имам искуство, али преузимањем ове дужности заиста осећам одговорност, према вама заступницима, према грађанима и укупној јавности. Својом и вашом дужношћу у Сабору сматрам најважнијом очување демократије, демократских вредности, толеранције и уважавања различитих политичких опција", поручио је у свом говору новоизбрани шеф парламента. Леко је своју нову улогу сликовито описао.

"Своју улогу видим као заповедник брода на линијског пловидби с тим да морам пазити да сви путници и чланови посаде остваре своје интересе како би брод на крају мандата дошао до свог циља - бољег живота грађана Хрватске", нагласио је Леко.

У Хрватској, додао је, на срећу не одлучује појединац јер смо парламентарна

демократија.

"У Хрватској је власт подељена на извршну, законодавну, судску, да не спомињем и четврту власт, што су банке", упозорио је Леко који је поручио заступницима како од њих очекује помоћ, толеранцију, усулашавање ставова.

"Не због мене него због општег интереса", истакао је. Споменуо је и свог претходника Бориса Шпрема.

"Имао је визију на којој му се захваљујем и твдим да ћу тим путем наставити", обећао је Леко.

Именовање Леке било је очекивано и пре него што је формално предложен јер је у овом мандату изабран за првог потпредседника Сабора, а управо на њега је Шпрем пренео овлашћења пошто је у јуну завршио на лечењу.

Новом председнику парлемента одмах по избору честитао је и председник Владе Зоран Милановић који је с делом министара пратио његово именовање.

Цитат
Биографија Јосипа Лека

 
Леко има 64 године, дипломирани је правник, члан је СДП-а од 1990. године, а у Сабору протеклих 12 година. У странци у другом мандату обавља дужност председника Главног одбора.

Нови председник хрватског Сабора Јосип Леко рођен је 1948. у Плавни недалеко од Бача, у Србији.
Основну школу и потом гимназију завршио је у Лиштици (данас Широки Бријег) у Херцеговини, Федерација БиХ, а дипломирао је на Правном факултету у Загребу.

Члан је Социјалдемократске партије (СДП) од оснивања те странке, а од 2008. и председник Главног одбора СДП. Десетак година био је пословни директор те странке. Био је председник Надзорног одбора Хрватске радио телевизије. После промена и првих вишестраначких избора у Хрватској, од 1989. до 1991. био је директор у великом трговачком и угоститељском предузећу "Загрепчанка".

Био је правни референт предузећа "Славонија ДИ", потом је радио у општини Нови Загреб, да би од 1986. до 1989. био друштвени правобранилац самоуправљања.
Посланик у Сабору Хрватске био је у свим сазивима од 2000. године. Од децембра 2011. био је потпредседник Сабора.   
(Блиц,Вести)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #34 послато: Октобар 13, 2012, 21:56:30 »

ВАТИКАН, УСТАШЕ И ЕКУМЕНИЗАМ: ИМА ЛИ НАДЕ ЗА ПОКАЈАЊЕ?



ДА ЛИ ЈЕ НА ПОМОЛУ ПАПИНО ИЗВИЊЕЊЕ?

У интервјуу који је дао дневнику „Данас“ око Васкрса 2О12, епископ ремезијански Андреј, викар патријарха србског г. Иринеја, најавио је да су могуће позитивне промене у односу Ватикана и СПЦ. По њему, „истина је да постоји добра воља код званичне Римокатоличке цркве да се и тај проблем усташтва из Другог светског рата још једном размотри, не само са историјске тачке гледишта, после чега ће сигурно уследити извињење Светог Оца, као што смо то видели почетком 21. века у Атини, поводом посете папе Јована Павла Другог Грчкој, када се он извинио због злодела крсташа над источним хришћанима у средњем веку, пре свега се то односи на Четврти крсташки поход из 12О4. године на Цариград“. (1) Епископ Андреј изнео је став по коме је главни разлог што папа неће бити позван у Ниш 2О13, на прославу 17ОО-годишњице Миланског едиката (који би, пре свега, требало славити у Милану, зар не?) чињеница да је у Другом светском рату у НДХ извршен геноцид над Србима, при чему се данас „многи Римокатолици гнушају поступака учињених у име Римокатоличке цркве од стране Хрвата“ (2). Ова оптимистичка изјава србског архијереја очито је плод жеље да, у временима турбуленција терминалног глобализма, што пре дође до зближавања с Римом (ради, како неки мисле, „заједничког сведочења“ хришћанства у секуларизованој Европи).То зближавање је, за сада, бар кад су Срби у питању, немогуће управо због сећања на догађаје из Другог светског рата на територији нацифашистичке марионетске творевине зване Независна Држава Хрватска.

ТОМПСОН У ВАТИКАНУ, ТРИ ГОДИНЕ ПРЕ ОПТИМИЗМА ВЛАДИКЕ АНДРЕЈА

Дан пре но што је папу Бенедикта Шеснаестог у Ватикану посетио оновремени председник Хрватске, Стјепан Месић, то је, новембра 2ОО9, учинио Марко Перковић Томпсон, популарни хрватски певач, који на својим концертима пева о усташким кољачима, попут Павелићеве десне руке, Макса Лубурића и команданта „Црне легије“, Јуре Францетића. О њему стручњак за србско-хрватске односе, Ратко Дмитровић, каже: “Забрањен му је наступ у неколико европских земаља што, видимо, није сметало папи Бенедикту да га прими и благослови“. (3) Ипак, по Дмитровићу, „одлука папе Бенедикта Шеснаестог да у службену аудијенцију прими хрватског певача Марка Перковића званог Томпсон изненадила је само оне који не познају историју 2О. века. А та историја крцата је доказима да још од тридесетих година прошлог века преко Другог светског рата па све до данас траје веза између Свете столице и усташког покрета. И трајаће, нема дилеме“. (4)

УСТАШТВО ИЛИ КРОАТОПАПИЗАМ У АКЦИЈИ

Усташки покрет је себе од почетка доживљавао као нераскидиви део папистичког хришћанства Запада, својеврсну крижарску војску против „шизматика“ (православних Срба), Јевреја и комуниста. У званичном „Службовнику усташке војске“, тачка 6, налази се усташка заклетва: “(Ја Н.Н.) Заклињем се Богом Свемогућим и свиме што ми је свето, да ћу се држати усташких начела и прописа, безуслово извршавати све налоге Поглавника, да ћу сваку повјерену ми тајну најстрожије чувати и никада ништа никоме одати. Заклињем се да ћу се у усташким редовима борити за извојевање самосталне хрватске државе и све учинити што ми Поглавник наложи. Ако се огријешим о ову заклетву, има ме по усташким прописима стићи казна смрти. Тако ми Бог помогао. Амен“ (5). У тачки 9, пише, између осталог, следеће: “Побожност је темељ ћудоредног живота и побуђује на вјерно извршавање дужности. Треба увијек имати на уму Бога, којега смо призвали, да нам буде свједок код полагања свете усташке присеге. /.../ Побожан човјек увијек настоји да изврши заповијед божју, а тим више смо ми дужни извршавати уговоре, на које смо се драговољно обвезали пред Богом, да ћемо их извршавати. Побожност нас подсјећа увијек на присегу, којом се ми драговољно обвезујемо, да ћемо извршавати точно све налоге Поглавника“ (6). Зар нас ово не подсећа на основна правила послушности у римокатоличким монашким редовима, познатим по милитантном ширењу вере? Како би рекао Предраг Р. Драгић Кијук: “Покоран мораш бити као лешина“ – најважнија је одредба борбене филозофије садржане у Конституцији и другим списима Игњација Лојоле, шпанског војника па монаха“ (7).

ПЛОДОВИ ПАПИСТИЧКЕ РЕЛИГИОЗНОСТИ

Када су убијали Србе, усташе су веровале да чине Богу угодно дело. Хрват – левичар, Милко Рифер, који је био у концлогору Јасеновац, прича о томе како су за нову 1943. годину усташе за логораше римокатолике приредиле свечану мису, коју је служио римокатолички свећеник, Звонко Брекало, и сам усташки официр. Рифер каже: “Поп Брекало носио је усташку униформу. Био је сатник и пријатељ Лубурићев, побратим Матковићев (зликовац из Јасеновца, нап. В.Д ). И тај поп имао је толико дрскости и цинизма, да на најкрвавијем терену Европе, у име кршћанства, говори пред логорашима –који су на себи осјетили бич и ужарено жељезо његових најинтимнијих пријатеља, сурадника и истомишљеника – о љубави према ближњему и о томе како је бог свагдје и на свакоме мјесту, па и ту, међу нама, у логору, гдје је поклано и помлаћено на стотине хиљада људи, и гдје је свака стопа земље натопљена морем људске крви. Поп Брекало говорио је ту пред нама, у столарији, гдје је јучер Алага (усташки џелат, нап. В. Д.) тукао до изнемоглости једног логораша јер га није довољно девотно поздравио“8. Брекало је, иначе, и сам учествовао у усташким покољима, а био је познат и по силовању логорашица у Старој Градишки. И он није био једини; таквих је било на стотине. До какве монструозности су долазили поједини хрватски „кршћани“, сведочи и овај случај: фратар Срећко Перић, из самостана Горица, обратио се с пролећа 1941. својој пастви: “Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина. Када завршите посао, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам сви гријеси бити опрошћени“. (9)

УЛОГА ВАТИКАНА У СТРАДАЊУ СРБА У НДХ

У својој студији „Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата“, француска историчарка Ани Лакроа Риз јасно указује на улогу папске столице у страдању православних Срба у хрватској „држави Божјој“. Она каже, између осталог: “У Хрватској је „етничко чишћење“ „ударило“ по Србима колико и по Јеврејима./.../ После радова које је објавио Фалкони или Аронс и Лофтус, не поставља се више питање да ли је Курија знала шта се дешава у Павелићевој држави и улози коју је у свему томе имало свештенство, од најнижих до највиших слојева. Пије Дванаести је подржавао усташки режим све до његовог пада и његово признавање се уопште не доводи у сумњу/.../ Покривао је злочине свештеника, било да се ради о личном учешћу, или о подржавању масакара (у концентрационим логорима, на другим местима, међу којима чак и унутар православних верских установа), пљачкања јеврејских и православних добара/.../“ (1О). По Ани Лакроа Риз, “француске архиве осветљавају „насилно покрштавање“ православаца. То је, заправо, био повратак на шпанску инквизицију која их је обавезала (пошто су избегли масакр ) да изаберу између преласка у католицизам и смрти“. (11) Ауторка подсећа и на то да Степинца неки покушавају да бране чињеницом да је он „протестовао“ код усташа због насилног прекрштавања Срба. То је, по њој, пука „легенда“ (12). Степинац јесте тражио да кандидати за прелазак у римокатолицизам буду искрени, али „теза о добровољности је била чист апсурд, алтернатива је била смрт“ (13)

ИМА ЛИ У ВАТИКАНУ ЗНАКОВА ПОКАЈАЊА?

Наравно да хришћанско покајање није некакво пуко извињење, какво се Србима нуди да би заборавили везу НДХ – Ватикан. Покајање значи преумљење, промену ума, и сасвим нов, самоосуђујући поглед на оно што је у греху учињено. Има ли тога у Ватикану? Нема. Ако ништа друго, доказ је књига „Пио Дванаести и Други свјетски рат према ватиканским архивима“ званичног историчара и архивисте папске државе, Пјера Блета. Он се у књизи подробно бави темама какве су покушаји папе да спречи рат, однос Пија, Рузвелта и Мусолинија, ситуација у Немачкој, Пољској, Румунији, Мађарској, Словачкој, итд. У књизи је поменута и Хрватска. Из поглавља о НДХ сазнајемо да је Ватикан, преко свог изасланика, опата Марконеа, пратио ситуацију у Загребу и, наводно, покушавао да спасе Јевреје који су могли бити спасени, али, како тврди Блет, ток догађаја се није могао променити. Иако је 86% хрватских Јевреја било крштено у римокатолицизам, ни протести папиног представника, ни проповеди Степинца, нису помогли – Јевреји су изложени уништењу (14). Шта је, међутим, најстрашније у Блетовој књизи? У њој се, ни једном једином речју, не помињу Срби, који су били главни страдалници у НДХ; ни речи о масовном клању људи само зато што су православни, ни речи о насилном прекрштавању 25О хиљада припадника друге вере и њиховом превођењу у челични загрљај „Светог Оца“ у Риму. Ватикан је покушао да спасе Јевреје, није успео и – то је, по Блету, све! За званичног ватиканског историчара Срба у НДХ није било, а није било ни Јасеновца, ни Глине (где су Срби клани у свом храму), да о другим местима покоља, јамама попут Јадовна и Голубњаче и не говоримо... И - шта сад? За шта би се папа извинио пре него дође у посету СПЦ кад званична историографија Ватикана не признаје геноцид над Србима у Другом светском рату, који су извели ревносни папини крижари, усташе?

СТЕПИНАЦ: БЕАТИФИКОВАНА ПРЕПРЕКА ПОКАЈАЊУ

Хрватски надбискуп загребачки, касније кардинал, Алојзије Степинац, проглашен је „блаженим“ и уведен у римски светачник 1998. године, од стране папе Ивана Павла Другог, чиме је постао „државотворни“ светац Хрвата, оно што је Србима Свети Сава. За време Другог светског рата, Степинац је био војни викар усташке војске и члан Државног сабора НДХ, руковођа прекрштавања Срба, човек од поверења усташког режима (додуше, повремено је долазио у сукоб са тим режимом, па и због његове суровости, али је у кључним тренуцима, подржавајући хрватску државу, био спреман да на све сукобе заборави). Он је 1941. године, а поводом покрштавања, писао Павелићу, рекавши: “Божјом милошћу нам се данас пружа пригода као никад у прошлости да помогнемо хрватску ствар и да спасимо велики број душа,људи добре воље, мирних сељака који живе међу католицима. Они познају католике и они њих познају. Њихово преобраћење је лако и прихватљиво.“ (15) Такође, Степинац је 1943. године папи Пију писао о опасности нестанка НДХ под ударима Срба и комуниста, у коме пише (док трају усташки покољи) да четници убијају у маси хрватско становништво католичке и муслиманске вероисповијести (пошто је Павелић муслимане у Босни сматрао Хрватима). Степинац узроке србских „масовних злочина“ тражи у Средњем веку, и каже да „од појаве српске династије Немањића (крајем 12. вијека), која је послије остала трајним идеалом Велике Србије, католици су били прогоњени/.../ Конац је био нестајање католицизма у првоме мјесту у Црној Гори“ (16)... Иван Цвитковић указује на праву природу Степинчевог званичног акта: “Иако у писму детаљно пише о четничким покољима над становништвом и католичким свећеницима, Степинац не налази за потребно да бар једном ријечју проговори о усташким покољима и дивљањима над, такођер, недужним становништвом и православним свештеницима. Налази за потребно да Папи укаже на опасност од Велике Србије, а истовремено моли за „младу НДХ“ и напредак католицизма везује за њен опстанак и напредак. Пише и о присилним преласцима католика на православље, а ни ријечи самокритике над акцијама присилног покатоличења. Напротив, хвалећи се износи податак како је већ у католицизам преведено 24О ООО православних и покушава оправдати усташка злодјела по Босни и Херцеговини и другдје.“(17). Степинац редовно благосиља усташку војску: рецимо, 1943. године, приликом одласка Павелићеве морнарице на Црно море, у борбу против Црвене армије. Иако се, како смо видели, повремено вербално ограђивао од усташког насиља, па и учешћа нижег клера у Павелићевим трупама, Степинац је био човек од поверења хрватског нацистичког режима, па је 1О. априла 1944, на годишњицу НДХ, био одликован Редом за заслуге – Велеред са звијездом, између осталог и зато што је „као надбискуп раскринкавао у земљи и изван земље одметнике са подручја Независне Државе Хрватске“ (18). А 24. марта 1945, док нацизам крепава свуда у Европи, бискупи НДХ, на челу са Степинцем, свету шаљу посланицу у којој оптужују Србе да су између два рата злостављали Хрвате, чија је основна црта „мирољубивост душе“, а за усташке покоље окривили су, опет, Србе, јер су они, тобож, приликом распада Југославије у априлу 1941. „извршили покоље над хрватским пучанством навијештајући затор и истребљење нашему народу“(19), после чега је почела освета неких Хрвата, коју су бискупи, наводно, осудили. Дигавши свој глас против комуниста, римокатолички прелати су истакли да су Хрвати више од миленијума стремили својој држави, коју су и добили у Другом светском рату, па су они, као црквени пастири, вољу свог народа поштовали. Иако су настојали да се ограде од усташког режима који је пропадао, Степинац и бискупат нису порицали НДХ као државу хрватског народа, мада су је створиле Силе осовине као своју сателитску творевину, комадајући међународно признату Краљевину Југославију. Ако се све ово зна (а зна свако ко се бар мало бавио нашом новијом историјом, каква је то онда маштарија о папином извињењу? Ако папа Степинца сматра за блаженог, а Хрвати га доживљавају као свеца – заштитника своје државе, у којој је протеривање и убијање Срба, што га је започео Павелић, довршио Фрањо Туђман (опет уз подршку Ватикана), о каквом је екуменизму ту реч? Ми, православни, потомци Јасеновачких Новомученика, и даље чекамо одговор.
 




1.Катарина Живановић: Епископ ремезијански Андреј: Папа неће бити позван у Србију док се не извини“, Данас, 15-16 април 2О12, стр. 2 Васкршњег додатка.
2. Исто
3.Ратко Димитровић: Томпсон код својих у Ватикану, Печат, 9О/2ОО9, стр. 43
4. Исто
5. Богдан Кризман:Павелић и усташе, ЧГП Дело, ООУР Глобус издавачка делатност, Загреб, 1978,стр. 534
6. Исто,стр. 535
7. Предраг Р. Драгић Кијук,Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2О12,стр. 2О3.
8. Милко Рифер: Јасеновац – град мртвих 1943, Накладни завод Хрватске, Загреб,1946.
9. Ратко Дмитровић, исто
1О. Ани Лакроа Риз: Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата, Службени гласник, Београд, 2ОО6,стр. 465
11. Исто, стр.467
12. Исто,стр. 466
13. Исто, стр. 467
14. Пјер Блет: Пио Дванаести и Други свјетски рат према ватиканским архивима, Кршћанска садашњост, Загреб, 2ОО4, стр. 176-179
15.Иван Цвитковић: Ко је био Алојзије Степинац,Сарајаво, 1986, стр. 93
16.Исто, стр. 164
17.Исто, стр. 168
18. Исто, стр. 17О-171
19. Исто, стр. 177

Fonf ST
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #35 послато: Новембар 05, 2012, 12:45:54 »

Злочини, масакри над Србима у Крајини и Хрватској 1990-1995




Српски народ у СР Хрватској, а после и у Републици Српској Крајини прошао је праву голготу, претрпео анихилацију (тотално уништење), и истребљење од стране хрватских политичких и војно-полицијских снага у периоду 1990-1995.

Наиме, за време постојања (бивше) СФР Југославије,Срби су живели (колико-толико) равноправно у СР Хрватској са Хрватима и осталим народима и националним мањинама. Та њихова људска и грађанска права су била гарантована и по Уставу СР Хрватске од 1945. па до 1990.

Већ у пролеће 1990. године, након првих вишестраначких избора априла месеца, дошло је до проусташког формирања власти на челу са др. Фрањом Туђманом и ХДЗ. Тада, ствари у СР Хрватској почињу да се муњевито компликују. Нова власт у Загребу се показала у традицији и духу фашистичке НДХ, претећи српском живљу новим прогонима. Јесен 1990. године доноси илегалног наоружавање припадника полиције и практично стварања паравојних формација на тлу тада међународно признате СФРЈ. А зима 1990. доноси нови Устав СР Хрватске где су Срби проглашени националном мањином.

Пролеће 1991. године крећу прва озбиљнија упадања хрватске специјалне полиције у српска места, што је имало за циљ да застраши и остале Србе у СР Хрватској, који ту живе вековима на својим огњиштима. ЈНА, до тада једини међународно признати војни субјекат на територији СФРЈ, требало је све ово да спречи, и сасече у корену. Међутим, војска СФРЈ доживљавала је судбину народа и државе која се распадала, по налогу западних моћника.


 
Сачувана

Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #36 послато: Фебруар 25, 2013, 11:19:57 »

Злочини у Хрватској су чињени под покровитељством Ватикана

Morali bismo da se vratimo unazad u vreme pohoda na NoviSvet, da obuhvatimo pustolovine Korteza i ništa manje krvoločnih monaha koji su preobraćivali domoroce, pa da nađemo nešto s čime bismo uporedili zverstva Ustaša, podržavanih,vođenih i podstrekivanih od strane fanatičnih sveštenika i redov nika. To što su ove “ubice u ime Božje”, kako ih je s pravom nazvao M. Herve Laurier, počinile za četiri godine rata, prevazilazi granice mašte, tako da im nema ravnih čak ni u istoriji Rimske Crkve, koja inače obiluje ovakvim slučajevima. Ima li potrebe da dodamo da je pristalica krvožednog Ante Pavelića bio monsinjor Stepinac, još jedan jezuita?

Hrvatska teroristička organizacija “Ustaše”, koju je vodio Pavelić, je dospela u žižu francuske javnosti zbog ubistva, u Marseju, kralja Jugoslavije Aleksandra Prvog i našeg ministra spoljnih poslova Luja Bartua, 1934. godine. “Kako je Musolinijeva vlada očito bila umešana u zločin”, izručenje Pavelića, koji je pronašao utočište u Italiji, zatražila je francuska vlada; Duče naravno to nije dozvolio, i sud u Aix-en-Provence je morao da izrekne smrtnu presudu u odsustvu vođi Ustaša.

Ovaj teroristički “poglavnik”, Musolinijev najamnik, “radio” je u korist italijanske ekspanzije na jadranskoj obali. Kada su,1941. godine Hitler i Musolini napali i rasparčali Jugoslaviju, postavili su ovog navodnog hrvatskog patriotu na čelo marionetske države koju su nazvali “Nezavisna Država Hrvatska”. 18.maja te iste godine, u Rimu, Pavelić je ponudio krunu te države Vojvodi od Spoleta koji je uzeo ime “Tomislav II”. Naravno, on je dobro pazio da nikad ne kroči nogom na krvlju natopljeno tlo njegovog lažnog kraljevstva. “Tog istog dana, papa Pije XII je primio u privatnu posetu Pavelića i njegove ‘prijatelje’, od kojih je jedan bio monsinjor Salis-Sewis, zamenik monsinjora Stepinca.” Dakle, Papa se nije plašio rukovanja sa osvedočenim ubicom, osuđenim na smrt zbog ubistva Kralja Aleksandra Prvog i Luja Bartua, terorističkim vođom koji je imao najužasnije zločine na svojoj savesti! U stvari, 18. maja 1941, kada je papaPije XII sa zadovoljstvom primio Pavelića i njegovu družinu ubica, pokolj pravoslavnih stanovnika Hrvatske je dostigao svoj vrhunac, istovremeno s prisilnim preobraćenjima u katoličanstvo”.

Proganjali su srpsku manjinu, kako to Valter Hagen objašnjava: “Zahvaljujući ustašama, ta zemlja je brzo pretvorena u krvavi metež… Smrtonosna mržnja novih gospodara je bila usmerena prema Jevrejima i Srbima koji su zvanično stavljeni van zakona… Čitava sela, čak i oblasti su bile sistematski zatirane…”Pošto je Hrvatska poistovećivana s katoličanstvom, a Srbija spravoslavljem, pravoslavci su bili prisiljeni da se pridruže Katoličkoj Crkvi. Ova prinudna preobraćenja su predstavljala završetak “kroatizacije”.

Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova, je bio glavni organizator ovih pokolja i prinudnih konverzija; ali, dok je to radio, pazio je na moralnost svojih postupaka, prema svedoku koji je bio na visokom položaju.

I zaista, kada je jugoslovenska vlada zatražila njegovo izručenje iz Sjedinjenih Država gde je pobegao posle rata, neko je progovorio u njegovu korist: jezuita R. P. Lacković, koji je takođe prebivao u Sjedinjenim Državama, i bio sekretar monsinjoru Stepincu, Zagrebačkom nadbiskupu, tokom poslednjeg rata.

“Artuković”, navodi ovaj jezuita, “ bio je svetovni predstavnik monsinjora Stepinca. Između 1941. i 1945, nije bilo dana da ga nisam video u mojoj kancelariji ili da ja nisam otišao do njega.On je tražio savet od nadbiskupa za sve svoje akcije, što se tiče njihove moralne strane.”

Kada znamo kakve su “akcije” ovog krvnika bile, shvatamo kakve mu je “moralno uzdižuće” savete davao monsinjor Stepinac.

Pokolji i konverzije su se dešavali do oslobođenja, a naklonost Svetog Oca prema ubicama se nije nikad promenila.

Mogu se pročitati, u hrvatskim katoličkim novinama tog vremena, razmene komplimenata između pape Pija XII i Pavelića,“Poglavnika”, kome je monsinjor Šarić, sarajevski jezuitski nadbiskup i pesnik u slobodno vreme, posvetio stihove prožete zanosnim obožavanjem.

Ali ovo je bilo samo pokazivanje dobrih manira: “Monsinjor Stepinac postaje poslanik ustaškog Sabora. Nosi ustaška odlikovanja, prisutan je na svim važnim ustaškim svečanostima gde je čak i držao govore… Moramo li se onda pitati zašto je monsinjor Stepinac dobijao toliko poštovanja u marionetskoj državi Hrvatskoj? Ili zašto su o njemu pevane hvale u ustaškoj štampi? Veoma je očigledno da bez podrške monsinjora Stepinca, u oblasti vere i politike, Ante Pavelić ne bi nikad mogao da računa na saradnju katoličkih Hrvata u toj meri”.

Da se shvate prave razmere te saradnje, treba čitati hrvatsku katoličku štampu, “Katolički Tjednik”, “Katolički List”, “Hrvatski Narod”, i mnogo drugih časopisa koji su se takmičili ko će više laskati krvavom “Poglavniku”; papa Pije XII je bio veoma srećan što je on “iskreni katolik”, tako da je papino uvažavanje Pavelića obuhvatilo čak i poduhvate ovog “velikog čoveka”.

"Osservatore Romano" nas obaveštava da je 22. jula 1941. papa primio stotinu pripadnika hrvatske Tajne Policije, predvođenih načelnikom Zagrebačke policije, Eugenom Kvaternikom Didom. Ova grupa hrvatskog SS-a, najboljih krvnika i mučitelja koji su delovali u koncentracionim logorima, je predstavljena Svetom Ocu od strane onoga koji je počinio tako strašne zločine da mu je majka izvršila samoubistvo iz očaja.

Naklonost Njegove Svetosti pape Pija XII se lako objašnjava ako se uzme u obzir hrišćanska revnost ovih ubica. Još jedan“iskreni katolik”, Mile Budak, ministar vera, izjavio je u avgustu1941. godine, u Karlovcu: “Ustaški pokret je zasnovan na religiji. Posao koji obavljamo počiva na našoj privrženosti veri I Katoličkoj Crkvi.”

Pored toga, 22. jula, u Gospiću, taj isti ministar vera je savršeno opisao ustaški posao: “Neke Srbe ćemo ubiti, neke proterati, a ostatak ćemo prinuditi da prihvati rimsku katoličku veru”.

Ovaj plan je sproveden do tančina. Kada je oslobođenje stavilo tačku na ovu tragediju, 300.000 Srba, Jevreja i Roma je bilo proterano, a više od 500.000 poklano. Na ovaj način je Katolička Crkva takođe proširila svoje stado za 240.000 pravoslavaca… kojisu se brzo vratili veri svojih predaka kada su dobili natrag svoju slobodu.

Ali, kakvi su užasi zadesili tu nesrećnu zemlju da bi se došlodo tog neverovatnog ishoda! Treba pročitati, u knjizi M. Herve Laurierea, “Ubice u ime Božje”, detalje strašnih muka kojima su ovi ustaški iskreni katolici podvrgli svoje nesrećne žrtve.

Engleski novinar J. A. Vojt (Voigt) je napisao: “Hrvatska politika se sastojala od pokolja, progona i preobraćenja. Broj pobijenih dostiže nekoliko stotina hiljada. Pokolji su praćeni najzverskijim mučenjem. Ustaše su kopale oči svojim žrtvama i pravili ogrlice od njih, koje su nosili, ili poklanjali kao suvenire”.

“U Hrvatskoj, jezuiti su usadili politički klerikalizam”. To je dar koji čuveno Društvo bez izuzetka nudi državama koje ga prime u goste. Isti novinar dodaje: “Sa smrću hrvatskog narodnog tribuna, Radića, Hrvatska gubi svog najvećeg protivnika političkom klerikalizmu koji će prihvatiti misiju Katoličke Akcije kako ju je definisao Fridrih Mukerman (Friedrich Muckermann). Ovaj nemački jezuita, poznat i pre Hitlerovog uspona, objasnio je tu misiju, 1928, u knjizi čiju je uvodnu reč napisao monsinjorPačeli, u to vreme nuncije u Berlinu. Mukerman se izrazio sledećim rečima: ‘Papa se zalaže za novi krstaški rat Katoličke Akcije. On je stegonoša Hristovog Kraljevstva… Katolička Akcija znači okupljanje svetskog katoličanstva. Ono mora doživeti svoje herojsko doba… Nova Hristova epoha se može zadobiti samo po cenu krvi’.”

Deset godina nakon što je ovo napisano, onaj koji je napisao uvodnu reč knjige jezuite oca Mukermana sedeo je na prestolu Svetog Petra i tokom njegovog prvosveštenikovanja, “krv za Hrista” je bukvalno tekla Evropom; ali Hrvatska je bila poprište najgorih nedela te “nove epohe”.

Tamo, sveštenici ne samo da su zagovarali pokolj s propovedaonice, nego su neki čak i predvodili ubice.

Drugi su obavljali, pored svešteničke, i dužnosti prefekta ili načelnika ustaške policije, ili čak upravnika koncentracionih logora čiji su užasi prevazišli i one u Dahauu i Aušvicu.

Ovom spisku krvnika, moramo pridodati i imena opata Božidara Brala, sveštenika Dragutina Kambera, jezuite Lackovića I opata Ivana Salića, sekretara monsinjora Stepinca, sveštenika Nikolu Bilogrivića, itd… I mnogobrojne Franjevce; jedan od najgorih je bio fra Miroslav Filipović, glavni organizator tih pokolja,u pravnik i dželat koncentracionog logora Jasenovac, najgnusnijeg pakla na zemlji.

Fra Filipovićeva sudbina je bila ista kao i monsinjora Tisoa, u Slovačkoj: posle oslobođenja, obešen je, u svojoj mantiji. Ali, mnogi od njegovih saboraca, bez želje da postanu mučenici, pobegli su u Austriju glavom bez obzira, zajedno s ubicama kojima su bili od velike pomoći.
Ali, šta je vođstvo radilo, suočeno s krvožednom mahnitošću velikog broja svojih sledbenika?

Vođstvo, odnosno biskupija i njen starešina, monsinjor Stepinac, glasali su u ustaškom Saboru za zakone koji se tiču obraćenja pravoslavnih u katoličanstvo, slali su misionare užasnutim seljacima, ne trepnuvši su pokrštavali čitava sela, prisvajali imovinu Srpske Pravoslavne Crkve i neprestano hvalili i blagosiljali Poglavnika, sledeći primer pape Pija XII.

Njegova Svetost papa Pije XII je imao ličnog predstavnika u Zagrebu, redovnika R. P. Markonea. Ovaj "Sancti Sedis Legatus”(predstavnik Svete Stolice) zauzimao je počasno mesto na svim svečanostima ustaškog režima, i slikao se u kući vođe ubica Pavelića sa njegovom porodicom koja ga je primila kao prijatelja. “Svaka ptica svome jatu leti”.

Znači, odnosi između ubica i sveštenstva su uvek bili srdačni naravno, mnogi od tih sveštenika su bili i jedno i drugo, za šta nikad nisu snosili krivicu. “Cilj opravdava sredstva”.

Kada su Pavelić i njegovih 4000 ustaša uključujući biskupaŠarića, jezuitu, biskupa Garića i 400 sveštenika  napustili mesto zločina i otišli prvo u Austriju, a onda u Italiju, ostavili su iza sebe deo svog “blaga”: filmove, fotografije, snimljene govore AntaPavelića, kovčege pune dragog kamenja, zlatnog novca, zlata I platine iz zuba, narukvica, venčanog prstenja i delova proteza napravljenih od zlata i platine. Ovaj plen uzet od nesrećnika koji su pobijeni bio je sakriven u vladičanskom dvoru gde je i pronađen.

Begunci su iskoristili usluge “Papske komisije za potporu”, napravljene prevashodno u cilju spasavanja ratnih zločinaca. Ova dobrotvorna ustanova ih je krila po samostanima, uglavnom u Austriji i Italiji, i obezbedila glavešinama lažne pasoše koji su im omogućili da otputuju u “prijateljske” zemlje gde su mogli da uživaju u svom pljačkaškom plenu na miru. Ovo je učinjeno za vreme Anta Pavelića, za čije se prisustvo u Argentini saznalo 1957. godine, posle pokušaja atentata na njega u kom je bio ranjen.

Posle toga, diktatorski režim u Buenos Airesu je pao. Kao I bivši predsednik Peron, njegov štićenik je morao da napusti Argentinu. Iz Paragvaja, gde je prvo došao, dospeo je u Španijugde je umro 28. decembra 1959, u Nemačkoj bolnici u Madridu.Tom prilikom, francuska štampa se prisetila njegove krvave karijere i nešto stidljivije “moćnih zaštitnika” koji su mu pomogli da izbegne pravdu.

Pod naslovom “Beograd je uzalud zahtevao njegovo izručenje”, čitamo u “Le Monde-u”: “Kratka vest objavljena u štampi ovog jutra oživela je, među Jugoslovenima, uspomene iz prošlosti ispunjene patnjom i ozlojeđenošću prema onima koji su, skrivajući Pavelića, skoro petnaest godina, ometali pravdu”. “Paris Presse” ukazuje na poslednje ponuđeno skrovište teroristi u ovoj kratkoj, ali značajnoj rečenici: “Obreo se u franjevačkom samostanu u Madridu.”

Odatle je, u stvari, Pavelić odveden u bolnicu gde je vratio svoj dug prirodi  ali ne i pravdi, kojoj su se izrugivali ti “moćni zaštitnici” koji su mogli biti lako identifikovani.

Monsinjor Stepinac koji je imao , kako je rekao, “čistu savest”, ostao je u Zagrebu gde mu je suđeno 1946. Osuđen je na tešku robiju, ali je samo bio primoran da ne napušta svoje rodno selo. Kazna je bila blaga, kao što možemo videti, ali Crkva treba mučenike. Zagrebački nadbiskup je proizveden u člana svete kohorte za života, od strane pape Pija XII koji je požurio da ga imenuje kardinalom, u znak priznanja njegovog “hrišćanskog života koji zrači najčistijim sjajem.”

Poznato nam je simboličko značenje kardinalske purpurne boje: onaj koji je obuče na sebe mora biti spreman da ispovedi svoju veru "usque ad sanguinis effusionem": po cenu prolivanjakrvi. Ne možemo poreći da je ovog prolivanja bilo mnogo u Hrvatskoj, za vreme službe ovog “svetog čoveka”, ali krv koja je tekla potocima nije bila njegova: bila je to krv pravoslavaca I Jevreja i drugih “niskorodnih”.

S tim u vidu, pravo na titulu kardinala monsinjoru Stepincu ne može biti osporeno. U dijecezi Gornji Karlovac, delu njegove nadbiskupije, od 460.000 pravoslavaca koji su tamo živeli, 50.000 se sakrilo po planinama, 50.000 je proterano u Srbiju, 40.000 je pokršteno na silu a 280.000 je pobijeno.

19. decembra 1958, čitamo u listu “Katolička Francuska”: “Da iskažemo veličinu i heroizam Njegove Eminencije kardinala Stepinca, veliki sastanak će se održati 21. decembra 1958, u 4 časa,u kripti Sainte-Odile-a, 2, bulevar Stefona Malarmea, Pariz 17. Predsedavaće Njegova Eminencija kardinal Feltin, pariski nadbiskup.

Senator Ernest Pezet i prečasni otac Dragoun, nacionalni upravnik Hrvatske Misije u Francuskoj, će uzeti učešća. Njegova Ekselencija monsinjor Rup će održati misu i pričest”.

Ovako je kardinal Stepinac obogatio galeriju Velikih jezuita.

Drugi cilj ovog sastanka od 21. decembra 1958, u kripti Sainte-Odile-a, je reklama knjige napisane u odbranu zagrebačkog nadbiskupa, od strane R. P. Dragoun-a; monsinjor Rupp, pomoćnik kardinala Feltina, napisao je predgovor. Ne možemo izneti ovde analizu u celosti, ali reći ćemo ovo:
Naslov knjige je “Dosije kardinala Stepinca”, što bi obećavalo čitaocu nepristrasan prikaz suđenja u Zagrebu. U stvarnosti, u ovoj knjizi od 285 strana, nalazimo govore dva nadbiskupova advokata u celosti, praćenih napomenama pisca, ali, ni optužnica, ni govori tužilaca nisu čak ni spomenuti.

R. P. Dragoun izgleda nije čuo za francusku poslovicu "Quin'entend qu'une cloche n'entend qu'un son" (Svaka priča ima dve strane), a možda ju je znao suviše dobro!

Bilo kako bilo, ovo sistematsko brisanje suprotne strane priče bilo bi dovoljno da zaključi raspravu.

Hajde da razmotrimo razloge zbog kojih se pozivalo na oslobođenje zagrebačkog nadbiskupa. Ali pre toga, jedno pitanje: Da li je monsinjor Stepinac stvarno bio mitropolit Hrvatske i Slavonije? Knjiga R. P. Dragoun-a ne odgovara na ovo pitanje. Na strani 142. te knjige, čitamo sledeće što se tiče primerka izveštaja monsinjora Stepinca, čija je verodostojnost bila osporavana od strane odbrane:
“U tom tekstu, nadbiskup je opisan kao ‘MetropolitanCroatiae et Slavoniae’, ali nadbiskup nije mitropolit i nikad se nije tako predstavljao.

”Ovo bi razjasnilo stvari da nismo pročitali, na strani 114, sledeće iz izjava pred sudom samog monsinjora Stepinca:
“Sveta Stolica je često naglašavala da mali narodi i nacionalne manjine imaju pravo biti slobodni. Zar ne mogu ja, kao‘biskup i mitropolit’, imati pravo da o tome govorim? ”

Što više čitamo, to manje razumemo! Nema veze! Kako nas stalno iznova podsećaju, monsinjor Stepinac nije mogao uticati ni na koji način na ponašanje njegove pastve i sveštenstva.
179
Onima koji navode članke u katoličkoj štampi u kojima se hvale dostignuća Pavelića i njegovih unajmljenih ubica, odgovor je: “Prosto je smešno smatrati monsinjora Stepinca odgovornim za to što su novine pisale”. Čak i kada je u pitanju “Katolički List”, najznačajnije katoličke novine u Zagrebu, dijecezi monsinjora Stepinca! U tom slučaju, nećemo govoriti ni o “Anđelu Čuvaru” koji pripada franjevcima, “Glasniku Sv. Ante”, “Katoličkom Tjedniku” koji je izdavao sarajevski biskup Šarić, niti,naravno, “Vjesniku Počasne Straže Srca Isusova”, koji pripada jezuitima.

Dakle, tvrdi se da monsinjor Stepinac, “sporni mitropolit”,nije imao nikakav uticaj na ove novine, kojima je bio nadređeni, i koje su se stalno takmičile u dodvoravanju Paveliću i njegovoj krvavoj vladi.

Niti je imao bilo kakvu vlast, kako oni kažu, nad ustaškim biskupima Šarićem, Garićem, Aksamovićem, Simrakom, itd, koji su obasipali pohvalama Pavelića i pozdravljali njegove zločine, ni nad “krstašima” Katoličke Akcije, ni nad franjevačkim ubicama, ni nad zagrebačkim opaticama koje su marširale, ruku podignutih na hitlerovski način. Kakva čudna “hijerarhija” u kojoj niko nema vlast ni nad kim i ni nad čim!

Činjenica da je sedeo, s deset drugih katoličkih sveštenika, u Saboru ne kompromituje nadbiskupa ili bar, mi tako moramo pretpostaviti, jer je ta činjenica naprosto zanemarena.
Ne bi ga trebali osuditi ni za njegovo predsedavanje Biskupskim Konferencijama, ni Odborom za sprovođenje odluke koja se tiče pokrštavanja pravoslavnog stanovništva. U ovoj apologiji, “humanitarni” izgovor za toliko mnogo nasilnih pokrštavanja, je vešto i u potpunosti  iznesen. Čitamo sledeće, što se tiče “strašne nedoumice” s kojom se susreo monsinjor Stepinac:
“Njegova pastirska dužnost je bila da ne povredi kanonska načela, ali, na drugoj strani, otpadnici koji bi odbili da se pokatoliče bi bili ubijeni; stoga, on je ublažio strogost pravila.

”Postajemo još više zbunjeni ako nastavimo da čitamo:
“Pokušao je da ukloni ovu dramatičnu alternativu u javnom pismu od 2. marta 1942, u kome je naredio sveštenicima da pripaze na motive za obraćenje.”

Ovo je zaista neobičan način “ublažavanja strogosti pravila” I uklanjanja “dramatične alternative”!

Da li je monsinjor Stepinac otvarao ili zatvarao vrata Rimske Crkve lažnim obraćenicima? To bi bilo potpuno nemoguće saznati ako se oslonimo samo na ovaj govor odbrane. Nadbiskupove apologete izgleda biraju “zatvaranje vrata”, kad izjavljuju: “…Slučajevi pokrštavanja su bili veoma retki na teritoriji zagrebačke dijeceze.”

Na žalost, statistike nam govore nešto drugo, kao što smo rekli ranije: “…Samo u dijecezi Gornji Karlovac, delu zagrebačke nadbiskupije, 40.000 ljudi je bilo pokršteno”.

Očigledno je da je do takvog ishoda moglo doći samo putem masovnog pokrštavanja čitavih sela, kao što je Kamensko, u dijecezi monsinjora Stepinca, gde se 400 izgubljenih ovaca vratilo u rimsko stado u jednom danu, “svojevoljno i bez ikakvog pritiska od strane svetovnih i crkvenih vlasti”.

Zašto onda sakrivati ove brojke? Ako su one zaista bile posledica “milosrđa” hrvatskog katoličkog sveštenstva, a ne zbog ciničnog korišćenja terora, trebali su biti ponosni na njih. Istina je da je veo kojim se pokrivaju ove nečasne radnje u pokušaju da se sakriju providan i nedovoljno velik. Da bi se prikrio Stepinac, ostali moraju biti otkriveni: biskupi Šarić, Garić, Simrak, sveštenici Bilogrivić, Kamber, Bralo i njihovi saradnici  franjevci i jezuiti moraju biti otkriveni, i na kraju Sveta Stolica.

Možemo pustiti ovog čudnog nadbiskupa da uživa u svojoj “čistoj savesti”, ovog primasa Hrvatske navodno lišenog svake vlasti, koji se nazivao “mitropolitom”, I ako to nije bio i koji je, da se zaključi ovaj paradoks, otvarao vrata kad ih je zatvarao. Ali,pored ovog sjajnog prelata, bio je tu još jedan, R. P. Markone, lični predstavnik pape Pija XII.

Da li je ovaj "Sancti Sedis legatus" takođe bio bez ikakvog uticaja na hrvatsko sveštenstvo? Niko ne zna! Jer tako dobro očišćen “dosije” ne pominje uopšte ovu značajnu osobu; mogli bi smo biti potpuno nesvesni njenog postojanja da nemamo druge izvore, kao što su fotografije na kojima on služi misu u zagrebačkoj katedrali, stoji među ustaškim generalštabom, i večera s Pavelićevom porodicom.
Suočavajući se s takvim dokazom, nije iznenađujuće što je prisustvo papinog predstavnika “u tami”; mistici bi to nazvali“prosvetljujućom tamom”! Ali ovih nekoliko redova iz “dosijea”bacaju još više svetla:
“U optužnici se navodi ime vatikanskog državnog sekretara, kardinala Maglionea, koji je 1942. godine savetovao nadbiskupa Stepinca da uspostavi srdačnije i otvorenije odnose sa ustaškim vlastima”.

Ovo je dovoljno da stavi tačku na svako dalje cepidlačenje.

Veza između Vatikana i ustaških ubica je dovoljno jasna. Sveta Stolica je terala monsinjora Stepinca da sarađuje s njima, a lični predstavnik pape Pija XII, samim sedenjem za Pavelićevim stolom, doslovno je sprovodio papska uputstva: otvorenost I srdačnost u odnosima s ubicama pravoslavaca i Jevreja.

Ovo nas ne iznenađuje!

Ali šta jezuiti misle o svemu tome, budući da tvrdoglavo brane stav da je sve prisutna saradnja velikodostojnika NjegoveSvetosti s diktatorima lična odluka, a nikako ne odluka Vatikana?

 Kada je kardinal Maglione poslao prethodno pomenute preporuke zagrebačkom nadbiskupu, da li je on izrazio svoje” lično mišljenje”, s pečatom Državnog sekretara?

Dokaz o saradnji Vatikana i Ustaša koji je izneo R. P. Dragoun stavlja tačku na ovo poglavlje.

Ali evo nove potvrde hrišćanskih osećanja, još uvek jakih među hrvatskim katolicima prema pravoslavnim Srbima.

"Federation Ouvriere Croate en France" (Udruženje hrvatskih radnika Francuske) poslalo je pozivnicu za svečanost koja se organizuje u nedelju, 19. aprila 1959. u prostorijama“Konfederacije hrišćanskih radnika”, u Parizu, povodom proslave osamnaeste godišnjice osnivanja NDH.

Na pozivnici je pisalo: “Svečanost će početi služenjem svete mise u crkvi Notre-Dame-de-Lorette. Ali čitalac, posle ovakvog bogobojažljivog početka, ostaje preneražen kada spazi, malodalje u tekstu, ovakvu krilaticu: “SMRT SRBIMA…!”

Dakle, ovaj ne tako običan dokument izražava žaljenje što jošte “braće u Hristu” nije pobijeno.

Knjiga R. P. Dragoun-a, upravnika Hrvatske Misije u Francuskoj, nagoveštava da dobrodošlica priređena hrvatskim izbeglicama od strane francuskih katolika nije dovoljno topla. To nam je saopšteno na stranama 59 i 60, a na stranama 280 i 281,gde pisac spominje “gorko razočaranje” koje su ove izbeglice doživele “susrećući se s potpunim nedostatkom razumevanja od strane njihove braće po veri”.
Kada se uzme u obzir gore pomenuti dokument, ovaj “nedostatak razumevanja” je shvatljiv; drago nam je što naši sunarodnici pokazuju malo razumevanja za oblik pobožnosti gde poziv na ubistvo ide ruku pod ruku sa “svetom misom”, u najboljoj rimskoj i ustaškoj tradiciji. Bilo bi nam još više drago kad bi štampanje i rasturanje takvih krvožednih letaka bilo zabranjeno u Parizu.

10. februara 1960. zloglasni zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac je umro u svom rodnom selu Karlovice. Njegova smrt je dala priliku Vatikanu da organizuje jednu od svojih spektakularnih manifestacija po kojima se ističe.

Tom prilikom, mnogo je toga trebalo biti urađeno jer mnogi katolici nisu imali iluzija u vezi Stepinca. Stoga je Sveta Stolica prevazišla samu sebe uveličavajući na sve načine ovo posvećenje. "Osservatore Romano" i sva katolička štampa su posvetili mnoge članke ushićenim hvalama “mučeniku”, njegovoj “duhovnoj zaostavštini”, i govorima Njegove Svetosti pape Jovana XXIII u kojima izražava “svoje poštovanje i veliku naklonost”; ovo su bili razlozi koji su ga naveli da za ovog kardinala koji nije bio deo Kurije održi svečanu službu u katedrali Svetog Petra u Rimu. A kao krunu proslave, štampa je najavila skori početak beatifikacije tog “sjajnog čoveka”.

Moramo priznati da je “zaslužio” toliku hvalu, čak i oreol, zato što je pokazao “svetu poslušnost”, i radio strogo po uputstvima Vatikana što se tiče njegovih “srdačnih i otvorenih”odnosa s Ustašama.

Ali, čak i među katolicima, nadamo se da će biti nekih koji će prozreti da, iza slavljenja ovog budućeg sveca, stoji pokušaj Vatikana da prikrije sopstveni zločin.


цитат је из књиге
''Тајна историја Језуита''
од Едмонда Париса
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #37 послато: Фебруар 25, 2013, 11:37:08 »

Одличан избор и заиста вредан читања.
Истина било кад, пронађе свој пут и додирне савест и најгорих злочинаца. Оно што је нељудско, остаје записано у историји и без обзира на припадност Вери, ма којој то било, анали ће пренети ту истину до последњег кутка ове наше планете. Опроштај сме постојати јер је у духу искреног Хришћанства али заборав, он неће никад скрити праву истину. Истина се не заборавља....
Сачувана
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #38 послато: Фебруар 25, 2013, 12:42:41 »

Цитат
Одличан избор и заиста вредан читања.
Истина било кад, пронађе свој пут и додирне савест и најгорих злочинаца. Оно што је нељудско, остаје записано у историји и без обзира на припадност Вери, ма којој то било, анали ће пренети ту истину до последњег кутка ове наше планете. Опроштај сме постојати јер је у духу искреног Хришћанства али заборав, он неће никад скрити праву истину. Истина се не заборавља....

Поштовани Пидиканац,

Ја чак не могу ни да опростим јер не могу да схватим !
Не могу да схватим а покушавам !
Зашто је такав злочин урађен, зар је њихова мржња толико велика и непролазна?

Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #39 послато: Фебруар 25, 2013, 13:44:17 »

Као глобалне кривце, ја не гледам на Хрвате. Они су само производ католицизма и катализатор у извршавању стварних циљева ватиканске политике. Лако разумем твој став јер разлог мржњи није потекао од српског народа. И Срби су само поделом првобитног хришчанства, на Римско и Византиско, у модерном савременом свету у коме смо данас, предмет наставка те погубне политике које је хрићанство поделило и стварну вредност Божије поруке, подвргло политичким утицајима.
Свети Петар није мистична личност већ стварно људско биће које је хришћанску веру донело у некадашњи, пагански и многобожачки Рим. То је непобитно као и мржња која је настала у самом царсту и које је поделило свет.
Грех није на нама, грех није ни на Хрватима јер и код њих има племенитих и праведних људи. Фукара је преузела папско жезло, фукара је створила Јасеновац и небројана стратишта српског народа.
Проблем је и данас у агресивном настојању Рима и Ватикана, да пренесе своју црквену догму целом свету, Ватикан жели да влада, плени и поробљава.
Тамо је стварни извор свих зала и свих похлепа. Њихово насртање на православље не престаје ни данас, напади на нашу цркву су само постали упорнији и тврдо планирани.
Ја то називам верским неоколонијализмом....
Сачувана
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #40 послато: Фебруар 25, 2013, 15:19:58 »

Што се тиче Хрвата имам врло лоше мишљење о њима.
Када је било који виђенији Хрват осудио хрватске злочине над Србима ?
Такав се још није родио.
Нису сви Хрвати велики римокатолици али су зато сви велики Хрвати.
Када би се такав и појавио, не би му било опстанка међу њима.
Погледај само задња дешавања у Вуковару.
Која је то мржња?!!

Уосталом показали су се у 1. и 2. св Рату па у то име једно мишљење њиховог ратног савезника из 1,св.Рата:

Austrougarski vice-maršal Gherter:
"Ja nisam video u svome životu, ni cuo za zveri u ljudskom obliciju poput hrvatskih vojnika. Mada su ratovali sa nama i prvenstveno služili za zastrašivanje i represiju nad narodom, ja kao covek se stidim sto su stajali u našim redovima. U samoj borbi bi napuštali položaje, dok bi veoma vešto izbegavali protivnicku vojsku i uvek se kretali ka zbegovima koje su sacinjavali goloruki ljudi, žene i deca. Kada bi ih ponekad i stizali cinili su strahote od kojih se i nama dizala kosa na glavi. Oni su pogan svetu i evropskoj kulturi."

У књизи из које је цитат а коју сам послао Уредништву да би је поставили на Мултимедију
лепо пише да је папа Пије12 Хитлеров поход на Русију прогласио за Свети Рат.
Рекао бих да он никада није прекинут, само је питање интензитета и средстава који се користе у појединим временским раздобљима.
У миру на језуитски покварен начин, у рату отворено геноцидом и протеривањем и покрштавањем.
Додуше, није ми познато да је у овом задњем рату било, покрштавања, не могу да тврдим.

Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
moka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 848



Погледај профил
« Одговор #41 послато: Април 03, 2013, 23:48:14 »

Zagreb: Tribina o pogromu na KiM

Zagreb -- U dvorani Srpskog kulturnog društva "Prosvjeta" u Zagrebu održana tribina "Godišnjica martovskog nasilja na Kosovu i Metohiji".
"Pogrom koji se 2004. desio na Kosovu i Metohiji nije nikakav revanšizam nego nova faza delovanja velikoalbanske politike", rekao je direktor prištinskog Narodnog muzeja Branko Jokić, na tribini koju su organizovali Vijeće srpske nacionalne manjine grada Zagreba i ambasada Srbije u Hrvatskoj.



Jokić je netačnim ocenio da su sukobi na Kosovu počeli od vremena kad je na vlast došao Slobodan Milošević, podsetivši da su oni postojali znatno ranije.

Svi koji su upozoravali na ono šta se dešava na KiM i borili se za ravnopravnost Srba i Albanaca na Kosovu, a ne na preglasavanje Srba koji su bili u manjini, proglašavani su za narodne neprijatelje, dodao je on.

Jokić je ukazao na stradanja Srba, njihove imovine i crkvenog i kulturnog blaga na području pokrajine.

Protojerej-stavrofor Slobodan Lalić, zagrebački paroh i direktor Opšte srpske pravoslavne gimnazije "Kantakuzina Katarina Branković" naglasio je da se iz naziva KiM izbacuje deo Metohija zato što označava crkveni posed i tako pokazuje vekovno prisustvo SPC na KiM gde joj je bilo i sedište u Pećkoj patrijaršiji.

On je podsetio da je Pećka patrijarija, uz manastire Visoki Dečani i Gračanica i crkvu Sv. Bogorodice Ljeviške u Prizrenu stavljana na listu UNESKO-a.

Savetnik u ambasadi Dušan Vujović podsetio je na razmere uništavanja od 1999. godine, uključujući i nasilje iz 2004. Prema podacima od 1999. ukupno je uništeno 155 kulturnih spomenika, 250 grobalja i 6.750 nadgrobnih spomenika. U nasilju 20024. pobijeno je više desetina, a ranjeno više stotina ljudi, dok je 4.000 Srba proterano, a 800 kuća spaljeno.

Prisutnima su se obratili i ambasador Srbije Stanimir Vukićević i etnolog Mirjana Menković, savetnik u beogradskom Etnografskom muzeju koja je govorila o procesu obnove uništenih srpskih kulturnih spomenika na KiM.

Tribini su prisustvovali srpski poslanik u Saboru i predsednik Srpskog narodnog vijeća Milorad Pupovac, predsednik Srpskog kulturnog društva "Prosvjeta" Ccedomir Višnjić , predsednik Srpskog privrednog društva "Privrednik" Nikola Lunić, kao i veći broj manjinskih aktivista, aktivista srpskih organizacija i ličnosti iz javnog života.

Tribine povodom godišnjice nasilja nad Srbima na Kosovu i Metohiji prošle sedmice su održane u Slatini i Vukovaru u organizaciji generalnog konzulata Srbije u Vukovaru i zajedničkog veća opština iz Vukovara, odnosno srpske manjinske samouprave u Slatini.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=04&dd=03&nav_category=640&nav_id=701664

  Увек кад прочитам овакве вести из Хрватске,запитам се какву корист могу да имају они који организују овакве трибине осим личне промоције,зато што сви знамо шта о нама мисле и шта нам мисле Хрвати у огромном проценту.
  Разлике између мишљења и понашања Хрвата и шиптара нема и једни и други сасвим случајно имају привид људског лика.
Сачувана

Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #42 послато: Мај 02, 2013, 03:38:10 »

Јосиповић: Без ''Бљеска'' и ''Олује'', не би било слободне Хрватске


Хрватски државни врх, на челу с председником Ивом Јосиповићем и премијером Зораном Милановићем, присуствовао је данас у Окучанима обележавању 18. годишњице војно-полицијске акције "Бљесак".

Том акцијом Хрватска је преузела контролу над подручјем западне Славоније, до тада у саставу самопрокламоване Републике Српске Крајине.

 

"Без акција какве су биле 'Бљесак' и 'Олуја' не би било слободне Хрватске, па ни ове Хрватске која заговара и промовише сва људска права и сва национална права", рекао је Јосиповић новинарима после полагања венаца код Спомен крста хрватским бранитељима, пренела је Хрватска радиотелевизија.


Имамо право да славимо победу: Иво Јосиповић и Зоран Милановић


Он је додао да је на свечаности изражено поштовање према великој победи хрватске војске и полиције којом је ослобођена западна Славонија.

"Драго ми је да је овде била и делегација Српског демократског форума, то је знак да наше друштво иде према помирењу и правој европској заједници свих својих грађана", оценио је Јосиповић.

Министар бранитеља Предраг Матић рекао је да се Хрватска "не наслађује ничијим поразом, али има право да слави своју победу".

 
Током дводневне операције "Бљесак", која је почела 1. маја 1995. године око пет сати ујутро артиљеријским нападом на Пакрац, хрватска војска преузела је контролу над западном Славонијом.

 
Према извештају Хрватског хелсиншког одбора за људска права (ХХО) у акцији "Бљесак" убијено је 83 српска цивила. Од тог броја, њих 30 убијено је у нападима на избегличке колоне, а 53 особе су убијене у својим кућама.

 

Више хрватских невладиних организација упозорило је у уторак, уочи обележавања 18. годишњице војно-полицијске акције "Бљесак", да још нису расветљени и процесуирани сви злочини, укључујући и убиство 22 цивила у селу Медари код Нове Градишке, међу којима је било троје деце и 11 жена.

Они су у саопштењу истакли да би утврђивање околности и чињеница о страдању жртава и процесуирање починитеља злочина у Медарима, допринело признавању патње жртава и прекидању спирале насиља.

"Индивидуализацијом одговорности и дистанцирањем од злочина, заједница би добила прилику за смањивање терета негативног наслеђа прошлости", заључује се у саопштењу. Акција "Бљесак" претходила је војно-полицијској акцији "Олуја" која је уследила после три месеца.


(Бета, Вести)





***



"Слободна" Хрватска ваљда значи очишћена Хрватска од Срба Превртање очима.
Могуће да Тома оде и код њих и да клекне, па на коленима да тражи извињење што су Срби све до тада сметали Хрватима и чинили их неслободним.


Ради подсећања,
1. и 2. маја 1995. године у западној Славонији убијено 283 Срба, међу којима 57 жена и деветоро деце, а протерано најмање 15.000 људи.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #43 послато: Мај 07, 2013, 06:46:46 »

У Ријеци отворен "најлепши исламски центар у Европи"


 *   Има 5.300 квадратних метара, шест купола и минарет висине 23 метра
 *   Највише новца за изградњу даровао је катарски емир Хамад бин Халифа ал-Тани, чије ће име носити конгресни центар





ИСЛАМСКИ центар у Ријеци свечано је отворен у присуству бројних верника и представника других верских заједница, највиших хрватских државних званичника и бројних гостију из земље и иностранства.

Формално су га отворили председник Хрватске Иво Јосиповић, члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић и катарски министар за верска питања Гајс бин Мубарек ел-Кувари.

Свечани скуп, који је водио главни ријечки имам Хајрудин еф. Мујкановић, поздравили су председник Хрватскога сабора Јосип Леко, шеф мисије ЕУ у Хрватској Пол Вандорен и главни секретар Хрватске бискупске конференције монс. Енцо Родинис...

На крају свечаности, дову, односно молитву, предводио је бивши муфтија Исламске заједнице у Загребу Шевко Омербашић.

Отварању Исламског центра присуствовало је више хиљада верника, а свечаност је преносила Хрватска телевизија.

Исламски центар, место молитве и окупљања до 12.000 грађана исламске вероисповести у Ријеци и Приморско-горанској жупанији, већ је, како истичу у Исламској заједници, прозван најлепшом џамијом у Европи.

Кроз његових шест купола и структуру препознаје се идејни пројект покојног вајара Душана Џамоње, а уклапа се медитерански амбијент.

Џамоњину идеју су у стварност преточили архитекте Дарко Влаховић и Бранко Вучиновић. Укупна површина грађевине је око 5.300 квадратних метара. Има четири спрата на којима су џамија с пратећим просторијама, канцеларије управе Меџлиса Исламске заједнице Ријека, конгресни центар, дворана, ресторан, друштвене просторије и станови, а има и подземну гаража.

Минарет је висине 23 метра.


Изетбеговић је, иначе, у Ријеци рекао:

"Био сам прошле седмице у Београду и осетио добру вољу код кључних људи државног врха Србије. Вољу да се иде напред, да се гледа у будућност, не гурајући под тепих истину о прошлости. У тим настојањима треба им дати пуну подршку".

У његову градњу уложено је 76 милиона куна, а инвеститор је Меџлис Исламске заједнице Ријека с бројним спонзорима и донаторима.

Највише новца за изградњу центра даровао је катарски емир Хамад бин Халифа ал-Тани, чије ће име носити конгресни центар.

Камен темељац положен је 3. октобра 2009. а градња је почела у марту 2010. године. Центар је саграђен на северозападу Ријеке.

(факти)



Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #44 послато: Мај 07, 2013, 07:00:11 »

Што рече један читалац, Зеленко

Цитат
Машала, машала. Коначно хрватско цвијеће да добије место за молитву.



Хрвати неће ни трепнути, имаће повећан наталитет, ал` "хрватског цвијећа".

То ме не дотиче,(њихов проблем) али ме брину  ове речи:

Цитат

"Био сам прошле седмице у Београду и осетио добру вољу код кључних људи државног врха Србије. Вољу да се иде напред, да се гледа у будућност, не гурајући под тепих истину о прошлости. У тим настојањима треба им дати пуну подршку". (члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић)



Да ли то значи да ће овакав "велелепни" објекат да никне у сред центра Београда? Не крије ли се иза оваквих грађевинских и сваких других подухвата  "онолика жеља" богатих шеика да улажу у Србију Шокиран

 Спојлер:
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 684


Zeka


Погледај профил
« Одговор #45 послато: Мај 29, 2013, 13:52:13 »

ДУШАН БАСТАШИЋ: МОЈЕ ЈАДОВНО




Из нашег сатирања током постојања НДХ ми као народ нисмо готово ништа научили. За нас историја није учитељица живота

Није лако говорити и писати о Јадовну, посебно када је то упућено младим људима. Немојте мислити да сам почео одмах да јадикујем. Ма не, само сам свјестан да почињем јадовничити. А јадовничење није јадиковање.

ЈАДОВНИЧЕЊЕ Јадовничењем зовем оно моје, ријечју, сликом или неком асоцијацијом испровоцирано психофизичко стање које се огледа у незаустављивом утапању у тугу, са лавином питања која неконтролисано навире и црно-бијелим сликама које се смјењују на великом екрану, све до оне посљедње увијек исте слике мог тада, 1941. године, 18-годишњег стрица Стеве, убијеног негдје на Јадовну.

Да бих вам барем покушао кроз причу приближити јадовничку трагедију, вратићу се у 80-те, у моје студентске дане. Кажем кроз причу, пошто нисам ни историчар ни социолог да бих о Јадовну могао говорити језиком науке.

Као студент, био сам већ суочен са многим болним и оптерећујућим чињеницама о јадовничком страдању моја оба дједа и стрица. Тада ми је већ било јасно откуд и због чега оне силне црне мараме на главама мојих бака и многих сеоских жена, које су обиљежиле моје дјетињство проведено у Грубишном Пољу.

Црне мараме које су увијале блиједа озбиљна лица, са од плача зацрвењеним очима. У току само једне ноћи априла 1941. у Грубишном Пољу је похапшено и одведено у неповрат, побијено 487 младића и мушкараца. Обезглављене породице, од ове трагедије нису се никад опоравиле.

ЈАДОВНИЧКИ ЗИД Сазнање да ми је неко брутално отео дједове и стрица, да су вјероватно, као и највећи број жртава, ударени маљем у главу и стрмоглављени у крашку велебитску јаму гдје и данас леже, било је тешко, оптерећујуће. У студентском узрасту према том сазнању сам изградио неку врсту психолошког зида. Та одбрамбена реакција ми је данас разумљива.

То и није било толико тешко, пошто је систем, окружење у коме сам живио, не само било благонаклоно према ампутацији сјећања на ратни период него је и оштро санкционисало „неугодна“ подсјећања на све оно што је иоле могло угрозити изградњу братства и јединства. И данас многи потомци усташких жртава живе иза таквог зида.

Мој зид се разлетио у парампарчад крајем 80-тих, када је до тада прикривено неоусташтво поново ступило на сцену. Само захваљујући породичном предању о страдању 1941, почетком протеклог рата, на вријеме сам препознао надолазеће зло и нисам, као моји дједови и стриц, чекао џелате да ми дођу на врата. Током сазријевања наше породично страдање, та Јадовничка рана, забољела би свако мало и подсјетила да стравично историјско искуство носи посљедице, оне дугогодишње.

Наши очеви, свједоци хапшења и одвођења својих родитеља, одрастали су са сазнањем да су им очеви брутално убијени. Они нису имали од кога учити како се постаје и шта то значи бити отац. Њиховим мајкама натурена је улога главе породице. Као и многи други моји вршњаци, сународњаци, и ја сам одрастао без дједа, без стрица, без ујака. И то је коштало, а и данас кошта много.

ЈАДОВНИЧКЕ ЈАМЕ Комплекс концентрационих логора Госпић-Јадовно-Паг, тај први ликвидациони центар Независне Државе Хрватске, није случајно назван Јадовно. Мада на дијелу територија Лике, на коме се простирао комплекс логора, постоји истоимени заселак, ово стратиште је добило име по једној крашкој јами у којој су убијане жртве. Та јама, само једна од оближње 33 регистроване ликвидационе јаме, чији је прави назив Шаранова јама, од стране сценариста постратног периода, названа је јамом Јадовно.

Породице жртава, које су 60-тих година почеле гласније тражити да виде гдје је посљедње почивалиште њихових мужева и очева, одвођене су у врлети Велебита, дубоко у шуму, до Шаранове јаме. Говорено им је да је то јама Јадовно. Негдје у то вријеме над самом јамом подигнут је скроман меморијал са неколико Спомен плоча. Тајењем истине, са режираном наметнутом ћутњом и бескомпромисним обрачуном са онима који то нису жељели прихватити, успјешно се деценијама сакривало оно што се на крају сакрити није могло.

Независна држава Хрватска, тај „израз повјесне тежње хрватског народа за државном самосталношћу“, како то рече Туђман, први предсједник „неовисне“ Државе Хрватске, низом законских одредби 1941. године легализовала је злочин над Србима, Јеврејима и идеолошким противницима. Та је држава изникла на идеологији Анте Старчевића, хрватског Оца домовине, аутора и промотера хрватског државног права.

Павелићева НДХ, за онај дио српског народа коме је била намијењена физичка ликвидација, формирала је на подручју Лике, подвелебитског подгорја и камењара острва Паг, први ликвидациони центар. Подсјећам да су мученици убијани и на кућним праговима, спаљивани у богомољама, клани по ливадама и шеварју широм те монструм државе.

ПРВИ ЛИКВИДАЦИОНИ ЦЕНТАР НДХ Комплекс концентрационих логора Госпић-Јадовно-Паг, први центар за масовну и брзу ликвидацију, почео се формирати већ крајем маја 1941. године. Центар му је био у Госпићу, у тзв. Герихту, затвору из аустроугарских времена. Поред неколико сабирних логора, гдје су жртве чекале на ликвидацију, пошто их се у броју у ком су пристизале није успјевало одмах побити, комплекс су чиниле и безбројне крашке јаме Личког поља и Велебитског масива.

Везане жицом, жртве су пред јаме довођене обично у дворедима, са једним ужетом или ланцем провученим дуж колоне. Егзекутори би прву двојицу у колони ударили чекићем или маљем у главу и гурнули према бездану, а онда би ови као утег, уз стравичан лом, крике и звекет ланаца, повукли остатак колоне у дубину. Неко би и преживио пад, па би се данима из јама чуло јечање умирућих.

Злочинци су добро предвиђали да ће таква мјеста једног дана бити тешко лоцирати и још теже истражити. Данас је позната тачна локација свега неколико јама, ждерњача или бездануша, како их народ зове. Пажљиво одабране локације за десетак већих сабирних логора биле су у непосредној близини мјеста за ликвидацију, крашких јама или морске обале и далеко од очију јавности.

ЈАДОВНИЧКЕ ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ Ипак, они највећи логори гдје су заточеници, исцрпљивани глађу и жегом, чекали да буду убијени, били су српски и јеврејски логори на рту Слана (острво Паг) и логор Јадовно у шумама Велебита. У пашком мјесташцу Метајна формиран је први логор за жене и дјецу у Другом свјетском рату.

Жртве су довожене марвеним вагонима са цијелог подручја Независне Државе Хрватске, која је, осим територије данашње Хрватске (без Истре и већине отока) обухватала и цијелу Босну и Херцеговину и Срем. Овај ликвидациони центар затворен је крајем августа 1941, након реокупације подручја комплекса логора од стране Италијанских фашиста. Око 2.000 заточеника које усташе нису стигле ликвидирати депортовано је у логоре Јастребарско и Јасеновац. Зато се Јадовно назива претечом Јасеновца.

Према истраживању историчара др Ђуре Затезала, у само 132 дана постојања комплекса логора убијено је најмање 40.123 жртве, од чега најмање 38.010 Срба. Само у плавој гробници акваторијума острва Пага убијено је више од 8.000 људи.

Вјерујем да мало ко од вас зна гдје се налази рт Слана на острву Пагу. Ипак већини је позната пашка „ин“ туристичка дестинација Зрће, мјесто које љети походе (и) српски туристи. Е, Слана је свега неколико километара одатле.

На Јадовну и Пагу побијена су 73 свештенослужитеља Српске православне цркве, међу њима и два архијереја. Крашке јаме, мјеста ликвидације, нису (осим двије) истраживане а жртве до данас нису ексхумиране, идентификоване и нису сахрањене.

Демографи до данас нису израчунали за колики смо нерођени дио националног корпуса ускраћени уништењем наших рођака и сународника који су убијени у репродуктивној животној доби или као дјеца нису имали прилике да је доживе. Шта је било са злочинцима? Неки од њих су свој кољачки посао наставили у Јасеновцу. Када се у јесен 1943, након капитулације Италије, ратна срећа почела окретати, многи кољачи су усташке униформе замјенили партизанским.

Само њих седморица, суђена су 1953. године. Главни организатори Макс Лубурић, Еуген Дидо Кватерник и Иван Девчић Пивац, бјежећи пацовским каналима, избјегли су правди.

ЈАДОВНИЧКА РАНА До Шаранове јаме и у увалу Слана први пут сам дошао 2006. године. Довео ме тамо амерички Јеврејин др Дени Новак, потомак Јадовнички. Тумарајући по пашкој каменој пустињи, осјећај запрепаштености виђеним мијешао се са осјећајем стида. Било ме је стид што сам тек тада дошао на мјесто гдје су убијени моји најближи чланови породице, мјесто гдје је нама потомцима отворена Јадовничка рана.Рана која не зараста, и која се преноси са генерације на генерацију.

Почео сам истраживати, прикупљати историјску грађу и оскудну литературу. Почетком 2010. године у Бањалуци смо основали удружење потомака и поштовалаца Јадовничких жртава. Установили смо Дан сјећања на Јадовно 1941.

У протекле три године смо урадили много, а опет недовољно. На мјесту логора Слана обновили смо уништену спомен плочу и први пут служили парастос Јадовничким Новомученицима. Након само два дана, плоча је поново разбијена. Обновљен је централни споменик и двије спомен плоче код Шаранове јаме.

Прошле године организовали смо у Бањалуци прву међународну научну конференцију посвећену комплексу концентрационих логора Госпић-Јадовно-Паг. Овог љета мученичком стазом Јадовничком на само мјесто логора Јадовно изнијели смо часни крст и служили парастос.

Сваке године 24. јуна, на Дан сјећања на Јадовно, са нама је све више људи, међу којима највише оних младих. Наш интернет сајт www.јадовно.цом мјесечно посјети више од 13.000 људи.

Ипак, до сада нисмо успјели у намјери да институционализујемо Јадовно, мада оно то свакако заслужује. Суочени смо са неразумијевањем и незаинтересованошћу институција. Када ме питају који је циљ нашег бављења културом сјећања и меморијализацијом Јадовна, одговарам да је наша мисија допринос борби за биолошки опстанак српског народа.

Питате се чему и зашто то?

ЈАДОВНИЧКО НАРАВОУЧЕНИЈЕ Из нашег сатирања током постојања Независне Државе Хрватске ми као народ нисмо готово ништа научили. За нас историја није учитељица живота. Зарад „виших“ циљева, прихватили смо ћутњу и искривљену истину па се након педесет година зло поновило. Само захваљујући тихом породичном предању о страдању за вријеме НДХ у протеклом грађанском рату нисмо платили исту цијену.

Јесте да смо протјерани и расељени са својих вјековних огњишта, али је изгинулих много мање него педесет година прије. Нажалост, као неком инерцијом, и након протеклог рата наставили смо са погубним односом према нашој страдалничкој историји у 20. вијеку.

Недавно донесеном пресудом хрватским генералима легализован је злочин и дан легалитет сатирању православних Срба на подручју бивше СР Хрватске. Након пресуде, хрватско еуфорично прослављање етничког чишћења, протјеривања и убиства православних Срба праћено је ратном иконографијом (униформама и заставама), усташким симболима (заставе са шаховницом из времена НДХ) и пјесмама („Херцег-Босно, срце поносно, Бандо четничка, стићи ће вас наша рука...“).

Наглашено понављање синтагми Анте Старчевића: „хрватско тло“ и „хрватски човјек“, синтагми које су окосница хрватског државног права, наслућује наставак реализације стратешког плана чија је идејна основица Старчевићево учење, које за циљ има хрватску границу на Дрини.

Старчевић, идеолог усташког покрета, за Хрвате је персонификација оца домовине, чије име носи све више тргова, улица и школа и коме се управо сада, масовно подижу споменици у Хрватској и дијелу БИХ гдје је хрватски народ у већини. У хрватском медијском простору, Српска се квалификује као геноцидна творевина, ентитет настао на злочину, чији се војни и политички вође суде или су већ осуђени за ратне злочине. О Српској се говори са иронијом, омаловажавањем и подсмјехом, а посебно се често наглашава привременост ентитетског уређења и незадовљство положајем хрватског народа у БИХ.

Потпуно је јасно да се Хрватска држава према православном српском народу у Српској односи непријатељски. А како се Српски народ у исто вријеме односи према Хрватској држави, закључите сами. Чини се тачном тврдња психолога да након неког времена жртва почиње обожавати свог желата.

Управо због тога, свјесни тренутних укупних околности у којима пребива српски народ и антиципирајући злослутна догађања која слиједе, треба да учимо о Јадовну, Јасеновцу, Јастребарском, Глинској и Садиловачкој цркви, Пребиловцима, Гаравицама, али и о Медачком џепу, „Откосу“, „Бљеску“, „Олуји“, „Маестралу“...

Учимо, научимо и радимо да се зло не би поновило!

Аутор је председник удружења Јадовно 1941.


НОВИ СТАНДАРД
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
ПЕТАР
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 82


Погледај профил
« Одговор #46 послато: Јун 04, 2013, 00:04:44 »

  Колико ја схватам наш проблем у Хрватској је бројно стање, углованом су се вратили старци, а омладина која се вратила гледа како да побегне са тог простора јер су грађани трећег реда.Мислим да је једино још Вуковар жив , а остала места се гасе како стари умиру, а омладина бежи.Ко је ту крив не знам, причао сам са неколико људи са тих простора  немају будућност тамо, како кажу присиљени су да иду за бољим животом.Питам се шта је држава Србија урадила за те људе и за себе на крају крајева да би живела на тим просторима осим што их је примила у избеглиштво после пада Крајине.Где је стратегија,и да ли је ми упште  имамо или је већ решено да манастири остану једини траг Срба (поред Вуковара) у Хрватској, то је непознато.Дакле оно што се сад дешава са Србима који су се вратили у Крајину је оно што се дешава са србским селом.
У Хрватској је и дан данас присутно покатоличавање, многи од оних који су се изјаснили као лојални Туђману су постали Хрвати.
  Србија тад СР Југославија је морала да брани Крајину свим силама, да се изврши мобилизација и да се војска пошаље на границе РСК и Републике Српске,ништа од тога није учињено и скупо је плаћена цена те НЕМОБИЛИЗАЦИЈЕ,све је пало на борце крајине и на борце Републике Српске.По мени Србија тад није ушла у рат него је имала улогу као Русија у Сирији данас.Крајина се скоро није ни бранила, а кад су непријатељу апетити порасли Бањалука је  била спремн а, тад би Србија МОРАЛА да се умеша и то би онда био прави велики рат ...
  Милошевић се вероватно бојао запада и зато се то све и десило, али му се десио запад касније на Косову, моје мишљење је да се требао икористити моменат кад је народ био одлучан да нешто створи, кад је нација кључала да створи будућност у СЛОБОДИ.
Ово данас је питање за колико ће деценија Срба да нестане тамо(осим Вуковара).И нико ништа не чини да се то промени ,шта се чека ?
Сачувана

БОЖЕ ПРАВДЕ
moka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 848



Погледај профил
« Одговор #47 послато: Јул 01, 2013, 07:21:00 »

Hrvatska u ponoć postala članica EU
Izvor: B92, index.hr

Zagreb -- Uz zvuke "Ode radosti" i vatromet Hrvatska je, posle dugogodišnjih pregovora, u ponoć dočekala ulazak u Evropsku uniju kao 28. zemlja članica.



Pred oko 10.000 građana na centralnoj proslavi na zagrebačkom Trgu bana Jelačića, hrvatski državni vrh i evropski zvaničnici poručili su da je reč o istorijskom danu za Hrvatsku, ali i za EU.

Hrvatski predsednik i premijer Ivo Josipović i Zoran Milanović pozdravili su okupljene građane.

"Ovo je dan kada su se ostvarili snovi", rekao je Ivo Josipović.

Pre njega kratke pozdravne govore održali su predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo koji je na hrvatskom jeziku poželeo dobrodošlicu Hrvatskoj u EU.

Govorili su i predsednik Evropskog saveta Herman Van Rompej kao i predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc i predsednica Letonije Dalija Gribauskaite, koja je od Irske preuzela šestomesečno predsedavanje EU.

Ona je predsedniku Josipoviću predala košarkaški dres sa brojem 28 i na kome na engleskom jeziku piše "EU, jedan tim, jedan san".

Premijer Zoran Milanović je u govoru na Trgu bana Jelačića rekao da je Hrvatska zemlja racionalnih ljudi i da Hrvatska zna da ove noći nigde ne beži, već ostaje tu gde jeste.

"Na nama je da pružimo ruku zemljama u regionu. Živeli, živela Hrvatska, živela Hrvatska u Evropi", rekao je Milanović.

Glavnoj ceremoniji povodom ulaska Hrvatske u EU na Trgu bana Jelačića u Zagrebu prisustvuju brojni evropski zvaničnici kao i delegacija Srbije koju predvode predsednik i premijer Tomislav Nikolić i Ivica Dačić.

Na svečanost međutim nije došla nemačka kancelarka Angela Merkel, zbog kako je zvanično saopšteno, brojnih obaveza. Ona je u nedelju izjavila da je pred Hrvatskom još dosta posla, što su hrvatski mediji protumačili kao "još jednu packu".

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=07&dd=01&nav_category=167&nav_id=727927

Изгледа да нема везе што је Хрватска етнички очистила просторе од Срба.Нема везе ни што је извршила злочине према Србима.Хрватској нису ни постављани услови за улазак у ЕУ.Ускочи она и таква.Али зато Тома,Вучић и Дачић трампише Космет за "зелено светло" и ко зна шта ће још дати,а ЕУ тражи још,још,још,а све даља од нас.
Сачувана

moka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 848



Погледај профил
« Одговор #48 послато: Јул 11, 2013, 17:43:23 »

Hapšenja zbog zločina kod Vukovara
Izvor: Beta

Vukovar -- Hrvatska policija je u mestu Trpinja kod Vukovara privela 12 osoba zbog sumnje da su od sredine septembra do kraja novembra 1991. godine, počinili ratni zločin.



Uprava hrvatske policije je potvrdila da je privedeno 12 bivših pripadnika teritorijalne odbrane mesta Trpinje i odeljenja nekadašnje milicije, zbog ratnog zločina protiv 16 hrvatskih civila, ratnih zarobljenika, ranjenica i bolesnika u Trpinji, oktobra 1991. godine.

Detalji nisu saopšteni. Rečeno je da je u toku kriminalističko istraživanje, prenose hrvatski mediji.

Navodno je među uhapšenima i jedan zaposleni u vukovarsko-sremskoj policiji.

Hrvatska radiotelevizija navodi da je istraga zbog zločina u Trpinji, selu na putu između Vukovara i Osijeka, pokrenuta još 2000. godine.

U Trpinju su Srbi većina stanovništva.

"Večernji list" prenosi izjavu meštanke Trpinja čiji je rođak među jutros uhapšenima.

Ona je novinarima ispričala da je policija tražila "neke popise i zapisnike, ali da ništa nisu našli", i dodala da su žitelji sela uplašeni i uznemireni.

Policijsku akciju vodila je Policijska uprava osječko-baranjska, uz pomoć vukovarsko-sremske policije.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=07&dd=11&nav_category=64&nav_id=731477


То су резултати "добросуседске сарадње". Превртање очима Тома се баш лепо провео у "лијепој њиховој" и обећао да ће бити добар.
Сачувана

Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12024



Погледај профил
« Одговор #49 послато: Септембар 02, 2013, 15:36:22 »

Вуковар, нереди због ћириличних табли

Одложено јутрос започето постављање двојезичних табли у Вуковару. Представници Штаба за одбрану хрватског Вуковара испред зграде Пореске управе чекићем разбили и скинули плочу, а потом је одстранили и са зграде вуковарске полиције. Повређена четири припадника интервентне полиције.



На јавним установама у Вуковару јутрос је почело постављање двојезичних табли на латиничном и ћириличном писму, да би нешто касније било одложено. Постављање табли омета група грађана и представника Штаба за одбрану хрватског Вуковара који су прво испред зграде Пореске управе чекићем разбили и скинули плочу, а потом је уклонили и са зграде вуковарске полиције.

Током нереда повређена су четири припадника интервентне полиције, два полицајца и две полицајке, потврђено је Хини у Полицији.

"Покушано је постављање плоча на зграду Државне управе, али је због демонстраната одложено и у овом тренутку не могу рећи хоће ли бити и када постављене", потврдио је Хини представник вуковарско-сремске Канцеларије државне управе Горан Бошњак.

Јутарњи лист прецизира да су демонстранти насрнули на полицајце и чекићем прво разбили плочу испред Пореске управе.

Загребачки дневник наводи да је око 11 часова више од 50 демонстраната дошло пред зграду Пореске управе, испред које је стајало седам припадника интервентне полиције међу којима и две жене.

"Одједном су насрнули на њих, сатерали их уз стаклени зид и чекићем разбили и скинули са зграде двојезичне плоче с натписом пореске управе. Трајало је то око минут и по, након чега су се демонстранти повукли, као и полицајци од којих је један у гурању задобио повреду и повукао се држећи се за врат, док се једна полицајка болно држала за раме",
пише Јутарњи.

Након што су скинули плочу незадовољни грађани су кренули према згради Полицијске станице где их, преноси Хина, двадесетак полицајаца није успело да спречи у намери да насилно уклоне плочу.


Демонстранти су се разишли око 13.30, али је председник Штаба за одбрану хрватског Вуковара Томислав Јосић најавио да ће се сутра поново окупити уколико освану нове двојезичне плоче.

Како преноси Хина, Јосић је рекао да је Вуковар мултиетнични град и да нико никога не спречава да поступке води на свом језику, да добија двојезична документа, али да су двојезичне плоче "понижење за Вуковар" и да у том граду "нису прихватљиве".

Јосић је поручио да ће се, како је и најављивано, двојезичне плоче у Вуковару скидати и убудуће и упозорио све хрватске политичаре да "добро размисле" и да "добро пазе шта раде".

Хрватски министар управе Арсен Баук сматра да је постављање натписа на ћириличном писму у складу с ранијим најавама и договорима.

"Сматрам да све ово што се сада догађа на неки начин има политичке мотиве", рекао је Баук.

У раним јутарњим сатима двојезичне плоче постављене су на зградама Полицијске станице и Пореске управе. Међутим, представници Штаба за одбрану хрватског Вуковара спречили су да табла буде постављена на Канцеларије државне управе Вуковарско-сремске жупаније.


Наиме, по сазнању да је почело постављање плоча с ћириличним натписима, испред Канцеларије државне управе почели да се окупљају грађани и чланови Штаба.

Стигли су и припадници интервентне полиције тако да је од седам часова зграда практично била блокирана, а око ње је педесетак полицајаца и стотинак грађана. Неколико вуковарских жена село на пут у Жупанијској улици и блокирало саобраћај.

Уставни закон о заштити права националних заједница и мањина налаже да свака национална мањина која чини више од трећине становништва неке локалне самоуправе има право да на њеном језику и писму буду постављени јавни натписи и ознаке.

Према последњем попису становништва, у Хрватској има око 20 општина и градова у којима припадници српске мањине чине више од трећине становништва.

Највећи отпор према ћирилици је управо у Вуковару и потиче углавном од десних странака и удружења ветерана последњег рата.

Из Владе Хрватске коју предводи Социјалдемократска партија више пута су поручили да ће плоче с двојезичним натписима бити постављене где год за то има потребе, па тако и у Вуковару.

(РТС)




***



"нереди" само због плоча и ћириличних слова. Превртање очима Никада тамо неће бити мирног сна за оне Србе који су остали тамо да живе или који су се вратили или намеравају да се врате на своја огњишта!



<a href="http://www.youtube.com/watch?v=67uXZrjdYcc" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=67uXZrjdYcc</a>


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=w-F68sGUQhM" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=w-F68sGUQhM</a>

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Странице: [1] 2   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!