forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Јул 07, 2020, 04:29:26


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Куда иде Србија?  (Прочитано 2027 пута)
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 711


Zeka


Погледај профил
« послато: Децембар 25, 2013, 12:41:49 »

“БИСЕРИ НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ” - НЕМАЊИЋИ КАО ПУТОКАЗ





Чији си ти, малени народе српски?

Ми смо потомци светих духовника

и светих краљева задужбинара и свечара

из свете лозе Немањића…

Свети Николај Српски


 Велики јубилеј који је наша држава практично прећутала  - 900 година од рођења зачетника светородне и благородне династије Немањића – боље и речитије говори о карактеру српске власти од хиљаду критичких чланака и анализа. На жалост, као да је по нечијем налогу и СПЦ читаву годину дана трошила огромну енергију и новац у величање догађаја који се одиграо у Милану, само да се не би величао зачетник династије којој можемо захвалити што и данас као православни народ битишемо на овој балканској ветрометини.

Прво и логично питање је – зашто је то тако, зашто се српска држава (и појединци из Цркве) отклањају од светих Немањића? Одговор је једноставан - јер је пример Немањића најстрашнија могућа критика њиховог деловања. Немањићи благодарећи величанственој мисији Светог Саве, прекидају вагање коме се приклонити – раслабљеној Византији или јеретичком Риму (Свети Сава је осетио да улога Христа као Алфе и Омеге у Византији слаби, а да етнофилетизам јача). Стварањем националне Цркве код Срба, Свети Сава је као истински духовни отац нације трасирао пут свом народу и од тада до данас - Срби као народ и СПЦ као његова брижна мајка - представљају најјачи стуб правоверја на Балкану. Јасно је да заслепљеним извршиоцима воље Брисела и Вашингтона не могу као узор служити они који нису дозвољавали туђину да управља ни српском државом, ни српском црквом. Та благородна лоза оставила је потомцима за углед многобројне свете духовнике, свете задужбинаре, свете краљеве и цареве, свете свечаре... Немањићи су потомству оставили такве величанствене задужбине да ни векови који су прохујали нису умањили њихов сјај. На крају ове јубиларне године, деветстоте годишњице светородне лозе Немањића, подсетићемо се укратко само најзначајнијих представника ове светородне лозе и најзначајнијих задужбина које су оставили потомству.

Стефан Немања (монашко Симеон, због светог мира које је точило из његовог гроба назван Мироточиви), зачетник благородне лозе која је владала Србијом више од два века, рођен 1113. године, а по неким изворима, управо те године је његов отац Завида први пут постао владар Рашке. Стефан Немања је био Велики Жупан од 1166 до 1196. године. Најпознатије задужбине Студеница и Хиландар. Над светим моштима очевим, Свети Сава измирио завађену браћу Стефана и Вукана (који беше заблудео дружећи се са папистима).

Растко Немањић (1175-1235), у монаштву Сава, духовни отац српског народа, познатији као Свети Сава, творац Номоканона (Законоправило Светог Саве) – најзначајнијег правног документа у историји српске државе и Цркве,уз очеву помоћ саградио Хиландар. Свети Сава је роду српском оставио највећу задужбину до краја света и века – Српску Православну Цркву. Наиме, 1119. године од Византијског Цара је испословао да Рашка Црква добије статус аутокефалне Архиепископије. Свети Сава 1121. године сазива први такве врсте у историји хришћанства, велики црквено-државно-народни сабор у манастиру Жича, у коме је и чинодејствовао.

Стефан Првовенчани – Свети Краљ (1196-1228), брат Светог Саве, Велики Жупан (1196-1217) и Краљ Србије (1217-1228), у монаштву Симон. Свети Сава му скида богомрску папину круну и на поменутом Сабору у Жичи крунише га и миропомазује на православно краљевство, па отуд и надимак Првовенчани. Најзначајнија задужбина Стефана Првовенчаног је манастир Жича, прво седиште Српске Архиепископије.

Краљ Радослав (1192-1235), син Стефана Првовенчаног, владао од 1223 до 1233. године, у монаштвуЈован. Најзначајније задужбинарско дело је проширење Богородичине цркве у манастиру Студеница.

Краљ Владислав (1198-1269), син Стефана Првовенчаног, владао (1234-1243). Потомству оставио предивни манастирМилешево, у који су из Бугарске пренете мошти српског сверодитеља Светог Саве.

Краљ Урош IНемањић, (1112-1145), син Стефана Првовенчаног, владао (1243-1276), најпознатија задужбина манастир Сопоћани, са црквом Свете Тројице из 1260. године. Манастир Градац је задужбина његове жене Јелене Анжујске.

Краљ Драгутин(1252-1316), владао (1276-1282), син краља Уроша I, у монаштвуТеоктист, најпознатија задужбина црква светог Ахилија у Ариљу и манастир Папрача на извору реке Спрече. Краљ Драгутин је био задужбинар и појединих фрушкогорских манастира.

Краљ Милутин (1253-1321) син краља Уроша I, млађи брат краља Драгутина скоро 40 година био краљ Србије (1282-1321). Највећи задужбинар међу светим Немањићима, народно предање каже да је за сваку годину своје владавине саградио по једну светињу. Најпознатије задужбине: Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричано, манастир Бањска, манастирска црква у Хиландару…

Симонида Немањић, (1289-1346),жена краља Милутина, кћер Византијског цара Андроника IIПалеолога. Најмлађа српска краљица чија су лепота и судбина били инспирација бројним српским уметницима – песницима, романописцима, сликарима, фрескописцима… Најпознатија је величанствена Симонидина фреска у манастиру Грачаница, коју је оштетио дивљи Албанац, ископавши ножем Симонидине очи на фресци.

Краљ Стефан Дечански (1276-1331), син Краља Милутина и отац Цара Душана,  владао (1321-1331). Најпознатија задужбина Високи Дечани, где је и сахрањен 1331. године и где се његове свете нетрулежне мошти и данас налазе. Његова задужбина је и манастир Гориоч посвећен Светом Николи, чијим молитвама је прогледао (ослепљен огњем, горењем очију – отуд и назив манастира Гориоч).

Цар Душан(1308-1355), познатији као Душан Силни, син Стефана Дечанског, владао као Краљ (1331-1346) и као Цар (1346-1355). Први српски православни Цар, крунисан за Цара Срба и Грка у Скопљу 16. априла 1346. године. Душанов законик (усвојен на Сабору 1349, проширен 1354. године) уз Номоканон представља најзначајнији законик у историји српске државности. Најпознатија задужбина Цара Душана је манастир Светих Архангела покрај Призрена.

Цар Урош (1337-1371), син Цара Душана, владао (1355-1371). Његова задужбина је манастир Матејча, који је започео да гради још његов отац, а он са мајком, царицом Јеленом, завршава овај манастир у Скопској Црној Гори.

Поред ових најпознатијих задужбина светих владара Немањића, мноштво величанствених задужбина остало је потомству и од Немањића који нису били овенчани краљевском или царском круном. Да поменемо само две такве задужбине – манастир Морачу покрај Колашина, задужбину кнеза Стефана Немањића (сина Вукановог, брата Светог Саве), као и манастир Крку у српској Далмацији, задужбину Јелене Шубић, кћерке краља Стефана Дечанског.

Немањићи су оставили потомству јединствен обликхришћанства - светосавље као “српски црквени национализам” са Крсном Славом, која је имала непроцењив значај и заштитну функцију за православне Србе у време вишевековног ропства. Овај богонадахнути изум светосавља, не само да није начинио од Срба расколнике нити јеретике, него је штавише, Крсна Слава представљала посебан облик молитвене заштите српских породица и облик очувања српског православног идентитета кроз векове. Овај специфичан начин националног црквеног живота омогућио је Србима да остану јединствен народ и за време Турског и Хабзбуршког ропства. Важно је истаћи да се светосавље није претворило у етнофилетизам (као код Грка), нити националну нетрпељивост као код Бугара. Усудио бих се рећи да су једино Срби и Руси сачували монархистички менталитет. Само у Србији и Русији вековима мирно живе народи различитих култура и религија. И данас, у време својеврсног либерално-демократског ропства, Крсна Слава помаже православном Србину који је достојно слави, да се одупре онима који би да му промене свест, а истовремено, ни данас се у Србији не прогањају припадници других народа и култура.

Најмоћнији владари епохе, свети владари Немањића, били су дубоко свесни наважнијег – да су они пре свега слуге Господње. Том својом службом Богу, послужили су на најбољи могући начин и свом народу.Све ово побројано (а то је само делић оставштине ове светородне династије), у суштој је супротности са оним што чине слуге Брисела и Вашингтона, па се не треба чудити што прећуташе велики јубилеј - 900 година од рођења великог Немање.

*        *         *

Хришћански мудраци кажу, погледај нечију кончину и знаћеш какав му је био живот. Свети Сава овако пише о блаженој кончини свог оца:

“… А када је дошао 12. дан тога месеца, рече: - Чедо моје, донеси ми Пресвету Богородицу, јер такав имам завет да пред Њом испустим дух свој. И када је била извршена заповест, и вече када је наступило, рече: - Чедо моје, учини љубав, положи ме на расу која је за мој погреб, и спреми ме потпуно на свети начин као што ћу и у гробу лежати. И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен под главу моју, да ту лежим док ме не посети Господ да ме узме одавде. <…> А када је настала ноћ, пошто су се сви опростили и кренула црквена служба, одмах се просветли лице блаженога старца, и, подигавши лице к небу рече: - Хвалите Бога међу светима Његовим, хвалите Га и на тврђи силе Његове. А ја му рекох: - Кога виде те говориш? А он, погледавши на ме, рече ми: - Хвалите Га и на силама Његовим, хвалите Га и по премногој владавини Његовој! И пошто је ово рекао, одмах испусти свој пребожанствени дух и усну у Господу”.

Читајући поново о блаженом уснућу Немање великога, зачетника светородне лозе Немањића, сетих се нехотице и једне друге кончине. Ради се о кончини Зигмунда Фројда, човека који је обележио европску културу XXвека. Архимандрит Рафаил Карелин овако описује Фројдову кончину:

“Фројд већ не могаше да говори; он објашњава покретима палчевима, језика изједеног болешћу, као црвима. Метастазе рака су већ прекриле попут паукове мреже његово тело, на лицу се појављују гангренозни чиреви, образи тамне, из уста капље сукрвица; живи леш око себе шири неподношљиви смрад. <…> Агонија се наставља. Фројд је имао драгог пса, од кога се није никада одвајао. Сада је и он, не издржавши смрад, побегао из собе; ово је био последњи удар за Фројда: <…> Његова смрт је такође симболична: она као да оличава труљење те културе која је грађена на сексу и крви, на култу изопаченог наслађивања и насиља. Тај смрад гнојавог трупла, има име “разврат”. <…> Богохулни језик Фројда иструлео је у устима свог власника, претворивши се у гној, који је капао из уста и враћао се у грло. Фројд, који је изазвао Небеса, умро је попут немоћног црва, напуштен од свих…”

И тако, ономе који слављаше Небеса и после блаженог уснућа из гроба точи свето миро са неземаљским миомирисима, а онај који изазиваше Небеса, још пре земне кончине око себе шири неподношљиви (чак и за верног пса!) трулежни смрад. Према свецу и миро. О ове две дијаметрално супротне кончине, о томе шта значи славити, а шта изазивати Небеса, требали би пре него што буде касно, да поразмисле заговорници “европских вредности” - они за које је улазак у евросодом питање здравог разума, као и они у СПЦ који такву политику подржавају.

                              *         *         *

Сулуда неконтролисана агресија Запада је коначно заустављена у Сирији, Украјина је на путу “враћања себи” и извлачења из пакла еуроунијаћења, “Јужни ток” је кренуо у Србији – све су то тектонски потреси који су дубоко уздрмали западне глобалисте и њихове најамне слуге широм света. Свети владика Николај каже - ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани. Дошло је време за враћање Срба испуњењу завета, време је да Срби престану да служе евросодому и врате се служењу својој крви, своме имену и презимену, своме срцу и духу, да се врате пре свега и изнад свега служењу Христу, онако како је служио Немања велики, како је служио његов син и наш духовни родитељ Свети Сава и њихови благочестиви наследници епохе Немањића. То је једини пут који може омогућити Србину да поново његошевски каже – бежи грдна клетво с рода, завет Срби испунише. Молитвама светих Немањића, нека тако буде!


Фонд Стратешке Културе

 

 
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 711


Zeka


Погледај профил
« Одговор #1 послато: Фебруар 16, 2014, 09:56:30 »

У Србији се сада први пут одустало од борбе за слободу


КАКАВ СМИСАО ИМАЈУ ИЗБОРИ У БОЛЕСНОЈ, ПОНИЖЕНОЈ, УНАКАЖЕНОЈ, ОБОГАЉЕНОЈ И ОКУПИРАНОЈ СРБИЈИ?



    Сами не можемо да радикално променимо своју ситуацију и само наше жртве нису довољне, а за туђе жртве у нашем интересу је опет потребна наша велика жртва, сада бескрвна хвала Богу, која се зове темељна промена државног врха и у персоналном и у партијском смислу
    То се постиже општим и  упорним генералним штрајком, свесрпским фронтом против окупације, фронтом против даље пљачке, фронтом за излазак из Партнерства за мир и за НАТО ван наших граница, за улазак у ОДКБ и за избацивање ЕУ из лепезе политичких циљева
    За то нам је потребно отворено сврставање уз Евроазију - без задршке и калкулисања, раскидање дипломатских односа са Ватиканом и немислосрдно политичко протеривање његових империјалних интереса са ових простора (осим цркве и свештенства), озбиљно наоружавање земље, државни утицај у привреди и истинска детајкунизација  уместо ове досадашње машкараде


Пише: Оливер ВУЛОВИЋ


НА ОБАЛАМА Бразила, југоисточне Африке и Азије вековима постоји сарадња између две различите врсте створења. Људи-рибара и јата дивљих делфина.

         Рибари уђу у плићак, баце мреже и специфичним системом испуштања гласова и њиховим комбиновањем које су учили „с колена на колено” - паралелно учењем да говоре - дозивају дивље делфине.

         Чим чују овакав позив са обале, јата дивљих делфина масовно, увежбаним маневрима и распоредом запливају са пучине према обали и испред себе потерају јата мањих риба која тако упливају у рибарске мреже. Наравно, и сами дивљи делфини се због брзине кретања а и међусобно изграђеног поверења са рибарима улове у те мреже. Али, делфини не паниче, већ мирно чекају да рибари испразне мреже од рибе и ослободе их. По подизању мрежа, рибари тачно половином улова награде своје сараднике, који у међувремену, близу плићака, стрпљиво чекају на свој део који ће им рибари добацити са обале.

         Легенда каже да су дивљи делфини на ову сарадњу у лову са људима научени од Сирена, а конзервативни научници нису више ником убедљиви везивањем оваквих ситуација за условне рефлексе код животиња. Како год ко волео да посматра овај феномен (људима у лову помажу питоме животиње и изузетно ретко припитомљене, попут сокола) - интересантан је став храбријих, модерних научника који у овом случају говоре о психолошком наслеђу.

         Сирене су била бића пола људи а пола рибе те од оне половине људског ето писхолошког наслеђа о којем говоре.

         Модерна наука има, дакле, довољно храбрости да тврди да код дивљих делфина постоји психолошко наслеђе и да чини све што јој је у моћи да такво наслеђе очува и заштити. Представници таквог научног становишта не придају уопште важност изругивањима, подсмесима и ниподаштавањима од стране противника. Напротив, у приобална села која су сачувала „језик” споразумевања са дивљим делфинима послали су екипе стручњака који тај језик годинама стрпљиво изучавају.

         Домороци-рибари су својом истрајношћу брањења начина којим су до сада опстали натерали савремену науку на револуционарна преиспитавања. Резултати ће ускоро бити приказани јавности.

         Док сам на телевизији гледао напред описану емисију, на кајрону видех објаву како је тужилац у Хагу говорио о Његошу тако, да га је оптуживао да је у „Горском вијенцу” заговарао истребљење муслимана.

         Помислих, ето и дивљи делфини имају право на ништа мање него на психолошко наслеђе, па чак и на међународну заштиту тог наслеђа, а нашем народу ће нарученим судским пресудама бити криминализована сва могућа наслеђа, духовно, историјско, културно, језичко... све до генетског, као крајњег циља свеукупне криминализације. Оно, наше генетско наслеђе је од званичне политике Англосакосанаца и Германа већ доведено у питање (бандитски народ, реметилачки народ, митомански народ...).

         Слутим да до и правног покретања озваничења те ствари нисмо далеко.

         У Хагу је наш генетски код начет, али се „Међународна заједница” неће смирити док нам целокупни генотип не подвргне судској оцени у неком новом процесу.

         Ево им опет шансе, оснива се ЕУ суд за Космет, за период 1998-2000. године. Тврде да је он за злочине учињене над неалбанцима, али тврдили су и да ће гарантовати суверенитет  СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србије. Сада је за ЕУ најбитније да Србија њој тежи у складу са „георафском реалношћу”, тако да ме неће изненадити појава „геноцида„ и пред овим судом, али не над неалбанцима.

         Наравно, као комплетно окупиран народ, Срби сав тај бућкуриш квази права, квази тумачења историје, лингвистике, политике, уопште квази науке (част изузецима за свако од набројаних), посматрају са миром светог Вукашина Јасеновачког.

         Само ви моји Западни синови радите свој посао, рекао би у данашњим временима свети Вукашин овим модерним Фригановићима.

         Двоумим се да ли српски народ ово сопствено касапљење мирно посматра зато што  гледа у лица својих модерних џелата као свети Вукашин што је гледао кроз а не у самог Фригановића, покушавајући да проникне у Божију неизмерност, или је у питању сасвим друго стање нашег народа које је Андрић описао како следи -
„дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”

         Слободан Антонић рече - зло се вратило.

 Ја сам га прво разумео да се вратио рђав вид управе која нас је збунила и унаказила, која нам је пореметила здрав разум, схватања, пореметила суд о томе колика и каква држава треба да нам буде. Не, Антонић јесте српску државну политику оценио као  злу, али не као посебан зао ентитет већ као неодвојиви део комплетног и укупног  зла којем наше српско зло озбиљно припомаже да хара Србијом.

         Намеће се питање да ли је зло од Срба икада и одлазило? Да ли смо икада били истински слободни ? Да ли је оно одлазило заједно са Турцима, Аустроугарима, Немцима ?

         Савременици смо ситуације која сведочи да рецимо усташко зло није никада ни одлазило? Да је увек било ту, али да је само  ошамућено од повремених удара бивало привремено анестезирано. Па не паде ником на овом белом свету на памет да разглаба о хрватском психолошком наслеђу или генотипу. Камоли да му суди.

         Већина наших крвника је утекла од правде. Павелић и Артуковић су умрли мирно. Степинац ће бити светац. Броз нам „краси” Дедиње. Изетбеговић је умро држећи за руку Холбрука.

         Орић кука да је и две године повременог хашког притвора много за оноличке Кравице, Скелане, Братунац, Сребреницу.

         Туђман је умро са испуњене две крваве трећине од планираних три у вези Срба и за живота закрилио Мерчепа, Готовину, Чермака.

         Кацин, који је после убијања ЈНА војника био са подигнутим рукама, сада је политички покровитељ тихог убијања преосталих Срба на Космету.

         Тачи новцем зарађеним од српских органа плаћа ЕУ и Америку да нам кроји границе.

         Харадинај „чува„ косметске повратнике, Љимај се бави бизнисом.

         О судбинама НАТО главешина и да не говорим. Руке су крваве и Левију, Кушнеру... а нашим генима се суди. Не престаје се са пребројавањем српских крвних зрнаца, а ми и даље ћутимо.

         Неки тврде да је периода истинске слободе било, неки тврде да их у правом смислу није никада било, али и једни и други се слажу да се од борбе за слободу није никада одустајало, до сада.

         До Србије у 21. веку.

         Болесне, понижене, унакажене, обогаљене и осиромашене Србије.

         Окупиране Србије.

         Какви су онда избори у таквој, окупираној Србији ? Имају ли они легитимитет и смисла ?

         Да ли је време да престанемо да се бранимо са „изабранима„ и у одбрану пређемо са неким српским Гандијем или Ал Сисијем ? Између нема. Барем историја не познаје да су били победници.

         Не кажем да нема оптимиста. Ето, господин Пророковић мисли да ће Западни пораз у Украјини „заразити„ Србију, хтела то политичка елита Србије или не. Наши, Образ, Двери и СРС и сами признају да би њихов улазак у парламент донео „освежење !”

         ДСС никако да нам објасни о каквој се то пројектованој државној неутралности - а да буде о руском трошку - ради.

         Тај оптимизам високо ценим, али и господин Пророковић као врхунски геополитичар и пре свега пристојан човек и сви поменути националисти, који се баве изборном политиком али и рачунају на помоћ Русије, опет прескачу базични проблем - свеукупну и суштинску окупацију Србије од стране НАТО пакта и шпекулатнског ЕУ капитала.

         Украјина је била под утицајем и зависна од Западног новца, али није била окупирана у смислу, на начин, по садржини и последицама као што је Србија.

         Господин Пророковић нам никако не јавља ко ће се из елита „наместити„ да буде „заражен” јер, вели, свеједно је ко ће бити на власти. Да је рекао свеједно је ко ће бити на власти јер ће тада са власти - ако не буде кооперативан бити оборен - онда бих и прихватио да више верује него што се нада. Или, да за сада, сме да напише донекле а однекле нам шаље невидљиви инпут. Хвала му и на томе. У оваквој, стравичној ситуацији није ни то мало.

         У Украјини је било национално просвећених људи који су у лету ухватили од Руса добачену шансу за отпор НАТО пакту, галицијским фашистима и ЕУ. У Србији, Пророковићу је из разумљивих разлога непријатно то да каже, међу главним политичким играчима таквих на жалост нема.

         Ови што су се кандидовали или нису стекли поверење руске стране или га имају дозирано. И даље се у Србији наивно мисли да се код Западњака ручак мора платити, а од Руса добити бесплатно зато што је то Русији тренутно у интересу.

         Слажем се да су ови избори све али не и избори на којима ће грађани дефинисати будући пут Србије и да је свеједно ко ће бити на власти од понуђеног. Не слажем се да ће Руси у сваком случају доћи.

         У оваквим окупационим и извитопереним околностима, андрићевски описано и речено - поремећен српски народ не може донети никакве одлуке, изабрати на изборима.

         Он ће, измучен и осиромашен, по налогу властодржаца, и ако у малом броју, опет несвесно исфингирати изборе и тако помоћи окупатору.

         За слободу од спољног света се може борити само онај који ослободи свој унутрашњи свет.

         Ми на власти имамо четрнаест година људе којима је сасвим довољан овај наш окупирани унутрашњи свет и да у оквиру њега као таквог „воде” политику са пуним устима богатог, лепог и здравог спољног света којим се маскира уживање стварних слобода.

         Да бисмо се придружили заједници слободних народа и држава и заједно са њима борили, стекли уопште то право, тој храброј заједници морамо показати и придружити и сопствену храброст која ће се огледати у одлучном револуционарном преокрету.

         Сами не можемо и само наше жртве нису довољне, а за туђе жртве у нашем интересу је опет потребна наша велика жртва, сада бескрвна хвала Богу, која се зове темељна промена државног врха и у персоналном и у партијском смислу, а што се постиже општим и  упорним генералним штрајком, свесрпским фронтом против окупације, фронтом против даље пљачке, фронтом за излазак из Партнерства за мир и за НАТО ван наших граница, за улазак у ОДКБ, за избацивање ЕУ из лепезе политичких циљева, за отворено сврставање уз Евроазију без задршке и калкулисања, за раскидање дипломатских односа са Ватиканом и немислосрдним политичким протеривањем његових империјалних интереса са ових простора осим цркве и свештенства, за озбиљно наоружавање земље, за државни утицај у привреди, за истинску детајкунизацију а не ову досадашњу машкараду.

         Темељна промена државне политике не значи изабрати из ових 14 година до сада бираног већ захватити из онога из чега до сада нисмо смели, знали и умели или из чега смо некада захватали када Русија није била ни близу овога што је сада.

         Тиме ћемо прво себи доказати да смо заслужни слободе а онда и Русији и остатку слободног света да смо заслужни њихове истинске и безрезервне помоћи.

         До тада, пежоративно речено, нећемо бити ни рибари ни дивљи делфини са почетка овог текста, већ дељена ловина без наде да ће се у ланцу икада ишта променити.


Факти


Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 711


Zeka


Погледај профил
« Одговор #2 послато: Фебруар 18, 2014, 10:31:00 »

ДУГИН: Издржи још мало Србијо, Русија се буди - све ћемо вратити назад!




    Они који данас у Србији раде у служби савремене Европе, САД-а, либерализма и „европских вредности“, не издају само Србију, не само Косово, не само православље, него и саму хришћанску Европу
    Проамеричка политика у Србији није непријатељска само за Србе и Србију, него и за Европу. Срби су дужни да бирају српску власт, а не клику проамеричких издајника
    Што више Русија постаје проруска, враћајући се сама себи, својим православним коренима, тиме она све више спознаје неопходност да подржи Србију. И у кључном тренутку руска Русија је дужна да устројава српску Србију. Србију Војислава Шешеља, Србију која не издаје Косово, која не издаје саму себе


        Драга српска браћо!

        Ја вам се обраћам, јер веома волим српски народ и нисам равнодушан према његовој судбини. Србија је херојски народ који је у последњим деценијама био жртва Велике Игре две супротне стране - Запада који иде ка свом духовном крају, дегенерацији и губитку људског достојанства и свих европских вредности и православног света, са центром у Русији, који се храбро бори (не увек успешно и ефикасно) да људи буду људи, да имају право на слободу, избор своје религије, право на нормалну здраву породицу, на сопствени идентитет.

        У Србији су избори и од њих много зависи. Шта конкретно? Шта је у питању? Данас се решава судбина Србије: може ли Србија издржати док се у потпуности пробуде руска браћа, док се не сруши пропадајући атлантски Запад, док народи Европе не сруше финансијску олигархију, ослободе се ропства и поврате сами себи и изграде слободну Европу, заједно са Русијом, са осталим православним народима, европску Европу или ће се она поклонити пред диктатом светске елите, властима долара, америчкој хегемонији, устројитељима геј парада и хулитељима хришћанских светиња и таква отићи (и то није сигурно) у такву разрушену Европу, издајући своју историју, своје Православље, своју земљу, напустивши Косово, остављајући своју браћу у Републици Српској и тако нестати.

        Они који данас у Србији раде у служби савремене Европе, САД-а, либерализма и „европских вредности“, не издају само Србију, не само Косово, не само православље, него и саму Европу, јер је класична хришћанска Европа данас поробљена тоталитарном финансијском олигархијом која европском друштву намеће оне вредности које су му суштински потпуно стране.

        Проамеричка политика у Србији није непријатељска само за Србе и Србију, него и за Европу.

        Због тога ја подржавам на овим изборима патриотски блок Српске радикалне странке и њених коалиционих савезника.

        Шешељ је својом храброшћу и својим мучеништвом у атлантистичким тамницама доказао да само он има право да представља праву Србију - слободну и независну, поносну и ону која се не савија пред притиском жестоког и подмуклог непријатеља.

        Коначно, Срби знају кога да бирају и мој циљ није да намећем своје мишљење. Али, једно је јасно: Срби су дужни да бирају српску власт, а не клику проамеричких издајника.

        Ја не сумњам, ако можемо издржати још мало, онда цена коју je платилa Србијa, ваше страдање, ваше боли из 90-их и 2000-их, онда све невоље Срба неће бити узалудне. Ви видите да се Русија постепено буди, сувише споро, недопустиво споро, али ипак...

        Москва је јасно показала да неће дозволити Сједињеним Америчким Државама да саме владају у свету - ни у свету, ни у Европи.

        Русија је одувек била савезник православне Србије. Што више Русија постаје проруска, враћајући се сама себи, својим православним коренима, тиме она све више спознаје неопходност да подржи Србију. И у кључном тренутку руска Русија је дужна да устројава српску Србију. Србију Војислава Шешеља, Србију која не издаје Косово, која не издаје саму себе. Србију која наставља своју страшну херојску борбу.

        Снаге светскога зла већ тетурају. Глобална криза узраста у још већим размерама. Ми смо дужни да се уздамо у себе и у нашу браћу, пријатеље, у наш словенски православни савез. Тако ми можемо створити Велику Европу у којој ће и Србија наћи достојно место као европска авангарда православне цивилизације.

        Ја позивам Србе да направе патриотски избор! Издржите само још мало, тамна ноћ бива само пред свитање! Све ћемо повратити назад!

Живела Србија!

        Александар Гељијевич Дугин,

        саветник С. Наришкина - Председавајућег Државне Думе Руске Федерације,

        председник Међународног Евроазијског Покрета, шеф катедре Социологије међународних односа Московског државног универзитета М. В. Ломонсов


Факти


Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!