forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Новембар 18, 2019, 12:49:07


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: ЗАШТО ћутиш Србине тужни?  (Прочитано 2457 пута)
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12367



Погледај профил
« послато: Мај 14, 2011, 04:39:18 »

Умире ли савест човечанства ?.......... Зашто ћутиш Србине тужни ?



" Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни? Подигни чело, погледај смело - "


Драга моја духовна децо, понизимо се пред Богом, а узвисимо се пред људима. Ако је дошло време умирања, умримо часно бранећи све хришћанске светиње као милиони верника пре нас!“ рекао је Патријарх српски Гаврило Дожић оних давних судбоносних мартовских дана 1941.

Ове речи преко Радио Београда одвеле су нашег патријарха Дожића и владику Николаја Велимировића, право у логор Дахау.

"Све око Србије данас пенуша, ври, кључа, але и вране на српско племе, а у Србији - мук.

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?

Окружен тим муком, и загледан у преплашена лица, честити српски прота Војислав Билбија, који Богу и роду српском служи у Холандији, и који, кад год узмогне, долази у отаџбину, али никада празних руку, упитао се: има ли Срба у Србији? Неко је забринутом проти дошапнуо да Срба има, али да се вешто крију!

Крију ли се Срби у Србији?

Крију ли се Срби у свету?


Кажу да нас у отачаству има нешто мало више од осам милиона и да нас у свету, на свим континентима, има између три и четири милиона. Нема мора које расути Срби нису залили својим сузама и нема земље коју нису потрусили својим костима. Наша су гробља највећа, наш бол је најдубљи, Србе и данас прогоне са својих огњишта.

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?

А Срби у овом судбоносном времену стварно ћуте."


Срби, ма где живели, изађите на улице, на тргове, зауставите саобраћај, ухватите неког пролазника за руку, додирните му раме, загрлите га братски и упитајте: умире ли савест човечанства? Може ли свет да буде спокојан, да гледа како један мали народ прогоне, убијају, отимају његову земљу? И то усред цивилизоване и демократске Европе!

Замислите, за тренутак, када би, рецимо, у Француској оних пет милиона дошљака из арапских земаља почело да истерује своје домаћине из њихових домова, да силују њихове кћери, да пале њихова поља, да руше њихове храмове, да отимају њихову имовину. Замислите када би дошљаци заузели пола Париза или неку област у Француској, прогласили себе већинским народом и на туђој земљи створили неку своју независну државу!"

Узалуд ћемо тражити одговор на питање има ли ишта савесно у свету.

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?

Нисмо ми измислили гиљотину, нисмо ми изазвали грађански рат у Америци који је трајао шест година и у коме је пало шест стотина хиљада америчких глава; нисмо ми имали концентрационе логоре и нисмо ми пројектовали крематоријуме за спаљивање живих људи.
И сада, ево, занемарујући Божју и људску правду, убијајући сопствену савест и савест човечанства, поједини моћници, умишљајући да су они, а не Бог, господари живота и смрти, приписују српском народу особине варвара! Без трунке стида и одговорности, претећи силом, све нам отвореније поручују:

Пристаните да косовско-метохијски Албанци, који су протеривањем Срба постали већина, на вашој земљи остваре своју независну државу, а ми ћемо вам поклонити улазницу за Европску унију!“

Па, збиља, ко би на то, при чистом разуму, пристао? Који би народ на свету, показујући тапије на сваку кућу, на сваку светињу, на свако парче земље, пристао на такву отимачину? И који би Србин пристао да с пасошем иде у део своје отаџбине да види Пећку патријаршију, те Дечане и свету Грачаницу, да види Богородицу Љевишку, да види своју спаљену кућу, преорано гробље својих предака, да види Призрен, негдашњу престоницу српских царева, да гледа умукла звона на српским храмовима?

И којој смо ми то Европској унији потребни овако осакаћени и сломљене кичме, без очињег вида, без своје земље и својих светиња?

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?


Ћутањем ... нећемо изазвати самилост моћника, који туђом земљом награђују терористе...

Хоће ли се свет, помињући Србе, упитати:

какав је то народ који ћути док му отимају комаде отаџбине?!

Срби у овом судбоносном времену углавном ћуте, мада, мора се то рећи, не ћуте неки са српским именом и презименом.

Да не би реметили свој лични мир и да би сачували земаљско благо, отето од народа, показују спремност да подлегну уценама и дају више него што се тренутно тражи. Тако један несрећник поодавно уверава српски народ да су Албанци остварили свој циљ, да је Косово већ њихова независна држава. Други изјављује „да ће Србија бити модерна држава са Србима или без њих“ /!/, а трећи, окићен докторском титулом, открива нам „да је Космет обично парче земље!“ Само што нам не каже: „Па нећемо ваљда да се потресамо због тог обичног парчета!“ Четврти каже да се Косово може и продати.

Косово је непресушни духовни кладенац који преци оставише својим потомцима да их надахњују снагом и Истином, како би се, усправни и достојанствени, одржали кроз векове и како би између ропског понижења и смрти радије изабрали смрт као вечни живот, као вечно памћење.

Ето, то је за Србе Косово, а не парче обичне земље.

Не слави Србија пораз у Косовском боју пре шест векова, она слави НЕПОКЛЕК пред освајачком силом.

Знају Срби да сила Бога не моли. Могу нам силом отимати драгуље отачаства, могу нас осакатити, могу нас протеривати са наших огњишта, могу нас разарати бомбама, могу нас лишити и хлеба насушног, али нам никад не могу убити памћење!

Знају Срби да је све пролазно и да је вечан само Бог.

Шта ће Срби урадити ако нам отму најкрстоноснији драгуљ отачаства?

Хоћемо ли државне заставе спустити на пола копља?

Хоћемо ли на своје куће подићи црне барјаке, хоћемо ли око руке и на реверу носити црни флор?

Хоће ли Срби на овај начин изразити најдубљу жалост због трагичне смрти савести човечанства?

Знају Срби да Бог силу не воли. И да ће Његова бити последња.

http://www.novinar.de/2008/05/22/sto-cutis-srbine-tuzni.html

*****************************************************************************


........да ли је истекло време........за ћутање?
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
lorka
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1284


Коњи изумиру! Спасимо коње да спасемо људе!


Погледај профил
« Одговор #1 послато: Мај 14, 2011, 22:27:11 »

Ovo je odlican tekst!
od koga je to? Izvor?
« Последња измена: Мај 27, 2011, 21:12:21 Модератор » Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12367



Погледај профил
« Одговор #2 послато: Мај 14, 2011, 22:56:31 »

Ovo je odlican tekst!
Keli, od koga je to? Izvor?

Поставила сам извор http://www.novinar.de/2008/05/22/sto-cutis-srbine-tuzni.html

...одакле сам цитирала део текста,
иначе ово је писао новинар, публициста Антоније Ђурић, а комплетан текст је из новина
 српске Патријаршије " Православље" број 936 http://pravoslavlje.spc.rs/broj/936/tekst/umire-li-savest-covecanstva/print/lat



...ево још један део из текста:

Једини смо народ на свету, коме је један странац, племенити Швајцарац, доктор Арчибалд Рајс, криминолог светске репутације, завештао своје срце: оставио је аманет да се, после смрти, његово срце извади и похрани у малој српској капели на врху Кајмакчалана, где почивају кости српских ратника с којима је делио зло и добро. Изједначени у племенитости, изједначени у праведној борби, изједначени у незабораву.

Подсетите свет на заповест коју је поменути фелдмаршал Макензен изговорио својим до зуба наоружаним трупама пред напад на Краљевину Србију: ‘’Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали народ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.'’
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12367



Погледај профил
« Одговор #3 послато: Фебруар 18, 2012, 23:48:39 »

Мали о великима

Мали људи имају потребу да пишу о великим, верујући да тако себи дају на значају. Својевремено сам и сам написао слово о смрти Моме Капора, убеђен да не би миран могао да оде на онај свет док га ја не испратим. Још живим у убеђењу да понекад, седећи са Браном Црнчевићем у неком небеском бирцузу, потегне тај новински исечак из новчаника и довикне Светом Петру, називајући туру: „Дођи да прочиташ шта је онај мали написао о мени"...

Зато и верујем да ће Витни Хјустон лакше „преболети" смрт знајући да се имала рашта и родити...
Мислим на ове уцвељене нарикаче које се данима на Фејсбук профилима бију у прса и лелечу над судбином жене анђеоског гласа, а фанови „лајкују" статусе, молећи их да издрже, саосећајући у њиховом болу.
Мислим на Цеце, Јеце, Мире, Индире, Нате, Секе и остале „удовице" српског госпела које су се од Витни опростиле на ти, спелујући на невештом енглеском поруке подршке породици певачице, убеђене да ће и Витни ваљати као препорука за рај...
Не знам, није још освануло на „Фејсу", али сам убеђен да је Сека свом псу навукла црнину и за ову прилику посадила пред фотографију умрле диве, баш као што је недавно поставила фотку на којој то исто несрећно кевтало у „луј витон" гардеробици „гледа" цртани филм на „ајпеду"... Црнина је, наравно, фирмирана, јер за Витни се не жали у крпицама од Кинеза, а талентовано штене вероватно цвили мелодију „Ај вил олвејз лав ју", којом Сека иначе почиње и завршава своје соул наступе код газда Милутина у препуној сали на магистрали између Офенбаха и Франкфурта.
Цеца ће, верујем, затражити превремено пуштање на слободу како би стигла на „седам дана", ако већ не може на сахрану, да над гробом Хјустонове запева „Цветак зановетак", песму коју је Витни највише волела и толико пута покушала да препева на енглески али, авај...
У међувремену се и у Србији умирало. Не онако тихо и неприметно, већ уз јаук и вапаје... Неке „безимене" биографије отишле су богу на исповест у незамисливим мукама. Појела их је зима! Парадоксално - појела их је глад. Постали су тек статистика у слову о масовном убици - фебруару 2012.
Нису вредни ни статуса на профилима „славних", ни оног дебилног РИП, које би ваљда требало да значи: почивај у миру, али не звучи тако моћно, тако странски и интимно као - РИП?!
И за тим људима су остале породице, али чему подршка њима кад вероватно немају „Фејс", чим нису имали огрева, хране, пртине до спаса?..
Витни је једна, за разлику од горанске породице Река, која је бројала 11 чланова. Удар снежне лавине на забите куће Шаре преживела је само петогодишња девојчица. Сада је и она једна! Сама ко вук у Гори. Над гробовима својих моћи ће само да отпева „Ај вил олвејз лав ју", ако икада смогне снаге да стане пред њих? Да ли ће икада моћи да РИП-ују, нема их у статусима, нико не лајкује, нико виртуелно не оплакује, нема ниједног тужног „смајлића" за њима...
Хоће ли Секино куче за понети зацвилети ону судбинску „Навали се Шар планина", загледано у 11 умрлица на „ајпеду" и слику девојчице којој је дечја радост занавек угасила и детињство и радост.
Море, само да нам не умре Луј Витон, пашће нам „елита" у постељу од жалости. Замислите „Гранд шоу" у којем после минута ћутања за пријатељем и сарадником Лујом, певаљке јецајући покушавају да набоду строфе.
Упс, умро је давних дана, али још нико није објавио као статус, па ћутите о томе, молим вас! Још оплакују Витни, целивајући телевизоре током кадрова „Телохранитеља" у којима се појављује. Ово са Витоном би их дотукло...
Елем, зато ми мали волимо да пишемо о великима, јер како бисмо другачије и сами постали „велики". Чему слово о мањима и безначајнијима од нас?.. За себе знам да ће ми Мома сачувати столицу у малом небеском бирцизу.
Бојим се да ће Витни морати да закупи салу или боље шатру, ону свадбарску, израњавану од шенлучења пјаних сватова...
РИП- Витни Хјустон! Заиста жалим, без иоле зајебавања! Можда не толико као оне/они чији су телевизори мусави од отисака кармина и даљински мокри од суза, али жалим.
Почивајте у миру мученици фебруара 2012. Лагао бих да кажем како нећете бити заборављени - већ јесте. Ваше трагедије нису баш нешто за статусе и „лајковање", признаћете. Мањи сте чак и од нас малих, а ја сам, извините, поново искористио прилику да пишући о великима дам себи на значају.
Овог пута живима, хвала богу, али у толиком болу да су животне функције свели на минимум.
Сека чак нема снаге да пресвуче куче. Данима је у истој гардероби.
За Цецу не знам, сигнал наруквице каже да не миче из кревета, само јој приносе нова паковања марамица...
На статусу већ данима ћути питање без одговора: Vaj, god, vaj?!"

 Михаило Меденица
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!