forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Децембар 12, 2018, 18:59:23


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Спас је улагање у село  (Прочитано 12596 пута)
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« послато: Јун 16, 2012, 01:47:19 »

Спас је улагање у село

Србија је у прошлости била типична сеоска држава, чији су се становници углавном бавили сточарством и земљорадњом. Последњих деценија, како се смањивао укупан број становника, испоставило се да се то углавном дешавало на уштрб села. Од 4.512 села у Србији, чак 700 је на издисају, речено је у Београду на скупу о депопулацији села.



Србија је сваке године у односу на претходну у последњој деценији, у просеку, имала мање 20.000 становника, а подаци говоре да први пут од кад се ради попис становништва, више људи живи у граду него на селу. На конференцији у организацији Француско-српске привредне коморе истакнуто је да су највећи проблеми села одлив младог становништава, просечна старост од преко 60 година, недостатак добрих путева и комуналне инфраструктуре, економска неразвијеност и низ других проблема. Због тога треба дефинисати стратегију развоја села, како би се искористили сви распложиви ресурси и развиле руралне средине. Могућност економског просперитета можда би вратила младе на село, или их бар зауставила у одласку, навели су учесници.

У око 60 одсто села изражен је одлив становништва у градове, 70 одсто људи који живе на селу је без професионалног опредељења, једна петина сеоске деце не уписује основну школу, запосленост становништва је мала, посебно у јужној и источној Србији, изнели су студенти који су на конкурсу, у организацији Француско-српске привредне коморе, представили своје радове на тему "Село-град, да ли економски развој неминовно повлачи депопулацију села?"

Студенти су у радовима нагласили да због развоја урбаних средина није неминовно нестајање и депопулација села и предложили низ решења за развој сеоских средина. Међу понуђеним решењима су улагање у развој пољопривреде, посебно производљу органске хране, развој прехрамбене индустрије и занатства, бављење енергетском ефикасношћу и обновљивим изворима енергије, као и развој сеоског туризма и оснивање образовних и културних центара на селима.

Остаје очекивање да ће студентске предлоге неко послушати и применити, јер они управо назначавају смернице развоја који су и најлогичнији пут ка изласку Србије из кризе. Упозорења стижу са свих страна, па се стиче утисак да се и свест лагано мења и становници Србије схватају да „градске државе“ не могу бити просперитетне, ако немају изразито јаку индустрију. А Србија је нема.

(Мирјана Николић)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #1 послато: Јун 16, 2012, 01:54:28 »

Село решава проблем незапослености

Цитат
Проф. др Миладин Шеварлић, шеф Катедре за економику пољопривреде на београдском Пољопривредном факултету, каже да би с обзиром на могућност пласмана пољопривредних производа, село могло да запосли велики број младих.

- Када би незапослени који желе да се врате на село добијали по 10.000 евра, колико добијају страни инвеститори када отворе радно место у Србији, село би процветало - каже Шеварлић. - Када би млади брачни пар добио 20.000 евра могао би да покрене посао који би обезбедио егзистенцију не само његовој породици...

Млади који одлуче да се врате на село, додаје Шеварлић, не би требало да се окрећу ратарству, јер оно тражи велике поседе и механизацију.

- Решење је у интензивној воћарској или повртарској производњи, у градњи пластеника, у сакупљању, па и гајењу лековитог биља или органских производа који су изузетно цењени - наводи Шеварлић.

ИТАЛИЈА ПРОФИТИРА

Органске производе из Србије, напомиње Шеварлић, највише откупљују Италијани. Они их, после увоза, класирају, пакују и продају знатно скупље, као свој производ. - Потребан је само мали корак да и ми почнемо да пакујемо производе и тако дођемо до зараде - каже Шеварлић.

(Алексинац нет)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #2 послато: Јун 21, 2012, 05:54:49 »

За 100.000 евра може да се купи војвођанско село



Бранислав Гулан: Уколико се не промени ставка из Споразума о придруживању по којој се странцима већ од 2014. године омогућава да купују земљу у Србији, пољопривредницима прети опасност да на сопственој земљи постану надничари

Шта је уопште суверенитет хране? Има ли нечег заједничког у између "ландграббинг-а" (илити отимања земље) у Јужној Америци и код нас? Како би изгледа еколошко-органска пољопривредна алтернатива у Европи и како се прима у нашим крајевима?

Ово су само неке од тема, које су истовремено и локалне и глобалне, о којима је било речи на међународној политичко-активистичко-стручној конференцији "Ка радничко-сељачком покрету", одржаној прошлог викенда у златиборском селу Љубиш, у организацији "независне, нестраначке и самосталне радничко-сељачке организације" Покрет за слободу (www.покрет.нет) и под покровитељством фондације Роза Луксембург.

У Љубишу су се окупило тридесетак представника радничких и сељачких организација превасходно из Србије, али и из региона, Европе и Северне Америке, као и низ стручњака и професионалаца верзираних за питања села, пољопривреде, задруга, органске и еколошке пољопривреде... И после два дана интензивног програма може се рећи да је конференција успела у свом науму да мапира аутентичну радничко-сељачку сцену у Србији, као и да је позиционира унутар ширег контекста - регионалног, европског и светског.

Иако је организатор, Покрет за слободу, левичарска организација пар еxцелленце, карактер самог скупа пре би се могао назвати информативно-едукативним, него идеолошким. Већина присутних радника и сељака су "лево" више интуитивно, не толико као "класно освешћени" појединци и организације, већ пре из нужде сопственог положаја структуралне дискриминисаности и маргинализованости.

Иако су главни закључци конференције углавном веома начелне природе, из њих као да произлази да руку под руку са дефинисањем "услова опстанка" села и сељака неминовно иде и "класно буђење". Сабрани на једно место, звуче скоро као манифест: "Не треба чекати државу, време је за акцију "одоздо". Задње је време дошло да Србија дефинише стратегију за пољопривреду. Стратегија мора да се пише у "бази"; када је усвоје Влада и парламент постаје обавезујућа за све будуће министре у наредних неколико деценија. Њена дугорочност искључује деловање уредбама, од данас до сутра, што је већ дуго једина дугорочна пракса. Селу се мора омогућити перспектива, останак, повратак и долазак младих људи. Зеленашење (кроз зеленашке марже) се мора системски онемогућити. Закони о задругама и субвенционисању у пољопривреди морају да буду (бар) по угледу на ЕУ ("далеко од тога да су ти ЕУ закони идеални, али су помак од седам миља у односу на садашњи хаос"). Одложити рок за дозволу куповине земље странцима тек за време после пријема у ЕУ . Бесправно одузету задружну имовину вратити оригиналним власницима. Наставити борбу за забрану генетски модификоване хране. Подстицати младе да се баве органском, еколошком, алтернативном пољопривредом. Повезивати се, размењивати информације, борити се за сопствена права и општи интерес...“

Но, мимо свих закључака, остварених контаката и пројектованих планова за убудуће, једно од највећих достигнућа златиборског скупа јесте "превођење" у српски културни код и друштвенополитички контекст неких глобалних (сељачко-пољопривредних) појмова, концепата и феномене који су као "лингуа франца" данашње глобалне сељачке борбе.

Представљајући структуру, вредности, начин организације и деловања међународног покрета сељака Виа Кампесина (у слободном преводу значи "сељачки пут"), Женевјев Савињи из француског синдиката малих пољопривредних произвођача "Конфедерација сељака" (који је део европског огранка покрета Виа Кампесине), стално се враћала на концепт "суверенитета прехрамбеног система" (суверенитета хране) - то је већ петнаестак година кључни појам сељачке акције.

Под суверенитетом прехрамбеног система (суверенитетом хране) подразумева се производња хране првенствено за локално и национално тржиште, а мање за извоз, пошто се као главни циљ производње види смањење сиромаштва и глади, очување сеоског живота, економије и природне средине, али и коришћење ресурса на "одржив" начин. Виа Кампесина прокламује како свака земља има право да заштити своје тржиште, да поседује буџет за субвенционисање пољопривреде (које не наноси штету другим земљама), да сама одређује своју пољопривредну политику. У исто време, став да је неолиберални модел заснован на интензивном коришћењу хемикалија и производњи монокултура на огромним површинама и генетски модификованој храни неодговоран према будућим генерацијама скоро да је аксиом таквог дискурса.

Један податак који је Женевјев Савињи изнела и елаборирала посебно је "шокирао" домаће пољопривреднике, изазивајући неверицу - у Француској/ЕУ дозвољена је само 21 врста семена! За оне који користе "недозвољено" семе, следе веома оштре санкције, тако да је епилог да су француски пољопривредници изгубили способност да гаје и селектирају сопствено семе. Уз коментаре из публике како код нас, у Србији, бар семена још има, развила се интересантна дискусија о томе шта у пракси значи "демократија у пољопривреди", када моћне компаније, попут Монсанта, читавом свету намећу "апсолутну диктатуру" свог семена.

Бранислав Гулан, сарадник Привредне коморе Србије и члан одбора за село САНУ, брзопотезно је осликао суморну реалност српског села данас: 1200 села је у нестајању, 50.000 сеоских кућа је потпуно празно, за 100.000 евра може да се купи малтене читаво војвођанско село, сточни фонд је уништен, број говеда је за 41 одсто мањи него 1990. године, ове године је засејано најмање пшенице у последњих 50 година, свака четврта приватизација у пољопривреди је поништена, а све су урађене лоше, овај и прошли сазив скупштине су први у српској историји у којима нема ниједног сељака, пољопривредника... Гуланово наравоученије јесте да су у Србији у датим околностима могућа само два правца развоја - или ће села "еволуирати" у фарме у тајкунском власништву или ће бити ограничен земљишни посед и подстакнуто задругарство.

Ненад Илић из Раткова у општини Оџаци, оснивач удружења "Обруч", демонстрирао је, на основу искустава и богате документације о деветогодишњој борби против "пљачкашке приватизације пољопривредне задруге у својој општини" како изгледа механизам, или, боље рећи, ланац те операције. Илићева донкихотовска борба имала је ефекта, па је он са поприличном дозом оптимизма говорио како упркос свему није немогуће оборити пљачкашку приватизацију: "Ми смо у Раткову пронашли добитну комбинацију. Значи, позитиван исход је могућ. Треба само брзо деловати..."

Илићева прича послужила је као локална илустрација за један глобални процес који је, такође, био тема посебног конференцијског панела - отимање земље. Развојни модел заснован на експанзији и експропријацији земљишта довео је, с једне стране, до тога да крупни инвеститори остваре огромну концентрацију власништва над земљом и природним ресурсима, док се, с друге стране, локално становништво исељава и измешта уз кршење основних људских права, расте сиромаштво, друштвено раслојавање, загађење животне средине...

"Реч је о савременом облику колонизације", каже Женевјев Савињи, док Бранислав Гулан, осврћући се на исту тему, упозорава да, уколико се не промени ставка из Споразума о придруживању по којој се странцима већ од 2014. године омогућава да купују земљу у Србији, пољопривредницима прети опасност да на сопственој земљи постану надничари код странаца. "Мађарска, Румунија, Бугарска... сви су одложили то питање, нема разлога да то не учинимо и ми", сматра Гулан.

Као један од лајтмотива конференције могле би се узети опсервације Ивана Златића из Покрета за слободу. "Тајкуни веома добро користе процес придруживања Србије у ЕУ - преко утицаја на власт, окрећу прописе у своју корист... Време је да и ми, који смо на другој страни, почнемо да користимо Европу за одбрану својих права. Постоје разне алтернативне Европе, па и радничко-сељачка.

Цитат
Притисци из САД за генетски модификовану храну
"Органска пољопривреда је велика могућа предност Србије", сматра Јелена Сајић, оснивачица медијског пројекта "Моја фарма" и Центра за одрживу пољопривреду и рурални развој. "Нажалост, велики су притисци, пре свега САД, да се уведе генетски модификована храна."

(Предраг ДРАГОСАВАЦ, Данас)


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #3 послато: Јун 21, 2012, 06:02:33 »

Цитат
1200 села је у нестајању, 50.000 сеоских кућа је потпуно празно, за 100.000 евра може да се купи малтене читаво војвођанско село, сточни фонд је уништен, број говеда је за 41 одсто мањи него 1990. године, ове године је засејано најмање пшенице у последњих 50 година, свака четврта приватизација у пољопривреди је поништена, а све су урађене лоше, овај и прошли сазив скупштине су први у српској историји у којима нема ниједног сељака, пољопривредника...

Сурова реалност и тужна слика Србије!!!

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #4 послато: Јул 23, 2012, 19:25:52 »

"За четврт века нестаће четвртина села у Србији"


За 15 година 700 села у Србији ће остати без становника, а након тога за још једну деценију њих 500, оценио је члан Одбора за село Српске академије наука и уметности (САНУ) Бранислав Гулан.


"За четврт века нестаће четвртина села у Србији", казао је Гулан за агенцију Бета додајући да у Србији, без Косова и Метохије, тренутно има близу 4.600 села, а да се у 86 одсто њих бележи пад броја становништва.

Гулан је нагласио да у Србији, према статистичким подацима само у 13 села има преко 8.000 становника, а да највећи број села око 900, има од 200 до 400 становника.

"Од 100 до 200 становника има 692 села, од 400 до 600 становника 583 села, а до 50 становника има 535 села у Србији", казао је он.

Према његовим речима, у селима има 50.000 напуштених кућа, а на још 145.000 кућа у Србији пише привремено ненастањено. Гулан је додао и да је око 38 одсто сеоских домаћинстава сиромашно, док пољопривредна пензија просечно износи око 9.000 динара и њу прима 183.000 земљорадника.

Он је нагласио и да је за последњих пола века, на просторима некадашње СФРЈ из села у градове прешло око осам милиона људи, додајући да би у Европи за такав процес било потребно 120 до 150 година.

Према оценама Гулана, држава мора да помаже сељаку континуирано и системски да решава проблеме, а не сваки час да мења уредбе и тренутно да "гаси пожар".

"Уредба никада није донела дугорочни бољитак. Неопходна је дугорочна друштвена стратегија - национални план развоја сеоских подручја", казао је он.

Гулан је додао да су ревитализација и опстанак српског села превасходно у модернизацији пољопривреде која се у Србији никада није суштински одиграла, а последично и у модернизацији сеоских простора као оквира ове привредне делатности.

"Србији дугорочно треба рационализована мрежа насеља, са јасном хијерархијом између села, варошица, малих и већих градова, где ће већина становништва живети у урбанизованим целинама прилагођеним савременим људским потребама, а мањи проценат демографски виталног становништва треба да се бави модерном пољопривредом", објаснио је Гулан.

(Бета, Вести)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
moka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 859



Погледај профил
« Одговор #5 послато: Јул 31, 2012, 22:28:20 »

Pusta sela Srbije, neophodna pomoć

Beograd -- Mnoga seoska imanja u Srbiji se već godinama prodaju u bescenje. Neka se nude i za manje od 1000 evra, ali kupaca nema.


Prosečno srpsko selo odlikuju staračka domaćinstva, napuštene kuće i nerazvijena poljoprivredna proizvodnja.

Stanovnici sela, stručnjaci i zvaničnici, saglasni su da je selu potrebna pomoć.

Tako će se i ostvariti očekivanje premijera Ivice Dačića, da Srbija postane veliki izvoznik hrane i bašta Evrope.

U selima u Srbiji ima oko 50 hiljada napuštenih kuća, a još oko 150 hiljada privremeno su nenaseljene. U svakom četvrtom selu najmlađi stanovnik stariji je od 60 godina.

Mladi se teško odlučuju da ostanu i da se bave poljoprvredom.

Slaviša Slavković iz sela Pejkovac kaže da bi rešavanjem problema navodnjavanja poljoprivredna proizvodnja bila 100 odsto veća.

Da je hitno potrebna strategija razvoja sela, slažu se i u Odboru za selo Srpske akademije nauka i umetnosti. Osim što bi novom agrarnom politikom trebalo rešiti problem usitnjenih parcela, navodnjavanja i odvodnjavanja, kažu, treba podsticati i udruživanje poljoprivrednika.

Da agrarni budžet treba da bude veći, stara je priča. Ipak, iz Vlade poručuju da posle rebalansa ne treba očekivati više novca, već tek od naredne godine.

Prvog dana po preuzimanju dužnosti, ministar poljoprivrede obećava da će raditi na oživljavanju i razvoju sela, svestan da motivisati ljude da tamo ostanu neće biti lak posao.

Ministar Goran Knežević rekao je za RTS da ljudi koji žive na selu treba da imaju uslove života slične onima u gradu i imaju dostupne vrtiće, zdravstvenu zaštitu i pozorište.

Ministar poljoprivrede najavljuje da će do decembra biti donet zakon, a ne uredbe o podsticajima u poljoprivredi, kako bi proizvođači mogli da planiraju proizvodnju.

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2012&mm=07&dd=31&nav_id=631021
Хоће ли овај министар бити бољи од оног Петровића? Ако су ово мере које требају селу, нестаће још неко село.
Сачувана

Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #6 послато: Август 06, 2012, 02:16:30 »

Ево, које "мере" предлаже новопечени министар пољопривреде,

Цитат
Ministar Goran Knežević rekao je za RTS da ljudi koji žive na selu treba da imaju uslove života slične onima u gradu i imaju dostupne vrtiće, zdravstvenu zaštitu i pozorište.
http://forum.svisrbisveta.org/index.php?topic=1925.msg17258#msg17258



Замислимо сада да се код ових људи на Пештеру, који живе овако како живе, појави министар пољопривреде  и каже им како ће да им сагради позориште или дечије вртиће, ето да би имали сличне УСЛОВЕ онима у граду,
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 685


Zeka


Погледај профил
« Одговор #7 послато: Август 11, 2012, 09:14:58 »

Цитат
Цитат
Ministar Goran Knežević rekao je za RTS da ljudi koji žive na selu treba da imaju uslove života slične onima u gradu i imaju dostupne vrtiće, zdravstvenu zaštitu i pozorište.
http://forum.svisrbisveta.org/index.php?topic=1925.msg17258#msg17258



Замислимо сада да се код ових људи на Пештеру, који живе овако како живе, појави министар пољопривреде  и каже им како ће да им сагради позориште или дечије вртиће, ето да би имали сличне УСЛОВЕ онима у граду,

Ја сам мислио да је овај Кнежевић озбиљан човек.
Смејурија.
Паркирао Милисав Шаруљу испред позоришта па ће да је помузе после 2 чина.


Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #8 послато: Август 17, 2012, 00:49:21 »

Цитат
Цитат
Ministar Goran Knežević rekao je za RTS da ljudi koji žive na selu treba da imaju uslove života slične onima u gradu i imaju dostupne vrtiće, zdravstvenu zaštitu i pozorište.
http://forum.svisrbisveta.org/index.php?topic=1925.msg17258#msg17258



Замислимо сада да се код ових људи на Пештеру, који живе овако како живе, појави министар пољопривреде  и каже им како ће да им сагради позориште или дечије вртиће, ето да би имали сличне УСЛОВЕ онима у граду,

Ја сам мислио да је овај Кнежевић озбиљан човек.
Смејурија.
Паркирао Милисав Шаруљу испред позоришта па ће да је помузе после 2 чина.





 Cheesy Тако би то изгледало.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #9 послато: Август 17, 2012, 01:21:45 »

Цитат
Није домаћин онај који продаје него онај који ствара -

Праве речи за ситуацију у Србији!!!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #10 послато: Август 23, 2012, 06:06:59 »

Запарложена села : Момци пијанче, девојке у кафићу


За српско село, посебно оно на југу Србије, нема опоравка нити будућности, убеђени су сви. Драган Стојиљковић из Ранутовца код Врања тврди да је село испуштено одавно.


- Иако су сељаци на власти по градовима, њих родни крај интересује само кад схвате да мора једном и да се умре. Кад почну да сметају деци, сете се завичаја и радо граде кућицу у цвећу да уживају у храни и води и сећањима на срећно детињство, на оца и мајку у гуњевима и гуменим опанцима. Свака нова власт жели да се докаже и покушаће да село оживи. Али, из празне касе не може да се захвати, само паучина. Ми на ободу Врања још немамо водовод, бунари нам пресуше, па доводимо смрдљиву воду из оближње Мораве, за баште, стоку да напојимо. За пиће, доносимо са извора из оближње планине. О чему да разговарамо: о развоју сточарства, воћарства, ратарства?! - огорчен је Стојиљковић.

Његово село Ранутовац, на пет километара од Врања, које је поред Коридора 10 и регионалног пута, полако одумире. Чим неко од најстаријих житеља умре, на кућу се ставља катанац. Потомци дођу из града и повремено је проветре, а сви само желе да је продају.


- У нашем селу "кршен" динар није уложен, политичари су све учинили да нам се деца стиде што су са села. Хвала богу, моја три сина поносе се што су са села и овде граде своју будућност која је неизвесна. Има још младих по селу, али питање је да ли ће бити на вечитој позитивној нули или ће отићи да конобаришу по Црној Гори, да раде на грађевинама по Београду - прича Стојиљковић.


Драган Јањић из села Моштаница, 12 километара северно од Врања, сматра да у Србији свака власт не ради за народ него за себе.

- У Врању чим једни сиђу с власти, дођу други чији је једини циљ да запосле своје истакнуте чланове. А пошто поштена деца беже од политике, власт врви од криминалаца и маргиналаца који су добро ухлебљени. Село их не интересује. Моштаница је готова, имала је пре 30 година 300 ђака, данас има четири, од првог до четвртог разреда, и троје у предшколској установи. Свака кућа има људе, али најмање оне који треба да подигну село, момке и девојке за женидбу и удају. Момци само пијанче и паламуде, набили по 40 године у дупе, а девојке сањају како ће се удати у Врању, а префрљиле су 30 година. Па кад ће да рађају ако им је сан да три пута дневно изађу у кафић на еспресо и потом задену пластичну кашичицу међу зубе?! Као, то је модерно и то је живот. Не знају деца да је то кучешки живот, од данас до сутра - каже Јањић.

 
Цитат
Бич и корбач


Михајло Петровић има 73 године и живи у Мечковцу код Врања. Све што се дешава на селу посматра из ове перспективе:

- Гледам младе који се вуку по селу, све им смета, само њихова гузица не. Не раде, а биволу ће реп да извуку. Наше боље ли је било? Моја фамилија, сиротиња љута била, па нисмо кукали, радили смо у надницу, за комад хлеба. Ено поља, камен да бациш - лубеница ће да роди, довољно је понеко кравче, овца, кокошка, свињче да се има и глади неће бити. Једно ми није јасно, ништа им не ваља, а кад дођу избори, за две флаше пива их купе и ноге ће да поломе да гласају. Гледам их, режу као кучићи, а да се жене - јок. Колико има момака преко 30 године у селу. "Немам за мене, а камоли за жену и деца", као правдају се. Ма, немају ону работу, усекнути су сви редом. Памет немају, узеде им га политика и демократија. За њих треба бич и корбач, па напред!

Јабуке или кекс

Добри Стошић, пензионер који је радио у врањском Водоводу, живи у селу Ћуковац. Сади све мање, носи помало на пијацу, али зараде нема.

- Ево, јутрос сам укључио телевизор и престрашио се. Прва вест, нова поскупљења. Нема више живота, некада сам производио по 20 тоне карфиола, а сада колико за семе. Цена јабука је иста као и пре 10 година. А да одем да купим најмање паковање кекса треба ми 60 динара, до јуче, бре, беше 30! - чуди се Стошић.

Он је у Моштаницу дошао на женино имање, иначе је из Врања. Са селом није имао никакве везе све док није почео да гладује у граду јер је текстилни гигант Јумко, где су радили, пропао.

- Нисам хтео да здрав и прав примам социјалну помоћ. Срамота ме било и ноћима нисам спавао док нисам саопштио жени: "Идемо у село, на твом имању ћемо барем произвести храну за нас и децу." Нашао сам најбитније, мир - наводи Јањић.

Драган Стојиљковић гради у Ранутовцу кућу за своја три сина. Ради као ватрогасац у Врању, а цела породица обрађује земљу поред Мораве, имају овце, свиње, краву. Синови, кад не раде на пољопривреди, раде приватно.

- Суштина било каквог напретка је да у кући влада дисциплина и ред и да један командује, а то сам ја. Моји синови сви пуше, али у мом присуству не смеју да запале цигарету, иако су превалили 20. То је поштовање. Друго, сваки динар који зарадимо, а мучно се долази до њега, даје се мени и иде у заједничку касу. Чим се нешто стекне, иде у материјал за кућу - каже Стојиљковић.

Не зна каква ће будућност његове деце бити, сва тројица су завршили Техничку школу у Врању, али посла нема и окренули су се пољопривреди. Крава и овце им доносе приход јер по сир дођу саме муштерије, не стигну да их однесу на пијацу.

- Све је то ситничарење и само пуко преживљвање уз мукотрпни рад. Највећи проблем је како ће деца да се ожене. Девојке из села хоће у град, оних планинки готово да нема јер су та села пуста, само понеки старац. Знају ове наше да их овде чека рад. Памет им је располућена, с једне стране близу је град, па одлазе стално, а ту је шминкање, лакирање ноктију и сукњиче да што више открије. Само се кафа пије, прича о београдским певаљкама и сања о животу седи лебу да те једем - говори Стојиљковић.
Он тврди да је држава крива, политика је крива, а лоповска демократија - највише.

- Зато се дешава да је децу са села кад оду у школу у град срамота да каже да имају краву сименталку јер ће остали да их зезају, али ако оду у кафић и изваде најскупље цигарете, тад су модерни. Нова власт, ако намерава нешто да покрене, прво треба да популарише праве вредности у нашем друштву. Потом, инвестиције, повољни кредити, иначе коров и чичак биће будућност целе Србије. За један хектар да се дубоко изоре потребно је 1.100 евра. Рецимо, да потом посадим вишње, 900 садница на хектар, треба ми око 700 евра, па ђубриво... Укупно око 3.000 евра улагања да почнем, па да ми држава да неку безбедност од елементарне непогоде, па да реши исплатив откуп. Ма, нема те власти која ће то да доведе у ред јер нам се већ црни џигер кида од муке - огорчен је Стојиљковић. (Вести)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 685


Zeka


Погледај профил
« Одговор #11 послато: Август 23, 2012, 08:53:04 »

Млади Руси освајају српска села


Виктор, Лада, Олга и Анжелика Пивоварови (лево) и Пављукови – Александар, Надежда и Роман

 Последњих година све већи број савремених руских миграната, досељава се у Србију а, чини се – понајвише на подручје Краљева. Од 2009. године доселило се двадесетак руских породица, са педесетак чланова! Трагали су за бољим, мирнијим и природнијим животом и населили се углавном у напуштена села око Краљева, откупили празне куће и запуштена имања. Нису то људи са великим парама, попут оних који су купили „пола Црне Горе“ али су, за српске прилике, свакако „добростојећи“. Како год, Руси и даље пристижу намерни да овде и живе, тако да је ова, засад мала заједница – све бројнија.

А, колико су озбиљне њихове намере да о(п)стану на српском тлу, сведочи сазнање да се у Србији, у породици Олге и Виктора Пивоварова (34), пре петнаестак дана, родила Анжелика, њихова млађа кћерка и – прва руска беба „српског порекла“ из друге генерације савремених руских номада. Олга се, штавише – породила сама, код куће у селу Прогорелици надомак Краљева, само уз подршку и „асистенцију“ супруга Виктора?!

Пивоварови су се иначе скрасили на једном брдашцету са којег се, као на длану, види Краљево, средњовековна Жича, Матарушка Бања и цела долина Ибра до Западне Мораве. Он, типичан „баћушка“ из Вороњежа, а она раскошна „дјевушка“ из Сочија срели су се у Москви где им се најпре родила сада већ трогодишња кћерка Лада. После неколико година проведених у мегалополису, скућили су се овде, на невеликом имању, намерни да живе далеко од урбане вреве и – само од љубави. Ко уме да воли, кажу, не би требало ништа друго да ради!

- Покушавали смо да живимо и другде по свету али смо, пре неколико месеци ипак дошли у Србију, знајући већ све и о Србима, и о нашим прецима који су овде емигрирали, и о традиционалном пријатељству два народа – већ течно српски говоре Олга и Виктор.

Недалеко од Пивоварових, у истом селу – Татјана и Евгениј Молоков из Јекатеринбурга, завршавају лане започету кућу такође с намером да овде живе и баве се и неким озбиљним бизнисом. А, како је Евгениј инжењер информационих технологија, одмах је у Краљеву регистровао и фирму „Алегриас“. За разлику од Пивоварових, Молокови су дошли директно из Русије, и одмах одлучили да овде живе. Деце још немају али, кажу – биће их…

У суседном селу Конареву скућила се и трочлана породица Котков – Роман (37), са супругом Наталијом и сином Максимом (7), из Јарослава удаљеног око 300 километара од Москве. Иако је по знању и звању професор физичке културе, Роман се у Русији бавио и бизнисом па је одлучио да послове прошири и овде, и да у српско-руске односе „увеже“ и неки добар бизнис, исплатив за обе стране, њега и његову породицу.

- Нисмо у Краљеву случајно – кажу Коткови. – Најпре смо били у Београду, али када смо видели ову лепоту, одлучили смо да и останемо.

У оближњој Матарушкој Бањи, такође трочлана, украјинско-руска породица Пављук – Александар (33), са супругом Надеждом, и сином Романом (Опуштен који су из Краснодара пристигли почетком јуна, па још траже трајан смештај – кућу. Приде, меркају и неки локал за бизнис пошто је Александар, иначе рођени Украјинац, већ био успешан трговац у Русији, а Надежда, Рускиња – модна моделисткиња. Остаје још само да им се придружи старија кћи Валерија која је још код „бабушке и дедушке“ у Русији.

Досељених руских породица има и у суседним селима – Врдилима, Роћевићима, Богутовцу, Бреснику, Метикошу, а сваким даном пристижу и – у све већем броју…

“Кривац“

Главни „кривац“ за нову миграцију Руса и њихово досељавање бар на подручје Краљева, ако не и мало шире, без сумње је краљевчки предузетник Павле Тодоровић (58) који је најпре пословно сарађивао с неким руским „колегама“, а потом почео и да им припомаже да се доселе и скрасе у Србији одакле такође раде свој посао – углавном извоз српског воћа, поврћа и друге прехрамбене робе или садног материјала у Русију. Тако данас Пајова „руска колонија“ има већ – педесетак душа.

“Казаки“ са Ибра

Међу руским држављанима који су се доселили у Краљево понајвише има обичних – „малих“ и младих људи, али и високих интелектуалаца, бизнисмена, пензионера, па чак и – козака! Један од њих је Олег Грјазнов из Нижњег Новгорода који се настанио у селу Конареву и који још понекад зна да обуче униформу козачког генерала и да „парадира“ пред знатижељним али гостољубивим суседима, нарочито кад му у госте дође козачки атаман и такође генерал Леонид Киндјак, као што је то било и овог лета.


Vaseljenska
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Село_Јовац
Нови члан
*
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 5


Погледај профил
« Одговор #12 послато: Септембар 09, 2012, 00:42:47 »

Човек може све што хоће, само кад би хтео оно што може

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=Qz97luRXhyI" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=Qz97luRXhyI</a>

Село Јовац налази се у Поморавском округу, у подножју планине Јухор. Његов атар протеже се од плодних равница Велике Мораве, све до густих листопадних шума подно Јухора и непрегледних винограда из којих је некада потекло једно од данас најпознатијих предузећа за флаширање вина и алкохолних пића, Навип. Прва сећања на овај крај сежу 125 година уназад, када је започета изградња цркве, школе и пруге. Од тог периода ово село бележи раст у привреди, као и раст својих житеља. Свој врхунац ово село доживеће педесетих година двадесетог века, када ће постати самостална општина (Белички округ, Јагодина).



Без обзира на све ове повољне услове, пошаст звана "деведесете", нове тенденције и политика односе данак и у овом крају, па се, од тог периода па до данас, бележи стални пад броја мештана и све се чешће чује: "Отиш`о у град да буде господин. Није луд да се мучи за парче `леба," а винограде, њиве и ливаде прелећу вране, што би се рекло у нашем крају.



Када се све сабере и одузме, данас село броји нешто више од 1000 мештана, просечне старости од око 45 година. Логично је да из тога проистиче да после школског звона за почетак часа у клупе дотрчи све мање школараца, а поједини учитељи и наставници се припремају за час, али у некој другој, градској школи, јер у нашој више немају посла.



Али, како то обично бива у животу, ништа на овом свету не постоји без равнотеже. Иако их је све мање, наши школарци су све свеснији озбиљности те ситуације и све им је бистрија идеја о очувању своје школе и свог места. Један њихов мали поступак натерао ме је да размислим о томе и показао ми да ће, како они буду расли и сазревали, њихова дела за овај крај бити све већа и да има наде увек када је ту воља. Наиме, пар дана након почетка школске године, група ученика старијих разреда дошла је, самоиницијативно, на идеју да би могла да уреди школско двориште које је, током распуста, било запуштено. Предлог је наишао на одобравање од стране наставника и за пар минута се све претворило у једну велику радну акцију испуњену дружењем и дечјим шалама. Видевши то, и ученици млађих разреда су се придружили и двориште је за непун сат било потпуно сређено и удешено, а ученици су обећали још сличних акција.



Нека овај велики пример малих људи буде порука свима нама да, уз мало труда, сви заједно можемо много. Најлакше је седети скрштених руку, али шта ћемо кад се стомак побуни, а упарложено земљиште не роди погачу?
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #13 послато: Септембар 14, 2012, 18:59:44 »

Село_Јовац
Цитат
Човек може све што хоће, само кад би хтео оно што може

....Али, како то обично бива у животу, ништа на овом свету не постоји без равнотеже. Иако их је све мање, наши школарци су све свеснији озбиљности те ситуације и све им је бистрија идеја о очувању своје школе и свог места.











Када прочитам нешто попут овог,горе написаног, помислим, ИПАК има наде за Србију. Лепо је видети ово, јер је исувише много ружнога што нам је углавном испред очију све ове године.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #14 послато: Септембар 24, 2012, 01:26:25 »

Берба црвене паприке


Светски произвођачи хране као најстрожу тајну чувају податак да је она неизоставни део мешавина зачина, а најбоља расте код нас, на крајњем северу Бачке и Баната


БЕЗ ње нема запршке, светски произвођачи хране као најстрожу тајну чувају податак да је она неизоставни део многих мешавина зачина, а најбоља расте код нас, на крајњем северу Бачке и Баната.

Слатка или љута, мала дугуљаста црвена паприка у Европу је, много пре политичара, увела војвођанска месташца Хоргош, Мартонош, Нови Кнежевац, Стапар, Гложан...

На скоро 4.000 хектара широм панонске равнице тренутно је у јеку друга, за ову годину последња берба. Стрпљиво, искључиво ручно, многобројни сезонци већ данима беру "војвођански чили". У поље неретко улазе целе породице, помажу и комшије, јер се зрела паприка мора брзо убрати.

- Тако ће најбоље сачувати своју арому, неће се струнути на петељци - открива тајну Мара, која је у берби већ трећу јесен.

- Не дирај, снашо, очи рукама, лепо сам ти казао, нема ко сада сузе да ти брише, мораћеш чекати довече - шеретски довикује комшиници Стипан Дулић.

И наставља, чучећи, да бере, не марећи за јако сунце и топао ветар.

- Нека сузе, не мари, биће очи лепше и сјајније - одговара времешна Буњевка.

У шали и песми, окупани знојем берача свих генерација, "скидају" се километрима дугачки редови, један за другим засади остају пусти. Са друге стране, ланени џакови све су дебљи и црвенији.

Ове јесени, међутим, берачи имају знатно мање посла него лани. Суша је много раније обрала и ову културу.

- Прошле године било је скоро дванаест тона по хектару, а ове једва пет - не скидајући поглед са десетак берача на свом пољу прича Иво Габрић, из Новог Жедника.

 - Газда, јесте да није пуно родила, ал' је љућа него игде - добацују надничари.

Паприку је почео да гаји пре четири године, на четири хектара. До сада је био на добитку и жали што на време није уложио у систем за наводњавање.


Недалеко од њега већ шест година, на десет хектара, "љуто злато" гаји и Нико Опарница. Када је почео са овом производњом, био је једини у селу. Гледали су га неповерљиво, кришом се подсмехивали, али време је учинило своје. Сада се овим послом бави седам кућа.

- Поднебље северне Бачке и Баната је заиста најпогодније, а паприка најбоље рађа када се сади после пшенице или кукуруза - открива тајну Опарница, и показује најлепше примерке рода.

- Никако паприка на паприку, много ће бити љута земља - додаје Нико смејући се. - Година није нимало сјајна, али оно што је родило савршеног је квалитета.

За разлику од већине европских земаља, Србија не субвенционише производњу ове повртарске културе, чији се производи налазе на немачкој, француској, пољској, норвешкој и другим трпезама.

- И поред тога све више људи, уз сву муку, одлучује да је производи. Нећемо дозволити да замре један од симбола овог поднебља - каже Ласло Чаба, из Мартоноша. - Генерације су одгајене захваљујући њеној сласти или љутини, морамо је сачувати за будуће нараштаје.

Цитат
ПОРЕКЛО
Претпоставља се да је из Јужне Америке црвена паприка на Стари континент дошла заједно са Кристофером Колумбом. Преко северне Европе стигла је у Сегедин, а одатле у Хоргош, где се узгаја од 1772. године.

(Јелена Лемајић, вечерње НОВОСТИ)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #15 послато: Октобар 21, 2012, 04:46:51 »

Могу ли жене спасити село

Соланж Пашајрић и Јелена Павловић, свака на свој начин, показују да бригу о домаћинству не воде само мушкарци

Крагујевац – Подаци су забрињавајући. Више од 1.000 села у Србији је потпуно пусто, а у наредних 25 година иста судбина могла би да задеси још око 1.200 села, од укупно 4.800. У овом тренутку, у само 13 српских села живи више од осам хиљада становника, а у највећем броју житељи су углавном старији од 60 година. Око 145.000 кућа је привремено, а око 50.00 трајно напуштено.

Села без школе, задруге, дома културе и путева полако одумиру, а око 260.000 момака не може да формира своју породицу. „Девојке су отишле у град да раде у кафићима за 15.000 динара месечно“, каже један забринути шумадијски домаћин, отац двојице синова који су одавно стасали за женидбу.

Како спречити даље пропадање села, шта морају да учине држава и локалне самоуправе и на који начин жене могу да допринесу да се заустави одумирање читавих крајева у Србији. Шта им се нуди, а шта могу саме да ураде. Ово су кључна питања која су поводом Светског дана жена на селу, 15. октобра, поставила удружења жена из шумадијских села.


– Средства која се улажу у село су недовољна, а патријархално наслеђе је још увек доминантно. Због тога жене морају да се повежу и кроз удружења изборе не само за важнију улогу, већ и да помогну да се села у Србији сачувају од даљег разарања – каже Љиљана Ћировић из удружења „Кнегиња Милица“, које има око 600 чланица и већ пет година се предано бори за афирмацију жена које су остале да живе на селу.

На подручју Шумадије однедавно је активно и удружење „Сељанчица“ из Новог Милановца. Чланице овог удружења се баве цвећарством, ручним ткањем, имају разноврсну понуду зимнице, неке чак пеку ракију, а друге се баве сеоским туризмом.

Од пре годину дана у овом послу је и млада Јелена Павловић, мастер менаџер за ловни туризам. Родом из Војводине, она се после удаје преселила у село Влакча, 25 километара од Крагујевца, где је са својим супругом формирала туристичко домаћинство чији су гости, углавном, странци.

– Имали смо госте из Британије, Пољске, Русије, Маурицијуса... Нудимо им угодан смештај, домаћу храну, посету манастирима, шетњу кроз природу, али су, на моје велико изненађење, били најрадоснији када смо им приуштили вожњу трактором – прича Јелена, наводећи да су жене активније од мушкарца, спремније да уче и додатно се образују.

Према речима Снежане Живановић Катић, помоћнице градоначелника Крагујевца за пољопривреду, један од основних проблема жена на селу је тај што се у њиховом власништву данас налази свега око један одсто имовине.

– Мушка глава је и даље та која одлучује шта ће се сејати, која ће се машина купити, а жене немају ни радни стаж, нити добијају труднички и породиљски додатак – објашњава наша саговорница, наглашавајући да се крагујевачка управа кроз различите видове подршке удружењима бори за бољи положај жена на селу.

Францускиња Соланж Пашајрић дошла је у Србију 1991. године, и у Страгарима, на имању свог супруга започела производњу природне хране од шумских гљива, бобица, разних трава и лековитог биља. По занимању је, иначе, медицинска сестра.

– У Србију сам дошла из љубави, а онда сам ту љубав, кроз оно што умем да радим, покушала да пренесем и на друге. Не само да сакупљам плодове природе, већ и моје комшинице учим како да искористе све оно што пружа дивна Шумадија – наводи ова мајка, супруга и вешта куварица која подједнако добро спрема и француске и српске специјалитете.

На територији Крагујевца је више од 60 села, а у многима су, иако је земља плодна, остала само старачка домаћинства. Млади и даље своју шансу виде само у граду, а куће оних који су отишли трбухом за крухом, мада лепе и простране, углавном су празне. Без улагања у инфраструктуру, село је тешко оживети, кажу домаћице са којима смо разговарали.

(Бране Карталовић)




***



коментар,Јелена Јанковић
Цитат


Мислим да није највећи проблем у положају жена на селу. Сетите се какав су положај имале жене и мајке у ранијем периоду наше историје (када је село цветало и када се читав живот одвијао на њему). Наравно, слажем се да треба да постоји родна равноправност свуда, не само на селу, али оно што је много важније је подстицај младима. Наша земља константно даје лош пример омладини. Не постоји никаква погодност за људе који живе на селу, почев од слабих аутобуских и возних линија, преко кашњења са увођењем интернета до низа погодности за пољопривреднике (бонови за нафту, олакшице и кредити за сетву и жетву), итд. Са друге стране, ту је и утицај медија који неорестано пласирају митове о "ружичастости" градског живота, шоу-бизниса, уносним пословима сумњивог карактера, итд. Село је приказано као једно ругло у коме живе необразовани, неуки, сирови људи који не знају ништа друго до пијанчења испред продавнице, или "избрињавања" стуђих проблема. Када то будемо променили, село ће вратити свој углед.


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #16 послато: Септембар 23, 2013, 07:59:26 »

Жене могу да препороде села



Око 2.000 жена, чланица 185 сеоских удружења из свих општина и градова Војводине, представило је аутентичне рукотворине, производе старих заната и укусна јела




КИКИНДА - Оне то могу!
Око 2.000 жена, чланица 185 сеоских удружења из свих општина и градова Војводине, у суботу је представило аутентичне рукотворине, производе старих заната и укусна јела по рецепту прабака на петом Сајму стваралаштва сеоских жена у Војводини:

- Женама у сеоским срединама није лако, имају пуно обавеза. Морају да знају све послове. Без обзира на све, не би мењала живот у селу за град. То не значи да су градске жене мање вредне од нас сеоских. Наше свакодневне обавезе ипак се разликују од њихових - каже за Курир Милошка Белањи из Пивнице код Бачке Паланке.

Иако су, наставља она, села запуштена, жене имају снаге и воље да их препороде.
- Држава би морала да обезбеди нека подстицајна средства како би жене могле да зарађују од продаје млечних производа, сувенира или колача. Ја правим медењаке. Било би добро када бих могла да отворим посластичарницу. За тако нешто потребан је повољан кредит - директна је Милошка.

(С. У.)


(Курир)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #17 послато: Децембар 02, 2013, 20:43:44 »

ПОНУДА ВЕКА:
 Бесплатни плацеви за традиционалне српске куће!


Тренутно делимо пет плацева који имају и струју и воду. Издају се на 99 година, али услов је да за годину дана урадите брвнару и да је користите, каже Сретен Алексић из Удружења домаћина



ВАЉЕВО - Домаћини села Ребељ код Ваљева нуде бесплатне плацеве за људе који желе да саграде брвнару или кућу у традиционалном стилу.

За кућицу без намештаја ћете морати да издвојите од 1.000 до 10.000 евра, али то и није толико велики износ ако га поделите са пријатељима и заједно користите брвнару или је пак издајете.


"Тренутно делимо пет плацева који имају и струју и воду. Издају се на 99 година, али услов је да за годину дана урадите брвнару и да је користите. Постоји и 10-15 плацева без струје и воде па за њих нисмо прописали ту обавезу", објашњава Сретен Алексић из Удружења домаћина Ребељ-Медведник и додаје да се до сада заинтересовало десетак људи.

У Удружењу кажу да су људима који воле природу и село желели да пруже могућност да подигну традиционалну српску кућу подно планине Медведник, а да истовремено развијају и сеоски туризам. Онај ко би на овом месту проводио викенд или одмор, имао би прилику да купује здраву домаћу храну од сељана, па чак и да сам прикупља или гаји лековито биље. Предност овог краја је, како каже Алексић, нетакнута природа, а локација на којој се деле плацеви је на идеалних 850 метара надморске висине.

"Природа је савршенство, а у околини има и манастира. Ускоро ће се напунити и брана Ровни, која је близу, што ће привући пецароше и пливаче. Готово свакога дана овде су планинари, истраживачи и бициклисти", објашњава Алексић.

Он каже да се одлучио да своју брвнару направи од црног бора, који је веома квалитетан материјал, па га је викендица од 84 квадрата коштала 10.000 евра. Од материјала може да се користи и буква, чамовина, липа или храст. Цена брвнара је око 180 евра по квадратном метру, али није укључена изрградња темеља ни инсталације. Најјефтинији су вајати.

"Два добра вајата могу да се купе за 1.000 евра и када се саставе са својим лепим терасама, од њих можете да направите причу", каже Алексић.

За подизање традиционалне српске куће не постоје веће административне препреке.

Услови за градњу брвнаре:

- Традиционална градња од природних материјала

- Да буду што је могуће више у функцији

- Могућност ограђивања само живом оградом

- Годину дана након потписивања уговора брвнара мора да буде у функциji



(Курир)



***


Одлична идеја!

А, када се томе дода још да се пројекти за те куће дају бесплатно, ево прилике да се села мало оживе, па макар и на овај начин:



Цитат
Пројекте за ове објекте грађани неће плаћати, а моћи ће да бирају између 15-20 типова



БЕОГРАД - Куће као подсетник како се некад живело у Србији.
Конкурс за пројекте традиционалних српских кућа, који ће бити бесплатно дељени заинтересованим грађанима, Министарство грађевине и урбанизма расписаће у наредна два месеца. По окончању конкурса, како је најавио Славољуб Закић, члан радне групе за српске куће, биће изабрано између 15 и 20 типских пројеката за градњу српских кућа из различитих региона.

Жири бира најбоље

Из сваког региона - Војводине, Шумадије, западне и источне Србије... - биће одабрано по неколико пројеката аутентичних српских кућа.
- Сви заинтересовани за градњу српских кућа моћи ће да добију бесплатан главни пројекат, и то је први пут да ће се главни пројекти бесплатно делити - изјавио је Закић и нагласио да ће жири изабрати најбоља решења традиционалних кућа, на основу којих ће пројектантске куће урадити главне пројекте.

Како је планирано, пројектоване ће бити старинске српске куће величине између 50 и 200 квадратних метара. У каталогу ће се наћи пројекти у стилу сремске, планинске, златиборске, моравске куће, као и кућа из других крајева Србије, које су некад грађене од материјала из непосредног окружења.


Велико интересовање

Према најавама из удружења Српске куће, за ове пројекте већ сада влада велико интересовање, јер су естетски критеријуми и лепота тих кућа неспорни. Интересантно је да су наши преци градили веома квалитетно и да су анонимни градитељи познавали пропорције у градитељству које су биле основа ренесансе и других каснијих стилова.


По квадрату 300 евра


♦ Традиционалне српске куће врло су разнолике због утицаја Истока и Запада
♦ Потпуно су прилагођене климатским условима краја у којем су прављене
♦ Изградња српских кућа коштаће измеду 300 и 400 евра по квадрату
♦ Министарство грађевине позвало је општине да подрже пројекат тако што ће се одрећи високих такси за грађевинско земљиште
♦ У појединим општинама градиће се српске куће намењене социјалном становању


(Славица Томчић)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #18 послато: Децембар 02, 2013, 21:02:12 »

Лепа је ово идеја и уз правилан приступ око имовинско правних ситница, село може оживети, увећати број становника и показати један добар правац у спасавању наших срскох села.
Ипак, само овакво обавештење које мами и изазива знатижељу, није довољно те морају бити представљени и неки веома битни детаљи.

Колико је задовољен урбанистички план, - ако постоји за та земљишта.
Навод да има и струја и вода, није довољан. Свака зграда захтева бројило за потрошњу струје, свака кућа мора имати бројило за потрошену воду.
Паушални начини обрачуна нису у смислу закона мада се у мањим срединама уопште не поштују.

Како су решене одпадне воде? Канализацијом, чисто сумњам. Ако се захтевају септичке јаме, оне морају задовољавати све хигијенске и здравствене потребе. Непоштовање прописа баш по овом осетљивом проблему, омогућава контаминацију земљишта и угрожавање подземних вода. Све то има велики значај и мора бити наведено код склапања уговора о коришћењу.
Закуп мора имати уговор који се оверава код суда и уноси у катастарске књиге.
99 година је дуго време па зва документа морају испуњавати основне имовинске и корисничке прописе.
Квалитет и склоност грађевинског терена, ерозивност и сл. морају бити наведени.

Мислим да је прошло време када се онако стихиски градило. Ницале су викендице, одстојања се нису поштовала, окућнице претварале у обрадиво земљиште и сл. ПОнекад су и ножеви радили кад је сусед "зашао" у простор који није његов.
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #19 послато: Децембар 02, 2013, 21:14:41 »

Наравно, сва твоја размишљања су на месту. Надам се да нико не би у нешто овако кренуо  "грлом у јагоде".

Свако ко би био заинтересован би требао да ступи у  контакт са овима из "Удруђење домаћина", о свему да се распита, па и да се на лицу места увери у све то што га интересује и онда да се одлучи, да ли да гради ову брвнару или не.

Свеједно, мени се као идеја ово много допало и мислим да постоје одређене социјалне категорије којима би ово било идеално решење за неке њихове животне потребе.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #20 послато: Јануар 17, 2014, 12:17:51 »

Село доноси спас од кризе


Новости истражују - може ли се транзиција преживети повратком селу и пољопривреди? Предуслов је кућа и најмање десет ари земље. Најбоља зарада очекује се од беби бифа, поврћа, цвећа...




За раднике пропалих фирми који имају кућу и земљу на селу, пољопривреда би могла да буде решење егзистенције.

Радници који и даље имају имовину на селу и одлуче да се баве повртарством или воћарством, подигну стакленике или гаје телетину, могли би да живе неупоредиво боље на селу него у граду чекајући плату у пропалој фирми. Истина, у оштрој конкуренцији са ратарима из ЕУ пропашће многи који се одлуче за традиционалне производе попут млека или живине, а успеће само они који узгајају тражену робу попут поврћа, цвећа или воћа, односно свега што захтева много рада. Наравно, ко позајми новац да би покренуо посао, унапред је осуђен на пропаст.

Ђорђе Бугарин, секретар Удружења пољопривреде, Привредне коморе Војводине, објашњава како је главни предуслов за било какво покретање посла на селу - обрадива земља у власништву.

- Уколико неки радник остане без посла у фабрици, а нема неку земљу на селу, може само да ради као тракториста, код „ситуираног“ пољопривредника, наравно, уколико зна да вози трактор - каже Бугарин. - Реално, у садашњим условима приближавања ЕУ, који подразумевају и смањење царинске заштите, и мањи пољопривредници, који се овим послом баве већ годинама, имаће озбиљних проблема да опстану, уколико изостане државна подршка, која би их припремила за "ношење" са конкуренцијом.

Пољопривредници, који немају довољно земље, морају, додаје Бугарин, да се окрећу знатно интензивијим културама, односно, гајењу поврћа, подизању стакленика или пластеника, па и гајењу цвећа:

- Земљиште у Србији када се пореди са ценама у ЕУ, још увек може да се купи релативно повољно, али, проблем је што мали број пољопривредника, у оваквој ситуацији, када на селу једноставно нема довољно новца, тешко може да га купи. Пољопривредници, са мањим поседом, морају се окретати профитабилнијој производњи, пре свега сточарству, али не млечном, јер ће ту опстати само они са фармама од 100 и више грла.

Они који немају капитал који би уложили у проиозводњу морају да буду - креативни и да на малим површинама узгајају атипичне биљке. Воће се не препоручује, јер се род чека годинама. Професор Пољопривредног факултета у Београду Миладин Шеварлић почетницима, са земљом од 10 ари и близином извора, предлаже - блитву.

- Поврће даје најбржи обрт капитала и могућност две-три бербе - каже Шеварлић.- На 10 ари (100 пута 10 метара) у 17 редова на размаку од 20 центиметара у марту се посеје блитва. До лета ће бити 8.500 стабљика са по 30 листова. Са 255.000 листова у сезони са 10 листова у везици, које ће продавати по 20 динара, човек може да заради пола милиона динара или 40.000 динара месечно. То подразумева четири месеца рада и брање на свака три дана. Остатак који не прода треба да бланшира и пакује у замрзивач, па их зими продаје ресторанима као прилог уз рибу. До јесени ће већ зарадити новац да подигне мали пластеник и у њему посади љуте папричице које ће од Светог Николе до Светог Јована имати пет берби. Блитва ће и следеће године родити, јер је двогодишња биљка, а за две године имаће довољно новца да подигне стакленик и почне узгој скупљег поврћа.



ШАНСА У ОРГАНСКОЈ ХРАНИ

Да би живео од ратарства, пољопривредник треба да има најмање 300 хектара земље. Просечан посед у Србији има око пет хектара, тако да многи пољопривредници могу да реше егзистенцију само кроз пластеничку или органску производњу.

Органски производи су и за 30 одсто скупљи од класичних, а они који су произведени у Србији, изузетно су тражени у свету.

Цитат

ПЛАСТЕНИЦИ


Стручњаци годинама напомињу како би, за пољопривреднике који имају мале поседе, могло би да буде управо подизање пластеника или стакленика. Четворочлана породица, према подацима стручњака са новосадског Пољопривредног факултета, може да се издржава приходима које доноси пластеник од 2.500 квадратних метара. Изградња пластеника, у зависности од опреме, кошта од 12 до 15 евра по квадратном метру, а тај новац може да се исплати већ за неколико година. Приходи са једног хектара под пластеником или стаклеником могу да буду већи од прихода са чак 150 хектара под пшеницом. Упркос томе у Србији и даље постоји мали број пластеника и стакленика.

(Н.Суботић - А.Крсмановић)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #21 послато: Јул 13, 2014, 03:38:03 »

Нико неће да чува стоку

На Пештеру нуде плату од 400 евра, стан и храну, али од чобана ни трага ни гласа. Млади радије конобаришу за 150 евра у Новом Пазару. Нема заинтересованих ни у Црној Гори, Албанији, Бугарској, Румунији..

На Пештеру нуде плату од 400 евра, стан и храну


ДОК на бироима рада у Сјеници, Тутину и Новом Пазару хиљаде младих људи чека посао, фармери на Пештеру "ни за какве паре", не могу да пронађу пастира - док чобане траже по Албанији, Бугарској и Румунији, стоку чувају деца и старци.



Стадо Ифета Дестановића из Лескове на Пештеру броји 60 расних крава, 250 оваца и више од 300 јагњади... Овај успешни сточар одмах би могао да удвостручи свој сточни фонд само кад би пронашао бар двојицу-тројицу чобана које би добро платио.

- Спреман сам да чобанину обезбедим плату од 300-400 евра, да га осигурам и обезбедим му стан и храну... Коме год сам понудио овај посао одмах ме је одбио, неки су ми се још и замерили што им нудим да чувају овце, мисле да је то понижавајући посао. Покушавао сам да доведем чобане из Албаније, Црне Горе, Румуније или Бугарске, али није ишло - жали се Ифет и наглашава да посао чобанина није тежак и да може да се обавља „уз транзистор и новине“.

- Ево, мој син Мирфан има само 12 година, а чува 60 крава, друга деца чувају овце...

Уз стадо су и кад иду у школу, јер немамо другог избора. Неретко, чобани су и старци од 80 и више година, младих је све мање. Због тога нам се смањује и сточни фонд и цео крај стагнира, а могли бисмо да будемо „мала Аустралија“ и да здравом храном из нетакнуте природе снабдевамо Европу - жали се овај узорни домаћин.

Директор новоформиране Земљорадничке задруге „Пештерска висораван“, са седиштем у Карајукића Бунарима, Сеад Бајрамовић, каже да његова породична фарма у оближњем селу Долићи броји 500 оваца и више од стотину говеда.

- У фарму улажемо новац који смо зарадили бавећи се грађевином у Русији, циљ нам је бар 5.000 оваца и најмање 1.000 крава.

Пашњака, хвала богу, имамо довољно, објекте није тешко изградити, имамо и довољно новца за набавку нових грла, али је раднике-чобане, без којих нема правог пештерског сточарства, ма колико да им понудите плату, немогуће наћи. Млади људи радије се одлучују да у Новом Пазару конобаришу за 150 евра него да чувају овце за троструко већу плату - наглашава Бајрамовић.


Мирфан сам чува 60 крава
- Држава мора нешто да учини и да нађе начина да младе људе истера из кафића. Сточарство треба да добије значај који заслужује, на сваку значајнију помоћ државе, узвратићемо много већом производњом млека, меса, сјеничког сира, пршуте и суџука - истиче Фехим Куртовић, фармер из Ђерекара у општини Тутин.

Породица Ракочевић у Буђеву гаји 70 крава.

- Морамо тако, неко чува краве, неко их музе и прави сир, неко коси сено.... У нашем домаћинству и на фарми за свакога има посла. Уз сав посао деца морају добро и да уче. У нашој породици нико се не либи да уђе у шталу, нити да пође за кравама и овцама, на жалост, много младих на Пештеру мисли да ће лакше проћи и боље зарадити ако у великим градовима или иностранству потраже неки други посао. Варају се - каже фармер Васо Ракочевић.


Цитат

НЕКА ЧУЈЕ ПРЕМИЈЕР ШТА БИ МОГЛИ

 Пештерски фармери тражиће да их прими или посети премијер Србије Александар Вучић коме желе да предоче производне и извозне могућности Пештера и затраже већа улагања државе у сточарство и прозиводњу здраве хране. На Пештеру се тренутно узгаја око 60.000 оваца и 40.000 говеда, а уз релативно мала улагања, сигуран откуп и организован извоз могло би бар троструо више што би било од велике користи за овај крај, али и за целу државу.

(М. Нићифоровић)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #22 послато: Фебруар 09, 2017, 01:44:47 »

НЕСТАЈАЊЕ СЕЛА , НЕСТАЈАЊЕ СРБИЈЕ



Суморна слика села…




У Србији нису запостављена само села него је запостављено цело њено рурално подручје. Сељак не служи само да би производио храну, а други да не би трпели глад. Он је човек који би требало да има живот достојан човека. Није то демагогија, нити је реч о социјалној политици.

Да друштво зна шта хоће са селом имало би стратегију о решавању проблема села. Али и ова влада као и све претходне као да не разуме потребу за документом – стратегијом акцијом или да је назове како хоће, за спас села. Јер, са нестајањем села, нестаје и – Србија! То би био и спас Србије. На село се увек гледало из кабинета, без реалних теренских истраживања. Сељака једном убеђују да "баци што више ђубрива", други пут да изврши комасацију, затим да сеје ову или ону сорту. Држава сељаку треба да помаже континуирано. Проблеми морају системски да се реше, а уредбама само да се "гаси пожар". Јер, и сељак је увек помагао Србији када су били ратови, збегови, санкције, економске, политичке и друге кризе. Сад је дошло време да му држава бар мало од тога врати. Аграром и селима у Србији бави се више од 30 институција, али и поред низа обећања о бољитку, селу је све теже, а свако четврто нестаје! Тако данас у селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради! Дакле, данашња Србија нема никакву шансу за опстанак док не заустави застрашујући тренд одумирања насеља – села. Колико нас интересују села, указује и чињеница из Устава Србије, по коме не постоје села, већ насеља. Садашње стање указује да смо изгубили битку за села, па сад треба спашавати варошице.



Резултати пописа становништва у Србији:

* 2.487.886 домаћинстава;
* 7.163.034 становника;
* Ван градских насеља живи 2.914.990 становника (40,5 одсто);
* У Србији сваке године више умре него што се роди око 40.000 становника. Од тога је у Војводини 12.000. Дакле, нестане по једна варош, величине Неготина или Бачке Паланке;
* Ако се тако настави Србија већ 2225. године неће имати својих житеља;
* На њеном подручју живеће неки други народи! За човека је то дуг период, али за историју није!



Српско село карактерише и нешто старије становништво (43,6 година) него што је оно у граду (41,3 године).Најстарије је у Европи;


Стање у насељима – селима:


* Од 4.709 насеља, односно села, 1.200 је у фази нестајања;
* У 1.034 села је мање од по 100 житеља;
* У 550 села има мање од по 50 становника;
* У Србији је данас око потпуно 50 празних насеља, док 85 одсто њих има мање од по десет становника;
* У 86 одсто насеља опада број становника;
* У насељима се налази 50.000 празних кућа, а на још 150.000 пише да тренутно у њима нико не живи;
* Пошту нема 2.000 села;
* Чак 500 села нема асфалтни пут ни везу са светом;
* У 400 села у Србији нема продавнице. Житељи морају на пут да купе храну;
* Чак у 73 одсто села нема дом културе ни библиотека;
* У 230 села нема основне школе;
* У 2015. години 173 школе имале су само по једног ђака;
* У 2.760 села нема вртића;
* У две трећине села нема амбуланте;
* Данас у Србији има више од 200 села без иједног становника млађег од 20 година!
*Од 1950. до 2000. године на просториам СФРЈ из села у градове је прешло око осам милиона људи. Млади који су некада са села отишли у град, данас то су старци који се враћају у села – да заврше остатак живота;
* У свету је за такав процес требало најмање 120. година;
* У селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради!
* У Србија има око 631.000 газдинстава (сточарством се бави око 330.000 њих);
* Република Србија према подацима РЗС, располаже са 5.097.000 хектара пољопривредне површине или 0,59 хектара по становнику. Од тога 4.224.000 хектара су обрадиве површине или 0,47 хектара по становнику. У оквиру пољопривредних газдинстава, према попису пољопривреде из 2012. године, користи се 3.355.859 хектара земљишта. Преостали део поседа су утрине, пашњаци, ливаде…
* Просечна величина поседа у Србији је 4,5 хектара, а учешће сточарства у укупној аграрној производњи је нешто већ од 30 одсто (свету је то више од 60 одсто) чему тежи и Србија;
* На тим површинама у Србији се узгаја 908.990 говеда, 3,4 милиона свиња, 1,78 милиона оваца, 235.576 коза, 26,6 милиона живине и постоји 673.651 пчелиње друштво;
* У Србији постоји 408.734 трактора и око 25.000 комбајна. Сва та механизација је пунолетна, у просеку је стара две и по деценије!
* Водни режим је такође повољан, али недовољно искоришћен – Канал Дунав-Тиса-Дунав (са 960 километара мреже), 24 регулационх и пет сигурносних устава, 16 преводница, шест великих црнпних станица И 84 моста! и још 22.000 километара мреже канала највећи је хидросистем у свету. Циљ је био када је грађен систем да наводњава 500.000, а да одводи сувишне воде са миллион хектара. Прва жеља није никада испуњена, а друга је функционисала све до пре неколико година;
* Србија је богата водама, које се веома мало се користе. Наводњава се се око три одсто обрадивих површина или близу 100.000 хектара. Истовремено у свету се наводњава просечно 17 одсто површина;
* Пензиони фонд уплаћује 155.720 пољопривредника. У ужој Србији је то 114.564, Војводини 41.137 и на Косову и Метохији само њих 19). На почетку 2000. године у фонд је новац са истих тих простора уплаћивало њих 500.000! Просечна пензија је 10.800 динара;
* У селима се данас налази око 260.000 момака старости између 40 и 50 година живота и око 100.000 девојака исте доби који нису засновали породице. Да су то урадили Србија би имала 500.000 становника више!
* Поставља се питање шта нас очекује у будућности? На основу истраживања и предвиђања, европску пољопривреду у наредном периоду очекују: промене у величини и броју фарми, земљишне реформе базиране на укрупњавању поседа и побољшању квалитета земљишта, веће коришћење биолошке, информатичке и комуникационе технологије, повећање мултифункционалности, равномернији регионални развој и редистрибуција новца, подизање контроле квалитета и стандард прехрамбене безбедности;

На село се из угла науке гледа из кабинета, без теренских истраживања. Гацамо у глибу стереотипа и предрасуда, а о нашем сељаку говоримо као о неписменом, конзервативном, необразованом. Држава, међутим, мора да помаже сељаку континуирано, а не сваки час да мења уредбе. Стимнулације за сељака у ЕУ су 360 евра по хектару, у региону упола мање, а у Србији износе тек око 60 евра по хектару. Са таквим стимулацијама ми тражимо да српски сељак буде конкурентан, што је немогуће! Уредбама се не могу решавати проблеми, већ само – "гасити пожар". Проблеми се морају системски решавати. Због тога је потребна дугорочна друштвена стратегија, национални развој сеоских подручја и хитна акција.

Некада млади досељеници са села у градове данас су остарели пензионери у градовима који се враћају у села. Због сиромаштва деци остављају станове, а они ће до краја живота да остану на селу, да помажу децу. Тако су нам села одавно остарела, а градови сад брже старе од села. Не зато што се процес старења успорио, већ зато што она не могу бити старија него што јесу. Следећи стадијум је – изумирање! То је наша демографска реалност. Ипак, није проблем сам по себи што се села у Србији популационо гасе, јер је добар део њих изгубио свој историјски разлог настанка пре социјалистичке индустријализације. Другим речима, потпуно је нормално да се број, размештај и структура сеоских насеља прилагоде савременим условима оранизације привреде и друштва што подразумева и гашење и дислоцирање насеобина, насталих у отомансло време по принципу "утећи у што већи крш и забит" ради опстанка. На жалост, произилази да је последњи озбиљан просторни планер у Србији био кнез Милош Обреновић. Још од тог времена до данас гашење или премештање насеља у Србији доживљава се као највећи ударац на традицију. Као да пре "вековних огњишта" није било "вековних" сојеница, земуница, номада, ловаца и сакупљача плодова и да се после села не може живети у вековним градовима, а после њих у новим адекватним видовима друштвеног битисања.

Истина је да су дугорочне неповољне демографске тенденције у Србији пресудно одређене праксом према којој у последњих скоро 70 година свака генерација родитеља иза себе оставља генерацију потомака мању од сопствене. То нас јесте избациоло у орбиту демографски најстаријих земаља у свету. Поред тога што у Србији годишње више умре него што се роди 40.000 житеља, из ње "трбухом за крухом" у једном правцу сваке године оде 30.000 људи. Оду зато што овде немају перспективу, немају од чега да живе, немају где да се запосле! Поставља се питање шта би било када би изједначили морталитет и наталитет. У том случају хране не би имали довољнио ни за себе, а да се и не говори о хвалоспевима извоза сировина за производњу хране од 2,8 милијарди долара годишње.

Веома брзо ће постати опасно ако се становништво буде концентрисало само у градовима (трећина становништва данас у Србији је у Београду и околини!). Село је кичма нације. Као да заборављамо да село обезбеђује социјалну контролу над територијама и решава геополитичке задатке (посебно у пограничним подручјиам), одлучујућа је улога села у обезбеђивању хране, село је чувар екокултуралности друштва и одлучујућа му је улога у еколошком просперитету земље. Село је важан фактор у решавању калитета живота, репродукције и чувар је људског капитала.

Не смемо заборавити да село није само пољопривреда. Приоритетни циљеви у развоју сеоског подручја су одржавање насељености, очување природног богатства и цивилизацијских тековина, очување здраве средине, чисте воде, здравствено безбедне хране, подмлатка у сточарству…За то се у свету улажу огромна буџетска средства (више од 40 одсто буџета ЕУ иде за аграр), а код нас само два до четири одсто државног буџета.



За одрживост села потребна је одлучна политичка одлука и воља, а затим стрпљивост мисионара и оптимизам бродоломника. Самоорганизовање сеоских заједница условно може да спасе села од одумирања, али то није довољно и друштво мора да помогне промене сопственог става према селу. Самоорганизовање, уз ново организовање задругарства, је један од неопходних услова за опстанак, развој и обнову тамо где има шта да се обнавља. Јер, док смо ми уништавали задругарство оно се у свету самоорганизовало па сад постоји око 800.000 до милијарду задругара и више од 750.000 задруга.

Не смемо заборавити да сељаци нису неуки, конзервативни и назадни. Савремено село где има традицооналног и модерног, запљуснуто је цивилизацијским таласом, радикалним променама у начину рада и систему вредности. Да би се квалитет живота сеоског становништва приближио нивоу градског, потребна је модернизација и изградња нове друштвено-економске структуре на селу, што би убрзало развој пољопривредних делатности на сеоским просторима. Резултат би био и повећање запослености и атрактивности живота на селу као места за живот и рад становништва.


(Бранислав Гулан, Макроекономија)   


***



 




Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #23 послато: Фебруар 26, 2018, 04:07:26 »

Након 30 година један наследник решио
да обнови стару породичну кућу



Цитат
Стара кућа у српском стилу, чакмара са винским подрумом,  направљена је пре око 120 година у Почековини, крај Трстеника, једном од најстаријих села у Расинском округу. Последњи становник у њој је живео до 1984. године, а онда је, након 30 година један наследник решио да је обнови.



***


Спавање на слами, купање у реци и живот без интернета:
 Странци из белог света помажу Милошу да озида КУЋУ ОД БЛАТА


Под је земљани и прекривен је поњавама од конопље, зидови су од блата и плеве, а извор воде је у дворишту. Намештај је минималистички: "душеци", односно сламарице на креветима пуњени су листовима кукуруза, у соби су и једна пећ и један дрвени сто. Изолација је одлична: лети је пријатно, а зими се простор лако загреје.



Интернета нема, као ни телевизије, а највећи потрошач струје је сијалица. Храна се спрема на шпорету на дрва. У припреми је парно купатило, односно старински спа: туш за који се вода греје на дрва.




До тада, власник куће и његови гости купају се у Западној Морави.



Стара кућа у српском стилу, чакмара са винским подрумом,  направљена је пре око 120 година у Почековини, крај Трстеника, једном од најстаријих села у Расинском округу. Последњи становник у њој је живео до 1984. године, а онда је, након 30 година један наследник решио да је обнови.



Реч је о Милошу Вукчевићу (38) из Београда, економисти за маркетинг, који се после живота и рада у Србији и на Малти окренуо селу и производњи воћа и ракије. Одлука Милоша да врати живот на породично имање дошла је спонтано и у правом тренутку. У селу које се налази на 230 км од Београда борави од априла до првих зимских дана.

– Прадеда је овде последњи становао, јер се деда одавно преселио у Београд. Тамо сам ишао са породицом викендима као дечак, али нисмо дуго остајали. Ни сам не знам због чега сам овде пожелео да дођем те 2013. године. И срце и глава су ми говорили да тако треба да урадим. Можда је то једним делом и због стреса, не знам… Имање је било запуштено, кров је био урушен, зидови такође оштећени, али са очуваним костуром куће – сећа се Милош, који је у то време радио у породичној фирми и бавио се грађевинском столаријом.

Прво је покосио огромну траву да би пришао кући. Желео је да врати зидове у првобитно стање и да подигне нови кров. Приоритет му је био да се кућа потпуно обнови од природних материјала од којих је и саграђена. Тих дана спавао је са погледом на небо и звезде, а његови гости често кампују у дворишту.  


– Нико ми није помогао. Знао сам да човек кад се суочи са неким проблемом у животу, мора да крене од почетка. Буквално сам узео косу и почео да косим, раскрчио сам пут до улаза у кућу, и кренуло је. Радио сам, радио, радио, а највеће задовољство било је на на крају дана, када бих угледао напредак и резултат. Једна девојка из Москве ми је једном рекла да после 10 година рада у канцеларији није имала прилику да види резултат свог рада, а овде је, након што је окопала башту, то одмах сазнала.




Како су радови текли, тако је Милош о томе објављивао информације и фотографије на друштвеним мрежама. Сазнао је за сајт `Work away`, на којем око 35.000 домаћина из 170 земаља нуди посао, односно волонтирање за смештај и културолошку размену. Написао је да прави кућу и да му је потребна помоћ, а странци су почели да се јављају и да долазе у Почековину.


– Допали су им се мој начин живота и рада, односно нова димензија живота, да из једног уређеног система одете у други, у којем немате ни интернет ни услове за живот. Не могу да вам опишем искуство купања на реци, јер кад после напорног дана ускочите у Мораву, из ње изађете потпуно регенерисани. Не постоји спа центар који може да вас поврати као река, као природа, као тај живот тамо. Почео сам да се осећам срећно и испуњено у свему томе, а затим су волонтери упознавали тај живот и давали своје препоруке – каже Милош.

Први гост био је Мустафа из Истанбула, банкар који је радио у једној од највећих турских банака, напустио посао и почео да путује по свету. Након њега стигли су Немци, Бразилци, Французи, Руси… До сада их је било двадесетак, а Милош ми открива да сада прави строжу селекцију.

– Моје главно правило је да правила нема. Гости имају потпуну слободу и то им буде чудно у почетку јер су на другим местима навикли на ред и план. Код мене се договор за дан пред нама прави уз доручак, ради се онолико колико неко жели да ради и шта жели да ради. На крају увек све испадне одлично.


Милош је желео да има здраву кућу која дише. Док се обнављала, гости из иностранства су је зидали и кречили, а научили су и да праве малтер од блата.

Посла на селу увек има, поготово откад је Милош посадио воћњак са око 300 садница шљиве и дуње. Странци, између осталог, могу да доносе песак са реке, или да раде многе друге задатке на селу. У припреми је и органска башта како би се домаћинство директно са земље снадбевало храном.

– Тај психички мир и баланс до којег сам овде дошао и који не може да се купи новцем, осетили су и моји гости. То је такав начин живота да не осећате бриге, да не размишљате о томе шта ће сутра бити, да радите физичке послове који вас изморе, да се дружите са људима, да не причате о политици и о тешким темама, већ о здравим темама, да се шетате, да радите на земљи и да се на крају дана осећате феноменално.


У једној просторији у кући Милош производи ракију од шљиве, као и посебну ракију од сувих шљива коју је пласирао на тржиште. У тој предузетничкој идеји подржали су га: невладина организација `ENECA`, компанија `Philip Morris`, Развојна агенција Србије и Туристичка организација Трстеника. Волео би да посао са ракијом једним делом издржава ово домаћинство.


– У винском подруму пронашао сам и неке флаше вина, као и буриће за ракију, па сам по томе видео снагу тадашње породичне економије

У почетку су сви мислили да је луд јер све ово ради, поготово комшије из села. Они једноставно нису могли да схвате да неко може да пређе из Београда, из комфора, у нешто што се тешко може тако назвати.

Ипак, сматра да се на селу добија нешто много лепше и истиче да је питање избора: да ли желите да проведете дан у стану, поред клима уређаја, седећи за рачунаром на интернету, или да радите у природи, да се купате на реци,



да спремате храну на отвореном, шетате се и упознајете се са новим људима? Избор је на нама самима.




(Фотографије: приватна архива Милоша Вукчевића)

(Ненад Благојевић: "Приче са душом")

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12074



Погледај профил
« Одговор #24 послато: Новембар 23, 2018, 07:16:59 »

Градски момци НА ТРАКТОРУ:
 Двојица инжењера сеоску идеју подигли на интернет,
а све раде по систему ШТА РОДИ РОДИ



Милош Јовић и Павле Ђорђевић


Две године је путовао по Србији и бирао имања, а избор је пао на Ваљевску Каменицу, прецизније, на посед на граници тог села и Горње Буковице. И то у тренутку када је оглас већ истекао, а имање ипак остало непродато. Тамо је овог лета почео да живи своје снове, да на питања о предностима између села и града непобитним чињеницама говори у корист села и да са својим сарадницима ствара будућност у том крају Србије.



Одрастао је у кући у мирном делу Врачара, где живе генерације његових предака, али нешто исконско је говорило младом инжењеру воћарства и виноградарства Павлу Ђорђевићу (27) да треба да се посвети селу и да почне тамо нешто да ствара.


Прошле, 2017. године, уз помоћ породице, а највише сестре Јелене, купио је имање површине четири хектара, са две куће, шталом и два бунара. Уследило је реновирање, а кућу малу кречену у бело, стару око 200 година обновио је, поправио прозоре и офарбао их у плаво и дотерао унутрашњост. Организовао је мобе позивајући другаре и колеге из Београда да му помогну у раскрчивању, што су они са задовољством и учинили. Кућа је презимила сама, а од пролећа, са првом вегетацијом стигла је и њена нова `Прича са душом`.




– Идеја о животу на селу стварала се читавог мог живота. Родитељи су сестру, брата и мене често водили на излете у природу трудећи се да нам надоместе то што живимо на Врачару. Морам признати да је, кад смо били мањи то било другачије и да смо на Врачару, где је некад било много више кућа него данас, имали одређену дозу природе. Возили смо бицикле, пели се на комшијину трешњу, играли се на улици, били блиски са људима из нашег краја – сећа се Павле када је направио корак напред у животу.

Долазећи све чешће из Београда у Ваљевску Каменицу, уживао је у природи, али су се и рачуни за бензин гомилали. У једном тренутку сетио се да би нешто од производа могао да носи са собом у престоницу, па је купио кокошке. Убрзо су стигле и препелице, засадио је око 30.000 живића јагода, као и поврће по принципу "шта роди, роди", примењујући стандарде органске производње.


Окупивши своје пријатеље и колеге са факултета, настао је тим и петоро младих људи решило је да тржишту понуди нешто ново. Иако не воле да делегирају послове потврђујући да код њих "свако ради све" Павле је објаснио читаоцима `Приче са душом` да Пеђа, Љиља и Милица производе џемове, слатка, сокове и чорбе, затим сапуне и шампоне од нане и коприве, а раде и на фотографисању и промоцији.


Милош Јовић (26) из Куршумлије, инжењер воћарства и виноградарства живи на селу, а Павле је на релацији Београд-Ваљевска Каменица и, између осталог, развози клијентима наручене пакете.




– Наше кокошке су слободног духа, шетају се где желе и једу природну храну. У почетку их је било 150, а сада се тај број мало смањио јер нам је лија била у посети и узела "свој део колача" (смех). Препелице су тренутно у кавезима, јер немамо другу опцију, али размишљамо да и оне почну слободно да шетају у ограђеном простору као коке.


Како се овај посао развијао? Прво су пронашли тржиште, односно људе из Београда који могу да плате органске производе који су и до 70 одсто скупљи од оних у конвенционалној производњи. Кренули су од познаника и пријатеља, а прича се највише раширила по систему "од уста до уста", а затим и на инстаграму и фејсбуку, где рекламирају пољопривредно газдинство Органела.



– Врло лако се осети разлика између домаћег јајета и јајета кокошке која живи у кавезу и једе концентрат. Тако су људи почели да нас зову, да питају имамо ли још нешто, а ми смо почели да нудимо оно што расте на нашем имању: спанаћ, блитву, першун, руколу, кромпир, цвеклу, шаргарепу, рен, парадајз, краставце, лубенице, шљиве… Коприва је специјални производ и од ње правимо чорбу и у теглама доносимо на кућну адресу, као и обарене пакетиће врхова коприве. Ту су и чајеви од раставића, дивље нане, матичњака. Посебно смо поносни на наш ЗЕН, производ од зеленог парадајза, сенфа и рена који правимо по старом рецепту из села – откривају ми Милош и Павле.



Како из угла некога ко је одрастао у граду данас изгледа живот на селу?

– Кад сам говорио људима о овој идеји, већина је одговарала са: "Јао, и ми бисмо живели на селу". У "причи" би сви живели, а у реалности је питање ко би заиста био спреман на то. Живот на селу није компликован, то није копање на њиви, као што се мисли, то није робија. Ако питате некога које су предности града, одговориће да су то позориште и биоскоп. Следеће питање је: "Колико често идете у биоскоп и позориште?" и схватите да би и онај ко живи на селу могао себи да приушти повремено такав излазак. Нама у Србији као да је неко усадио у главу одговоре на питања на тему села. "Тешко, немогуће". Као да смо програмирани да тако одговарамо. Кад питам некога како му изгледа дан у граду, одговор је: "Устанем, одем на посао, вратим се увече и легнем да спавам". Шта је онда ту лако и лепо, а шта је на селу тешко ако имате слободних дана онолико колико желите, ако немате стрес? Наравно да има физичког рада, али данас постоје машине, не копамо ми као у руднику – детаљно ће Павле за `Приче са душом`.


Шта је спојило ове младе људе?

– Неки од нас се познају са факултета, а неки из живота. Милош и ја смо колеге са факултета, нисмо заједно студирали, али смо орезивали воће. Он је изузетно способна и вредна особа од које може свашта практично да се научи, а да није само факултетско знање. Пошто нас је све повезало и село, сигуран сам да нека друга наша идеја у граду не би успела као ова. Кад радимо, ентузијазам једне особе пробуди то у другој, а кад он спласне, опет је ту неко други да вас врати на прави пут – каже Павле.


Пре него што смо кренули пут Београд да Београђанима испоручимо коприву и препеличја јаја, питао сам Павла и Милоша да ли од овог посла могу да живе?

– Како је кренуло, да куцнемо у дрво, одговор је "да". Најбитније је да имате пут до тржишта. Моја порука свима који крећу у пољопривредну производњу овог типа је да не почињу док не буду знали где ће продати производе. Осим исплативости, нама је на селу важно што можемо да будемо креативни, и, пре свега, слободни. Каква канцеларија и рад од 9 до 5. То није то – поручио је инжењер Павле Ђорђевић у `Причи са душом` из ваљевског краја.



Неколико метара од улаза у двориште, уредника `Прича са душом` дочекала је Цвета, женка расе шарпланинац, која је одрасла у Београду, а последњих шест месеци станује у Ваљевској Каменици





Овај текст настао је уз подршку Генерали осигурања и део је пројекта #koraknapred.


Текст и фотографије: Ненад Благојевић www.pricesadusom.com
(Текст и фотографије су у власништву привредног друштва Медијска кућа Приче са душом доо)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!