forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Децембар 14, 2017, 00:17:33


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: 1 [2]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: НЕ СМЕМО да заборавимо ове ЗЛОЧИНЕ!  (Прочитано 25343 пута)
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #50 послато: Септембар 10, 2012, 13:58:18 »

Цитат
Приче из суднице
Током суђења, јавност је могла да чује и монструозне детаље злочина хрватске војске. Неки од Срба су пронађени распорених утроба, набијени на колац, некима су резани прсти или им одсецане главе, а најпотреснија су сведочења о групном гађању ножевима заробљеног војника обешеног наглавачке за стабло.

А, онда се доживимо да се бивши председник Србије ИЗВИЊАВА Хрватима у име свих нас, због "почињених" злочина Срба над њима. Вероватно се извинио и у име ових мученика, Срба,  који су прошли прави пакао у Хрватској. Страшно!!!
Не поновило се!!!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #51 послато: Октобар 21, 2012, 23:44:52 »

Велико Паланчиште: 70 година од покоља Срба


У Великом Паланчишту код Приједора данас је обележено 70 година од покоља у том селу где су усташе за само једну ноћ на зверски начин убиле 342 становника српске националности, међу којима је било 226 деце.



Фото- архива: Усташе на бруталан начин убиле 342 становника Великог Паланчишта, од тога 226 деце, за време Другог светског рата

Венце су на спомен обележје положиле делегације градоначелника Приједора, општинских организација СУБНОР-а, Борачке и Организације породица погинулих отаџбинског рата Приједор, те потомци жртава Другог светског рата.

На партизанском гробљу и гробљу жртава фашистичког терора на Похоринама у Великом Паланчишту одржан је традиционални народни збор на којем су евоциране успомене на страдање цивила овог, као и сусједних села Црна Долина и Божићи током октобра 1942. године, као и борце страдале са овог подручја током Другог светског рата који су на том месту сахрањени као безимени.

Председник Општинске органиазације СУБНОР-а Приједор Вељко Родић рекао је да је ово сећање на жртве над којима су усташе у ноћи 21. на 22. октобар 1942. године извршили стравичан покољ.

"На месту смо да се још једном присетимо свих жртава тог стравичног покоља где им је ветар једини посетилац, а киша једини звук који чују, а нама вечна опомена да се овако нешто српском народу на овим просторима не сме догодити", рекао је Родић у обраћању окупљенима.

Председник СУБНОР-а Републике Српске Благоје Гајић је истакао да је тада била друга офанзива непријатељске војске на Козари. Фашистичке снаге су, каже Гајић, и у овој офанзиви насрнуле на голоруки народ, иако им је примарни циљ био борба против козарачких партизана.

"Ово је један од најмонструознијих злочина који је за време Другог свјетског рата извршен на Козари јер је те ноћи убијено без иједног пуцња укупно 650 становника, међу којима више од 200 деце у селу Паланчишту и Горњем Јеловцу, код Приједора где је такође постоји споменик за жртве овог злочина", рекао је Гајић.

(Срна, Вести)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #52 послато: Октобар 21, 2012, 23:59:31 »

Николић: Шумарице опомена за све


Данас се обележава Дан сећања на све српске жртве у Другом светском рату, а код споменика "V 3" подигнутом на месту на којем су 21. октобра 1941. године нацистички окупатори стрељали ђаке и професоре у Крагујевцу, одржана је традиционална антиратна манифестација Велики школски час. Манифестацији у Крагујевцу присуствовао је и председник Србије Томислав Николић, који је поручио да су овакви датуми опомена за све.

"Мислим да је ово добра опомена за све и мислим да је добро што је овде био и његова екселенција амбасадр Немачке (Hajnc Georg Vilhem) и тиме показао величину свог народа. Никада народ не стоји иза зликоваца", казао је Николић новинарима.

Данашњи дан се ове године први пут обележава и као државни празник Дан сећања на све српске жртве у Другом светском рату.

Манифестцији у Шумарицама присуствовали су потпредесдник Скупштине Србије Константин Арсеновић, министар просвете Жарко Обрадовић, министарка енергетике Зорана Михајловић, министар културе Братислав Петковић, државни секретар у министарсву омладине и спорта Ненад Боровчанин и генерални секретар Министраства сппољних послова Зоран Марковић.

Присуствовали су и градоначелник Крагујевца Верољуб Стевановић, као и представници дипломатског кора из Немачке, Палестине, Словачке, Белорусија, Русије, Босне и Херцеговине, Италије и Црне Горе. Почаст настрадалима одале су и делегације градова побратима и пријатеља Крагујевца.


Венце су положили директорка крагујевачје гимназије, председник државе, градоначелник Крагујевца, потпредседник скупштине, и у име Владе министарка енергетике.

Поему за овогодишњи Велики школски час "Они су ушли у дом наш" написао је Јован Зивлак, а музику је компоновао Мирослав Штаткић, док је сценографију урадио Миливоје Штуловић.

У извођењу поеме, у режији Божидара Димитријевића, учествоваће глумци Марко Николић, Горица Поповић, Дејан Цицмиловић, Надица Јуришић, Саша Пилиповић и Алдин Салиховић.


Велики школски час одржава се од 1944. године, а од 1971. године утврђује се његова концепција и тада прераста у уметничку манифестацију.

Од 1972. године до 2010. године у програмима обележавања Великог школског часа, крај споменика стрељаним ђацима и професорима учествовало је више 50.000 извођача.

Сваке године изведено је оригинално књижевно и музичко дело, написано за ту манифестацију, укупно 27 поема, два драмска дела и 33 оргинална музичка дела.

Цитат
Одржана света архијерејска литургија


Великом шкоском часу претходило је одржавање свете архијерејске литургије од 8.30 у Храму светих новомученика у Шумарицама, а од 10.30 крај хумке стрељаних ђака и професора молебан ће служити епископ Шумадијски Јован.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #53 послато: Новембар 26, 2012, 02:28:11 »

Ово је скандалозно! Овакви злочинци да се ослободе било какве кривице!?? Због жртава, ми овакве злочине не смемо да заборавимо и кад тад  ови починиоци ће морати да одговарају. Ослобађајућа пресуда за ове зликовце је доказ да та монструозна квази шиптарска држава не може и не сме никада да буде призната ни од једног Србина!




***

Љимај и тројица сабораца ОВК ослобођени свих оптужби



Судско веће Окружног суда у Приштини ослободило је Фатмира Љимаја и тројицу његових сабораца по свим тачкама оптужнице.


Портпарол ЕУЛЕКС-а Ирина Гудељевић КИМ радију је казала да је мешовити панел састављен од двоје ЕУЛЕКС-ових судија и једног локалног судије у приштинском Окружном суду донео одлуку да Фатмир Љимај, Насер Краснићи, Неџменд Краснићи и Насер Шаља нису криви по свим тачкама оптужнице.
 
"Они су били оптужени да су починили ратне злочине против цивилног становништва и затвореника током рата у тзв. случају Клечка. Раније је 6 других осумњичених такође ослобођено свих тачака оптужнице”, казала је Гудељевић.
 
Она је додала да је ЕУЛЕКС-ов тужилац из канцеларије Специјалног тужилаштва Косова најавио да ће се жалити на ову одлуку судија.

Љимај и његови саборци су били оптужени за ратне злочине над албанским и српским цивилима у бази ОВК у селу Клечка у општини Малишево.

(ким)






У мају месецу ове године сам пренела, ову изнад, вест да су двоје ЕУЛЕКС-ових судија и један локални шиптарски судија у приштинском Окружном суду донели  одлуку да Фатмир Љимај, Насер Краснићи, Неџменд Краснићи и Насер Шаља нису криви по свим тачкама оптужнице и пуштени су на слободу.

Шта се то сада десило да су они поново у притвору, видећемо.



***


Клечка: Живе Србе бацали у кречану


Фатмиру Љимају, једном од команданата бивше ОВК и тројици његових сабораца, осумњиченим за злочине почињене у логору Клечка 1998, али и друге злочине почињене током 1999. године на Космету, одређен је притвор до 30 дана. Љимају, Насеру Краснићију, Неџмију Краснићију и Насеру Шаљи, притвор је одредио судија Еулекса из Окружног суда у Приштини, на захтев међународног тужиоца, Маурициа Салустра.

Фото - архива: Међу убијеним цивилима у Клечки били су и деца и труднице који су мучени и погубљени на најбруталнији начин


Тројица Љимајевих сабораца ухапшена су у акцији Еулекс полиције у суботу поподне у региону Призрена, док је Љимај, истога дана касно увече, саслушан у бази Еулекса у Косову Пољу после чега је и њему одређен притвор.


Према саопштењу из Еулекса, председавајући судија је образлажући разлоге за одређивање притвора, а узимајући у обзир основану сумњу да су оптужени починили злочине за које се терете, сматрао да постоји ризик од бекства и ризик од ометања доказа када су у питању сви оптужени:

- Судија је узео у обзир чињеницу да се сви они терете за веома озбиљна кривична дела, као и чињеницу да су докази заштићеног сведока прихватљиви за разматрање одлуком Врховног суда која је донесена почетком прошле недеље - наводе из Еулекса.


Тужилаштво Еулекса, Љимаја и још девет особа, међу којима су и тројица ухапшених, терети за мучење цивила у логору Клечка код Липљана због чега ће Врховни суд Косова, на захтев Еулекса, поновити суђење у овом случају. Иако је у првобитном суђењу, окончаном марта ове године, суд одбио да користи доказе јединог, сада већ покојног сведока, Агима Зогаја, виши суд је у међувремену одлучио да су поменути докази ипак валидни.


Према наводима оптужнице, Љимај и још деветорица оптужених припадника ОВК нарушили су "телесни интегритет и здравље неодређеног броја цивила српске и албанске националности и ратних заробљеника у логору у селу Клечка код Липљана". Затвореници су, по оптужници коју је подигао специјални тужилац Еулекса, држани у нехуманим условима - у ланцима на изузетној хладноћи, без хране, и санитетских објеката уз често батинање...


Оптужница Еулекса заснивала се на сведочењу покојног Агима Зогаја, чувара у овом логору, који је септембра прошле године извршио самоубиство у једном парку у Немачкој. Међутим, упркос томе иза Зогаја су остали докази у виду писаног и видео-материјала, док су према подацима српског правосуђа, припадници ОВК под Љимајевом командом само у периоду од 17. до 22. јула 1998. године, убили 22 српска цивила.


Према наводима српских правосудних органа, злочин у Клечки је један од најмонструознијих на Космету, а међу убијеним цивилима били су и деца и труднице који су мучени и погубљени на најбруталнији начин - бацани су живи у кречану која је коришћена као крематоријум. Претпоставља се да је број убијених у логору Клечка, који је био под директном контролом Фатмира Љимаја, током 1998. и 1999. године далеко већи односно да је у њему мучено и погубљено на стотине цивила киднапованих претходно широм Космета. (вечерње НОВОСТИ, Вести)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #54 послато: Децембар 15, 2012, 10:17:39 »

Четрнаест година од убиства српских младића у Пећи

Шесторица српских младића из Пећи убијена су на данашњи дан, пре 14 година у кафићу "Панда", у центру овог метохијског града, омиљеног састајалишта пећких гимназијалаца.

Пећ

Данас се навршава 14 година од убиства ученика Ивана Обрадовића (14), Вукоте Гвозденовића (16), Светислава Ристића (17), Зорана Станојевића (17), Драгана Трифовића (17) и студента Ивана Радевића (25), који су убијени 1998. године у кафићу "Панда" у Пећи.

Парастос убијеним дечацима биће служен данас у Саборној цркви у Београду.


Никола Рајовић, друг убијених дечака, који се у тренутку масакра затекао у кафићу "Панда", сећа се те кобне вечери.

"Одједном, нешто после 20 сати чуо сам страховит тресак врата а затим и пуцњаву. Моји другови су падали, као снопље један за другим. На вратима су стајала двојица терориста обучена у црно са капама на главама и немилосрдно пуцали по нама. Први метак погодио је Ивана који је пао на мене. Чуо сам када је Лазар Обрадовић, Иванов отац, који се ту затекао, викнуо: "Сине мој!", али, нажалост, његовом Ивану није било спаса", прича Рајовић.

Славица Обрадовић, мајка Ивана Обрадовића, најмлађег међу убијенима се пита: "Како ми, њихови родитељи да заборавимо тај црни дан? Има ли и наша држава права на то? Остало нам је само то да тражимо да се не забораве дечаци и младићи који нису знали шта значи мржња."

Она, као и Љуба Ристић, свих ових година, и данас тражи одговор на питање: ко је наредио убиство?


Годинама нису могли да обиђу њихова почивалишта на пећком гробљу. Зато су Ристићи и Обрадовићи преселили посмртне остатке својих синова. Љуба Ристић свог Светислава преселио је 2000. године на Бежанијско гробље у Београду. Славица и Лазар Ристић - Ивана, на гробље у Бару.

Пећ је 14. децембра 1998. године била најтужнији српски град, сахрањујући дечаке који су убијени рафалном паљбом из аутоматског оружја.

Истрага о убиству никада није угледала светлост дана.

(ким)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #55 послато: Децембар 18, 2012, 18:00:06 »

Испитани сведоци злочина у Двору на Уни

Владимир Вукчевић и Младен Бајић, српски и хрватски тужиоци за ратне злочине, испитали у Данској припаднике Унпрофора, сведоке злочина над хендикепираним Србима у Двору на Уни, у акцији "Олуја".


Тужиоци за ратне злочине Србије и Хрватске Владимир Вукчевић и Младен Бајић у оквиру заједничке истраге испитали су у Копенхагену мушкарца и жену, припаднике батаљона данског Унпрофора о злочину у Двору на Уни, када је у току акције "Олуја" убијено између девет и 12 хендикепираних особа српске националности.

Дански војници тада су били стационирани тик уз школу у којој је извршен масакр. Како сазнаје РТС, сведоци нису идентификовали војску која је починила злочин, али су дали податке који у будућности томе могу помоћи.

Српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић каже да су се он и тужилац Бајић договорили о начинима сарадње у вези са овим масакром, али и другим злочинима над Србима током акције "Олуја".

(РТС)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #56 послато: Децембар 18, 2012, 18:12:36 »

Да се подсетимо:



Злочин у Двору на Уни десио се 8. августа 1995. године, кад су непознати починиоци у маскирним униформама брутално убили 12 српских цивила у тамошњој основној школи. Готово сви страдали Срби били су хендикепирани.




Цитат

Злочин се десио непосредно након хрватске војно-полицијске операције Олуја у којој је на сличан начин страдало око 2.000 српских цивила, наочиглед данских војника који су у то време били у саставу мировних снага у геноцидној држави Хрватској, под мандатом УН. Неки од њих сведочили су о томе пред Тушилаштвом Хашког трибунала исте 1995. године када је истрага поведена, али епилог тог процеса још није познат. По њиховим сведочењима дански војници су могли интервенисати, али им је командант Јорген Колд рекао да само посматрају.

Усташка страна је за злочин оптужила српске снаге при повлачењу, док српска страна има доказе да су Двор на Уни већ 7. августа увече држали припадници усташке војске, и да је овај, као и многе злочине у операцији „Олуја”, починила једна хрватска јединица приликом чишћења терена, не штедећи никога.

Дански војник УН Јан Велендорф је у јануару 2012. о масакру хендикепираних српских цивила дао исказ јавном тужиоцу Србије Владимиру Вукчевићу. Јан Велендорф је у свом исказу негирао наводе хрватских медија о томе да су масакр починили Срби, и изјавио да су војници УН гледали масакр који нису могли да зауставе јер су имали наређење да чекају. Поред тога, српско тужилаштво је дошло до видео снимака на којима се види како војници улазе у Двор на Уни на дан масакра, 8. августа 1995. године. Вукчевић је тада саопштио да снимци потврђују исказе данских војника и да се утврђује њихова аутентичност.

Најновије информације говоре да се “стеже обруч” око починилаца, али још нема одговора на питање ко су они.
У Хрватској су овај злочин најпре приписивали српској паравојној формацији, а потом Петом корпусу армије БиХ.
Међутим, службена белешка данског батаљона Унпрофора и видео снимак до којих је почетком марта дошла Радиотелевизија Србије, говоре да су злочин могли починити хрватски војници. Према тој белешци, хрватски војници су на дан масакра од раног поподнева били у Двору на Уни, а снимак који емитовао РТС “начињен је 100 метара од школе у којој се два сата касније догодио масакр”.

Према исказима данских војника, убице су носиле тамно зелену униформу, без ознака, а председник “Веритаса” Саво Штрбац подсећа да је “такве униформе имала хрватска специјална полиција.” Сва истраживања “Веритас” указују да су девет хендикепираних особа у Двору на Уни могли ликвидирати само припадници хрватских снага, нагласио је Штрбац у разговору за Танјуг. Докази из више извора, како је рекао, недвосмислено упућују на закључак да су већ 7. августа 1995. око 17 сати у Двор ушли припадници 145. бригаде и 17. домобранске пуковније усташке војске.

Штрбац је подсетио да су жртве били штићеници Дома пензионера и пацијенти Психијатрије из Петриње, које је евакуисала локална Цивилна заштита у вечерњим сатима 4. августа 1995. у сектор “Север” под заштитом снага УН, као најудаљеније место од линије фронта. Аутобусом је превезено педесетак људи у пратњи неколико медицинских сестара и неколико цивила који су им помагали, а у Двор су стигли 5. августа око два сата иза поноћи и остављени су у објекту који су сматрали најбезбеднијим, јер се налазио поред кампа данских војника.
Већина је телефонирала рођацима и пријатељима у Републици Српској и Србији и до 7. августа напустила школу, а остали су само они по које није имао ко да дође и који сами нису могли да оду, испричао је Штрбац.
Он је нагласио да се “са сваком логиком косе тврдње да су сами Срби своје хендикепиране склонили на најбезбедније могуће место, а онда их побили на очиглед војника Унпрофора”.
Штрбац сматра да ни муслиманске снаге нису могле починити масакр у Двору, јер према истраживањима “Веритаса”, 8. августа нису могле бити у самом граду, пошто су долазиле са јужне стране комуникације Глина -Двор коју су контролисали Срби.
"Сви докази указују да су злочин могли починити само хрватски војници", казао је Штрбац. А пошто су несрећне жртве од имовине имале само инвалидска колица и штаке, а све су биле Срби, изузев Терезија Ружак, за коју починиоци нису могли знати да је Хрватица, мотив тог масакра може бити само национална мржња”, закључио је Штрбац.

Хоће ли неко икада одговарати за овај злочин, у овом тренутку тешко је рећи и нагађати. Остaје нам једино, и у овом случају, нада у Страшни суд, као једини релевантни суд које ће једном заувек затворити круг страшних злочина на којима је изграђена геноцидна, окрвављена усташка творевина.


"Злочин у Двору на Уни – 17 година после"






Каквог менталног склопа треба да буду ти монструми који су могли овако нешто да ураде. И када овакав злочин  Хаг не процесуира, само говори о томе какав је то суд.

Да видимо шта ће овај наш тужилац,Вукчевић, по питању овог ужасног злочина, да постигне?
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #57 послато: Јануар 06, 2013, 04:37:44 »

Кравице: Обележена 20. годишњица масакрирања Срба


У месту Кравице код Братунца служен је парастос и обележена 20. годишњица страдања 49 Срба које су снаге Армије БиХ под командом Насера Орића убиле, а потом масакрирале, на Божић 1993. године


У месту Кравице код Братунца служен је парастос и обележена 20. годишњица страдања 49 Срба које су снаге Армије БиХ под командом Насера Орића убиле, па масакрирале



  
Два дана после Божића 1993. године пронађено је и сахрањено седам српских цивила, док су посмртни остаци остале 42 жртве пронађени, идентификовани и сахрањени после два месеца.


Парастос је служен у цркви Светих апостола Петра и Павла, а венци и цвеће су положени на централном спомен-обележју у Кравици

(Бета, Вести)




***





Цитат

Спомен крст у Кравицама



У селу Кравица су током двадесетог века неколико пута убијани цивили. Први пут 3. јула 1944. године када су током Другог свјетског рата усташе убиле 111 становника Кравице.


Други по реду покољ у Кравици се десио на Божић 7. јануара 1993. у српском селу Кравица надомак Братунца, када су муслиманске снаге тадашње војске БиХ, од око 3000 војника, предвођене Насером Орићем  напале село које је бранило мање од 300 припадника сеоске страже. Током напада снага Насера Орића у борби штитећи одступницу око 1000 избеглица из Кравице, али и становника околних села Шиљковићи, Јежештица, Бањевићи, погинуло је 49 људи (по неким подацима 46), док је неколико села спаљено до темеља  Убијени су били становници села, од којих су неки управо напуштали цркву послије божићне службе.

Жртве масакра су осим припадника сеоске страже били и деца и старци. Најмлађа жртва, Владимир Гајић, је имао само четири године а Новица Богићевић четрнаест, док су међу жртвама и Владимир Стојановић од 78, Ристо Поповић 73, а најстарија жртва Мара Божић је имала 84 године. Рањених је било 82 док је током целог рата Кравица изгубила 158 мештана. Спаљено је 690 кућа и помоћних објеката, црква је сравњена са земљом а гробља су уништена и гробови прекопани. Пре паљевине је извршена општа пљачка од стране више хиљада цивила који су заједно са војницима војске БиХ учествовали у нападу .


Избеглице су по највећој зими и дубоком снегу прегазиле реку Дрину и прешле у Србију.

У марту 1993. војска Републике Српске је започела контраофанзиву и након 70 дана поново заузела Кравицу. Тек тада су мештани села Кравице на братуначком гробљу могли да сахране своје мртве.  (Масакр у месту Кравице)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #58 послато: Март 17, 2013, 06:19:04 »

Насиље које се не сме заборавити

У три дана насиља Албанаца над Србима срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 738 српских кућа, 10 јавних објеката и протерано више од 4.000 Срба. - Лажно, сензационалистичко и тендециозно извештавање албанских медија осудили сви.


17. марта, навршава се девет година од етнички мотивисаног насиља Албанаца над Србима 2004. године. Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у Кфору и УНМИК – у, догодио се нечувени терор над  Србима.

Овај велики егзодус над Србима , читава међународна заједница је касније осудила и  званично оценила да је био  етнички мотивисан прогон Срба.

Све је почело лажним и сензационалистичким извештавањем албанских медија, како је то ОЕБС касније званично оценио, о наводном утапању двојице албанских дечака код села Чабра у реци Ибар. Без икаквих аргумената и чињеница  за то су оптужени Срби. Ескалација насиља прво је започела у Косовској Митровици, онда у Чаглавици, Призрену,  Урошевцу, Гњилану, Косовом Пољу, Обилићу, Свињару...  Буквално  напади Албанаца су били на сва српска места, на немоћне старице у Дјаковици и скоро свуда  на  повратнике.



Цитат
Убијени Срби 17. марта 2004. године


Златибор Трајковић (1951) Косово Поље
Ненад Весић (1950) Липљан
Бобан Перић , Гњилане
Боривоје Спасојевић (1941) Косовска Митровица
Јана Тучев (1968) Косовска Митровица
Драган Недељковић (55 година) Призрен
НН , још неидентификована српкиња нађена у подруму спаљене Богородице Љевишке у Призрену
Добри Столић (1954) Драјковце код Штрпца, протерани из Урошевца 1999.г.
Борко Столић (1982.г.) ( син Добрија) Драјковце
Душанка Петковић (71) Урошевац
Танић Слободан (45 година) Свињаре
Мирко Лопата, Косово Поље




УНМИК полиција и Кфор су касније објавили да је у том насиљу на Србима учествовало 60.000  Албанаца. У званичним извештајима Кфора и УНМИК – а, после насиља, стојало је да су они били  затечени оваквим терором над Србима и српској имовини и да је то био  разлог њиховог неблаговременог  и спорог  реаговања.

Забележено је да је  тада из  шест градова и девет села протерано више од 4.000   Срба,   из  Обилића  је протерано  више од 550 Срба,  Приштине  100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ћаковице су протеране и четири старице Српкиње...  а села Слатина код Вучитрна и Свињаре код Косовске Митровице су  затрта пред очима Кфора и УН  полиције .


Последице  великог мартовског прогона Срба осећају се и данас а ни пет одсто од укупног броја протераних тада се није вратио  у своја места. Тако, данас у Приштини има још 53 Србина, Призрену  18, Урошевцу четири, Дјаковици  три, Обилићу 30...


Срушене и запаљене куће



У току 17, 18 и 19 марта 2004. године на Косову и Метохији, поред 35 срушених и запаљених цркава и манастира , уништено је и 10 јавних зграда, пошта, болница, школа и здравствених амбуланти. Порушено је и запаљено 738 српских кућа и станова а протерано је више од 4.000 Срба из шест градова и девет села. Из села Свињаре, код К.Митровице, и Слатине, код Вучитрна, Срби су сви до једног протерани.



Цитат

Срушене цркве и манастири 17 - 19 марта 2004. г.
1. Манастир Девич, Србица, 1434. год
2. Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
3. Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887.год
4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. год
8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. год
9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. год
10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год
11. Црква Ваведења - Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век
12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. год
14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930. год
15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940. год
16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. год
17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
20. Црква Свете Недеље, Брњача, Ораховац, 1852. год
21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994. год
22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. год
23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. годАнтрфиле
25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год
26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год
27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века
28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица
29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год
31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
32. Црква Светог Петра и Павла, Исток, 1929. год
33. Црква Свете Петке, Витина
34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год
35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век

Кфор и УНМИК су тада објавили да је ухапшено 350  Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима док је мали број њих осућен и изведен пред лице правде. Као и бројно пута до сада организатори су остали ван домашаја закона


(Зоран Влашковић)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
moka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 814



Погледај профил
« Одговор #59 послато: Мај 03, 2013, 04:50:46 »

Srbi plaču u Dobrovoljačkoj, Zelene beretke provociraju

Autor: Agencija BETA


Paljenjem sveća i polaganjem cveća, pre dve godine je delegacija iz RS prvi put obeležila godišnjicu od ubistva pripadnika nekadašnje JNA koje su počinili pripadnici Armije BiH


Suze za žrtve Dobrovoljačke ulice


SARAJEVO - Pododbor Vlade Republike Srpske (RS) za obeležavanje istorijskih događaja najavio je da će  u petak u Sarajevu obeležiti 21. godišnjicu od događaja u bivšoj Dobrovoljačkoj ulici. Prema najavama organizatora, u Dobrovoljačku će doći 200 osoba iz Republike Srpske koji će položiti cveće i zapaliti sveće za poginule pripadnike Jugoslovenske narodne armije (JNA).

U isto vreme i bivši pripadnici udruženja građana "Zelene beretke" takođe su na istom mestu najavili organizovano okupljanje i polaganje cveća za poginule Sarajlije.

Policija Kantona Sarajevo, kojoj su oba skupa najavljena, saopštila je da će preduzeti široke mere obezbeđenja. Paljenjem sveća i polaganjem cveća, pre dve godine je delegacija iz RS prvi put obeležila godišnjicu od ubistva pripadnika nekadašnje JNA koje su počinili pripadnici Armije BiH. Do sada nije razjašnjeno koliko je pripadnika JNA poginulo na početku rata u Dobrovoljačkoj ulici.

Prema podacima iz Federacije BiH, poginulo je 6 vojnika, a prema podacima iz Republike Srpske 42 vojnika. Napad na kolonu JNA u Sarajevu, poznat kao "slučaj Dobrovoljačka", odnosi se na događaje 2. i 3. maja 1992. godine, početkom rata u BiH, kada su pripadnici Armije BiH napali kolonu vojnika JNA. Cilj napada je bio zaroboljavanje vojnika JNA, kako bi oni kasnije bili razmenjeni za predsednika tadašnje Republike BiH Aliju Izetbegovića, kojeg su 2. maja zarobili pripadnici JNA na sarajevskom aerodromu, kada se vraćao sa jedne mirovne konferencije.

Drugog maja 1992. godine minobacačkim projektilima su pripadnici Jugoslovenske narodne armije (JNA) napali najznačajnije objekte u Sarajevu kao što su zgrada "Pošte" i "Elektroprivrede". Tog dana je prekinuto napajanje grada strujom, zatvoren je dotok plina i vode, a grad je bio presečen na nekoliko delova koje su kontrolisali pripadnici Armije BiH s jedne, te pripadnici JNA s druge strane.

Takvo stanje se održalo do potpisivanja Dejtonskog sporazuma u decembru 1995. godine. U sukobima u BiH tokom tri i po godine, poginulo je oko 100.000 ljudi. U Sarajevu je poginulo 11.000.

Tužilaštvo u Srbiji je podiglo 19 optužnica protiv civilnih i vojnih komandanata BiH zbog slučaja iz Dobrovoljačke ulice.

Kao ni za mnoge druge zločine nad Srbima počinjene u prethodnom ratu nažalost, ni poslije 21 godine ni za ovaj zločin niko nije odgovarao.

http://www.kurir-info.rs/srbi-placu-u-dobrovoljackoj-zelene-beretke-provociraju-clanak-772751


А наш председник се неки дан извињава у Сарајеву за злочине које су Срби починили и каже да клечи и тражи опроштај.БЕДНО!СРАМОТА!
Сачувана

Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #60 послато: Мај 23, 2013, 02:35:23 »

ТУГА: Сећање на 12 бањалучких беба - жртава рата (ФОТО) (ВИДЕО)


Обележена је 21 година од смрти 12 беба страдалих због недостатка кисеоника током ратних година. Кисеоник није могао да буде допремљен из Београда јер је Савет безбедности УН забранио лет над територијом БиХ

Фото: БИГ Радио, ТВ Бања Лука

Полагањем венаца и ружа на спомен-обележје у Бањалуци, обележена је 21 година од смрти 12 беба, страдалих због недостатка кисеоника током ратних година.

Кисеоник није могао да буде допремљен из Београда јер је Савет безбедности УН забранио лет над територијом БиХ.

На Одељењу за интензивну негу бањалучког породилишта од 22. маја до 19. јуна 1992. године умрло је 12 новорођенчади, а кисеоник није достављен упркос бројним апелима јавности и чињеници да су сви званичници УНИЦЕФ-а и међународних хуманитарних организација били упознати са тешком ситуацијом у којој се налазила бањалучка Клиника за дечје болести.


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=eVG5Fd5Lymk" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=eVG5Fd5Lymk</a>


Седам дана након смрти последње бебе, Војска Републике Српске успоставила је коридор са Србијом. Тринаеста беба је преживела, али је то дете преминуло после 13 година, док четрнаеста беба има последице које ће носити целог живота.

На обележавању годишњице, председник РС Милорад Додик рекао је да се од РС не може очекивати да покрене питање одговорности Савета безбедности УН за смрт 12 бањалучких беба, али да се сваком ко дође у Бањалуку мора показати шта се дешавало 1992. године.

- Светски моћници данас у неком другом облику настављају спровођење исте политике стереотипа и кривице само једних, као и тражења да се остваре давно зацртани модели, без обзира што они не функционишу. То је доказ да су пре почетка рата, они који одлучују о глобалним процесима, одлучили да казне српски народ – истакао је Додик.

Он је додао да је туга још већа када се зна да за овај злочин нико није одговарао, и подсетио да сви ранији покушаји нису уродили плодом, јер се Савет безбедности УН оградио.

Венце на споменик 12 бањалучких беба, поред мајки трагично страдале деце, положили су и председник Владе Српске Жељка Цвијановић са министрима, конзул Србије у Бањалуци, представници Клиничког центра Бањалука и више организација.

У центру Бањалуке постављена је скулптура "Живот" као знак сећања на 12 беба, али и као подсетник и помен свој деци која су страдала у протеклом рату, пренела је РТРС.

(Телеграф, Танјуг)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #61 послато: Август 04, 2013, 04:44:44 »


Парастос за Србе страдале у "Олуји"


Цитат
На данашњи дан 1995. године почела је хрватска војна акција "Олуја" током које је убијено преко 2.000 Срба, а протерано преко 200.000.

Дан касније, 5. августа, хрватска војска ушла је у готово потпуно напуштен и претходно жестоко гранатиран Книн, у којем је пре "Олује" живело више од 90 одсто Срба. За само неколико дана, сломљен је отпор Српске војске Крајине, која је на подручју Книнске крајине имала око 30.000 војника.

Са територије Републике Српске Крајине, кренуле су избегличке колоне у којима је било више од 200.000 људи. На путу ка Србији и Републици Српској избегличке колоне су стално нападали хрватска артиљерије и војно ваздухопловство.

Остали су само цивили, углавном старији и немоћне особе, и они су били изложени терору и после формалног завршетка операције "Олуја" 7. августа.

Тадашњи командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН на том подручју, након доласка хрватских снага, пронашла 128 убијених српских цивила и 73 одсто уништених кућа.

У наставку акције у БиХ, операцијом "Маестрал", хрватске и муслиманске снаге убиле су још 655 и прогнале око 125.000 српских становника из Босне и Херцеговине.

Према подацима Документационо-информативног центра "Веритас", у акцији хрватске војске је убијено или нестало 1.960 Срба, од чега 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце. Хрватски хелсиншки одбор саопштио да је у току операције "Олуја" убијено 677 цивила.

И 18 година након што је у акцији "Олуја" заузет простор некадашње Крајине, Хрвати и Срби у Хрватској имају опречне ставове о овој војној операцији.

У Хрватској "Олуја" значи велику операцију и велику победу у којој су за само 84 сата, од 4. августа у зору до 7. августа, хрватске снаге заузеле око 10.400 квадратних километара, односно 18,4 одсто територије.
Уз подсећање да је у тој операцији погинуло 174, а рањено 1.100 хрватских војника и полицајаца, све време се истиче да је "Олуја" утицала на завршетак рата у БиХ и мирну реинтеграцију источне Хрватске.
У Хрватској је 5. август државни празник који се слави као Дан победе и домовинске захвалности за акцију "Олуја" којом су под хрватску управу враћени последњи делови територије које су држали припадници српских војних јединица.

Од 2000. тај дан се обележава и као Дан оружаних снага Хрватске.



С друге стране, о српским жртвама и злочинима над Србима мало се или нимало не говори, иако је последњих година од стране хрватских службених власти одата почаст некима од њих, као што је то са жртвама масакра у Вариводама код Книна који су убијени неколико недеља након "Олује".







БЕОГРАД - У цркви Светог Марка у Београду данас ће бити служен паратос поводом 18. годишњице страдања Срба у хрватској операцији "Олуја".

Најављено је да ће парастосу присуствовати и први потпредседник Владе Србије Александар Вучић.

После парастоса, делегација Коалиције удружења избеглица ће у Ташмајданском парку положити венац на спомен плочу страдалим Србима у ратовима на простору бивше Југославије.



Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #62 послато: Август 13, 2013, 22:00:37 »

Деценија од злочина у Гораждевцу

Помен дечацима, који су убијени у Гораждевцу пре десет година, Пантелији Дакићу и Ивану Јововићу служен у локалној цркви Пресвете Богородице. За убиство двоје и рањавање четворо српске деце, која су се купала недалеко од села, нико није одговарао.



Навршава се десет година од убиства двоје и рањавања четворо српске деце у Гораждевцу на Косову, а за тај злочин, и поред награде од милион евра и обећања из УНМИК-а да ће "преврнути сваки камен да нађу убице", нико још није одговарао.


За злочин у селу Гораждавац код Пећи, који се догодио на данашњи дан пре 10 година, нико није одговарао, због чега би УНМНИК и Еулекс требало поново да покрену истрагу и казне одговорне за тај злочин, изјавио је Фонету Богдан Букумирић, који је том приликом и сам тешко рањен.

"Апелујем на међународне институције на Косову да инсистирају на поновном покретању истраге и казне одговорне за тај злочин. Апелујем и на председника Србије, премијера и вицепремијра да се укључе у тај процес. Живим за тај дан када ће они који су починили злочин бити приведени и одговарати за то", рекао је Букумирић.

Указао је како је овај дан за њега веома тужан, због настрадалих другара, али и оних који су тада рањени.

Подсећа да је међународној заједници на Косову од 2007. године писао у више наврата, са питањем докле се стигло са истрагом, али да је све било без резултата.

"Немогуће је да на тако малом простору не постоји ниједан једини доказ. Да је истрага вођена ваљано, дошло би се до неких доказа. Или неко саботитра истрагу или неко врши пристисак да се ниједан напад на Србе не расветли", оценио је Букумирић.


Помен убијеним дечацима

У локалној цркви Пресвете Богородице служен je помен убијенима Пантелији Дакићу (12) и Ивану Јововићу (19).

Иван и Пантелија убијени су из аутоматског оружја 13. августа 2003. године док су се купали на Бистрици, а њихови другови Богдан Букумирић (14), Марко Богицевић (12), Драгана Србљак (13) и Ђорде Угреновић (20) тешко су рањени.



Нападачи на српску децу која су се купала на реци 500 метара од центра села, никада нису нађени упркос обећању тадашњег шефа УНМИК полиције да ће "преврнути сваки комад земље како би нашао убице". Није помогла ни награда од милион евра коју је понудио УНМИК.

УНМИК је после напада у Гораждевцу саопштио да је "непознат број људи из жбуња отворио ватру из 'калашњикова' на 50-ак деце и младих, већином Срба из гораждевачке енклаве".

Косовска полиција је у истрази саслушала 75 сведока, међу којима и рањене у нападу, а претресла је и 100 кућа.

Очеви убијених дечака тврде да се зна ко је пуцао на Ивана и Пантелију и да су то рекли и Кфору.

Еулекс затворио истрагу

Убиство деце осудили су домаћи и страни званичници, а тим поводом одржана је и хитна седница Савета безбедности УН. Еулекс је крајем 2010. године, услед недостатака доказа, затворио истрагу коју је по доласку на Косово преузео од УНМИК-а.

Портпаролка Еулекса Ирина Гудељевић рекла је раније да званично затварање истраге не значи и одустајање од потраге за починиоцима убиства.

"Било која званично обустављена истрага у сваком тренутку може бити поново отворена уколико се тужиоцу доставе нове информације које би потенцијално могле да истрагу покрену напред", рекла је Гудељевић и додала да истрага представља "велику потешкоћу за тужиластво", јер се злочин догодио пре много година.

Пошто полицијска истрага није имала резултата и ниједан осумњичени није идентификован, тужилац је одлучио да је затвори, рекла је она и подсетила да је Еулекс стално охрабривао грађане да доставе све информације које би помогле у расветљавању околности у вези са тим страшним злочином.

У Гораждевцу је данас остало око 750 Срба, трећина од броја колико их је било пре 1999. године, а убиство у Гораждевцу се сматра једним од четири највећа злочина над Србима од доласка међународне мисије на Косово и Метохију.

Убице су остале некажњене, као и у три остала злочина - у Старом Грацком, Обилићу и код Подујева. У селу Старо Грацко на њиви је убијено 14 жетелаца, у Облићу породица Столић, а код Подујева страдало је 12 Срба из аутобуса који је дигнут у ваздух, када су ишли на задушнице.


(РТС)




***


Непријатељима Срба не иде у прилог да се сазна истина, да се расветли овај злочин и многи други злочини који су почињени над Србима.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #63 послато: Фебруар 17, 2014, 16:46:40 »

13 година од терористичког напада на аутобус
Ниш експреса, када је приликом одласка на Задушнице у Грачаницу
 погинуло 12 и повређено 43 расељених Срба


Парастосом у цркви Свете Петке у Лапљем селу код Грачанице обележено је 13 година од терористичког напада на аутобус Ниш експреса, када је приликом одласка на Задушнице у Грачаницу погинуло 12 и повређено 43 расељених Срба. Овај зверски чин, чија је најмлађа жртва двогодишњи Данило Цокић, још увек није расветљен и док српски званичници истичу да злочин мора имати кривца, у Удружењу породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији су уверени да се овај и низ других злочина, чији је сценарио исти, под међународним патронатом заташкавају како би се заштитила држава Косово.



Ужас: Остаци аутобуса у којем је погинуло 12, а рањено 43 путника


 


Активирањем мине на магистралном путу, 16. фебруара 2001. године, у Ливадицама код Подујева, у ваздух је мином дигнуто прво у конвоју од шест возила којима су расељени Срби са Косова и Метохије путовали. На лицу места је страдало 10 особа, а од задобијених повреда су преминула још два путника. За диверзију је био оптужен косовски Албанац Фљорим Ејупи и у првостепеном поступку осуђен је на 40 година затвора, да би га Врховни суд Косова у марту 2009. године у другостепеном поступку ослободио због недостатка доказа.



Председница Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији, Наташа Шћепановић истиче да нада да ће кривце стићи рука правде, после 13 година све више бледи.

- Лице оптужено за тај злочин је ослобођено, што нам говори да је све било организовано и планирано. Када казна не постоји, очит је циљ да се одбрани пара организација, некадашња ослободилачка војска Косова и сва крвава дешавања скоро две деценије уназад - каже Шћепановић за "Вести".


Политика је, истиче она, умешала прсте, а већи део међународне заједнице подржао формирање нове државе.

- Ако би се клупко свих тих злочина одмотало до краја, поставило би се и питање темеља те државе Косово и оних који чине њену владајућу структуру у Приштини - закључила је Шћепановићева.

Канцеларија за КиМ Владе Србије затражила је од међународне заједнице хитно обнављање истраге, нагласивши да овакви случајеви не могу никада да се затворе и прогласе застарелим.

Портпарол Еулекса Ирина Гудељевић изјавила је да је Еулекс спреман да обнови истрагу ако буде нових доказа.

Цитат

Страдали сви чланови породица

Мучки напад на расељене Србе са Косова и Метохије који су ишли да посете гробља где су сахрањени њихови најближи, десио се на само пола километра од пункта снага Кфора.

Осим двогодишњег малишана Данила Цокића, смртно су страдали и његови родитељи Његош и Снежана Цокић која је била у поодмаклој трудноћи. Живот су изгубили и Ненад Стојановић, Милинко Краговић, Лазар Милкић, Драган Вукотић, Сунчица Пејчић, Живана Токић, Слободан Стојановић, Мирјана Драговић и Вељко Стакић.





Цитат

Имамо право на истину!

- Непрестано, свакодневно као Удружење апелујемо да се неправедно ради и да злочини морају да се реше како би породице убијених знале пуну истину о судбини најближих, а кривци били кажњени за злодела како се то свуда у свету ради - каже Наташа Шћепановић.


(Д.Декић)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #64 послато: Март 17, 2014, 16:29:46 »

Годишњица крвавог пира Шиптара на Косову и Метохији

Тог 17. марта 2004. године више од 50.000 Шиптара, запаљена лажном вешћу од убиству дечака у реци Ибар, кренуло је на Србе. Почео је погром, страховит талас насиља који ће се заувек памти као "Кристална ноћ на Косову", праћена сликом разуларене масе која навија, док човек на крову цркве манијачки, рукама и ногама, ломи крст са цркве Светог Илије у Подујеву. И победнички га баца на земљу.




Река мржње и насиље зачас се разлила ка срединама где живе Срби. Са солитера јужне стране Ибра, који дели Косовску Митровицу, шиптарски снајпериста је убио Боривоја Спасојевића (53) и Јану Тучев (36). Ка Чаглавици, српском месту надомак Приштине, кренуло је више хиљада Шиптара. Сличан сценарио и у Косову Пољу, Обилићу, Урошевцу, Ђаковици, Призрену... за два непуна дана Срби су били протерани из градова.





Убијено је 19 особа - осам Срба и 11 Шиптара, док се двоје Срба још воде као нестали. Повређене су 954 особе, међу њима 143 српске националности и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с Шиптарима штитећи Србе и њихову имовину од напада.

 
Протерано је 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, а порушено је, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа, као и 35 православних цркава и манастира, међу којима 18 споменика културе. Ни 10 година касније за те злочине нико није одговаро. Деценију касније, број Срба је драстично смањен. На прсте се броје они који су се после албанских напада, пљачке и паљевина вратили у своје домове.


Цитат

Рушили и светиње






До темеља су срушени манастир Девич код Србице и конаци манастира Светих Архангела код Призрена. У Призрену су изгореле и цркве Богородице Љевишке из 14. и Светог Ђорђа из 16. века. Уништене су и гробнице цара Душана у манастиру Светог Архангела, и Светог Јоаникија Девичког у манастиру Девич код Србице. Спаљена је и Призренска богословија, а оскрнављено десетине српских горбаља. Нестало је или оштећено више од 10.000 фрески, икона, одежди и других црквених реликвија.



(Л.Петковић)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Ekana
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 633


Погледај профил
« Одговор #65 послато: Мај 03, 2014, 14:04:49 »


Да се не заборави!

*******

Обележено страдање војника ЈНА у Добровољачкој

03. мај 2014. | 12:38 | Извор: Танјуг

ИСТОЧНО САРАЈЕВО
- Срби из Републике Српске обележили су данас у Добровољачкој улици у Сарајеву 22 године од страдања 42 припадника бивше ЈНА, док су у исто време на истом месту окупили и припадници "зелених беретки", који су се потом разишли без инцидената.

Припадници Срба су најпре у цркви Светог великомученика Ђорђа у Миљевићима у Источном Сарајеву присуствовали служењу парастоса за убијене припаднике бивше ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, након чега су учесници помена аутобусима отишли у Сарајево, где су мирном шетњом улицом у којој је извршен злочин положити цвеће и запалили свеће.

Мирној шетњи некадашњом Добровољачком улицом, између осталих, присуствовали су председник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић и министар рада и борачко-инвалидске заштите Српске Петар Ђокић, јавила је РТ Републике Српске.

Нападом на колону ЈНА у Добровољачкој, која се почетком маја 1992. године мирно повлачила из Сарајева, према споразуму и уз гаранцију мировних снага УН на челу са генералом Луисом Мекензијем, руководили су тадашњи члан Председништва БиХ Ејуп Ганић и руководство тадашње Републике БиХ.


Иако је за безбедност војника гарантовао тадашњи председник Председништва БиХ Алија Изетбеговић, колона ЈНА није безбедно изашла из Сарајева, већ је прекинута и нападнута.

Мучки су убијена 42 припадника ЈНА, 71 је рањен, док их је 207 заробљено. Први напад је извршен 2. маја на Дом ЈНА, а све касарне ЈНА у овом граду биле су блокиране и под опсадом муслиманских паравојних снага, које су им искључиле струју, воду и телефоне. Правосудне институције БиХ, упркос тврдњама да "раде" на том случају, ни након 22 године од крвавог злочина у Добровољачкој улици нису учиниле ништа на процесуирању криваца, а породице жртава нису добиле одговоре на питања ко је наредио, а ко поубијао недужне младиће.

Према бројним сведочењима и пресретнутим разговорима тадашњих муслиманских лидера, злочин у Добровољачкој почетком маја 1992. године над недужним војницима, официрима и грађанским лицима на служби починили су припадници тзв. армије РБиХ и Територијалне одбране РБиХ.

Јавност у Републици Српској све ове године огорчена је због спорости и неефикасног процесуирања злочина у Доборовољачкој улици, иако су у истрагама најчешће помињана имена била: Јован Дивјак, Ејуп Ганић, Јусуф Пушина, Хасан Ефендић, Заим Бацковић - Заги, Драган Викић, Јовица Беровић, Емин Швракић, Дамир Долан, Јусуф Кецман, Ибрахим Хоџић, Џевад Топић звани Топа, Фикрет Муслимовић, Решад Јусуповић, као и неизоставни Исмет Бајрамовић - Ћело...

Министар Ђокић је истакао да се у Добровољачкој догодио тежак ратни злочин и да су ту "мучки убијена" 42 припадника ЈНА, од тога 36 било припадника српског народа, шест хрватског те по два бошњачког и албанског народа, а да је било и неколико грађанских лица у служби ЈНА.

"Они су желели да 2. и 3. маја напусте Сарајево на миран начин као што је претходно био постигнут политички договор 26. априла. Овде неки људи у Сарајеву нису имали довољно поштовања према договорима. Уносили су себи неки други порив, неку другу намеру, којом су покренули спиралу злочина и рата у БиХ и убрзали његово ширење на целом простору БиХ. Овде је 46 људи мучки убијено бранећи још увек тада државу у којој смо заједно живели мирно, стабилно и слободно. Зато нас, који долазимо из РС-а, говорећи у име српског народа посебно вређа што се настоји хероизовати тај злочин и што се злочинци покушавају претворити у хероје”, поручио је Ђокић.

Сарајевски “Дневни Аваз” известио је да су се у Добровољачкој данас окупили и припадници "зелених беретки", као и да су се након одавања поште својим страдалим саборцима мирно разишли.

Један од њих Вахид Алић је поручио да ће они овај догађај обележавати док су живи а, како је рекао, другој страни поручује да испита где су нестали и погинули њихови синови јер су они, како је устврдио, били на агресорској страни, пренео је "Аваз".

РТВ

Сачувана
Ekana
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 633


Погледај профил
« Одговор #66 послато: Мај 03, 2014, 14:23:43 »


Покој свима којима је живот прекинут у Добровољачкој!
 

Један у низу најмонструознијих Изетбеговићевих потеза у стварању исламске земље, који - ево већ 22 године - остаје некажњен, иако су познати сви његови сарадници сатрапи који су учестовали у убијању недужних голобрадих младића на одслужењу војног рока!

Постоје и дан данас ТВ снимци директног преноса тока од изласка из касарни до тренутка када је колона прекинута а војска буквално спржена!
Где ће им душа? Рука правде очигледно их неће дотаћи јер њоме управљају већи играчи из "демократских" западних земаља...Али Божја рука је праведна и његова реч је последња!


Сачувана
Ekana
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 633


Погледај профил
« Одговор #67 послато: Мај 17, 2014, 03:50:41 »


ТВ снимак из Добровољачке улице!

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=UwDDVUHYcKo" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=UwDDVUHYcKo</a>

Ево и поменутог видео прилога о целокупном току збивања у тузланској Добровољачкој улици - директни пренос локалне телевизије...
Наравно, уз говорни запис новинара који су на тај начин, нечињењем сходно Женевској конвенцији, и сами - руку под руку са свим војно-цивилним представницима Тузле - директни учесници злочиначког напада!


Сачувана
Ekana
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 633


Погледај профил
« Одговор #68 послато: Мај 17, 2014, 04:00:15 »


Пропратни текст уз филм

*******



Published on Nov 15, 2012

Napad na kolonu JNA izvršile su muslimanske snage 15. maja 1992. godine prilikom povlačenja naoružanih pripadnika JNA iz Tuzle. Događaj je poznat kao „Tuzlanska kolona". Napad je bio jedan od prvih važnijih događaja tokom rata u Bosni i Hercegovini, a izvršili su ga pripradnici Patriotske lige i MUP BiH. Napad je direktno prikazivan na lokalnoj televizijskoj stanici.
Prema navodima iz krivične prijave, u koloni je poginulo oko 212 starešina i vojnika, dok je 140 zarobljeno i mučeno. 15. maj se slavi kao dan oslobođenja Tuzle. Napad je izveden na 92. motorizovanu brigadu, koja se u dogovoru sa vlastima Tuzle mirno povlačila iz kasarne „Husinska buna" sa oko 200 motornih vozila i oko 600 starešina i vojnika.

Pripadnici MUP, TO i Zelenih beretki sa ukupnom snagom od oko 3000 vojnika su 15. maja 1992. godine napale kolonu vozila JNA koja je mirno napuštala Tuzlu prema Bijeljini i dalje u pravcu Srbije, čime su prekršile odredbe međunarodnog ratnog prava, Ženevsku konvenciju kao i prethodni dogovor[4] SR Jugoslavije i muslimanskih vlasti u Sarajevu o mirnom povlačenju JNA sa područja Bosne i Hercegovine do 19. maja 1992. godine. Prema izjavama učesnika tog događaja, kolona je napadnuta na Brčanskoj malti sa okolnih zgrada, pa čak i sa zgrade bolnice, a duž cijelog puta bile su postavljene mine i druga eksplozivna sredstva. Vozila JNA su gorjela, a eksplozije su odjekivale na sve strane. Ceo napad direktno je prenosila lokalna televizija "FS 3", što su potom prikazale i brojne druge televizijske stanice.
Tačan broj oficira, mladih vojnika i rezervista koji su ubijeni prilikom povlačenja iz Tuzle 15. maja 1992. godine nije utvrđen, a pretpostavlja se da je riječ o oko dvije stotine. Posmrtni ostaci svih nastradalih još nisu pronađeni, a u spomen-kosturnici u Bijeljini sahranjeno je dvadeset devet tijela.
Predsjednik Skupštine Organizacije porodica poginulih boraca Đoko Pajić rekao je da su lokalne vlasti u Tuzli 1992. godine sa gradonačelnikom Selimom Bešlagićem na čelu tom prilikom počinile zločin, jer je JNA, u skladu sa dogovorom, mirno napuštala grad.

   
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #69 послато: Јул 24, 2014, 06:06:38 »

Петнаест година од убиства српских жетелаца на Косову



Четрнаесторица Срба из Старог Грацка убијени су на њиви приликом жетве 23. јула 1999. године и ово је један од највећих злочина који су почињени над Србима на Косову и Метохији након уласка међународних снага на Косово и Метохију у јуну 1999.

Најмлађи од њих имао је седамнаест година!.

Убијени су:

Милован Јовановић,
Јовица и Раде Живић,
Андрија Одаловић,
Слободан, Миле, Новица и Момир Јанићијевић,
Станимир и Бошко Декић,
Саша и Љубиша Цвејић,
Никола Стојановић и
Миодраг Тепсић.

УНМИК полиција је у октобру 2007. године ухапсила Мазљума Битићија, из села Велики Алас код Липљана због сумње да је учествовао у том убиству. Битићи је, после два месеца, услед недостатка доказа пуштен из притвора. Екстремисти су у више наврата скрнавили и минирали гробље у Старом Грацку,



на којем су сахрањени и страдали српски жетеоци, а што је разлог због којег Срби нерадо одлазе на гробље. Породице убијених и даље чекају да се злочинци приведу правди.


Цитат


Парастос испред спомен обележја убијеним срспким жетеоцима у Старом Грацком служило је парох липљански, отац Ђорђе Стефановић.


 
"Молитвом желимо да пробудимо савест код људи да се овако стравични догађаји више не дешавају. Петнаест година је прошло, а међународна заједница није учинила ништа да се пронађе кривац за ово дело", казао је отац Ђорђе у беседи.

 


Након парастоса крај спомен-плоче у центру села, одржан је поетски час. Породице, комшије и пријатељи убијених жетелаца положили су цвеће и запалили свеће.




Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #70 послато: Август 14, 2014, 03:56:39 »

Једанаест година ћутања о злочину

Још један злочин над Србима на Косову без казне који се одиграо пред очима мировних снага. Данас се навршава 11 година од убиства двоје српске деце у Гораждевцу и рањавања четворо. Истрагу је безуспешно обављала полиција Унмика, да би је наставио Еулекс још безуспешније, коначно затварајући истрагу због недостатка доказа. Истрагу је затворио тужилац Канцеларије специјалног тужилаштва Косова јер, како су навели, нису дошли ни до каквих резултата или могућих осумњичених. Случај ће поново отворити уколико се појаве нове информације.


Истрага без резултата: Сахрана Пантелије Дакића

 

Портпарол Еулекса Драгана Николић Соломон оценила је да је убиство на Бистрици ужасан злочин над невиним жртвама, и апеловала на грађане који имају било какву информацију везану за овај случај да се јаве тужиоцима.

 

Цитат
Тражимо правду
"Убиство невиних дечака Ивана Јововића и Пантелије Дакића, као и тешко рањавање њихових другова Дјордја Угреновића, Богдана Букмирића, Марка Богићевића и Драгана Србљака је још један нерасветљен злочин са још једним питањем у низу ко су убице Ивана и Пантелије? Сваки нерасветљен злочин је препрека на путу помирењу и изградње преко потребног поверења. Докле год убице Ивана Јововића и Пантелије Дакића шетају слободно и њихов злочин траје. Једанаест година злочин у Гораждевцу није расветљен, сто значи да једанаест година злочин траје. И тако ће бити са сваким злочином који се нерасветли. Тражимо правду, хоћемо истину. Само правдом и истином зауставићемо злочине који трају.", каже министар Јевтић.


Иван Јововић и Пантелија Дакић убијени су из аутоматског оружја док су се купали у реци Бистрици, а њихови другови Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13) и Ђорђе Угреновић (20) су тада тешко рањени.


Цитат
Саслушали 75 сведока
Косовска полиција је у истрази саслушала 75 сведока, а претресла је и 100 кућа. Убиство деце осудили су домаћи и међународни званичници, а Унмик је понудио награде од милион евра, али починиоци ни данас нису познати.

- Канцеларија за Косово и Метохију поново инсистира и позива да надлежни покрајински органи и посебно међународна заједница, уложе сав свој ауторитет и коначно расветле овај и све остале злочине почињене над српским народом у Покрајини и да починиоци буду пронађени и кажњени, саопштила је Канцеларија за КиМ.

(Ј.Л.Петковић)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #71 послато: Децембар 13, 2014, 23:03:32 »

Убице српских младића још на слободи

Ни после 16 година од убиства шесторице српских младића у кафићу Панда у Пећи 1998, убице нису пронађене. Породице које се спремају да на локалном гробљу обележе још једну годишњицу, не знају зашто и ко је убио њихове најмилије. Очајнички се боре да сазнају истину, али на њихова питања нема одговора.


Убице још неоткривене


- Нас се сете о годишњицама, сада ће звати сви, и тако укруг. А ми као породица чекамо да све ово прође са анђелима, па ако се још буде ћутало, идемо пред Владу, дан-ноћ, па ће ваљда неко да нас прими. Наша држава је лоцирала момка који је колима убио младића на Бранковом мосту у граду у близини Пекинга где има 16 милиона људи, и то за два дана, а нама 15 година нема одговора. Значи, кад држава хоће и има воље, све се лако реши - каже за "Вести" Дејан Трифовић, брат убијеног гимназијалца Драгана.

Породице су веровале да су ова убистава одмазда због убиства 30 Албанаца на граници не много пре тога, али је прошле године Александар Вучић казао да нема доказа да су Албанци извршили тај злочин и да има много страшних ствари с којима ћемо морати да се суочимо.


- Мислим да знају ко стоји иза тога, али да би последице биле катастрофалне. Нека неко од њих, било ко, изађе у јавност и каже: Ево папира од истраге из те ноћи. Само нека покаже и ми ћемо сви да ћутимо. Али, тога нема. Жао ми је убијених младића, жао ми је и оца и мајке што се једу сваки дан, што иду у недељу на гробље, а не знају са које стране треба да уђу, а од корова, траве и смећа не могу на нађу где је брат сахрањен - испричао је врло емотивно Дејан Трифовић.

(Ј.Л.Петковић, Вести)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #72 послато: Март 17, 2015, 02:05:57 »

17.март 2004. – ДА НЕ ЗАБОРАВИМО !!!




На данашњи дан пре 11. година на Косову и Метохији избили су највећи етнички мотивисани сукоби од доласка међународних снага у покрајини, у којима је 19 цивила изгубило живот.

Дводневни сукоби на Косову избили су 17. марта 2004. године након што је УНМИК полиција пронашла тела двојице албанских дечака у реци Ибар, на северу Косова. Масовне демонстрације Албанаца, који су за несрећу оптужили Србе, избиле су најпре у јужном делу Косовске Митровице, а током дана су се прошириле на друге делове Косова.

У два дана насиља убијено је 19 људи (11 Албанаца и осам Срба), а више од 900 особа је повређено, међу којима су били и припадници међународне и косовске полиције. У нередима је уништено или оштећено око 800 кућа, као и 35 православних цркава и манастира, а неколико хиљада Срба напустило је своје домове.

Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на Косову избило насиље.

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=czuIRspSklQ" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=czuIRspSklQ</a>

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Cuburac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1158



Погледај профил
« Одговор #73 послато: Март 17, 2015, 23:04:00 »

Postoji jedna veoma mudra stara narodna izreka: "Pamti pa vrati". Nema druge, tako ce i biti jednoga dana. Aja Sofija ce jednom ponovo biti ortodoksna hriscanska crkva.
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #74 послато: Мај 01, 2015, 21:13:43 »

20 година од операције `Бљесак`


Прошло је 20 година од операције `Бљесак` када су хрватске снаге заузеле западну Славонију, која је до тада била у саставу Републике Српске Крајине. Тада је убијено или нестало 283 Срба, док је више од 30.000 њих протерано.








Нико од хрватских званичника још увек није процесуиран за Бљесак. Ипак, у Документационо-информативном ценрту `Веритас` не губе наду да ће у наредним годинама бити.






– Још има много, много да се трага за жртвама, то су ипак најстрашније последице једног рата, изгубљени људски животи, али мало се људи вратило. Значи 20 година на подручју где је најмање 15.000 људи избегло у самој акцији, само 1.500 у овом тренутку живи, и то је старачка популација, која се смањује, не расте, од пописа до пописа - каже Саво Штрбац из `Веритаса`.


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #75 послато: Мај 04, 2015, 14:42:37 »

Лепо је и часно рећи, - " Жртве не смемо заборавити"
Ипак, све ми се чини да смо као народ у једној колизији са сопственом свешћу, са пијететом према жртвама, јер их брзо заборављамо, а у данима када нам се сећања враћају на те страшне моменте једног уништавајућег рата у ком су умирали углавном, невини цивили, окрећемо се старим навикама па славимо, веселимо се и празнујемо.

Дан акције под именом Бљесак, пада управо на дан Првог маја, кад је остатак Србије, не сећејаући се страдања и прогона, кренуо на уранак, уз ракију, печење и песму!

Колико знам, нико од представника Власти, ни србских а ни хрватских, није изгубио ни једну једину реч, поводом прогона Срба из северне Крајине и Славоније.

У Хрватској је слављено на велико, Србија се окренула Првом Мају и тако прође још један дан због којег се свакако морамо стидети.
Жртвама, спокој и вечни мир, живима, поред понеке сузе за пострадалим, нека је на срамоту.
Па народе, не заборавило се... У Србина се сузе јако брзо суше...
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #76 послато: Мај 16, 2015, 03:48:49 »

НЕ СМЕМО да заборавимо ове ЗЛОЧИНЕ!




Данас се навршава 23 година од напада муслиманских снага на колону ЈНА која се на основу претходног договора мирно повлачила из Тузле. Тада је из заседе убијено 59 војника ЈНА, а рањено их 44.



<a href="http://www.youtube.com/watch?v=ErobSWYAcHo" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=ErobSWYAcHo</a>




....забрињава што Тужилаштво БиХ није предузело ниједну радњу да буде процесуиран злочин у предмету "Тузланска колона".



<a href="http://www.youtube.com/watch?v=AsXIC2uqs6U" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=AsXIC2uqs6U</a>


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #77 послато: Мај 22, 2015, 16:53:11 »

ДАНАС БИ ИМАЛИ 23 ГОДИНЕ:
 Како је мучки убијено 12 беба у Бањалуци од стране СРПСКИХ НЕПРИЈАТЕЉА

Прва беба је умрла 22. маја, након чега је уследила агонија и смрт осталих беба, док је "тринаеста звездица" Слађана Кобас умрла 13 година после, а преживела четрнаеста беба живи са тешким физичким и менталним оштећењима



Двадесет три године од страдања 12 беба у бањалучком Клиничком центру 1992. године биће обележено данас у организацији Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила.

Обележавање ће почети у 10.00 часова парастосом и полагањем цвећа на гробницу у коју су бебе сахрањене на Новом гробљу у Бањалуци.

У 12.00 часова биће обављено полагање венаца и цвећа код Спомен-обележја "Живот" чему ће, између осталих, присуствовати и председник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић и заменик градоначелника Бањалуке Јасна Бркић.

Након тога предвиђено је обраћање званичника, најављено је из Републичке организације.

Смрт 12 беба била је последица недостатка кисеоника чији је транспорт, због неразумевања светских моћника, онемогућен на простор Бањалуке.

Прва беба је умрла 22. маја, након чега је уследила агонија и смрт осталих беба, док је "тринаеста звездица" Слађана Кобас умрла 13 година после, а преживела четрнаеста беба живи са тешким физичким и менталним оштећењима.

У то време су хрватске и муслиманске војне снаге под блокадом држале "посавски коридор", који је повезивао западни део Републике Српске и Републику Српску Крајину са источним делом и Србијом.

Овим је било онемогућено да се потребан кисеоник до Бање Луке достави копном. Једини пут којим је кисеоник било могуће доставити је ваздушни, али због забране лета над територијом РБиХ од стране Савета безбедности, авиону који је требало да из Београда достави кисеоник за Бању Луку није био дозвољен лет.

Упућени су многи апели за помоћ путем радија, телевизије, Гласа Српског и осталих новина, али иако су представници УНИЦЕФ-а и осталих међународних хуманитарних организација били добро упознати са овим проблемом, авион са боцама кисеоника је неколико дана чекао дозволу за полетање коју на крају није добио.

Недуго затим због недостатка кисеоника умире 12 новорођенчади на Клиници за дечје болести у Бањој Луци. Иако су доктори покушали да употребе "индустријски кисеоник" којег су добили од ВРС и неколико приватних предузетника, као и од неколико грађана, то је било недовољно да се бебе спасу.

Након седам дана од датума смрти последње умрле бебе, Војска Републике Српске успоставља коридор са Србијом, којим се од тада кисеоник редовно могао достављати.

(Телеграф)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #78 послато: Јун 22, 2015, 08:08:21 »

Ко је убио четворицу браће Симић на Косову?

Ни 16 година од бруталног убиства четворице браће Симић не знају се имена њихових убица. Нема правде, нема истине о једном од најтежних злочина, огорчен је Живорад Симић, једини мушкарац из породице који је остао да живи на Косову и чека правду. У петак је изашао на гробље да обележи годишњицу и упали свећу стричевима Живку, Димитрију, Живојину и оцу Трајану, старцима који су заклани док су чували стоку.


Убице четворице браће Симића на слободи: Живорад пред очевим гробом и гробовима стричева


На убодним ранама нађени су трагови гашених опушака.


Први ратни злочин од доласка Кфора на Косово догодио се 20. јуна 1999. Још је Бернар Кушнер, први администратор Косова испред УН, заједно с командантом Кфора Мајком Џексоном обећао да ће злочинце пронаћи, али од тада ни речи, ни истраге.

Тек након што су `Вести` пре две године објавиле текст о бруталном убиству четворице браће, Живорад, који у Угљару живи као подстанар, позван је у Еулекс да сведочи. Али, уместо помоћи, доживео је, каже, велико понижење.




- Тужилац Дијана Вилсон је стално питала - знаш ли ко их је убио? А онда ми је саветовала да сам истражујем и нађем сведоке. Да куцам на врата и питам јесу ли они убице? То би требало ваљда они да раде. Када је стрина пронашла масакрираног Живка, он је још био жив, рекао је да их је било 14-оро убица. То значи да свака кућа од Мрамора до Косовске Каменице зна ко их је убио, али нема полиције, владавине правде и права да их пита - очајан је Живорад.


Симићи су у Сливову, 12 километара од Грачанице живели стотинама година. Од убиства браће имање је узурпирано.



Цитат
Веровали пуковнику Смиту

Симићи су 1999. године остали у Сливову јер је британски Кфор, односно пуковник Смит, гарантовао да им "длака с главе неће фалити".
- Судија, исто из Британије, сада ме шаље да сам тражим доказе, а у закључцима пише да је реч наводном убиству, а људи зверски убијени. Дакле, има ко да напише резолуцију о Сребреници, а људима који су невини поклани, нема ко да се бави - каже Живорад.


(Ј.Л.Петковић)

***


Вучић и сви из владе, на челу са председником Србије су МОРАЛИ на годишњицу овог монструозног злочина да оду и упале свеће на гробове ових мученика, УМЕСТО одласка Вучића у Поточаре,  УМЕСТО бављења питањем "Сребренице" и многим другим питањима, у којима се Срби понижавају као да нису народ који има своју историју, своје претке...своју ЧАСТ!

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #79 послато: Јул 14, 2015, 02:42:46 »

ОВО МОРА ДА СЕ КАЖЕ: Да није било ових злочина над Србима данас не би било гробља у Поточарима!


БРАТУНАЦ – На подручју Сребренице и Братунца,на Петровдан, обележена је 23. годишњица великог страдања 3.267 Срба из средњег Подриња, у Републици Српској, које су муслиманске оружане снаге из Сребренице, под командом Насера Орића, убиле током 1992. до 1995. године.


Гробље у Братунцу где су сахрањене  жртве које су убиле "жртве" из Поточара (Фото: Правда)

На Петровдан 1992. године у сребреничким селима Залазје и Сасе, као и братуначким селима Биљача и Загони страдало је 69 српских цивила и војника. Иако је и пре Петровдана било убистава Срба, овај масовни злочин се сматра почетком геноцида над Србима у Подрињу.

За ове злочине, које су, према сведочењу очевидаца, починили припадници тзв. Армије РБиХ, још нико није одговарао.


"Петровдански дани" се организују у знак захвалности и сећања на страдање 69 српских цивила и бораца, а тог трагичног Петровдана су нестала још 22 Србина, од којих је седам заробљено живих и до данас се о њиховој судбини ништа не зна.


Од 22 нестала, 10 је случајно ексхумирано 10. јуна 2011. године из масовне гробнице на Залазју, приликом тражења настрадалих Бошњака. Посмртни остаци страдалих су после више од године идентификовани и сахрањени на Петровдан 2012. године, седам на Војничком гробљу у Братунцу, један мушкарац је по жељи породице сахрањен у породичном гробљу на Залазју где је пре 22 година пао у заробљеништво бранећи своје село и породицу, а двоје идентификованих превезени су у Србију и сахрањени у местима где им живе породице.

Спомен соба у Братунцу (Фото: Правда)


Породице страдалих Срба, који су пре више од три године ексхумирани у сребреничком селу Залазје, тврде да су у Центру за идентификацију у Тузли украдене кости скелета да би прикрили злочин који је почињен над заробљеним Србима.


Муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића 12. јула 1992. године упале су у више српских села у сребреничкој и братуначкој општини.


Од маја до децембра 1992. у нападима муслиманских снага уништено је и разорено на десетине српских села и на најбруталнији начин убијено стотине српских цивила у општинама Сребреница, Братунац и Скелани.

Само на подручју Сребренице у том периоду нападнуто је 21 српско село у којима је убијено више од 400 цивила.
[/size]

У нападу на 22 српска села општине Братунац у истом периоду убијено је најмање 560 лица.


Хашки трибунал је подигао оптужницу против Орића и 2006. му изрекао затворску казну од две године зато што није спречио злочине над Србима.

У жалбеном поступку првостепена пресуда је преиначена, а Орић ослобођен било какве кривице.


3.267 мучки убијених Срба набоље доказује праву природу "невиних жртва" из Сребренице.Такође важно је напоменути да је међу убијеним Србима велики број жена и деце, а да су многи од њих пре убиства мучени и силовани.

Сребреница била логор за Србе а не демилитаризована зона (Фото: Правда)


Клали Србе широм Подриња

Према извештају МУП-а РС, у који је "НР" имао увид, Насер Орић појавио се већ у првом нападу који су муслиманске снаге организовале на подручју Братунца и Сребренице. На Ђурђевдан 1992. године око 17.30 Орић се најпре мегафоном обратио мештанима села Гниона (МЗ Гостиљ) док су обележавали сеоску славу, позивајући их да предају наоружање и претећи да ће их у супротном све побити. Како мештани готово и нису имали оружја, а страхујући од много боље наоружаних Орићевих сабораца, одлучили су се на бег у правцу села Гостиљ и Залазје. Шездесетпетогодишњи старац Радојко Милошевић, инвалид оштећеног вида, одлучио је да поверује позиву Орићевих "бранилаца", али је убијен и запаљен у својој кући. Педесетшестогодишњи цивил Лазар Симић убијен је ударцима ножа у груди док се кретао путем Гниона-Гостиљ.

Паралелно с тим нападом, део Орићевих јединица напао је и део села Бљечева у којем су били концентрисани малобројни Срби. Опет су жртве били они који нису успели да побегну од нападача: старица Косана Зекић заклана је у својој кући, а тешко је рањен њен син Милан, који ће од тешких рана преминути два месеца касније. У Бљечеви је још убијен и 75-годишњи старац Гојко Јовановић. Биле су то прве цивилне жртве Орићевих јединица. Већ следећег дана припадници муслиманских снага ТО Сребреница у месту Зелени Јадар код Осмача из заседе су побили петоро цивила који су пошли да се склоне из Сребренице. Миливоје Илић из Брежана и Данило Петровић из Калиманића буквално су изрешетани рафалима у камиону којим су кренули ка Скеланима, заједно са својим суграђанином Стојаном Илићем, који је имао "срећу" да буде рањен у том нападу. Он је био сведок и суровог препада који је уследио само који минут касније: исти "непознати" нападачи отворили су рафалну паљбу и на жути „голф“ у којем су, такође, биле ненаоружане избеглице из Сребренице: Милојка Митровић, Симо Танасијевић и његов сестрић Зоран Вукосављевић. Сви су на лицу места убијени.

Наредног дана по подне из заседе је убијен и угледни сребренички судија Горан Зекић, посланик у Скупштини БиХ. Убили су га док се кретао аутом на путу Сребреница-Сасе у месту Видиковац "непознати" припадници ТО Сребреница. Био је то знак за убрзано исељавање преосталих Срба из Сребренице и знак да су јединице Насера Орића чврсто контролисале сам град Сребреницу и нека од околних места. У самом граду остало је само 21 лице српске националности, али и од њих је осморо наредних дана и месеци "мистериозно" нестало. Први међу њима је Мирко Марковић (46) који је ухваћен половином маја у свом стану у Улици маршала Тита, по наређењу Насера Орића, након чега је предат Орићевом пратиоцу Сафету Омеровићу Мишу. Према наводима из извештаја МУП-а РС, Омеровић је неколико дана касније водио Марковића у правцу села Јошаве, иживљавајући се ножем по његовом телу, да би му у селу Гниона, готово прекланом, наложио ватру на телу, након чега је Марковић преминуо. Документ који потврђује те наводе потиче из ТО Сребреница и носи потпис помоћника команданта за безбедност капетана Сидика Адемовића (данас запослен у МУП-у ФБиХ). Иако је била ангажована као медицинска сестра у ТО Сребреница, у мају 1992. одједном је "нестала" и Рада Милановић (55), а њено тело до данас није пронађено. До данас нису пронађена ни тела Анђелије Стјепановић (74) и њеног сина Михајла (50), који су у јулу 1992. године одведени из свог стана у ул. Сребреничког одреда 3. у Поточаре и тамо убијени. За тај злочин директно се сумњиче Смајо Манџи – Манџо и још једна особа.

Следеће, 1993. године 10. маја у свом стану у Сребреници Загорка Зекић (58) и њен син Слободан (42) преминули су само неколико сати након што је у њихов стан упао припадник ТО Сребреница Емир Халиловић и тешко их претукао ударцима пиштоља у главу: најпре Слободана, а затим и Загорку. Исте вечери, стотинак метара даље, у свом стану убијена је и Велинка Димитровска (52), док је њен супруг Крсто (57) изведен и убијен мало даље, на локацији званој "Рудник". Крсто и Велинка сахрањени су на градском гробљу у Сребреници, а њихови посмртни остаци ексхумирани су и идентификовани тек прошле године. Документ који потврђује начин на који су убијени Крсто и Велинка представља, заправо, један акт СЈБ Сребреница од 27.10.1993. који носи потпис шефа полиције Хакије Мехољића.

Било је то време када је Мехољић већ увелико господарио локалним полицијским снагама и затворима, а Насер Орић био неприкосновени ауторитет и за полицијске и за војне снаге на ширем подручју Сребренице, тада већ заштићене зоне УН у којој је тешко живео велики број бошњачких избеглица из Подриња. Било је то, истовремено, и подручје одакле је „Насерова војска“ без већих сметњи већ предузела на десетине мањих и већих војних акција у којима није било тако необично то што су српска села опљачкана, већ оно што се с пљачком не да ни поредити, али што готово није нашло места у Хагу: та села су етнички чишћена, локално становништво немилосрдно убијано где год се без заштите затекло, а заробљеници узимани живи само у ретким приликама када би Орић и његови команданти процењивали да су им неопходни ради размене.


То је за хашке тужиоце и судије представљало готово искључиво "колатералну штету" у Орићевој "потрази за храном". Тако су то, изгледа, схватили у Хагу…

У извештају МУП-а РС са почетка ове године детаљно су, међутим, документовани злочини над укупно 636 жртве српске националности, убијене од маја 1992. до половине 1993. године на подручју Бирча. Реч је готово у целости о цивилима и заробљеницима који су се, као припадници сеоских стража, предавали војним снагама ТО Сребреница. Међу жртвама је 101 жена, 15 деце и 97 старих, изнемоглих и болесних особа. У великом броју случајева, ти људи страдали су на најужасније начине. Постоје и очевици који су из најнепосредније близине посматрали злочине и злочинце, а постоје и документи ТО Сребреница који сведоче о "протеривању агресора".


Убијање немоћних и незаштићених

Село Виогор, настањено већинским српским становништвом напали су 15. маја 1992. припадници ТО Сућеска, ТО Сребреница и ТО Поточари под командом Насера Орића и Зулфе Турсуновића. Том приликом село је запаљено и уништено, а имовина опљачкана. Све то посматрали су становници суседног села Чумавићи, које су у изолацији држали Ибран Мустафић и још неколико локалних војних група. Након напада на Виогор убијени су Стоја Васић (65) и Драго Јовановић (64). Стоја је, према сведочењу њеног сина Слободана, била непокретна и није могла да бежи из села, те је остала у својој кући где је убијена и запаљена. Ни Драго Јовановић због болести није успео да побегне из села и према казивању сведока Миладина Ристановића, остао је код своје куће где је, највероватније, и убијен, а његови посмртни остаци нису још пронађени. Још није пронађено ни тело Обрада Васића (38) који је нестао за време напада ТО Сребреница на село Бојна код Сребренице. То село такође је уништено почетком маја, а становништво прогнано. Неколико дана раније, 9. маја у селу Сјемово убијен је и непокретни Милош Зекић (73) и запаљен у својој кући, а село је спаљено и порушено.

И село Осредак, насељено искључиво Србима запаљено је петнаестог маја. Становници тог села дан раније су прогнани, једино је остао Секула Ристановић (87), инвалид, непокретан. Приликом упада припадника ТО Сребреница у село, старац је пронађен а потом убијен и запаљен у својој кући. Има озбиљних назнака да је о свему био упознат Насер Орић. Према сведочењу Секулиног сина Миладина, он је пре уласка јединица ТО Сребреница и ТО Сућеска у Осредак обилазио више пута оца, док се налазио у изолацији у селу Чумавић. "Селим Ахметовић из Борковића рекао ми је да ће након паљења села Сјемово, Баре, Росуље и Ровићи, припадници исте ТО 15. маја запалити и Осредак. Од Селима сам тражио да каже Насеру Орићу да не пале село јер ми је у кући остао непокретни отац. Наредног дана, на мој захтјев пет војника ТО Сребреница одвело ме до куће, али сам затекао кућу запаљену. Посмртне остатке оца пронашао сам тек касније, јер су ме одмах вратили у изолацију у Чумавић", сведочио је Миладин Ристановић.

У првој половини маја јединице ТО Сребреница које су предводили Хакија Мехољић и Неџад Бектић, командант бригаде "3. мај" Крагљивода (и члан штаба свих оружаних снага у Сребреници), напали су српско село Међе. И то село је спаљено, а у селу је убијено седморо цивила, међу њима Војислав Ђурић (73) и његов син Новак (47), глувонема и ментално ретардирана особа, док је у засеоку Карно убијена Петрија Андрић (51). Према сведочанствима преживелих рањених мештана, након упада Мехољићевих и Бектићевих јединица у тај заселак, заробљени су Милојко Гагић (52) и Радивоје Суботић, да би потом били мучени и напослетку убијени. Из села је у заточеништво у Сребреницу одведено десетак мештана: преживели су сведочили да су сви мучени, а да су неки убијени. Мехољићеви и Бектићеви војници неколико дана касније запалили су и Радошевиће, а том приликом у свој кући убијен је и запаљен старац Алекса Перић. Нешто раније и војници Орићеве и Турсуновићеве јединице поново су се "прославили": сачекали су да се део прогнаних мештана Ораховице врати у село, а затим их напали и село коначно спалили.



Почетак највећих Орићевих "успеха"

Били су то први "успеси" Орићевих, Турсуновићевих, Мехољићевих и Бектићевих јединица. У јуну напади муслиманских снага из Сребренице постали су знатно обимнији, а цивилних жртава било је све више. Село Опарци спаљено је 1. јуна а у селу је убијено три члана породице Петровић: Дикосава (53), Живојин (73) и Милорад (61). Из села су у Сребреницу одведена два брата Ратко (50) и Угљеша Илић (53) и њихов близак рођак Драгић Илић (53). Према сведочанству једног од мештана и према неким од докумената ТО Сребреница, Илићи су предати у штаб Насера Орића, одакле им се губи сваки траг. Према истом сведочанству, једно од лица која су убила Живојина Петровића у Опарцима већ годинама живи у САД. Реч је о Ибри Јакубовићу, чије се име директно доводи у везу са још неколико почињених зверских убистава у српским селима. Такође, из документа који је потписао командант Фахрудин Алић и у којем је описан ратни пут муслиманске чете из Брезовице у Опарцима су "убијена два четника, тројица су заробљена, одведена жива у Сребреницу и предата у команду". Овде, наравно, није приказано убиство жене Дикосаве Петровић, јер се то не сматра војним успехом за похвалу. И напослетку, у једном документу 8. оперативне групе Сребреница од 7.3.1994. потврђује се да је тадашњи штаб ТО Сребреница евидентирао напад на село Опарци, 1.6.1992. У том документу дословно се констатује да је "агресор успјешно протјеран са локације Опарци".

Неколико дана касније, 12 припадника ТО Сребреница из Осмача упало је у село Црквине и након краћег физичког малтретирања пуцали су у Десанку Павловић (59) и њеног супруга Борислава. Десанка је убијена на лицу места, док је Борислав, иако тешко рањен, успео да преживи. Спасло га је само то што су нападачи мислили да је и он мртав. Након тога сви преостали становници Црквина у страху су побегли у суседно село Ратковићи које ће бити нападнуто 21. јуна. Пре тога, куће у Црквинама су спаљене.

Пре напада на Ратковиће Насер Орић и Зулфо Турсуновић одлучили су се за напад на готово небрањено Рупово село код Милића, са засеоцима Жугићи, Глигори и Милинковићи. Наравно, све што су нападачи стигли попалили су, а у нападу су убили петоро цивила, двоје ранили, док су три мушкарца заробљена и одведена у непознатом правцу, међу њима и 67-годишњи старац Комљен Жугић. Њихова тела до данас нису пронађена и сматра се да су убијени. Према изјавама сведока Ковиљка Жугић (50) је заклана, док су брачни пар Војислав (54) и Мирјана (53) убијени и запаљени у својој кући.

А онда су уследили највећи напади Орићевих снага, у којем су почињени до тада највећи и најстрашнији злочини. Из више праваца око три часа изјутра нападнути су истовремено Ратковићи са оближњим засеоцима Дучићима и Полимцима, као и Брађевине, Магудовићи и Калудра. У тим нападима у свега неколико сати села су разорена а 24 становника убијено је на лицу места. Из структуре убијених лица, међу којима је и шест жена – старица, видљиво је да су припадници ТО Сребреница убијали све редом, без обзира на године и пол. Непокретна старица Десанка Станојевић (70) убијена је у својој кући и запаљена. У својим кућама су, такође, убијене Борка Милановић (74), Винка Максимовић (65), Радослава Ђурић (63), Новка Павловић (59), али и старци Милован Павловић (73), Обрен Богичевић (61), Видоје Ранкић (62) и Радомир Максимовић (66).

Убијен је и инвалид Новица Станојевић (51), док је Стојан Стевановић (53) масакриран након клања, тако што су му чак одсекли полни орган и ставили у уста. Постоји очевидац тог масакра који је из непосредне близине посматрао и препознао злочинце, али "НР" неће открити његов идентитет, јер је та особа на путу да уђе у програм заштите сведока. У том изузетно потресном сведочењу, у које је "НР" имао увид, до најситнијих детаља је, рецимо, описан начин на који је заклан Стојан Стевановић; описано је Стојаново запомагање и молбе злочинцима да га поштеде и њихово ликовање над тим човеком. То сведочење нашло се и у Хашком трибуналу, али практично није узето у обзир у оптужници против Насера Орића. Слична судбина задесила је и сведочење Милутина Стевановића из Брађевине који је био очевидац убиства паљењем на ватри већ рањеног Љубише Гајића из Магудовића.

У тим нападима, према сведочењима преживелих, учествовале су јединице ТО Сребреница којима су, сем Неџада Бектића, командовали и ДЖевад Малкић Учо, командир чете "Познановићи", као и заменик командира те чете Абдурахман Малкић Кико, данас начелник општине Сребреница. Њихова имена, заједно са именима још неких припадника чете "Познановићи", чете "Осмаче", чете "Стари Град" и батаљона "Осат", налазе се на списку 49 осумњичених особа за злочине над српским становништвом, против којих се води истрага у Окружном тужилаштву у Бијељини и у Тужилаштву БиХ у Сарајеву.

Након масакра над становницима села Ратковићи, седам дана касније, на Видовдан 1992. године, муслиманске војне снаге из Сребренице напале су српско село Лозницу. Војници Насера Орића претходно су већ два пута залазили у то село. Петог јуна из села Пирићи упали су у кућу Срећка Миловановића и на лицу места, убодима ножем у пределу груди, убили су Срећка и његову супругу Јовану, а петнаест дана касније претукли су старце Петка и Милеву Миладиновић у њиховој кући. Будући да ти "инциденти" нису мештане натерали у избеглиштво, на Видовдан су припадници ТО Сребреница извршили широк напад на Лозницу и том приликом убили осморо цивила, међу којима и две жене, малолетну Верицу Филиповић (17) и педесетогодишњу Јелену Стојановић. Међу жртвама је био и немоћни старац Радован Лукић (70).


Велике "ослободилачке" акције

Након поменутог напада уследили су нови напади у којима су "ослободиоци" из ТО Сребреница без милости наставили са убијањем локалног становништва у "ослобођеним" селима. Два дана након Лознице, разорени су Брежани, а јединице Зулфе Турсуновића, Неџада Бектића, Хакије Мехољића, Сафета Омеровића Миша, Ахме Тихића, Мирсада Дудића и осталих локалних командира убили су у том селу 21 особу. Међу жртвама биле су и непокретна старица Достана Лазић (73) те њена слепа кћерка Кристина (57). Обе жене убијене су и запаљене у својој кући. Нагорели посмртни остаци те две недужне жене нађени су тек ове године. У истом нападу убијени су и старци Станко Милошевић (82), Радован Петровић (79) и Миливоје Митровић (62), али и готово цела породица Ранкић: отац Милисав (45) и његова два сина Драгослав (18) и Мирослав (20).

Петог јула, рано ујутро својим командантима у нападу на следећу мету – село Крњићи код Сребренице, придружио се и Насер Орић лично. Сведоци наводе да је Орић командовао нападом у којем је убијено 18 становника, а село спаљено. Има озбиљних назнака да је постојала злочиначка намера извршилаца и у нападу на Крњиће. Убијен је непокретни старац Васо Парача (80), Илија Симић (81), старица Сока Вујић (70), али и Небојша Милошевић (17), као и свештеник у Крњићима Слободан Лазаревић (28) и то у тренутку када је обављао верски обред сахране. Миросава Јовановић (53) убијена је док је хранила стоку у штали након што је претходно силована, а Миља Мичић (65) је убијена с леђа док је бегом покушала да се спаси.

Након тих злочина, истог дана у поподневним часовима снаге ТО Сребреница из Поточара, Чизмића и Бљечеве под командом Насера Орића напале су село Загони код Братунца. У том нападу убијено је 15 мештана а тела неких су масакрирана. Дечак Александар Милошевић је заробљен и одведен у логор у Сребреницу да би након 12 дана тортуре био размењен. Његова мајка Рада (24) убијена је а на њеном телу пронађени су трагови тортуре док је Александрова бака Љубица (50) тешко рањена и након неколико дана преминула је од последица рањавања. Тела још неких жртава једва су се могла препознати: Милеве Димитрић (78), Драгољуба Гвозденовића (48), Милоша Јовановића, Душанке Пауновић (48) и Миодрага Маловића (49). У нападу су убијени и деветнаестогодишња девојка Рада Гвозденовић и њен рођак Рајко Гвозденовић (65). То није било све јер су Орићеви "ослободиоци" само седам дана касније поновили исти "подвиг" у Загонима. Овога пута убијено је петоро мушких чланова породице Милошевић и Миодраг Јовановић. И њихова тела потпуно су унакажена и измасакрирана, тако да су се након проналаска једва могла препознати.

Крвави поход злочинаца наставио се затим у Залазју на Петровдан. Део тог села већ је био спаљен у два напада Орићевих снага током јуна, а том приликом седморо људи је убијено, међу њима и старија жена Достана Цвијетиновић, док је старац Благоје Срећковић (64) заклан у својој кући. У новом нападу 12. јула убијено је још 37 мештана Залазја а село је запаљено. Преживели сведоци и очевици напада потврдили су у својим изјавама да су чули када је Насер Орић својим потчињеним командирима и војницима, док су били постројени у селу након изведене акције, издао наређење да се село запали. Претходно је побијено по више мушких чланова у неколико породица, док се мушкарцима који су заробљени у Залазју тог дана, касније у Сребреници изгубио сваки траг. На основу сведочења рођака одведених заробљеника у полицијску станицу у Сребреници живи су одведени мештани Слободан Илић, Драгомир Вујадиновић, Петко и Бранко Симић, Миладин Тубић, Иван Цвјетиновић, Момчило Ракић, Милисав Илић и Марко Јеремић.

Према изјави Милојке Вујадиновић, њен муж Драгомир јој се након неколико дана од заробљавања јавио телефоном. Милојка се налазила у избеглиштву са децом у месту Кленак у Србији. Неколико рођака осталих заробљених мушкараца сведочили су да су од локалних Бошњака из Сребренице сазнали да су испред зграде Полицијске станице у Сребреници виђени живи сви заробљеници из Залазја. Посебно је препознат Слободан Илић, који је до рата радио као судија Основног суда у Сребреници. Сведоци су навели да су заробљени Срби виђени на плавом камиону, са маскирном церадом испред полицијске станице Сребреница, а поред камиона виђен је и Зулфо Турсуновић. Те наводе потврдио је и један сведок из Братунца, чије име овом приликом не откривамо јер је ријеч о особи која је затражила статус заштићеног сведока. Тај сведок је потврдио да је седморо Срба заробљених у Залазју доведено у полицијску станицу у Сребреници и да су ту провели осам дана: "Након тога Зулфо Турсуновић ту групу заробљених Срба одводи у правцу Зеленог Јадра где им се губи сваки траг", наведено је у исказу сведока. Према речима Марије Јеремић, лична карта њеног сина Марка Јеремића пронађена је у кући Насера Орића у Сребреници што јасно упућује на то да је и Орић, поред Турсуновића, или знао или лично био умешан у "мистериозни" нестанак седморице заробљених Срба у Залазју.



Бесомучно убијање

Орић је командовао и јединицама ТО Сребреница које су 20. јула напале и разориле село Магашиће код Братунца. О њиховом "храбром подухвату" упечатљиво сведочи чињеница да се међу осам особа које су нападачи убили налази шест жена међу којима је и једна седамнаестогодишња девојка. Благоја Поповић (85) и његова супруга Љепосава (74) заклани су још приликом уласка Орићевих "ослободилаца" у село. Одмах након напада, мештани цивили почели су да беже у правцу оближњег места званог Авдагина њива. Припадници ТО Сребреница на том правцу претходно су већ оборили један храст и направили заседу из које су пуцали на цивиле. Хладнокрвно је побијена готово цела породица Илић: Љиљана (17), Марјан (29), Миленија (48), Зорка (45) и Љубинка (50). Заједно с њима убијена је и старица Љубица Милановић (63). Пет дана касније у нападу на оближње небрањено село Станатовићи, Орићеви људи убили су још две старије жене: Даницу Јовановић, која је претходно избегла испред Орићевих војника из засеока Грујичићи, те Виду Стевић која је нешто раније успела да побегне из запаљених Ратковића.

Злочини "хероја", како су Орића и његове људи називали у Сарајеву након његовог тријумфалног повратка из Хага, тешко су схватљиви нормалном човеку па макар се десили и у условима ратних дејстава. Међутим, и од горег има горе, што потврђује и брутално убиство Слободана Стојановића дванаестогодишњег дечака из села Каменице код Зворника. Њега су са породицом, 27. јула протерали из села припадници ТО Церска и ТО Каменица. Међутим, дечак се, не говорећи никоме, вратио у село по свог пса, који је био завезан испред куће. Иако је Слободановом оцу Илији, који је покушао све да би пронашао свог дванаестогодишњег сина, речено да је Слободан жив и да је у Тузли, дечаково тело пронађено је годину дана касније у засеоку Бајрићи у Новом Селу код Зворника. Обдуцент др Зоран Станковић, патолог са београдске ВМА, констатовао је у свом извештају да је дечак свирепо мучен, а потом убијен. Стомак му је био разрезан у облику крста и одсечено му је једно ухо. За тај стравичан злочин директно се сумњичи Елфета Весели звана Хосовка, родом из Урошевца на Космету, до рата настањена у Власеници. Та жена данас има 45 година и живи у Швајцарској код свог брата Мухамеда Веселија. Никада до сада нико од истражних органа у Федерацији БиХ није затражио њено испитивање у вези са масакром малог Слободана Стојановића а ни самом Насеру Орићу никада није падало на памет да казни починиоце тог злочина. Није, такође, познато ни да је ико у БиХ до сада тражио изручење Елфете Весели од швајцарских власти.

Бесомучна убијања настављена су у Јежестици у августу. Осмог августа тачно у подне Насер Орић и Зулфо Турсуновић започели су напад на то село и околне засеоке Кијевиће, Ђермане и Јечмишта. У том нападу запаљена је већина кућа, те убијено деветоро мештана, међу којима и жене Савка Млађеновић (62) и Савка Стјепановић (43), док су неки од мушкараца убијени на најсвирепије начине. Примера ради, Савкин старији син Драган Млађеновић (42) најпре је физички мучен, а затим је убијен тако што му је секиром разбијена лобања. Према сведочанству Драгомира Миладиновића, рањеном Драгановом брату Анђелку Млађеновићу (27) одсечена је глава, која је потом однесена Насеру Орићу. Те наводе потврдио је још један сведок који би требало да се појави у истрази под мерама заштите, као и Недељко Радић из села Подравање који је био заточен у логору у Сребреници: "Кемо Мехмедовић заједно са Сафетом Омеровићем званим Миш донео је у затвор одсечену српску главу и показивао је нама затвореницима, претећи да ћемо проћи исто као и тај убијени човек", сведочио је Радић. И када је Јежестица сасвим разорена првог дана Божића наредне 1993. године, у другом нападу Орићевих снага на то село, опет су се догодила ритуална убиства мештана: тела Невенке, Бошка и Ивана Ђукановића била су раскомадана и састављена су из делова, тело Милована Остојића пронађено је без главе, док је старац Драго Лазић, који је био болестан, одведен из куће у логор у Сребреницу где је преминуо услед нечовечног третмана. У истом нападу у Јежестици су убијене још две жене Вида Тришић и Мила Јокић, док су и у породицама Николић, Остојић и Богичевић убијена по два рођена брата.

Након првог напада на Јежестицу, 15. августа рано ујутро снаге ТО Церска напале су село Шадићи код Власенице, не поштедевши никога до кога су стигли. Од осморо људи, страдало је шесторо чланова породице Мишић: Неђо (35) пронађен је заклан, Драго (57) је убијен с леђа док је бежао, а Пеја (34) и Јованка силоване су а потом заклане. Томислав Мишић (28) убијен је тако што је ножем распорен у пределу доњег грудног коша а "ослободиоци" нису поштедели ни инвалида, ретардираног човека Гојка Вуковића (60). У следећем већем нападу ТО Церска, јединице која је посебно била препознатљива по свирепостима, у Новом Селу код Зворника, 17. септембра убијено је шесторо мештана, међу којима су две жене и два старца: Спаса (80) и Иконија (62) Илић те Лазар Илић (78) и Васо Марковић (65). У том нападу заробљена је 36-годишња мештанка А.О. која ће у наредним седмицама проћи сав пакао логора које су држале војне и полицијске снаге ТО Сребреница.


...наставиће се...


« Последња измена: Јул 14, 2015, 06:52:41 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #80 послато: Јул 14, 2015, 02:43:53 »

...наставак...


Подравање, Факовићи и Глођанско брдо

Већ наредне седмице на мети Насера Орића и Зулфе Турсуновића било је Подравање, а помогли су им и Неџад Бектић и Хакија Мехољић. Њихови војници убили су том приликом 29 мештана не правећи никакву разлику међу мештанима ни по старости ни по полу. Тако су убијена четири члана породице Маринковић: Милош (55), његова супруга Дикосава (55) и њихова два сина Раде (31) и Милован (37). У селу су, између осталих, убијене четири жене и три старца, а девет жртава још се воде као нестала лица. Неки од мештана живи су одведени у Сребреницу где су предати команди штаба ТО Сребреница и испитивани у локалној полицијској станици а потом држани у логору иза зграде Основног суда где су физички малтретирани. Међу логорашима су били Веселин Шарац и Драгутин Кукић. Кукић ће нешто касније бити убијен у логору, док је Шарац од задобијених повреда током мучења у логору преминуо одмах након размене. И становници Подравања убијани су на свиреп и подмукао начин клањем и одсецањем глава и других делова тела, што се потврђује спољним описом повреда убијених у извештају сачињеном у ратној болници у Милићима. Чак се и из једног писма Зулфе Турсуновића, упућеног путем МКЦК за Славку Маринковић, удату Пејановић, од 27.8.1993. види и потврђује да је Турсуновић био и те како упознат са убиствима Срба у Подравању и околним местима.

Турсуновић и Орић били су наредбодавци и напада на Факовиће и околне засеоке, 5. октобра. Приликом тог напада, већи број мештана, претежно стараца, жена и деце успело је живо да се извуче из села и да се затим пребаце на другу страну реке Дрине у Србију. Орићеви и Турсуновићеви војници пуцали су по њима и гађали их минобацачким гранатама чак и док су прелазили реку. Од експлозије једне гранате рањена је старица Ковиљка Игњатовић, док је Данило Ђурић устрељен док је покушавао да преплива Дрину. У самом селу убијена су 24 мештана Факовића које су Орићеви "ослободиоци" успели да ухвате док је неколико мештана одведено у логоре у Сребреници где су преживели мучења и батињања. Међу убијенима у Факовићима је шест жена, у доби од 38 до 70 година и пет мушкараца старијих од 65 година. Неки од тих људи заклани су а други су, након што су убијени, спаљени у својим кућама. Само у кући Новке Николић у Факовићима спаљено је осморо цивила тог дана. А у селу Магашићи крвници нису поштедели живот ни дванаестогодишње девојчице Зорице Божић.

Следећи велики крвави пир припадници војних јединица под командом Насера Орића приредили су 6. новембра на локацији Глођанско брдо у Каменици код Зворника. Припадници ТО Сребреница и ТО Церска у нападу на линије одбране Војске РС на ширем подручју Каменице заробили су 52 припадника Војске РС. Орићеве "судије" пресудиле су заробљеним војницима на лицу места: везали су их и мучили а потом убијали на најсвирепији начин – тупим предметима и ножевима, одсецајући делове тела. Посмртни остаци 42 масакрирана припадника ВРС пронађена су у седам масовних гробница у фебруару 1993. године а обдукцију је извршио др Зоран Станковић са београдске ВМА. Тела десет преосталих војника које су Орићеви војници заробили до данас нису пронађена.


Бјеловац, Сикирићи и Лозница

Месец дана након масакра заробљеника на Глођанском брду следећи велики систематичан напад јединице ТО Сребреница извршиле су на села Бјеловац, Сикирићи и Лозница код Братунца, насељена искључиво српским становништвом. Напад, који је предводио Насер Орић, почео је 14. децембра рано ујутро око 5.30 из правца оближњих села Пирићи и Полозник, те из правца реке Дрине. Већ током напада на Лозницу убијен је рањени мештанин Радован Вучетић (49). На његовом телу, које је касније пронађено, били су видљиви трагови паљења. Поред Радована Вучетића, убијено је још 80 мештана у Бјеловцу, Сикирићима и Лозници. Неки су страдали у борби као припадници "релативно добро наоружаних сеоских стража" (термин који се помиње у хашкој пресуди Насеру Орићу), али највећи број у структури убијених лица представљају цивили и заробљеници које су Орићеви "ослободиоци", према већ устаљеној пракси, након уласка у села најпре мучили, а затим убили. Ти злочини, међутим, нису уопште нашли места ни у оптужници против Орића, а о пресуди да и не говоримо. Према извештају МУП-а РС с почетка ове године, међу убијенима је 15 старица и девојака, пет стараца од 61 до 81 године, као и три дечака: Чедо Миладиновић (16), Слободан Петровић (15) и Миленко Вучетић (16), син Радована Вучетића.

Према фотодокументацији са места злочина, која је садржана у извештају МУП-а РС, у селу су након напада затечена унакажена тела стараца, жена и дечака, одсечених ушију, повађених очију, одсечених полних органа, избодених и покланих. Примера ради, Раденки Јовановић (20) одсечена је глава након што су је Орићеви војници силовали, док су рођене сестре Гордана (25) и Снежана Матић (27) силоване и заклане. Према наводима сведока који је затражио мере заштите, у тим злочинима директно је учествовала Есма Киверић, припадница ТО Сребреница: "Била је обучена у тренерку и са собом је носила аутоматску пушку. Говорила је муслиманским војницима ‘немојте пљачкати куће док Србе не побијете’. Са још неколико војника, она је учествовала у клању те две девојке. Један од војника отворено се хвалио пред осталима како је Гордану Матић ‘ножем ударио у плећку да јој је пена одмах ударила на нос’", наводи се у изјави овог сведока.



Напад на Кравицу

Након почињених злочина, припадници ТО Сребреница су као таоце са собом одвели Миру Филиповић, која је била рањена, њену седмогодишњу кћеркицу Ољу и петомесечну бебу Немању, као и Достану Филиповић и десетогодишњег Бранка Вучетића, који је, такође, био рањен. Сви су одведени у муслиманско село Полозник, где су у логору били пет дана а затим су пребачени у Сребреницу. Једни су затворени у сребренички затвор, а други су држани у затворима по кућама локалних муслимана у Сребреници. Према њиховим сведочењима, адекватна лекарска помоћ није им пружана. Постоји и документ који потврђује да су снаге ТО Сребреница заробљавале и децу. Реч је о једној потврди Штаба ТО Сребреница под ознаком 166/92, која датира од 20.12.1992. У том документу дословце се наводи да се "у притвору налази троје дјеце". Наведена група заробљених цивила размењена је 6. фебруара 1993. заједно са још једном групом раније заточених 17 жена са децом и неколико мушкараца који су били затворени у полицијској станици у Сребреници.

До краја 1992. године, снаге ТО Сребреница извршиле су још упада у мања српска села, попут упада у Цикотску Ријеку код Власенице, где су из заседе убили осам мушкараца који су се кретали сеоским путем у камиону.

Био је то увод у свеобухватни напад Орићевих јединица на Кравицу, Шиљковиће и поново на Јежестицу, као и на околне засеоке. Првог дана православног Божића 1993. године та места нападнута су из више праваца. У Хагу су, међутим, оценили да је једино Јежестица безобзирно разорена, а да су "у Кравици релативно добро наоружане сеоске страже босанских Срба пуцале и из артиљерије на нападаче, босанске муслимане". Не помиње се име ни једне једине жртве убијене у том нападу, док се у извештају МУП-а РС, на основу којег се води истрага за злочине у Кравици, Јежестици и околним местима, наводи идентитет 36 мештана-цивила који су убијени у нападу Орићевих снага. Међу њима су и старице Љубица Обачкић (74), Кристина Ерић (80), те Видосава Тришић (46) и Невенка Ђукановић (46). Убијени су и немоћни Његослав Ерић (81) и Ристо Поповић (72), као и Митар Николић (65), Мило Јокић (66), Бошко Ђукановић (61) и Новак Симић (60).

У том нападу заробљене су Радојка и Милосава Николић и одведене у затвор у Сребреницу, где их је, према наводима више сведока, испитивао Зулфо Турсуновић. Приликом испитивања, те жене су понижаване, малтретиране и мучене. Према истим изворима, у засеоку Оправдићи заробљен је Ратко Николић и спроведен у затвор у полицијску станицу Сребреница, где је мучен и малтретиран. У Кравици је заробљен Костадин Поповић и одведен у исти затвор, где је умро од повреда нанесених честим батинама. Слично је прошао и рањени припадник МУП-а РС Миломир Ђукић.


Убијања и етничко чишћење у Скеланима

Након што су јединице ТО Сребреница етнички очистили готово сва српска села на подручју Братунца, Сребренице и поједина места око Зворника, Милића и Власенице, штаб којим је руководио Насер Орић одлучио се и на етничко чишћење српских села око Скелана. У раним јутарњим часовима 16. јануара 1993. јединице ТО Сребренице су извршиле широк и систематичан напад на десетак слабо брањених села из више праваца: нападом из правца Кушићи – Жабоквице руководио је лично Насер Орић, а из правца Костоломци – Ћосићи нападом је руководио Зулфо Турсуновић, док је напад на Калиманиће предводио Един Алић. Цивилно српско становништво, које су браниле слабо наоружане сеоске страже, нашло се у окружењу готово са свих страна. Једини излазни пут водио је према Србији преко моста на Дрини. Они који нису успели да пређу реку убијени су у селима, а неки су заробљени и одведени у логор – затвор у Сребреницу.

Чињеница која упућује на то да је напад Орићевих јединица био систематичан у циљу уништења Срба као етничке групе на простору Скелана, јесте и дејствовање снајпера и убиства српских цивила на мосту на Дрини, као и убијање цивила који су покушавали да се спасу пливајући преко реке. Један од снајпериста који се посебно "прославио" у убиствима цивила на мосту био је, према исказима већег броја сведока Орићев блиски сарадник Сафет Омеровић Миш. За свега неколико сати 16. јануара на мосту и по скеланским селима убијено је 67 људи, од којих је већи број масакрирано. У документима уз извештај МУП-а РС приложена су 24 обдукциона записника које је потписао др Зоран Станковић са београдске ВМА, из којих се види да Орићеви војници нису имали милости ни према деци: хладнокрвно је убијен шестогодишњи дечак Александар Димитријевић из Скелана, док је његов рођени брат једанаестогодишњи Радисав тешко рањен и од последица рањавања је преминуо. Међу жртвама се налази и 15 девојака, жена и старица: најмлађа је Митра Ристић (19) из Кушића, а најстарије су Радослава Ковачевић (78) из Стајића и Даринка Митровић (78) из Кушића. Убијено је и осам мушкараца старијих од шездесет година, међу којима је најстарији 78-годишњи Видосав Трифуновић из Скелана, а најтеже је страдала скеланска породица Ранкић у којој је убијено шест мушкараца: Новица (50), Драгомир (50), Миломир (46), Радиша (31), Тадија (63) и Драгомир (53).

У том нападу већи број цивила су рањени док су бежали пред Орићевим и Турсуновићевим војницима преко Дрине. Међу тим рањеницима је и дванаесторо жена и деце, од којих су неки данас тешки инвалиди. Орићеви војници заробљене цивиле су остављали у животу само ако су им били потребни за размену, у супротном суђено им је по кратком поступку. Тако су 23. јануара на брду Јовик изнад села Калабаче код Шековића пронађена тела супружника Милоша (60) и Видосаве (64) Гајић, који су одведени живи из Калабача током напада ТО Церска на то место, 27. новембра 1992. Обдукцијом је утврђено да је Милош убијен тако што му је испаљен метак у главу, док је Видосава задављена марамом.


Страдање у логорима и затворима

Од самог почетка оружаних сукоба 1992. године па до јула 1993. године, на подручју које су контролисали припадници ТО Сребреница под командом Насера Орића и Хакије Мехољића у неколико затвора-логора држани су ухапшени и заробљени српски цивили и војници. Кроз те објекте након хапшења или заробљавања прошло је на стотине људи, већина је преживела неки од видова психо-физичке тортуре, али су неки касније преминули од последица, док су неки остали инвалиди. Неколико десетина их је страдало у самим логорима. Подсећања ради Насер Орић проглашен је одговорним за убиства шест заточеника у логорима-затворима у Сребреници, иако постоје докази да је само у тим објектима смртно страдало најмање десет особа услед мучења и нечовечног поступања: Љубица Гагић, Драган Илић, Јаков Ђокић, Бранко Секулић, Драгољуб Кукић, Милисав – Мићо Миловановић, Костадин – Којо Поповић, Миломир Ђукић, Богдан Живановић и Стојан Крсмановић. Орић је, међутим, само једна од одговорних особа за убиства и нечовечно поступање у тим и другим случајевима у логорима под контролом ТО Сребреница. Навешћемо само неке од најупечатљивијих примера, укључујући и нека убиства у затворима за које је Орић већ осуђен у Хагу и за које ће, судећи према сведочењима преживелих заточеника, морати да одговара још најмање неколико особа, међу којима су најистакнутије Зулфо Турсуновић и Хакија Мехољић.

Прво масовно заточење Срба догодило се почетком маја у селу Чумавићи. Међу 34 становника који су држани у изолацији око месец дана била су и деца у доби од три до 13 година и више старих и изнемоглих лица. Они су, по личној наредби Насера Орића, предали ловачко оружје које су имали, али ни то их није спасло од малтретирања које је уследило. Да би застрашили мештане, Орићеви саборци нису презали ни од претњи убиством деце. Тако је, према сведочењима мештана Орићев саборац Хајро Бешић изводио из строја трогодишњу Љиљану Вујадиновић и, стављајући јој нож под грло, претио њеном оцу Радомиру да ће заклати девојчицу. Сам Радомир је и физички мучен, а од последица нечовечног третмана преминуо је убрзо након размене.

Остали су имали више среће јер су били потребни Орићу и Мустафићу за размену, па су премештени у зграду "Пилићарник" у Горњим Поточарима, преуређену у логор. Према сведочењима двојице заточеника, једног дана испред логора доведен је Божидар Ковачић (53), учитељ родом из братуначког села Тегари: "Испред логора Ковачић је био испитиван и тучен, а затим је уведен у једну од просторија у ‘Пилићарнику’ одакле су се ускоро зачули његови јауци. Након тога јауци су утихнули", испричао је један од заточеника. Тада или нешто касније Божидар Ковачић је убијен, а његово тело до данас није пронађено. Има озбиљних назнака да је и у тај "нестанак" упућен Насер Орић. "Док сам боравио у затвору у Сребреници Насер Орић је једном приликом дошао и упитао ме да ли знам Божидара Ковачића, учитеља из Факовића, а онда ми рекао да се Божидар обесио о кваку врата затвора у Сребреници", сведочио је Славољуб Жикић (57), један од заточеника. Жикић је и сам у више наврата тешко претучен, а био је сведок и тортуре над још неколико заточеника. Међу онима који су га мучили и тукли, Жикић је препознао и Сабахудина Омеровића, који је данас запослен у Јединици ДГС-а БиХ у Сребреници.

Ништа боље нису прошли ни заточеници у згради Основног суда у Сребреници. Након што је десет мештана села Међа заробљено приликом напада на то село, најпре су их затворили у једну кућу у муслиманском селу Гребен. Месец дана касније Неџад Бектић одводи у Сребреницу заточенике Даницу, Милеву, Анђу, Љубицу, Петра и Цвијетина Гагића, те још четири мушкарца. Сви они били су заједно затворени више од два месеца у истој просторији величине два и по са два метра, без основних хигијенских услова. "У просторији није било лежаја, па смо спавали на поду без покривача. Подвргнути смо били физичком злостављању и нехуманим поступцима стражара, односно других лица уз помоћ стражара. У просторију је долазио лично и Насер Орић и Зулфо Турсуновић, а један од стражара био је Нурија Ђозић. Турсуновић је у логору физички злостављао и тукао Велимира Симеуновића, старца од 71 године, као и Петра и Цвијетина Гагића. Љубицу Гагић је једном приликом ухватио за косу и њеном главом ударао у зид затворске просторије, услед чега је задобила повреде на глави које су крвариле. Након физичког злостављања у логору Љубица је извршила самоубиство, тако што је из своје торбе извадила есенцију и попила. Наступиле су тешке телесне повреде у организму, по њеном лицу и по грудима, па смо ми остали заточеници од стражара тражили да јој се укаже лекарска помоћ. Али, никаква помоћ није дата, услед чега је Љубица Гагић наочиглед свих присутних преминула у нашој просторији. Сутрадан су дошли стражари и рекли да по наредби команде носе Љубичино тело да га сахране на Градском гробљу у Сребреници", описао је током истраге стравичне догађаје један од заточеника.



Силовања и батињања

У зони непосредне одговорности ТО Церска у месту Роваши основан је импровизовани логор. Била је то, према опису преживелих заточеника, обична штала од бетонских блокова прилагођена за затварање људи. У логору је од последица батинања умро Душан Честић (55) из села Корјен код Шековића . У штали су били још заточени Радо Пејић (46) из Гобеља код Власенице, Бранко Секулић (25) из Дубочког код Милића који је заробљен као рањеник, те Јаков Ђокић (20) из Калабача код Шековића, као и малолетни Драган Илић (17) из Вукшића код Милића и тридесетшестогодишња А.О. из околине Зворника.

Та жена је већ прошла пакао логора који су држали припадници муслиманске ТО Бајрићи у истоименом селу код Зворника. Реч је, заправо о подруму једне приватне куће која се налазила недалеко од команде ТО Бајрићи. А.О. је ту била заточена од 18. септембра до 4. октобра 1992., а за то време била је силована више пута, чак и упркос томе што је команди ТО Бајрићи било познато да је у трећем месецу трудноће. За силовање ове Српкиње директно се сумњичи Адем Костјеревац из зворничког села Јошаница, који данас има 45 година и стално је настањен у једном граду у САД. Услед силовања, А.О. је имала побачај а приликом њега није јој пружена медицинска помоћ, иако је имала јако крварење. Крварење је зауставила тек уз помоћ неких крпа које јој је донела једна мештанка муслиманка. Њу је у логору често испитивао Џевад Демировић звани Гумени. За време једног испитивања Демировић је ударао њеном главом о дрвено коље због чега је задобила више повреда у пределу главе. Са том женом у логору једно време био је заточен и Ненад Лукић (30) из села Рашево: "Доведен је са рукама завезаним жицом, у цивилном оделу и без обуће на ногама, након што су га заробили припадници ТО Церска. У том затвору провео је два дана а онда су га три војника ТО Церска са упереним пушкама извели и у непосредној близини тукли. Слушала сам његове јауке све док нису утихнули негде око поноћи. Питала сам стражара шта је било са Ненадом Лукићем, а стражар је одговорио да је он завршио и при том почео да повраћа вероватно од призора који је видео", сведочила је А.О.

Крај њеним мукама није се назирао ни када је 10. октобра пребачена у логор у Ровашима. Према сведочењима преживелих заточеника, ту жену је један од стражара једном приликом ошамарио и ударио ногом у стомак услед чега је изгубила свест. "Сви заточеници су свакодневно тучени, а највише је тучен рањени Бранко Секулић, и од стражара и од других припадника муслиманске националности која су могла без проблема ући у логор. Стражар Вејиз (Мује) Бјелић касно ноћу више пута је изводио А.О. и силовао је, пријетећи јој да то не сме никоме рећи иначе ће бити ликвидирана", сведочио је један од заточеника у Ровашима. Дана 26.1.1993. из тог логора заменик команданта оружаних снага ТО Сребреница Зулфо Турсуновић преузео је петоро заточеника и са својим војницима лично их спровео у затвор-логор у згради полицијске станице Сребреница, а потом у зграду бивше ТО Сребреница иза зграде Основног суда. У наведеном логору било је још заточеника који нису имали ништа боље услове него што су постојали у Ровашима. Напротив. Према њиховом сведочењу од последица тортуре у логору у Сребреници умрли су заточеници који су ту доведени из Роваша: Јаков Ђокић, Бранко Секулић и малолетни Драган Илић. До размене у марту 1993. године преживели су само Радо Пејић и А.О.

У импровизованим логорима у Сребреници нестао је и Миломир Ђукић (21), полицајац који је рањен и заробљен у нападу Орићевих јединица на Кравицу на Божић. Према више сведочанстава, Ђукић је прво лечен у болници у Сребреници, а затим је затворен у један од логора али му се убрзо изгубио сваки траг. Штавише, током 1993. породица тог младића ступила је у контакт радио-везом са Насером Орићем тражећи размену, али, упркос Орићевој потврди да је Миломир Ђукић заробљен, до размене никада није дошло. Његови сапатници у сребреничким затворима уверени су да је младић одведен из логора и убијен.

На истим местима биле су заточене и заробљене жене и мушкарци са подручја Скелана. Стана Митровић (17) из Кушића, Миленија Митровић (43) из Жабоквица, Илија Ивановић (31) из Костоломаца и Милија Обрадовић (61) преживели су психичку и физичку тортуру. Старац Богдан Живановић (63) из Скелана умро је у логору од последица батињања, а његово тело до данас није пронађено. Ништа боље није прошао ни 66-годишњи Стојан Крсмановић из Реповца код Братунца. Тај несрећни човек оштећеног слуха крајем јула 1993. буквално је залутао на подручје под контролом ТО Сребреница. Чим је Стојан заробљен одмах је и претучен а потом пребачен у сребреничку болницу. Међутим, само два дана касније, тачније 27. јула у три часа изјутра убијен је хицем из пиштоља док је лежао у болничком кревету. Према исказима сведока, за то убиство директно се сумњичи припадник ТО Сребреница Емир Халиловић.



Перспективе истраге

Судећи по досадашњем току истраге за ратне злочине над Србима на подручју регије Бирач, до краја ове године у Окружном тужилаштву у Бијељини могле би бити подигнуте једна или две оптужнице против припадника муслиманских војно-полицијских снага у Сребреници. Према незваничним сазнањима `Новог Репортера`, први међу кандидатима за оптужење је Зулфо Турсуновић, заменик команданта Штаба оружаних снага у Сребреници Насера Орића. Следећи на листи кандидата за оптужење су Хакија Мехољић, Сафет Омеровић Миш и Неџад Бектић, а иза њих следи дуги низ њихових командира и војника од којих су само неки поменути у овом серијалу "НР". Да ли ће доћи до оптужења Насера Орића и пред органима у БиХ, за сада је тешко говорити. То ће, пре свега, зависити од способности и спремности домаћих тужилаца да се ухвате у коштац са "сакатом" хашком оптужницом против Орића.



Узрок и последица

У јулу 1995. године као реакцију на бројне злочине над Србима генерал Ратко Младић наредио је ослобађање Сребренице. Без дотадашње заштите УН, муслимански злочинци разбежали су се по шумама око града. Свесни својих злочина  нису смели да чекају Србе у граду где су остали само цивили.

Српска војска гонила је терористе од којих су многи погинули у борбама. Један број убица је нажалост успео да се домогне територије под контролом Алије Изедбеговића. Највећи број муслимана погинулих током операције ослобађњења Сребренице погинуо је у борбама током пробоја, један мањи број је стрељан после заробљавања као одмазду за монструозне злочине који су починили муслимани над Србима. Том приликом неспорно се догодио злочин над ратним заробљеницима.

Догађаји из јула 1995. године директна су последица геноцида који су муслимани под командом Насера Орића вршили над Србима током рата. Ово је неко морао да изговори: Да није било злочина Орићевих монструма над Србима данас не би постојало муслиманско гробље у Поточарима!


(Правда)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #81 послато: Август 13, 2015, 23:13:33 »

КРВАВИ РАФАЛ ШИПТАРА ОДУЗЕО ИМ ЈЕ ЖИВОТ:
 Овако су шиптарски терористи убили српску децу


И после 12 година нема одговора на питање ко је рафалом прекинуо детињство деце која су се купала на Бистрици, 500 метара од центра села Гораждевца код Пећи у регији коју си обезбеђивали италијански војници Кфора.


Да ли су српске жртве мање важне? (Фото: Принтскрин Танјуг)



У време наводног мира и у присуству више хиљада наоружаних војника Кфора и бројних међународних полицајаца албански екстремисти су рафалом из аутоматског оружја 13. августа 2003.године пуцајући на осамдесетак дечака и девојчица која су се купала на Бистрици убили Пантелију Дакића (12) и Ивана Јововића (19) и тешко ранили Марка Богићевића (12), Драгану Србљак (13), Богдана Букумирића (14) и Ђорђа Угреновића (20).


За овај монструозни злочин нико није одговарао.



Заменик портпарола канцеларије Тужилаштва у Пећи Екрем Љутфиу је рекао да је "наведени предмет био у надлежности тужиоца Еулекса Аленке Рразингер и да је тужилац 9. фебруара 2011.године одбацио кривичну пријаву због недостатка доказа".

Родитеље деце страдале у овом незапамћеном злочину су "после дугогодишњег мучења по судовима и преузимања случаја од Унмик-а, позвали надлежни из Еулекса" крајем децембра 2010. када им је речено да "Еулекс не може да води истрагу јер нема довољно аргумената".



Милисав Дакић отац убијеног Пантелије Дакића, тврди да је на "основу података којим се располаже, а и према његовим личним сазнањима убица идентификован, али да сви ћуте укључујући и нашу државу".

– Када нас је Еулекс позвао како би нас обавестио да се услед недостатка доказа прекида истрага, тражио сам предмет који је датумски обухватао 4 године, неких хиљаду страница, изјава, обдукцијских налаза, све сам то прегледао и пронашао да је једно лице ухапшено, на основу лажних изјава које је давало, међу тим папирима је било изјаве наше полиције која такође упућује на исто лице. Али сви ћуте, тада Унмик, сада Еулекс као и наша држава. Госпођа која је затворила случај из Еулекса ме је упутила на косовске институције, где су ми рекли да они ништа не могу да ураде, Еулекс је тај на основу чијег евентуалног откривања убице, они могу да делују – рекао је Дакић који сматра да је и "немар наше државе и незаинтересованост за овај случај допринео одлуци Еулекса".



Према речима Сенке Јововић, мајке убијеног Ивана Јововића Еулекс је родитељима саветовао да уколико имају средства сами наставе истрагу, да ангажују адвоката.

– Врана врани очи не вади. Они су одмах знали ко је то урадио, али неће да кажу, свих ових година нас нису обавеставали о напретку истраге или било чему, само су нас позвали да кажу да је истрага обустављена, нико нам није ни понудио помоћ ни помогао чак ни у правном смислу – рекла је за Сенка.

Еулексов тужилац је званично обуставио истрагу убиства деце у Гораждевцу 25.децембра 2010.године "јер полицијска истрага није довела ни до каквих резултата или могућих осумњичених".



Родитељима је саопштено да "Еулекс не може да води истрагу јер нема довољно аргумената" као и то да "свака званично обустављена истрага у сваком тренутку може бити поново отворена уколико се тужиоцу на располагање ставе нове информације које би потенцијално могле да истрагу покрену напред".

Данас ће се парастосом у Цркви рођења Пресвете Богородице који ће служити епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски и локални свештеник Ненад Наспалић и поменом на локалним гробљима обележити 12 година од убиства Пантелије и Ивана.

Како је саопштено из Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, парастосу и помену присуствоваће заменици директора Канцеларије Жељко Јовић и Душан Козарев.


(Правда)



***



Годишњица убиства српске деце која су се купала на реци Бистрици крај Гораждевца,
 морала би да буде обележавана широм Србије,
али за ових 12 година то ни једном није био случај.
 Србија данас тражи правду за шиптарску браћу Битићи,
терористе какви су и ову децу убијали!






































(КМНовине)





Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #82 послато: Мај 21, 2016, 03:58:25 »

ГОДИШЊИЦА СТРАДАЊА БАЊАЛУЧКИХ БЕБА:
 На души носе 12 белега


У БАЊАЛУЦИ су обележене 24 године од страдања 12 бањалучких беба. Свечано, поносно, али разочарани у правду, породице и представници институција Републике Српске поклонили су се најмлађим херојима Српске. Венци и сузе су се смењивали над спомеником "Живот" у центру Бањалуке, који стоји поносно као подсетник на страдале бебе, али и сву децу која су изгубила живот у протеклом рату.


Присетили су се окупљени и 13. бебе Слађане Кобас која је као "тринаеста звездица" умрла 2005. године. Присетили су се окупљени и Марка Мрдаковића, "четрнаесте зведице", који данас живи са тешким физичким и менталним оштећењима.

- Наша деца би ових дана славила 24. рођендан. Неки би били вероватно доктори, адвокати, спортисти, али судбина је била окрутна према њима - каже за "Новости" Жељка Тубић, једна од мајки настрадалих беба.

- Никада се нећемо помирити да за овај стравичан злочин нико није кажњен, нити је сносио одговорност. Очекујемо и да ће кад-тад бити могуће поднети тужбу против Савета безбедности УН, јер су они увели санкције и због њих у бањалучку болницу није могао бити допремљен кисеоник за нашу децу у мају 1992. И због њих су наша деца умирала, једно по једно у наредним данима - каже Жељка, која је и секретар Удружења "12 беба".

Према њеним речима, захвална је Републици Српској, јер је 22. мај сврстан у значајне датуме историје Републике Српске и поручује да није добро што се овај датум помиње само једном годишње.

- Требало би бар у мају и јуну, кад се трагедија одигравала, да наставници организују да ђаци пишу саставе о тој теми, да забележе своја запажања о томе - сматра Тубићева и додаје да можда ова трагедија неће бити забележена у уџбеницима, али треба да буде запамћена, како се не би поновила нигде у свету.

Председник Републике Српске Милорад Додик најавио је да ће следеће године, на дан кад је умрла прва од 12 бањалучких беба, у свим школама у Српској један школски час бити посвећен том страдању.


- Као друштво имамо ту одговорност - рекао је Додик и нагласио да се сећању на овај догађај мора приступити на посебно осетљив начин, да то не буде само дан окупљања пред спомеником, већ да младе генерације сазнају о страшним данима за цели један народ.



КОРИДОР ЖИВОТА

ШЕСТ дечака и шест девојчица, прерано рођених, који су били смештени на одељењу интензивне неге бањалучког породилишта умрло је од 22. маја до 19. јуна 1992. због недостатка кисеоника у инкубаторима. Иако је кисеоник био спреман да се допреми из Београда авионом, Савет безбедности УН забранио је летове над територијом БиХ, уз претњу да ће сви авиони бити оборени.

Смрт беба у Бањалуци био је један од главних повода за акцију Војске Републике Српске познату као "Коридор живота", која је спроведена у лето 1992. године. У тој акцији у року од десетак дана преко Посавине омогућена је веза Бањалуке са Србијом.


ПОЈ СЛАВУЈА

ТУБИЋЕВА наглашава да чувању од заборава ове историјске трагедије доприноси и документарни филм снимљен у продукцији Радио-телевизије Републике Српске "Дах живота".

- Овај филм, заједно са књигом Радомира Радовића "Пој славуја", јесте документ, који доприноси сећању на овај догађај - наводи Тубићева.

(С.Мишљеновић, вечерње НОВОСТИ)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #83 послато: Август 05, 2016, 15:30:14 »

Дан када је Хрватска протерала Србе


Годишњицу хрватске војно-полицијске акције `Олује` Србија другу годину заредом обележава као Дан сећања на све прогнане и убијене Србе.


И док се овде у тишини тугује, Хрватска дан када је у својој држави готово потпуно очистила територије на којој су Срби вековима живели слави као Дан победе, Дан домовинске захвалности и Дан бранитеља.

Ова годишњица још је тежа, будући да се потоњим збивањима у Хрватској и изјавама њених званичника, прогнаним Србима шаље порука да им повратка нема, а онима малобројним који су тамо остали да су непожељни.

...

Удружење Срба из Хрватске саопштило је да се од завршетка рата, иако се на изборима у Хрватској мењала власт, однос према Србима није променио. Констатовано је и да Срби у Хрватској у последњих 20 година спадају у најугроженије националне мањине на свету.

Операција `Олуја` почела је у зору 4. августа и трајала до 9. августа 1995. године. Била је то добро испланирана акција протеривања целокупног српског становништва. Српски народ није стигао да покупи ни најосновније ствари, гледало се само како да се спасе жива глава, а и то је било тешко, јер су колоне уплашених људи, које су бежале пред војском, на путу спаса, бомбардовали хрватски авиони.

Око  2.000 људи, цивила, погинуло је у овим колонама. Хрватска овакву акцију слави као "бриљантну војно-полицијску акцију", иако сви релевантни подаци и документа, и на српској и на хрватској страни, јасно сведоче да је реч о ратном злочину и удруженом злочиначком подухвату, како је то у оптужници квалификовао Хашки трибунал.

Србима није имао ко да помогне, мада је подручје на коме је изведена „Олуја” било под заштитом Уједињених нација. Одлука о нападу на северну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, односно на Републику Српску Крајину, донета је на острву Бриони на предлог тадашњег команданта сектора југ хрватских оружаних снага генерала Анте Готовине.

Готовина је пред хашким судом прво осуђен због злочина у `Олуји` на 24 године затвора, али је потом потпуно ослобођен. На том састанку хрватски председник Фрањо Туђман је јасно дефинисао циљ `Олује`, поручивши да треба нанети "такве ударце Србима да практично нестану с ових простора".

Циљ који је Туђман поставио практично је и остварен. Према доступним подацима, у `Олуји` је учествовало 150.000 војника Хрватске војске и 25.000 војника Армије БиХ, што је укупно 175.000 војника наспрам 27.000 војника Војске РСК.

Осим модерног наоружања, Хрватска војска је имала свеобухватну помоћ САД и НАТО-а, Срби су рачунали на помоћ Србије и Републике Српске, али је она изостала. Нису имали никакве шансе да се одбране. Тако су кренуле колоне људи према Републици Српској и Србији. На том путу многи су остали, покошени бомбама и рафалима.

Цитат


Веритас: На евиденцији несталих – 837 особа

Ни данас нема сасвим прецизних података о жртвама `Олује`. Документационо-информативни центар Веритас саопштио је да се у евиденцији ове организације налазе имена 1.856 погинулих и несталих Срба током и после акције, од чега је до сада расветљена судбина 1.019 особа. На евиденцији несталих води се још 837 особа, од чега 613 цивила, међу којима је 308 жена. Хрватски Хелсиншки одбор за људска права тврди да је током ове акције погинуло укупно 677 цивила. Различите су и процене колико је Срба прогнано и оне се крећу од 220.000 до 340.000.

(Аутор: Мирјана Чекеревац, Политика)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #84 послато: Октобар 06, 2016, 19:57:45 »

У Сиску, у суботу, сећање на убијену децу Козаре





Српско народно вијеће и Вијеће српске националне мањине Сиска у суботу на Дечјем гробљу у Сиску организују Дан сећања на жртве јединог концентрационог логора за децу у Другом светском рату.

У овом логору је од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. било заточено 6.693 малишана, Срба са Козаре, Баније, Кордуна и Славоније. Према непотпуним подацима ту је страдало око 2.000 деце.

Усташко-немачки логор у Сиску основан је по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено звао Прихватилиште за децу избеглица. Логор је основан под покровитељством Женске лозе усташког покрета и Усташке наџорне службе, а налазио се у неколико објеката у граду.

Деца, чак и она стара само неколико месеци, у неусловним зградама су углавном лежала само на танком слоју сламе без покривача.

У Теслићевој стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се општи сабирни логор за мушкарце, жене и децу. Тамо је током августа и септембра 1942. од родитеља, који су одабирани за присилни рад у Немачкој, одузето 3.971 дете.


И поред неколико људи добре воље који су покушали да спасу што више малишана, попут Диане Будисављевић, Јана Коха, Вере Лукетић, Драгице Хабазин, Љубице и Вере Бецић, др Камила Бреслера, Анте Думбовића, деца из овог логора су свакодневно умирала.

На споменику на дечјем гробљу стоји податак да је на том месту сахрањено око 2.000 деце, али због изостанка било каквог систематског истраживања после завршетка Другог светског рата, није могуће са сигурношћу утврдити ни приближно тачан број умрлих.


***

Лака им земља! Мали анђели!

Сви смо изгледа и њих ЗАБОРАВИЛИ!!!





« Последња измена: Фебруар 17, 2017, 02:32:34 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #85 послато: Фебруар 17, 2017, 02:42:39 »

Годишњица трагедије аутобуса код Подујева:
 За 12 мртвих Срба без правде већ 16 година




ПАРАСТОСОМ у Цркви Свете Петке у Лапљем Селу у четвртак је обележено 16 година од минирања аутобуса "Ниш-експреса" у Ливадицама код Подујева, када је погинуло 12, а повређено 43 Срба. Злочин, један од најтежих по доласку међународне заједнице на КиМ, догодио се када је први од шест аутобуса са расељеним Србима у пратњи Кфора, кренувши на задушнице, нагазио на експлозив постављен у пропусту испод пута.



Гордана Ђорић, једна од преживелих путница из аутобуса, нам је рекла да никад неће заборавити породицу која је седела одмах иза возача: са мајком Снежаном (27) и оцем Небојшом (29) био је и двогодишњи Данило, који је освојио симпатије свих путника. Сви су настрадали.

- Чињеница да 16 година међународне организације и привремене институције самоуправе у Приштини нису у стању да пронађу и казне налогодавце и извршиоце напада на аутобус "Ниш-експреса" код Подујева обесмишљава сваку причy о владавини права и демократије на Косову и Метохији - наводи се у саопштењу Канцеларије за КиМ.

(Д.З.)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #86 послато: Март 17, 2017, 04:12:20 »

ТРИНАЕСТ ГОДИНА ОД ПРОГОНА СРБА СA КИМ:
Протерано око 4.000 људи, запаљено више од 30 верских објеката

Данас се навршава 13 година од мартовског насиља над Србима на Косову и Метохији када су Шиптари протерали нешто више од четири хиљада Срба из својих кућа и запалили преко тридесет верских објеката


Црква светог Николе у Приштини после мартовског погрома,фото И.Маринковић


У таласу насиља на КИМ тада је убијено 19 особа, од којих осам Срба, док је 11 Шиптара страдало у обрачуну с припадницима међународних снага безбедности.

Повређено је најмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Шиптарима штитећи Србе и њихову имовину.

Порушено је око 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Према подацима Епархије рашко-призренске СПЦ, из априла 2004, укупан број уништених црквених зграда је био близу 100.

Међународни тужиоци и судије на Косову и Метохији процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месеца до 16 година.

Током мартовских нереда на Косову и Метохији протерано је 4.012 Срба, а већина њих се до данас није вратила у своје домове.

Повод или изговор за погром била је кампања шиптарских медија у којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар групу дечака Шиптара из села Чабар код Зубин Потока од којих се један утопио у реци, што није било тачно.

Са изложбе Памти и подсећај, фото Д.Дозет

Истрага УНМИК полиције утврдила је да су оптужбе биле лажне. Мартовске догађаје на КиМ осудили су Савет безбедности УН, као и Европска унија, а Парламентарна скупштина Савета Европе је 29. априла 2004. донела резолуцију.

Тринаеста годишњица од мартовског погрома биће обележена у петак, у Косовској Митровици полагањем венаца и одавањем поште страдалима на Косову и Метохији 17. и 18. марта 2004. године.

Са изложбе Памти и подсећај, фото Д.Дозет

"Мартовски погром је догађај који не смемо да заборавимо, а наша обавеза је да се са великим пијететом сетимо свих палих жртава, а обележавање истог треба да упозори да се овај догађај не сме поновити," саопштено је из привремног органа општине Косовска Митровица.

фото Танјуг/Боки

Полагање венаца на спомен плоче Боривоја Спасојевића и Јане Тучев, који су у Косовској Митровици страдали за време мартовског погрома над Србима пре 13 година биће обављено, а венци ће бити положени и на "Споменик истине" у близини главног ибарског моста у овом граду.

Венце ће, како је најављено, положити чланови породица настрадалих, председник Привременог органа општине Косовска Митровица Александар Спирић и представници општинске управе.

У великој сали Дома културе у Грачаници  ће бити одржана Академија посвећена 17. марту 2004. године под називом "Да се не заборави" у организацији Удружења породица косметских страдалника.

(Танјуг)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #87 послато: Август 04, 2017, 19:09:31 »

22 ГОДИНЕ ОД ПРОГОНА СРБА Жртве "Олује" незаборављене






Низ скупова поводом 22 године од прогона Срба из Хрватске. Обележавање Дана сећања у Новом Саду


СРБИЈА и Република Српска присетиће се данас прогона српског народа из Хрватске у августу 1995. На дан када су пре тачно 22 године пристигле прве колоне Крајишника, у новосадском несељу Ветерник биће одржана државна манифестација обележавања Дана сећања на страдале и прогнане Србе.

Помен жртвама "Олује", који ће служити патријарх српски Иринеј са архијерејима, биће одржан у 20 часова на терену ФК Ветерник, а обележавању Дана сећања присуствоваће председници Србије и РС Александар Вучић и Милорад Додик. Комеморативној церемонији претходиће састанак шефа државе с представницима Срба из региона.

Састанку ће поред председника Вучића и Додика присуствовати патријарх Иринеј, председница Владе Ана Брнабић, покрајински премијер Игор Мировић, министри...

- Дан сећања се обележава у Новом Саду, јер је то град који је примио велики број прогнаника из Крајине који су се ту трајно населили. Насеље Ветерник тако је постало симбол страдања српског народа у Хрватској, али и његовог новог почетка у Србији - кажу у Министарству за рад, борачка и социјална питања које је организатор Дана сећања.

Помен жртвама хрватске војно-полицијске акције "Олуја" одржаће се, по дугогодишњој традицији, сутра у Цркви Светог Марка у Београду као и у другим градовима Србије. Парастоси ће бити служени широм Републике Српске, а Митрополија црногорско-приморска са српским удружењима осмислила је пригодан програм у више градова Црне Горе.

Како се прецизира у саопштењу Комесаријата за избеглице и миграције - током "Олује" је из својих домова протерано више од 200.000 крајишких Срба, а живот је изгубило, или се води као нестало, више од 2.000 људи.

- Повратак Срба у Крајину је спорадичан, а Хрватска чини све да се он никад и не деси, непрестано стварајући тензије и распирујући национализам - наводе у Комесаријату.

Идеја државног обележавања годишњице "Олује" је сећање на акцију хрватске војске и полиције, уз прећутну сагласност међународне заједнице, када је за свега неколико дана са својих огњишта протерано више од четврт милиона људи. На тај начин готово потпуно етнички су очишћене северна Далмација, Лика, Банија и Кордун.



БЕЗ ПРЕСУДА ЗА ЗЛОЧИНЕ

ОД заврштка рата у Хрватској прошле су 22 године, али нема спремности да се казне они који су чинили злочине против Срба - подсећају у Коалицији удружења избеглица.

- Иако се Хрватска обавезала уговором о приступању ЕУ новембра 2011. да ће процесуирати све ратне злочине пуних пет година на том плану се није десило ништа - наводи Миодраг Линта.

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=nMM33VhN-ss" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=nMM33VhN-ss</a>



Цитат
РУЖИЋ У КРАЈИНИ

МИНИСТАР државне управе и локалне самоуправе Бранко Ружић објавио је на свом твитер налогу фотографије из посете Србима у Хрватској, где поново борави на годишњицу хрватске војно-полицијске акције "Олуја". Написао је: "Свети Илија, Грачац, Велика Попина, Книнска тврђава, Срб... морају постати наша свратишта, а не стратишта. Увек разум, никада заборав".



(Р.Др, НОВОСТИ)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11758



Погледај профил
« Одговор #88 послато: Август 13, 2017, 06:13:28 »

14 година је прошло од свирепог убиства
српске деце
која су се купала на реци Бистрици крај Гораждевца



Најокрутније убиство деце у Србији:
Два дечака убијена док су се купали на реци, у њих испаљено 78 метака


Помен Ивану Јововићу (19) и Пантелији Дакићу (12), убијенимa у Гораждевцу 13. августа 2003. године, када су непознате особе из аутоматског оружја пуцале на децу док су се купала на Бистрици, биће служен у недељу у цркви Пресвете Богородице и на локалном гробљу.


За злочин у Гораждевцу, у коме су и тешко рањени Ђорђе Угреновић (20), Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13) још нико није одговарао, а Еулекс је услед недостатака доказа затворио истрагу коју је по доласку на Косово преузео од УНМИК.



Парастос ће бити служен од 11.00 у гораждевачкој цркви, а присустоваће и директор Канцеларије Марко Ђурић који ће положити венац на споменик страдалој деци.



Родитељи убијене деце разочарани су што починиоци тог злочина још нису изведени пред лице правде, иако су, како тврде, познати.


Председник смопроглашеног Косова Хашим Тачи положио је прошле године, први пут, цвеће на споменик убијеним дечацима, и тада је рекао да се заклиње да се никада више неће поновити такви злочини. Тачи је такође обећао да ће радити на томе да се сваки злочин расветли и казни, али и да се утврди судбина несталих.

Нападачи на српску децу која су се купала на реци 500 метара од центра села никада нису откривени упркос обећању тадашњег шефа УНМИК полиције да ће "преврнути сваки комад земље како би нашао убице", а није помогла ни награда од милион евра коју је понудио УНМИК.


УНМИК је после напада у Гораждевцу саопштио да је "непознат број људи из жбуња отворио ватру из 'калашњикова' на групу од око 50 деце и младих, већином Срба из гораждевачке енклаве".

Полиција на Косову саслушала је 75 сведока, међу којима су била и рањена деца. Претресла је 100 кућа. Очеви убијених дечака тврде да се зна ко је пуцао на Ивана и Пантелију и из године у годину понављају да су то рекли и Кфору.

- Није ово обичан злочин, ја разумем да може неко неког да убије, да киднапује, али да пуцаш у 100 голе деце, са 78 метака у два рафала и једном појединачно, то је злочин над злочинима - каже отац убијеног Пантелије Дакића.

Убиство деце осудили су домаћи и страни званичници, а тим поводом одржана је и хитна седница Савета безбедности УН.

У Гораждевцу данас живи око 700 Срба, што је трећина њиховог броја од пре 1999. године.


Убиство у Гораждевцу, спада у један од четири највећа злочина над Србима од доласка међународне мисије на Косово.

Убице су остале некажњене!

сахрана





Пре две године, у серији напада на повратнике у Клини и инцидената у Гораждевцу непознате особе бациле су молотовљев коктел на спомен облежје српским жртвама рата и деци страдалој на Бистрици.

Тада је једино реаговала Епархија рашко призренска која је оценила да је рушењем споменика нанет додатни бол породицама које су изгубиле ближње током рата као и у масакру на Бистрици.

Крајем 2015. године непознате особе пуцале су на споменик и додатно га оштетиле. Канцеларија за Косово и Метохију је након тога у фебруару обновила споменик.

(СрбијаДанас)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Странице: 1 [2]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!