forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Децембар 09, 2019, 03:29:40


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Нови светски поредак  (Прочитано 1475 пута)
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 709


Zeka


Погледај профил
« послато: Октобар 07, 2012, 13:36:21 »

"ПРАВОСУЂЕ“ ИЗРОДА.
ИРОДИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕДКА
(Први део)





   
Термин „јувенално правосуђе“ (са енглеског се преводи као „правосуђе за малолетнике“) има корен у древним оргијастичким култовима, у којима је практиковано приношење жртава. У старом Риму су се ритуални поступци у част богиње младости називали „Јувеналије“. Њих је легализовао император Нерон, који је у божанства мудрости убрајао не само богињу Јувенту, већ и самог себе. Јувеналије су се одликовале раскалашношћу и тиме, да су се док су трајале „укидала ограничења међу половима“.

На окултно-мистичном плану јувенално правосуђе представља савремену реинкарнацију фашистичке еугенике која је усмерена против пете Божје заповести („Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“), како би се распадале породице. То је један од сакривених смислова глобализма, који подржавају структуре каква је Светска банка. На изворима су окултно-сатанистичке организације које су им сличне зато што су у своје време довеле у Немачкој на власт Хитлера, као „Труста Луцифера“, (Lucis Trust“), као и идеолози новог светског поретка, који су за свој циљ одредили уништење „вишка“ човечанства и који су наступали као агресивна антихришћанска снага. Ево неких имена: Ернст Рудин (Ernst Rudin) - швајцарски психијатар, један од Хитлерових идеолога, официр СС и архитекта нацистичког програма расне хигијене, коаутор закона о стерилизацији и директор Немачког института за еугенистичка истраживања (German eugenics research institute); Маргарет Зангер (Margaret Sanger) - оснивач савременог покрета контроле рађања и Међународне фондације за планирање породице, једна од првих „секс-просветитељки“ , аутор пројекта закона који би требало да „зауставихиперпродукцију деце“, која је Словене сматрала за нижу расу, недостојну размножавања,; сатаниста Роберт Макнамара (Robert McNamara) - бивши директор Светске банке, идеолог рата у Вијетнаму, који је у своје време као министар одбране САД палио напалмом вијетнамска села заједно са становништвом,; Жак Атали (Jacques Attali) - још један бивши директор Светске банке, који у својим књигама проповеда претварање људи у робу, ликвидацију породица и савремене облике канибализма, …

На „примењеном“ плану јувенално правосуђе представља сурови механизам за промену базних принципа узајамног деловања државе и породице преко тоталитаристичког гушења слободе личности и кршења аутономије односа деце и њихових родитеља. У многим западним земљама ширењем јувеналног правосуђа баве се она иста лица и структуре које се боре за смањење наталитета, слободу абортуса, ширење контрацепције и шприцева, легализацију дроге и њену слободну трговину, „сексуалну просвећеност“ и пропаганду раних сексуалних односа, заштиту интереса педераста и лезбејки, легализацију њиховог „усвајања“ деце, забрану јачања казни за дечју порнографију, педофилију и пропаганду сексуалних перверзија…


Резултате видимо. Данас у западним земљама десетине милиона родитеља не сматрају да је имало страшно ако су педагози њихове деце по школама педерасти. Да њиховој деци не смета да им по школским ве-це-има ћушкају цигарете са марихуаном, а да их истовремено терају да формирају „радионице за подршку сексуалним мањинама“, чак и у дечјим вртићима и да играју противприродне улоге тако, што их облаче у одећу супротног пола. Да одговарајући државни органи, уместо да се боре са наркоманијом и злочинима, формирају добро одрађене механизме праћења породица због тога, што те породице имају децу. При чему они циљају управо на праћење и уништавање сасвим нормалних породица.

Јувенално правосуђе на Западу представља не само специјални суд и огромна бирократска армија са великим овлашћењима - ту су чиновници, комплетирани многобројним комисијама за малолетнике, органима заштите и старатељство. Ту је и систем мера за вансудско и претерано мешање у породичне послове – све до одузимања детета из породице – под било каквим изговором, често и без њега или са измишљеним. Увођење јувеналног правосуђа у перспективи практично сваку породицу која има дете поставља под „спољну управу“.


Било какав поступак или непоступање родитеља према детету, јувенални орган може да третира како хоће. У суштини, то је инструмент којим се преко превентивног мешања у породицу, под оправдањем заштите деце од родитеља, спречава наталитет и смањује демографски потенцијал. То се ради на следећи начин.

Са једне стране – родитељима и педагозима се забрањује да у васпитању деце користе било каква средства забране. То врло помно прате такозвани омбудсмани или специјални овлашћени стручњаци за права деце, који у школама Америке и Европе скупљају дечје жалбе на своје родитеље, учитеље и руководства школских институција. Осим њих у низу америчких школа дежурају специјалне СТОП екипе полицајаца (STOP - State Police Special Tactical Operations team). Оне су потребне да би се по разредима завео ред – како „распуштена“ деца не би случајно обогаљила свог наставника. Учитељ, пак, чак и ако су „несташна деца“ прешла од увреда на ударање нема права да примени никакве мере. Једини начин који је дозвољен да се направи ред је да се у учионицу – позову полицајци.

Са друге стране – деци се у ствари натурају рани сексуални живот, коришћење дрога и бесмислено провођење времена. Сексуализација представља саставни део јувеналних технологија (у Шведској се она учи још од вртића). На крају се све своди на проповедање „слободе у сексуалној оријентацији“, на пропаганду контрацепције и што мањи број деце. Навикавање на дрогу може да се врши преко бесплатног дељења шприцева и обучавања деце техници њиховог „хигијенског коришћења“. Сви се сећамо побуне младих у августу 2011.г. у Лондону, у којој је било и људских жртава. Према извештају независне комисије која је истрагу вршила на налог владе, погроми, у којима је најбитнију улогу одиграла омладина, су били последица недостатка социјалне политике власти, што је довело до лошег васпитања адолесцената и ниског нивоа образовања у државним школама где, према ауторима извештаја, око 20% ученика до 11 година једва да уме да чита и пише.

Фактички данас на Западу се води процес подруштвљавања деце у размену за висок ниво комфорног постојања њихових родитеља. Критеријум ефикасности рада органа јувеналног правосуђа представља број деце која су „сасвим заштићена“ од родитеља, то јест – која су од њих одузета. Што је више деце службеник одузео, то он више зарађује и тим се брже пење његова каријера. Деца се одузимају не само из непотпуних и сиромашних породица, већ и од нормалних, оних у којима се деца воле, а њихови родитељи раде. Повод за одузимање може да буде било шта. На пример, било какво незадовољство детета, реч или чак прекор упућен родитељима који иду на службу у цркву, савремени инквизитори могу да оцене као „ускраћивање законитих права и слобода“. У Великој Британији последњих година је нагло порастао број одузимања деце због изјава социјалних радника, који су своје поступке мотивисали „емоционалним насиљем“(emotional abuse) и „ризиком емоционалног оштећења“ (risk of emotional harm), мада смисао тих израза није познат.

Протести против принудне сексуализације могу да се интерпретирају као ускраћивање права на добијање информације. Скорашњи пример – скандал у Баварској, у којој су девојчицу која није желела да се растане од родитеља одузели од њих, зато што су јој бранили да посећује часове сексуалног „образовања“. Прича је постала својина јавности само зато, што је девојчица, пошто се уверила да су молбе да је врате мами и тати некорисне, покушала да се убије.

Одбијање да се детету да сумњива вакцина или ако мисле да је начин лечења сумњив, такође може да се интерпретира као мањак бриге о здрављу детета. Пример је судбина 12-годишње становнице Тексаса Katie Wernecke, коју су одузели родитељима зато што су ови одбили да дају дозволу да се њихова девојчица која је боловала од рака, зрачи. У арсеналу западних „јувеналаца“ постоји велики број повода који постају аргументи за одузимање детета, н а пример чак и одбијање да се детету због прехладе дају антибиотици или зато што постоји у породици дуг због неплаћене станарине (предлог, помоћу кога се сваке године одузимају стотине хиљада деце).

Према изјави руководиоца дечјег одељења социјалних служби Њујорка (Head of children's department of social services New York) Тревора Гранта (Trevor Grant), „породице се разбијају из савршено ништавних разлога. Ако се поломи столица или је у стану прљаво, сарадници социјалних служби одузимају дете…“ Родитеље смештају под члан „деловање на штету нтереса детета“ зато што су га пустили да хода без пратње одраслог, због немања воћа у фрижидеру или недостатка новца за џепарац, као и зато што има мање играчака него деца из комшилука, зато што су се купује школски ранац који је „штетан за дечје здравље“, или чак и само зато што се службеницима нешто само учинило.

Децу нико не пита за мишљење. Често се то и не може учинити. Као у случају мале Сабрине, ћерке Christopher Slaterа и Nancy Haigh из Арлингтона, коју су социјални радници украли из родитељске куће са њене три недеље живота (!), зато што је, како он кажу, „… новорођенче било тешко триста грама мање, него што би требало“. Несрећни родитељи већ неколико година покушавају без резултата да врате своје дете.
 
 
Николај МАЛИШЕВСКИ


Фонд Стратешке Културе


      
 
      
    
 
      
 

« Последња измена: Октобар 07, 2012, 17:41:54 Zeka » Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 709


Zeka


Погледај профил
« Одговор #1 послато: Октобар 07, 2012, 17:39:04 »

„ПРАВОСУЂЕ“ ИЗРОДА.
ИРОДИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕДКА
(Други део)



Запањује број деце које је у западним земљама у којима постоји малолетничко правосуђе држава одузела родитељима. Десетине, чак и стотине хиљада! И то годишње! У основи су базе података, помоћу којих је довољно да увређено дете позове телефоном и одмах социјални радници, чим утврде број, стижу и затим одведену децу остављају хранитељским породицама и прихватилиштима. На пример, само у 2009.години у Немачкој је родитељима одузето преко 70.000 деце. У Француској је годину дана раније та цифра премашила праг од 110.000 дечака и девојчица који уз живе тате и маме живе у дечјим домовима и хранитељским породицама. При том никога не узнемирава да су, како тврде британска и америчка истраживања, деца из хранитељских породица (према проценама дечјих лекара), 7 - 8 пута чешће подвргнута насиљу, а деца у државним установама 6 пута чешће него њихови вршњаци - просечно по становнику. (Hobbs G., Hobbs C., Wynne J. Abuse of children in foster and residential care //Child Abuse Negl. 23.12.1999. pp. 39-52).

2000.године француској влади је понуђен детаљан и шокантан извештај генералног инспектора за социјалне послове Пјера Навеса и генералног инспектора правног одељења Бруна Катала о ситуацији у судовима за малолетнике и социјалним службама. У извештају се каже: „Огроман број деце је одузет родитељима и смештен у прихватилишта и породице које усвајају децу. Судије и сарадници социјалних служби стално крше закон. Између закона и начина како се он спроводи постоји огромна разлика. У једном истом суду пракса једног судије се разликује од праксе другог. Не постоји квалитетна контрола система за заштиту деце и породице. Нема никаквог поштовања према породици, о њој малолетничко правосуђе баш ни мало не брине. Тужилаштво не може да прати све предмете јер их има превише. Социјални радници и судије имају потпуну, безграничну власт над судбином детета. Сарадници социјалних служби су често одузимали деце по анонимним телефонским пријавама… породица је у опасности“.

Према статистици, почетком 2000.године из породица Француске која има преко 60 милиона становника одузето је преко 2 милиона деце. Седам година доцније је саопштено да је 50% те деце одузето незаконито. Карактеристичан је пример судбине Наталије Захарове, глумице која је у своје време емигрирала у Француску. 1990-их малолетнички суд је њу у новој отаџбини лишио родитељских права. Као разлог је наведено да „мадам Захарова своју ћерку гуши мајчинском љубављу“ и жели да са њом „сачува превише блиску везу(!)“ Од тада Машу Захарову пребацују из једне у другу хранитељску породицу. Њена мајка је прошла све судске инстанце, тражила је помоћ од врло утицајних људи, укључујући председнике држава и црквене поглаваре. Са председником Саркозијем је само због тога имала 18 личних сусрета - на тему враћања ћерке. До тада је о том питању разговарала са Ж.Шираком и В.Путином. Молбом да се породица поново споји француском кардиналу се обраћао и патријарх Алексиј Други. Међутим, проблем није решен ни до данас…

Малолетничко правосуђе на Западу је држава у држави, која ради по сопственим законима и која никоме не одговара.Позиција власти по том питању само на први поглед изгледа чудна. Стари Римљани су у таквим случајевима говорили „Тражи ко има користи.“ Питање је: зашто да, уместо да побољшају услове за живот породица власт одузима децу? Одговор је: зато што од тога има велику корист. Децу не одузимају само од сиромашних пијаница и садиста…

У Европи жртве постају представници свих социјалних слојева – без изузетка. Чак и милионери, као на пример италијански пар, коме су после пријаве старије 20-годишње ћерке из првог мајчиног брака, која је одлучила да на тај начин заради, одузели млађу, седмогодишњу ћерку. Девојчицу, која је викала да родитеље воли и да хоће код маме, нико није слушао. Њу су једноставно сместили у прихватилиште, а оклеветане родитеље у затвор.

У Америци, према информацији Националне комисије САД за децу, децу често одузимају из породица које су створене „превремено или без преке потребе“, јер механизам федералног финансирања државама омогућује „озбиљан финансијски мотив“ да се деца одузимају, а не да се породицама укаже помоћ, захваљујући којој би такве породице могле да наставе заједнички живот (National Commission on Children, Beyond Rhetoric: A New American Agendafor Children and Families. Washington, DC: may, 1991. p. 290).

Сваког месеца се одузимају хиљаде деце које доспевају не само у дечје домове и прихватилишта. На интернету постоји велики број документарних филмова и видеоснимака по којима малолетничко правосуђе Немачке или САД своју децу поверава садистима, педофилима и наркоманима, што и децу и њихове родитеље доводи до самоубистава.

Неколико примера. 2012. Године у Берлину је погинула трогодишња девојчица. Породицу у којој је она била, надзирала је служба за надзор. Надзирала и није предузимала ништа. У извештајима су чиновници писали да је породица „претрпана“ бригом о детету. Тако је било све док једног јутра девојчицу нису нашли мртву, са масницама по читавом телу, јер се угушила док је повраћала. 2008.године у западнонемачком граду Wuppertal одузели су од маме која је волела да пије петогодишњу ћерку Талеју, мада је она јако волела ћерку, и сместили је у пажљиво одабрану хранитељску породицу. У новој породици, истина, нису пили, али нису ни волели. Талеју су почели да туку. Међутим, служба која је вршила надзор је игнорисала када јој је из дечјег вртића јављано да девојчица долази са модрицама, траговима уједа (пса) и ишчупаним праменовима косе. После извесног времена мати која је усвојила дете је утопила Талију у кади са леденом водом. После суђења које се отегло, донета је одлука да је за смрт девојчице крива помајка. Два сарадника службе за надзор, који су девојчицу послали у смрт, потпуно су ослобођена одговорности.

Судбину 11-годишње Шантал из Хамбурга, која је такође била под патронатом службе за надзор, зна сваки Немац. Она је погинула почетком 2012.године од тровања метадоном, који је пронашла у спаваћој соби помајке и поочима. Пет година пре тога служба за надзор је закључила да је права породица Шантал опасна за то дете: тата се дрогирао, мама је пила. Девојчицу су одузели родитељима и сместили је код пара који ју је усвојио: они су такође били наркомани, али су били на програму замене хероина метадоном. У новој породици која је Шантал требало да обезбеди сигурно и комфорно постојање, девојчица је живела тако, што је у истом стану живело шесторо људи и три пса. Она чак није имала ни свој кревет, али јој је дрога била при руци.

Ми још увек не знамо довољно о злочинима оних који се баве малолетничким правосуђем. Једна од најстрашнијих тема – деца која доспевају код наркотрговаца (као што су колумбијци, који су недавно усвојили руску децу) и црних трансплантолога који тргују људским органима. У САД је званично регистровано преко 200 хиљада болесника који годинама чекају донорске органе деце и који су спремни да плате 200 хиљада долара за свако дете, „издељено на комаде“. У Италији, према званичном признању министра МУП-а Роберта Маронија, нестало је 1260 „усвојене“ деце, само из Русије. Министар је изјавио да претпоставља да су та деца доспела на приватне клинике за пресађивање органа.


На Западу се, под предлогом заштите деце од садиста и педофила, малолетничко правосуђе убацује у школе и породице. При том они који лобирају, а који манипулишу статистиком о убијеној деци и деци коју су изроди осакатили, прећуткују да до 70% таквих злочина врше представници сексуалних мањина, чија права малолетничко правосуђе у ствари штити. У САД хомосексуалци чине преко 33% свих злоупотреба деце. Карактеристичан је пример судбине два руска детета, коју је пре неколико година норвешки социјални патронат одузео од мајке-емигранткиње и која су тамошњим дегенерицима предата на „васпитање“- све се завршило силовањем четворогодишњег детета.

Америчка истраживања која су узимала у обзир само званично регистроване случајеве показују: до доказаног сексуалног насиља над децом у старатељским породицама просечно долази 4 пута чешће него просечно по становнику. Говори извршни директор организације «Children’s Rights» Марсија Лоури (поборница хранитељских породица): „Ја сам се дуго бавила овим послом и представљала сам интересе хиљада и хиљада усвојене деце… и ја практично нисам наилазила ни на дечаке, ни на девојчице који једно време нису били у хранитељским породицама,а која нису доживела неки облик сексуалног насиља од стране друге деце или неког другог. (Dana DiFilipoo Avalanche of Anguish // Philadelphia Daily News, 21.01.2010).

У дечјим домовима у САД ниво физичког насиља над децом је изнад просечног нивоа по становнику 10 пута, сексуалног - 28 пута (углавном преко насиља једног над другим). (Benedict M., Zuravin S. Factors Associated With Child Maltreatment by Family Foster Care Providers // Baltimore: Johns Hopkins University School of Hygiene and Public Health, 30.06.1992, charts, pp.28,30; Spencer J., Kundsen D. Out of Home Maltreatment: An Analysis of Risk in Various Settings for Children // Children And Youth Services Review Vol. 14, 1992, pp. 485-492).

Данас је малолетничко правосуђе усвојено у већини западних земаља, али то не доводи до оздрављења односа међу људима, већ до ширења друштвеног зла. Тако у једној од најнапреднијих у малолетничком правосуђу земљи – Немачкој – данас је наталитет најнижи у Европи и око половине свих злочина чине млади који још нису постали пунолетни. Нешто мало је боља ситуација у осталим „развијеним“ земљама – тамо без трага нестају хиљаде деце из Русије, наталитет је сваке године све нижи, али зато међу децом расте криминалитет, број деце коју одузимају од њихових породица и бројно стање особа које су сексуално изопачене.

Николај МАЛИШЕВСКИ

Фонд
Стратешке
Културе
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!