forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Новембар 21, 2017, 10:32:46


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Светиње на Космету су наше док год се у њима чује молитва  (Прочитано 16655 пута)
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« послато: Април 09, 2012, 06:00:58 »

Светиње на Космету су наше док год се у њима чује молитва




"Врло је важно да се не запусте светиње на Косову и Метохији. Била би то духовна катастрофа која би нанела озбиљну штету православном наслеђу у Европи. Споменици који немају цену, а које је српски народ направио на Косову и Метохији, биће живи док се у зидинама храмова чује молитва, а у ћелијама врше монашки подвизи". Ово су речи патријарха московског и целе Русије - Кирила ових дана изречене за једне српске новине. Добар шлагворт за ову тему...

Протекле недеље упокојила се сестра Гликерија, схимонахиња која је Пећку патријаршију са осталим сестринством чувала равно педесет пет година. Преминула је та добра старица у деведесет и некој и за собом оставила још тридесетак болесних, старих, немоћних, баш као што је и сама била, жена да у име Христа на бранику отаџбине чувају оно за шта нам је недавно министар војни, Драган Шутановац, рекао да и није толико важно. Важнији су нам људи од тамо неких светиња, рече тај човек из чије изјаве закључујем да би он, као уосталом и неке западне дипломате, најрадије да од српских светиња направи музеје.

Ако је истина да су нам важни само живи Срби на Космету, како Вам онда министре није пало на памет да су манастири такође живи организми. Саборна места Срба који у божији храм уђу, не само на црвено слово, као у своје бодљикавом жицом опасане амбасаде да "на сада туђој земљи" нахране дух и тело вером и слободом. И колико још тако? Вероватно до тренутка док не издахне и последња бранитељка Пећке патријаршије – мајке свих српских цркава.


Не можемо очекивати да ће само патријарх Иринеј и све владике са њим, преко ноћи, решити питање остарелог монаштва, иако је у првом реду то њихова света дужност. Морала би, за почетак, и нека медицинска установа, ван покрајине, да се озбиљно позабави здрављем монахиња које некада и месецима леже у недовољно лековима опремљеној Митровачкој болници и то због: туберколозе, херпеса, разних алергија и жутице коју су зарадиле тако што су поправљале зубе у неадекватно хигијенским стоматолошким ординацијама, опет на северу Покрајине. О паду имунитета и акумулираном стресу као последици дугогодишњег битисања у непријатељском окружењу сувишно је и говорити. То се, нажалост, подразумева.

Морална помоћ појединаца који с времена на време, када им то безбедносне прилике дозвољавају, посете манастир, као и материјална подршка грађана Србије - а најчешће породице Карић - добродошла је, но није довољна. Хоћу рећи, одлично је за политички имиџ председника Бориса Тадића када се на Божић слика са братијом у Високим Дечанима, али није добро за његову част што стратешки не размишља о проблему опстанка Пећке патријаршије и сваког другог манастира који чувају жене, нарочито пошто му патријарх Кирил мудро поручује да ће свако нечињење нанети штету православном наслеђу Европе. Европе којој тежи!


Мало је, или готово нимало Срба, остало који би у овом тренутку били спремни да напусте комфор световног и остатак живота посвете духовном уздизању. Монашке редове, како знамо и умемо, морамо попуњавати браћом и сестрама из остатка православног света који су поуздано спремни да помогну и подмладе наше монаштво, али наравно под условом да гарант њиховог живота на Косову и Метохији буде држава Србија. Јер, "само док се у зидинама храмова чује молитва, а у ћелијама врше монашки подвизи, манастири ће бити живи", а ја додајем – наши! На крају, ако ништа друго, сматрам да би порука премијера Руске Федерације Владимира Владимировича Путина, упућена православним Србима од пре месец дана, оличена у поклону иконе Хиста спаситеља из XVII века из једног спаљеног сибирског манастира, намењена баш овој светињи, морала да нам допре до свести.

Јадранка Тасић
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #1 послато: Април 09, 2012, 07:30:53 »

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА, ЧУВАР ИСТОРИЈЕ


Манастирска здања крај реке Бистрице, испод Проклетија, седам векова одолевају освајачима и чувају сећање на неке од најславнијих али и најтежих тренутака у српској историји..

Пећка патријаршија - скупина цркава на домаку Пећи, крај Пећке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру-један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се вековима налазило седиште српских архиепископа и патријараха. Од свога постанка у XIII веку Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој остављали сведочанства о свом прегалаштву. Стога је она данас не само старо средиште српске цркве, већ и место где се чува значајна уметничка заоставштина.


Тачно време оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато
. Изгледа да је на месту где је сада Патријаршија још за живота светог Саве основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије.


Архиепископ Св. Арсеније Први, оснивач манастира Пећка Патријаршија у 13. веку

Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом месту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I је подигао на овом жичком метоху код Пећи цркву светих Апостола. Убрзо, око 1250. године, по његовом налогу она је била и живописана. Храм се, нешто касније, почео називати и Свети Спас, што је преузето као спомен на посвећење Жиче.




Манастир Пећка патријаршија, један од темељника српске прошлости, увршћен је 13. јула 2006. године на листу најугроженијих споменика светске културне баштине, под заштитом Унеска. Догодило се то тачно 660 година откако је, проглашењем пећког архиепископа Јанићија Другог за патријарха, манастир постао седиште Српске цркве, а краљ Душан, најмоћнији и најпознатији владар из династије Немањића, крунисан за цара свих Срба и Грка. Његова власт протезала се од Дунава до Пелопонеза и Свете Горе и на истој територији је важила и јурисдикција Пећке патријаршије.

Складна скупина неколико црквених здања у којима се налазило вековно седиште српских архиепископа и патријарха, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба тих минулих времена, и у којем се чува богата уметничка и црквена заоставштина, нови миленијум је дочекало окружено ружном бодљикавом жицом. Нажалост, неопходном, јер је у протеклој деценији забележно више покушаја да се ова светиња оштети, оскрнави, можда и уништи.

Трагична је околност да се тихи, неми сведок неких од најсјајнијих тренутака у историји српског народа сад налази на територији самопроглашене, такозване, Републике Косово, препуштен на милост и немилост тамошњем албанском становништву. Већ и сам пут до Пећке патријаршије, кажу скорашњи посетиоци, мучан је и нелагодан, мада је замисао светог Саве, који је први пожелео манастир на том месту, била управо супротна. Растко Немањић је бирао пријатан за око и душу, а ипак заштићен положај уз реку Бистрицу, тамо где она напушта Руговску клисуру и ступа у равницу омеђену Проклетијама.

Вођен Савином визијом, његов наследник, архиепископ Арсеније Први ту је почетком 13. века подигао цркву Светих апостола. Век касније, архиепископ Никодим је уз њу саградио цркву Светог Димитрија, а затим је 1330. његов наследник Данило Други наложио да се са јужне стране Светих апостола направи храм посвећен Богородици Одигитрији, уз њега и црквица Светог Николе, а онда и монументална припрата са високом кулом. На крају су стигли и живописци, па је Патријаршија улепшана и фрескама.

Црква Богородице Одигитрије
Храм подигао архиепископ ДанилоII,око 1330.године


После Косовске битке (1389) и турске окупације, Пећка патријаршија је постепено почела да губи епархије, а преузимала их је Охридска архиепископија која је, након смрти патријарха Арсенија Другог, 1463. године, и саму Патријаршију узела „под своје“.

Тек је у време Мехмед-паше Соколовића Пећка патријаршија обновљена (1557) и тад је њена јурисдикција обухватала, поред области у јужној и северној Србији и Црној Гори, и целу Босну и Херцеговину са Далмацијом, Славонију, Срем, Банат и Бачку, део данашње Бугарске и територију до Будима, Темишвара и Арада. Сви Срби су се, тако, први пут нашли заједно под окриљем једне црквене заједнице. Ипак, бежећи од Турака, Срби су напустили окупиране територије на југу Србије и на Космету, и под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем кренули у велику сеобу у Војводину.
Пећка патријаршија је опустела, пала је под грчки утицај и била укинута 1766. Поново је „дигла главу“ од 1807, мада је у потпуности обновљена тек после Првог светског рата, устоличењем митрополита Димитрија за патријарха. Нова искушења настају за време и после Другог светског рата, кад су комунистичке власти пожелеле да од светиње начине - музеј. То се, ипак, није догодило, захваљујући пожртвованој и истрајној мајци Февронији и њених седам сестара из босанског манастира Тавне. Игуманија је ту дошла 1957. и наставила да мирно, али одлучно ниже годину за годином, деценију за деценијом… све до уласка трупа НАТО-а на Космет, јуна 1999. Од тог доба одважне монахиње имају сталне „пратиоце“ - италијанске, словеначке и друге „кфоровце“.

Упркос томе, посетилаца не мањка, има их, кажу, са свих континената. Неки су ту да одају почаст светињи из „старе домовине“, други да се диве историјским здањима и провере да ли су заиста тако угрожена као што медији тврде, трећи да обиђу ризницу, да виде фреску „Рођење Христово“ и друга уметничка блага, међу којима су ружичасти мермерни саркофаг Данила Другог, средњовековне иконе и преостали рукописи из некадашње велике патријаршијске библиотеке.
« Последња измена: Август 16, 2015, 04:09:30 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #2 послато: Април 10, 2012, 10:14:47 »



У оквиру манастира ПЕЋКE ПАТРИЈАРШИЈE су четири цркве из разних периода, од средине 13 века до четврте деценије 14 века а припрата им је заједничка.

Свети Апостоли

Најстарија црква, посвећена Светим Апостолима, подигнута је у првој половини 13 века. Градњу је започео Свети Сава при крају живота, јер је на једној фресци живописан као ктитор. Има знакова да је црква Светих Апостола подигнута на месту где је и раније била богомоља. Архиепископ Арсеније И који је такође био ктитор године 1250. позива иконписце да цркву живопишу. Најстарије фреске дакле потичу из 1250. године и радили су их анонимни сликари. Најлепше фреске су у куполи – Вазнесење Христово и поткуполном простору – сцене из Христовог живота и збивања после његовог распећа. Тематика сликарства у овој цркви преузета је из најзначајније хришћанцке цркве на Сиону. Живопис је обнављан око 1300.године, као и пола века касније. Обнављан је живопис и касније током векова али је квалитет тих фресака далеко иза првобитног сликарства.



Олтарски и поткуполни простор са певницама су најстарији делови Светих Апостола и сачувани су до данас у потпуно аутентичном облику, није било презиђивања и дорађивања. Свети Апостоли су грађени готово искључиво каменом, првобитно малтерисани спољашњи зидови били су и живописани различитом орнаменталном декорацијом.

Постојећи иконостас је настао 1722. године, сматра се веома значајним делом посебно су вредне две престоне иконе и ред празничних. У цркви је гробно место архиепископа Арсенија И, Јоаникија ИИ, Саве ИИ и других великодостојника СПЦ. Мошти Арсенија И су касније пренете у манастир Ждребаоник где се и данас налазе.

Свети Димитрије

Цркву посвећену Светом Димитрију подигао је архиепископ Никодим од 1320. до 1324. године. Црква је грађена од наизменичних редова камена и опеке, што доприноси декоративности њене спољашности. Посебно је уочљива пространа купола. Својом пространошћу олтарски простор се издваја међу осталим српским црквама грађеним у 14 веку. Насупрот томе западни травеј, простор код улаза у храм је нижи и слабије осветљен

Живопис је израђен 1340. године, заслугом архиепископа Јоаникија ИИ. Фреске из тог периода су прилично оштећене, па је у 17 веку живопис рестауриран прилично верно, радио је знаменити српски сликар Георгије Митрофановић. Истиче се ктиторска композиција цара Душана, цара Уроша, патријарха Јоаникија и Светог Саве.

Камени иконостас је из времена градње цркве. На њему су три престоне иконе из новијег периода.

У цркви су сахрањени архиепископ Никодим, Јефрем и Сава ИВ.



Пресвета Богородица Одигитрија

Црква је саграђена 1330. године јужно од главног храма ктиторском заслугом архиепископа и књижевника Данила ИИ. Храм има основу развијеног уписаног крста, па стога осмострану куполу носе слободни ступци. Зидови су од камена и опеке украшени орнаменталном сликаном декорацијом, на којој се и данас могу разазнати орнаментални фризови, розете и крстови. Лепи дводелни прозор, бифора, у готичком стилу на источној страни цркве вероватно је накнадно постављен и то убрзо после градње. Као и друга готичка бифора на јужној фасади складно се уклапа у архитектонску целину.



Цела унутрашњост цркве украшена је живописом који је завршен око 1337. године а фреске су веома добро очуване. Међу њима се истиче ктиторска композиција Данила II са моделом цркве у руци. Од првобитног иконостаса остало је сасвим мало, два стубића са крајева, али се и по томе може закључити да је био импресиван. Иконе су дело савремених мајстора. У цркви је Богородичин престо из 1960. године изузетно урађен у дуборезу.

У северо западном углу цркве налази се кивот од ружичастог мермера у коме су почивале мошти ктитора архиепископа Данила II.


Свети Никола

Ова, најмања црква у комплексу Пећка Патријаршија подигнута је око 1330. – 1337. године заслугом архиепископа Данила II. По архитектонској конструкцији црка Светог Николе је врло једноставна. То је једнобродно здање, саграђено од камена и опеке. Постоје трагови старијих фресака.



Постојећи живопис је израдио 1677. године зограф Радул по налогу патријарха Максима. У цркви је сачуван вешто резани, позлаћени дрвени оквир иконостаса израђен 1677. године. На њему су смештене само царске двери. Један од ктитора, патријарх Максим сахрањен је у самој цркви.

Заједничку припрату за све ове цркве изградио је архиепископ Данило II по завршетку храма Богородице Одигитрије око 1335. године. Први пут је живописана одмах по изградњи, касније 1565. године а сликали су га зографи Андреја и Лонгин. У припрати се налази гроб патријарха Макарија.


У Пећкој патријаршији се вековима налазило сеидште српских архиепископа и патријараха. Од свог постанка Патријаршија је окупљала учене теологе, књижевнике, уметнике. Упркос свим недаћама у ризници је сачувано доста рукописних књига, икона, предмета од злата и везених тканина. Ту је Октоих петогласник, најстарија ћирилицом штампана књига на Балкану из 1494. године. У припрати је сачувана и првобитна крстионица. Уз цркву Светих Апостола постоји и данас мерменри престо на коме су некада седели Свети Сава и други великодостојници за време Сабора. Посебну вредност представља звоно из 1432. године познато под именом његовог ливца Родопа. У порти манастира се налази пирг-кула са капелом Данила Столпника.

Манастир се налази на домаку Пећи, крај Пећке Бистрице, на улазу у Руковску клисуру.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Zoki
Нови члан
*
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12


Погледај профил WWW
« Одговор #3 послато: Април 10, 2012, 13:25:26 »

mislim da nema nase crkve na KiM koju nisam obisao davnijeh dana
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #4 послато: Април 10, 2012, 22:14:46 »

mislim da nema nase crkve na KiM koju nisam obisao davnijeh dana



А сада, макар у ових последњих неколико година?

.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #5 послато: Април 18, 2012, 04:34:26 »

Манастир Девич


Манастир Девич се налази под главним венцем истоимене планине у Метохији – Косово и Метохија


Манастир Девич


Саграђен је око 1434. године и налази се у дреничкој шуми, 5 km. јужно од Србице. Манастир је саграђен на месту где се у једној шупљој букви подвижавао велики подвижник из XV века Свети Јоаникије Девички, након што је у тај крај прешао из Црне Реке. Пећина, у којој је манастир смештен, освећена је подвизима и молитвама нашег великог чудотворца – светог Јоаникија Девичког, који се најпре подвизавао у Црној Реци, па кад је пронађен и откривен, он, смирен монах, да би избегао људску славу и поштовање, побегне и сакрије се у непроходне шуме Дренице, где је продужио свој богоугодни подвижнички живот, и  скончао у Господу, на месту где се сада налази Девич. Манастир је подигао деспот Ђурађ Бранковић око 1434. године у знак захвалности за оздрављење своје кћери-девице, по чему је манастир добио име. Ђурађ Бранковић је манастир сазидао на месту где је, четири године раније, 1430. године сахрањен пустиножитељ Јоаникије Девички.


Године 1915. први пут су га опљачкале аустроугарске војне снаге после одступања српске војске преко Албаније у Првом светском рату. Други пут то се догодило 1941. године када је срушена и уништена испосница Св. Јанићија Девичког која се налазила на падини на северној страни манастира, као и источник који се налазио у удолини ниже манастира. Манастир су тада опљачкали албански фашисти. До ових немилих догађаја манастир је у својим ризницама имао велику збирку рукописних и штампаних књига из XIX и XX века.

Крајем јуна 1999. године, након повлачења југословенских снага безбедности са Косова и Метохије и доласка француских снага КФОР-а, манастир су спалили, опљачкали и потпуно уништили припадници ОВК (UÇK).

Остаци спаљеног Манастира Девич



Остаци спаљеног Манастира Девич


Спаљена унутрашњост цркве у Манастиру Девич


Остаци спаљеног Манастира Девич



Остаци спаљеног Манастира Девич




Фреске у манастиру, којих има у неколико слојева потичу из XV века и на њима је лик Св. Јанићија Девичког у одећи великосхимника и добро очувани натпис на коме пише да је он први ктитор места сего, а добро очуван је и лик Св. Акакија, као и композиције Свадба у Кани Галилејској и Исцељење раслабљеног.




У својој историји манастир Девич је обнављан више пута и састоји се из више цркава посвећених Ваведењу Богородице, Св.Јоаникију, Св.Ђорђу.

Обновљени комплекс Манастира Девич

Манастир Девич од своје имовине поседује преко 60 хектара земље и око 250 хектара шуме (винограде у Великој Хочи, неколико кућа у Вучитрну и земљу у околини Бича у Лаушима, Лепини и Лудовићима).
« Последња измена: Август 16, 2015, 04:10:56 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #6 послато: Април 18, 2012, 04:46:00 »

Тужно! Неколико пута опљачкана, па спаљивана, рањена душа наше српске светиње ће од сада да буде  "у рукама" оних истих који су је, не тако давне, 1999.године, оскрнавили, спалили!

Колико ће још година, месеци или  можда чак само дана, да се чује молитва из наших светиња са Косова равног? С обзиром да шиптарска полиција преузима "бригу" о њима, црни дани наилазе....и немир српских душа и оних живих и оних давно уснулих!







***


Манастир Девич почела да обезбеђује шиптарска  полиција


"Косовска" полиција, уместо припадника Кфора, почела је да обезбеђује манастир Девич код Србице, саопштио је Кфор.


Манастир Девич


Како се наводи у саопштењу, то је договорено између представника Кфора, Еулекса и "косовске" полиције.


"Стране су се договориле да прихвате препоруке из одлуке команданта Кфора о преношењу овлашћења за безбедност манастира Девич, пошто је "косовска" полиција показала спремност и способност за такву одговорност након фазе транзиције овлашћења у области безбедности", наводи се у саопштењу Кфора.


"Полиција" Косова обезбеђује највећи број манастира и цркава на Косову. Кфор је одговоран за безбедност Пећке патријаршије и манастира Високи Дечани.

Вести
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #7 послато: Април 19, 2012, 09:10:24 »

МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА


Најранија сачувана фотографија Грачанице с краја 19. века


Манастир Грачаницу је саградио Св. Краљ Милутин 1310. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Манастир се налази у селу Грачаница, 5 км. удаљен од Приштине, административног центра Косова и Метохије. Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су били развили веома интензивну духовну и уметничку делатност.


Манастир Успења Пресвете Богородице у Грачаници, 27. август 2001.



 У другој четвртини 16. века ту је било и средиште новобрдског митрополита који је у манастир донео и прву штампарију. Касније, услед великих турских зулума, манастир је напуштен и црква је служила за парохијске потребе. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као женски манастир. Данас у њему живи 20 так сестара које се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима.


манастир Грачаница - монахиња у молитви


Црква манастира Грачаница је грађевина са пет кубета са основом уписаног крста, те као таква припада групи првокласних архитектонских остварења свога времена. Спољна припрата је саграђена у крајем 14. века у време Св. Кнеза Лазара. У 16. веку припрата је осликана фрескама. Михајло и Евтихије, познати сликари из Солуна завршили су фреске у главној цркви до 1321. Небеска литургија, пророци и еванђелисти су насликани на главној куполи испод фреске Христа Пантократора док се на зидовима наоса могу видети циклуси Великих Празника, Христовог страдања, чуда, прича, Христовог Роджества и Васкрсења, призори из живота Богородице, Св. Николе и Календар светих. Призори који приказују Евхаристију као и старозаветни мотиви налазе се у олтару. Св. Краљ Милутин и његова супруга краљица Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку као владари којима сам Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Немањићко стабло порекла и Страшни суд су насликани у предњем делу наоса док су и ван припрате сачувани фрагменти фреака из 14. века. Поред осталих фресака значајни су циклуси Васељенских сабора, Акатиста Пресвете Гоборородице и Рођења Господњег. На зидовима ове цркве такође се могу наћи и портрети српских архиепископа и патријараха као и погребна сцена грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница је уништена у пожарима 1379 и 1383. У манастиру се и данас чува збирка старих икона, међу којима је значајна икона Христа Милостивог из 14. века која је јединствена по својим димензијама (269 cm x 139 cm). На манастиру је до сада урађено више градитељских и сликарских конзерваторских радова.


црква - поглед са улазне капије



Три најмлађе монахиње грачаничке
(с лева на десно) монахиње Ирина (1972), Олимпијада (1984) и Марина (1974)


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #8 послато: Април 20, 2012, 09:52:51 »


Монахиња моли, лечи и теши

Најплеменитији подвиг: Монахиња Ирина, лекар по струци, обилази старе и немоћне широм Космета. Калуђерица из Грачанице десет година помаже у изолованим енклавама и селима


Хуманост и патриотизам на делу

На прагу оронулих или тек саграђених повратничких кућа, у селима у која ретко ко да свраћа, монахињу Ирину са нестрпљењем сваке седмице ишчекују малобројни Срби широм Космета. Ирина Петровић, лекар по струци, монахиња у манастиру Грачаница, већ десет година обилази и лечи старе и болесне, али и повратнике у изолованим енклавама и метохијским селима.

- Још пре десет година, када је наш манастир, после доласка међународних снага, постао сабирни центар за лекове, када сам схватила да због недостатка слободе кретања Срби и остали неалбанци не могу да оду ни до лекара, у манастиру су предложили да искористим своје лекарско знање и помогнем – прича сестра Ирина. Каже, уз благослов цркве, како би избегла евентуалне проблеме, основала је лекарску организацију „Свети Јован Милостиви“ и уз помоћ једног броја лекара са централаног Космета, крајем 2001. године и званично започела своју хуманитарну мисију лечења широм Космета. Манастирским комбијем, поклоном грчке православне цркве, углавном пуним лекова које је успевала да набави посредством хуманитарних организација одлазила је онима којима није имао нико да помогне сем ње.

- Најтеже је старима и код њих и даље најчешће одлазим – прича монахиња. А на прегледе јој често долазе и муслимани, а понекада и Албанци…

- Када сам са доктором Звонком Сташевићем, интернистом, нефрологом, први пут отишла у село Драјчиће надомак Призрена, формирао се ред мештана да их прегледамо. Осим малобројних Срба, углавном старијих мештана, на прегледе су дошле и њихове комшије муслимани. А један од њих нам је уступио кућу за прегледе.

Цитат
Где нико није крочио

- Првих година по формирању лекарске организације, одлазила сам у српске  средине где претходно нико од Срба није крочио. Тада је мене и колеге  лекаре, који би кренули са мном, пратила специјална јединица Унмикове  полиције из Приштине, док последњих неколико година одлазимо сами без  пратње.

Обилази их и даље, каже. Носи им лекове, које сама некако набавља јер су донације, које су углавном стизале из Грчке, сада престале…

А лекови су неопходни и седамдесетогодишњој Момирки Симић из повратничког села Новака код Призрена. Каже да њу и њене комшије сестра Ирина одржава у животу.

- Болесни смо, стари и сами. Немамо с ким ни реч да проговоримо. Када дође сестра Ирина сваки пут нас прегледа, донесе нам лекове, али се и испричамо. Утеши нас. Обрадује. Донесе некада и намирнице. Да није ње, не знам ко би нам врата отворио.

Ирину која два пута недељно ординира у Дому здравља у Сушици, са нестрпљењем очекују и у свих двадесетак повратничких села у Метохији у опфштинама Исток и Клина. Али и по манастирима на Космету. Јер сестра Ирина, наравно лечи и монахиње у Пећкој Патријаршији, Девичу…


Помоћ и даље потребна

- Иако је претходних година наша држава отворила лекарске амбуланте у готово свим већим српским срединама, још увек је много пацијената које лечи наша организација. Реч је углавном о старима који због немоћи или лошег материјалног стања нису у могућности да редовно посећују лекаре – каже сестра Ирина.  (Д.Зечевић)   





***



**



*





(Грачаница)
монахиња Теодора ради са пчелама
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #9 послато: Април 20, 2012, 10:09:38 »

Цитат
Српски тенисер Новак Ђоковић уплатио донацију од 100.000 долара за куповину земље која се граничи са манастирским комплексом и тако решио сестринство велике бриге.

Игуманију Ефросинију, мати Теодору и монахињу Сару затичемо у обављању свакодневних послова. Причају нам како је игуманија Ефросинија годинама молила да се нађе начин како би се откупио тај хектар који су прижељкивали Албанци, како се мати Теодора погађала са власником парцеле, а онда показују на монахињу Сару:

Она је та која се сетила да пошаље поруку нашем Новаку.


Земља за коју је српски тенисер дао новац

- Сара прати сваки Новаков меч - прича мати Теодора. Приликом једне од последњих Нолетових победа толико се усхитила, да се пола сестринства манастира окупило око ње. Тада је Сари и синула идеја да пише тенисеру за помоћ.

Новак им је отписао - чеком од 100.000 долара

И епископ рашко-призренски Теодосије  вели да су монахиње последњих година пажљиво скупљале и штеделе сваки динар како не би дозволиле да Албанци откупе имања која су се продавала надомак светиња. Ове храбре жене повећале су манастирски посед за читавих осам хектара, а следећа им је на реду њива са кућом коју је породица Николић прво понудила на продају манастиру.



Цитат
МАТЕЈА КЕЖМАН ДАО 130.000 ЕВРА

МОНАХИЊЕ никада не би успеле да откупе толику земљу да није било других хуманих људи. Манастиру је наш познати фудбалер Матија Кежман даровао 130.000 евра. Од тог новца купљена је кућа са окућницом за потребе манастира (на слици).


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #10 послато: Април 21, 2012, 10:25:34 »

Тужно! Неколико пута опљачкана, па спаљивана, рањена душа наше српске светиње ће од сада да буде  "у рукама" оних истих који су је, не тако давне, 1999.године, оскрнавили, спалили!

Колико ће још година, месеци или  можда чак само дана, да се чује молитва из наших светиња са Косова равног? С обзиром да шиптарска полиција преузима "бригу" о њима, црни дани наилазе....и немир српских душа и оних живих и оних давно уснулих!







***


Манастир Девич почела да обезбеђује шиптарска  полиција


"Косовска" полиција, уместо припадника Кфора, почела је да обезбеђује манастир Девич код Србице, саопштио је Кфор.


Манастир Девич


Како се наводи у саопштењу, то је договорено између представника Кфора, Еулекса и "косовске" полиције.


"Стране су се договориле да прихвате препоруке из одлуке команданта Кфора о преношењу овлашћења за безбедност манастира Девич, пошто је "косовска" полиција показала спремност и способност за такву одговорност након фазе транзиције овлашћења у области безбедности", наводи се у саопштењу Кфора.


"Полиција" Косова обезбеђује највећи број манастира и цркава на Косову. Кфор је одговоран за безбедност Пећке патријаршије и манастира Високи Дечани.

Вести





субота, 21. апр 2012, 07:30 -> 07:51 Монахиње живе у страху


Шест монахиња манастира Девич живе у страху јер немају добра искуства са косовском полицијом, која однедавно уместо Кфора обезбеђује манастир. Девич, који је током мартовског насиља 2004. године спаљен до темеља, честа је мета крадљивца.


Манастир Девич у дреничкој шуми од пре неколико дана, уместо Кфора, обезбеђује косовска полиција. Шест монахиња живе у страху јер, немају добра искуства са косовском полицијом, која није пронашла ниједног нападача на манастир или крадљивца манастирске имовине.



У протеклих 13 година, монахиње манастира Девич преживеле су много тога - затварали су их припадници ОВК а биле евакуисане током мартовског насиља 2004. године, када је манастир спаљен до темеља.

Данас, немају мира од лопова и других злонамерника. Са косовском полицијом, са којом не комуницирају, немају позитивна искуства.

"Знамо и раније како је било, јер када имамо проблем ми пријавимо полицији и полиција дође. Чим полиција оде, не прође ни пет минута проблем се наставља", каже игуманија Девича Анастасија.

Владика рашко-призренски Теодосије каже да су сестре врло збуњене и уплашене.

"Манастир још није у потпуности обновљен, тако да четири полицајца сигурно не могу заштити манастир и сестре се, у овом треутку, не могу осећати безбедно", сматра владика Теодосије.


По одласку, Кфора пре неколико дана, монахиње су одлучиле да капије манастира буду стално затворене, па они који желе да посете Девич морају да се најаве телефоном.

Монахиње манастира су почеле градњу зида, да би се, како кажу, осећале што сигурније. На источној страни манастира постоји пролаз без врата, који су контролисали војници Кфора. Њиховим одласком пролаз је остао потпуно необезбеђен.

Последњих година, Кфор је косовској полицији поверио на чување више православних цркава и манастира, и већих безбедносних проблема није било.

Владика рашко-призренски Теодосије, међутим, каже да се све те светиње налазе у другачијем окружењу, па се на њих не може гледати као манастир Девич.

На ризике којима је манастир Девич изложен, владика Теодосије указује и тиме што се у тај део Косова и Метохије, познат као Дреница, не усуђује да дође без пратње Еулекса(РТС)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #11 послато: Април 21, 2012, 12:05:10 »

С пута по косовским манастирима

О лепоти српских манастира на Косову и Метохији написане су бројне књиге, многи су уврштени на листу светске баштине УНЕСКО. Косово је ризница српске духовности и поред тога што су бројни манстири и цркве паљене и рушене од стране албанских екстремиста. Поред већ чувених манастира Високих Дечана, Богородице Љевишке, Пећке Патријаршије, постоје и бројни мање познати манастири, у којима и данас живе монаси, делећи судбину свог народа и срдачно дочекујући госте ма које вере, нације и опредељења били.

Из Рашке крећемо уз планину алтернативним путем, јер су Срби направили барикаде на административним прелазима као одговор на постављање такозваних царина и полиције Косова. Давно заборављени пут преко планине, иако узан, неасфалтиран, необезбеђен и често опасан, сада је Србима веза са Србијом. Једва се мимоилазимо и надамо се да нам у сусрет неће наићи камион или аутобус. Спуштамо се полако низ планину и онда на суседном брду угледамо манастир Врачево, који се бели на сунцу. Дочекује нас насмејано лице о. Софронија: „Уђите, уђите у конак да се угрејете, да попијете кафу, чај, вино“. Кажемо, да желимо прво да снимимо невелику али лепу цркву, која је пре неколико година обновљена и старе гробове који сведоче да су се овде Срби од давнина молили Богу, ту је некада била и школа. Монах нас оставља, вели да је црква откључана и да уђемо јер то је и наша кућа, а он оде да нам скува чај. Снимамо дрвено клепало крај врата, црквене сасуде, прелепи иконостас. Док пијемо чај и домаће вино, о. Софроније нам каже да их је у манастиру четворица, поред молитве, богослужења, израђују свеће, брину о манастиру, дочекују љубазно госте.

манастир Врачево

Причао би још с нама али ми журимо даље, тркајући се с временом, желимо да стигнемо пре мрака до о. Јована у Цераљску Реку, који живи у шуми без струје и воде. Затичемо га како ради са још неколицином људи, желе пре зиме да заврше шанац за одвод воде. Угледао нас је из даљине а како се примичемо, он већ брише руке и иде нам у сусрет: "Хајде да ручате, мора да сте гладни, идете с пута," гостољубиво нам говори смешећи се. Захваљујемо се, лако ћемо за храну, жељни смо приче о овом српској светињи и његовом усамљеничком животу. Кућица у којој живи више је него скромна, била је још мања и скоро неупотребљиво али је он за два месеца, откако је ту, средио и спремио за зиму. Унутра је пријатно топло, ватрица пуцкета, на зидовима окачене иконе а крај кревета његова бројаница. "Био сам атракција кад сам дошао, прижељкивао сам да ме владика Теодосије овде пошаље и испунила ми се жеља. А владика је већ два пута долазио да ме обиђе", прича нам о. Јован. Међу онима који помажу је и чика Бранко, он из свог села често дође код о. Јована да му помогне. Показује нам тамо, у даљини на врху планине албанске куће. Каже да се некада у миру живело, помиње пријатеља Албанца, доктора који сада живи у Приштини. А на питање, да ли га је скоро видео и чуо, одговара да није али да верује да му је још увек пријатељ. Док прича низ његово изборано лице капљу сузе.

Претходног дана смо се најавили и игуману манастира Бањска, о. Данилу па остављамо о. Јована у његовим пословима, желећи да стигне све што је планирао пре него што га снег завеје. У манастир Бањска стижемо по мраку, јер на Косову често нема струје. Једва успевамо да снимимо нешто у овој старој српској светињи коју је још краљ Милутин зидао у 14 веку. Аутентични зидови и лукови измешани са новим каменом, тритрај свећа у мраку и тихи глас о. Данила зраче мистичном атмосфером, надилазе време у коме смо. Ову светињу походе бројни верници, прича нам о. Данило. Срби са Косова поготово, њима је овај као и други манастири ослонац, дају им снагу да издрже све муке које су претрпели претходних година, храбре их у нади да ће једнога дана бити боље и да ће остати на својој земљи којом су преци ходали.

манастир Бањска


Следећег дана крећемо рано у посету манастиру Соколица, игуманији Макарији и њеним сестрама. Скрећемо са главног пута, заобилазећи барикаде, јер је око манастира албанско становништво. Пењемо се уз планину све више и више а на самом врху угнездио се заједно са соколовима манастир који је по њима и добио име. Мати Макарија, доктор хемије, некада академски

Мати Макарија


професор, чувени иконописац, говори неколико језика, плени одлучношћу, тврдом вером и храброшћу која јој је у претходим годинама била потребна да заштити не само сестре и манастир, већ и монахиње у другим манастирима, Србе.[/b] Прича новом пуковнику Кфор Адолфу Конраду, који је дошао да је упозна, да одржава добре односе са комшијама Албанцима, да сама говори неколико језика али да јој је у срцу увек српски. Прича му и о томе да Срби тешко живе, да се и даље њихове куће пале, они убијају и да се никада за те злочине не пронађе кривац. Он је уверава да као човек саосећа али као пуковник Кфора размишља другачије и говори да је врло искусан јер је био на многим кризним подручјима, Еритреји, Либану, Јерусалиму, а она га прекида и пита: "А када сте били у својој кући, пуковниче!" Даље му каже да је њен манастир стециште људи са разних крајева, да су ту долазили војници Грци, Данци, да га посећују Руси, долазе ту и Албанци и све њих домаћински дочекују. Остављамо мати касније у чувеној иконописачкој радионици, ту слика, пише. Управо припрема монографију о овој српској светињи, да не буде како се пише у косовским новинама да су манастир градили Албанци и да је он њихова културна баштина.

манастир Соколица


Спуштамо се низ планину и крећемо ка Сочаници, прелепом селу у чијем миру, тишини и јесењој лепоти човек заборави на време и тешке околности у којима Срби живе на Косову. Окићене капије говоре о скорашњем венчању, куће се дозиђују и преправљају, зидају се нове, дечица иду у школу, што казује да су Срби решени да остану на Косову, без обзира на проблеме које имају.

манастир Сочаница

Дочекује нас млади о. Јустин и чуди се кад га питамо да ли се боји, каже да му то не пада на памет. На зиду виси зидни сат а казаљке су још на летњем рачунању времена. Ми и не гледамо на сат, говори смешећи се. Управо како рече м. Макарија монах јесте далеко од света, али он живи у свету, он дише овим светом, желећи да му удахне и дух божански. (Љиљана Синђелић Николић)











***

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #12 послато: Април 22, 2012, 12:17:07 »

Ако свет не зна да неко своју СЛОБОДУ на Косову и Метохији мора да брани на овај начин,

Цитат
Монахиње манастира су почеле градњу зида, да би се, како кажу, осећале што сигурније....

онда тај исти свет на СВЕ могуће начине мора са овим да се упозна!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #13 послато: Април 23, 2012, 09:15:22 »

Крајем прошле године, државна секретарка САД Хилари Клинтон и "председница" Косова Атифете Јахјага потписале су у Вашингтону споразум о заштити културног наслеђа на Косову. Овим споразумом САД и Косово преузимају обавезу старања о косовском културном наслеђу, у које је сврстана српска културна и верска баштина, попут манастира Грачаница, Високи Дечани, Пећке патријаршије и Призренске богословије и објеката под заштитом Унеска, као објеката од посебне вредности по светску културну баштину. Скандал у том споразуму је то што се нигде не спомиње да су то српска културна блага.



Цитат
- Свака другачија одредница, везана за српску културну и верску баштину на Косову и Метохији, значи аларм за узбуну, значи скривање нечег што ће довести у питање опстанак не само наше културне и верске баштине, већ и српства на Космету – каже Стојановић.

Стојановић додаје да је спреман да српско културно и верско наслеђе подели са свима, али само уколико то не значи утапање српске баштине у косовску, јер би то значило затирање трагова српства, српске државе и историје на Косову и Метохији.

Председник градске општине Приштина Небојша Николић, уз оцену да би Београд и све научне и државне институције, а посебно Српска православна црква, морали хитно да реагују, каже да је договор Клинтонове и Јахјаге покушај претварања српске културне и верске баштине у косовску баштину, односно покушај да се Србима одузме право да кажу да је КиМ колевка српства и тако прихвати стратегија Запада да се овом народу ишчупа душа.


- Не верујем да ће Београд ћутати и да неће реаговати, не само српска, већ и православна црква уопште, јер је очигледно да нам прети опасност да српска културна баштина постане косовско наслеђе из времена Византије и Римљана – каже он.

Декан Филолошког факултета у Косовској Митровици Драги Маликовић, изражавајући сумњу да се иза споразума крије стратегија затирања српске историје, традиције, верског, културног и државног трајања, саветује саборност и јединство, окупљање свих интелектуалних слојева и државника. (Неђељко Зејак)


Министарство културе: Не може изјава тек тако

Коментар на споразум Јахјага-Клинтон покушали смо да добијемо у Министарству културе, али без успеха. После више неуспешних телефонских позива, лично смо отишли у Министарство културе, где смо потражили заменицу министра Драгану Милићевић Милутиновић, која нам је рекла да нема времена да нам да изјаву и упутила нас на државног секретара за заштиту културне баштине.

- Не можете тек тако да тражите изјаву и да овде долазите. Морате да поднесете писмени захтев, па ћемо да га размотримо – пренео је портир у згради министарства речи државног секретара репортерској екипи "Правде". Наш захтев да добијемо број телефона Драгане Милићевић Милутиновић, како бисмо јој се поново обратили, портир је одбио. (Д.Б.)



САНУ: Усамљени портир

Ни у Српској академији наука и уметности нисмо успели да добијемо реаговање на споразум Јахјага-Клинтон. У канцеларији портпарола Дејана Маслинковића, коју смо добили преко телефонске централе САНУ, најпре су нам рекли да он није присутан, а када смо од портира сазнали да је касно поподне ушао у зграду и најавили долазак, он је одмах изашао из зграде, мада је знао да код њега долази новинар "Правде". Број мобилног телефона портпарола САНУ изгледа да је – службена тајна, јер ни то нисмо могли да добијемо.



Прица: Споразум не доводи у питање чији су спомениц
и

БЕОГРАД – Споразум који су потписале америчка државна секретарка Хилари Клинтон и председница такозване државе Косово Атифете Јахјага ни на који начин не може да дерогира историјски и правно утемељени захтев Србије да се престане са косовизацијом објеката и српског културног наслеђа на Косову, оценила је Слађана Прица, заменица помоћника министра спољних послова.

- Не може се ниједним билатералним споразумом доводити у питање нечије власништво, односно право имовине. Једини власник тих добара јесте Српска православна црква – истакла је Прица. (Правда)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #14 послато: Мај 20, 2012, 02:32:49 »

Урушава се манастир Бањска!

Манастир Бањска, код Косовске Митровице, због влаге је изложен пропадању. Ова, четврта по рангу ставропигијална лавра, иза Студенице, Милешеве и Сопоћана, по речима игумана Данила прва је у категорији угрожених српских манастира.



- Манастир је жив и отворен, нажалост, црква је у врло лошем стању. Кровна конструкција је попустила. Снег и кише су проширили влагу на зидове, који су и пре почели да се урушавају. Људи, хвала богу, долазе и помажу да се сачува шта се сачувати може, али је светињи неопходна помоћ стручњака. Остаци комплекса су у очајном стању, обрушавају се зидови трпезарије и конака и све пропада. Конзервација је неопходна - апелује игуман Данило и додаје да је за манастир "доста давано, али је све злоупотребљено".
- Несхватљиво је да је ова светиња препуштена пропадању и да ће оно што се вековима сачувало, оно што није изгорело, уништено и покрадено страдати од влаге - каже игуман Данило и додаје да га не напушта нада да ће се надлежни одазвати његовим апелима.
- Са вером у Бога и молитвама светог краља, уверен сам да ће се Републички завод за заштиту споменика културе одазвати мојим молбама да се манастир конзервира и зашити - каже Игуман.

Овај манастир, са каменом фасадом у три боје, сматра се градитељским подвигом XИВ века и са њим су се могле поредити једино фасаде Сијенске катедрале у Тоскани. О томе сведоче и остаци великог манастирског комплекса, некада окружени заштитним бедемима, и црква посвећена светом архиђакону Стефану, коју је ктитор Стефан Урош ИИ Милутин одредио за своју гробну цркву. (Ало)





***





Манастир БАЊСКА (XIII век), посвећен Светом Стефану, налази се 15 км северозападно од Косовске Митровице на Косову и Метохији у истоименом селу. Манастир је као свој маузолеј основао краљ Стефан Милутин а грађен је од 1313-1317. године. Након смрти 1321. године, краљ Милутин сахрањен је у својој највећој задужбини али су му мошти након Косовске битке 1389. године пренете у Трепчу а од 1460. године налазе се у Софији у Бугарској.
Манастир Бањска током векова је страшно страдао  а у XVI веку је потпуно порушен. До 1914. године служио је као турски казамат и џамија.



Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #15 послато: Јул 16, 2012, 12:01:03 »

У Зочишту прослављена манастирска слава


Манастир Светих Врача у Зочишту


У манастиру Светих Врача, Козме и Дамјана је обележена слава овог манастира. Лутургију је пред више од хиљаду људи служио владика Теодосије.

Владика рашко призренски и косовско метохијски Теодосије служио је  на празник Светих Врача свету литургију у истоименом манастиру у Зочишту код Ораховца.

Владика је одликовао протосинђела Стефана, игумана манастира, чином архимандрита,као знак посебног признања због несебичног залагања у духовној обнови ове светиње.

Говорећи о манастиру владика Теодосије је посебно поменуо како је "пре само неколико година манастир био још у рушевинама и како су на развалинама храма служене литургије".

На манастирску славу  је стигао велики број верника организовано али је било и доста оних који су стигли својим превозом.

Пет аутобуса са верницима стигло је из Штрпца и Косовске Митровице а расељени из централне Србије стигли су једним аутобусом.

Председник Општине Ораховац Марјан Шарић изјавио је КИМ радију да га посебно радује овако велики број верника што је, како процењује и највећи број људи на слави од како је манастир обновљен.

"Радује ме што су људи дошли и поред свих проблема који овде постоје, што су нашли времена и храбрости да дођу и да се поклоне моштима Светих Врача, Козме и Дамјана. Мислим да ће сваке године бити све већи број људи", казао је Шарић.

Ове године, средствима Министарства за Косово и Метохију завршени су радови на изградњи нове трпезарије у којој је, након литургије и резања славског колача, служен свечани ручак.

Манастир Светих Врача, Козме и Дамјана подигнут је у 14. веку и налази се у селу Зочиште, 5 км источно од Ораховца у близини Призрена. Манастир је 1999. године до темеља срушен а потом заједно са конацима запаљен.

Радом и залагањем мештана Ораховца и Велике Хоче црква је обновљена у октобру 2004. године.

Међутим остаје још обнова монашких конака и звоника чиме ће обнова манастирског комплекса бити у потпуности завршена.

Пре рата у Зочишту је живело 350 Срба и 500 Албанаца. Данас у овом селу нема Срба и ако је обновљено 38 српских кућа.


Према канону СПЦ, светитељи Козма и Дамјан, у народу познати и као Свети Врачи, славе се два пута годишње - 14. јула када је умро Козма и 14. новембра на дан смрти Дамјанове.

Светитељи се на иконама и фрескама представљају у средњовековној одежди, са ковчежићима у којима су носили лекове. (ким)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #16 послато: Јул 22, 2012, 08:04:17 »

Уништени дом љубави и милосрђа

На поду скеле, грађевински отпаци, гомиле птичјег измета, раскопани зидови и повађене инсталације, на часној трпези, најсветијем делу храма, у отвор где су се некада налазиле мошти светитеља убачен је мртав голуб


Раскривени храм, смеће, остаци грађевинског материјала,сува трава и балега– говеда пландују у хладу дрвећа у дворишту цркве Светог Михаила у Штимљу. Објекат се налази на брду изнад варошице и одатле се пружа један од најлепших погледа на косовску равницу, међутим на овом видиковцу нема места за седење, нема клупа, нема трагова да се неко о нечему стара. Зашто је то тако? Коме смета овај лепи споменик складних линија, који само може да краси несређену касабу, сабијених и кривудавих улица затрпаних продавницама и споменицима подигнутим Ослободилачкој војсци Косова? Прва жена архитекта у код Срба Јелисавета Начић урадила је пројекат, а Друштво "Кнегиња Љубица" подигло је цркву 1922. године. Бодљикава жица око храма, на крову ветар помера потргану изолацију, на бетону мало даље деца играју фудбал. Има ли разлога и мотива да се цео овај комплекс уништава и буде у тако  јадном стању? Докле ће та црква бити мета становништва које испод ње живи? Мантра албанских националиста и доминантно јавно мишљење каже да је она израз "српске хегемоније, осионости, моћи и освајачких претензија", да је, као и остали храмови из доба старе и нове Југославије, "политичка црква саграђена после окупације Косова 1912. године", а друга "историјска школа" каже да су оне старије средњовековне споменике,Дечане, Грачаницу, Патријаршију, Срби у још једној окупацији отели од Албанаца и присвојили. У том "нововековном освајању албанских земаља" Друштво "Кнегиња Љубица", и његова председница Милка Св. Вуловић, саградило је ту уз цркву Дом милосрђа за незбринуте девојке. Од њега данас нема ни трага.

Након најновијег девастирања цркве Светог архангела Михаила ухапшена су  четворица Албанаца који су са храма однели готово читав оловни кров. Косовској полицији није било тешко да их похапси, јер су олово продавали на отпаду. Друго је питање да ли су та четворица могла бити заустављена да то не ураде –сигурно јесу, јер сваки од четрдесетак полицајаца који опслужују станицу у Штимљу могао је голим оком видети вандале док односе црквени кров. Насупрот томе, новинари који су дошли да виде шта се десило изазвали су више пажње и били детаљно испитани од полиције о свим појединостима њихове посете и за кога раде, односно ко их шаље. Командир полиције Енвер Авдуљи каже да случај није етнички мотивисан и да лопови насрћу и на џамије.

Овде штету, проблеме, несрећу види само онај кога она директно погађа и боли, тако даје скрнављење цркве пријавио свештеник Живојин Којић са Штрпца који је задужен за овај храм. Срба у Штимљу нема од 17. марта 2004. године, њих двадесетак,углавном старијих,тучено је и шиканирано, избачено из кућа које су већином запаљене, а исто је урађено са црквом која је слично прошла и у таласу насиља насталог одмах након доласка мисија Кфора и Унмика 1999. године.

Српско становништво, према доступним документима, у овом селу непрекинуто је живело од средњег века, а цар Душан их је обавезао, како би се то данас рекло, уговором да производе восак и мед за његов манастир Светих арханђела код Призрена; зна се и да је Стефан Дечански ту имао резиденцију, да је ту примао неке мисије и странце. Међутим, ко то, и код Срба и код Албанаца, данас зна и коме је то важно? Је ли то разлог оваквог односа према, уз пусте српске куће, једином објекту који припада Србима? Вероватније је да друштво, јавно мњење које ћути и појединце ова црква подсећа на њихове комшије Србе, и да они имају дубоки осећај да то није њихово, иако је сва та земља, нарочито у Штимљу и околини (овде се налази чувено село Рачак, где је креиран непосредни повод за почетак бомбардовања Југославије), "заливена крвљу мученика за слободу", како пише на многим споменицима занимљивих изгледа и стилова.

Сва таисторијска перспектива није толико битна: Срби нису преживели и сада се неће вратити у Штимље, али хоће ли ово времепреживети њихова црква?– то је веома тешко и неизвесно питање.Кроз метални оквир,на коме стоје делови искидане бодљикаве жице,улази се у двориште, а кроз проваљена дрвена врата може се провући у унутрашњост храма. Тамо, изненађено и уплашено јато голубова лети укруг у куполи, а онда се спуштају и пролећу напоље кроз поломљене прозоре на главном делу цркве. На поду скеле, грађевински отпаци, гомиле птичјег измета, раскопани зидови и повађене


инсталације, на часној трпези, најсветијем делу храма, у отвор где су се некада налазиле мошти светитеља, убачен је мртав голуб. На зидовима само трагови фресака, ниједна цела није претекла уништавања: у неколико наврата –1999.године, па 17. марта 2004. када је црква спаљена и демолирана и такосве до овог данашњег јулског пустошења.

Став Епархије рашко-призренске јестеда ће се црква, као и све остале, обнављати без обзира на то колико јебуду уништавали, али се то не ради у инат или против других.

"Вандализам у храму Светог архангела Михаила у Штимљу јесте велика штета за нашу Православну цркву, јер је она недавно делимично обновљена од новца који је преко Унеска обезбеђен за обнову наших светиња на Косову и Метохији", каже владика Теодосије. Он је већ више пута указивао да је простор Косово и Метохија једини у Европи где се скрнаве и уништавају православне цркве и манастири.

У сенци великих споменика, Грачанице, Богородице Љевишке, Дечана и Патријаршије, постоји читав угрожени комплекс мањих цркава са значајним остварењима и уметничким дометима. Кад је о уметности реч, овде изнад Штимља, запуштене оријенталне вароши, своје радове, иконе Светог Саве и Стефана Немање, оставио је чувени Урош Предић. Дакле, ко је желео да види Уроша Предића могао је да оде у Штимље, а данас од њега нема ни трага, осим мутних и нагорелих остатака једне фреске непознатог мајстора. Нема ни трага милосрђу коме је ово место завештано, стоје само трагови нечовештва и упорна жеља да се божја кућа обнавља упркос препрекама и сваком злу.

(Живојин Ракочевић, Политика)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 683


Zeka


Погледај профил
« Одговор #17 послато: Јул 28, 2012, 09:57:29 »

Француз помаже Србима са Космета

Акција "Новости" - "Најплеменитији подвиг године": Млади Арно Гујон из Лиона већ осам година помаже Србима на Косову и Метохији


                         Арно са пријатељима из организације "Солидарност за Косово"

Млади Арно Гујон (26), инжењер заштите на раду из Лиона, имао је само 18 године када је на вестима видео слике мартовског погрома на Косову 2004. Видео је да тамо људе убијају и терују из домова само зато што су Срби и у њему се нешто преломило. Пожелео је да нешто учини, некако да помогне. Са две године старијим братом, Беретраном основао је хуманитарну организацију "Солидарност за Косово". Прикључило им се тридесетак волонетра и кренули су да прикупљају помоћ.

До сада је био 25 пута на Космету, довезао је 21 конвој хуманитарне помоћи за српске малишане у школама, усамљене и заборављене старце, народне кухиње...Вредност те помоћи премашује милион и сто педесет хиљада евра! И сваком доласку изнова се радује. А тек какву радост он доноси косметским Србима? Јер Арно је за овдашње Србе и мелем на рану. Има лепе речи за њих, он их поштује, теши, сматра их храбрим. Он је њихова нада да у свету неко зна истину о њима, њиховом животу.


                                                 Aрно Гујон

- Прва сазнања о Србији и Србима стекао сам као дечак из дединих приче о некадашњем савезништву два народа и француско-српском пријатељству. Протеклих година, с времена на време, преко медија бих чуо по неки, углавном негативни коментар о Србима, али мартовски погром ме је дирнуо и желео сам да сазнам истину о Косову - објашњава овај хумани младић на перфектном српском језику.

Сваки његов долазак на Косово и Метохију значио је и неко ново сазнање о српској историји и култури што га је мотивисало да и даље учи и помаже, каже, најобесправљенијем народу на свету.

Обишао је Високе Дечане, Грачаницу, знају га у Штрпцу, Новом Брду, Ораховац, Осојану, Великој Хочи, Гораждевцу, селима косовског Поморавља ... У сећању су му се најјаче урезали први доласци.

- Мислим да су моје срце узела деца коју смо срели 2005. године у једном забаченом селу. Био је снег, а они су у вуненим чарапицама изашли да нас сачекају. Њихови јако сиромашни родитељи, угостили су нас као да су најбогатији. Никада нећу заборавити ни речи једне баке која ми је рекла: "Дођите опет код нас, иако немате хуманитарну помоћ. Драго је нама што сте дошли, превалили толике километре да видите да Срби нису звери како нас представљају. Ми смо само људи о којима нико не брине". Речи те баке и данас ми одзвањају у ушима - прича млади Француз који је српски језик савладао после непуне две године.

Историју још учи, каже, али има додатну мотивацију и још једног учитеља. Пре две и по године, током боравка у Републици Српској, где је био ангажован на једном француском пројекту из области екологије, упознао је Ивану Гајић , пореклом из околине Зворника, која је рођена и живи у Француској.

- Верили смо се прошле године у манастиру Грачаница - прича уз осмех Арно и појашњава да је осим веренице и брата у хуманитарни рад укључио и родитеље. - У почетку су били врло уплашени због мојих одлазака на Космет, а у новембру прошле године сам повео и мајку Жизјан. Одушевила се Србијом, па сада разуме зашто толико волим вашу земљу, а што је најбитније престала је да се брине због мојих долазака.

Арно, који је пре два месеца добио почасну "Медаљу краља Стефана Дечанског" Епархије рашко-призренске за помоћ косметском народу и даље са члановима своје организације прикупља помоћ за косметске Србе, али жели да активности организације чије је седиште у Паризу и огранка у Мадриду, пренесе на све европске земље јер сматра да проблем Срба на Космету није само српски већ и европски проблем.

- Желим да положај српског народа презентујемо европској јавности, па често гостујем на медијима у свим европским градовима, а у Француској издајемо тромесечни билтен у коме донаторе извештавамо о нашим активностима. Јер, све досадашње хуманитарне акције којима је допремљено на тоне помоћи српском народу финансирали су француски привредници и успешни људи међу којима је више од 5000 Француза.

Цитат
ШАЉЕ ДЕЦУ НА МОРЕ
ПОРЕД недавне акције у оквиру које су допремили десет тона хране народној кухињи у селу Прековцу, "Солидарност за Косово" организује средином августа одлазак четрдесеторо деце са Космета на море. - Био сам затечен када ми је једна мајка рекла да малишани из енклава никада нису видели море. Зато ће деца из најизолованијих средина боравити десет дана у хотелу у Игалу где ће имати веома разнолике активности - каже Арно.

Novosti
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #18 послато: Август 02, 2012, 02:51:28 »

Цитат
До сада је био 25 пута на Космету, довезао је 21 конвој хуманитарне помоћи за српске малишане у школама, усамљене и заборављене старце, народне кухиње...Вредност те помоћи премашује милион и сто педесет хиљада евра! И сваком доласку изнова се радује. А тек какву радост он доноси косметским Србима? Јер Арно је за овдашње Србе и мелем на рану. Има лепе речи за њих, он их поштује, теши, сматра их храбрим. Он је њихова нада да у свету неко зна истину о њима, њиховом животу.


Ово треба да прочитају многи наши Срби, који још нису ногом крочили на скоро, па већ отето нам Косово и Метохију, они који  нису учествовали ни у неким хуманитарним акцијама за прикупљање помоћи за наш несрећни народ са КиМ.. Као да су бригу о Србима са тих простора препустили некима попут овог Француза. Њему свака част и хвала због тога.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #19 послато: Август 02, 2012, 02:59:44 »

Стигла помоћ Русије за обнову светиња на КиМ


Помоћ Русије у износу од два милиона долара, издвојена за рестаурацију православних светиња на Косову и Метохији, уплаћена је извођачима

Високи Дечани



БЕОГРАД - Помоћ Русије у износу од два милиона долара, издвојена за рестаурацију православних светиња на Косову и Метохији, уплаћена је извођачима, јавила је агенција Итар-Тасс, позивајући се на изјаву службеника регионалног представништва Организације УН за образовање, науку и културу (УНЕСЦО).

Према речима саговорника руске државне агенције, рестаураторски радови већ су почели у манастирима Пећ, Високи Дечани и Грачаници, а обнавља се и Црква Богородице Љевишке у Призрену, најоштећенија у погромима од марта 2004. године.

Као извођачи радова ангажоване су две италијанске и једна српска компанија, које су посао добиле на прошлогодишњем конкурсу, наводи ИТар-Тасс.

Новац ће бити употребљен за обнову фасада и фресака, а очекује се да ће радови бити завршени до маја 2013. године.

Одлуку о издвајању средстава за обнову православних светиња на Косову потписао је 2010. тадашњи премијер Владимир Путин, подсећа агенција, наводећи да је у оружаном конфликту 1998-1999. године у Покрајини било срушено или доста оштећено више од 150 православних манастира и цркава.

(Танјуг, вечерње НОВОСТИ)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #20 послато: Август 06, 2012, 04:52:44 »

О овом манастиру сам писала нешто раније, (ОВДЕ)





Девич данас чувају они који су га некад палили

Тачно је да нас нико не дира, али како би и могао кад из ова четири зида никуд не излазимо, каже мати Анастасија, игуманија овог манастира.

Игуманија манастира Девич: мати Анастасија (Фото Б. Радомировић)

Србица, манастир Девич – На неких 30 метара од затворенеманастирске капије, двоје припадника Косовске полицијске службе „чува” ову српску светињу. Полицајка је Српкиња, а полицајац Албанац. Легитимишу нас и упућују на доњу манастирску капију, где се низ стрмину једва провлачимо између корова, шута, којекакве гвожђурије. Из све снаге лупамо, у нади да ће неко отворити, јер смо се претходно најавили. У неко доба младић, који с групом Срба изводи радове на манастирском комплексу, каже да можемо горе. И док се отварају врата на манастирском конаку и обновљеној трпезарији, пружамо руке у знак поздрава игуманији девичкој, мати Анастасији.

Игуманија нам мимиком показа да можемо да седнемо, а да је полицајац који је с нама у пратњи непожељан. Ништа нисмо рекли. Ћутке седамо за сто, одбијамо понуђену кафу, да би разговор кренуо тихо, скоро шапатом.

Немам поверења у ове. Дошли су само два дана по Васкрсу, када је француски Кфор напустио своје утврђење, а све по некаквом споразуму који је владика Теодосије одбио. Чувају нас они који су нас палили 17. марта 2004. године – мирно, како само монахиње умеју, казује игуманија.

Тачно је да нас нико не дира, али како би и могао када иза ова четири зида никуд не излазимо. Тринаест година чували су нас војници, па ни тада нису могли да нас одбране од хорде Албанаца која је попалила и порушила све што јој је дошло под руку. Апрошле године, наочиглед војника Кфора, покрадена нам је радионица и нико за то није одговарао. Па, зар мислите да нас могу ови одбранити – поново с миром у гласу, без имало огорчења, говори мати Анастасија која је у овај манастир, саграђен око 1434. године у озлоглашеној Дреничкој шуми на петом километру од Србице, дошла пре тачно 44 године. Имала је, каже, 13 година када је дошла „у царство божије”.

Обновљени су црква Успења пресвете Богородице, два конака и трпезарија, али не и све оно што је у мартовском дивљању порушено. Тада је манастир спаљен у присуству војника Кфора, гробница Јоаникија Девичког је отворена, оскрнављена и у њу је набацано смеће, а шест монахиња је хеликоптерима Кфора евакуисано у манастир Соколицу на северу Косова.

– Обновили смо цркву, замењен је под, столарија, омалтерисани су зидови, а сагореле фреске су делимично очишћене. Иконостас још није урађен јер нема новца. Најважније је да су мошти Светог Јоаникија враћене – казује игуманија девичка, не желећи да се поново враћа у 2004. годину, када су нестале мошти Јоаникија Девичког, по којем је манастир и добио име, а које су под мистериозним околностима од неког француског „истраживача” враћене у Девич

Не жели игуманија много да прича ни о томе што се сестринство не подмлађује.

– Христос је рекао: "Ко хоће нека иде за мном". Данашње сестринство тражи манастир по некаквој својој мери – биле су речи игуманије.

Већ смо у порти манастира који је саградио деспот Ђурађ Бранковић, подигавши цркву у спомен на оздрављење своје кћери. Манастир је био познат по култу Светог Јоаникија Девичког који се подвизавао у оближњој шупљој букви, а у камену је успео да направи извор, како би, како легенда каже, жедне ловце напојио.

Лековити извор који се налази на стрмини 50 метара испод манастира, ове године је пресушио. Први пут за више од шест векова постојања. Каже мати Анастасија да је пресушио када је пролетос недалеко одатле јак земљотрес затресао Дреницу. А долазили су многи и Срби и Албанци да нађу спас у лековитој дреничкој води.

– Од ове године има све мање Албанаца, долазили су доскора, примали их на коначиште, јер је вековима познато да овај манастир многе бољке побеђује. Али, да ли из страха, или не знам шта, тек све их је мање – казује нам игуманија док двориштем пролазимо поред столетне јабуке која је родила чак и 2004. године, када је цео манастирски комплекс горео.

Не креће се сестринство Девича много, чак и кад треба до лекара у Косовску Митровицу, ретко се усуде, већ болести саме лече. Одавно овде лекар не долази. Препуштене су саме себи, молитвама, "моштима Светог Јоаникија Девичког", литургијама које означавају новодонесена звона, јер су им она некадашња из цркве Самодреже украдена. С тугом у гласу, онако за себе, каже мати да се ова, нова, не чују далеко, док се звук оних првих разлегао целом Метохијом.

(Биљана Радомировић, Политика)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #21 послато: Септембар 03, 2012, 05:50:13 »

Јечи гора крај манастира Гориоч


Шпански војници напустили ову средњовековну светињу прошле године, албански полицајци на капији


Мати Исидора испред манастира Гориоч (Фото Б. Радомировић)


Манастир Гориоч, Исток – Узаним асфалтним путем, док са обе стране јак, оркански ветар савија гране, на надморској висини од 1.000 метара, на скоро самом улазу у Исток, стижемо пред капије средњовековног манастира Гориоч. Нема контроле, албански полицајци из редова Косовске полиције само провирише из дотрајалог контејнера. Несвакидашње, јер до прошле године шпански војници који су чували ову светињу из 14. века, која је метох манастира Високи Дечани, нису дозвољавали ни птица да пролети. Било је сестринство Гориоча, једне од првих светиња Српске православне цркве на Космету, која се налази северозападно од Истока у плодној Метохији, безбедно. Отварамо капију, осврћемо се, куцамо на врата трпезарије. Све сређено, чисто. Одједном, доле из манастирског конака излази монахиња, не чујемо се од ветра. Питамо, јер смо ненајављени, можемо ли да попричамо мало о овој светињи која се налази на Белом камену, на месту где се сударају метохијска долина, и висови Мокре горе.

Брише ветар, јечи планинска гора, а у светињи смо где се не виче, не галами, па ћутке за старешином манастира Гориоч, који је по народном предању саградио Свети краљ Стефан Дечански у захвалност за исцељење својих „огорелих очију”, улазимо у трпезарију:

„Нека сте дошли, овде не морате да се најављујете. Али, све је мање Срба којих Метохија има. Никада се народ, српски, није овако истребио, као после овог рата”, тихо, како и приличи светињи, али учини нам се на моменте и сасвим нечујно, прича настојатељица манастира мати Исидора, која је поодавно са сестринством дошла из манастира Сопоћани.  (Биљана Радомировић, Политика)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #22 послато: Септембар 14, 2012, 20:18:41 »

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=3eZ_wE6Jp_M" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=3eZ_wE6Jp_M</a>



Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #23 послато: Септембар 23, 2012, 06:28:00 »

За ким не звоне звона?


На једном од руских државних ТВ канала премијерно је приказан документарни филм "За ким не звоне звона"- о драматичној судбини манастира и храмова на Косову. Без обзира на чињеницу да је филм био приказан веома касно ноћу, забележио је велику гледаност...

После премијере, поразговарали смо са сценаристом Сергејем Барабановим.


Сергеј, зашто је за филм изабран управо овај назив?

Овај назив је сам по себи већ интересантан, јер сам радио као војни новинар руске телевизије у време рата у Босни и на КиМ. И посебно то што се дешавало на Косову је оставило дубоки траг на мојој души. Пре овог филма, последњи пут сам на КиМ био 2004. године и потпуни је утисак био да ће се на славну историју православља у овом крају ставити тачка, јер су сви манастири лежали у руинама, а људи бежали одатле. И када смо планирали овај филм, колега Григориј Илгудин и ја смо смислили такво име, јер звона већ одавно не звоне- јер нема ни храмова, ни верника. Тако ми је све то изгледало у том тренутку. И када сам почео рад на филму, видео сам да сам погрешио. Али, назив смо ипак оставили.


Па ипак, шта Вас је подстакло на снимање овог филма, то што Вас је ситуација лично дирнула или жеља да се о трагедији исприча и покаже што широј публици?

Тако се све догодило, да сам током живота, много радио на просторима бивше Југославије, у то време, то је још увек била једна целовита држава. Био сам у свим републикама, волео сам и даље волим тај народ, без обзира што их је сада заправо 6. И наравно, то што сам видео током рата, оставило је страшан утисак на мене. И најстрашнији утисак, за мене као православца, оставили су ти разрушени манастири. Та је рана остала у срцу. И све време сам хтео да причам људима о томе, о тој страшној трагедији. У кинематографији је све прилично споро и ево, требало ми је 8 година, како би овај филм био снимљен.


Каквој сте се публици обраћали, на какву сте публику рачунали током снимања филма?

На какву? На све. На све житеље Руске Федерације, зато што су овај филм верници примили веома дубоко, а млађи, иако је њих мање, такође су примили фимл. Морам рећи да код нас у Русији, посебна осећања гајимо према Србији. И чак и они људи који су далеко од политике. Такав је пример помало неочекиван. Код нас у руским фудбалским клубовима игра неколико играча из Србије. Када би другим иностраним играчима додавали лопту, публика би их просто бодрила. Али, када је својевемено Видић играо у Спртаку или Короман или Пјановић, при додавању лопте, публика је викала "Србија, Србија". По мени, ово већ много говори.


Током снимања филма, Ви сте много разговарали са косовским Србима, како су они оценили пажњу коју Русија поклања њиховој трагичној судбини?

Људи се са једне стране захваљују за помоћ, а са друге су веома огорчени, што нисмо могли и што тада нисмо успели да задржимо КиМ у оквирима Србије. Јер, да смо ми на неки начин учествовали, то би било скопчано са ратом, људи схватају, да ми то нисмо могли да урадимо и захвални су за политичку помоћ и за то што помажемо у реконструкцији манастира Високи Дечани. Русија је одвојила материјална средства и сада тамо раде рестауратори. Људи су захвални и за подршку коју им пружамо у светским институцијама. Шта ће даље бити са Косовом? Јер, овако како је сад, тако остати не може. Не верујем да ће се на овоме завршити. Рано је ставити тачку.


Филм "За ким звона не звоне" се може погледати ОВДЕ
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #24 послато: Септембар 24, 2012, 15:39:39 »

Цитат
Сергеј, зашто је за филм изабран управо овај назив?

Овај назив је сам по себи већ интересантан, јер сам радио као војни новинар руске телевизије у време рата у Босни и на КиМ. И посебно то што се дешавало на Косову је оставило дубоки траг на мојој души. Пре овог филма, последњи пут сам на КиМ био 2004. године и потпуни је утисак био да ће се на славну историју православља у овом крају ставити тачка, јер су сви манастири лежали у руинама, а људи бежали одатле. И када смо планирали овај филм, колега Григориј Илгудин и ја смо смислили такво име, јер звона већ одавно не звоне- јер нема ни храмова, ни верника. Тако ми је све то изгледало у том тренутку. И када сам почео рад на филму, видео сам да сам погрешио. Али, назив смо ипак оставили.


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=go4ep3RPa44" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=go4ep3RPa44</a>

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #25 послато: Октобар 04, 2012, 05:16:11 »

Уклањање цркве у Приштини затирање српске баштине



ГРАЧАНИЦА – Епархија рашко-призренска успротивила се данас идеји уклањања или претварања незавршеног храма Христа Спаса у Приштини у "Меморијални музеј косовских Албанаца", истакавши да то представља отворени позив на дискриминацију и наставак процеса затирања српске духовне баштине на Косову и Метохији.

Епархија је изразила забринутост због, како се наводи у саопштењу, „бесомучне медијске кампање екстремних косовских медија да се саборни храм Христа Спаса у Приштини претвори у “Меморијални музеј косовских Албанаца“ или сасвим уклони“.

Овакве идеје, које су се могле чути на недавној седници сената косовског Универзитета у Приштини, Епархија Рашко-призренска најоштрије осуђује као покушај директног гажења не само имовинских права СПЦ, која је почетком деведесетих година по законској процедури добила дозволу за градњу храма у центру Приштине, већ пре свега верских права и слобода српског православног народа на Косову и Метохији.

„У време када је у центру Приштине, недалеко од места где се уздиже Спаситељев храм, подигнута огромна римокатоличка катедрала, а у плану је ускоро и подизање, како се наговештава, једне од највећих џамија на Балкану, намера да се поруши или обесвети незавршени Саборни храм Христа Спаса у непосредној близини Универзитета, представља отворени позив на дискриминацију и наставак процеса затирања српске духовне баштине на Косову и Метохији“, сматрају у Епархији.

„Овакве идеје, које нажалост долазе од појединих лица која себе сматрају академским грађанима, неодољиво подсећају на идеологију Енвер Хоџине Албаније у којој су на стотине цркава и џамија претворене у разне меморијалне музеје, биоскопе, или су потпуно порушене”, додаје се у саопштењу.

Епархија наводи да је посебно „цинична и неморална идеја да се храм претвори у Меморијални музеј косовских Албанаца и то у граду из кога је протерано готово целокупно српско становништво и у коме је од 40.000 предратних Срба Приштеваца остало само педесетак старијих људи“.

„Позиви из кругова косовског Универзитета у Приштини на уништење једне хришћанске цркве у центру града, која се годинама користи као депонија и јавни нужник, шаљу у свет поруку отворене нетрпељивости и верске мржње која је након оружаног сукоба на Косову и Метохији довела до систематског уништења преко 150 српских православних цркава и скрнављења на стотине хришћанских гробаља“, наводе из Епархије.(Правда)



***



Цитат
Укидање надгледане независности је грешка

Директор владине Канцеларије за Косово и Метохију Александар Вулин поручио је да је идеја претварања незавршеног храма Христа Спаса у Приштини у "Меморијални музеј косовских Албанаца" доказ међународној заједници да је укидање надгледане независноти "трагична грешка".

Без присуства међународне заједнице, како је рекао Вулин у изјави Танјугу, није могуће обезбедити владавину права и равноправан однос према свима који живе на простору Косова и Метохије, без обзира на њихову верску и националну припадност.

"Канцеларија захтева од међународне заједнице да стане на пут наставку процеса уништавања културног наслеђа Срба који живе на простору Косова и Метохије. Ово је покушај да се и последњи траг сећања на Србе који су живели у Приштини уништи и затре", истакао је Вулин.

Он је подсетио да је пре бомбардовања 1999. године у Приштини живело више од 40.000 Срба, а да их данас има 40 или 50.

"И сада и црква Христа Спаса треба да нестане. Тешко је наћи оправдање за оне који дозволе да један верски објекат још од 2000. године служи као ругло града, јавни нужник, и као место где се одлаже смеће. Сада и то чак смета", казао је Вулин.

Он је нагласио да међународна заједница зато мора да преузме одговорност у "складу са влашћу коју је добила".

"Она мора да спречи да се свако сећање на живот Срба у Приштини и сваког другог града на КиМ већ једном заустави", подвукао је Вулин.

(РТС)





Слаба, недовољна и исувише БЛАГА реакција српске власти.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #26 послато: Октобар 14, 2012, 00:56:50 »

Синод СПЦ заседао у Пећкој Патријаршији


Свети архијерејски синод Српске православне цркве заседа у Пећкој Патријаршији, где се налази и патријарх Иринеј, који председава седници


ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА - Свети архијерејски синод Српске православне цркве заседа у Пећкој Патријаршији, где се налази и патријарх Иринеј, који председава седници, саопштено је из СПЦ.

У Пећкој патријаршији у суботу је одржана и седница Одбора за Косово и Метохију Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве којом је председавао патријарх Иринеј.

Поред чланова Синода који је претходно заседао, седници Одбора за Кососво и Метохију присуствовали су чланови - епископи рашко-призренски Теодосије и липљански Јован, као и шабачки Лаврентије и стобијски Давид.

Како је објављено на сајту СПЦ, седници су присуствовали и гости који су, како се наводи, понудили своје увиде у косовско-метохијски проблем.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије служио је вечерњу литургију са окупљеним свештенством, а потом ће бити одржано празнично бденије уочи празника Пећке патријаршије, Покрова Пресвете Богородице.

Вечерној литургији су присуствовали патријарх Иринеј и епископ бачки Иринеј.

Иначе, у Пећкој патријаршији сутра почиње дводневна конференција у организацији Одбора за Косово и Метохију Светог архијерејског Сабора, Факултета за безбедност и Београдске отворене школе поводом 100 година од Првог балканског рата. (Танјуг, вечерње НОВОСТИ)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #27 послато: Јануар 27, 2013, 05:35:17 »

Цркву ћу бранити животом!


Пет надгробних споменика порушено је на старом православном гробљу у Приштини, које се налази одмах поред цркве Светог Николе, у самом центру града. Косовска полиција тврди да се ништа није десило, већ да их је нагризао зуб времена од последица погрома 2004. године кад је црква спаљена, а гробље порушено. Доказа нема. Камере које су постављење по ободима порте престале су да раде неколико дана, а и истини за вољу мало ко се нада да ће они који су починили овај вандализам у Приштини и на још шест православних гробаља бити ухапшени и приведени правди.


Живот у црквеном дворишту:  Српски свештеници са породицама на мети Албанаца у Приштини


- Јасно се виде надгробне плоче које су сада полупане, јер су ивице беле као снег. Лупане су, вероватно, чекићима, и јасно се виде трагови удараца. Ево како се разликују споменици који су раније рушени од оних који су сада уништени - каже један од двојице приштинских пароха отац Дарко Маринковић.


На том гробљу, где почивају и амерички, француски и српских војници погинули у Првом светском рату, где је од 70 споменика једва остало 15, сада је појачано присуство полиције, а разлога за страх има. Обојица пароха, омеђени црквеним зидом, живе ту са породицама.

Цитат
Америка осуђује насиље над Србима

САД осуђују насиље и вандализам на Косову усмерену против српске заједнице и позивају све стране у спору око споменика у Прешеву да наставе да траже решење.
- Настављамо да подржавамо рад мисије Оебса у Србији у напорима да олакша дијалог између Владе Србије и албанске заједнице на југу Србије - истакао је у четвртак седници Сталног савета Оебса у Бечу амбасадор САД при тој организацији Иен Кели.
- Позивамо косовске власти да истраже злочине и спрече будуће нелегалне акције одмазде - истакао је Кели.   


Црква Светог Николе у Приштини


Цитат


Ова црква из 19. века била је запаљена 2004.године и највећи део фресака је сасвим уништен



Отац Дарко са супругом Милицом, ћерком Анастасијом и сином Филипом, који баш никад не напуштају црквено двориште - када негде идем одлазим са извесним страхом да нешто могло да ми се догоди и бригом за најмилије који су остали код куће.


- И сам наш преосвешћени владика је рекао да нам никад није било теже од 2004. године до данас. Свакако да је ово утицало на безбедност наших породица и нас самих и плашим се да би могло да се догоди поново. Најискреније вам говорим, цркву бих бранио својим животом и не би дозволио да се нешто деси. Раширио бих се цео и не би дозволио да руља прође и да црква поново гори. Толико је суза проливено на гарежу ове цркве, толико је муке поднето, толико трпимо ми и наше породице због ове цркве и нећу да дозволим да се то поново деси - каже отац Маринковић.


Никада није било теже: Парох Дарко Маринковић

Црква светог Николе је окружена троспратним кућама у којима сада живе Албанци.


- Јасно је шта желе када руше споменике старе више од 100 година. Желе да обришу све трагове да су Срби икада постојали овде. Гробље је пуно смећа које стално бацају преко зида. А док је неки дан полиција обављала увиђај на гробљу и снимала, један Албанац је пљунуо према мени. Док смо за Божић палили бадњак, Албанци су нас са тераса гађали чашама и флашама, јер смо им сметали. Моју супругу је погодила стаклена флаша - испричао је саговорник "Вести".

Цитат
Полицајка вређала попа

Након што је екипа "Вести" напустила цркву Светог Николе, оца Стевана Митрића зауставила је косовска полицајка која је задужена за чување цркве и оптужила га да говори неистину.
- Оптужила га да је лажов. Рекла му је:"Признај зашто лажеш, зашто причате неистину! Признајте да сте ово (рушење споменика) сами направили! Признај ко врши притисак на тебе да лажеш!" У шоку смо од тога шта се догодило - рекао је отац Дарко Маринковић.

 
Албанци шире лажне вести

Радио телевизија Косова објавила је да су "одређене безбедносне структуре директно укључене у организовање уништвања српских гробаља у неким деловима Косова", позивајући се на неименоване изворе.
Удружење новинара Србије и Друштво новинара Косова и Метохије затражили су од Оебса и међународних мисија на КиМ да зауставе медијску хистерију и објављивање нетачних вести којима се оптужују Срби за рушење својих гробаља.

(Л.Петковић, Вести)



***

Црква Светог Николе у Приштини






Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #28 послато: Март 05, 2013, 09:33:12 »

Високи Дечани: Миром и духом бране манастир


У Високим Дечанима, упркос сталним претњама, монаштво покушава да води нормалан живот. На својатања одговарају да поседују богатију документацију него што је Албанци имају у читавој средњовековној историји...


ОТВОРЕНА манастирска капија као да не одаје стрепњу монаха од Албанаца који последњих месеци опседају Високе Дечане, незадовољни судском одлуком којом се потврђује власништво манастиру над око 23 хектара имања.

На контролном пункту италијански војници Кфора узимају документа, а отац Петар, један од дечанских монаха, дочекује посетиоце и спроводи их у унутрашњост манастира, чини се, блиставијег него икада раније.


- Недавно су завршени конзервација и чишћење фасаде, камених зидова, симсова, врата и прозора, скулптура. Радове су у оквиру Унесковог програма обнове обавили италијански стручњаци. Рестауратори из Београда урадили су конзервацију и чишћење фресака и икона на јужном зиду цркве - објашњава отац Петар. Жали што мало верника може да види Дечане како блистају, јер су последњих месец дана, од протеста Албанаца у центру варошице, посете још ређе. Долазе углавном представници међународне заједнице, странци, али и Албанци....

- Најчешће долазе албански гастарбајтери који су еманципованији, али и млади парови... Болесници овде траже исцељење над моштима светог краља Стефана Дечанског, родитељи доводе децу да им се очита молитва - прича отац Петар. Зато му је, каже, мржња коју Албанци из окружења испољавају према њима и светињи, несхватљива. Врата манастира су, каже он, за све добронамерне људе широм отворена.

И заиста, гостопримство на које посетиоци наилазе тешко може указати на околности и окружење у којима Дечани опстају. Конаци, манастирска кухиња, економија унутар манастирског зида... све функционише беспрекорно. Али, брину. Није лако слушати и гледати албанско својатања Дечана, а притом имати документацију о манастирском поседу и становништву, богатију него што је Албанци на свом језику имају у читавој средњовековној историји.

- Поседујемо оснивачку повељу из средњег века са 13.000 топонима и имена људи, односно представника домаћинстава са дечанског поседа, који се тада простирао од Пећи до реке Валбоне на северу Албаније и од севера Црне Горе до Дрима. Села на дечанском поседу била су дужна да дају део прихода манастиру и зато је направљен попис 1330. године, када је и издата повеља - причају монаси и објашњавају да постоје још две верзије повеље које је издао цар Душан. Из повеља се види да је на подручју Метохије, тада, живело 90 одсто словенског становништва. Свега три насеља била су настањена Албанцима. Два на северу Албаније и једно у Зети. И по турском попису из петнаестог века, на овом подручју живео је, објашњавају, мали број Албанаца, који су у 19. веку постали бројнији, а почетком 20. века је и отпочело протеривање Срба са овог подручја.

Посетиоцима предочавају ове чињенице, јер Срба у Дечанима више нема. Манастир чувају италијански припадници Кфора, али и заштитни зид чија изградња још увек није завршена.

Радови на задњем делу зида обустављени су због спора око земљишта, али се увелико ради на уређењу Призренског конака, који је више пута рушен и обнављан. По завршетку радова на конаку, наставиће са радом радионица за дуборез.





Монаси знају да се Дечани само нормалним животом бране. Зато раде и живе, кажу, као да су у Шумадији.


Цитат
СОК И ВИНО

У ЕКОНОМСКОМ делу манастира монаси чувају 30 крава, 200 коза и оваца и више од педесет кошница пчела... Из сопственог воћњака направили су 1.500 литара јабуковог сока којим служе посетиоце. У Дечанској виници у Великој Хочи произведено је око 40.000 литара чувеног дечанског вина, које се може купити у манастирској продавници, као и манастирски качкаваљ, сир, кајмак и посебно тражени кестенов мед....

(Д.Зечевић)



***





Мошти св.краља Стефана Дечанског



Псалм 17.


Капител улаза у наос

















Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #29 послато: Април 11, 2013, 04:05:04 »

Мати Макарија: Светиња не стаје у кофер



Ако предамо Косово, изгубићемо душу, поручује мати Макарија, игуманија Соколице: Знале смо да ће Шиптари, ако одемо, однети и попалити све у нашем манастиру




Манастир Соколица

ЖИВИМО у времену новог Косовског боја, јер се налазимо у ситуацији као кнез Лазар. Његових непријатеља тада је било десет пута више, а против нас је цела Европа. Пред нама је нови косовски избор. Да ли ћемо, због тога што смо у дуговима и што нам је национални понос срозан до крајње границе да прихватимо услове Хашима Тачија, који верује да може све јер је добио подршку Америке, а можда и Немачке. Или ћемо рећи „Не, ми смо Срби и боримо се за своје, јер је Косово земља наших предака, наша вековна баштина“ - пита се мати Макарија, игуманија манастира Соколица, угнежденог под врхом истоименог брда, десетак километара источно од Звечана.

Без обзира на одлуку државног врха, српски народ са севера Космета је већ одлучио о својој судбини, каже.

- Ми монахиње се не мешамо у политику, али знамо свој народ са севера Косова. Веома је поносан, нерадо савија главу и не ради све што му се каже. Чврст је као онај Његошев орах „воћка чудновата“ који непријатељ „не сломи, ал’ зубе поломи“. Кад су други бежали, овај народ је остао - каже мати Макарија, која има велики углед међу Србима са севера Космета.

Препричавају они њене подвиге из 1999, кад су војска, полиција и збегови из јужног дела покрајине ишли ка централној Србији, а мати Макарија у супротном правцу, да спасава монахиње Девича које су терористи држали у заточеништву. Тада су је виђали како зауставља колоне избеглица и говори им да остану на својој земљи.

Ситна старица благог лица, на коме блистају проницљиве очи, наглашава да није пореклом са Космета, али да њене монахиње и она по цену живота не би напустиле манастир, иако је потпуно окружен селима која су данас насељена искључиво Албанцима. Монахиње су 2004, у време мартовског погрома над Србима, одбиле понуду данских војника Кфора да их евакуишу.

- Нисмо хтеле. Знале смо да ће, ако одемо, доћи Шиптари, све попалити и однети, а да се ми никада нећемо вратити.

Рекле смо команданту Кфора да смо ми монахиње живот даровале Богу, српској цркви и народу.

Да ли ће неко нас побити или не, то није важно. Важно је само да остане наша црква, јер док је ње, биће и Срба, да долазе и поју божанску литургију у њој - прича мати Макарија.

Војници Кфора, иако наоружани до зуба, са зебњом су се освртали у страху од албанских банди. Монахиње су објасниле да оне, као и сви Срби са севера Косова, сматрају останак и опстанак питањем части, поштења и поштовања земље предака.

- Казале смо да не можемо да оставимо манастир коме је ктитор ударио темељ у 14. веку и донео статуу мајке Богородице која од тада чудотвори и Србима и Шиптарима и Турцима, свима који дођу и искрено се помоле.

Рекле смо да не можемо да ишчупамо нашу цркву из њених коренова и да је пребацимо негде код Београда.

Човек као избеглица може с једним кофером да напусти кућу, али ми не можемо да понесемо наше древне српске светиње на леђима - говори мати Макарија.

Командант Кфора је довео је више од 800 војника да штите манастир.

- Било је овде много генерала и команданата Кфора који су интимно подржавали Србе и говорили нам да то пренесемо народу, само да им не помињемо имена, јер они су војници и морају да раде оно што им нареде политичари - каже.

Она наглашава да је пре неколико дана Соколицу посетио и немачки генерал Фолкер Халбауер, актуелни командант Кфора.

- Лепо смо разговарали о свему и он врло добро зна које је наше мишљење. Оно је исто као и мишљење народа.

Рекле смо да ми у манастиру учимо да све људе поштујемо као слику Божју, али да не морамо с њима да се слажемо.

Срби против Шиптара немају ништа, поштују их као и све друге, али очекују да и они поштују нас.

Српски народ поштује и међународну заједницу, али се моли да и она поштује њихова права, јер се Срби налазе на земљи предака, што други не могу да кажу.

Уколико бисмо окренули леђа својој земљи, пљунули бисмо у лице светом цару Лазару и косовским мученицима. Ако бисмо се предали, заувек бисмо престали да будемо оно што јесмо - закључује мати Макарија.

Цитат

ТЕОЛОГИЈА У БОЈАМА



ИГУМАНИЈА Соколице мати Макарија једна је од најобразованијих монахиња СПЦ. Докторирала је на хемијским наукама и до 1974. радила као доцент на Природно-математичком факултету у Београду. У Грчкој, у Благовештенском метоху светогорског манастира Симоно--Петра на Халкидику, изучавала је византијску уметност теологије у бојама - православну иконографију. Ту се и замонашила 1978. Три године касније дипломирала је на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Касније је докторирала теологију. Мати Макарија је са монахињама које подучава иконопису, завршила осликавање манастирске цркве у Соколици, а осликала је и крстионицу Саборне цркве у Призрену, параклис Сабора српских светитеља у Пећкој патријаршији, велику Народну трпезапију Светог Саве у манастиру Жича. Њена изложба „Грачаница, заробљена лепота ангелска“ обишла је светске метрополе. Ауторка је неколико књига.






(Борис Субашић)








***






« Последња измена: Август 20, 2017, 17:50:12 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #30 послато: Јун 03, 2013, 14:40:29 »

Срби у Истоку: Сада нам је најтеже



Са Србима у Истоку, окупљеним око древног манастира Гориоч: Прођу Албанци, некад су се и јављали, сад окрећу главу, завршили посао



Сусрет Срба у манастиру Гориоч / Фото: И. МАРИНКОВИЋ

ОСТАЛО нас је... ево, оволико... Љубомир и Стана. Раде, Олга. Споменко, Зорка, Момир, Милош... нас осморо! Али, ми овом броју додамо три нуле! Кажемо: осам нас је хиљада, кад нас питају колико вас је у Истоку. Ма, сваки вреди за хиљаду других. Је ли тако, брате мој?!


Грли Новица Антић брата Драгана. Па грли оца Здравка. Он и Здравко остали су у Истоку. Драган је одавно у Београду.

- А, каква нам је престоница - пита брата Новица.

- Тамо је где је вазда била - стиже одговор.

- Знам где је била, но, како је? Зна ли да нас овде има? Да овде чувамо завете и веру. Да се не предајемо, ни данас, кад је најтеже.



Манастир Гориоч изнад Истока, задужбина Светог Стефана Дечанског. Монахиње кажу: прво је ову светињу саградио свети краљ, а потом започео Дечане. У камену запис из 1335. године. Држи се древна светиња. Светионик за Србе који су остали и за ове који долазе.


Овде, у порти светиње, у којој се петочлано сестринство радује сусрету са људима, окупљају се Срби. Повратници да прикупе снагу за дане који следе. Гости, да на одласку понесу веру: има наде! Овде разговарамо са Антићима.

- Има наде, заиста је има, мада нам је сада најтеже. Верујте, кад вам ја, који сам живео и доживео судбину оног зрна које под камен сила гура да га самеље, прегурао и преживео, преживећемо ми и ово. Албанци се пропели. Донедавно нас примећивали. Понекад нам се и јављали. Сад пролазе, не примећују нас. Завршили посао. А стара мудрост каже: у добру се не узвиси, у злу се не понизи. И ми да смо ту мудрост следили, можда се не бисмо на прсте пребројавали.

Цитат
СВЕТИЊУ САЧУВАЛИ ШПАНЦИ

ДА није било шпанских војника Кфора, ми можда данас у овом манастиру не бисмо разговарали - каже нам Новица Антић.- Они су сачували и сестринство и манастир. Били су, вала, Шпанци оштри. Да нису, Гориоч би доживео трагедију. Манастир данас чувају припадници Косовске полицијске службе. Игуманија каже: - Немамо проблема.



Испод пуца Метохија. Родиле метохијске трешње у воћњацима српских домаћина под којима су сањали праунуке. Али они те трешње не беру. Туђа рука убира плодове. Туђа рука оре њихове метохијске њиве. На њиховим изворима "каквих нема на свету", који извиру из пропланка на коме је Стефан Дечански ударио темељ манастира - напајају своја жита и винограде. А, на туђој земљи.

- Заузели и не враћају - каже Новица Антић.- Наш извор. Наша земља, али џаба... Немамо намеру да одустанемо. Немамо шта да ризикујемо. До ноката је догорело.

Цитат
ПУСТЕ СРПСКЕ КУЋЕ

 У ГРАДСКОМ језгру Истока за Србе повратнике, пре пет година, направљено је педесетак кућа. Људи су дошли, покушали да ту остану, али су одустали. - Шта ће куће, кад слободе нема - каже Антић. - Ја ризикујем, а шта и да изгубим.

- Живот је најважнији, сине - тихо говори стари Здравко Антић, ослоњен на штап. А не зна којег сина ће пре да загрли. Новицу, који је с њим у Истоку, или Драгана, који је дошао да на себе преузме део заједничке стрепње и наде.


Све ово гледају монахиње Гориоча, које у несрећним годинама деле судбину свог, метохијског народа.

- Није, децо, како човек каже, већ како Бог располаже - говори игуманија манастира. Сићушна као биберово зрно, а чини се, снажна као и сама светиња чијем је сестринству старешина.

- Ко је могао у оним тешким данима док су страдали и народ и манастири, да претпостави да ћемо се овде окупљати. А, ето, окупљамо се. Живимо. Живот је најузвишенији. Трпљење је, исто тако, узвишено. Па, под Турцима смо одолели пет векова молећи се за душе наше и спасење. И ово ће проћи, само ми душе своје да сачувамо.

Преплићу се, потом, у причама судбина манастира и судбина народа. Лето 1999. Пролеће 2004. Зима 2008. Године погрома на Косову и Метохији. И година - такозване приштинске независности.

Замрзнута сећања:

- Тешке године, децо, али се издржало. И, некако опстало. Не треба да се пребројавамо. Треба да се умножавамо - говори игуманија.

На манастир се спушта сутон. У подножју Исток. Разлила се Метохија. У кругу сунчеве светлости опрашта се са даном.

- Зар није лепота, какве нема - каже Новица Антић. - Завичај каквог нема. Зато сам остао. И остајем. Како год се договоре и потпишу, ја остајем.

Ми одлазимо.

Хвала вам што сте дошли - испраћа нас игуманија.

- Хвала вама што има ко да нас дочека - кажемо.

(Милена Марковић)








***



Цитат
Родиле метохијске трешње у воћњацима српских домаћина под којима су сањали праунуке. Али они те трешње не беру. Туђа рука убира плодове. Туђа рука оре њихове метохијске њиве. На њиховим изворима "каквих нема на свету", који извиру из пропланка на коме је Стефан Дечански ударио темељ манастира - напајају своја жита и винограде. А, на туђој земљи.

Тужно, претужно! Метохија од Србије и Срба, скоро па заборављена.Шиптари беру српске трешње, ору српске оранице, а ево како атакују и на манастир. Изградили су базене у близини манастира и пуштају прегласну музику која омета молитве у манастиру.



Поравнато земљиште недалеко од манастира Гориоч код Истока, у непосредној близини су недавно подигнута два безена са којих је цело лето трештала јака музика која омета молитву у манастиру


« Последња измена: Август 20, 2017, 17:57:16 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #31 послато: Децембар 07, 2013, 12:53:25 »



<a href="http://www.youtube.com/watch?v=TaDsXLIjfKw" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=TaDsXLIjfKw</a>
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #32 послато: Април 15, 2014, 02:43:52 »

ЧУВАРИ ВИСОКИХ ДЕЧАНА: Шарпланинац и вучјак у српском манастиру!




Ово су верни чувари манастира Високи Дечани!


Шарпланинац и вучјак одолевају зими и обилазе двориште, док у паузама воле да се мазе са монасима. Верност и љубав животиње не може да се купи, па су ове фотографије само један доказ да је пас човеков најбољи пријатељ.



Њима је до игре и позирања пред објективом, али немојте да вас превари та умиљата нарав... Манастир Високи Дечани је задужбина краља Стефана ИИИ Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1350. године.










Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем - Спасовдану. Главни неимар био је мајстор Вито Которанин. Храм представља петобродну грађевину и припада рашком стилу.




Манастир се налази у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије.

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #33 послато: Јул 29, 2014, 02:38:13 »

Призрен: Стари манастир зове монаштво

Обнавља се задужбина цара Душана код Призрена, готови конаци, а ускоро ће сазидати и црква. Свети архангели ће моћи да приме 100 ходочасника. Засад само отац Михајло чува огњиште


ПРИЗРЕН - Освештањем новосаграђеног конака на дан храмовне славе у манастиру Светих архангела надомак Призрена, обележен је и наставак обнове ове светиње, задужбине цара Душана.

Конак обновљен 1998. године страдао је у мартовском погрому 2004. када је светиња порушена и запаљена, а монаштво протерано. Нови конак грађен је претходне две године. Обнову је финансирала Канцеларија за Косово и Метохију и већи је од старог. Ускоро се на темељима средњовековне цркве Светог Николе очекује и изградња нове богомоље.

- Обновом конака и читаве светиње желимо да покажемо свима да је живот јачи од смрти и да је много више оних који граде него оних који руше - рекао је после литургије посвећене манастирској слави епископ рашко-призренски и косовско-метохијски владика Теодосије. Обновом конака, по речима Александра Дунђерина, надлежног за културу и очување културне баштине при Канцеларији за КиМ, наставља се свеобухватна обнова овог манастира.

У оквиру конака има стотину лежаја тако да ће светиња моћи да прими туристе који буду долазили у разгледање јер ће се организовати туре. Како сазнајемо, манастир ће се наћи на мапи Туристичке организације Србије и Туристичке асоцијације КиМ и биће једино место крај Призрена које ће моћи да прими већи број Срба на преноћишту.

Прва обнова ове светиње започета је 1996. године. Монаси су се вратили две године касније. После 1999. Албанци су насртали на светињу, а калуђери су остали захваљујући припадницима немачког КФОР-а.

Отац Михајло сећа се и бола када је у мартовском погрому 2004. године манастир поново спаљен. Монаси су се вратили после само неколико дана и живели у контејнерима. Игуман с тугом подсећа да су војници КФОР-а 2010. године престали да обезбеђују светињу. То, ипак, не плаши вернике са Космета и централне Србије да долазе и моле се светитељима. Игуман је тренутно сам у зидинама, али се нада да ће монаштво стићи ускоро.

- Овде се осећам узвишено и надам се да ће обнова ове божје куће допринети и обнови српских домова - причала је Невенка Живић (62) из околине Призрена.

- Тешко нам је када се сетимо да смо овде долазили сваке недеље, о празницима, на крштења... Сада ређе, ипак се не сме тек тако ван кућних зидова.

И из Србије за славу су стигли бројни гости. Жена избегла из Призрена, сада живи у Београду, у сузама прича како царским градом сада шетају неки други људи, а српске куће су порушене....

- Ово је рај на земљи, амбијент каквог нема ни код нас у Шумадији - додаје Гордана Максимовић Марић из Винче код Тополе. Меша се звук звона и женског плача.

Цитат
ОАЗА ДУШЕ

МАНАСТИР последњих неколико година обезбеђује косовска полиција. Иначе манастир је својеврсна оаза и за тридесетак Срба колико их сада има у царском Призрену поред тридесетак богослова који похађају најпознатију духовну школу СПЦ, призренску Богословију.





МАНАСТИРСКИ комплекс посвећен Светим архангелима Михајлу и Гаврилу, смештен у клисури Бистрице, између високих стена, грађен у периоду од 1343. до 1352. године, већим делом је у рушевинама. Међутим, поред два конака, мањег и новосаграђеног већег, предстоји и обнова цркве.

- За обнову светиње издвојено је 8,5 милиона динара - каже Александар Дунђерин, из Канцеларије за КиМ


(Драгана Зечевић)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #34 послато: Септембар 12, 2014, 03:28:47 »

Tреба веровати да ће се Срби вратити у Урошев град



После пуних 15 година, у Урошевцу, у коме више нема Срба, у цркви Светог Јована Крститеља посвећеној "Нејаком Цару Урошу", зачула су се црквена звона и служена је света литургија.





Црква Светог Јована Крститеља у Урошевцу



У присутву стотинак Срба, пристиглих без пратње, на сопствени ризик, Свету литургију служио је владика Теодосије, епископ рашко-призренски и косовско-метохијски.


Црква Светог Јована Крститеља, последњег пророка, једна је од, како рече владика, стотина истоимених црква грађених свуда где има Срба и православног света.


"Нажалост у Урошевцу више нема Срба. У овом граду у коме је до 1999. године живело око 15 000 Срба данас живи само парох Живојин Којић који се са супругом средином прошле године уселио у обновљени конак у дворишту ове светиње", рече владика.


Парох Којић подсећа да је у овој светињи, саграђеној 1928. године на темељима цркве зидане пре пет-шест векова, служио пуних 15 године прије избијања сукоба на Косову.
Од рата до данас сваки дан му је био дужи од године. Гледао је у правцу Урошевца и молио се Богу да му подари да још једном у свом веку богослужи у цркви у којој почивају мошти "Нејаког Уроша".


"Годину дана сам долазио, премеравао сваку циглу, сваки камен, сваку фанглу малтера, како не бих дозволио да се поново скрнави ова светиња једна од најлепших на Косову и Метохији" - каже прота Живојин.


Он подећа да је Урошевац најмлађи град на Космету, као што је то био и Цар Урош који је у 31. години страдао на Урошевој главици удаљеној око два километра од места на коме је сазидана Црква Светог Јована Крститеља.


Лазар Витковић, један од оних који је "пупчаном врпцом"везан за родни град и за Неродимље у коме је 1999. године посечен "Запис Цара Уроша" -  храст стар неколико стотина година, опет се радује црквеним звонима.[/size]


"Ово није Урошевац.Ово је град духова. Ово је град зла и туге у коме више ништа није свето" - каже Лазар.




И заиста, уз саме зидине цркве, Албанци су ( црквеном земљишту) подигли џамију, у настојању да и ту затру трагове српства.



Међутим, ако је судити по обновљеном духовном животу, вери и нади коју гаји владика Теодосије, прота Живојина и они Урошевчани који су смогли снаге да присуствују првој поратној литургији, треба веровати да ће се Срби вратити у Урошев град.


(Срна)







***




У урошевачком храму данас је, први пут након петнаест година, пререзан славски колач.


Иако је био најављен долазак расељених који живе у ценралној Србији, они ипак нису дошли јер, како је рекао урошевачки парох Живојин, Канцеларија за Косово и Метохију није обезбедила новац за њихов превоз.

Литургији коју је у обновљеној цркви служио владика рашкопризренски Теодосије, присуствовало је стотинак верника, међу којима су били и повратници у Талиновац и Бабуш и косовски званичници.

"Браћо и сестре сабрали смо се данас у граду где нема Срба. И овај народ је мученички пострадао исто као и храм који је био запаљен. Ми се после свега тога сабирамо овде и ово место је оживело и овде се служи света литургија", рекао је владика Теодосије у беседи.



Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #35 послато: Септембар 16, 2015, 22:20:28 »

Српске светиње на Космету

ИСПОВEСТ МАТИ ХАРТИНЕ ИЗ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ:



Заменица игуманије каже да су Срби опстали и надају се да ће опстајати и даље. Њена велика жеља је да се Срби врате, да сестре не буду саме и да се редовно посећује, како је рекла, та светиња која прима свакога

Срби на Косову и Метохији, у Гораждевцу, Пећи, Великој Хочи... су опстали, надају се да ће тако бити и убудуће, кажу и да материјална ситуација није лоша, а највећи проблем им је затвореност појединих енклава и ограничено кретање.




Заменица игуманије манастира Пећка Патријаршија мати Харитина каже да је срећна што је у тој светињи и што их је она сачувала. Каже "Срби су опстали и надају се да ће опстајати и даље. Њена велика жеља је да се Срби врате, да сестре не буду саме и да се редовно посећује", како је рекла, "та светиња која прима свакога".



Прича како у Пећкој Патријаршији има 18 сестара, а да их у том јединственом комплексу, уз свештенике који су дошли из Пећи и који су се ту задржали, укупно има око 30.


Комплекс чине три цркве - Светих Апостола, Св. Димитрија и Св. Богородице, уз велику заједничку припрату и малу цркву Св. Николе. Мати Харитина рекла је да Срби до скоро нису смели да долазе, али да сада, од када се не плаћа осигурање, долазе аутомобилима и да њихов долазак у Пећку Патријаршију представља велику радост.

Она се не жали, каже да сестрама не недостаје ништа, осим посета.


У манастиру Високи Дечани, братија тренутно броји 24 монаха и искушеника и то је једини манастир који је због посебне осетљивости и ранијих проблема под заштиттом КФОР-а. Манастир сада обезбеђује италијански КФОР, у сарадњи са аустријским, словеначким и молдавским КФОР-ом. Они се смењују, али су Италијани надлежни за манастир и тај део Косова, док остале косовске манастире чува косовска полиција.


"Италијани су донели и многе обичаје, утичу и на нашу кухињу, али и на кафу", рекао је шаљиво игуман манастира Високи Дечани отац Сава Јањић. Он је рекао да у Високим Дечанима, што се тиче духовних ствари, никада ништа није фалило.

"Бог нам је увек давао све што нам је потребно. Наравно, трудимо се да у ова тешка времена не само одржимо манастир, него и помогнемо људима. Свака помоћ је добродошла, јер треба очувати ову светињу, треба увек свакога ко овде дође не оставити празних руку"
, рекао је игуман једног од најлепших српских манастира.




...

"Ово је манастир који треба и даље да се одржава, наши експерти имају велико искуство у свему томе, па је исто тако важно и да се нађу неке могућности и олакшице како би не само наш, већ и други манастири и уопште наш народ на Косову и Метохији могао лакше у овој тренутној ситуацији економски да опстане", рекао је отац Сава.

Каже и да сада, ипак, имају већу слободу кретања и све више ходочасника и људи који долазе искључиво због молитве.



"Поред наших верника који нам долазе, имамо и доста туриста, посебно са територије централне Србије, Босне и Херцеговине, из дијаспоре, имамо православних из Русије, Грчке, Албаније... Имали смо недавно и једну групу из Јапана, они су православни хришћани, а имамо и туристе из Азије, Кореје, Израела и западноевропских земаља. Дакле, туристи нам не недостају, хвала Богу, и многи воле да дођу", прича отац Сава.




У Гораждевцу је мирно, неколико људи на улици испред зграде на којој пише "Апотекарска установа" и "Пошта" седе и пију кафу. Споменик деци побијеној у том месту 2003. реновира се, али су на њему и даље приметна оштећења. Како је објаснио члан тамошњег Општинског већа, на споменик је недавно пуцала непозната особа из ватреног оружја, из возила у покрету, а неколико дана после тога неко је покушао и да га запали, док је, у исто време када је пуцано на споменик, на оближњој кући написан графит "Hak Marrja", што значи- освета.


Рекао је и да у Гораждевцу сада живи близу 900 људи и све је српско становништво. Углавном се баве пољопривредом, неки живе од социјалне помоћи, а близу 80 одсто њих веома лоше живи. Када се догодио погром Срба 17. марта 2004. године, грађани Гораждевца, како је рекао, сами су се штитили и, према његовим наводима, Албанци никада нису смели да уђу у село, већ су га само гађали минобацачима. Уверен је да ће Срби ту опстати, упркос свим егзистенцијалним и безбедносним проблемима.


У близини новоизграђеног Дома здравља у Гораждевцу је православно гробље, где доминира најстарија дрвена црква, из 13. века, тачније из 1223. године и представља најстарију цркву брвнару на Балкану, која нема нити један ексер у себи. Црква је доста пропала и није у функцији, а постоји обећање владике да ће та црква, посвећена Св. Јеремији бити враћена у функцију.





До српске енклаве Велике Хоче у Општини Ораховац, која је једно од најстаријих насеља у Метохији, долази се вијугавим планинским путем..., тај крај традиционално је богат виногорјем и готово свих 515 становника живе од вина.


Слобода кретања овде је највећи проблем јер, према речима монаха Марка, до најближег места са српским становништвом има 100 километара, па је Велика Хоча самим тим у изолацији.

"Што се тиче материјалног стања, ситуација није толико лоша, ни пре рата људи нису имали више средстава него сад, него, првенстевено је та изолација највећи проблем. Имамо основну школу, пошту, свој водовод, мобилну телефононију, мтс ради овде", каже монах Марко.



Православни хришћанин Франческо Скарфи дошао је у Велику Хочу из Италије пре пет-шест година и, како каже, уз благослов владике Теодосија реконструисао и покренуо виницу, односно малу винарију "Свети Стефан". Франческо каже да се заљубио у ту земљу и да сматра да српска заједница на Косову и Метојији мора да се држи зато што у тим заједницама постоји посебан дух правог европског идентитета.




"Косову и Метохији је потребан посебан духовни живот у манастирима, селима, у душама и срцима народа", рекао је Франческо. Он предводи пројекат који има за циљ реконструкцију села Велика Хоча, што подразумева прављење 3Д биоскопа за децу, који ће, како каже отворити у првим данима октобра, а истог дана биће обезбеђени и бицикли за туристе и за децу те српске енклаве.


"Са нашим пријатељима из Дечана организујемо посебне летње игре за децу и ово је четврта година за редом како то радимо овде, на велику радост и срећу овдашње деце", рекао је Франческо Скарфи и додао да је у пројекат укључена и изградња базена, реконструкција главног пута ка Великој Хочи и музеј у спомен кули Лазара Кујунџића.

"То је само први корак", уверава енергични Франческо и додаје да је потребна помоћ људи добре воље.



(Танјуг, Курир)



Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #36 послато: Новембар 07, 2015, 16:00:06 »

Манастир Драганац




Манастир Драганац је манастир Српске православне цркве и припада Епархији рашко-призренској. Налази се близу места Прилепац у источном делу Косова насељеном претежно Србима.
Први се пут спомиње у даровници српског кнеза Лазара 1381. године. Манастир, као и село које је постојало око манстира добио је име по Лазаревој кћери Драгани. Изграђен је на месту старе средњовековне цркве између 1865. и 1869. године и посвећен Светом Архангелу Гаврилу. Изградњу цркве помогао је кнез Михаило који је за ту прилику приложио 100 дуката. У манастиру је убрзо отворена и једна од првих месних школа.



Долазили су наоружани да секу шуму. Ја изађем пред њих. Што бих се бојао, ко је са Богом, смрти се не боји, прича отац Кирило, који је 1999. одвраћао Србе од избеглиштва тако што је легао пред тракторе

Српски се народ у Косовском Поморављу не шали и не смеје много.
У кафани неко исприча виц у којем Србин надмудри Албанца, и то углавном буде све… Петнаест је година већ како су ни тамо ни овамо – јесу у Србији, и нису. Две се државе отимају о њих, а њима од толике љубави кичма пуца!



Живот у страху

Насиља нема већ неколико година, али сећања на 1999. и 2004. годину свежа су и о њима се прича, па и деца која их не памте за њих знају. Кад иду Косовом, Срби – неки од њих јуначе се и неће да признају, али тако је – ходају као да сваког тренутка очекују камен у леђа. А кад падне ноћ, свуда где је несрећа и сиротиња, мрак је претећи.

У Косовском Поморављу живи око 30.000 Срба, а Драганац им је једини манастир. Кад је у лето 1999. године српска војска напуштала Косово, за њом је, с разлогом се бојећи Албанаца, кренуо и народ. Читави крајеви тада су испражњени од Срба, и такви су остали и данас. А у Косовском Поморављу, пред избегличке колоне излазио је тада игуман Драганца, отац Кирило. Многе је од селидбе одвратио речима, а пред тракторе у Клокоту легао је на пут: "Просто вам било ако ме прегазите!" Срби из Клокота су се вратили у своје куће, ено их тамо и данас.




Чудотворна вода

– Долазили су неки наоружани пред манастир да секу шуму. Ја изађем пред њих. Што бих се бојао. Ко је са Богом, смрти се не боји
– каже овај осамдесетогодишњак, што је у своје време, пре монашења, био технички директор `Трепче` и `Колубаре`.

Манастир Драганац данас има пет монаха и четири искушеника. Игуман је од почетка 2011. отац Иларион (40). Он стиже свуда – на служби је у цркви, у Кфору, у Приштини, у канцеларији косовске администрације, у Грачаници, са представницима Владе Србије, са зидарима који подижу конаке, или на манастирској капији поздравља госте. Није редак случај да у манастир дођу и Албанци са молбом да им се очита молитва.

– За време храмовне славе кроз капију прође и по више хиљада људи, који долазе на литургију, али и да узму чудотворну воду са манастирског извора – каже Иларион, игуман Драганца, јединог манастира, јединог светла које Срби из Косовског Поморавља имају.



Игуман – бивши музичар

Световно име оца Илариона је Растко Лупуловић. Имао је 22 године и био на врхунцу славе као глумац – добио је Стеријину награду, и као музичар – његова група Канда, Коџа и Небојша снимила је албум, када је напустио све и отишао у Дечане да се замонаши.







Задужбина Кнеза Лазара

– Драганац се први пут помиње у Раваничкој повељи кнеза Лазара из 1381. године.

– Драганац је његова задужбина, названа по ћерки Драгани.

– Манастир је обновио кнез Михаило Обреновић 1868. године.

– После Другог светског рата служио је као дечје опоравилиште, а онда је 1971. напуштен.

– Средином деведесетих година почела је обнова, а 1997. вратио се први монах.

(Момчило Петровић)


***

Светиње на Космету су наше док год се у њима чује молитва


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=7Nz5ODnclxQ" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=7Nz5ODnclxQ</a>

Овде би професори требали да доводе ђаке на екскурзије. Овде би студенти требали да имају месечну праксу. Овде би сви Срби из других делова Србије и из целог света требали да долазе на годишњи одмор. КО ТО КРИЈЕ од наших очију овакве лепоте Косова и Метохије?

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #37 послато: Децембар 27, 2015, 11:42:05 »

Призрен: Стари манастир зове монаштво

Обнавља се задужбина цара Душана код Призрена, готови конаци, а ускоро ће сазидати и црква. Свети архангели ће моћи да приме 100 ходочасника. Засад само отац Михајло чува огњиште


ПРИЗРЕН - Освештањем новосаграђеног конака на дан храмовне славе у манастиру Светих архангела надомак Призрена, обележен је и наставак обнове ове светиње, задужбине цара Душана.

Конак обновљен 1998. године страдао је у мартовском погрому 2004. када је светиња порушена и запаљена, а монаштво протерано. Нови конак грађен је претходне две године. Обнову је финансирала Канцеларија за Косово и Метохију и већи је од старог. Ускоро се на темељима средњовековне цркве Светог Николе очекује и изградња нове богомоље.

- Обновом конака и читаве светиње желимо да покажемо свима да је живот јачи од смрти и да је много више оних који граде него оних који руше - рекао је после литургије посвећене манастирској слави епископ рашко-призренски и косовско-метохијски владика Теодосије. Обновом конака, по речима Александра Дунђерина, надлежног за културу и очување културне баштине при Канцеларији за КиМ, наставља се свеобухватна обнова овог манастира.

У оквиру конака има стотину лежаја тако да ће светиња моћи да прими туристе који буду долазили у разгледање јер ће се организовати туре. Како сазнајемо, манастир ће се наћи на мапи Туристичке организације Србије и Туристичке асоцијације КиМ и биће једино место крај Призрена које ће моћи да прими већи број Срба на преноћишту.

Прва обнова ове светиње започета је 1996. године. Монаси су се вратили две године касније. После 1999. Албанци су насртали на светињу, а калуђери су остали захваљујући припадницима немачког КФОР-а.

Отац Михајло сећа се и бола када је у мартовском погрому 2004. године манастир поново спаљен. Монаси су се вратили после само неколико дана и живели у контејнерима. Игуман с тугом подсећа да су војници КФОР-а 2010. године престали да обезбеђују светињу. То, ипак, не плаши вернике са Космета и централне Србије да долазе и моле се светитељима. Игуман је тренутно сам у зидинама, али се нада да ће монаштво стићи ускоро.

- Овде се осећам узвишено и надам се да ће обнова ове божје куће допринети и обнови српских домова - причала је Невенка Живић (62) из околине Призрена.

- Тешко нам је када се сетимо да смо овде долазили сваке недеље, о празницима, на крштења... Сада ређе, ипак се не сме тек тако ван кућних зидова.

И из Србије за славу су стигли бројни гости. Жена избегла из Призрена, сада живи у Београду, у сузама прича како царским градом сада шетају неки други људи, а српске куће су порушене....

- Ово је рај на земљи, амбијент каквог нема ни код нас у Шумадији - додаје Гордана Максимовић Марић из Винче код Тополе. Меша се звук звона и женског плача.

Цитат
ОАЗА ДУШЕ

МАНАСТИР последњих неколико година обезбеђује косовска полиција. Иначе манастир је својеврсна оаза и за тридесетак Срба колико их сада има у царском Призрену поред тридесетак богослова који похађају најпознатију духовну школу СПЦ, призренску Богословију.





МАНАСТИРСКИ комплекс посвећен Светим архангелима Михајлу и Гаврилу, смештен у клисури Бистрице, између високих стена, грађен у периоду од 1343. до 1352. године, већим делом је у рушевинама. Међутим, поред два конака, мањег и новосаграђеног већег, предстоји и обнова цркве.

- За обнову светиње издвојено је 8,5 милиона динара - каже Александар Дунђерин, из Канцеларије за КиМ


(Драгана Зечевић)




***




Догодине у Призрену




Време пролази, неумитно тече, догађаји се смењују, људи се мењају, једино циљеви остају увек исти. Запад одавно има свој пут и своје циљеве, лако је увидети да су они некако увек супротни нашим. На том њиховом путу, крећући се ка свом циљу као да желе да светосавље и православље нестане. "Као" је засигурно вишак у претходној реченици. Са друге стране Срби светосавци само желе да мирно живе на својим огњиштима. Та српска огњишта су западне хијене уз помоћ дивљих хорди са ових простора претворили у згаришта. Наравно Србин не би био светосавац када се не би трудио и веровао у то да ће згаришта поново постати топла огњишта српска.

Давно је била та 1214.год. када је Призрен припао српској средњовековној држави Стефана Немање. Призрен је саставни део душе и духовности српске, престоница царева Душана и Уроша. Путописци тог времена јасно су видели снагу и значај Призрена, приметили су да је постао несумњиво срце Отаџбине Србије. Да би то и другима јасно дочарали називали су га онако како заслужује, "српским Цариградом". Нажалост као што је и Цариград пао, и Призрен је 1459.год. доживео исту судбину. Као што је српски Цариград поделио судбину Цариграда, и српска црква Богородице Љевишке доживела је судбину Свете Софије. Османлије су их обе претворили у џамије. Дуго је тако наша Отаџбина окована туговала, дуго су јој ране крвариле. Дуго је наша Мајка на апаратима дисала. Али је после Балканских ратова срце поново закуцало у пуном броју откуцаја, вративши се у груди вољене Србије.

Нажалост недовољно опорављену Србију зликовци нападају поново. Баш ту у њеном срцу у Призрену јесени 1915.год. краљ Петар сазива чланове владе и доноси тешку одлуку о повлачењу српске војске преко Албаније. То јесте било повлачење из Србије и њеног срца али никад и њено трајно напуштање. То Србин никад није и неће учинити. Бугари након тога српско ишчупано срце покушавају да присвоје али већ 1918.год. морали су да се суоче са стварношћу, да се добро освесте и срце поново у наше груди врате. Наравно да то није довело до одустајања наших непријатеља већ их је само зауставило на неко време. Зло никад не спава. Неће се они смирити док нас не убију, а то једино могу ако нам узму душу, ако нам трајно ишчупају срце.

Нису дуго чекали нову прилику, већ су одмах после априлског слома Краљевине Југославије 1941.год. под новим ознакама и заставама наставили тамо где су претходне змије стале. Сада је тај пројекат само имао друге боје. Боје фашистичке Италије и замисао некакве Велике Албаније. Опет Србе убијају, исељавају, поново пале манастире, поново се у наше срце на силу усељавају. Познато је да све што се ствара силом не може опстати, тако да Призрен 17. новембра 1944.год. Срби поново ослобађају. Нажалост западу није требало дуго времена да смисле пакост. Подметнута нам је нова идеја, нов западни пројекат и Титова ера под којом Србе тихо истребљавају и протерују а Албанце по ко зна који пут у српски Призрен усељавају.

Када и то постаје недовољно да нам срце ишчупају, западни зликовци постају све нервознији. Не могавши више да издрже неуспех идеје коју је њихов искривљени ум зацртао, НАТО креће у офанзиву. Те 1999.год. без икакве милости бомбардују Србе и нашу мајку Отаџбину. Светосавци, иако остављени од свих, без обзира на силу која је на њих кренула, нису устукнули, нису се предали. Нажалост нисмо до краја и успели. Поново су успели да нам отму срце, да нас окупирају. Оно сада ишчупано у њиховим рукама куца. Само не знају они истину да може оно да куца у њиховим рукама али никада у њиховим грудима. Не схватају они да оно куца да би га чула њена деца која ће га поново вратити у груди мајке Србије.


Цитат
Ако си оборен, устани; ако си обманут и разоружан, поново се наоружај; ако си побеђен, поново крени у битку.

(Св. Игнатије Брјанчанинов)


Нису ово за нас неке нове ситуације, није нама ово нешто што не познајемо. Ово је само још једно искушење. Можда је сада неки други век, можда запад има и неке нове "демократске" методе и заставе али циљ нису променили, он је опет исти. Циљ им је душа, циљ им је духовност. Онда када једном народу одузмеш душу, трајно ишчупаш срце – он више не постоји. Зато Србин никад не сме издати православље, никад напустити свој светосавски пут. Вера Србинова је вечити шапат који тихо говори: успећеш и онда када цели свет каже да нећеш. Увек ћемо веровати у свој светосавски брод којим пловимо без обзира на олује и буре које нам запад спрема.


Цитат
Тешка је бура на мору, још тежа у души. Али ни море ни душа не чисте се без буре.

(Владика Николај Велимировић)

Поново ће Призрен бити српски, поново ће метохијски манастири бити пуни верујућих. Морамо веровати, морамо желети, морамо знати да нам могу уништити и отети само оно што ми дозволимо само оно чега се ми одрекнемо. Да ли смо се одрекли Косова? Да ли смо заборавили ко смо? Да ли ћемо дозволити да нас избришу? Увек ће бити оних који ће вас убеђивати да је борба са њима немогућа, да је то рат против ветрењача. Такве треба разумети јер душу су сигурно изгубили а срце немају или је скривено негде у петама. Зато њихово «немогуће» треба тумачити само као да су рекли: У складу са нашим ограниченим могућностима и искуством као и немањем срца и храбрости за деловање и са искривљеним и наметнутим виђењем света, то је тешко вероватно. Да смо ми као они, да нам преци нису Немањићи, да нисмо светосавци – они би онда можда и били у праву.

Догодине на Косову

Шта ће мени вода студена?
Не треба ми вина румена,
ни Београд, Тара, Дрина
ако нема манастира
чију крсну славу славим ја.

Рефрен:
Нек’ устане цела Србија,
нек’ се сети мајка Русија
и помоли милом Богу
да певамо песму ову:
"Догодине на Косову…"
Нека Српче свако запоје:
"Косово је срце Србије!"
И помоли милом Богу
да певамо песму ову:
"Догодине на Косову…"

Шта ће мени бисер ђердана?
Не треба ми сребра ни злата.
Само завет славног цара:
"Земаљска су кратка царства,
а небеска трају довека!"

Рефрен:

Нек’ устане цела Србија,
нек’ се сети мајка Русија
и помоли милом Богу
да певамо песму ову:
"Догодине на Косову…"
Нека Српче свако запоје:
"Косово је срце Србије!"
И помоли милом Богу
да певамо песму ову:
"Догодине на Косову…"

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=rBucp-N_phc" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=rBucp-N_phc</a>

Живимо у таквом времену када је на западу душмана све више, када Косово и Метохију разарају и дивљим хордама дају да га муче. Али Срби кад се сложе и поново обоже, синуће ново сунце слободе и растерати западне тмурне кише зла. Изаћи ћемо из таме и пронаћи за наше душе спас догодине у Призрену, стати на том путу Србин не сме и не може.

Данас док гледамо како Срби сахрањују сваког дана своје драге и миле, своје ближње, док сахрањују најдраже покошене опаким болестима, помислимо ли – откуд то у толикој мери? Има ли у Србији оних који се сећају "Милосрдног Анђела"? Има ли оних који се сећају звука сирена и душманских бомби након тога? Смемо ли да дозволимо да док наше драге прерано умрле гризу црви, ми које Бог и даље награђује животом допуштамо издајницима да нас сахрањују живе? На корак смо од понора, живог блата новог светског поретка, новог ропства али и на корак од новог сунца слободе. Сами бирамо на коју ћемо страну закорачити и у зависности од тога где ћемо завршити.


Манастир Светог Архангела

Живот светосавца је живот само ако слободан живи на своме. Само ако слободно слуша литургију у својим манастирима. Само онда када ни једна стопа Отаџбине није остављена да је чизма злочинаца гази. Свака нас стопа Отаџбине зове и моли да јој вратимо понос и слободу, да је вратимо ономе коме припада – светосавском роду. Вековима нас је она подизала, хранила, дојила и тиме нас задужила да сваку њену стопу љубимо, да је свим срцем и средствима бранимо. Да је никад не издамо и не оставимо.

Не може нико да живи без срца, не може то ни наша Отаџбина. Има Србија главу –можда је то Београд, у Дрини, Тари, Морави је вероватно њен крвоток, крв њена јесу светосавци, али без срца јој нема живота. А срце Србије је Косово и Метохија, нико нам не може и не сме узети срце. Опет су успели да нас гурну да дишемо на апарате, није први пут. Светосавци су ипак сувише јаки да би тек тако били поражени. Питање је само дана када ће у нама пуном снагом поново Призрен закуцати. Када ће се срце у наше груди вратити. Догодине већ време је да Отаџбина нормално дише. Догодине већ срце мора пуном снагом да куца. Догодине Србине.


(Ненад Благојевић)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #38 послато: Мај 30, 2016, 06:36:37 »

Биће Дечана док је српске младости






Чувени манастир, задужбина краља Стефана III Дечанског и цара Душана, само је један од оних које Албанци годинама покушавају да узурпирају. Све чешће посете верника. Екскурзије и из централне Србије


ТО није имовина манастира, већ имовина грађана Дечана - викао је Расим Сељманај, градоначелник Дечана, на протестном скупу Албанаца одржаном у четвртак у центру Дечана поводом одлуке Уставног суда којом се после шеснаестогодишњег судског спора потврђује да је 24 хектара имања власништво манастира Високи Дечани. Ово имање, које је својевремено припадало светињи, а потом за време комунистичког режима отуђено, враћено је манастиру одлуком Владе Србије 1997. године. Али, у жељи да се дограби и овог земљишта, албанска општина Дечани је започела судски спор који је трајао безмало две деценије.

Иако је судска одлука очекивана и праведна, албанске власти је третирају као "неправедну" и "политичку", а Високи Дечани само су једна у низу православних светиња које Албанци својатају.

- Уверени смо да већина грађана ипак сматра да је то праведна одлука и да су свесни да је у питању имовина светиње у коју и они сами, због разних болести, долазе - говоре нам монаси, не желећи да шире причу о протестима Албанаца и њиховим многобројним нападима на светињу.


Срба од 1999. године у овој варошици нема, а већина њихове имовине је узурпирана. Зато, ваљда, навикнути да присвајају српску имовину, Албанци и сада насилно желе да одузму земљиште светиње коју чувају италијански војници Кфора.

Да није све толико црно, сведоче многобројни аутобуси пуни верника из српских средина на Космету, али и из централне Србије који овде редовно долазе. Тако је било и недавно, када је група ђака из Штрпца, али и из Ниша, Београда, Новог Сада, дошла у Високе Дечане.


- Драго ми је када видим оволико наше деце. Када год ми се укаже прилика, долазим у Дечане, јер, не смемо да заборавимо да је овде наша колевка. Само заједно ћемо сачувати наше светиње - говори нам Љубиша из Новог Сада.

Иако отуђење имовине СПЦ на Космету траје још од периода пре Другог светског рата, Албанци сада желе да преотму и оно што је преостало. Јер до тада је чак трећина покрајине била у власништву СПЦ, а та имовина се већим делом налазила на подручју Метохије, одакле и потиче назив овог дела Космета.Тада су нове власти на хиљаде хектара црквеног имања одузеле аграрном реформом, национализацијом или једноставном узурпацијом. Тако је од око 700 хектара земље, колико је пре Другог светског рата припадало Високим Дечанима, светињи остало педесетак хектара. Сада полoвину тог имања, чије је власништво светињи потврдио тамошњи Уставни суд, желе да одузму локалне власти.

Још драстичнији је пример манастира Девич, јер од некадашњих 3.077 хектара, колико је до 1945. припадало манастиру, после Другог светског рата светињи је остало око 2.000 хектара које су "присвојили" мештани Албанци.

- Од целокупне некадашње имовине, остало нам је око 52 хектара, од којих је већина под шумом, док је ту и око 18 хектара обрадиве површине, коју, нажалост, не можемо да обрађујемо. На том имању Албанци углавном чувају стоку, а шуму секу у неограниченим количинама без икаквог страха - прича нам мати Анастасија, игуманија Девича, светиње у којој се чувају мошти Јоаникија Девичког.



И док појашњава да је после Другог светског рата већина имања углавном дата на располагање, игуманија каже да је процес отимања црквене земље на Космету најдрастичнији и да таквих примера вероватно нема нигде у свету. И Пећкој патријаршији је својевремено одузето 846 хектара, а остало јој је свега шездесетак хектара.


- Имамо тридесетак хектара под шумом и још толико обрадиве површине, али, иако је свега неколико километара од манастира, не усуђујемо се да одемо до имања - прича нам мати Харитина из Пећке патријаршије, напомињући да је слична ситуација и са манастиром Будисавци, метохом ове светње, где од преосталих педесетак хектара, монахиње обрађују тек део имања око цркве.

Албанске власти својатају и земљиште на којем је саграђена Црква Христа Спаса у Приштини, за коју тврде да припада Приштинском универзитету.




ИМОВИНА СПЦ УЗУРПИРАНА

ИАКО је процесом реституције 2007. више од 5.442 хектара земљишта на КиМ враћено СПЦ, једнострано проглашена независност Косова зауставила је овај процес. Већи део те имовине је узурпиран, а монаштво и свештенство из безбедносних разлога не користе ту имовину.


- Упкос насилном отимњу имовине наших светиња и узурпацији која траје последњих шеснаест и више година, наду полажемо у решавање овог питања у оквиру дијалога Београда и Приштине у Бриселу - говoре углас православни монаси са Космета.

(Драгана Зечевић, вечерње НОВОСТИ)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #39 послато: Август 21, 2017, 04:42:17 »

Манастир Драганац




Манастир Драганац је манастир Српске православне цркве и припада Епархији рашко-призренској. Налази се близу места Прилепац у источном делу Косова насељеном претежно Србима.
Први се пут спомиње у даровници српског кнеза Лазара 1381. године. Манастир, као и село које је постојало око манстира добио је име по Лазаревој кћери Драгани. Изграђен је на месту старе средњовековне цркве између 1865. и 1869. године и посвећен Светом Архангелу Гаврилу. Изградњу цркве помогао је кнез Михаило који је за ту прилику приложио 100 дуката. У манастиру је убрзо отворена и једна од првих месних школа.



Долазили су наоружани да секу шуму. Ја изађем пред њих. Што бих се бојао, ко је са Богом, смрти се не боји, прича отац Кирило, који је 1999. одвраћао Србе од избеглиштва тако што је легао пред тракторе

Српски се народ у Косовском Поморављу не шали и не смеје много.
У кафани неко исприча виц у којем Србин надмудри Албанца, и то углавном буде све… Петнаест је година већ како су ни тамо ни овамо – јесу у Србији, и нису. Две се државе отимају о њих, а њима од толике љубави кичма пуца!



Живот у страху

Насиља нема већ неколико година, али сећања на 1999. и 2004. годину свежа су и о њима се прича, па и деца која их не памте за њих знају. Кад иду Косовом, Срби – неки од њих јуначе се и неће да признају, али тако је – ходају као да сваког тренутка очекују камен у леђа. А кад падне ноћ, свуда где је несрећа и сиротиња, мрак је претећи.

У Косовском Поморављу живи око 30.000 Срба, а Драганац им је једини манастир. Кад је у лето 1999. године српска војска напуштала Косово, за њом је, с разлогом се бојећи Албанаца, кренуо и народ. Читави крајеви тада су испражњени од Срба, и такви су остали и данас. А у Косовском Поморављу, пред избегличке колоне излазио је тада игуман Драганца, отац Кирило. Многе је од селидбе одвратио речима, а пред тракторе у Клокоту легао је на пут: "Просто вам било ако ме прегазите!" Срби из Клокота су се вратили у своје куће, ено их тамо и данас.




Чудотворна вода

– Долазили су неки наоружани пред манастир да секу шуму. Ја изађем пред њих. Што бих се бојао. Ко је са Богом, смрти се не боји
– каже овај осамдесетогодишњак, што је у своје време, пре монашења, био технички директор `Трепче` и `Колубаре`.

Манастир Драганац данас има пет монаха и четири искушеника. Игуман је од почетка 2011. отац Иларион (40). Он стиже свуда – на служби је у цркви, у Кфору, у Приштини, у канцеларији косовске администрације, у Грачаници, са представницима Владе Србије, са зидарима који подижу конаке, или на манастирској капији поздравља госте. Није редак случај да у манастир дођу и Албанци са молбом да им се очита молитва.

– За време храмовне славе кроз капију прође и по више хиљада људи, који долазе на литургију, али и да узму чудотворну воду са манастирског извора – каже Иларион, игуман Драганца, јединог манастира, јединог светла које Срби из Косовског Поморавља имају.



Игуман – бивши музичар

Световно име оца Илариона је Растко Лупуловић. Имао је 22 године и био на врхунцу славе као глумац – добио је Стеријину награду, и као музичар – његова група Канда, Коџа и Небојша снимила је албум, када је напустио све и отишао у Дечане да се замонаши.







Задужбина Кнеза Лазара

– Драганац се први пут помиње у Раваничкој повељи кнеза Лазара из 1381. године.

– Драганац је његова задужбина, названа по ћерки Драгани.

– Манастир је обновио кнез Михаило Обреновић 1868. године.

– После Другог светског рата служио је као дечје опоравилиште, а онда је 1971. напуштен.

– Средином деведесетих година почела је обнова, а 1997. вратио се први монах.

(Момчило Петровић)


***

Светиње на Космету су наше док год се у њима чује молитва


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=7Nz5ODnclxQ" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=7Nz5ODnclxQ</a>

Овде би професори требали да доводе ђаке на екскурзије. Овде би студенти требали да имају месечну праксу. Овде би сви Срби из других делова Србије и из целог света требали да долазе на годишњи одмор. КО ТО КРИЈЕ од наших очију овакве лепоте Косова и Метохије?




Ево још, мало свежијих информација о овом прелепом манастиру:


***

Светионик усред новобрдске шуме

Драганац, једини живи манастир у Косовском Поморављу обнавља се духовно последњих 16 година. У светињи су четворица монаха и седморица искушеника....

У манастиру Драганац се увелико ради

СМЕШТЕН усред шуме у новобрдској општини на Космету, манастир Драганац је својеврсни светионик житеља овог дела Космета. Једини живи манастир у Косовском Поморављу последњих шеснаест година обнавља се физички и духовно, а уназад неколико година увећава се и братија, па су тренутно у светињи четворица монаха и седморица искушеника.

У наш манастир монаси и искушеници су дошли са свих страна, има их са Косова и Метохије, Централне Србије, Војводине, Црне Горе. Хала Богу да се братство увећало јер манастир Драганац је једина жива монашка обитељ у овом делу Космета, пошто је манастир Бинач, у околини Витине, срушен 1999. године још у рушевинама. Зато наш манастир последњих шеснаест година добија на значају и постаје место окупљања народа из Косовског Поморавља али и читавог Космета - објашњава отац Иларион, игуман ове светиње, подсећајући да је после вишегодишње изолације и без монаштва, манастир оживео 1994. године доласком монаха од када почиње нови живот светиње. - Иако се раније у светињи окупљало углавном о великим саборима, ми се трудимо да наша врата буду отворена пре свега верницима и људима добре воље а врло често се дешава да наша манастирска трпезарија не може да прими довољно људи.

Отац Иларион, старешина светиње, дотада дечански монах, дошао је у ову светињу 2011. године од када увелико тече обнова манастира.

- Већ неколико година уназад у извођењу радова помаже нам Канцеларија за Косово и Метохију која финансира пројекат везан за адаптацију и стављање у функцију монашких конака.Хвала Богу за тим има потребе јер нас је све више у манастиру како братије тако и верника - појашњава игуман Иларион напомињући да су у току радови на уређењу манастирске порте, која се поплочава али и да се гради велика гостопримница испред постојећег манастирског комплекса. То је, објашњава, пројекат који финансира Канцеларија ЕУ на КиМ а који се имплементира уз подршку општине Ново брдо и организације ИОМ.

- Прошле године реализован је пројекат асфалтирања прилазног пута манастиру који је финансирало Министарство за локалну самоуправу уз подршку локалне самоуправе док нам у постављању гранитне коцке у манастирском дворишту помажу фирме ЈП "Путеви Србије" и фирма "Магистрала". Ми се надамо да ће радови бити завршени на пролеће а за поплочавање манастирске порте ангажовали смо раднике из Велике Хоче, док су извођачи радова радници Магистрале из Београда као и са КиМ - причају монаси светиње коју последњих дана због лепог времена у великом броју походе верници из околних средина Косовског Поморавља. Подсећајући да је манастирска црква посвећена Светим архангелима зидана на темељима средњовековне цркве која се спомиње у оснивачкој повељи манастира Раваница из 1381. године, игуман Иларион додаје да би ускоро требало ставити у функцију манастирске конаке који су недавно обновљени, односно велики манастирски комплекс који је протеклих година озидан.


Манастир подсећа на велико градилиште


ЦЕЛЕБНА ВОДА

Испред улаза у светињу налази извор целебне воде, познат од давнина.

- Људи из свих крајева како Космета тако и централне Србије долазе на извор близу манастира на исцељење и утехе а ми смо сведоци да се исцељења дешавају а поготову за Светли петак, празник који се празнује првог петка по Васкрску и он је посвећен Пресветој Богородици. Обележава се када је откривен извор целебне воде у Цариграду где је устројен манастир посвећен Пресветој Богородици. Јер, обично у местима где постоје извори целебне воде се празнује Светли петак тако да се тога дана народ окупља око нашег извора као и на сам дан Светог архангела Гаврила када кроз манастир прође по неколико хиљада људи.

Цитат

МОНАХ АМЕРИКАНАЦ
Међу четворицом монаха у манастиру Драганац налази се и монах из Америке које је својевремено посетио светињу у којој се замонашио пре око годину дана. Такође, игуман светиње од 2011. године када је у светињу дошао из Високих Дечана, отац Иларион, широј јавности у нашој земљи познат је по световном имену Растко Лупуловић, глумац са многобројним запаженим улогама, међу којима је и она у серији "Отворена врата", али и као музичар.

(Драгана Зечевић, НОВОСТИ, јануар 2016)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!