forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Децембар 10, 2018, 22:05:46


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Срби у Словенији  (Прочитано 2385 пута)
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« послато: Август 30, 2013, 23:01:29 »

Уа, Словенијо, признај Србе као нацију!


Савез српске дијаспоре Словеније (ССДС) позвао је Србе из ове земље да се у суботу придруже мирној протестној шетњи у Љубљани, због непризнавања Срба као нације у Словенији и других питања.

Срби ће у Љубљани покушати да се изборе за бар нека своја права

"Позивамо све поштене Србе из Словеније, чланове и пријатеље, који имају достојанства, жеље и поноса за људску правду, да се придруже", наведено је у саопштењу из ССДС.



Из Савеза подсећају да Министарство културе Словеније за пет година подели више од 15 милиона евра европских средстава намењених рањивим културним групама Словеније, од којих једино Савез српске дијаспоре Словеније и његова друштва свих тих година нису добила ниједан евро.


Протестна шетња, уз транспаренте и заставе,
кренуће испред седишта ССДС (Линхартова 13, Љубљана, Бежиград) око 14.45 часова.
Протест је најављен и за недељу, 1. септембар, од 11.30 до 12.00 часова
испред храма Светих Ћирила и Метода у Љубљани,
 али без протестне шетње.

"Протестном шетњом желимо да укажемо на самовољу, корупцију и безакоње у локалним и државним институцијама", наведено је у саопштењу из ССДС-а.

Протестна шетња у суботу планирана је и до Амбасаде Србије у Љубљани, где демонстранти планирају да поруче да су против штетне владајуће политике Србије у вези са Косовом. Окупљени ће потом доћи до општинске зграде, где ће градоначелника питати зашто не финансирају и овај савез.

(Вести)





Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« Одговор #1 послато: Август 30, 2013, 23:05:05 »

Шта ли ради та амбасада Србије у Словенији, када српски народ који тамо живи мора сам да се бори за своја права. Превртање очима
Да видимо, ко је амбасадор Србије у Словенији?

Амбасадор се зове Александар Радовановић, и  постављен је на то место указом бившег председника Србије Бориса Тадића.


Пронашла сам један текст, који може да нас "упозна" са овим амбасадором:

Цитат

Od kako je predao kopije akreditivnih pisama Igoru Senčaru, državnom sekretaru u Ministarstvu inostranih poslova Republike Slovenije, Aleksandar Radovanović, ambasador Republike Srbije u Republici Sloveniji, pokazao je neverovatno odsustvo interesovanja za diplomatsku etiku, protokol i sve drugo što bi doprinelo da Srbija u Sloveniji bude predstavljena onako kako to dolikuje. Na samom početku svoje diplomatske karijere, ambasador Radovanović je odmah napravio jedan nedopustiv propust.

Naime, kako su Maribor i Sloven Gradec proglašeni od strane Evropske unije prestonicama kulture, desilo se da je u ova dva grada imao izložbu i naš poznati slikar iz "pariske škole", Vlada Veličković, što je bila divna prilika za promociju tek ustoličenog ambasadora Srbije u Sloveniji.

Na žalost, Radovanovića ovo nije zanimalo pa je izložbu otvorio ambasador Francuske!
Neverovatno, ali baš kad njega nije zanimalo, celom događaju je prisustvovao veliki broj elitnih ličnosti iz javnog, privrednog i kulturnog života Austrije, Slovenije i Italije kao i brojni drugi predstavnici diplomatskog kora, direktor francuskog kulturnog centra i mnogi drugi. Samo nije bilo ambasadora Srbije kome je ovo bila "prilika sezone" da uspostavi brojne bitne kontakte.

(Таблоид)

Тек да се види, колико се он уопште "меша" у свој посао.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« Одговор #2 послато: Јануар 30, 2014, 08:14:55 »

Белу Крајину нема ко да чува


На некадашњем грудобрану Европе од Османлија, уз реку Купу, данас живи само 280 Срба. Потомци ускока само у четири села. Српски се готово и не чује. Ћирилица нестала, на латиници и споменици


Српска кућа у Белој Крајини

БЕЛА Крајина, најјужнији дело Словеније уз реку Купу, је и најсеверозападније острво српског језика, гласи често понављана фраза. У стварности, српски језик се данас веома ретко чује у последња четири села у којима живе потомци српских ускока: Бојанцима, Мариндолу, Милићима и Пауновићима. У осталим селима некадашњег грудобрана Европе пред Османлијама, данас живе поунијаћени и покатоличени Срби који говоре само словеначки.

- Статистички се још 280 људи у Белој Крајини изјашњавају као Срби, али осим неколико најстаријих житеља, српски више нико не говори. Села су готово пуста. Потомци српских Крајишника који су чували Хабзбуршко царство од Турака, током пет векова су успели да сачувају језик и идентитет, па све до краја Другог светског рата. Тек у СФРЈ они су га изгубили. Данас кажу да им је довољно да буду лојални грађани Словеније. Срби у Белој Крајини су виртуелни - каже историчар Борисав Челиковић, који је крајем 2012. обишао последња српска села Беле Крајине.

Срби су успешно чували свој идентитет све до Другог светског рата, јер су имали основну школу и учитеља, који је обично долазио из Србије. Црква је вековима била не само храм православне вере, већ и чувар свести о српском идентитету. После 1945. све се променило, иако су Срби у Белој Крајини ратовали на страни комуниста.

- Они су се током Другог светског рата по борбености показали као прави наследници ускока. Међутим, прихватањем партизанског покрета довели су на власт комунизам који им је после рата укинуо школу на српском, наводно јер није било довољно ђака, иако је тада је у Белој Крајини живело неколико хиљада Срба. Локалног пароха су имали до педесетих, а онда је одређено да је за њих буде надлежан свештеник из Српских Моравица у Хрватској, који је долазио само понекад. Економске миграције у градове само су допринеле убрзаној асимилацији Срба - каже Челиковић.

По попису пре Другог светског рата у Словенији је било више од 7.000 Срба, а од тога је највећи број био у Белој крајини. Већ 1967. етнолог Миленко С. Филиповић бележи да их има тек 500-600 и да се склапају мешовити бракови, што је до тада било незамисливо.

- Српски првославни идентитет је чуван и тако што се женило и удавало из других крајишких крајева, невесте и младожење долазили су са Кордуна, Баније, из Лике, Далмације - наводи Челиковић.

Ипак, он наглашава да се не може сва одговорност за асимилацију пребацити на комунистичку Југославију. Расрбљавање целе Војне крајине почело је много раније, заједно с падом моћи Османске империје.

Хабзбурзи су од почетка 16. века позивали и нудили привилегије онима који су били спремни да бране границе царства пред надирућим Турцима. У том појасу земље, где рат никад није престајао, имали су смелости да живе само Срби граничари, крајишници. Неки су били староседеоци, а неки су се досељавали из српских крајева од Скадра до Задра, привучени привилегијом статуса слободних људи, са локалном самоуправом под српским војводама и са црквом која је чувала национални идентитет.


Према до сада познатим аустријским документима, око 1530. на ратом спаљене и пусте земље око Жумберачких планина, у данашњој Хрватској, а затим и суседне Беле Крајине, у данашњој Словенији, дошао је први талас српских ускока из Старе Србије, а затим је уследило још неколико из Босне и Далмације.

Аустријски цареви су штитили српске привилегије и веру док су им Срби били потребни за ратовање. Највећи притисак долазио је из Католичке цркве која је инсистирала код Хабзбурга да "грчкоисточне шизматике" присили да се врате "правој римској цркви" или бар да јој плаћају данак. Већ у доба Марије Терезије ограничавају се права крајишницима и намеће се унијаћење.


Претапање Срба у друге народе постаје све интензивније, а од 1881. кад је Војна крајина укинута почиње трагедија некадашњих граничара хришћанске Европе. Они остају без државних плата, на шкртом земљишту које не може да исхрани много гладних уста, окружени верски нетрпељивом средином која их назива "власи", што је погрдан назив за "дивље горштаке" који "ждеру живо месо". Почело је масовно исељавање, а они који су остали били су пред изазовом да се одрекну вере и нације, или да трпе изолацију.

- Српска православна црква је чувала национални идентитет и предање о средњовековној Србији. Где је она потискивана, нестајали су и Срби.




Прихватање католичанства, или уније, доводило је до потпуне промене идентитета, гркокатолици и католици у Словенији постајали су Словенци. Унијатство је променило идентитет становништва Жумберка о коме хроничари у 17. веку наводе да је српско, истог порекла као оно у Белој Крајини. Почетком 20. века на питање једног етнолога коме народу припадају они кажу "ваљда смо Срби". У четири села Беле Крајине српски идентитет сачуван је све до половине 20. века. Данас сам пронашао само неколико стараца који се осећају као Срби и говоре чист српски, на начин како се говори у источној Херцеговини - каже Челиковић.


Он наводи да је црква у Бојанцима жива само захваљујући старини Здравку Вукчевићу који је председник црквене општине, звонар и најчешће једини верник који стоји пред свештеником кад овај дође о великим празницима. На ускоке из старина подсећају само још стари везени пешкири у цркви с ликом Светог Георгија и ћириличним писменима:





- На гробовима које потомци подижу својим старима су латинична слова, као и на табли ктитора који су обновили цркву. Вучковић је подигао је себи гроб за живота, с латиничним натписом. На питање зашто није ставио ћирилична слова објаснио ми је да нико не би знао да прочита његово име, јер млади не уче ћирилицу.    



ГЛАСАЛИ ЗА НЕЗАВИСНОСТ

ПОЧЕТКОМ деведестих, Срби Беле Крајине масовно су гласали за независну Словенију да би себе поштедели проблема и губитка посла, али ни то их није поштедело политичких манипулација. Како је касније признао тадашњи словеначки министар полиције, Срби из Беле Крајине су потомци ускока, а "крв није вода", па је житељи четири села ставио под посебан надзор. Појавило се и мистериозно писмо у коме се објављивало оснивање српске аутономије, које је на шачицу Срба из Беле Крајине навукло бес словеначког јавног мњења. Касније се испоставило да је писмо фалсификат.



БЕГ ОД ИДЕНТИТЕТА

МЛАДИ потомци ускока беже од свог српског идентитета посебно од деведестих, кад су Срби представљани у тамнијим нијансама од црног ђавола. После отцепљења, словеначко руководство предлагало је чак да се дуж границе направи низ бункера према "дивљем Балкану", налик онима у Албанији Енвера Хоџе.

У исто време, у Хрватској, која је већ поунијаћене жумберачке Србе прогласила Хрватима, почело је и својатање Срба из Беле Крајине. Кад су Срби из два жумберачка села Радатовићи и Драгошевци 1992. написали петицију да се из практичних, економских разлога припоје Словенији односно Белој Крајини, иницијатори тог предлога су завршили годину дана у затвору.

Зато потомци ускока из Беле Крајине данас беже од свог порекла.

- Млади неће да знају ништа о томе. Нити су мотивисани, нити је таква ситуација да би желели да знају - објашњава један стари Бојанчанин.



(Б Субашић)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #3 послато: Јануар 30, 2014, 17:50:24 »

Октобар 2013.
Залегло топло, баш угодно време, дани окраћују али је угодно, осећамо се некако „летње“. Већ и сама помисао на немачку зиму, хлади кости у мени. Од рођака, доброг и драгог Штефа, заљубљеника у Ниш и све што је тамошње, и жену отуда доведе пре сијасет година овде, у Лендаву, добисмо позив за бербу грожђа. Ишли смо ми на нашим пропутовањима тамо код њих. Бивали смо, дан и неку ноћ, онако успут, да се не преморимо па опет настављали носећи увек лепа сећања.

Одлучисмо и одосмо. Родило је те године заиста добро. На неких мало више од пола јустра, промуљасмо у весењу и лаком, готово забавном раду, неколико тона драгоцених зрна, потече рујно вино и тог дана напунисмо ни сам незнам колико буради.

Али, нећу о том. Тема је овде „ Срби у Словенији“ а она баш дубоко задире у разлог што ово пишем. Ту у Чентиби, баш на самој тромеђи Словеније, Маџарске и Аустрије, живело је некад заиста много србског народа. Има трагова, на месном гробљу споменици са ћириличним написима, слабо одржавана сеоска православна црква у којој данас јако мало људи, тражи духовни потстрек.

Оно што ме је посебно зачудило, то је да смо код бербе грожђа, имали помоћ углавном Штефових пријатеља са посла, - Босанаца. Био је ту кршни Чазим, насмејан и са цигаретом залепљеном на усни, његова насмејана и препуна шале Нафа, изгрлила ме је и изљубила код упознавања баш као да смо стари знанци, и све намигујући мојој Вери, - знаш лепојко, видех на слици овог твог Јована па сам већ давно одлучила да га добро изцмачем!

Хабиб, малени човек али снажних руку, мали, словеначки шешир са траговима зноја и упрљаном пантљиком, стајао му је криво на глави па ми је изгледао попут циркуског кловна, његова сестра, распуштеница ватрених очију које су севале животном радошћу. И све уз онај сладуњав босански дијалект који ме је вратио уназад на десетине година кад сам и сам живео уз њега и његову мелодиозност. Ту је било још неколико парова, Назим, Фикрета, Чамила, Фуад, не могох баш сва имена запамтити.

Јоване, хајде, пожури, неће вино потечи ако не запнеш, довикивали су ми, шалили се на мој рачун. Ја, југошваба из Немачке, постадох идеалан циљ за шалу. Онда би неки женски глас започео песму, отпевала би се прва строфа али ју је увек прекидао смех. Ненавикнут на све то, са чуђењем сам све пратио, упијао у себе, сладио се заборављајући оне страшне, сурове године рата и страдања. Додуше, прошле су оне поред мене јер сам био далеко од свега али ипак, некакав чудан осећај неверице да све ово у том дану доживљавам, однело ме је у једно другачије пространство које сам већ и заборавио.

Огуглао у свом националном ставу, својој савести и реалитетима које су писали другачију историју, тај дан проведох као у неком грчу. Неверица, радовање, смиреност и опуштеност.
На крају се предадох угодностима чему сам се касније радовао, уверивши се у њихову непосредност и једноставност.

Штефова жена, наша Нада, рођена Нишлика, спреми нам тог  дана вечеру коју ћу памтити. Јагње са ражња, донео је Јошко, отац од Штефовог зета Леона.  Јошкова жена Злата, насмејана весела женица, бачванка пореклом и једина српскиња поред наше Наде, намесила је читаво брдо колача. Савијача са чварцима, кифле са кимом, крофне округле и готово шупље од супер обрађеног  теста, Прасе, младо и печено са љубављу, донео је месар из оближње Бистрице.

Памптићу то вече, не вече, боље речено, ноћ. Чантибом је грмео глас Хариса Ђиновића, Мирослава Илића, певало се из гласа, вино је текло, жежена лоза, бар пар степени преко педесет, загрејала нас је попут шумског пожара.

И честитања, и заклињања на нове сусрете, на посете, позиви да дођемо  опет. Чазим планира удадбу најстарије кћери, она распуштеница обећава да се неће удавати док сам са Вером, смех и шала опише ме. Негде око поноћи се опростисмо. Сви одоше, остадосмо само ми са укућанима.

Берба грожђа, радост једног јединог дана, оста ми ми у души. Ујутро управо кад смо хтели кренути, дојури неки мали Пежо и Чазим излете. Жури ка нама, насмејан, каже, ух, умало да закасним, ово ти је Јоване она права жеженица  што си је синоћ хвалио. Немам је пуно али хтедох да је донесем, знаш, - каже ми уз осмех преко целог лица, нека се нађе..

И немој још кренути ко Бога те молим, . брзо додаје сав уи страху да не заборави, - звала ме Алма, није стигла ноћас па је мало окаснила, Спрема Вери баклаву, знаш, ону нашу, праву.

Стегло ме нешто у грлу. Немогу се уздржати од емоција, сва та лица, некако блиска, насмејана, простодушна. Сећам се синоћног разговора са Чазимом и  маленим Хабибом. Причали су ми помало уздржано о рату. Ни они нису били тамо, - држали смо се наше Лендаве, знаш, говорио је Чазим, - рат није брат а мени се мој Јоване није ратовало. Није ми се умирало.
А коме се то умирало, мислио сам мало касније али све однесе наредна песма, нередна шала и смех који ме је раздирао у неком необјашњивом болу, што себи и сам, у дугим годинама нанех такође бол.
Ако сам ја праведан и чистих руку, ако ја нисам згрешио, неког оштетио, зар нема и других, оних других људи са оне стране, који су ми слични!?
Имам ли право да све по реду, једноставно стрпам у исти кош?

Мало касније стиже и баклава. Вера се радује, онда се опет сви љубимо, размењујемо добре жеље,  падоше и понеке сузе, дајемо нова обећања и све остаје иза нас. У магли тих сећања, ту на самом извору свих нормалних разлога да останем мизантроп и добар човек, немо се извињавам онима другима. Онима који су баш као и ја сам.
У Словенији не сретох много Срба. Нема их а и ако их има, није их велики број. Асимилација чини своје, дуге године живљења у једној средини, имају свој трибут. Људи се прилагођавају, навикавају, стичу друге навике, неписани закон средине брише старе навике и трагове....

Ипак у мени живе сећања. На гостионицу  „Вељко „ на улазу у Постојну. На Марка возача „Славника“ из Копра код којег проведео неколико дана. На Љубу Жегарца, Србина и песника из Домжала, дружили смо се и радовали кад би нам неко наше стихове објавио.

Не, у Словенији нема више Срба. Има само много неизбрисивих српских трагова. Баш као што га и сам оставих, у давном времену које је заувек нестало...
Сачувана
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!