forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Август 25, 2019, 18:09:02


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Ширење Ислама по свету  (Прочитано 1993 пута)
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 708


Zeka


Погледај профил
« послато: Мај 18, 2013, 09:39:43 »

Нафта и џамије главно оружје исламске експанзије


ЗЕЛЕНА БОЈА ИСЛАМА ШИРИ СЕ ПО СВЕТУ, УКЉУЧУЈУЋИ ЕВРОПУ И РУСИЈУ (ПРВИ ДЕО)



    Последњих деценија је зелени барјак муслимана прешао у руке тоталитарно-терористичког ислама који је постао симбол препорода његове снаге
    Војна снага ислама свуда је, осим Ирана, отишла у прошлост. Међутим, појавили су се петро-долари, без којих, одгојени у џамијама, салафити, вехабије, џихадисти и други фундаменталисти-исламисти, укључујући терористе-шахиде, не би могли да са успехом делују
    Приходи од нафте су основа која привлачи и награђује младе нараштаје ислама у препороду. Са овог становишта и треба посматрати џамију која је центар свега што излази изван оквира традиционалног и још јуче наизглед успаваног ислама
    Џамије постоје у сваком насељеном месту, а у великим градовима - у свакој градској четврти. Поред џамија су минарети - високе грађевине са чијих врхова мујезин, окренувши се према Меки, мелодично-тужним громким гласом изговара позив-азан, који све позива на кратку, али строго условљену молитву


Пише: др Леонид ВАСИЉЕВ, историчар, редовни професор универзитета у Москви

         ИСЛАМ својим зеленим тоновима боји безмало читав свет.

         У току је веома приметан процес исламизације Европе, укључујући и Русију. И, мада је овај процес много старији и шири него арапско пролеће које је узнемирило Блиски исток у протекле две-три године, ипак је везан за њега.

         То је, практично, један те исти необично моћни планетарни покрет који зовем препородом ислама. Шта имам у виду?

         Ислам је трећа, монотеистичка аврамска религија, која потиче из јединственог митолошког корена и дугује своје постојање Авраму.

         Пошто је била принуђена да позајми лавовски део доктрине из јудејско-хришћанске Библије, веома оригинално препричане у проповедима пророка Мухамеда (који се позивао на глас Алаха и говорио у његово име), муслиманска верзија не полаже право на доктринално-идеолошке иновације.

         Храбро понављајући много тога из Библије, Мухамед и записани са његових речи Куран слободно су оперисали именима и догађајима забележеним у Библији, позивајући се на то да је Свевишњи, или Алах (ал или ел - корен овог појма код Семита), декларисао једно те исто учење. Само што су јудеји и хришћани, тобоже, много шта у њему помешали и недовољно схватили, док је једино пророк исправно ухватио његову суштину.

         Прочитавши Куран, што је доступно свакоме, читалац може да се увери и његову библијску основу, као и у неке значајне иновације. Оне се огледају не само у доктринарно-теолошким разликама (које су значајне за улему, али нису много значајне за обичне вернике), већ и у нормативним традицијама, које се тичу начина живота и стереотипа понашања.

         Најважнија разлика је да Алах - не воли невернике. Зато се проповеда да их треба подстицати да прихвате ислам; ако то не успева, могуће их је толерисати, али се према њима треба понашати на одговарајући начин.

         А ако буде потребно - не презати од примене силе, све до религијског рата, џихада.

         Идеал представља време кад је живео пророк, VI-VII век, кад су арапски бедуини, надахнути великом идејом, похрлили у освајање обрађених пољопривредних простора плодног Блиског Истока и даље, све до Шпаније (Кордовски халифат).

         То је било време обележено исламизацијом већине земаља и народа, почевши од висококултурног Ирана и цватућег Египта, па све до велике Индијом и заостале Африке.

         Све те територије су постале свет ислама. И, важно је узети у обзир да оне, иако на религијском плану веома развијене, нису могле да се супротставе снази и притиску муслимана.

         При том се нису исламизовале само због тога што су биле освојене, већ и због тога што је доктрина ислама била јака изнутра и једноставна за усвајање.

         У чему је снага ислама?

         Прво, томе што је у исламу за хришћане било много познатог и то је одиграло своју улогу приликом исламизације хришћанског Египта, док се зороастријски Иран дуже супротстављао и тамо је ислам попримио специфичан облик шиизма.

         Улогу је одиграло и то што је ислам био привлачан за заостале у развоју, почевши од самих бедуина, јер је ставио нагласак на социјалну бригу о сиромашнима и на подршку породици.

         Социјално-политичка структура ислама, која се формирала на бази религије и узимајући у обзир њене норме, није предвиђала постојање привилеговане аристократије.

         За напредовање (друштвена лествица) постојала су два начина: ратна одважност (за којом су следили успеси у власти и материјалном стању) и муслиманска ученост  која се ценила и поштовала.

         На сцени су била два фактора силе - војници и улема. Први су ишли у бој, стварали државе, а други су долазили иза њих, градили џамије и стварали огњишта религијско-идеолошке индокринације.

         Џамије су постајале материјални центри религије, карика у организацији глобалног заједништва, планетарне уме и ислама. 

         Тек у другом плану верници су се делили на етничке групе (Египћане, Сиријце, Иранце и сл.), при чему је значај тих група био много мањи од поделе на суните и шиите.

         У свему томе постоји дубоки смисао. Све до данашњег дана, свет ислама је битан као нека религијска целина, као јединство ортодоксних верника, ума.

         Није случајно што се - у складу са духом доктрине, иако то није увек изражено, али је сваком од малих ногу добро познато - одступање од вере сматра главним преступом муслимана и кажњава се смрћу.   

         Бити муслиман то није избор, то је успех у животу. Зато је сваки верник обавезан да то цени и да поштује норме ислама.

         Њих нема много. То је намаз - петократни свакодневни ритуал.

         Како ортодоксни верници не би заборавили на њега у својим свакодневним пословима, у сваком насељеном месту, а у великим градовима у градској четврти, градили су се поред џамија минарети - високе грађевине са чијих врхова мујезин, окренувши се према Меки, мелодично-тужним громким гласом изговара позив-азан, који све позива на кратку, али строго условљену молитву.

         Муслимани се умивају, простиру тепишчић и, окренувши се лицем према Меки, клањају.

         Једном годишње муслимани посте у месецу Рамазану. Од зоре до заласка сунца - а овај свети месец, према муслиманском лунарном календару, може да буде и усред жарког лета - али не сме ни да се једе ни да се пије. А за време празника сваки имућни грађанин обавезан је да дели оно што има са сиромашнима, што се испољава у богатом послужењу, мада се на томе не завршава. Постоје и добровољна давања, садекатул-фитр, која иду у добротворне и богоугодне сврхе.   

         У обавезне норме спада и обрезивање свих дечака у узрасту 7-8 година (они који прихвате ислам у старијем узрасту - одмах након прихватања). Ређе се обрезивање ради и девојчицама како шејтан не би изазивао пожуду.

         Жена - и то је строга норма - од пубертета мора да носи хиџаб и да строго покрива читаво тело и да не излази из куће без пратње. На тај начин она испољава своју покорност Алаху, али и мушкарцу којем припада и који је обавезан да брине о њој и њеној деци (ортодоксни верник може да има до четири жене, ако је у стању да их издржава; владајућа елита има и хареме).

         У обавезне норме спада и посећивање петком џамије од стране мушкараца (раније жене у њих нису пуштане), где им, нарочито у подневним сатима, имами и муле читају проповеди.

         Свет ислама је имао два начина стицања снаге и ширења утицаја.

         Освајања туђих земаља од стране арапских бедуина су одиграла улогу у почетној фази надирања, али је та функција касније ослабила због прекомерног ширења оквира Арапског халифата и сепаратизма емира, као и међусобних сукоба и супротстављања сунитске Турске шиитском Ирану. То је омогућило европској буржоазији да колонизацијом-вестернизацијом подчини себи или стави у стање зависности ослабљене крупне и слабије мање муслиманске земље.

         Тако је свету ислама остао духовно-религијски пут. Тај пут је вековима био значајан, али у условима притисака од стране Запада није играо значајну улогу.

         Свет ислама је живео по својим законима, а Запад је, по мери својих могућности, покушавао да га преобрази и да га прилагоди својим стандардима, како идејно-институционалним тако и тржишно-предузетничким. 

         Док је Запад очигледно доминирао и његово господство било сигурно поткрепљено ефектом колонизације-вестернизације, фактор силе који је био везан за веру, није имао успеха.

         Снага напредног Запада одрађивала је своје терајући џамије да се ограниче на молитве. Али, у ХХ веку је становништво света ван Запада порасло неколико пута, а сам Запад је ослабио као сила која је притискала овај свет. Потом га је деколонизација избила из седла, а све се то поклопило са поразом СССР у хладном рату, па се ситуација променила.

         Оборени су црвено-мрки тоталитарни режими, а њихово место је заузео обновљени, углавном у екстремном облику, ислам.

         Зелени барјак муслимана прешао је у руке тоталитарно-терористичког ислама, који је постао симбол препорода његове снаге.

         Наравно, не ради се овде само о џамијама. Значај је имало и то, што је свет ислама био највише засут нафтним доларима. Активно су му помагали совјетски руководиоци који су сматрали да на тај начин успостављају баланс између СССР и САД у своју корист.

         Одиграли су улогу и спорови око Блиског истока, који су мобилисали муслимане, подстичући их - не много приметно, али неоспорно - на јединство.

         Из много разлога - а за саме муслимане је то било испољавање воље Алаха - нафта и џамије су постали главни фактори успеха.

         Војна снага ислама свуда је, осим Ирана, отишла и прошлост. Међутим, појавили су се петро-долари, без којих, одгојени у џамијама, салафити, вехабије, џихадисти и други фундаменталисти-исламисти, укључујући терористе-шахиде, не би могли да са успехом делују.

         Приходи од нафте су постали основа која привлачи и награђује младе нараштаје ислама у препороду. Са овог становишта и треба посматрати џамију.

         Данас је џамија центар свега, што излази изван оквира традиционалног и још јуче наизглед успаваног ислама. И, то не треба никоме да буде чудно.

         Владари у муслиманским земљама морају да рачунају не само на јавно мњење, већ и на оно што се дешава у џамији и у ученим круговима улеме која њима управља.

         Њихова снага и утицај данас су нагло порасли. То није као раније, када је свет ислама био фактички спутан зависношћу од напредног Запада.

         Треба обратити пажњу на догађаје, везане за успех арапског пролећа, које је на чело низа исламских земаља довело исламисте.

         Мрачно изгледа судбина Сирије, где хришћани очекују клање, чим побуњеници победе.

         Џамије задају тон. Њихова улога је све приметнија.

         То се лепо види на примеру Египта, где од 988. постоји центар исламске учености, универзитет Ал-Азхар.

         (следи наставак)


Државе треба да обавежу џамије да изолују исламске екстремисте


ЗЕЛЕНА БОЈА ИСЛАМА ШИРИ СЕ ПО СВЕТУ, УКЉУЧУЈУЋИ ЕВРОПУ И РУСИЈУ (КРАЈ)



    Запад мора да схвати да муслимански Пророк није објекат за подсмевање и критику. Баш у томе се и испољава слабост Запада где поприличан део јавног мњења, затрован политичком коректношћу, не разуме шта је то ислам и која ће то за њега бити претња кроз неколико генерација, кад број исламских верника порасте неколико пута
    Ако размишљамо здраво, треба, док још није касно, да наступамо одлучније него до сада. Не против муслимана и џамија већ - за њих
    Сугеришем да се, у најмању руку тамо где то зависи од државе, односно у земљама где ислам није државна религија, властима да право и обавеза да прате ко идејно управља џамијом и како џамија оријентише вернике у њиховом односу према осталим становницима и нормама државе у којој муслимани живе
    Немешање у послове религије је добро кад се ради о религији. А ислам је далеко од тога и не представља толико религију, колико обавезан за вернике стандард живљења, чији детаљи нису неутрални према онима који не припадају кругу истинских верника
    Муслимани треба да то разумеју и да прихватају општедржавне норме земље у којој живе (реч није о црквеним обредима, забранама или препорукама, или о празницима, рецимо, православним). А све џамије - свесно изолујући екстремисте – да у томе помажу


Пише: др Леонид ВАСИЉЕВ, историчар, редовни професор универзитета у Москви

 

         У ПРОЦЕСУ неконтролисаног раста броја становништва у земљама ислама у први план у наше време је избила не превише, али довољно образована младеж, којој многољудни Египат (трећина Арапа) не стиже да обезбеди радна места која одговарају њиховом образовању а камоли потребама.

         Та младеж је започела Арапско пролеће - митинзима против владара. Ауторитарни владаоци нису били либерални и демократични, али су одговарали нивоу развоја становништва и чврсто су држали своје земље на узди.

         Пролеће је свргло власт и организовало у неким земљама (Египат, Тунис, Јемен, Либија, Сирија) нове изборе који нису донели очекивано. Већина сељака, који се потчињавају џамији, у низу земаља је гласала не за побуњену младеж, већ за радикалне исламисте који су дошли или ће, као у Сирији, ускоро доћи на власт. И, шта је тиме постигнуто?

         У Тунису и Египту су у току нови митинзи на којима учествује преварена у својим очекивањима младеж.

         У заосталим Либији и Јемену, где је образоване младежи мање, није све баш потпуно јасно, а у Сирији, са њеним религијским сложеностима, у току је рат до уништења. Још је гора ситуација у Сомалији.

         У најкраћем, промене нису довеле и нису ни могле да доведу до бољитка. Није имало одакле да се узме оно, што су прижељкивали млади бунтовници. Али је зато кристално јасно да су позиције исламских фундаменталиста свуда ојачане и настављају да се учвршћују.

         А либијска провинцијална племена су чак кренула походом на Мали, одакле их са потешкоћама потискују Французи. То је главни резултат. На њега може да се дода повећање нестабилности у другим арапским земљама. Од Јордана до Бахреина. 

         Зато још о џамији.

         Не треба заборављати да је ислам као религија не само крајње нетолерантан (Алах не трпи невернике!) већ и суров према свим својим верницима.

         Одступање од вере се третира отприлике као издаја у СССР, а понекад је и саставни део кривичног законика земље. А све је то тесно повезано са џамијом и њеном улогом.

         Или поштујеш традицију норми при чему сви то виде и знају, или ништа од тога не радиш и сви то такође знају.



         Такво понашање није твоја лична ствар, појам атеизма у свету ислама, ако ниси странац који тамо живи или неверник, например, хришћанин, не постоји. Из тога следи, да је реч муле или имама, који управљају џамијом и обично петком читају у њој проповеди, заиста битна.

         Кад после проповеди стотине хиљада муслимана, наводно спонтано али веома бесно, почињу да се буне због појаве негде у Данској у малопознатом листу карикатуре Пророка, а затим у милионском броју излазе на улице како би рушили западна представништва, то није коенциденција већ је потпуно контролисани наступ елите света ислама против неверника.

         Запад мора да схвати да Пророк није објекат за подсмевање и критику. Баш у томе се и испољава слабост Запада где поприличан део јавног мњења, затрованог политичком коректношћу, не разуме шта је то ислам и која ће то за њега бити претња кроз неколико генерација, кад број исламских верника порасте неколико пута.

         Тај раст је неизбежан јер младе и здраве жене у исламу за то и постоје, како се сматра, да обезбеде мир новим верницима.

         Контрацепцију тај свет не признаје, а право да буде умотана и обавезна да безрезервно припада мужу, који је за њу платио и који од ње очекује децу, неприкосновени су.

         Муслиманка не треба да се школује, нарочито не у религиозној школи. У Пакистану у стотинама таквих школа подмећу бомбе.

         Све се то на Западу не схвата озбиљно, светост религије се штити политичком коректношћу. И, мада немају сви муслимани везе са задртим вехабијама, салафитима, џихадистима и другим радикалним фундаменталистима, не треба се тиме тешити.

         Ревносни исламисти сада су, како се чини, мањина, али је та мањина активна и има водећу улогу. Из њених редова се регрутује улема, муле и имами који управљају џамијама свуда, укључујући и Русију. Другим речима, они који читају проповеди петком чине више свештенство, оно које издаје фетве. 

         И овде, на нивоу идејних вођа, баланс се мења у правцу активно-експанзионог исламизма.

         А они који су склони да остану по страни, трпе поразе и одступају. Што је најбитније: млади нараштаји активиста ислама у препороду занети су идејом свемоћи религије коју обнављају. Другим речима, џамија царује.

         Што је више џамија, то су јачи они који слушају проповеди радикала и прате дух времена.

         У Русији, која је од давнина насељена немалим бројем муслимана, до скора није било исламиста.

         Појавили су се отприлике на граници 80-90-их година, када се распао СССР, а на његовим рушевинама су почеле нагло да јачају етничке и конфесионалне традиције оних који су били јако притиснути од стране власти. Те промене су се драматично поклопиле са препородом ислама, што такође није случајна чињеница, јер се појавио вакуум у пољима напона, која су постојала читав ХХ век.

         Вакуум више не постоји.

         Тоталитаризам и тероризам царују под зеленим барјаком ислама.

         Политичка коректност обавезује да се ислам сматра за нормалну религију, а исламизам за њену рушилачну појаву. То, у одређеној мери, и јесте тако, па, и подела није почела случајно.

         Милиони муслимана свуда, укључујући и земље Запада и Русију, били су, а у дубини душе и радо би остали, послушни грађани. Међутим, понашање исламиста са испољавањем снаге, нарочито шехида, војног крила, то спречава.

         Шехиди најчешће дижу себе у ваздух у гомилам својих, муслимана, тежећи да ставе до знања, њима који нису превише радикални, да Алах не трпи инертност. Дакле: ако су приликом терористичког напада шехида и они гинули – да је то било Алаху по вољи. Поврх свега: то је наук за све оне који нису схватили обавезу да се потчине исламистима и њиховим идејним вођама.  Нико се, разуме се, после таквих експлозија не буни, људи су застрашени.

         Најбитније је то што су све џамије за муслимане исте, и сви седе на проповедима једни поред других и сви слушају проповеди.

         А саме проповеди, понављам, читају они, које је улема васпитавала у духу неспорности идеје обновљеног и активног, радикалног ислама, са тенденцијом даље експанзије. Наравно, доктрина може и треба да се дели на ислам и исламизам, међутим не дајмо се преварити.

         Треба да будемо свесни како и у ком правцу генерално иде овај процес.

         Принципијелне разлике међу обичним и радикалним муслиманима - нема. И једни и други су уједињени у доктринарном штовању Алаха и убеђености у то да није било бољег времена за муслимане него оно у којем је живео поштовани Пророк.

         Нема несугласица ни у односу према одступницима од вере, нема колебања у односу према жени и модусу њеног понашања. Генерално, готово да не постоји ништа битно што би делило једне од других.



         Дели их једино ниво религијске активности. Међутим, баш је активност муслимана вековима, од тренутка првих проповеди пророка, сматрана главном врлином. И, ослањајући се на традицију, мањина активних – исламисти – са сигурношћу води за собом остале. И ако то још увек није свима јасно, а за многе недовољно пажљиве ни очигледно, неће увек бити тако. Утолико пре што бројност света ислама незаустављиво расте следећи његову васељнску уму.   

         У исламу у принципу нема места неутралности према религији. Та доктрина и начин живота који она подстиче су нетрпељиви према другачијем мишљењу. Ислам је био принуђен да га трпи, када је бивао слаб. Међутим, кад је почео да јача и логично у многоме да доприноси исламском екстремизму - много тога се променило.

         То се види свуда, укључујући и савремену Русију и Европу.

         Не усуђујем се да дајем савете како да се понашамо. На мени је да кажем како стоје ствари.

         Мада, ако размишљамо здраво, треба, док још није касно, да наступамо одлучније него до сада. Не против муслимана и џамија већ - за њих.

         Сугеришем да се, у најмању руку тамо где то зависи од власти, односно у земљама где ислам није државна религија, властима да право и да то буде њихова обавеза да прате ко идејно управља џамијом и како џамија оријентише вернике у њиховом односу према осталим становницима и нормама државе у којој муслимани живе.

         Немешање у послове религије је добро кад се ради о религији. А ислам је далеко од тога и не представља толико религију, колико обавезан за вернике стандард живљења, чији детаљи нису неутрални према онима који не припадају кругу истинских верника.

         Исламизам свесно и циљано појачава баш те детаље.

         И још нешто што је већ у вези са наклоношћу да чине добра дела за рачун пореских обвезника и државне благајне.

         Треба им посаветовати да не раде тако нешто без разлога, не узимајући у обзир ниво живота основног дела становништва, а камоли на његову штету. То може само да породи у земљи етничку и конфесионалну мржњу и да доведе до погоршања благостања.

         Муслимани треба да то разумеју и да прихватају општедржавне норме земље у којој живе (реч није о црквеним обредима, забранама или препорукама, или о празницима, рецимо, православним). А све џамије - свесно изолујући екстремисте – да у томе помажу.

Превела Марија Петрова



Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Cuburac
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 1180



Погледај профил
« Одговор #1 послато: Октобар 31, 2013, 06:11:22 »

Muslimanska Doktrina i Nacin Sirenja Islama

Islam nije jednostavno samo religija. To je jedan kompletan sistem svesti sa specificnim nacinom shvatanja zivota i odnosa u drustvu. Islam ima religioznu, zakonsku, politicku, ekonomsku i vojnu komponentu. Verska komponenta u islamu je samo spoljna fasada i ocigledno vidljiv deo kao pokrivac svih ostalih komponenti. Najvaznija komponenta je zakonska, odnosno Sarija jer se njome odredjuju i njoj se podredjuju svi elementi i odnosi u samome drustvu. Islamizacija u jednom drustvu ili drzavi pocinje onoga momenta kada postoji dovoljan broj muslimana da zapocnu sa svojom agitacijom za njihova takozvana ugrozena “religiozna prava i ugrozenu versku slobodu”.

Kada moderna drustva danasnjice sa svim svojim shvatanjima politicke korektnosti modernih demokratija i tolerancije za kulturoloske i verske razlicitosti pristine na “razumljive” zahteve muslimana za njihovu “versku slobodu i prava” tog momenta takvo drustvo dobija svoga Trojanskog konja jer sa verskom slobodom i pravima muslimana dolaze i sve ostale komponente koje oni nikada u pocetku javno ne spominju sve do mementa dok se u drustvu ne stvori kriticna masa za nove i sve radikalnije zahteve. Zbog samoga neshvatanja i miskoncepcije u modernim i razvijenim drustvima sta je zapravo cilj sirenja islama dolazi do iznenadjenja kada muslimani nastavljaju sa svojim sve radikalnijim zahtevima. Sam krajnji cilj sirenja islama nije da sve ljude na Svetu jednostavno prevedu u islamsku veru, vec je cilj da se celome Svetu nametne Sarija zakon o odnosima u drustvu. Tek posle toga prelazak u njihovu veru se podrazumeva kao prirodan process, jer po Sarija zakonu muslimani uvek imaju vise prava od takozvanih “nevernih”, znaci sam ekonomski opstanak i prosperitet pojedinaca je time uslovljen.

Prateci istorijske cinjenice evo kako nacin sirenja islama radi i funkcionise (izvor informacija za procente CIA: The World Fact Book).

Sve dokle u jednoj drzavi u procentualnom odnosu ukupnog stanovnistva muslimani ne prelaze 1%, uvek ce biti smatrani za tihu i miroljubivu manjinu koja nema posebnih zahteva i ne predstavlja pretnju nikome. Izuzetak mogu da predstavljaju pojedini geografski regioni unutar odredjene zemlje gde je procenat muslimanskog stanovnistva vise koncentrisan i procentualno veci u odnosu na ostale stanovnike u regionu u poredjenju sa teritorijom cele zemlje. U takvim slucajevima sve su cesci zahtevi i incidenti na lokalnom nivou.

Drzava      Procenat muslimanskog stanovnistva u odnosu na ukupnu populaciju

USA         1%
Australia      1.5%
Kanada      1.9%
Kina         2%
Italija         1.5%
Norveska      1.8%

Kada muslimani dostignu procentualnu brojku izmedju 2% do 3% unutar jedne zemlje vec pocinju da se odvajaju od ostalih etnickih grupa i tada se javlja jedan ranije nevidjeni fenomen, prve agitacije za prelaz u islam zapocinju unutar zatvora i ulicnih bandi. Simultano u gradovima ili regionima gde su vise skoncentrisani pocinju da sve vise insistiraju da lokalne trgovine hranom pocnu sa prodajom halal (ciste po standardima islama) hrane. To izaziva prvi pocetak ekonomske etnicke koncentracije jer se obezbedjuju radna mesta pri pripremanju i proizvodnji takve hrane na koja su po pravilu postavljeni i zaposleni muslimani kao radna snaga. Posle toga pocinju da vrse pritisak na vece lance supermarketa da pocnu da prodaju takvu hranu pod pretnjom tuzbi za krsenje njihovih prava. Ocigledni primeri su u amrickoj saveznoj drzavi Micigen u gradu Detroitu i u Montrealu u Kanadi gde je velika koncentracija muslimana na jednom mestu.

Danska       2%
Nemacka      3.7%
UK         3.4%
Spanija      4%
Tajland      4.6%
Svajcarska      4.3%
Srbija
(bez Kosova)   3.2%  

Kada muslimani predju procentualnu brojku od 5% u odnosu na ukupno stanovnistvo, tada pocinju sa sve drasticnijim i radikalnijim zahtevima pokusavajuci da stvore mnogo veci politicki uticaj neuravnotezen u odnosu njihove procentualne proporcije ukupne populacije. Tada se po prvi put postavljaju zahtevi vladama da im se dozvoli da za njih vazi i da im se sudi po pravilima Sarija zakona.

Francuska      8%
Filipini         5%
Svedska      5%
Holandija      5.5%
Trinidad i Tobago   5.8%

Kada muslimani predju procentualnu brojku od 10% u odnosu na stanovnistvo, ukupno ili u skoncentrisanom regionalnom okruzenju, pocinju sa ispoljavanjem otvorenog bezzakonja kao nacinom skretanja paznje na njihove sve radikalnije zahteve i konstantne prituzbe na uslove njihovog zivota i trazenje vecih povlastica (neredi u Parizu sa masovnim paljenjem automobila po ulicama) kao i velikim neredima ako smatraju da je bilo ko na bilo koji nacin javno uvredio ime Muhameda ili sam Islam kao veru (neredi u Amsterdamu zbog Muhamedove karikature). Sada vec postoje citave cetvrti grada u Marselju gde vise ni policija nece da ulazi ni u sred dana, a ne kamoli nocu.

Gijana      10%
Indija         13.4%
Izrael         16%
Kenija         10%
Rusija         15% do 20%

Kada predju 20% mogu se ocekivati demonstracije gde upotrebljavaju i vatreno oruzije prilikom takvih demonstracija, prva osnivanja dzihad teroristickih grupa i paramilitarnih formacija, sporadicna ubistva i atentati na policiju i predstavnike vlasti, prva paljenja hriscanskih crkvi i jevrejskih sinagoga.

Etiopija      32.8%

Kada predju 40% tada pocinju da se desavaju mnogo cesci masakri nemuslimanskog stanovnistva, hronicni teroristicki napadi i stalni gerilski rat, neki put niskog, neki put veoma visokog intenziteta, zavisi od slucaja do slucaja.

Bosna         40%
Cad         53.1%
Liban         59.7%

Kada predju 60% moze se ocekivati otvoreni progon nemuslimanskog stanovnistva, sporadicno etnicko ciscenje, u nekim slucajevima i genocida, upotreba Sarija zakona kao sredstva prinude i takozvanog Dzizja odnosa (to je poseban porez na sve nevernike koji ne vazi za muslimane).

Albanija      70%
Malezija      60.4%
Katar         77.5%
Sudan      70%

Kada predju 80% onda je veoma cesta pojava da je etnicko ciscenje izvrseno pod pokroviteljstvom i odobreno od strane zvanicnih drzavnih vlasti. Tada pocinje i nasilno prevodjenje nevernika u islam i ako se neko pobuni, genocidni masakri su najcesci rezultat.

Banglades      83%
Egipat      90%
Gaza         98.7%
Indonezija      86.1%
Iran         98%
Irak         97%
Jordan      92%
Maroko      98.7%
Pakistan      97%
Palestina (ZO)   99%
Sirija         90%
Tadzikistan      90%
Turska      99.8%
UAE         96%
Kosovo
(provincija u Srbiji)   92%

Kada dostignu religiozni procenat od apsolutnih 100%, po muslimanskim ucenjima i verovanju nastaje stanje u drustvu koje se smatra apsolutnim mirom i harmonijom, takozvani “Dar – es – Salam” ( u prevodu sa arapskog: Islamska kuca mira).
Afganistan      100%
Saudijska Arabija   100%
Somalija      100%
Jemen      99.9%

Normalno, utopisticko i nirvanisticko stanje Dar – es – Salam nikada nije postignuto jer muslimani gotovo uvek pocinju da ratuju izmedju njih samih iz velikog broja razloga. Da bi se najlakse opisao njihov mentalitet ovaj tekst cu zavrsiti citation iz knjige Leona Urisa, The Haj (Hadziluk).

“Pre nego sto sam napunio 9 godina zivota shvatio sam osnovna pravila arapskog zivota. Ja protiv mog brata, brat i ja protiv nasega oca, moja porodica protiv porodica nasih rodjaka i protiv celog klana, ceo klan protiv ostatka plemena, nase pleme protiv ostalih plemena i svi mi zajedno protiv svih nevernika ostaloga Sveta”.  



« Последња измена: Октобар 31, 2013, 21:29:42 Cuburac » Сачувана
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1584



Погледај профил
« Одговор #2 послато: Октобар 31, 2013, 17:49:14 »

Одличан и веома садржајан текст. Статистика је посебно интересантна и у случају Немачке, само потврђује неке битне податке. Данас, по неком последњем попису од пре неколико година, уствари, то су увек били само билтени Служби за странце, - у Немачкој има око 5.250.000 трурских држављана. незванично, гледајући на политику усељења која форсира накнадне доласке чланова породица оних, који имају званичне папире и боравак уз рад, - ова бројка није дефинитивна.

Другим речима, има их као п..., на сваком кораку се срећу жене под марамама, дугачких хаљина и сл. одеће, масе мушкараца са брадама и салафистичим белим туникама дугих до земље.
То су баш те типичне групе агресивних исламиста.

Оно што је Чубурац навео, то је појава читаве тржне мреже турских продавница. Има их на сваком кораку, скоро у свим улицама. Продају изврсну свежу робу у поврћу, воћу и свежим сиревима па су им радње пуне и Немаца. О бившим "југословенима" и да не говорим.
У близини Карлсрухеа, постоје две велике кланице. Коље се живина а јагњеће месо је изврсног квалитета и купује се као алва.
Огромна "Гази" млечна индустрија снабдева читаву Немачку турским продуктима млечног порекла.
На градским отвореним пијацама у мом граду, од стотину штандова где се продаје разно-разна роба, половина је у турском власништву!
Ако на горе поменуту цифру додамо избеглице из других арапских земаља, посебно Либије, Марока, Туниса и сад веома великог броја особа из Сирије, слика постаје још опаснија, бар у смислу статистике.

Бројке од ЦИА су фрапантне али се слика овде за западу Европе драстично мења на лоше, бар за остали хришћански свет.
У Француској је још горе. Тамо је проценат алахових следбеника близу 35-40 %.....
Сачувана
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!