forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Октобар 22, 2017, 23:03:24


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Београдске приче  (Прочитано 4324 пута)
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« послато: Јануар 25, 2014, 04:18:15 »

Београдске приче: Скупштина изграђена на превари!?


Пројекат наручен од Константина Јовановића, његов нацрт завршио у фиоци Јована Илкића, а овај га представио као свој 1907. године


Када би здање Дома Народне Скупштине могло да проговори, верујемо да би, за непун век свог постојања, могло да нам исприча којекакве приче: од убистава, преврата и револуција, до посета највећих моћника који су владали планетом. Држава је неколико пута мењала име током протеклих стотинак година, али је Скупштини било суђено да свако од њих "истрпи" и достојанствено понесе.

Ни само скупштинско здање није никло тако што су све работе око њеног подизања биле кристално чисте. Пре бисмо могли да кажемо да је и прошлост Дома народа налик на историју Србије. Помало је мутна, често не баш сасвим јасна, а понајмање логична.

Сваки познавалац београдске историје јасно ће вам рећи да је идеја, односно пројекат по којем је подигнута зграда парламента дело познатог предратног архитекте Јована Илкића. Вероватно ће бити у праву, али на један, типично "београдски начин". По свему судећи, Илкић јесте потписао планове за ово здање. Остаје питање да ли га је заиста и осмислио, да ли је план Илкићева оригинална идеја.

Ипак, боље је редом...

Здање данашњег Дома Народне скупштине изграђено је на месту које је било далека периферија Београда у турско време. На том месту је пре више од два века стајала Батал џамија, коју су гађали још Карађорђеви устаници током ослобођења у Првом српском устанку, а када су најзад рашчишћене рушевине, донета је одлука да баш на том месту никне српска скупштина.


Давне 1891. године ондашње српске власти одлучиле су да наруче пројекат од неког од наших угледних архитеката и избор је пао на Константина Јовановића, стручњака који је у то време живео у Бечу


Човек који је темељно проучавао овај период је архитекта конзерватор Александар Ивановић, чије истраживање нас је и навело на ову причу, а он каже како се Константин Јовановић убрзо после наруџбине овако значајног задатка вредно латио посла и недуго затим из Беча у Београд стижу први нацрти и детаљни планови.

- По свему судећи, Јовановићеву пошиљку је добио Јован Илкић, и извесно је да је ставио у фиоку - објашњава Ивановић.

- Све је на неко време пало у заборав, да би, после дуже паузе, 1907. године расписан званичан конкурс за изградњу Дома Народне скупштине. Не буди лењ, тадашњи дворски архитекта Јован Илкић приказао је Јовановићеве планове као своје, и то готово у свим детаљима. Прецизније, Илкићева тадашња титула била је "шеф Архитектонског одељења српског Министарства грађевина".



Зато је наш саговорник изричит да је постојеће стање зграде Народне скупштине резултат преправљеног пројекта Константина Јовановића.

- Поређење изворног документа који се чува у Музеју града Београда и стања на терену, непорециво говори томе у прилог - јасан је Ивановић. - Суштина зграде је њен рани период - период који документује изворни цртеж. Кључни значај припада раздобљу с краја 19. века, а не 1936. години када је здање грађевински завршено, с тим што једно друго не искључује, већ само измешта у валоризацији. Реч је о пракси да се оно што је изведено на терену, по правилу, увек више вреднује од саме идеје.

Архитекта конзерватор Александар Ивановић има веома чврст став када су овакве појаве у питању.

- Жеља ми је да буде сачуван реалан допринос Константина Јовановића. Осветљавањем веродостојних слика у погледу ауторства и стварне историје градње Дома Народне скупштине, здање расте у погледу вредновања, а враћа се заслужени дуг архитекти Јовановићу, његовим постављањем на место које му заиста и припада. На тај начин би се Београд достојно приближио европским и светским метрополама.




ОГРАДА



До послератног доба око здања Скупштине стајала је веома упечатљива ограда, али је она тада демонтирана, под комунистичком флоскулом да "између народа и власти не треба да стоје никакве баријере".

После је било познато да су многи ондашњи руководиоци у Словенији и Хрватској делове ограде користили да би опасали сопствене викендице. То ни данас није тајна, па је чак на "Википедији" објављено да је Иван Крајачић Стево, један од тадашњих "перјаница борбе за права радничке класе", своју кућу опасао деловима ове скупштинске ограде.



ИЛКИЋЕВА СМРТ

Ни Јован Илкић није доживео коначну изградњу Дома народа, која се одужила, већ га је у томе престигао судњи час. После његовог упокојења, посао изградње скупштине окончали су његов син, Павле Илкић, такође архитекта, и ондашњи дворски архитекта Гојко Тодић.



ЗЛЕ СЛУТЊЕ

Многа предања везана су за живот и смрт "краља ујединитеља" Александра Карађорђевића, а једно од најпознатијих било је оно када су му најавили да ће умрети онда када буде окончана изградња Дома народа.

У немилосрдној београдској вароши ускоро се распламсао трач како је то суштински разлог што је изградња Скупштине толико спора. Истини за вољу, Дом народа грађен је готово три деценије.

На крају, краљ Александар убијен је у атентату у Марсељу 1934. године, а Дом Народне скупштине званично је отворен две године касније, 1936.



УРЕДИО КРАСНОВ

Ентеријер Дома Народне скупштине дело је великог руског архитекте Николаја Краснова. Овај стручњак био је део огромног исељеничког таласа из Русије после Октобарске револуције. Многобројни Руси су у Србији нашли свој други дом, а Београд су једно време звали и "руском престоницом ван домовине".

(Зоран Николић)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #1 послато: Фебруар 04, 2014, 09:43:26 »


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=E3pbwHxucSw" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=E3pbwHxucSw</a>





<a href="http://www.youtube.com/watch?v=XRwt7K2XWig" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=XRwt7K2XWig</a>






<a href="http://www.youtube.com/watch?v=WEFSvsV7PAI" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=WEFSvsV7PAI</a>
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #2 послато: Април 21, 2014, 07:08:12 »



<a href="http://www.youtube.com/watch?v=osrgWfIsFJA" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=osrgWfIsFJA</a>
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #3 послато: Април 21, 2014, 20:36:37 »


Поп Лукина улица, некада и сада


"Овај велики град био је, изгледа, одувек овакав: истрган, просут, управо као да никад не постоји, него вечно настаје, дограђује се и опоравља. С једног краја ниче и расте, а са другог вене и пропада. Увек се креће и таласа, никад не мирује и не зна шта је спокој и тишина. Град на две реке, на великом простору сапет ветровима."
(Иво Андрић)


Бранкова улица, некада и сада
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
moka
Ветеран
*****
На мрежи На мрежи

Поруке: 810



Погледај профил
« Одговор #4 послато: Новембар 28, 2014, 19:46:18 »

Beograd nije sav u Beogradu


Mnogo veći deo Beograda je u čeznji za Beogradom, koji ga čini lepšim nego što u stvari jeste. Beograd je u beogradskim kafanama po svetu u kojima se sakupljaju "naši"...

"Skadarlija" u Ričvudu (Njujork). "Balkan" u Sidneju. "Četiri breze" u Briselu. "La coza" u Karakasu. " Beograd " u Minhenu. "King Petar" u Vašingtonu...

Beograd je u trešnji na dnu koktela "Menhetn", koji upravo siše jedna srećno udata osamljena Beograđanka, što u rimskom "Kafe Greko" rezimira svoj život - da li je sve to, zaista, vredelo toliko truda: bi li bolje živela da se udala za svog Mikija i ostala na Voždovcu?

Beograd je bio i u briselskom restoranu "Stara Srbija" pored Grand placa, kada nas je vlasnica Dobrila, nekadašnja "crna dama srpske poezije" pitala šta je sa pesnikom Brankom Miljkovićem, a mi joj ispričali kako se pretvorio u spomenik na Kalemegdanu!

Zapanjila se! Kako spomenik, kada je ona tom spomeniku štopala čarape i kuvala pasulj kada je bio potpuno nepoznat?

Beograd je i u Hamiltonu (Kanada), gde nas jedan ostareli konjički oficir Kraljevske vojske pita, "Duva li još košava tri, sedam ili dvadeset i jedan dan?", a košave već dugo ni za lek... Dojadilo joj, izgleda, to što nije uspela da nas oduva sa ovog brega, pa sad cvili i zavija tamo negde u ruskim stepama.

Beograd je u kućama onih što su bili prinuđeni da ga napuste, ponevši sa sobom po neki njegov delić, ispresovani kalemegdanski cvet u herbarijumu, neku knjigu, recept za musaku od plavih patlidžana, nadimke iščezlih lepotica i lepotana, fotografiju maturanata Treće muške gimnazije (školska 1956-57), mazni beogradski akcent, koji nije uspeo da pokvari čak ni engleski. Ni stara Knez Mihajlova, oljuštenih fasada i propalih trotoara sa lokvama, nije više na Knez Mihajlovoj! Ona je na stopalima ostarelih šetača, koji ni na jednom svetskom bulevaru nisu mogli da uhvate korak nekadašnje "štrafte".

Beograd je na fotografijama pokojnih majki, očeva, baka i dedova, koji u životu nisu putovali dalje od Zemuna, a sada sa slika blago posmatraju njujoršku dnevnu sobu po kojoj se razmileo svet što čavrvlja na sedam jezika.

Beograd je tamo gde zakiselimo samo jednu glavicu kupusa u lavabou i od nje savijemo sarme, da se pohvalimo Australijancima ili Argentincima, našom hranom.

Beograd je u načinu na koji Beograđani primaju goste po svetu; Beograd je na ikonama svetog Nikole i svetog Jovana, najčešćim beogradskim slavama - ikonama koje su putovale do Kanade i Novog Zelanda; Beograd je ...

Beograd nije u Beogradu.

Beograd je u svim onim Beograđanima, koji još uvek ne mogu ili ne smeju da se vrate.

Ali ni ja više nisam ovde, već negde drugde, odakle očajnički pokušavam da se vratim samom sebi...

Beograd nije u Beogradu, jer Beograd , u stvari i nije grad - on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.

Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se ponese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo, gde je jedinica za merenje stila - šarm.

Beograd je u imenima malih Švajcaraca, Francuza, Šveđana, Nemaca i Amerikanaca, čije su majke Bеograđanke.

Beograd je u kažiprstu kad pozivamo 011.

Beograd je u izrazu "bez veze!", ma na kom se kontinentu izgovorio.

Beograd je rasut na sve četiri strane sveta.

Čeznem da jednog dana svi ovi Beograđani budu na okupu.


Momo Kapor



Сачувана

Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #5 послато: Фебруар 25, 2015, 22:28:38 »

Бирцуз за елиту



Одавно нема више градских фењера, дамских тоалета и фракова, боемија је ишчезла. Нестало је и старих кафана, друге куће Београђана, у којима се одвијао први политички живот, а онда и сви остали. Први подухвати, било сликарски, књижевни или неки други, покретали су се за кафанским столом. Ту се прослављало, туговало, исплаћивало и куповало, ту су се оснивале редакције листова. Када су маја 1901. радници дошли да поруше кафану Дарданели, цео Београд је устао на ноге.


Кафана Дарданели


Рушење се претворило у општу жалост.
Немоћни да било шта учине, грађани су гледали како пред њиховим очима ишчезава једно време.


Дарданели није била елитна кафана, мада је на крају запамћена као збориште интелектуалне елите. Налазила се у приземљуши на месту данашњег Народног музеја, на главном градском тргу, лицем окренута споменику кнезу Михаилу Обреновићу.


Отворена је 1855. године и припадала је Турчину Ариф-бегу, родом из Ужица. Турчин је после 1862. продао кафану Кости Ивковићу, оцу познатог београдског лекара и политичара. Претходно ју је давао у закуп, али закупци у кафану нису уложили ни ексер. На средини плехана фуруна у коју су сами гости убацивали дрва, чунак је пролазио целом таваницом и излазио у двориште, а около столови без столњака.

У то време у кафану су долазиле једино патролџије, пиљари и ситни трговци.

Закупац Мита Ристић звани Ћора први је одрешио кесу и реновирао кафану дајући јој изглед какав је имала све до рушења. После отварања Народног позоришта 1869. овде су почели да се окупљају глумци. За њима су пристигли књижевници, па тумачи дневне политике... Чим је обновио кафану, Мита Ћора је саопштио пиљарима и патролџијама да од дреждања и пљувања по поду нема више ништа.

- Или да се доведете у ред, или овамо да нисте ушли, је л' јасно - упозорио их је. Срце му је било пуно када су у кафани почели да се окупљају глумци. Ускоро су за њима пристигли и књижевници. Дарданели су тако постали зборно место београдских интелектуалаца. У кафани су се врзмали и они који су сматрали да су талентовани, не би ли од познатих књижевника искамчили савет или препоруку.

Цитат
На чокањ против треме

Пре представе у Народном позоришту, а некад и између чинова, скокнули би глумци до "Ћоре", како се од милоште називала кафана Дарданели, да с ногу попију чокањ ракије мученице и тако се обрачунају са тремом. А после представе, често су ту и поноћ дочекивали расправљајући о улогама.

(Вести)

***


Ова кафана је  била средиште духа, боема, једног ведрог Београда. Од личности које су се нарочито запажале код "Дарданела" и биле редовни гости на првом месту треба издвојити Стевана Сремца који је имао свој нарочит сто и увек исто друштво.

У међувремену је кафана срушена да би била подигнута зграда Управе фондова која је после Другог светског рата постала Народни музеј.
Вероватно је да сви  боеми окупљени око ове чувене кафане нису могли да предпоставе какав ће бити развојни пут њиховог омиљеног места за окупљање.





Цитат

Кафана је у Србији институција. Ту се славе рођења и оплакују покојници, славе славе и крштења. У кафани се бистри политика, руше и састављају нове владе, решавају светске дилеме и ратови. То је место утехе, инспирације, туге и радости, место састајања и растајања, споразума и неспоразума. Градови и села, и варошице и месташца којих нема ни на географским картама, знају се и памте не само по људима него и кафанама које у њима живе.

Београд је имао кафану пре Беча и Париза. Први угоститељски објекат у којем се служила кафа отворен је још давне 1522. године. Нема, међутим, података о томе да се то место и звало кафаном. После Београда кафану добијају најпре Сарајево 1592, па тек онда европске престонице, Лондон 1652. године, две године касније Париз, па Беч 1683. године.

Крајем 16. века кафане су постојале у већини градова у Србији, а у 18. већ су биле уобичајена појава. Највећи број гостионица и кафана Србија добија крајем 19. и почетком 20. века. У Београду је нпр. на 50 становника била по једна кафана. На Позоришном тргу, данас Тргу Републике, у том периоду било је 16 кафана, а у данашњој Македонској улици од 40 кућа 17 је било гостионица.

(Актер)


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #6 послато: Март 22, 2015, 19:59:18 »

Ко сахрањује Студентски парк?



***

Оаза у центру града драстично мења изглед: Ћао Студентском парку


Парк на Студентском тргу неће више бити онакав каквог смо га досад знали, јер у њему мењају све из корена. Буквално. У току је сеча дрвећа, а сви улази биће ноћу закључавани.



Дрвеће које је красило омиљени парк студената ишчупано је из корена и посечено. Иста судбина до краја априла чека још 23 стабла. Али то није све, јер ће за три недеље бити забрањен улаз у парк од поноћи до јутра. Дружење у Академском парку ноћу биће само мисаона именица.



У популарни Студењак, омиљено место за одмор под звезданим небом током пролећа и лета, од 1. априла неће моћи нико да уђе кад откуца поноћ.

- Поново нам се дешава "случај платан". Под паролом обнове, сече се све. А зашто? Па, смета им корен, јер испод парка праве паркинг! Њима треба паркинг, а нама треба ваздух. И то што ће га ноћу затварати је велика срамота. Ако неком заиста смета бука, шта је проблем да се постави чувар или комунални полицајац да дежура? Како може на Калемегдану сваки ћошак неко да обезбеђује? Тако може и овде. Тако ће бити и много јефтиније - прича Б. П. који станује у близини Студентског парка.


Грађани који посматрају реконструкцију огорчено коментаришу да се уништава један од најчувенијих паркова у Београду због градње подземног паркинга. Подједнако су негативни и коментари студената којима је ово један од омиљених простора за шетњу, дружење, пројекције филмова на отвореном...


- Отимају нам парк! Не видим што би закључавали капије кад ће свако моћи да прескочи и упадне? Не могу да нам узму нешто што припада нама подједнако колико и њима. Није фер да се забрани улаз у парк, као да овде не знам шта радимо - незадовољан је Небојша В, студент Филозофског факултета.


У "Зеленилу Београд" потврђују да ће до краја марта свих шест капија бити реновирано и строго држано под кључем од поноћи до јутра. Они објашњавају и да је дрвеће у јако лошем стању, па "зато морају да буду посечена, а парк осигуран".

Цитат
Станојевић: Уклањамо трула и болесна стабла

"Зеленило Београд" данас је послало саопштење у којем кажу да се у Академском парку "уклањају икључиво трула и болесна стабла која су изгубила биолошку и декоративну вредност, а не из разлога што се на том простору прави паркинг". Слободан Станојевић, директор "Зеленила" објашњава да се ништа у парку не уништава, већ се комплетан садржај зеленила обновља и обогаћује. "Зеленило" је 10. марта започело с радовима на замени постојећих болесних и физиолошки престарелих стабала, а пројекат реконструкције и обнове зеленила се састоји из четири фазе. У току 2015, биће завршене три фазе замене. Планирано је уклањање 23 стабла и садња 52 стабла.


- Стабла су болесна и престарела. На њиховом месту биће посађена 52 нова стабла. Ово ће се одвијати у четири фазе и посадићемо платане са формом крова, то је ново, као и декоративне крушке... - кажу у "Зеленилу” и додају да се сви планирани радови изводе уз услове и сагласности Завода за заштиту природе Србије и градског Завода за заштиту споменика културе, а инвеститор је Секретаријат за заштиту животне средине.



ПРОСТОР БОГАТЕ ИСТОРИЈЕ

Простор је био део некадашњег Сингидунума, вежбалиште аустријске војске и турско гробље, а након што је оно средином 19. века уклоњено, ту је отворена Велика пијаца. Први београдски урбаниста Емилијан Јосимовић је после 1869. преполовио пијацу, а преостали део претворио у парк.

 

Прве урбане контуре парк добија 1887. када је откривен Споменик Јосифу Панчићу и засађена стабла из прве Универзитетске ботаничке баште, а тридесетих година 20. века је око њега подигнута барокна ограда и ту је пренет Споменик Доситеју Обрановићу са Калемегдана. У парку је и Споменик Јовану Цвијићу. Комплетна реконструкција парка урађена је 2012, али дрвеће тад није дирано.



(Марина Милојевић, Блиц)




« Последња измена: Фебруар 07, 2016, 04:39:12 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #7 послато: Март 22, 2015, 20:08:11 »


Ко сахрањује Студентски парк:Грађани протестују, град пориче




Протест против сече дрвећа под називом "Спречимо убијање Студентског парка" почео је у подне овом парку у центру Београда.






Градски менаџер Горан Весић изјавио је да је уклањање трулог дрвећа из Академског парка на Студентском тргу - чисто комунално питање, а да је данашњи протест грађана политички.




Међу окупљенима на протесту је и шеф одборничке групе ДС у Скупштини града Београда Балша Божовић, који је новинарима рекао да је дошао да подржи протестни скуп грађана како би се сачувао парк који је преживео свакојака времена. Божовић је рекао и да је за скуп сазнао на друштвеној мрежи Фејсбук.





Сеча дрвећа у Академском парку, како му је званичан назив, почела је пре неколико дана, а градски менаџер Горан Весић је рекао да је дрвеће је труло и да сеча нема везе са планом о гаражи.






Градски челници тврде да ће парк бити лепши, без графита и затворен увече, по угледу на паркове у Лондону и Паризу.


Међутим, и поред тога, грађани, потписују онлајн петицију "Вратите Студентски парк Београду".





Петицију је до сада потписало више од 800 људи, а у петицији се наводи да се она потписује "за враћање Студентског парка Београду, укидање забране окупљања у Студентском парку након 12 часова и за престанак сече дрвећа, које је заштићено од стране државе".






Парк ће бити још бољи, овај скуп је политички


Градски менаџер Горан Весић изјавио је да је уклањање трулог дрвећа из Академског парка на Студентском тргу - чисто комунално питање, а да је данашњи протест грађана политички.

- Ми смо као Скупштина града отворени да разговарамо са грађанима и чујемо сваку иницијативу, али молим да се иза жеље да се сачува зеленило и парк не крију политичке амбиције, јер нема потребе за тим. Ово је чисто комунално питање, рекао је Весић Тањугу.

Весић је поручио да грађани немају разлога за протесте, будући да је сеча дрвећа у том парку део његовог свеукупног сређивања, после кога ће он бити лепши и сигурнији.




- Не споримо право никога да се организује. Ово је слободна земља и право је људи да искажу своје мишљење о сваком питању, па и о овом. Овај протест је пре свега политички, с обзиром да је међу окупљенима био шеф одборничке групе ДС у Скупштини града Балша Божовић..., рекао је Весић.

Градски менаџер понавља да се дрвеће уклања зато што је труло, на шта је указао Завод за заштиту природе још пре годину дана.



Гаража ће бити испод окретнице

Он је одбацио тврдње да ће испод Академског парка бити изграђена јавна гаража. Према Весићевим речима гаража ће бити изграђена испод окретнице, која нема никакве везе са парком, а окретница ће убудуће бити измештена, док ће Васина улица бити претворена у нову пешачку зону.

- То нема никакве везе са парком, нити ће на било који начин гаража угрозити парк. Парк је под заштитом државе и ми га као Скупштина града чувамо", нагласио је градски менаџер.

Он подсећа да је већина људи која је данас протестовала својевремено подржавала уклањање платана из Булевара Краља Александра и сађење новог дрвећа, јер је тада њихова странка била на власти.

- У том смислу нема потребе политизацији, поручио је Весић.

(Б92, Танјуг)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #8 послато: Март 23, 2015, 07:23:04 »

Цитат
Грађани који посматрају реконструкцију огорчено коментаришу да се уништава један од најчувенијих паркова у Београду због градње подземног паркинга. Подједнако су негативни и коментари студената којима је ово један од омиљених простора за шетњу, дружење, пројекције филмова на отвореном...



Често сам пролазила кроз овај парк. Остала сам без текста када сам видела ту вест,

 "Парк на Студентском тргу неће више бити онакав каквог смо га досад знали, јер у њему мењају све из корена. Буквално. У току је сеча дрвећа, а сви улази биће ноћу закључавани."
(кликни на плаво обојене речи и прочитај вест)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #9 послато: Јул 19, 2015, 10:04:15 »

Београд испод Београда




Београд је један од најстаријих градова у Европи. Ако узмемо у обзир Винчанску културу, историјске тековине које носи данашња српска престоница старије су и од самих Атине и Рима. А у Винчи је, још у доба неолита, пре око седам миленијума настало, прво урбано насеље Старог континента. Зато аутори књиге "Београд испод Београда" Зоран Николић и Видоје Голубовић, када данас причамо о томе да ли треба да уђемо у Европу, одважно одговарају да "Европа треба да пита нас да ли смо вољни да је примимо, јер је, ето, и она сама настала овде, у дунавском приобаљу".

То је само једна од великих истина о којима данашњи Београђани знају веома мало, или готово ништа. Много је разлога због којих је испод плочника двомилионске престонице остало толико тајни, а ова два аутора су покушала да неке од њих додирну или опишу.


- У Београду је сахрањено много више људи него што има нас који живимо у граду – почиње причу Зоран Николић, новинар и публициста.


- Током неколико миленијума његовог постојања, многи су овде живели и упокојили се, а други, који су насртали на београдска утврђења као завојевачи, ту су и остали. Данас, ипак, наши суграђани често не знају где су све расута заборављена гробља по граду, па их у великој мери збуњује када им кажете да су у шетњи централним деловима вароши готово увек – на гробљу.



Тако су Римљани били сахрањивани на данашњем Тргу Републике, али и дуж Симине и улице Мајке Јевросиме, али и у околини садашње Скупштине. Поред Булевара краља Александра и у Палмотићевој улици пронађено је много  римских гробова. Турска гробља налазила су се око сваке од џамија којих је, према различитим изворима, било око 70. Највеће турско гробље налазило се на данашњем Студентском тргу. Поред улице Народног фронта, некада Краљице Наталије, налазило се и јерменско и јеврејско гробље, изнад Зеленог венца било је место где почивају Срби...


И ту почиње необична прича о Ташмајдану, према мишљењу нашег саговорника, најчуднијем месту у Београду. Јер, како каже,  данас сви углавном знају где се налази Ново гробље, у Рузвелтовој улици. То је, према мишљењу стручњака, и највећи музеј на отвореном у граду. Међутим, ако ово гробље има назив "ново", где је онда било "старо"?


- Старо гробље налазило се на Ташмајдану – додаје Николић. - На данашњем шеталишту почивали су православци, и ту је била сахрањена елита ондашње Србије. Ту је био Ђура Јакшић, или, рецимо, Јосиф Панчић, сахрањен у посебном ковчегу направљеном од његове, Панчићеве оморике.  Део гробља ближи данашњој згради РТС био је одвојен за лутеране, како су ондашњи Београђани звали протестанте, док је област око садашњег ресторана "Шанса" била одвојена за војнике, утопљенике и самоубице.

Тек крајем 19. века ово се гробље званично гаси и градске власти отварају ново, у Рузвелтовој улици. Посмртни остаци многих угледних Срба оног времена пренесени су на нову локацију, али су многи остали и данас, испод једног од најлепших шеталишта престонице. А то је тако симболично за Београд...


Међутим, како је површина Ташмајдана тајанствена, тако је његова унутрашњост још више загонетна. Николић зато открива оно што је Београђанима углавном непознаница – да је ташмајданско шеталиште само танак горњи слој који крије огромне пећине које се простиру испод.


- Деценијама су пећине биле тајна за радознало око посматрача – додаје Николић. - После Другог светског рата могле су да имају значајну војну сврху и војно руководство ондашње Југославије је, сасвим разумљиво, овај простор чувало као потенцијално тајно командно место. Међутим, боље је редом...

Још у римско време одавде је вађен камен од којег су прављене значајне зграде тадашњег Сингидунума. Многи саркофази који су сачувани до данашњег дана направљени су управо од тог, ташмајданског камена. После се смењују различити властодршци а остаје запамћено да су се у турско време одатле вадили камен и шалитра. Турци су и крстили ово место, па је "ташмајдан" у ствари турска двосложна реч састављена од речи "таш" – камен и "мајдан" – рудник. Путописац Феликс Каниц 1860. године помиње да је у ташмајданским пећинама, у случају потребе, могло да буде склоњено 150 воловских запрега са храном!


Римска дворана на Ташмајдану

Током Првог светског рата, 1915. године, када је Аустроугарска опседала Београд, овде су биле склоњене жене, нејач и старци, да би пред почетак Другог светског рата управо у овим пећинама била смештена управа ондашње Градске општине. Двонедељни рат је убрзо окончан, а ташмајдански простор адаптирао је немачки командант Александер фон Лер, направивши озбиљно војно склониште, које је, у случају потребе, могло да послужи као тајна војна команда. Подземна грађевина је била толико озбиљно пројектована и изведена, да је у њој могло да борави око 2.000 војника током шест месеци без потребе да излазе напоље, имала је камионске улазе, генератор за напајање електричном енергијом и више од стотину телефонских линија. Подземне пећине биле су међусобно повезане ходницима, док су значајан део чиниле спаваонице за војнике.

После рата је овај део остао тајна, у власништву Југословенске народне армије, али је расуло Југославије укинуло и намену овог простора. Сада није искоришћен, а за потенцијалну адаптацију било би потребно много новца, јер су инсталације дотрајале, а кондензација је изузетно јака.


Као аутори књиге "Београд испод Београда" господин Голубовић и ја смо водили комплетну бившу градску владу у обилазак овог простора, на челу са покојним градоначелником Ненадом Богдановићем – сећа се Николић. - Сви су се сложили да би овај систем пећина, који и данас има око 2.000 квадрата, могао да буде врхунска туристичка атракција Београда, јер је мало градова у свету који располажу местом где се тако сликовито укрштају делови различитих цивилизација. Нажалост, све је остало само на речима.


Барутана, један од лагума

Поред Ташмајдана, који је најатрактивнији у Београду, Николић издваја и лагуме у Карађорђевој улици, пећине ископане људском руком да би у њима могла да буде лагерована роба која је стизала на Савско пристаниште.

- Лагуми су вештачке пећине које су копали ондашњи Цинцари, који су били највичнији том занату – објашњава Николић. - Звали су их Гоге. У Београдском гребену, испод данашњег Косанчећевог венца настали су лагуми у које се улазило из Карађорђеве улице. Ту је лагеровано вино и то у бачвама од по десетак хиљада литара, а за њих је интересантно да су биле веће од улаза у лагуме, што говори да су их ондашњи пинтери уносили у деловима и склапали тек у самом лагуму. Свака ова вештачка пећина морала је да има и посебне отворе за вентилацију, који би излазили на површину данашњег Косанчићевог венца.


Зато многи шетачи који данас виде њихове горње делове, помисле да су угледали остатке старих калемегданских пушкарница, а то су, у ствари, вентилациони отвори старих лагума.

Из Карађорђеве улице постоје улази у 13 великих лагума, који су одавно под овом падином. Осим ових 13 лагума у самој Карађорђевој улици, још две сличне пећине крајње су атрактивне, али за разлику од претходних, углавном заборављених, ове су добиле интересантну намену и сада су претворене у ресторане. Једна од њих је клуб "Лагум", а друга "Андерграунд".


Клуб "Андерграунд"



То су  места за која је очигледно да су им власници дали адекватна имена. Први се налази око стотину метара испод Зеленог венца, док је други у Париској улици, преко пута Амбасаде Краљевине Шведске, у самој калемегданској падини.

 

Сличне подземне грађевине има и Земун, који је препун лагума. Он је значајан део своје прошлости провео у аустријским рукама, па су овакве подземне пећине и пролази имали трговачку, али и војну намену. То су биле велике подземне инсталације дугачке и по неколико стотина метара, а и сада се налазе испод Ћуковца, Гардоша, Калварије и дуж целе Бежанијске косе. Ови лагуми су доказали и да су потенцијално веома опасни, јер градске власти нису довољно знале о њима, нити су упозоравале становништво на опасност дивље градње изнад њих. Тако је пре неколико година кућа једне породице са Гардоша пропала у амбис, јер нико није знао да се испод њених темеља крије лагум – тајна на коју су сви заборавили – наводи Николић.


Улазећи у земунске лагуме, "вођени искусним спелеологом клуба АСАК Дејаном Јеремићем, прво смо наишли на сплет ходника који су водили стотинама метара унутар брда, и који су, за разлику од осталих земунских подземних тунела, били изломљени, тако да су на сваких неколико метара, поготову на оном делу после улаза, напрасно мењали правац простирања, или су се гранали у неколико различитих коридора. Ходници су били озидани опеком, а како смо претпоставили, највероватније су били грађени у другој половини 18. века. Водили су до централне просторије, која има површину од неколико стотина квадратних метара и која је очигледно била најважнији део овог подземног комплекса. Свод и ове просторије био је марљиво грађен, јер је простор за ову одају прво био ископан па озидан, док је под остао од набијене земље. Ма шта да се чувало унутра, очигледно је да је било у добро проветреној, сигурној и сувој вештачкој пећини. Начин да се то постигне били су, за оно време, изузетно важни и тешко изградиви вентилациони отвори, ширине око метар, а дубине од нешто више од десет метара.
Тако је свеж ваздух бивао спроведен дубоко у брдо, чинећи овај простор сувим и проветреним.


У Улици Ресавској (бивша Генерала Жданова), код броја 38, налази  се  и данас необично лепа зграда, чији велики лук, на шест правилно распоређених улаза, говори о томе да је била некоме и нечему посебно намењена. Ово здање направљено је пре Другог светског рата, и то од новца ондашње Морнаричке управе, а било је намењено за становање највиших официра оног доба.

Испод ње, већ у складу са временом у коме је зграда настала, постојали су подземни ходници, који су водили ка згради Генералштаба, несрећно срушеној у бомбардовању НАТО авиона 1999. године.

Ходници су тада, у време кад су створени, водили ка другим здањима на истом месту, али имали су исту, конспиративну намену. Тада није било начина за хитну евакуацију важних људи хеликоптерима или неким сличним превозом који би био довољно муњевит, као што су то могли да буду тајни ходници, баш овако замишљени.

Данас је тај део испресецан зидовима који су напрасно "настали" баш на овом месту после Другог светског рата, па тако ни овај простор није више целовит, нити довољно доступан радозналом истраживачу.

Тајни пролазни били су очигледно веома чести у околини овог здања, па је тако било и испод једне од зграда које су Београђанима веома добро познате - здања садашњег Студентског културног центра, која се налази на раскрсници улица Српских владара (бивша Краља Милана) и Ресавске (бивша Генерала Жданова).

Ово је био Официрски дом, а направљен је давне 1895. године.

Некада "Официрски дом", а данас "Студентски културни центар"

Љубазношћу људи из Студентског културног центра лако смо се уверили да су ове наше претпоставке тачне, односно да имају историјску основу. Наиме, до пре петнаестак година постојала су два подземна тунела испод ове грађевине, која су водила, подземним пролазима, до неких других, важних зграда у околини овог здања.

Један сплет ходника водио је, највероватније, ка згради коју смо помињали, где су живели високи официри и која се налази непосредно преко пута данашњег Студентског културног центра. Други ходник је водио ка парку који се налази између здања Студентског културног центра и Немањине улице, док је трећи крак отприлике био оријентисан према самом Двору, односно данашњој згради Скупштине града Београда.

Оваква повезаност ових грађевина подземним коридорима не би била уопште необична за оно време, напротив, чак се веома уклапа у "подземни атлас Београда". Подсећамо да је Двор био повезан посебним ходником са Руским посланством, које се налазило на данас празном простору уз здање Владе Републике Србије у Улици српских владара (бивша Краља Милана), али, такође, постојао је и тајни пролаз ка здању где се сада налази резиденција председника републике.

Дакле, готово је извесно да је дуж Улице краља Милана постојао важан "подземни саобраћај", који је био једна од врхунских војних и државних тајни.

Тек неколико стотина метара ниже, у правцу према згради београдске Железничке станице, налази се још једно здање на које су Немци веома рачунали током окупације. То је данашња зграда ЖТП на углу Немањине и Сарајевске улице, у којој се током рата налазила једна од многобројних немачких војних команди.

Зграда ЖТП


У време борби за ослобођење града од фашистичких војних формација, остало је запамћено да су Руси и партизани управо пред овом зградом, баш као и у самој Немањиној улици, имали огромне губитке. Отпор је био снажан, жртве многобројне, а застој у планираним операцијама очигледан. Немци су се врло срчано борили, јер су знали да их у противном не чека ништа добро. Старији Београђани, односно они ретки међу њима који су били сведоци битке, а нису страдали, касније су се сећали необичног догађаја, након окончања битке, када су ослободиоци ипак успели да се домогну зграде и да сломе отпор бранилаца. Запрепашћење када су ушли унутра било је велико, јер у њој није било никога!

Немци су успели некако да побегну, али није било јасно куда, на коју страну. Додуше, и зграда је велика па им је много времена однело пажљиво претраживање осталих празних просторија, али на крају резултата, односно заробљеника, није било.

Немачки војници су, касније се испоставило, изашли у околини Железничке станице, и одатле наставили бекство. Јер, испод ове две важне зграде постоји тунел, који их повезује, који су Немци држали у најстрожој тајности, и на крају рата га искористили.

Николић наводи да је у ствари, цео потез од Немањине улице до Железничке станице, остало је у сећању сведока, представљао је један од најкрвавијих градских фронтова за време ослобађања Београда, октобра 1944. године. Ту је била можда највећа концентрација важних немачких упоришта, и баш зато је све било обезбеђено, како подземним тунелима, тако и ниским бункерским пунктовима, који су претили потенцијалном нападачу готово испред сваке од зграда у овој улици. Старији Београђани памте да том улицом није могла ни мува да пролети, и да је ту, после битке, остало много олупина од руских тенкова, јер је и пре почетка самих операција једино оклопна јединица могла да се нада да ће пробити такву одбрану.

Николић још истиче да се испод града се крију и остаци немачких бункера, попут једног комплекса у близини Шумарског факултета или у Звездарској шуми, као и различити водоводи, попут оног, римског, насталог још 46. године нове ере.

Београд има безброј ходника под земљом, који спајају један део града са другим, или су дубоко завучени у подземље, а сазнање о њима и правцима којима се простиру, многим житељима овог града представљало би потпуну сензацију. Поготово онима који свакодневно корачају њиховим трасама или непосредно поред њих, а да у њима не постоји ни слутња да је тако.

Неколико стотина метара изнад Шумарског факултета у Београду, у Улици кнеза Вишеслава, данас постоји низ вишеспратница које ни по чему не одају некадашњу војну важност ове коте.

У време док је трајао Други светски рат ту је направљено неколико необично важних подземних бункера, који су Немцима уливали сигурност, али не без разлога, јер су са тог места могли да контролишу најзначајнији део тада стратешки важних прилаза Београду.

Када се подигне поклопац шахта, отвара се мрачан тунел у који смо се спустили металним степеницама укопаним у бетом, око три метра у дубину, и ту се тек види и данас очувана умешност немачких градитеља, који су овај простор врло спретно пројектовали. Одмах по силаску низ десетак пречага које су уграђене у зид, улази се у ходник, којем претходи двадесетак степеника. Ту се назире и други, резервни излаз, сасвим логичан кад се гради ратни објекат испод земље. Уз подземне пролазе, кроз које смо наставили пут, тек неколико центиметара уз зид, постоје плитки, минијатурни канали, који су служили да спроводе воду у сливнике. То је била она вода за коју се очекивало да би лако могла да настане у подземљу, због кондензације коју нужно изазива боравак великог броја људи. Очигледно је да су пројектанти о свему мислили.

Цео овај простор води ка добро осмишљеним просторијама за посаду, о чијем се смештају такође водило рачуна. У проширеном делу чекали су их спремљени кревети на расклапање, обешени о зидове у већој просторији, који би се лако спуштали и подизали, отварајући на тај начин додатни простор уколико је био неопходан. На излазу ка површини налазиле су се и по две топовске и митраљеске куле, до којих се прилазило са лакоћом, у шта смо се и сами брзо уверили, пењући се остацима данас зарђалих, али и даље јаких металних мердевина.

Цео овај систем подземних ходника из Другог светског рата нам можда не би привлачио толику пажњу, да нисмо знали да има "близанца", којег су Немци направили са истом наменом - да артиљеријом контролишу важне стратешке прилазе Сави. И то поред најелитнијег чукаричког стамбеног комплекса, као и уз сам стадион фудбалског клуба који носи име овог дела града.

У току прве две године окупације Југославије и Београда немачка фашистичка војска је на простору главног града, према нашим подацима, изградила најмање 27 подземних објеката. Намера им није била само да заштите људство, већ и да на тај начин контролишу територију, али и да имају ватрене пунктове из којих могу жестоком ватром да се супротставе свакоме ко није мислио и радио као они.

Поред њега, на 13 испитаних локација, Немци су изградили 2.028,4 квадратних метара простора, а судећи по положају осталих, тај простор је могао да заузме макар још око хиљаду квадратних метара. Неки од њих су остали и данас тајна, јер су минирани и уништени за време немачког повлачења са ових простора, али ови, које помињемо, и сада су очувани.

Звездарска шума је на себе скренула пажњу током злосрећног бомбардовања 1999. године. Тада је свима постало јасно да се нешто налази на Звездари, у близини Волгине улице, на коју су НАТО бомбардери  сасули лавину пројектила.

Иако је ово једна од најлепших београдских дестинација, са које се, вероватно, пружа најлепши поглед на српску престону варош (иако Београд званично није престоница, јер нема монарха, аутори тенденциозно користе термин "престоница" како би указали на снажну улогу града), Звездара је била и место одакле су нацисти водили огорчену борбу за контролу Дунава над британским авионима.

Уз ташмајданске пећине, подземље Звездаре је вероватно најинтересантнији подземни простор испод града. Наиме, постоје показатељи који говоре да је још Војска Краљевине Србије почела да прави подземна тајна места испод Београда, управо на овом месту. Разлог је био страх од аустроугарског напада, који је био оправдан, јер је напад касније и уследио. Баш испод Звездаре почела је изградња подземних фортификација, која је касније, између два рата, била дограђена, па је почела да бива веома важно упориште ондашње војске.

Међу староседеоцима Звездаре смо пронашли многе који се сећају да је испод шуме било доста тајанствених ходника. Неки су тврдили да су улази у већину од њих били из правца Улице Драгослава Срејовића (бивша Улица партизанског пута), док се неки сећају и других улаза. Тек, чињеница је да су се испод Звездаре налазиле многе важне војне фортификације.

Данас је главнина тих отвора затворена, зазидана, и немогуће је ући у њих. Оно на шта смо наишли као на сигурну чињеницу, јесте да је Војно-историјски архив до 1994. године баш у овом простору  чувао своју архиву, што само говори о томе колико је ово место било велико, али и обезбеђено.

Међутим, како је читалац и до сада вероватно могао да примети, наше опредељење није било да вам опишемо локације које би данас могле да имају било какву значајнију државну улогу. То није тема истраживања ове књиге, напротив. Ми смо били окренути заборављеним објектима испод града, или онима који су мање познати. Оне, који могу да имају неку војну или стратешку улогу по безбедност земље намерно нисмо хтели помније да помињемо.

Исто смо урадили и када је била поменута велика војна инсталација у Топчидеру, око које се подигла медијска халабука. Начин на који је објекат показан јавности, после убиства два војника и велике афере која је зазвечала у медијима био је један од начина да се омаловаже и Војска и држава, а то је разлог зашто таквог објекта у овој књизи нема.

У Улици Теодора Драјзера, поред Четврте београдске гимназије, постоји улаз у велики подземни тунел који води, испод брда, до Железничке станице "Прокоп". То је једна од најчуднијих и најинтересантнијих београдских послератних подземних грађевина, урађена, очигледно у време када је било новца чак и за дугорочно размишљање о стратешком склањању становништва у случају ратне опасности (дабоме, када употребљавамо појам "послератни", мислимо на Други светски рат).

У ово место је веома тешко ући, мада тренутно имамо његове основне карактеристике, а то су да је то тунел висок близу два, док му ширина достиже око пет метара.

Поред овог пролаза у граду постоје још многе подземне одаје, које данас служе као потенцијална склоништа, озидане су и електрифициране, са свим испуњеним условима који се захтевају за модерна склоништа, али истовремено имају и историју која их је другачије "планирала".


Вински подрум у Карађорђевој улици


Интересантан је простор винарије "Центар", јер власник Драган Ђурић зна да се ту налазило Недићево склониште направљено пре Другог светског рата. Данас је то магацин ове винарије, али нам је Ђурић објаснио да је грађен од изузетно тврдог материјала, и да је у своје време био сигурна заштита становницима овог дела града. У то се и лично уверио, када је требало пробити један зид. Ђурић се сећа да је то био "врашки тежак посао", и мада су зидови рађени од неколико слојева цигле, радници ангажовани на том послу, силно су се намучили. Иначе, склониште је било грађено по високим стандардима за оно време, и било је налик овим, данашњим. Имало је изломљен ходник одмах после улаза, како би се умањио било какав директан контакт са евентуалним експлозијама споља, а постојао је и резервни излаз.




Ипак, многи од ових простора, које смо само наговестили овим текстом, заувек су остали тајна. Неки, јер су просто заборављени, па сада само изненаде грађевинаре који копају темеље за нове зграде, а други због чистог јавашлука. Наиме, деценијама су инвеститори пожуривали раднике да заврше започете грађевине, па су многи подземни простори на које су ови наилазили, просто били затрпавани, не допуштајући тако археолозима да дају свој прави суд о њима.


Тако је један значајан део београдске историје – затрпан, у правом смислу те речи.


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=Q81g7PNP9D8" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=Q81g7PNP9D8</a>





 
РИМСКИ ВОДОВОД

 
Једна од најчуднијих грађевина Београда био је римски водовод, који је у време Четврте Флавијеве легије направљен како би спровео воду од Мокролушких извора до данашњег Калемегдана, односно ондашњег Каструма, римског војног утврђења. Чак и 1521. године, када су Турци први пут отели град од хришћана, затекли су водовод како беспрекорно ради. Како су у Истанбулу имали Константинов водовод, грађен на истим, римским односно византијским принципима, одвели су значајан број Београђана који су пуних 60 дана ишли пешке до турске престонице. Тамо су их населили у део града који се звао Београд махала, и они су имали задатак да брину о тамошњем водоводу. И данас је једно од најлепших излетишта Истанбула Београдска шума – Белград ормани, названа управо по нашим прецима, старим Београђанима који су насилно насељени у тај град.

 

ВОДЕ ИСПОД ГРАДА


Београд се не налази на само две реке – Сави и Дунаву, већ на знатно већем броју река и безбројним изворима и потоцима. Осим Топчидерске реке, која је данас обично сметлиште, у Саву се уливала Мокролушка река која је текла трасом данашњег аутопута, улицом Франше д’Епереа. Сада је каптирана у бетонски тунел формата 5,5 пута 5,5 метара али и даље тече испод ове саобраћајнице. Мокролушка река се уливала код данашњег Мостара који није добио име по херцеговачком граду, како многи слуте, већ по мосту коју би набујала река често односила.

Иако је невероватним ентузијазмом Михаило Лујановић, некадашњи експерт "Београдског водовода", безброј пута апеловао да се остали београдски извори природне воде спасу, они су неповратно спроведени у кишну канализацију. Таква је судбина Булбудерског, или Славујевог потока, али и петнаестак јаких извора који су  изненадили грађевинаре када су копали темеље за "Београђанку".

И данас хотел "Москва2, у самом центру града, има специјалне пумпе које црпу подземне воде како хотел не би био потопљен.

Како бисмо довољно добро схватили о чему инжењер Лујановић прича, повели смо га да нам покаже "заробљену" реку испод аутопута у Улици Франша д'Епереа. Наизглед обичан и безначајан шахт који окружују пивара БИП, бензинска пумпа код ресторана "Стеко", и са друге стране Хитна помоћ, био је улаз у ово место. Када смо отворили поклопац шахта, пред нама се нашао празан простор, дубок око 20 метара, из кога су само зјапиле дугачке мердевине.

Спуштање није било нимало једноставно, па смо низ клизаве пречаге полако силазили у бездан, где је постепено бивала све тиша бука аутомобила и камиона који су пролазили аутопутем, а све јаче смо чули хуку заборављене реке. И заиста, чекала нас је, тако "заробљена" река, никоме непотребна. Док смо били доле, морали смо да вичемо из свег гласа и да тако покушамо да се споразумемо, надјачавајући хук текуће воде. Остали смо окружени армирано-бетонским зидовима, што је не само спречавало звук да се шири, већ је и он остајао "разломљен" у затвореном простору и тако је појачавао снажну буку.

А ово је био, објаснили су нам, један од дана када је водостај изразито низак јер је баш у време када смо се ми тамо задесили била јака суша. Додуше, док смо били уз подземну речну обалу, томе смо се искрено радовали. Јер, кажу, необазривог човека који би се нашао ту где смо били ми, у данима високих вода бујица може са лакоћом да однесе директно у Саву, све до Мостара, где се колектор завршава, а река има своје вештачко ушће.

 (Геополитика)

 
« Последња измена: Фебруар 07, 2016, 05:05:08 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #10 послато: Јул 19, 2015, 11:40:23 »

Понешто сам од свега и знао али, да признам, већину не! Прилог фасцинира подацима које нам ни туристички водич, не може тачније пренети а многи подаци само потврђују богату историју нашег главног града!

А овај, који на овом сунцу уморно дремуцка, борећи се против несносне врућине, и помало себично, скрива многе податке који нам остају ипак, - непознати.
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #11 послато: Јул 19, 2015, 19:58:04 »

...наставак приче  "Београд испод Београда"


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=YgPa95Kb43k" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=YgPa95Kb43k</a>


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=fjtsv42VFzg" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=fjtsv42VFzg</a>


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=WKL8eF6VBR8" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=WKL8eF6VBR8</a>




<a href="http://www.youtube.com/watch?v=azmfnxvUOvA" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=azmfnxvUOvA</a>


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #12 послато: Август 17, 2015, 08:25:51 »

Урушавање духа старог Београда:
 Опело за српске кафане








Последњег дана августа лета Господњег 2015. "упокојила" се чувена кафана `Орач`. Уместо ње, на месту крај старе липе а недалеко од Каленић пијаце "васкрснула" је још једна `Идеа`, малопродајна трговина из ланца хрватског тајкуна Ивице Тодорића. Ово транзиционо расрбљавање свега што је некада чинило дух Београда и потврђивало дружељубивост овдашњег човека, прошло је без медијског шкргутања и протеста. Тек понеки Чубурац исказао је на друштвеним мрежама огорчење што је још један симбол боемског живота отишао у неповрат, а петицију протеста некадашњих гостију не узимају за озбиљно ни сами потписници. `Идеа` је већ ту, расхлађује нас својих хладним ентеријером и пуним рафовима.



Транзиционо расрбљавање: Продавница на месту старе кафане


Закупац `Орача` годинама уназад био је Драгослав Окиљ, човек који је више од 40 година провео у угоститељству, пуне две деценије био је управник `Два јелена` у Скадарлији, а једно време и директор `Три грозда`. Окиљ каже да је `Орач` добро радио и развејава наше сумње да је од ове легендарне кафане дигао руке, с обзиром на то да већ успешно држи у закуп `Каленић`, а да је до власништва над кафаном `Вечити младожења` на Црвеном крсту дошао уз помоћ кредита у швајцарцима!

Један од последњих Мохиканаца међу угоститељима једноставно није могао да се избори са тајкуном који се намерио на атрактивну локацију у Макензијевој. Након што је некада највеће угоститељско предузеће у бившој Југославији `Три грозда` (седамдесетих година 62 објекта и 1.300 запослених) отишло у стечај, извесна фирма из Лондона `Пасел лимит` 2013. купила је ресторане `Два јелена`, `Трандафиловић`, `Под липом` и `Орач`, све објекте угоститељског гиганта у најужем центру Београда.

Тим новим власницима Окиљ је за закуп `Орача` плаћао 4.000 евра, док је `Идеа` понудила 3.000 више и ту ништа није могао ентузијазам бившег управника `Два јелена`.

- Наравно да тешко доживљавам то што полако нестају српске кафане. Успео сам да спасем `Каленић` и `Младожењу`, па сам ту огорченост на неки начин примирио. Рекао сам и мојим потомцима да и када мене не буде било, наставе по старом и да не дирају ни јеловнике у којима има више од 30 врста традиционалних куваних јела - прича нам Окиљ, један од последњих Мохиканаца на бранику традиционалне српске кафане.

Окиљева љубав према традиционалној кафани лако је објашњива, јер српске кафане нису тек бучни простори којем редовни посетиоци називају "животним универзитетима", подижући тако и свој образовни кредибилитет. У њима се пре савремених информационих технологија сазнавало све што се треба знати о дешавањима у граду, држави и свету. Ту су се склапали послови, али и уговарали бракови. Ту су настајале песме, осмишљавали се романи и правили мизансцени, компоновале вечне староградске песме, заљубљивало и одљубљивало, састављале владе и осмишљавале стратегије рушења политичких противника.

Ламентирање над српским кафанама није новина савремених хроничара код којих је готово под обавезно заступљено оно чувено "пре је било боље". Између два светска рата славни Бранислав Нушић писао је својеврсну апологезу у част српских кафана. Жалио је Бен Акиба што старе нестају, а нове - пазите сад (!) - помодарских назива ничу.

"Ту скоро читао сам један оглас у новинама. Нека кафана, у једном предграђу Београда, која се поносно назвала `Нови век`, објављује да је "модерно преуређена" и да, сем одличног пића и тачне послуге, свако вече у њој "концертира" џаз-банд и изводи се дансинг. Нови век, одиста нови век! Боље име није могла понети ова кафана у предграђу, па да обележи период прелома који наше доба преживљује. Док су монденски етаблисмани са егзотичним именима Ексцелсиор, Палас, Луксор и Сплендид сузбили из центра наше престонице наше старе кафанице код Жмурка, Мецовалије и Дарданела, ми смо се, стари Београђани, мирили оним што нови живот и ново доба мора собом донети. Брисали су се трагови један по један; рушила се једна по једна кафана у којој смо младост провели, а често можда и младост сахранили и ми смо побожно скидали капу и шаптали резигнирано за покојником којега су крај нас пронели: "Бог да јој душу прости!"



Хвала Сулејману

Аутор књиге "Механе и кафане старог Београда" др Видоје Голубовић наводи да је након што је Београд предат султану Сулејману Величанственом 28. августа 1521, већ наредне године отворена прва позната кафана у Србији. Била је негде на Дорћолу у Београду, мада нема поузданих писаних трагова о томе где се тачно налазила. Тако је на територији данашње Србије настало прво у Европи уређено стециште за људе који би да диване и пију каву, па хроничари бележе да је читав век пре Лондона, Марсеља и Беча Србија имала кафану и то захваљујући Турцима Османлијама.

Кафана, дакле, није српски изум, нити се зна ко је се први досетио, али је у Србији она доживела прву трансформцију и препознатљивост. Не само по коцкастим столнњацима, лименим пепељарама и служењем кафе уз ратлук и соду, већ и по друштвеном значају који је тај омеђени заједнички простор за све намернике имао.

Ако је тако размишљао Нушић пре скоро једног века, не чуди што се пре неколико година пола уметничког и интелектуалног Београда успротивило продаји најстарије српске кафане. Испоставиће се да је `Знак питања`, сазидана још 1823, једина коју је српска јавност успела да заштити од приватизације и готово сигурног рушења како би у најужем центру града, у Улици краља Петра, новцем сумњивог порекла највероватније био изграђен шта друго - до неки нови бизнис центар у стаклу и бетону. Опасност још није сасвим прошла, али статус споменика културе који има "?", за сада успева да на пристојној удаљености држи заинтересоване тајкуне.


Цитат

Утеха у `?`




Мало се зна да је кнез Милош био власник кафане `?`, иако је кућу у којој је осванула кафана подигао један од главних организатора Првог српског устанка Наум Ичко. Првобитно названа `Код Саборне цркве`, због близине храма, она ће остати `?` све до данашњих дана јер су црквене власти сматрали да је име увредљиво, па је тадашњи власник као својеврстан протест уместо имена оставио само знак питања.

"Они који не нађу утеху код нас, нек` пређу код вас", признао је конобарима један свештеник.






(Ј.Арсеновић, Вести)


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #13 послато: Август 17, 2015, 08:49:35 »

Урушавање духа старог Београда:
А у Скадарлији - стриптиз!




Нема још ни два месеца како је отворен стриптиз клуб у Скадарлији, некада уметничкој четврти и духовној оази Београда, а власници се хвале како им не мањка ни гостију, ни зараде.




Узели јој душу: Ни Скадарлија није више она стара



Стриптиз у метрополи, зашто да не! Али да ли баш у Скадарлији, у старој амбијенталној целини под заштитом државе и надомак куће Ђуре Јакшића?

Каква намена, такав и изглед. Ноћни клуб Романса у потпуности одудара од непосредног комшилука, кафана са отвореним баштама и распеваним староградским музикантима.

Затворен и затамњен простор у делу старе пиваре на дну Скадарске улице има пригушено црвено светло на улазу, а добронамерном пролазнику остаје да се нада да "црвени фењери" неће осванути и на скадарлијској калдрми са ноћним "продавачицама љубави".

Цитат

Од Циганмале до српског Монмарта

Хроничари су забележили да је до 1825. кварт који се данас назива Скадарлијом била пољана са рупчагама кроз коју је текао Бибијин поток. После Хатишерифа из 1830. насељавали су га Цигани, јер другог простора за њих није било. Отуд насеље са много страћара добија назив Циганмала или Циганско сокаче. Тек када је извршено именовање улица 1872, главна уличица кроз сокак постаје Скадарска, па по њој оживљава назив Скадарлија.



Младић из клуба нам прилази и љубазно одговара да не види ништа чудно што су се го-го играчице угнездиле баш овде.

- Треба ићи у корак с временом - лаконски констатује.

Тај транзициони дух донео је шароликост Скадарлији у коју и даље хрле странци, уверени да ће их на овом невеликом простору што се протеже између Француске и Душанове улице, запљуснути мириси ћевапа из старих српских кафана, разгалити староградски оркестри и оплеменити изложене слике и надахнути рецитатори. Питање је времена колико ће их то самозаваравање држати, с обзиром да је славна Скадарлија сада четврт шароликости, без реда и са све мање аутентичности.

Цитат

Кад су писци "поткрадали" обичан свет

За столовима скадарлијских кафана умели су да освану Змај, Глишић, Матавуљ, Домановић, Војислав Илић, Винавер... али и велики хрватски писци и песници Матош и Тин Ујевић. Верује се да је у Скадарлији настала драма Ђуре Јакшића "Станоје Главаш" и његова песма "Падајте браћо!" Испијајући ракију, Стеван Сремац је бележио фразе, изразе и читаве дијалоге обичног света, користећи их касније у својим делима, док је Нушић добру идеју плаћао храном и пићем, све док се не падне под сто.

Данас је четврт скупа за одумирући средњи сталеж, па тек у летњим вечерима Београђани се усуде да прошетају Скадарском. Само онако, без свраћања у скупе скадарлијске кафане.



Преко пута `Два бела голуба` налази се модерни кафић `Фамилија`, а после њега и `Казабланка` којег су власници потписали као "београдски паб". Следи ресторан италијанске кухиње `Campa de fiori`, уз обавезну назнаку да у њему служе - тестенину!


Место у Скадарлији нашло се и за хостел, а чувена `Два јелена` из 1832. исписана су на латиници, као и `Шешир мој` који је, за сваки случај, странце обавестио о свом имену и на енглеском - My hat.


Скадарлија, тај српски Монмартр у којем су умели да освану писци, глумци, музиканти, интелектуалци али и пробисвети, изашла је из Другог светског рата неоштећена, али се њени поштоваоци питају да ли ће преживети сурово тржишно време 21. века.



(Вести)




***





Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #14 послато: Фебруар 07, 2016, 05:54:33 »

Снимак Београда из 1961. и то у боји!



Један непознати амерички туриста је давне 1961. године направио видео снимак Београда у боји - спремите се за прави времеплов у којем ће вас много тога изненадити.


Коњи у главном граду


Занимљиво је да је ТВ програм у тадашњој Југославији још увек био емитован у црно-белој боји, те да је колор стигао тек 10 година касније.

Овај видео снимак је забележен 16-милиметарском Кодахром филму у колору, а ухватио је неке невероватно занимљиве сцене у боји које млађе генерације нису имале сигурно прилику да виде.

Вероватно, за најмлађе ће бити најчуднији и најинтересантнији кадар Новог Београда којег буквално и нема, јер се види само Палата Србије (тадашњи СИВ), а око њега је ливада пространа макар километар.

Уживајте:


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=ux0KNs8D-JY" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=ux0KNs8D-JY</a>


(Вести)





***


Пронашла сам и један црно-бели снимак Београда, такође из 60.- тих.


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=5dwC5GfWdK8" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=5dwC5GfWdK8</a>

Са сетом можемо видети све шта је тих година стварано, а сада смо очевидци како се невероватном брзином све то уништава.

На пример, на снимку се види изградња Тржнице у склопу Дунавског пристаништа. Често шетам тим делом поред Дунава и нисам имала појма шта се ту све раније налазило, јер данас су скоро сви ти објекти претворени у кафиће, где се уз поглед на Дунав, лудује до зоре...

Затим, поражавајуће делује, када на овим снимцима видимо нешто чега сада нема ни у траговима, а што је било изузетно важно за живот становника Београда, па и шире. Развијена је била индустрија, посебно метална индустрија, производило се много тога,...сада је то све пусто, рашчерупано и зврји углавном празно и запуштено.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #15 послато: Јул 27, 2017, 03:01:40 »

Хотел "Лондон" и варошке панораме



Познато градско раскршће дуже од 140 година не мења физиономију. У близини је била прва народна скупштина, па су у почетку гости махом били посланици



ДАВНЕ 1873. године подигнуто је здање на углу садашњих улица Краља Милана и Кнеза Милоша. Поред те вишеспратнице морао је да прође, баш као и данас, сваки становник главног града.



Још у то време, у другој половини 19. века, планирано је да ова зграда буде хотел, а наденули су јој име "Лондон", по чему је касније дуго прозивано и цело окружење. Ако би неко имао да закаже сусрет, одличан оријентир било је упутство: "Видимо се код Лондона".



ПРВИ ПАРЛАМЕНТ


НЕКАДА је у близини "Лондона" била Народна скупштина, тек стотинак метара наниже према Вазнесењском храму. Да се подсетимо, прва српска скупштина столовала је у кући која се налазила на крају данашње Улице краљице Наталије, а некадашњој Народног фронта, пре раскршћа са Милошевом.

Потом се, отприлике на том месту, угнездила зграда у чијем приземљу је био познати биоскоп "Одеон".

Близина првог парламента дуго је била разлог због којег су често стални гости Хотела "Лондон" били народни посланици. Ту су сви били измешани, док су у то време градске кафане неретко биле права политичка окупљалишта.

О томе упечатљиво пише и Бранислав Нушић, осврћући се на оне кафане које је он памтио и бележио њихов амбијент. Као и данас, српско "политичарење" било је веома битно у градском животу, а било је кафана које су изашле на глас по томе што су се у њима окупљали симпатизери појединих политичких партија.


У Нушићевим записима пише како је, поред "Лондона", постојала још једна кафана која се звала "Паун". А одатле па до Теразија и данашњег Хотела "Москва" их није било, осим једне ниске и врло интересантне кафанице "Код два тигра".


На месту "Москве" стајале су кућице са дућанима, а са друге стране, која је гледала ка Балканској улици, била је кафана "Велика Србија".

Од "Лондона" па навише, Милошевом улицом до Батал-џамије, а данашњег здања Скупштине, није било кафана, док их је највише било у улицама које су окруживале данашњи обод Трга Николе Пашића.



СТАРИ КОРЗО

Фотографије оног доба приказују варошки развитак, будући да су запреге сменили први аутомобили, да би данас Улица краља Милана била једна од најпрометнијих у граду. Одмах уз "Лондон" било је здање Руског посланства, на чијем месту данас стоји споменик последњем владару из династије Романов.

Како је објашњавао Бранислав Нушић, упућујући ондашње Београђане, кафана "Лондон" на врху Милошеве улице припадала је Теразијама. Иако то данас необично делује, дуж Милошеве улице спуштала се трамвајска пруга која је ондашње житеље престоног града водила ка Топчидеру.

Уосталом, на том простору налазио се и најважнији градски корзо, варошко шеталиште које је омогућавало најважније сусрете, од оних грађанских и препуних "етикеције", па до скривених, чежњивих љубавних погледа.



АПОТЕКА И БАНАНЕ

АПОТЕКА преко пута "Лондона" седамдесетих година била је вероватно најважнија у граду. Сви су знали где је, имала је дуже радно време од осталих, и свако кога је нека здравствена невоља притисла знао је где да потражи лек.

Анегдота збори о једној шали која је некако у то време била актуелна, а наводно су је у етар пустиле колеге са једног радија. Прича је била у вези с несрећним службеницома ове апотеке и, потпуно неочекивано, бананом.

Тих година била је несташица овог јужног воћа, и у граду га није било ни за лек. Неко је, путем радија, разгласио како су, незнано одакле, банане стигле управо у поменуту апотеку.

И - кренула је јагма. Силан свет нахрупио је да се распитује за банане, а очајни апотекари су на крају обесили велики натпис на улазним вратима на којем је крупним словима прецизно писало: "Немамо банане!"

Не би то била београдска прича да први следећи суграђанин који је отворио врата преко којих је стајао огроман натпис одмах на улазу није упитао: "Извините, молим вас, а кад ћете добити банане?"







ДРВЕНИ АДВОКАТИ

СТАРЕ узречице које су допрле до данашњих дана неретко нису разумљиве ни онима који их користе. Тако је често да неко буде означен као туђи "дрвени адвокат", мада никоме није јасно зашто би правни заступник требало да буде "дрвен".

Записи старих хроничара говоре да су управо код хотела "Балкан" и "Лондон" некада седели сиромашни ђаци који су овде сачекивали сељаке који су долазили у град желећи да истерају правду на суду. Будући да су били неписмени, требао им је неко ко би исписао тужбу коју ће потом предати надлежнима.

Идеални за такав посао били су сиромашни ученици и студентарија која би за некакав бакшиш одрадила тај посао, најчешће на брзину, и ослоњени о дрвене, кафанске диреке, па су тако и добили надимак "дрвени адвокати".


НЕПОКРЕТНА ИМОВИНА

ПРВИ власник аутомобила у Београду био је Божа Радуловић, који је увезао "неселсдорф" који је папрено платио. Његов отац био је угледан трговац, а возач је био Сретен Крстић, који је ушао у историју као први српски шофер.



Невоља је наступила кад се Божино наслеђе истопило, а често је, идући узбрдо, његов ауто умео да "запне" и угаси се код "Лондона". Велики хроничар и шарматни бележник оног доба Стеван Сремац записао је како је несрећник молио окупљене око кафанских столова да му помогну да гурне и упали своје мезимче на четири точка. Сремац је тада апеловао на окупљене речима: "Помозите Божи да помери своју једину преосталу непокретну имовину."




ПРВИ СЕМАФОР


ТЕХНОЛОГИЈА је неумољиво чинила крупне искораке, па ће баш код "Лондона" бити уведен и први семафор у Београду.



Другом половином педесетих година прошлог века, поред јединог варошког семафора налазила се кућица у којој је седео саобраћајни милиционер. Он је притиском на дугме мењао светло на првом електричном средству јавне сигнализације.

(Зоран Николић,вечерње НОВОСТИ)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11713



Погледај профил
« Одговор #16 послато: Септембар 03, 2017, 19:30:51 »

СВИ СУ У ШОКУ   

РУШИ СЕ ЈЕДАН ОД СИМБОЛА БЕОГРАДА!

Баново Брдо у жалости, пролазници очајни!






Београд је познат по старим кафанама и ресторанима, нека од места су легендарна, а старији се са сетом сећају доброг провода. Већину покушавају да заштите од "зуба времена" реновирањем, али ипак понекад неке не могу да сачувају.



Велики број људи је барем једном обишао легендарни ресторан "Михајловац" на Бановом Брду који се на истој адреси налази последњих 50 година. Познат је по одличној кухињи, сјајној атмосфери и незаборавном проводу уз живу музику.

 

Ипак, ако прошетате ових дана кроз Пожешку улицу затећи ће вас неочекивани призор. Рушевине, радници, багер и камење...



Ресторан је ограђен, а пролазницима ће одмах у очи упасти натпис "Пази градилиште".

 

Понеки пролазник застане и прочита обавештење...


У дворишту ресторана смо затекли до пола срушену зграду, багер који стоји поред и неколико радника. На питање зашто се руши ресторан добили смо једноставан одговор:

- Зато што се гради стамбено-пословна зграда на овом месту. У ресторан се дуго није улагало, а радио је само викендом када је била нека музика. А и знате како ово је у приватном власништву и власник је решио да му је ово исплативије - рекли су нам на градилишту.



Како стоји на обавештењу радови су по плану почели у августу 2017. године, а план је да се заврше у октобру 2019. године. Власник ресторана је један од инвеститора овог пројекта, а данас нисмо затекли неке веће радове.




Тако је још један легендарни ресторан отишао у заборав, а ако све буде ишло по плану у Пожешкој 31 ће за две године нићи нови комплекс.

(Еспресо)



***

Како смо почели, највероватније да ћемо и своју историју да избришемо.  Тужан

Када сам становала у том делу Београда, као студент, често сам ту свраћала и носим веома лепе успомене на тај ресторан, али и он ће, не само за мене, него и за многе, да остане нажалост само део сећања...

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!