forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Август 18, 2019, 04:53:19


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Београдске приче  (Прочитано 14270 пута)
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« послато: Јануар 25, 2014, 03:18:15 »

Београдске приче: Скупштина изграђена на превари!?


Пројекат наручен од Константина Јовановића, његов нацрт завршио у фиоци Јована Илкића, а овај га представио као свој 1907. године


Када би здање Дома Народне Скупштине могло да проговори, верујемо да би, за непун век свог постојања, могло да нам исприча којекакве приче: од убистава, преврата и револуција, до посета највећих моћника који су владали планетом. Држава је неколико пута мењала име током протеклих стотинак година, али је Скупштини било суђено да свако од њих "истрпи" и достојанствено понесе.

Ни само скупштинско здање није никло тако што су све работе око њеног подизања биле кристално чисте. Пре бисмо могли да кажемо да је и прошлост Дома народа налик на историју Србије. Помало је мутна, често не баш сасвим јасна, а понајмање логична.

Сваки познавалац београдске историје јасно ће вам рећи да је идеја, односно пројекат по којем је подигнута зграда парламента дело познатог предратног архитекте Јована Илкића. Вероватно ће бити у праву, али на један, типично "београдски начин". По свему судећи, Илкић јесте потписао планове за ово здање. Остаје питање да ли га је заиста и осмислио, да ли је план Илкићева оригинална идеја.

Ипак, боље је редом...

Здање данашњег Дома Народне скупштине изграђено је на месту које је било далека периферија Београда у турско време. На том месту је пре више од два века стајала Батал џамија, коју су гађали још Карађорђеви устаници током ослобођења у Првом српском устанку, а када су најзад рашчишћене рушевине, донета је одлука да баш на том месту никне српска скупштина.


Давне 1891. године ондашње српске власти одлучиле су да наруче пројекат од неког од наших угледних архитеката и избор је пао на Константина Јовановића, стручњака који је у то време живео у Бечу


Човек који је темељно проучавао овај период је архитекта конзерватор Александар Ивановић, чије истраживање нас је и навело на ову причу, а он каже како се Константин Јовановић убрзо после наруџбине овако значајног задатка вредно латио посла и недуго затим из Беча у Београд стижу први нацрти и детаљни планови.

- По свему судећи, Јовановићеву пошиљку је добио Јован Илкић, и извесно је да је ставио у фиоку - објашњава Ивановић.

- Све је на неко време пало у заборав, да би, после дуже паузе, 1907. године расписан званичан конкурс за изградњу Дома Народне скупштине. Не буди лењ, тадашњи дворски архитекта Јован Илкић приказао је Јовановићеве планове као своје, и то готово у свим детаљима. Прецизније, Илкићева тадашња титула била је "шеф Архитектонског одељења српског Министарства грађевина".



Зато је наш саговорник изричит да је постојеће стање зграде Народне скупштине резултат преправљеног пројекта Константина Јовановића.

- Поређење изворног документа који се чува у Музеју града Београда и стања на терену, непорециво говори томе у прилог - јасан је Ивановић. - Суштина зграде је њен рани период - период који документује изворни цртеж. Кључни значај припада раздобљу с краја 19. века, а не 1936. години када је здање грађевински завршено, с тим што једно друго не искључује, већ само измешта у валоризацији. Реч је о пракси да се оно што је изведено на терену, по правилу, увек више вреднује од саме идеје.

Архитекта конзерватор Александар Ивановић има веома чврст став када су овакве појаве у питању.

- Жеља ми је да буде сачуван реалан допринос Константина Јовановића. Осветљавањем веродостојних слика у погледу ауторства и стварне историје градње Дома Народне скупштине, здање расте у погледу вредновања, а враћа се заслужени дуг архитекти Јовановићу, његовим постављањем на место које му заиста и припада. На тај начин би се Београд достојно приближио европским и светским метрополама.




ОГРАДА



До послератног доба око здања Скупштине стајала је веома упечатљива ограда, али је она тада демонтирана, под комунистичком флоскулом да "између народа и власти не треба да стоје никакве баријере".

После је било познато да су многи ондашњи руководиоци у Словенији и Хрватској делове ограде користили да би опасали сопствене викендице. То ни данас није тајна, па је чак на "Википедији" објављено да је Иван Крајачић Стево, један од тадашњих "перјаница борбе за права радничке класе", своју кућу опасао деловима ове скупштинске ограде.



ИЛКИЋЕВА СМРТ

Ни Јован Илкић није доживео коначну изградњу Дома народа, која се одужила, већ га је у томе престигао судњи час. После његовог упокојења, посао изградње скупштине окончали су његов син, Павле Илкић, такође архитекта, и ондашњи дворски архитекта Гојко Тодић.



ЗЛЕ СЛУТЊЕ

Многа предања везана су за живот и смрт "краља ујединитеља" Александра Карађорђевића, а једно од најпознатијих било је оно када су му најавили да ће умрети онда када буде окончана изградња Дома народа.

У немилосрдној београдској вароши ускоро се распламсао трач како је то суштински разлог што је изградња Скупштине толико спора. Истини за вољу, Дом народа грађен је готово три деценије.

На крају, краљ Александар убијен је у атентату у Марсељу 1934. године, а Дом Народне скупштине званично је отворен две године касније, 1936.



УРЕДИО КРАСНОВ

Ентеријер Дома Народне скупштине дело је великог руског архитекте Николаја Краснова. Овај стручњак био је део огромног исељеничког таласа из Русије после Октобарске револуције. Многобројни Руси су у Србији нашли свој други дом, а Београд су једно време звали и "руском престоницом ван домовине".

(Зоран Николић)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #1 послато: Фебруар 04, 2014, 08:43:26 »


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=E3pbwHxucSw" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=E3pbwHxucSw</a>





<a href="http://www.youtube.com/watch?v=XRwt7K2XWig" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=XRwt7K2XWig</a>






<a href="http://www.youtube.com/watch?v=WEFSvsV7PAI" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=WEFSvsV7PAI</a>
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #2 послато: Април 21, 2014, 06:08:12 »



<a href="http://www.youtube.com/watch?v=osrgWfIsFJA" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=osrgWfIsFJA</a>
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #3 послато: Април 21, 2014, 19:36:37 »


Поп Лукина улица, некада и сада


"Овај велики град био је, изгледа, одувек овакав: истрган, просут, управо као да никад не постоји, него вечно настаје, дограђује се и опоравља. С једног краја ниче и расте, а са другог вене и пропада. Увек се креће и таласа, никад не мирује и не зна шта је спокој и тишина. Град на две реке, на великом простору сапет ветровима."
(Иво Андрић)


Бранкова улица, некада и сада
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
moka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 893



Погледај профил
« Одговор #4 послато: Новембар 28, 2014, 18:46:18 »

Beograd nije sav u Beogradu


Mnogo veći deo Beograda je u čeznji za Beogradom, koji ga čini lepšim nego što u stvari jeste. Beograd je u beogradskim kafanama po svetu u kojima se sakupljaju "naši"...

"Skadarlija" u Ričvudu (Njujork). "Balkan" u Sidneju. "Četiri breze" u Briselu. "La coza" u Karakasu. " Beograd " u Minhenu. "King Petar" u Vašingtonu...

Beograd je u trešnji na dnu koktela "Menhetn", koji upravo siše jedna srećno udata osamljena Beograđanka, što u rimskom "Kafe Greko" rezimira svoj život - da li je sve to, zaista, vredelo toliko truda: bi li bolje živela da se udala za svog Mikija i ostala na Voždovcu?

Beograd je bio i u briselskom restoranu "Stara Srbija" pored Grand placa, kada nas je vlasnica Dobrila, nekadašnja "crna dama srpske poezije" pitala šta je sa pesnikom Brankom Miljkovićem, a mi joj ispričali kako se pretvorio u spomenik na Kalemegdanu!

Zapanjila se! Kako spomenik, kada je ona tom spomeniku štopala čarape i kuvala pasulj kada je bio potpuno nepoznat?

Beograd je i u Hamiltonu (Kanada), gde nas jedan ostareli konjički oficir Kraljevske vojske pita, "Duva li još košava tri, sedam ili dvadeset i jedan dan?", a košave već dugo ni za lek... Dojadilo joj, izgleda, to što nije uspela da nas oduva sa ovog brega, pa sad cvili i zavija tamo negde u ruskim stepama.

Beograd je u kućama onih što su bili prinuđeni da ga napuste, ponevši sa sobom po neki njegov delić, ispresovani kalemegdanski cvet u herbarijumu, neku knjigu, recept za musaku od plavih patlidžana, nadimke iščezlih lepotica i lepotana, fotografiju maturanata Treće muške gimnazije (školska 1956-57), mazni beogradski akcent, koji nije uspeo da pokvari čak ni engleski. Ni stara Knez Mihajlova, oljuštenih fasada i propalih trotoara sa lokvama, nije više na Knez Mihajlovoj! Ona je na stopalima ostarelih šetača, koji ni na jednom svetskom bulevaru nisu mogli da uhvate korak nekadašnje "štrafte".

Beograd je na fotografijama pokojnih majki, očeva, baka i dedova, koji u životu nisu putovali dalje od Zemuna, a sada sa slika blago posmatraju njujoršku dnevnu sobu po kojoj se razmileo svet što čavrvlja na sedam jezika.

Beograd je tamo gde zakiselimo samo jednu glavicu kupusa u lavabou i od nje savijemo sarme, da se pohvalimo Australijancima ili Argentincima, našom hranom.

Beograd je u načinu na koji Beograđani primaju goste po svetu; Beograd je na ikonama svetog Nikole i svetog Jovana, najčešćim beogradskim slavama - ikonama koje su putovale do Kanade i Novog Zelanda; Beograd je ...

Beograd nije u Beogradu.

Beograd je u svim onim Beograđanima, koji još uvek ne mogu ili ne smeju da se vrate.

Ali ni ja više nisam ovde, već negde drugde, odakle očajnički pokušavam da se vratim samom sebi...

Beograd nije u Beogradu, jer Beograd , u stvari i nije grad - on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.

Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se ponese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo, gde je jedinica za merenje stila - šarm.

Beograd je u imenima malih Švajcaraca, Francuza, Šveđana, Nemaca i Amerikanaca, čije su majke Bеograđanke.

Beograd je u kažiprstu kad pozivamo 011.

Beograd je u izrazu "bez veze!", ma na kom se kontinentu izgovorio.

Beograd je rasut na sve četiri strane sveta.

Čeznem da jednog dana svi ovi Beograđani budu na okupu.


Momo Kapor



Сачувана

Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #5 послато: Фебруар 25, 2015, 21:28:38 »

Бирцуз за елиту



Одавно нема више градских фењера, дамских тоалета и фракова, боемија је ишчезла. Нестало је и старих кафана, друге куће Београђана, у којима се одвијао први политички живот, а онда и сви остали. Први подухвати, било сликарски, књижевни или неки други, покретали су се за кафанским столом. Ту се прослављало, туговало, исплаћивало и куповало, ту су се оснивале редакције листова. Када су маја 1901. радници дошли да поруше кафану Дарданели, цео Београд је устао на ноге.


Кафана Дарданели


Рушење се претворило у општу жалост.
Немоћни да било шта учине, грађани су гледали како пред њиховим очима ишчезава једно време.


Дарданели није била елитна кафана, мада је на крају запамћена као збориште интелектуалне елите. Налазила се у приземљуши на месту данашњег Народног музеја, на главном градском тргу, лицем окренута споменику кнезу Михаилу Обреновићу.


Отворена је 1855. године и припадала је Турчину Ариф-бегу, родом из Ужица. Турчин је после 1862. продао кафану Кости Ивковићу, оцу познатог београдског лекара и политичара. Претходно ју је давао у закуп, али закупци у кафану нису уложили ни ексер. На средини плехана фуруна у коју су сами гости убацивали дрва, чунак је пролазио целом таваницом и излазио у двориште, а около столови без столњака.

У то време у кафану су долазиле једино патролџије, пиљари и ситни трговци.

Закупац Мита Ристић звани Ћора први је одрешио кесу и реновирао кафану дајући јој изглед какав је имала све до рушења. После отварања Народног позоришта 1869. овде су почели да се окупљају глумци. За њима су пристигли књижевници, па тумачи дневне политике... Чим је обновио кафану, Мита Ћора је саопштио пиљарима и патролџијама да од дреждања и пљувања по поду нема више ништа.

- Или да се доведете у ред, или овамо да нисте ушли, је л' јасно - упозорио их је. Срце му је било пуно када су у кафани почели да се окупљају глумци. Ускоро су за њима пристигли и књижевници. Дарданели су тако постали зборно место београдских интелектуалаца. У кафани су се врзмали и они који су сматрали да су талентовани, не би ли од познатих књижевника искамчили савет или препоруку.

Цитат
На чокањ против треме

Пре представе у Народном позоришту, а некад и између чинова, скокнули би глумци до "Ћоре", како се од милоште називала кафана Дарданели, да с ногу попију чокањ ракије мученице и тако се обрачунају са тремом. А после представе, често су ту и поноћ дочекивали расправљајући о улогама.

(Вести)

***


Ова кафана је  била средиште духа, боема, једног ведрог Београда. Од личности које су се нарочито запажале код "Дарданела" и биле редовни гости на првом месту треба издвојити Стевана Сремца који је имао свој нарочит сто и увек исто друштво.

У међувремену је кафана срушена да би била подигнута зграда Управе фондова која је после Другог светског рата постала Народни музеј.
Вероватно је да сви  боеми окупљени око ове чувене кафане нису могли да предпоставе какав ће бити развојни пут њиховог омиљеног места за окупљање.





Цитат

Кафана је у Србији институција. Ту се славе рођења и оплакују покојници, славе славе и крштења. У кафани се бистри политика, руше и састављају нове владе, решавају светске дилеме и ратови. То је место утехе, инспирације, туге и радости, место састајања и растајања, споразума и неспоразума. Градови и села, и варошице и месташца којих нема ни на географским картама, знају се и памте не само по људима него и кафанама које у њима живе.

Београд је имао кафану пре Беча и Париза. Први угоститељски објекат у којем се служила кафа отворен је још давне 1522. године. Нема, међутим, података о томе да се то место и звало кафаном. После Београда кафану добијају најпре Сарајево 1592, па тек онда европске престонице, Лондон 1652. године, две године касније Париз, па Беч 1683. године.

Крајем 16. века кафане су постојале у већини градова у Србији, а у 18. већ су биле уобичајена појава. Највећи број гостионица и кафана Србија добија крајем 19. и почетком 20. века. У Београду је нпр. на 50 становника била по једна кафана. На Позоришном тргу, данас Тргу Републике, у том периоду било је 16 кафана, а у данашњој Македонској улици од 40 кућа 17 је било гостионица.

(Актер)


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #6 послато: Март 22, 2015, 18:59:18 »

Ко сахрањује Студентски парк?



***

Оаза у центру града драстично мења изглед: Ћао Студентском парку


Парк на Студентском тргу неће више бити онакав каквог смо га досад знали, јер у њему мењају све из корена. Буквално. У току је сеча дрвећа, а сви улази биће ноћу закључавани.



Дрвеће које је красило омиљени парк студената ишчупано је из корена и посечено. Иста судбина до краја априла чека још 23 стабла. Али то није све, јер ће за три недеље бити забрањен улаз у парк од поноћи до јутра. Дружење у Академском парку ноћу биће само мисаона именица.



У популарни Студењак, омиљено место за одмор под звезданим небом током пролећа и лета, од 1. априла неће моћи нико да уђе кад откуца поноћ.

- Поново нам се дешава "случај платан". Под паролом обнове, сече се све. А зашто? Па, смета им корен, јер испод парка праве паркинг! Њима треба паркинг, а нама треба ваздух. И то што ће га ноћу затварати је велика срамота. Ако неком заиста смета бука, шта је проблем да се постави чувар или комунални полицајац да дежура? Како може на Калемегдану сваки ћошак неко да обезбеђује? Тако може и овде. Тако ће бити и много јефтиније - прича Б. П. који станује у близини Студентског парка.


Грађани који посматрају реконструкцију огорчено коментаришу да се уништава један од најчувенијих паркова у Београду због градње подземног паркинга. Подједнако су негативни и коментари студената којима је ово један од омиљених простора за шетњу, дружење, пројекције филмова на отвореном...


- Отимају нам парк! Не видим што би закључавали капије кад ће свако моћи да прескочи и упадне? Не могу да нам узму нешто што припада нама подједнако колико и њима. Није фер да се забрани улаз у парк, као да овде не знам шта радимо - незадовољан је Небојша В, студент Филозофског факултета.


У "Зеленилу Београд" потврђују да ће до краја марта свих шест капија бити реновирано и строго држано под кључем од поноћи до јутра. Они објашњавају и да је дрвеће у јако лошем стању, па "зато морају да буду посечена, а парк осигуран".

Цитат
Станојевић: Уклањамо трула и болесна стабла

"Зеленило Београд" данас је послало саопштење у којем кажу да се у Академском парку "уклањају икључиво трула и болесна стабла која су изгубила биолошку и декоративну вредност, а не из разлога што се на том простору прави паркинг". Слободан Станојевић, директор "Зеленила" објашњава да се ништа у парку не уништава, већ се комплетан садржај зеленила обновља и обогаћује. "Зеленило" је 10. марта започело с радовима на замени постојећих болесних и физиолошки престарелих стабала, а пројекат реконструкције и обнове зеленила се састоји из четири фазе. У току 2015, биће завршене три фазе замене. Планирано је уклањање 23 стабла и садња 52 стабла.


- Стабла су болесна и престарела. На њиховом месту биће посађена 52 нова стабла. Ово ће се одвијати у четири фазе и посадићемо платане са формом крова, то је ново, као и декоративне крушке... - кажу у "Зеленилу” и додају да се сви планирани радови изводе уз услове и сагласности Завода за заштиту природе Србије и градског Завода за заштиту споменика културе, а инвеститор је Секретаријат за заштиту животне средине.



ПРОСТОР БОГАТЕ ИСТОРИЈЕ

Простор је био део некадашњег Сингидунума, вежбалиште аустријске војске и турско гробље, а након што је оно средином 19. века уклоњено, ту је отворена Велика пијаца. Први београдски урбаниста Емилијан Јосимовић је после 1869. преполовио пијацу, а преостали део претворио у парк.

 

Прве урбане контуре парк добија 1887. када је откривен Споменик Јосифу Панчићу и засађена стабла из прве Универзитетске ботаничке баште, а тридесетих година 20. века је око њега подигнута барокна ограда и ту је пренет Споменик Доситеју Обрановићу са Калемегдана. У парку је и Споменик Јовану Цвијићу. Комплетна реконструкција парка урађена је 2012, али дрвеће тад није дирано.



(Марина Милојевић, Блиц)




« Последња измена: Фебруар 07, 2016, 03:39:12 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #7 послато: Март 22, 2015, 19:08:11 »


Ко сахрањује Студентски парк:Грађани протестују, град пориче




Протест против сече дрвећа под називом "Спречимо убијање Студентског парка" почео је у подне овом парку у центру Београда.






Градски менаџер Горан Весић изјавио је да је уклањање трулог дрвећа из Академског парка на Студентском тргу - чисто комунално питање, а да је данашњи протест грађана политички.




Међу окупљенима на протесту је и шеф одборничке групе ДС у Скупштини града Београда Балша Божовић, који је новинарима рекао да је дошао да подржи протестни скуп грађана како би се сачувао парк који је преживео свакојака времена. Божовић је рекао и да је за скуп сазнао на друштвеној мрежи Фејсбук.





Сеча дрвећа у Академском парку, како му је званичан назив, почела је пре неколико дана, а градски менаџер Горан Весић је рекао да је дрвеће је труло и да сеча нема везе са планом о гаражи.






Градски челници тврде да ће парк бити лепши, без графита и затворен увече, по угледу на паркове у Лондону и Паризу.


Међутим, и поред тога, грађани, потписују онлајн петицију "Вратите Студентски парк Београду".





Петицију је до сада потписало више од 800 људи, а у петицији се наводи да се она потписује "за враћање Студентског парка Београду, укидање забране окупљања у Студентском парку након 12 часова и за престанак сече дрвећа, које је заштићено од стране државе".






Парк ће бити још бољи, овај скуп је политички


Градски менаџер Горан Весић изјавио је да је уклањање трулог дрвећа из Академског парка на Студентском тргу - чисто комунално питање, а да је данашњи протест грађана политички.

- Ми смо као Скупштина града отворени да разговарамо са грађанима и чујемо сваку иницијативу, али молим да се иза жеље да се сачува зеленило и парк не крију политичке амбиције, јер нема потребе за тим. Ово је чисто комунално питање, рекао је Весић Тањугу.

Весић је поручио да грађани немају разлога за протесте, будући да је сеча дрвећа у том парку део његовог свеукупног сређивања, после кога ће он бити лепши и сигурнији.




- Не споримо право никога да се организује. Ово је слободна земља и право је људи да искажу своје мишљење о сваком питању, па и о овом. Овај протест је пре свега политички, с обзиром да је међу окупљенима био шеф одборничке групе ДС у Скупштини града Балша Божовић..., рекао је Весић.

Градски менаџер понавља да се дрвеће уклања зато што је труло, на шта је указао Завод за заштиту природе још пре годину дана.



Гаража ће бити испод окретнице

Он је одбацио тврдње да ће испод Академског парка бити изграђена јавна гаража. Према Весићевим речима гаража ће бити изграђена испод окретнице, која нема никакве везе са парком, а окретница ће убудуће бити измештена, док ће Васина улица бити претворена у нову пешачку зону.

- То нема никакве везе са парком, нити ће на било који начин гаража угрозити парк. Парк је под заштитом државе и ми га као Скупштина града чувамо", нагласио је градски менаџер.

Он подсећа да је већина људи која је данас протестовала својевремено подржавала уклањање платана из Булевара Краља Александра и сађење новог дрвећа, јер је тада њихова странка била на власти.

- У том смислу нема потребе политизацији, поручио је Весић.

(Б92, Танјуг)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #8 послато: Март 23, 2015, 06:23:04 »

Цитат
Грађани који посматрају реконструкцију огорчено коментаришу да се уништава један од најчувенијих паркова у Београду због градње подземног паркинга. Подједнако су негативни и коментари студената којима је ово један од омиљених простора за шетњу, дружење, пројекције филмова на отвореном...



Често сам пролазила кроз овај парк. Остала сам без текста када сам видела ту вест,

 "Парк на Студентском тргу неће више бити онакав каквог смо га досад знали, јер у њему мењају све из корена. Буквално. У току је сеча дрвећа, а сви улази биће ноћу закључавани."
(кликни на плаво обојене речи и прочитај вест)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #9 послато: Јул 19, 2015, 09:04:15 »

Београд испод Београда




Београд је један од најстаријих градова у Европи. Ако узмемо у обзир Винчанску културу, историјске тековине које носи данашња српска престоница старије су и од самих Атине и Рима. А у Винчи је, још у доба неолита, пре око седам миленијума настало, прво урбано насеље Старог континента. Зато аутори књиге "Београд испод Београда" Зоран Николић и Видоје Голубовић, када данас причамо о томе да ли треба да уђемо у Европу, одважно одговарају да "Европа треба да пита нас да ли смо вољни да је примимо, јер је, ето, и она сама настала овде, у дунавском приобаљу".

То је само једна од великих истина о којима данашњи Београђани знају веома мало, или готово ништа. Много је разлога због којих је испод плочника двомилионске престонице остало толико тајни, а ова два аутора су покушала да неке од њих додирну или опишу.


- У Београду је сахрањено много више људи него што има нас који живимо у граду – почиње причу Зоран Николић, новинар и публициста.


- Током неколико миленијума његовог постојања, многи су овде живели и упокојили се, а други, који су насртали на београдска утврђења као завојевачи, ту су и остали. Данас, ипак, наши суграђани често не знају где су све расута заборављена гробља по граду, па их у великој мери збуњује када им кажете да су у шетњи централним деловима вароши готово увек – на гробљу.



Тако су Римљани били сахрањивани на данашњем Тргу Републике, али и дуж Симине и улице Мајке Јевросиме, али и у околини садашње Скупштине. Поред Булевара краља Александра и у Палмотићевој улици пронађено је много  римских гробова. Турска гробља налазила су се око сваке од џамија којих је, према различитим изворима, било око 70. Највеће турско гробље налазило се на данашњем Студентском тргу. Поред улице Народног фронта, некада Краљице Наталије, налазило се и јерменско и јеврејско гробље, изнад Зеленог венца било је место где почивају Срби...


И ту почиње необична прича о Ташмајдану, према мишљењу нашег саговорника, најчуднијем месту у Београду. Јер, како каже,  данас сви углавном знају где се налази Ново гробље, у Рузвелтовој улици. То је, према мишљењу стручњака, и највећи музеј на отвореном у граду. Међутим, ако ово гробље има назив "ново", где је онда било "старо"?


- Старо гробље налазило се на Ташмајдану – додаје Николић. - На данашњем шеталишту почивали су православци, и ту је била сахрањена елита ондашње Србије. Ту је био Ђура Јакшић, или, рецимо, Јосиф Панчић, сахрањен у посебном ковчегу направљеном од његове, Панчићеве оморике.  Део гробља ближи данашњој згради РТС био је одвојен за лутеране, како су ондашњи Београђани звали протестанте, док је област око садашњег ресторана "Шанса" била одвојена за војнике, утопљенике и самоубице.

Тек крајем 19. века ово се гробље званично гаси и градске власти отварају ново, у Рузвелтовој улици. Посмртни остаци многих угледних Срба оног времена пренесени су на нову локацију, али су многи остали и данас, испод једног од најлепших шеталишта престонице. А то је тако симболично за Београд...


Међутим, како је површина Ташмајдана тајанствена, тако је његова унутрашњост још више загонетна. Николић зато открива оно што је Београђанима углавном непознаница – да је ташмајданско шеталиште само танак горњи слој који крије огромне пећине које се простиру испод.


- Деценијама су пећине биле тајна за радознало око посматрача – додаје Николић. - После Другог светског рата могле су да имају значајну војну сврху и војно руководство ондашње Југославије је, сасвим разумљиво, овај простор чувало као потенцијално тајно командно место. Међутим, боље је редом...

Још у римско време одавде је вађен камен од којег су прављене значајне зграде тадашњег Сингидунума. Многи саркофази који су сачувани до данашњег дана направљени су управо од тог, ташмајданског камена. После се смењују различити властодршци а остаје запамћено да су се у турско време одатле вадили камен и шалитра. Турци су и крстили ово место, па је "ташмајдан" у ствари турска двосложна реч састављена од речи "таш" – камен и "мајдан" – рудник. Путописац Феликс Каниц 1860. године помиње да је у ташмајданским пећинама, у случају потребе, могло да буде склоњено 150 воловских запрега са храном!


Римска дворана на Ташмајдану

Током Првог светског рата, 1915. године, када је Аустроугарска опседала Београд, овде су биле склоњене жене, нејач и старци, да би пред почетак Другог светског рата управо у овим пећинама била смештена управа ондашње Градске општине. Двонедељни рат је убрзо окончан, а ташмајдански простор адаптирао је немачки командант Александер фон Лер, направивши озбиљно војно склониште, које је, у случају потребе, могло да послужи као тајна војна команда. Подземна грађевина је била толико озбиљно пројектована и изведена, да је у њој могло да борави око 2.000 војника током шест месеци без потребе да излазе напоље, имала је камионске улазе, генератор за напајање електричном енергијом и више од стотину телефонских линија. Подземне пећине биле су међусобно повезане ходницима, док су значајан део чиниле спаваонице за војнике.

После рата је овај део остао тајна, у власништву Југословенске народне армије, али је расуло Југославије укинуло и намену овог простора. Сада није искоришћен, а за потенцијалну адаптацију било би потребно много новца, јер су инсталације дотрајале, а кондензација је изузетно јака.


Као аутори књиге "Београд испод Београда" господин Голубовић и ја смо водили комплетну бившу градску владу у обилазак овог простора, на челу са покојним градоначелником Ненадом Богдановићем – сећа се Николић. - Сви су се сложили да би овај систем пећина, који и данас има око 2.000 квадрата, могао да буде врхунска туристичка атракција Београда, јер је мало градова у свету који располажу местом где се тако сликовито укрштају делови различитих цивилизација. Нажалост, све је остало само на речима.


Барутана, један од лагума

Поред Ташмајдана, који је најатрактивнији у Београду, Николић издваја и лагуме у Карађорђевој улици, пећине ископане људском руком да би у њима могла да буде лагерована роба која је стизала на Савско пристаниште.

- Лагуми су вештачке пећине које су копали ондашњи Цинцари, који су били највичнији том занату – објашњава Николић. - Звали су их Гоге. У Београдском гребену, испод данашњег Косанчећевог венца настали су лагуми у које се улазило из Карађорђеве улице. Ту је лагеровано вино и то у бачвама од по десетак хиљада литара, а за њих је интересантно да су биле веће од улаза у лагуме, што говори да су их ондашњи пинтери уносили у деловима и склапали тек у самом лагуму. Свака ова вештачка пећина морала је да има и посебне отворе за вентилацију, који би излазили на површину данашњег Косанчићевог венца.


Зато многи шетачи који данас виде њихове горње делове, помисле да су угледали остатке старих калемегданских пушкарница, а то су, у ствари, вентилациони отвори старих лагума.

Из Карађорђеве улице постоје улази у 13 великих лагума, који су одавно под овом падином. Осим ових 13 лагума у самој Карађорђевој улици, још две сличне пећине крајње су атрактивне, али за разлику од претходних, углавном заборављених, ове су добиле интересантну намену и сада су претворене у ресторане. Једна од њих је клуб "Лагум", а друга "Андерграунд".


Клуб "Андерграунд"



То су  места за која је очигледно да су им власници дали адекватна имена. Први се налази око стотину метара испод Зеленог венца, док је други у Париској улици, преко пута Амбасаде Краљевине Шведске, у самој калемегданској падини.

 

Сличне подземне грађевине има и Земун, који је препун лагума. Он је значајан део своје прошлости провео у аустријским рукама, па су овакве подземне пећине и пролази имали трговачку, али и војну намену. То су биле велике подземне инсталације дугачке и по неколико стотина метара, а и сада се налазе испод Ћуковца, Гардоша, Калварије и дуж целе Бежанијске косе. Ови лагуми су доказали и да су потенцијално веома опасни, јер градске власти нису довољно знале о њима, нити су упозоравале становништво на опасност дивље градње изнад њих. Тако је пре неколико година кућа једне породице са Гардоша пропала у амбис, јер нико није знао да се испод њених темеља крије лагум – тајна на коју су сви заборавили – наводи Николић.


Улазећи у земунске лагуме, "вођени искусним спелеологом клуба АСАК Дејаном Јеремићем, прво смо наишли на сплет ходника који су водили стотинама метара унутар брда, и који су, за разлику од осталих земунских подземних тунела, били изломљени, тако да су на сваких неколико метара, поготову на оном делу после улаза, напрасно мењали правац простирања, или су се гранали у неколико различитих коридора. Ходници су били озидани опеком, а како смо претпоставили, највероватније су били грађени у другој половини 18. века. Водили су до централне просторије, која има површину од неколико стотина квадратних метара и која је очигледно била најважнији део овог подземног комплекса. Свод и ове просторије био је марљиво грађен, јер је простор за ову одају прво био ископан па озидан, док је под остао од набијене земље. Ма шта да се чувало унутра, очигледно је да је било у добро проветреној, сигурној и сувој вештачкој пећини. Начин да се то постигне били су, за оно време, изузетно важни и тешко изградиви вентилациони отвори, ширине око метар, а дубине од нешто више од десет метара.
Тако је свеж ваздух бивао спроведен дубоко у брдо, чинећи овај простор сувим и проветреним.


У Улици Ресавској (бивша Генерала Жданова), код броја 38, налази  се  и данас необично лепа зграда, чији велики лук, на шест правилно распоређених улаза, говори о томе да је била некоме и нечему посебно намењена. Ово здање направљено је пре Другог светског рата, и то од новца ондашње Морнаричке управе, а било је намењено за становање највиших официра оног доба.

Испод ње, већ у складу са временом у коме је зграда настала, постојали су подземни ходници, који су водили ка згради Генералштаба, несрећно срушеној у бомбардовању НАТО авиона 1999. године.

Ходници су тада, у време кад су створени, водили ка другим здањима на истом месту, али имали су исту, конспиративну намену. Тада није било начина за хитну евакуацију важних људи хеликоптерима или неким сличним превозом који би био довољно муњевит, као што су то могли да буду тајни ходници, баш овако замишљени.

Данас је тај део испресецан зидовима који су напрасно "настали" баш на овом месту после Другог светског рата, па тако ни овај простор није више целовит, нити довољно доступан радозналом истраживачу.

Тајни пролазни били су очигледно веома чести у околини овог здања, па је тако било и испод једне од зграда које су Београђанима веома добро познате - здања садашњег Студентског културног центра, која се налази на раскрсници улица Српских владара (бивша Краља Милана) и Ресавске (бивша Генерала Жданова).

Ово је био Официрски дом, а направљен је давне 1895. године.

Некада "Официрски дом", а данас "Студентски културни центар"

Љубазношћу људи из Студентског културног центра лако смо се уверили да су ове наше претпоставке тачне, односно да имају историјску основу. Наиме, до пре петнаестак година постојала су два подземна тунела испод ове грађевине, која су водила, подземним пролазима, до неких других, важних зграда у околини овог здања.

Један сплет ходника водио је, највероватније, ка згради коју смо помињали, где су живели високи официри и која се налази непосредно преко пута данашњег Студентског културног центра. Други ходник је водио ка парку који се налази између здања Студентског културног центра и Немањине улице, док је трећи крак отприлике био оријентисан према самом Двору, односно данашњој згради Скупштине града Београда.

Оваква повезаност ових грађевина подземним коридорима не би била уопште необична за оно време, напротив, чак се веома уклапа у "подземни атлас Београда". Подсећамо да је Двор био повезан посебним ходником са Руским посланством, које се налазило на данас празном простору уз здање Владе Републике Србије у Улици српских владара (бивша Краља Милана), али, такође, постојао је и тајни пролаз ка здању где се сада налази резиденција председника републике.

Дакле, готово је извесно да је дуж Улице краља Милана постојао важан "подземни саобраћај", који је био једна од врхунских војних и државних тајни.

Тек неколико стотина метара ниже, у правцу према згради београдске Железничке станице, налази се још једно здање на које су Немци веома рачунали током окупације. То је данашња зграда ЖТП на углу Немањине и Сарајевске улице, у којој се током рата налазила једна од многобројних немачких војних команди.

Зграда ЖТП


У време борби за ослобођење града од фашистичких војних формација, остало је запамћено да су Руси и партизани управо пред овом зградом, баш као и у самој Немањиној улици, имали огромне губитке. Отпор је био снажан, жртве многобројне, а застој у планираним операцијама очигледан. Немци су се врло срчано борили, јер су знали да их у противном не чека ништа добро. Старији Београђани, односно они ретки међу њима који су били сведоци битке, а нису страдали, касније су се сећали необичног догађаја, након окончања битке, када су ослободиоци ипак успели да се домогну зграде и да сломе отпор бранилаца. Запрепашћење када су ушли унутра било је велико, јер у њој није било никога!

Немци су успели некако да побегну, али није било јасно куда, на коју страну. Додуше, и зграда је велика па им је много времена однело пажљиво претраживање осталих празних просторија, али на крају резултата, односно заробљеника, није било.

Немачки војници су, касније се испоставило, изашли у околини Железничке станице, и одатле наставили бекство. Јер, испод ове две важне зграде постоји тунел, који их повезује, који су Немци држали у најстрожој тајности, и на крају рата га искористили.

Николић наводи да је у ствари, цео потез од Немањине улице до Железничке станице, остало је у сећању сведока, представљао је један од најкрвавијих градских фронтова за време ослобађања Београда, октобра 1944. године. Ту је била можда највећа концентрација важних немачких упоришта, и баш зато је све било обезбеђено, како подземним тунелима, тако и ниским бункерским пунктовима, који су претили потенцијалном нападачу готово испред сваке од зграда у овој улици. Старији Београђани памте да том улицом није могла ни мува да пролети, и да је ту, после битке, остало много олупина од руских тенкова, јер је и пре почетка самих операција једино оклопна јединица могла да се нада да ће пробити такву одбрану.

Николић још истиче да се испод града се крију и остаци немачких бункера, попут једног комплекса у близини Шумарског факултета или у Звездарској шуми, као и различити водоводи, попут оног, римског, насталог још 46. године нове ере.

Београд има безброј ходника под земљом, који спајају један део града са другим, или су дубоко завучени у подземље, а сазнање о њима и правцима којима се простиру, многим житељима овог града представљало би потпуну сензацију. Поготово онима који свакодневно корачају њиховим трасама или непосредно поред њих, а да у њима не постоји ни слутња да је тако.

Неколико стотина метара изнад Шумарског факултета у Београду, у Улици кнеза Вишеслава, данас постоји низ вишеспратница које ни по чему не одају некадашњу војну важност ове коте.

У време док је трајао Други светски рат ту је направљено неколико необично важних подземних бункера, који су Немцима уливали сигурност, али не без разлога, јер су са тог места могли да контролишу најзначајнији део тада стратешки важних прилаза Београду.

Када се подигне поклопац шахта, отвара се мрачан тунел у који смо се спустили металним степеницама укопаним у бетом, око три метра у дубину, и ту се тек види и данас очувана умешност немачких градитеља, који су овај простор врло спретно пројектовали. Одмах по силаску низ десетак пречага које су уграђене у зид, улази се у ходник, којем претходи двадесетак степеника. Ту се назире и други, резервни излаз, сасвим логичан кад се гради ратни објекат испод земље. Уз подземне пролазе, кроз које смо наставили пут, тек неколико центиметара уз зид, постоје плитки, минијатурни канали, који су служили да спроводе воду у сливнике. То је била она вода за коју се очекивало да би лако могла да настане у подземљу, због кондензације коју нужно изазива боравак великог броја људи. Очигледно је да су пројектанти о свему мислили.

Цео овај простор води ка добро осмишљеним просторијама за посаду, о чијем се смештају такође водило рачуна. У проширеном делу чекали су их спремљени кревети на расклапање, обешени о зидове у већој просторији, који би се лако спуштали и подизали, отварајући на тај начин додатни простор уколико је био неопходан. На излазу ка површини налазиле су се и по две топовске и митраљеске куле, до којих се прилазило са лакоћом, у шта смо се и сами брзо уверили, пењући се остацима данас зарђалих, али и даље јаких металних мердевина.

Цео овај систем подземних ходника из Другог светског рата нам можда не би привлачио толику пажњу, да нисмо знали да има "близанца", којег су Немци направили са истом наменом - да артиљеријом контролишу важне стратешке прилазе Сави. И то поред најелитнијег чукаричког стамбеног комплекса, као и уз сам стадион фудбалског клуба који носи име овог дела града.

У току прве две године окупације Југославије и Београда немачка фашистичка војска је на простору главног града, према нашим подацима, изградила најмање 27 подземних објеката. Намера им није била само да заштите људство, већ и да на тај начин контролишу територију, али и да имају ватрене пунктове из којих могу жестоком ватром да се супротставе свакоме ко није мислио и радио као они.

Поред њега, на 13 испитаних локација, Немци су изградили 2.028,4 квадратних метара простора, а судећи по положају осталих, тај простор је могао да заузме макар још око хиљаду квадратних метара. Неки од њих су остали и данас тајна, јер су минирани и уништени за време немачког повлачења са ових простора, али ови, које помињемо, и сада су очувани.

Звездарска шума је на себе скренула пажњу током злосрећног бомбардовања 1999. године. Тада је свима постало јасно да се нешто налази на Звездари, у близини Волгине улице, на коју су НАТО бомбардери  сасули лавину пројектила.

Иако је ово једна од најлепших београдских дестинација, са које се, вероватно, пружа најлепши поглед на српску престону варош (иако Београд званично није престоница, јер нема монарха, аутори тенденциозно користе термин "престоница" како би указали на снажну улогу града), Звездара је била и место одакле су нацисти водили огорчену борбу за контролу Дунава над британским авионима.

Уз ташмајданске пећине, подземље Звездаре је вероватно најинтересантнији подземни простор испод града. Наиме, постоје показатељи који говоре да је још Војска Краљевине Србије почела да прави подземна тајна места испод Београда, управо на овом месту. Разлог је био страх од аустроугарског напада, који је био оправдан, јер је напад касније и уследио. Баш испод Звездаре почела је изградња подземних фортификација, која је касније, између два рата, била дограђена, па је почела да бива веома важно упориште ондашње војске.

Међу староседеоцима Звездаре смо пронашли многе који се сећају да је испод шуме било доста тајанствених ходника. Неки су тврдили да су улази у већину од њих били из правца Улице Драгослава Срејовића (бивша Улица партизанског пута), док се неки сећају и других улаза. Тек, чињеница је да су се испод Звездаре налазиле многе важне војне фортификације.

Данас је главнина тих отвора затворена, зазидана, и немогуће је ући у њих. Оно на шта смо наишли као на сигурну чињеницу, јесте да је Војно-историјски архив до 1994. године баш у овом простору  чувао своју архиву, што само говори о томе колико је ово место било велико, али и обезбеђено.

Међутим, како је читалац и до сада вероватно могао да примети, наше опредељење није било да вам опишемо локације које би данас могле да имају било какву значајнију државну улогу. То није тема истраживања ове књиге, напротив. Ми смо били окренути заборављеним објектима испод града, или онима који су мање познати. Оне, који могу да имају неку војну или стратешку улогу по безбедност земље намерно нисмо хтели помније да помињемо.

Исто смо урадили и када је била поменута велика војна инсталација у Топчидеру, око које се подигла медијска халабука. Начин на који је објекат показан јавности, после убиства два војника и велике афере која је зазвечала у медијима био је један од начина да се омаловаже и Војска и држава, а то је разлог зашто таквог објекта у овој књизи нема.

У Улици Теодора Драјзера, поред Четврте београдске гимназије, постоји улаз у велики подземни тунел који води, испод брда, до Железничке станице "Прокоп". То је једна од најчуднијих и најинтересантнијих београдских послератних подземних грађевина, урађена, очигледно у време када је било новца чак и за дугорочно размишљање о стратешком склањању становништва у случају ратне опасности (дабоме, када употребљавамо појам "послератни", мислимо на Други светски рат).

У ово место је веома тешко ући, мада тренутно имамо његове основне карактеристике, а то су да је то тунел висок близу два, док му ширина достиже око пет метара.

Поред овог пролаза у граду постоје још многе подземне одаје, које данас служе као потенцијална склоништа, озидане су и електрифициране, са свим испуњеним условима који се захтевају за модерна склоништа, али истовремено имају и историју која их је другачије "планирала".


Вински подрум у Карађорђевој улици


Интересантан је простор винарије "Центар", јер власник Драган Ђурић зна да се ту налазило Недићево склониште направљено пре Другог светског рата. Данас је то магацин ове винарије, али нам је Ђурић објаснио да је грађен од изузетно тврдог материјала, и да је у своје време био сигурна заштита становницима овог дела града. У то се и лично уверио, када је требало пробити један зид. Ђурић се сећа да је то био "врашки тежак посао", и мада су зидови рађени од неколико слојева цигле, радници ангажовани на том послу, силно су се намучили. Иначе, склониште је било грађено по високим стандардима за оно време, и било је налик овим, данашњим. Имало је изломљен ходник одмах после улаза, како би се умањио било какав директан контакт са евентуалним експлозијама споља, а постојао је и резервни излаз.




Ипак, многи од ових простора, које смо само наговестили овим текстом, заувек су остали тајна. Неки, јер су просто заборављени, па сада само изненаде грађевинаре који копају темеље за нове зграде, а други због чистог јавашлука. Наиме, деценијама су инвеститори пожуривали раднике да заврше започете грађевине, па су многи подземни простори на које су ови наилазили, просто били затрпавани, не допуштајући тако археолозима да дају свој прави суд о њима.


Тако је један значајан део београдске историје – затрпан, у правом смислу те речи.


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=Q81g7PNP9D8" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=Q81g7PNP9D8</a>





 
РИМСКИ ВОДОВОД

 
Једна од најчуднијих грађевина Београда био је римски водовод, који је у време Четврте Флавијеве легије направљен како би спровео воду од Мокролушких извора до данашњег Калемегдана, односно ондашњег Каструма, римског војног утврђења. Чак и 1521. године, када су Турци први пут отели град од хришћана, затекли су водовод како беспрекорно ради. Како су у Истанбулу имали Константинов водовод, грађен на истим, римским односно византијским принципима, одвели су значајан број Београђана који су пуних 60 дана ишли пешке до турске престонице. Тамо су их населили у део града који се звао Београд махала, и они су имали задатак да брину о тамошњем водоводу. И данас је једно од најлепших излетишта Истанбула Београдска шума – Белград ормани, названа управо по нашим прецима, старим Београђанима који су насилно насељени у тај град.

 

ВОДЕ ИСПОД ГРАДА


Београд се не налази на само две реке – Сави и Дунаву, већ на знатно већем броју река и безбројним изворима и потоцима. Осим Топчидерске реке, која је данас обично сметлиште, у Саву се уливала Мокролушка река која је текла трасом данашњег аутопута, улицом Франше д’Епереа. Сада је каптирана у бетонски тунел формата 5,5 пута 5,5 метара али и даље тече испод ове саобраћајнице. Мокролушка река се уливала код данашњег Мостара који није добио име по херцеговачком граду, како многи слуте, већ по мосту коју би набујала река често односила.

Иако је невероватним ентузијазмом Михаило Лујановић, некадашњи експерт "Београдског водовода", безброј пута апеловао да се остали београдски извори природне воде спасу, они су неповратно спроведени у кишну канализацију. Таква је судбина Булбудерског, или Славујевог потока, али и петнаестак јаких извора који су  изненадили грађевинаре када су копали темеље за "Београђанку".

И данас хотел "Москва2, у самом центру града, има специјалне пумпе које црпу подземне воде како хотел не би био потопљен.

Како бисмо довољно добро схватили о чему инжењер Лујановић прича, повели смо га да нам покаже "заробљену" реку испод аутопута у Улици Франша д'Епереа. Наизглед обичан и безначајан шахт који окружују пивара БИП, бензинска пумпа код ресторана "Стеко", и са друге стране Хитна помоћ, био је улаз у ово место. Када смо отворили поклопац шахта, пред нама се нашао празан простор, дубок око 20 метара, из кога су само зјапиле дугачке мердевине.

Спуштање није било нимало једноставно, па смо низ клизаве пречаге полако силазили у бездан, где је постепено бивала све тиша бука аутомобила и камиона који су пролазили аутопутем, а све јаче смо чули хуку заборављене реке. И заиста, чекала нас је, тако "заробљена" река, никоме непотребна. Док смо били доле, морали смо да вичемо из свег гласа и да тако покушамо да се споразумемо, надјачавајући хук текуће воде. Остали смо окружени армирано-бетонским зидовима, што је не само спречавало звук да се шири, већ је и он остајао "разломљен" у затвореном простору и тако је појачавао снажну буку.

А ово је био, објаснили су нам, један од дана када је водостај изразито низак јер је баш у време када смо се ми тамо задесили била јака суша. Додуше, док смо били уз подземну речну обалу, томе смо се искрено радовали. Јер, кажу, необазривог човека који би се нашао ту где смо били ми, у данима високих вода бујица може са лакоћом да однесе директно у Саву, све до Мостара, где се колектор завршава, а река има своје вештачко ушће.

 (Геополитика)

 
« Последња измена: Фебруар 07, 2016, 04:05:08 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1584



Погледај профил
« Одговор #10 послато: Јул 19, 2015, 10:40:23 »

Понешто сам од свега и знао али, да признам, већину не! Прилог фасцинира подацима које нам ни туристички водич, не може тачније пренети а многи подаци само потврђују богату историју нашег главног града!

А овај, који на овом сунцу уморно дремуцка, борећи се против несносне врућине, и помало себично, скрива многе податке који нам остају ипак, - непознати.
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #11 послато: Јул 19, 2015, 18:58:04 »

...наставак приче  "Београд испод Београда"


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=YgPa95Kb43k" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=YgPa95Kb43k</a>


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=fjtsv42VFzg" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=fjtsv42VFzg</a>


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=WKL8eF6VBR8" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=WKL8eF6VBR8</a>




<a href="http://www.youtube.com/watch?v=azmfnxvUOvA" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=azmfnxvUOvA</a>


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #12 послато: Август 17, 2015, 07:25:51 »

Урушавање духа старог Београда:
 Опело за српске кафане








Последњег дана августа лета Господњег 2015. "упокојила" се чувена кафана `Орач`. Уместо ње, на месту крај старе липе а недалеко од Каленић пијаце "васкрснула" је још једна `Идеа`, малопродајна трговина из ланца хрватског тајкуна Ивице Тодорића. Ово транзиционо расрбљавање свега што је некада чинило дух Београда и потврђивало дружељубивост овдашњег човека, прошло је без медијског шкргутања и протеста. Тек понеки Чубурац исказао је на друштвеним мрежама огорчење што је још један симбол боемског живота отишао у неповрат, а петицију протеста некадашњих гостију не узимају за озбиљно ни сами потписници. `Идеа` је већ ту, расхлађује нас својих хладним ентеријером и пуним рафовима.



Транзиционо расрбљавање: Продавница на месту старе кафане


Закупац `Орача` годинама уназад био је Драгослав Окиљ, човек који је више од 40 година провео у угоститељству, пуне две деценије био је управник `Два јелена` у Скадарлији, а једно време и директор `Три грозда`. Окиљ каже да је `Орач` добро радио и развејава наше сумње да је од ове легендарне кафане дигао руке, с обзиром на то да већ успешно држи у закуп `Каленић`, а да је до власништва над кафаном `Вечити младожења` на Црвеном крсту дошао уз помоћ кредита у швајцарцима!

Један од последњих Мохиканаца међу угоститељима једноставно није могао да се избори са тајкуном који се намерио на атрактивну локацију у Макензијевој. Након што је некада највеће угоститељско предузеће у бившој Југославији `Три грозда` (седамдесетих година 62 објекта и 1.300 запослених) отишло у стечај, извесна фирма из Лондона `Пасел лимит` 2013. купила је ресторане `Два јелена`, `Трандафиловић`, `Под липом` и `Орач`, све објекте угоститељског гиганта у најужем центру Београда.

Тим новим власницима Окиљ је за закуп `Орача` плаћао 4.000 евра, док је `Идеа` понудила 3.000 више и ту ништа није могао ентузијазам бившег управника `Два јелена`.

- Наравно да тешко доживљавам то што полако нестају српске кафане. Успео сам да спасем `Каленић` и `Младожењу`, па сам ту огорченост на неки начин примирио. Рекао сам и мојим потомцима да и када мене не буде било, наставе по старом и да не дирају ни јеловнике у којима има више од 30 врста традиционалних куваних јела - прича нам Окиљ, један од последњих Мохиканаца на бранику традиционалне српске кафане.

Окиљева љубав према традиционалној кафани лако је објашњива, јер српске кафане нису тек бучни простори којем редовни посетиоци називају "животним универзитетима", подижући тако и свој образовни кредибилитет. У њима се пре савремених информационих технологија сазнавало све што се треба знати о дешавањима у граду, држави и свету. Ту су се склапали послови, али и уговарали бракови. Ту су настајале песме, осмишљавали се романи и правили мизансцени, компоновале вечне староградске песме, заљубљивало и одљубљивало, састављале владе и осмишљавале стратегије рушења политичких противника.

Ламентирање над српским кафанама није новина савремених хроничара код којих је готово под обавезно заступљено оно чувено "пре је било боље". Између два светска рата славни Бранислав Нушић писао је својеврсну апологезу у част српских кафана. Жалио је Бен Акиба што старе нестају, а нове - пазите сад (!) - помодарских назива ничу.

"Ту скоро читао сам један оглас у новинама. Нека кафана, у једном предграђу Београда, која се поносно назвала `Нови век`, објављује да је "модерно преуређена" и да, сем одличног пића и тачне послуге, свако вече у њој "концертира" џаз-банд и изводи се дансинг. Нови век, одиста нови век! Боље име није могла понети ова кафана у предграђу, па да обележи период прелома који наше доба преживљује. Док су монденски етаблисмани са егзотичним именима Ексцелсиор, Палас, Луксор и Сплендид сузбили из центра наше престонице наше старе кафанице код Жмурка, Мецовалије и Дарданела, ми смо се, стари Београђани, мирили оним што нови живот и ново доба мора собом донети. Брисали су се трагови један по један; рушила се једна по једна кафана у којој смо младост провели, а често можда и младост сахранили и ми смо побожно скидали капу и шаптали резигнирано за покојником којега су крај нас пронели: "Бог да јој душу прости!"



Хвала Сулејману

Аутор књиге "Механе и кафане старог Београда" др Видоје Голубовић наводи да је након што је Београд предат султану Сулејману Величанственом 28. августа 1521, већ наредне године отворена прва позната кафана у Србији. Била је негде на Дорћолу у Београду, мада нема поузданих писаних трагова о томе где се тачно налазила. Тако је на територији данашње Србије настало прво у Европи уређено стециште за људе који би да диване и пију каву, па хроничари бележе да је читав век пре Лондона, Марсеља и Беча Србија имала кафану и то захваљујући Турцима Османлијама.

Кафана, дакле, није српски изум, нити се зна ко је се први досетио, али је у Србији она доживела прву трансформцију и препознатљивост. Не само по коцкастим столнњацима, лименим пепељарама и служењем кафе уз ратлук и соду, већ и по друштвеном значају који је тај омеђени заједнички простор за све намернике имао.

Ако је тако размишљао Нушић пре скоро једног века, не чуди што се пре неколико година пола уметничког и интелектуалног Београда успротивило продаји најстарије српске кафане. Испоставиће се да је `Знак питања`, сазидана још 1823, једина коју је српска јавност успела да заштити од приватизације и готово сигурног рушења како би у најужем центру града, у Улици краља Петра, новцем сумњивог порекла највероватније био изграђен шта друго - до неки нови бизнис центар у стаклу и бетону. Опасност још није сасвим прошла, али статус споменика културе који има "?", за сада успева да на пристојној удаљености држи заинтересоване тајкуне.


Цитат

Утеха у `?`




Мало се зна да је кнез Милош био власник кафане `?`, иако је кућу у којој је осванула кафана подигао један од главних организатора Првог српског устанка Наум Ичко. Првобитно названа `Код Саборне цркве`, због близине храма, она ће остати `?` све до данашњих дана јер су црквене власти сматрали да је име увредљиво, па је тадашњи власник као својеврстан протест уместо имена оставио само знак питања.

"Они који не нађу утеху код нас, нек` пређу код вас", признао је конобарима један свештеник.






(Ј.Арсеновић, Вести)


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #13 послато: Август 17, 2015, 07:49:35 »

Урушавање духа старог Београда:
А у Скадарлији - стриптиз!




Нема још ни два месеца како је отворен стриптиз клуб у Скадарлији, некада уметничкој четврти и духовној оази Београда, а власници се хвале како им не мањка ни гостију, ни зараде.




Узели јој душу: Ни Скадарлија није више она стара



Стриптиз у метрополи, зашто да не! Али да ли баш у Скадарлији, у старој амбијенталној целини под заштитом државе и надомак куће Ђуре Јакшића?

Каква намена, такав и изглед. Ноћни клуб Романса у потпуности одудара од непосредног комшилука, кафана са отвореним баштама и распеваним староградским музикантима.

Затворен и затамњен простор у делу старе пиваре на дну Скадарске улице има пригушено црвено светло на улазу, а добронамерном пролазнику остаје да се нада да "црвени фењери" неће осванути и на скадарлијској калдрми са ноћним "продавачицама љубави".

Цитат

Од Циганмале до српског Монмарта

Хроничари су забележили да је до 1825. кварт који се данас назива Скадарлијом била пољана са рупчагама кроз коју је текао Бибијин поток. После Хатишерифа из 1830. насељавали су га Цигани, јер другог простора за њих није било. Отуд насеље са много страћара добија назив Циганмала или Циганско сокаче. Тек када је извршено именовање улица 1872, главна уличица кроз сокак постаје Скадарска, па по њој оживљава назив Скадарлија.



Младић из клуба нам прилази и љубазно одговара да не види ништа чудно што су се го-го играчице угнездиле баш овде.

- Треба ићи у корак с временом - лаконски констатује.

Тај транзициони дух донео је шароликост Скадарлији у коју и даље хрле странци, уверени да ће их на овом невеликом простору што се протеже између Француске и Душанове улице, запљуснути мириси ћевапа из старих српских кафана, разгалити староградски оркестри и оплеменити изложене слике и надахнути рецитатори. Питање је времена колико ће их то самозаваравање држати, с обзиром да је славна Скадарлија сада четврт шароликости, без реда и са све мање аутентичности.

Цитат

Кад су писци "поткрадали" обичан свет

За столовима скадарлијских кафана умели су да освану Змај, Глишић, Матавуљ, Домановић, Војислав Илић, Винавер... али и велики хрватски писци и песници Матош и Тин Ујевић. Верује се да је у Скадарлији настала драма Ђуре Јакшића "Станоје Главаш" и његова песма "Падајте браћо!" Испијајући ракију, Стеван Сремац је бележио фразе, изразе и читаве дијалоге обичног света, користећи их касније у својим делима, док је Нушић добру идеју плаћао храном и пићем, све док се не падне под сто.

Данас је четврт скупа за одумирући средњи сталеж, па тек у летњим вечерима Београђани се усуде да прошетају Скадарском. Само онако, без свраћања у скупе скадарлијске кафане.



Преко пута `Два бела голуба` налази се модерни кафић `Фамилија`, а после њега и `Казабланка` којег су власници потписали као "београдски паб". Следи ресторан италијанске кухиње `Campa de fiori`, уз обавезну назнаку да у њему служе - тестенину!


Место у Скадарлији нашло се и за хостел, а чувена `Два јелена` из 1832. исписана су на латиници, као и `Шешир мој` који је, за сваки случај, странце обавестио о свом имену и на енглеском - My hat.


Скадарлија, тај српски Монмартр у којем су умели да освану писци, глумци, музиканти, интелектуалци али и пробисвети, изашла је из Другог светског рата неоштећена, али се њени поштоваоци питају да ли ће преживети сурово тржишно време 21. века.



(Вести)




***





Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #14 послато: Фебруар 07, 2016, 04:54:33 »

Снимак Београда из 1961. и то у боји!



Један непознати амерички туриста је давне 1961. године направио видео снимак Београда у боји - спремите се за прави времеплов у којем ће вас много тога изненадити.


Коњи у главном граду


Занимљиво је да је ТВ програм у тадашњој Југославији још увек био емитован у црно-белој боји, те да је колор стигао тек 10 година касније.

Овај видео снимак је забележен 16-милиметарском Кодахром филму у колору, а ухватио је неке невероватно занимљиве сцене у боји које млађе генерације нису имале сигурно прилику да виде.

Вероватно, за најмлађе ће бити најчуднији и најинтересантнији кадар Новог Београда којег буквално и нема, јер се види само Палата Србије (тадашњи СИВ), а око њега је ливада пространа макар километар.

Уживајте:


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=ux0KNs8D-JY" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=ux0KNs8D-JY</a>


(Вести)





***


Пронашла сам и један црно-бели снимак Београда, такође из 60.- тих.


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=5dwC5GfWdK8" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=5dwC5GfWdK8</a>

Са сетом можемо видети све шта је тих година стварано, а сада смо очевидци како се невероватном брзином све то уништава.

На пример, на снимку се види изградња Тржнице у склопу Дунавског пристаништа. Често шетам тим делом поред Дунава и нисам имала појма шта се ту све раније налазило, јер данас су скоро сви ти објекти претворени у кафиће, где се уз поглед на Дунав, лудује до зоре...

Затим, поражавајуће делује, када на овим снимцима видимо нешто чега сада нема ни у траговима, а што је било изузетно важно за живот становника Београда, па и шире. Развијена је била индустрија, посебно метална индустрија, производило се много тога,...сада је то све пусто, рашчерупано и зврји углавном празно и запуштено.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #15 послато: Јул 27, 2017, 02:01:40 »

Хотел "Лондон" и варошке панораме



Познато градско раскршће дуже од 140 година не мења физиономију. У близини је била прва народна скупштина, па су у почетку гости махом били посланици



ДАВНЕ 1873. године подигнуто је здање на углу садашњих улица Краља Милана и Кнеза Милоша. Поред те вишеспратнице морао је да прође, баш као и данас, сваки становник главног града.



Још у то време, у другој половини 19. века, планирано је да ова зграда буде хотел, а наденули су јој име "Лондон", по чему је касније дуго прозивано и цело окружење. Ако би неко имао да закаже сусрет, одличан оријентир било је упутство: "Видимо се код Лондона".



ПРВИ ПАРЛАМЕНТ


НЕКАДА је у близини "Лондона" била Народна скупштина, тек стотинак метара наниже према Вазнесењском храму. Да се подсетимо, прва српска скупштина столовала је у кући која се налазила на крају данашње Улице краљице Наталије, а некадашњој Народног фронта, пре раскршћа са Милошевом.

Потом се, отприлике на том месту, угнездила зграда у чијем приземљу је био познати биоскоп "Одеон".

Близина првог парламента дуго је била разлог због којег су често стални гости Хотела "Лондон" били народни посланици. Ту су сви били измешани, док су у то време градске кафане неретко биле права политичка окупљалишта.

О томе упечатљиво пише и Бранислав Нушић, осврћући се на оне кафане које је он памтио и бележио њихов амбијент. Као и данас, српско "политичарење" било је веома битно у градском животу, а било је кафана које су изашле на глас по томе што су се у њима окупљали симпатизери појединих политичких партија.


У Нушићевим записима пише како је, поред "Лондона", постојала још једна кафана која се звала "Паун". А одатле па до Теразија и данашњег Хотела "Москва" их није било, осим једне ниске и врло интересантне кафанице "Код два тигра".


На месту "Москве" стајале су кућице са дућанима, а са друге стране, која је гледала ка Балканској улици, била је кафана "Велика Србија".

Од "Лондона" па навише, Милошевом улицом до Батал-џамије, а данашњег здања Скупштине, није било кафана, док их је највише било у улицама које су окруживале данашњи обод Трга Николе Пашића.



СТАРИ КОРЗО

Фотографије оног доба приказују варошки развитак, будући да су запреге сменили први аутомобили, да би данас Улица краља Милана била једна од најпрометнијих у граду. Одмах уз "Лондон" било је здање Руског посланства, на чијем месту данас стоји споменик последњем владару из династије Романов.

Како је објашњавао Бранислав Нушић, упућујући ондашње Београђане, кафана "Лондон" на врху Милошеве улице припадала је Теразијама. Иако то данас необично делује, дуж Милошеве улице спуштала се трамвајска пруга која је ондашње житеље престоног града водила ка Топчидеру.

Уосталом, на том простору налазио се и најважнији градски корзо, варошко шеталиште које је омогућавало најважније сусрете, од оних грађанских и препуних "етикеције", па до скривених, чежњивих љубавних погледа.



АПОТЕКА И БАНАНЕ

АПОТЕКА преко пута "Лондона" седамдесетих година била је вероватно најважнија у граду. Сви су знали где је, имала је дуже радно време од осталих, и свако кога је нека здравствена невоља притисла знао је где да потражи лек.

Анегдота збори о једној шали која је некако у то време била актуелна, а наводно су је у етар пустиле колеге са једног радија. Прича је била у вези с несрећним службеницома ове апотеке и, потпуно неочекивано, бананом.

Тих година била је несташица овог јужног воћа, и у граду га није било ни за лек. Неко је, путем радија, разгласио како су, незнано одакле, банане стигле управо у поменуту апотеку.

И - кренула је јагма. Силан свет нахрупио је да се распитује за банане, а очајни апотекари су на крају обесили велики натпис на улазним вратима на којем је крупним словима прецизно писало: "Немамо банане!"

Не би то била београдска прича да први следећи суграђанин који је отворио врата преко којих је стајао огроман натпис одмах на улазу није упитао: "Извините, молим вас, а кад ћете добити банане?"







ДРВЕНИ АДВОКАТИ

СТАРЕ узречице које су допрле до данашњих дана неретко нису разумљиве ни онима који их користе. Тако је често да неко буде означен као туђи "дрвени адвокат", мада никоме није јасно зашто би правни заступник требало да буде "дрвен".

Записи старих хроничара говоре да су управо код хотела "Балкан" и "Лондон" некада седели сиромашни ђаци који су овде сачекивали сељаке који су долазили у град желећи да истерају правду на суду. Будући да су били неписмени, требао им је неко ко би исписао тужбу коју ће потом предати надлежнима.

Идеални за такав посао били су сиромашни ученици и студентарија која би за некакав бакшиш одрадила тај посао, најчешће на брзину, и ослоњени о дрвене, кафанске диреке, па су тако и добили надимак "дрвени адвокати".


НЕПОКРЕТНА ИМОВИНА

ПРВИ власник аутомобила у Београду био је Божа Радуловић, који је увезао "неселсдорф" који је папрено платио. Његов отац био је угледан трговац, а возач је био Сретен Крстић, који је ушао у историју као први српски шофер.



Невоља је наступила кад се Божино наслеђе истопило, а често је, идући узбрдо, његов ауто умео да "запне" и угаси се код "Лондона". Велики хроничар и шарматни бележник оног доба Стеван Сремац записао је како је несрећник молио окупљене око кафанских столова да му помогну да гурне и упали своје мезимче на четири точка. Сремац је тада апеловао на окупљене речима: "Помозите Божи да помери своју једину преосталу непокретну имовину."




ПРВИ СЕМАФОР


ТЕХНОЛОГИЈА је неумољиво чинила крупне искораке, па ће баш код "Лондона" бити уведен и први семафор у Београду.



Другом половином педесетих година прошлог века, поред јединог варошког семафора налазила се кућица у којој је седео саобраћајни милиционер. Он је притиском на дугме мењао светло на првом електричном средству јавне сигнализације.

(Зоран Николић,вечерње НОВОСТИ)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #16 послато: Септембар 03, 2017, 18:30:51 »

СВИ СУ У ШОКУ   

РУШИ СЕ ЈЕДАН ОД СИМБОЛА БЕОГРАДА!

Баново Брдо у жалости, пролазници очајни!






Београд је познат по старим кафанама и ресторанима, нека од места су легендарна, а старији се са сетом сећају доброг провода. Већину покушавају да заштите од "зуба времена" реновирањем, али ипак понекад неке не могу да сачувају.



Велики број људи је барем једном обишао легендарни ресторан "Михајловац" на Бановом Брду који се на истој адреси налази последњих 50 година. Познат је по одличној кухињи, сјајној атмосфери и незаборавном проводу уз живу музику.

 

Ипак, ако прошетате ових дана кроз Пожешку улицу затећи ће вас неочекивани призор. Рушевине, радници, багер и камење...



Ресторан је ограђен, а пролазницима ће одмах у очи упасти натпис "Пази градилиште".

 

Понеки пролазник застане и прочита обавештење...


У дворишту ресторана смо затекли до пола срушену зграду, багер који стоји поред и неколико радника. На питање зашто се руши ресторан добили смо једноставан одговор:

- Зато што се гради стамбено-пословна зграда на овом месту. У ресторан се дуго није улагало, а радио је само викендом када је била нека музика. А и знате како ово је у приватном власништву и власник је решио да му је ово исплативије - рекли су нам на градилишту.



Како стоји на обавештењу радови су по плану почели у августу 2017. године, а план је да се заврше у октобру 2019. године. Власник ресторана је један од инвеститора овог пројекта, а данас нисмо затекли неке веће радове.




Тако је још један легендарни ресторан отишао у заборав, а ако све буде ишло по плану у Пожешкој 31 ће за две године нићи нови комплекс.

(Еспресо)



***

Како смо почели, највероватније да ћемо и своју историју да избришемо.  Тужан

Када сам становала у том делу Београда, као студент, често сам ту свраћала и носим веома лепе успомене на тај ресторан, али и он ће, не само за мене, него и за многе, да остане нажалост само део сећања...

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #17 послато: Фебруар 01, 2018, 03:26:35 »

"Бдење" испред првог драгстора


Почетком седамдесетих година у Београду отворена продавница која је једина радила током целе ноћи.



У то доба продавнице су углавном имале двократно радно време, а уобичајено је било да су отворене од осам ујутру до подне, као и од 16 до 20 сати. Ово је било први пут да је и у мрклом мраку, па чак и пред зору, Београђанин могао да сврати у самопослугу и купи оно што му треба.

Робне куће

ДРАГСТОР је радио у саставу тадашњег трговачког гиганта, Робних кућа "Београд". Данас се старији са сетом сећају тих времена, понајвише због оптимизма којим је град зрачио. Стандард је постепено, али видно, растао, а они који су хтели да раде могли су и да остваре своје приватне и породичне циљеве.

- Свакодневно је у драгстор долазило до 15 до 20 камиона само с хлебом - сећа се некадашњи управник Љубиша Благојевић. - То је била радња коју су потрошачи волели, па иако се налазила у центру града, промет је био огроман. Када би камиони Млинско - пекарске индустрије отворили своја велика врата, посматрача би запахнуо огроман, врео мирисни облак.

Легендарни директор Робних кућа Чеда Јелинић инсистирао је на томе да у свако доба дана и ноћи у тој радњи мора да буде свежег хлеба.

Како објашњава наш саговорник, било је то време узлета, када се осећало како све иде набоље.

- Клијентелу су нам сачињавале најшире народне масе - каже Благојевић. - Међутим, чињеница да радимо током целе ноћи окупљала је испред радње најчудније слојеве Београђана.


Колега нашег саговорника Милош Катанић додаје да је у подземном пролазу у Нушићевој улици, испред продавнице, посматрач могао да види и градски "талог" и варошку елиту.

- Забасали би током ноћних сати они који су "заглавили" на картању, други који су се враћали са журки, али и глумачки и уметнички свет који је до касних сати, после представа, био у кафани - подсећа Катанић. - У близини се најкасније затварала "Велика Скадарлија", на дну ове популарне улице, и она је последње госте испраћала око три сата по поноћи. После тога, многи би свраћали до драгстора.

Наши саговорници памте барда нашег глумишта Милоша Жутића који је умео да наврати по потрепштине после представе и њеног логичног, кафанског наставка.

- После ноћног рада, потпуно исцрпљени, стизали би радници из треће смене - сећају се Катанић и Благојевић. - Они би нешто појели с ногу, попили своје пиће и одлазили кући на спавање.

Било је ту и оних са дна друштвене лествице, локалних пијанаца и проститутки, као неизбежног декора сваке метрополе и њених ноћних вибрација. Све би, додатно, украсили музичари, који би се враћали са свирки, па би свратили на пиво с ногу, и уз другаре, у акустици подземног пролаза, пустили још понеки акорд да одзвони у ноћи.

Само "Шанса"

СЕДАМДЕСЕТИХ година током ноћи је радила још само кафана "Последња шанса". Са друге, земунске стране града није било ниједног званичног ноћног окупљалишта, тако да су тамо бирцузи затварани најкасније у 23 сата. После тога, "мокра браћа" или напрасно изгладнели нису имали друго решење него - преко моста, па у драгстор.


- У то време радила је и кафана "Босна" у Улици мајке Јевросиме - подсећају наши саговорници. - Она је имала јефтина кувана јела, а клијентела су јој углавном били самци и људи са слабијим примањима. На столу је увек било хлеба, који је био бесплатан, па би се десило да они најсиромашнији седну за сто, поједу само хлеб, који би посолили, и потом напусте кафану.

Ово је једини подземни пролаз који је у то доба заживео и као трговачко место. Пролаз код новобеоградских Шест каплара никада није имао додатне садржаје, а поготово онај код "Франша".

Овде, у пролазу у Нушићевој улици, некада је почињао, а богме и трајао београдски "ноћни живот".





У прво време када је отворен драгстор у пролазу у Нушићевој улици, запослени нису волели да раде на том месту, јер је промет био огроман, и посла преко главе.

Међутим, како су ускоро уведене стимулације, све се окренуло на другу страну, и веће плате су и те како мотивисале раднике да траже ангажман на том месту.





НОЋНИ "САВРЕМЕНИЦИ"

СЕДАМДЕСЕТИХ година се знало којих неколико кафана ради до дубоко у ноћ. Поред "Велике Скадарлије", наши саговорници памте да је у "Зони Замфировој" могло да се остане до два сата по поноћи, а једино је "Последња шанса" пружала целоноћно уточиште.

Потом је у драгстор уведен роштиљ с печеним пилићима, и ето спаса напрасно огладнелима, који нису имали вољу да нешто ноћу спремају, нити новца да једу у кафани. Тако су многи из "Босне" и други намерници "плитког џепа" нагрнули на пилетину и пиво, вечиту утеху жедних и гладних.


Некадашњи почетак Нушићеве улице



ЗАКАШЊЕЊЕ

ВЕЛИКА народна светковина поводом пуштања у рад нових објеката и саобраћајница у Београду првобитно је била планирана за тадашњи Дан Републике, а то је био 29. новембар.

Ипак, радови нису могли да буду окончани у року, па је прослава одложена неколико дана. Уз велико весеље, све се одиграло 4. децембра.



РОБНЕ КУЋЕ "БЕОГРАД"

ПРЕДУЗЕЋЕ Робне куће "Београд" спадало је у гиганте старе Југославије, а у Србији је било на самом врху пословности. Како објашњавају Љубиша Благојевић и Милош Катанић, Робне куће су укрупњавале трговину користећи комбинацију француско-немачке технологије.

- Био је то велики систем у којем су престале да постоје дотадашње бакалнице, а продавац је постао помоћ клијенту да изабере оно што жели да купи. Чеда Јеленић их је учио да су они "господа продавци", имали су стимулације, а када дођете на Зелени венац, сваки трећи пролазник би у рукама носио нешто што је увијено у папир или кесу на којој је био знак Робних кућа.

Сви који су радили у овом предузећу још у оно време имали су униформе, беле кошуље и кравате. У склопу предузећа постојао је фризерски салон, а сви запослени су имали бонове,тако да би жене имале четири, а мушкарци два бесплатна фризирања током месеца.

Цитат
ФОТО-ДОКУМЕНТАЦИЈА "БОРБЕ

" СВИ истраживачи старог Београда и његови посвећеници могу значајно упориште да пронађу у Фото-документацији "Борбе". Љубазношћу стручњака из ове компаније, и ми смо добили фотографије које су пред читаоцем.


(З.Николић, вечерње НОВОСТИ)


Цитат
Познати рок новинар, критичар и публициста Петар Пеца Поповић каже да га везују лепа сећања за некадашњи "Драгстор".

- То је била прва радња која је радила дању, ноћу и свим празницима. Ми са периферије смо ишли тамо и то је била је велика авантура, свраћали смо кад смо ишли на журеве и куповали све што нам је требало. „Драгстор“ је био нов концепт куповине у Београду. Сећам се и обезбеђења које је чувало и спречавало да се окупљају барабе – каже Поповић.




Глумица Горица Поповић каже да je "Драгстор" у то време био једно "чудо" и постао је важно место у граду.

- После представе, ми студенти смо ишли у куповину тамо, могло је веома лепо да се пазари и да се „клопа“. Сећам се да је преко пута била радња са плочама, а ја сам тада била у групи "Сунцокрет", стално ишли тамо да проверимо како се продају наше плоче, прича Горица Поповић.


Рок критичар Петар Јањатовић каже да је "Драгстор" добио и песму "Ми смо једно другом говорили Ви" Срђана Марјановића.

- У песми се ради о обраћању продавачици, са којом је увек био на Ви. За тинејџере "Драгстор" је био дивно место, зато што су се испред наливали пивом, што је негде паралела, као што су се у селу наливали испред продавнице. За клинце који нису имали много пара "Драгстор" је био идеално место. Били су заштићени од свега, а преко пута је била је продавница плоча па су могли да виде шта је све ново у музичком свету – каже Јањатовић.


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #18 послато: Фебруар 15, 2018, 07:57:06 »

ОТИШЛА У ИСТОРИЈУ
Нема више хлада под "Чубурском липом"


ЧУВЕНА врачарска кафана "Чубурска липа", која је постојала скоро цео век, од 13. фебруара живи само у сећању некадашњих посетилаца. Багери су довршили рушење овог старог здања, на чијем месту ће нићи стамбени објекат.




Стециште боема са Чубуре у Цара Николаја, препознатљиво по дрвету липе, старом 90 година, сада је претворено у шут. Београђани, који су године провели у овој кафани, са сетом су у уторак обилазили око рушевина.

- Не могу да верујем да је и она попут многих кафана са Врачара порушена - каже Оливера Јевтић, која је била честа гошћа овог угоститељског објекта. - Ту ме је деда први пут довео на ћевапе, а и многе важне тренутке сам проживела у њој. Тужна сам што нестају једна по једна праве кафане.

Цитат



Власник је, како тврде старе муштерије, сам одлучио да простор на ком се "Чубурска липа" налазила прода инвеститору. Међутим, стари гости не могу да се помире да ће дугогодишњи ритуал одласка на прву јутарњу кафу или чашицу ракије и разговора, морати да прекину и потраже сто у неком другом локалу. И запослени у пекари "Чубура", која се налази поред некадашње кафане, затрпани су питањима Београђана куд нестаде "Чубурска липа". А многи су се и на друштвеним мрежама "опраштали" од свог омиљеног кутка.

- Срушили су моје омиљено место, где сам научио шта је права кафана. Поздрав "Чубурској липи" - један је од коментара на друштвеним мрежама.

Са годинама, осим гостију, мењали су се и власници, а једно време кафана је била "одевена" у југословенско рухо када је овај објекат држао Јошка Броз. Амбијент се мењао, али дух овог места био је магнет за истинске боеме.

КАТАНЦИ

МЕЂУ познатим и омиљеним кафанама које више не постоје је и ресторан "Михајловац" на Бановом брду, који је срушен прошле године. На том месту ускоро ће нићи осмоспратница. И кафана "Соколац", недалеко од "Чубурске липе", претворена је у малопродајни објекат једног трговинског ланца.

(М.Станојковић, вечерње НОВОСТИ)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Cuburac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1180



Погледај профил
« Одговор #19 послато: Фебруар 22, 2018, 20:04:11 »

Srusise mi i Lipu. E, moja Cuburo sta si docekala.
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #20 послато: Април 18, 2018, 10:10:38 »

Скадарлија има нови рулет!


Ништа од најаве градских челника да из боемске четврти протерују коцкарнице. На почетку улице један стан адаптиран у нови казино познатог ланца кладионица



УПРКОС најавама градских челника да у Скадарлији више неће бити места за ноћне клубове и казина, недавно је у овој боемској четврти осванула једна коцкарница! То се коси са обећањем које су дали угоститељима, да ће до почетка летње сезоне бити затворена два стриптиз-бара!

На почетку најпознатије престоничке калдрме у јеку враћања старог руха и духа Скадарлији, пре два месеца почели су припремни радови. Угоститељи и пролазници нагађали су о томе шта би могло да осване на том месту. И недавно, стари стан адаптиран је у коцкарницу познатог ланца кладионица.

- У почетку нисмо знали шта ће ту бити, мислили смо да је неки нови кафић или кафана - наводе запослени у једном од угоститељских објеката у Скадарлији.

Са мишљењем посетилаца, и својих колега, сагласан је и Драган Глигоријевић председник Друштва Скадарлија.

- Видео сам да је отворена коцкарница и стварно не знам због чега, јер су нама обећали да ће до отварања летње сезоне 5. маја иселити два ноћна клуба. Надам се да ће то испоштовати. Измене прописа који се тичу Скадарлије разматраће нови одборници.

А, према новим прописима које би требало да усвоји нови сазив Скупштине града, Скадарлија ће постати туристичка дестинација. Правилником ће бити дефинисана врста делатности која може да се обавља у тој улици, а места ће бити само за угоститељске објекте са традиционалном храном и музиком. Такође, биће уређен и изглед монтажних башта.


РЕКОНСТРУКЦИЈА ОД ЈЕСЕНИ

НА предлог угоститеља, трећа фаза реконструкције Скадарлије одложена је за октобар када летња сезона буде приведена крају. Мајстори ће на јесен радити потез између Господар Јевремове и Симине улице, као и Симине и Булевара деспота Стефана.

Радиће се и тротоари између Страхињића Бана и Господар Јевремове, а бетонске баште које су сазидане током протеклих деценија ће бити уклоњене.

(М.Станојковић, вечерње НОВОСТИ)

***


Ради подсећања, како је некада изгледала Скадарлија и како би требала и данас да изгледа,


Цитат
Да бисмо схватили оно што је Скадарлија данас, морали смо се упознати са њеном прошлошћу и коренима. А прошлост је богата, шаренолика и прича најлепше приче о томе шта је Београд некада био.





(КЛИКНИ на наслов)










Скадарлија данас изгледа овако,



али неће још дуго, јер су градски оци, уз Вучићеву дозволу решили да и Скадарлији лице мењају. Можда мисле да преко оваквог мењања свега и свачега по Србији, успеју и народу коначно и свест да измене.

 
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
nina
Пуноправни члан
***
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 113



Погледај профил
« Одговор #21 послато: Мај 03, 2018, 18:06:05 »

НЕСТАЈЕ ДУХ СТАРОГ БЕОГРАДА У КОЈЕМ СМО ОДРАСТАЛИ:
 После 80 година Врачар остаје без свог содаџије





ЗАТВАРА се чувена продавница сода-воде у Мутаповој улици. Самосталну радњу која је пословала непрекидно од 1936. године, и која се налазила на углу улица Катанићеве и Макензијеве општинске власти су осамдесетих година прошлог века преместиле у садашњу зграду.




 Услед реституције, локал ће бити враћен некадашњим власницима, што је уједно и крај за содаџије са Врачара. У центру града више неће постојати ниједна содаџијска радња.

Како тврди Славица Лазић, власница и једина радница радње, обавештење да ће морати да се сели добила је пре три године, и од тада тражи помоћ градских и општинских власти да пронађе нови простор. Репортери "Новости" затекли су Славицу како у малој, неупадљивој радњи на Чубури, ужурбано пакује инвентар, истовремено услужујући неколицину редовних муштерија. Сталне купце познаје још од детињства.





- У Београду је остало свега четири или пет занатских радњи попут моје, и то је оно што ми тешко пада - вајка се Славица. - Нестало је толико дивних објеката, који су чували дух и традицију старог Београда.

Како Славица истиче, содаџијски посао није јој обезбеђивао много више од пуке егзистенције. Ипак, пружао јој је могућност да живи и ради у свом, већ заборављеном свету.

- Некада су сви имали поштовање према радњи која је ту толико дуго, која се бави једним старим занатом. Сви ми губимо један део Београда на који смо навикли и који волимо - прича Славица.

Будући да је испунила услове за пензију, Славица не планира да настави са занатом којим се бави од 1995. године.







КЛАКЕР И КАБЕЗА

СОДА-ВОДА је неутралног укуса, па се може користити за разблаживање алкохолних пића, тако да им не промени укус. Љубитељи вина тврде да појачава арому напитка од грожђа, док минерална вода појачава његову киселост.

Користи се и за производњу већ заборављених слатких безалкохолних пића - клакера и кабезе.








ПУНЕ СИФОНЕ ЗА ПРАВИ ШПРИЦЕР




У РАДЊИ затичемо једног од последњих посетилаца продавнице соде. Пружа Славици два велика празна сифона. На питање од када вино меша са содом, Драган Јовановић одговара:

- Одмалена. Откад сам престао да пијем млеко, пијем шприцер!

Фото З. Јовановић


Извор: Д.В.Нововић, Новости



Сачувана
nina
Пуноправни члан
***
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 113



Погледај профил
« Одговор #22 послато: Мај 31, 2018, 05:06:42 »

колико се срозавамо, то је страшнo!   
СВАКИМ ДАНОМ ПАДАМО СВЕ НИЖЕ:
Кад видите шта се отвара на месту галерије Графички колектив запитаћете се ко је овде луд?!




Цитат
Незаобилазна институција на културној мапи наше престонице приморана је да напусти свој галеријски простор у којем се налази још од давне 1949. године



Велика штета и срамота фото: Фонет

 

Култно уметничко место галерија Графички колектив уместо излагања графика на Обилићевом венцу 27 ускоро ће, по свему судећи, продавати палачинке! 

Графички колектив је због реституције принуђен да се 2018. године исели са адресе Обилићев венац 27, а наследници власника Палате Нинчић, у чијем се приземљу налази Графички колектив, годину дана након што им је зграда у процесу реституције враћена одлучили су да је продају другим закупцима.




Многи грађани ће бити разочарани оваквом одлуком фото: Фонет

Оваквом одлуком посебно је огорчен председник Градског одбора ДС-а Балша Божовић који је своје незадовољство изразио и путем интернета.

- Да пропадамо као друштво најјасније се види на примеру затварања чувене београдске галерије Графички колектив уместо које ће бити отворена палачинкарница - твитнуо је Божовић.



У галерији је пре два дана приређена изложба "Отисак времена Фрагменти из историје" у којој је сумирано 70 година постојања те продајне установе и њен значај у уметности Србије и Југославије.

Том приликом карикатуриста Душан Петричић је изјавио да се "све што се отима, може озбиљношћу сачувати и вратити".

- Београд се већ озбиљно време брука, галерије ће нам се наћи на улици, а и нама је тамо место. Изађимо на улицу да нам више ниједна институција тамо не заврши. Престанимо с неподношљивом промоцијом затварања очију и окретања главе - истакао је Петричић, а маркетиншки стручњак и члан Управног одбора РТС-а Небојша Крстић, није се баш сложио са уметником.

 

- Петричић за десет година Милошевићеве власти није зуцнуо. С обзиром на то, зашто ли су му овако истањени живци? - запитао је Крстић на Твитеру.


Извор: Espreso

Сачувана
nina
Пуноправни члан
***
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 113



Погледај профил
« Одговор #23 послато: Јул 03, 2018, 15:31:44 »

Од "Икаруса" само успомена


Цитат
Управна зграда прве српске фабрике авиона већ десет дана нестаје под багерима

Багери су срушили објекат саграђен 1938. године, Фото: Алекса Станковић

РУШЕЊЕ зграде "Икаруса", једне од најстаријих здања у Новом Београду, почело је пре више од недељу дана. Иако су Новобеограђани у више наврата покушавали да спрече рушење објекта, у томе нису успели. Машине и багери опколили су парцелу некадашње управне зграде, прве српске фабрике авиона, у Грамшијевој улици у блоку 9а. На поменутој парцели ускоро би требало да никне стамбена зграда, која ће, према речима огорчених мештана, имати пет спратова и два подземна нивоа.

Иако су радови на рушењу почели, инфо-табла са инвеститорима још није постављена. Међутим, да је посао увелико у току, сведочи ограда којом је простор оивичен, али и слика будућег изгледа вишеспратнице. Наводно, инвеститор радова је грађевинска фирма "Неимар В", чија се реклама налази на делу ограде.

 Борили смо се, трудили, али нисмо успели. Победили су нас. И када је почело рушење, као да је један део нашег живота отишао с том зградом, јер то двориште је обележило наше детињство - објашњава Маријана Крстић, које живи у близини. - Обећали су да ће сачувати аутентичност зграде, тако што ће предња страна задржати препознатљиве круже облике на фасади. Али како ствари стоји, и то ће полако срушити.

Зграда предузећа ваздухопловне индустрије "Икарус" је саграђена 1938. године и представља јединствено архитектонско решење. На њеној фасади налазило се и спомен-обележје, табла са именима 72 радника и радница фабрике који су погинули у борбама или дивизијама за одбрану Београда.



Извор: Ј.Д.Новости


.............


На несрећу, данас смо сведоци фрапантног урушавања културног наслеђа, највише видљивог на плану архитектуре



Скоро две године од рушења барака у београдској Савамали, безазлен “случај Херцеговачка” и даље представља предмет интересовања медија. Али постоји бојазан да ће друго, значајније рушење, проћи мање запажено. Иако је 2015. Комисија за урбанизам Београда заузела став да треба сачувати историјски вредну управну зграду прве српске фабрике авиона “Икарус” у новобеоградској Грамшијевој улици, недавно је издата грађевинска дозвола за рушење ове изузетно значајне зграде. Оно што савезници нису успели да униште током бомбардовања 1944. биће срушено због приватног интереса. На месту управне зграде “Икарус” биће саграђени стамбено-пословни садржаји.


Цитат
Али шта представља зграда “Икарус”

Комплекс “Икарус” је била фабрика авиона у којој је до Другог светског рата произведено чак 477 летелица, развијено девет прототипова авиона домаће конструкције и осам типова на основу купљених лиценци. После рата, ту је произведено око 12 типова авиона, што говори о тадашњој снази наше авио-индустрије. Ову архитектонски и скулпторски вредну зграду пројектовао је познати земунски архитекта, аустријски ђак Фрањо Јенч (1867-1967), аутор велелепних земунских палата стила сецесије које граду дају препознатљив историјски карактер. Јенч је објекат “Икарус” пројектовао у код нас ретко виђеном арт-деко стилу, софистицираних спољашњости и ентеријера, што га чини јединственим у нашој архитектури. Изнад улаза, налази се драгоцен рељеф Икара у лету.


Али ко руши вредан архитектонски споменик и због чега?

На позивном конкурсу затвореног типа за решење стамбено-пословног објекта на месту културног споменика управне зграде “Икарус”, прва награда је додељена тиму професора Архитектонског факултета у Београду на челу са деканом факултета, професором Владаном Ђокићем. Уместо да пажљиво гради репутацију и штити углед Архитектонског факултета, вођа ауторског тима декан Ђокић је због опскурног интереса инвеститора заложио углед академске институције на чијем челу се налази, ради изградње тривијалног, архитектонски потпросечног, безидејног објекта виђене естетике, на месту срушеног јединственог споменика националног културног наслеђа. Начињена штета је немерљива и ненадокнадива. Још теже пада сазнање да је учињена од представника “елите” српске архитектуре, оних који би требало да буду на првој линији чувања и одбране наших културних вредности.

Извор: Слободан Малдини, Новости

Сачувана
nina
Пуноправни члан
***
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 113



Погледај профил
« Одговор #24 послато: Новембар 05, 2018, 02:48:43 »

ОБУСТАВЉЕНИ РАДОВИ НА ТРГУ:
 Пронађени антички гробови, Римљани уз споменик кнезу Михаилу?





Цитат



Јавност је прилично бурно одреаговала на актуелну реконструкцију Трга Републике и проналажење трагова наших предака на овом простору. Недавно су опет заустављени радови, јер је градска антика поново имала "штагод да нам каже". Коментари после проналаска темељних остатака Стамбол капије, као и дрвене коцке којом је био поплочан овај трг пре више од једног века, очигледно су само били увод у много старију причу.

Досадашњи налази се не би могли сматрати посебно "револуционариним" ни прастарим, будући да су стари хроничари и очевици јасно помињали и капију и коцку од буковог дрвета којом је трг био поплочан.


Међутим, много раније на простору садашњег Трга Републике родила се српска ахреологија. Она је проучавала знатно старије остатке, него ли су делови Стамбол капије. Подсећамо, капију је као један од четири улаза у град направила још Аустрија, пошто је претходно преотела град од Отоманске империје, и држала га у својој власти од 1717. до 1739. године. Потом Турци ову капију користе као улаз у ондашњу, омалену варош.

Стамбол капија је била место где се улазило у град, а најтежа сећања на њу наш народ чува због безбројних освета које су отомански освајачи чинили набијајући Србе на коље.

Али, Римљани су овде много тога учинили још пре око два миленијума. А период од 2.000 година вредан је сваког поштовања. Тој причи нас је приближио Стефан Поп Лазић, искусни археолог и један од највећих познавалаца Сингидунума.

Када је постављан споменик Кнезу Михаилу на раднике су гледали посетиоци легендарне кафане "Дарданели", која се простирала на простору здања где се сада налази Народни музеј. Споменик је званично отворен 1882. године.

Пре тога, ваљало је ископати и заравнати велики простор и учинити да тло буде стабилно како би монумент стајао на чврстој основи. Приликом тог посла пронађени су неки чудни остаци, и тада на сцену ступа Михајло Валтровић, један од оснивача Народног музеја и оснивач српске археологије. Иако је био архитекта по струци, његово образовање било је више него раскошно, па је већ на Великој школи умногоме утицао на формирање катедре за археологију.

Тако нам Поп Лазић објашњава како је Валтровић уочио најстарије римске "потписе" у граду.

- Тада је "ухватио" два хоризонта - објашњава Стефан Поп Лазић.- У оном дубљем су римски гробови - бунари, и то је најстарије сахрањивање у Сингидунуму из првог века нове ере. Још један хоризонт био је захваћен истом приликом. Тај слој био је касноантички, и хронолошки је лоциран у другу половину четвртог века.

Тако на "нашем" Тргу постоји још безброј "потписа" који остају добоко под ногама пролазника који данас корачају овим местом.




ВЕРТИКАЛНО САХРАЊИВАЊЕ

Римљани су на овај простор стигли у првом веку нове ере, а остали су овде до средине петог века, када град потпуно разарају Хуни. Иста судбина задесила је и Виминацијум, који се више никада није "пробудио", а Сингидунум су наследила насеља која су носила различита имена, да би данас "досегли" до Београда.

Како нам је својевремено објаснио археолог Зоран Симић, половину својих покојника Римљани би сахрањивали на уобичајен начин, а другу половину би кремирали. Системи вертикалног сахрањивања подразумевали су гробнице налик бунарима у које би били спуштани кремирани остаци покојника.


"КАЛОС ДРОМОС"

Римљани су правили путеве по којима су остали познати у историји. Такве, добро урађене дромове наставила је да прави и Византија, односно Ромејско царство, а ми их до данас зовемо "калдрма". Иако смо убеђени да су нам Турци донели ту, незграпну реч, истина је нешто другачија. Овај појам је настао од две грчке речи, при чему "калос" и "дромос" значе добар пут. Тако да су га Римљани осмислили, Византинци наследили, Грци му наденули данашње име, а ми смо га, у суштини преузели од Турака.

Такав друм је био, такође, још у римско време био у близини данашњег Трга Републике, звао се "Виа милитарис" или Војни пут.





ПОЗОРИШНИ ТРГ

Када млађи Београђани траже изворе који би поткрепили приче о Тргу Републике наилазе на бројне недоумице, јер је ово место током многих деценија носило сасвим другачији назив. То је природно, јер је Србија била кнежевина, а потом и краљевина, па република није могла да "заузме" своје место, све до окончања Другог светског рата.

Дуго је ово место носило име Позоришни трг, по здању Народног позоришта, чија изградња је окончана 1869. године. Позориште је основано 1868, само годину дана по убиству кнеза Михаила Обреновића, родоначелника идеје да Београд добије свој театар, а усељено је у ово здање годину касније.

Извор: З.Николић,Новости
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #25 послато: Децембар 07, 2018, 05:59:09 »

Стара душа једног града


КАДА би Београд био Токио, Атина, Лондон или Париз, споменици који у њему постоје вековима и причају суштину његовог идентитета били би истакнути, осветљени и посећени, ако не од стране многобројних страних туриста, а онда макар од самих Београђана. Можда зато Београд и нема славу поменутих градова, јер, за разлику од њих, он своје брже заборавља него што их памти.



Место које представља средњовековну душу и суштину града откопано је крајем седамдесетих година, а сада је немарно остављено у запећку свих градских дешавања.


Остаци Митрополитског двора, попут "чардака ни на небу ни на земљи", "висе" између Горњег и Доњег калемегданског града. Поред њих, некада је био Храм Успења Пресвете Богородице, најважнији српски средњовековни саборни храм настао још у 11. веку.

До овог места се чешће скотрља неки одроњен камен са градских зидина или празна пивска конзерва немарног посетиоца него што се појави макар неки заинтересовани Београђанин чији корен потиче управо одавде.


ДВОР И ХРАМ

МИТРОПОЛИТСКИ двор је реперна тачка средњовековног Доњег града, као и Храм Успења Пресвете Богородице, па је тако, ово место још у првој половини 14. века, било веома познато. У ту цркву је долазила и жена краља Милутина Симонида да се поклони икони Богородице која је сматрана чудотворном.

О свему овоме разговарамо са археологом др Марком Поповићем, човеком који је открио ово налазиште подно Горњег града још касних седамдесетих година прошлог века.

- Знамо да је та црква у доба деспота Стефана била дограђена - каже др Поповић.- Важно је и то да је тада, 1402. године, Београд први пут постао српска престоница. Деспотов ктиторски натпис се налазио над порталом цркве, а у то време је дограђена и певница. Црква је добила облик који је припадао моравској школи.

До данас су остали значајни делови Митрополитског двора, али од цркве, која се налазила одмах до њега, није остао ни камен на камену. Др Поповић и његови сарадници ипак знају много о изгледу храма.



- Постоје сачуване гравире из доба када је Отоманска империја освојила Београд 1521. године и са њих јасно читамо да је црква имала куполу и засведени трем. Међутим, Турци јој мењају намену одмах после пада града - Сулејман је претвара у џамију. Дотадашњи српски саборни храм претворен је у прву исламску богомољу коју су звали и Царева џамија.

Касније, у доба аустријско-турских ратова од 17. века црква је доста страдала. Грађевину је дотукао сукоб ове две царевине од 14. августа 1717. године, када је експлодирало турско складиште барута у Доњем граду. После освајања града нови хришћански владари су ове рушевине прозвали Стара зарушена црква.

- Аустријанци тада почињу реконструкцију Београдске тврђаве, а заједно са њом и нивелисање, које је било фатално по Доњи град - додаје др Поповић. - До тада је тај део био под нагибом, а приобални појас водоплаван, па су тако засекли део падине који је сада у залеђу остатака Митрополитског двора и део материјала су насули уз приобаље. Тако су формирали плато Доњег града. До тада овај део није био раван, како смо на то сада навикли.

Од тог доба Аустријанци су ово поље користили за егзерцир, односно увежбавање војске, ту су биле артиљеријска и пешадијска касарна, различита војна складишта, арсенал, пекара... Пошто су остаци старе цркве сметали на узвишењу изнад платоа, цео брег на којем се налазила црква је скинут, па до данас чак ни темељи тог здања нису остали.

У залеђу цркве остао је Митрополитски двор, који је поштеђен коначног разарања, али је остао затрпан огромним слојем земље, бачене низ падину приликом уређивања Горњег града. Тако је рељеф који данас видимо на Калемегдану заправо резултат аустријских земљаних радова од 1720. до 1730. године.

- На том простору Аустријанци су подигли низ објеката, па зато тамо сада немамо ниједну средњовековну грађевину - додаје др Поповић.

- Истовремено је део Горњег града сравњен до нивоа такозване здравице, и тако је уништено значајно средњовековно наслеђе.


МОДЕРНО ИСКОПАВАЊЕ

КРАЈЕМ седамдесетих постојала је падина која се с Горњег спуштала на Доњи град. Наш саговорник је почео истраживање трагом зидова чији врхови су се видели с површине.

- Било је то 1977. године, помислио сам да су то фортификације. Засекли смо падину и имали срећу да наиђемо на добро очуване зидове и портал. Био је то повод за озбиљна истраживања простора насутог око 1720. године, и тај огроман посао трајао је, с прекидима, пуних 15 година. Отклонили смо 20.000 кубних метара насипа. Тада смо вратили и средњовековни рељеф и некадашње узвишење на којем се налазила црква.


После таквог посла, данас бисмо могли тачно да оцртамо силуете целог храма. Стручњаци имају тачан увид у то како је изгледала најважнија српска средњовековна црква у Београду, као и које је величине била. На једном од планова града из 1689. јасно се виде две цркве, од којих је једна била са полукружном певницом и апсидама, што нас упућује на Храм Успења Пресвете Богородице. Други путоказ који археологе води ка репродукцији изгледа цркве има још сликовитију причу.

- Почетком 16. века Београдском митрополијом управљао је владика Максим Бранковић. Београд је у том тренутку био прилично несигурна енклава и митрополит је одлучио да средиште Митрополије премести на Фрушку гору, где је имао јако хришћанско залеђе. Подигао је Крушедол с циљем да то буде епископски храм. Пресељење је обављено око 1515. године, а разложно је претпоставити да је владика Максим градио свој храм по изгледу на своју бившу катедралну цркву у Београду.


Тако, када се пренесе пројекција цркве из манастира Крушедол на овај простор, добијамо отприлике изглед изгубљене најважније цркве Београда.



ИСЦЕЉУЈУЋА ВОДА

ТОКОМ 15. и почетком 16. века у Цркви Успења Пресвете Богородице налазиле су се мошти Свете Петке. Кнегиња Милица је успела да их пренесе из бугарског Трнова овде, а деспот Стефан је наредио да буду у тадашњој српској цркви, којој је био и ктитор, јер је помогао њену обнову.

- По свему судећи, вода са извора била је спроведена цевима до Митрополитског двора, чије остатке и сада видимо. У дворској сали налазила се фонтана кроз коју је пролазила вода. Протицала је у камену посуду и улазила у зидану цистерну која се налазила између Митрополитског двора и источног зида Цркве, код олтара. Баш на том месту биле су и мошти Свете Петке.


Цитат
ВЕКОВИ СТРПЉЕЊА
ЈЕДИНИ природни водоизвор у Тврђави је онај испод храма посвећеног Светој Петки. Како објашњава наш саговорник, још у средњем веку сматран је светим и лековитим. - У доба Турака, Србима и другим становницима града није био дозвољен приступ извору - објашњава др Поповић. - Београдски хришћани памтили су да се у утврђењу налази чудотворни извор, преносећи с колена на колено предање током пар векова, колико нису могли да му приђу. Зато, када су Аустријанци први пут освојили Београд 1688. године, српски живаљ је појурио тамо у толиком броју да је аустријски војни заповедник морао да обезбеди посебне страже како би одржавале ред на прилазима извору.

Стојимо поред др Поповића који нам јасно показује распоред просторија у средњовековном Митрополитском двору. Ходамо простором где је био дуг, засвођен ходник, видимо место дотока свете воде. Магија предака откривена је овде, на месту најважнијег београдског средњовековног православног комплекса, о којем наши суграђани углавном не знају ништа.

- Постоје пројекти који подразумевају делимичну реконструкцију Митрополитског двора - објашњава наш саговорник. - Ми имамо јасну визију и остатке подрума и првог нивоа до таванице. У том нивоу су значајне просторије, велика сала и улазни хол. Тако би се у Доњем граду појавила једина средњовековна зграда која би могла да послужи као изложбени простор, али и као експонат који најречитије говори о добу када је настала. У таквом музеју били би изложени многобројни предмети које Београд чува још из средњег века.


На месту некадашњег храма посвећеног Богородици и њеном успењу нема више ничег. Чак је и камен из старих темеља извађен, али су ипак наши археолози од две металне шипке направили крст и обележили место на којем је, сигурно пре пет векова, био олтар.


Био је ту и знатно раније.


Довољно да сећање на њега "достојанствено" чувају две укрштене металне штангле.




КАПИЈА КАРЛА ШЕСТОГ

ДОЊИ град Београдске тврђаве краси још једна посебна грађевина која је по много чему јединствена на Балкану. То је Капија Карла Шестог, која је дело чувеног архитекте Балтазара Нојмана.

Нојман је био аутор многих важних здања у Европи, па је његов ауторитет био толико уважен да је некада његов лик био на новчаници од 50 немачких марака.

Како нам је објаснио др Марко Поповић, ова капија је једини објекат који је Нојман направио на другој обали Саве и Дунава, напуштајући централни део Европе и силазећи на Балкан.

- Искусни архитекта затекао се у војсци принца Еугена током похода на Београд, када су Аустријанци потиснули Турке после велике победе 1717. године - каже др Поповић. - Он је око 1719. године био у Београду и готово је извесно да је, поред Карлове капије, пројектовао и Римски бунар.



Улаз у Римски бунар налази се на Горњем граду, а грађевина допире до око 60 метара дубине. До нивоа воде води спирално уплетено степениште од 212 степеника, док други, одвојен сплет води навише.


- У Орвијету у Италији постоји слично решење са двоструким степеништем - објашњава др Поповић. - Извесно је да је тамо нашао инспирацију, а да је овде реализовао на врло сличан начин. Тако је Нојманов "барокни" потпис оставио траг на Београдској тврђави, можда и више него што су стручњаци првобитно претпостављали.

Цитат
БЕОГРАДСКИ "ДЕФИЦИТ"

МАЛО је Београђана којима је стало до тога да проносе историју града у којем живе. После пет деценија упорног истраживања Београдске тврђаве, тако мисли археолог др Марко Поповић. - Овај град је од 1402. године главни град Србије. Без обзира на то ко је владао Србијом и како су је доживљавали, били то Аустријанци, Турци, домаћи и страни владари - сматрали су га српским главним градом - подвлачи др Поповић. - Чудно ми је, понекад, да нема довољно београдске популације заинтересоване за то.

(Зоран Николић,вечерње НОВОСТИ)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #26 послато: Јануар 10, 2019, 03:57:18 »

Оловка као времеплов


Лука Младеновић је био један од највећих чувара силуета и обриса које је некада имао овај град. Бројни часописи, архива Завичајног одељења Библиотеке града, па и Капела Свете Петке на Београдској тврђави чувају дела овог уметника





Име Луке Младеновића полако тоне у заборав, баш као и кадрови које је овај маестрални илустратор отео од заборава. Његова мисија је била да сачува призоре старог Београда. Међутим, како новим генерацијама не значи много то што је град некада изгледао знатно другачије, тако ни дело дивног цртача неће опстати предуго, уколико га не сачувамо, уз велико поштовање које је Младеновић заслужио.


Бројни часописи, архива Завичајног одељења Библиотеке града, па чак и Капела Свете Петке на Београдској тврђави чувају дела овог уметника. У самом храму који се налази на чудотворном извору који вековима поштују Београђани, постоји цртеж који је оставио Младеновић.

Двадесетих година прошлог века и јунак ове приче је оболео, али будући да је често долазио на извор свете воде успео је да се избори са болешћу, а у знак поштовања оставио је цртеж цркве који и данас стоји унутар храма.




Истина, та старинска црква која се дуго налазила на овом месту одавно више не постоји,


(На месту данашње цркве раније је била другачија грађевина, чији нацрт имамо захваљујући великој захвалности Луке Младеновића, сликара који је овековечио изглед храма пре девет деценија и чије дело се и данас пажљиво чува)

а данашња, коју познају савремени Београђани дело је изузетног архитекте Момира Коруновића, по чијем пројекту је сазидана данашња богомоља. Данашња Црква Свете Петке изграђена је 1937. године.



Сачуване слике и данас говоре о некадашњој апотеци "Цар Душан" и дворани биоскопа "Коларац" који је досезао до Позоришног трга, како се некада звао Трг Републике.



Незаборавни су и кадрови Јатаган Мале,



највећег међуратног дивљег насеља у Београду, које се простирало од данашњег Ветеринарског факултета и близине Храма Светог Саве, па низбрдо, скоро до Аутокоманде и, са друге стране према Хитној помоћи.



Кадрови старих кућа подсећају да су биле направљене од набоја, дакле уз дрвену конструкцију били су постављани наноси од блата облепљени плевом. Све те старе, градске куће биле су осуђене на пропаст и потребу да их ново време смени савременим, вишеспратним грађевинама.



Тако је једно перо, комад папира и велико срце пуно љубави за један град допринело да сачувамо нека сећања од неумољиве, оловне завесе која се спусти на нас кад појам "заборав" дође по своје.




Дорћол, Јеврејска улица







МОСТАР

У близини садашње Мостарске петље била је кафана "Велики Мостар" коју више нико не би памтио да није била мотив Луки Младеновићу и његовом оку. Сада тим путем тутње савремени аутомобили, направљена је Мостарска петља и Газела, а све то је, у Лукино време изгледало рурално и, за наше појмове - провинцијски.





Кафана "Лепи изглед"



Кафана "Код три сељака"

(Зоран Николић, вечерње НОВОСТИ)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #27 послато: Фебруар 04, 2019, 20:44:54 »

Кишобрани без мајстора




Након пет деценија, град остаје без уникатног сервиса. Локал реституцијом враћен наследницима






ЈЕДИНСТВЕНА радња за поправку кишобрана, након 50 година рада, затвориће врата на адреси Вишњићева 6 на Дорћолу. Локал у коме су се овим необичним занатом бавиле две генерације, реституцијом је враћен власницима, а рок за исељење је до маја. Нажалост, то није једина и највећа невоља која је задесила власницу Татјану Живковић. Поправка кишобрана није заведена у регистру старих заната, што доводи до низа правних и економских потешкоћа.

Радњу за поправку кишобрана седамдесетих година отворила је Љубинка Бошковић, а пре три године посао је преузела њена ћерка Татјана Живковић, након што је Љубинка отишла у пензију. Иако је по струци фармацеут, љубав и успомене на детињство били су разлози да настави да негује овај занат.

- Још као девојчица долазила сам овде са пријатељима и проводила време после школе. Мамино радно место било је моја друга кућа - наводи Татјана.

Савремено доба ставило је катанце на врата многих занатских радњи, али локал у коме се поправљају кишобрани одолевао је изазовима новог доба. Како нам Татјана објашњава, људи још поправљају кишобране из различитих разлога. Некима се исплати да дају новац за поправку жица, које најчешће пропадају. За такву поправку потребно је издвојити између 200 и 300 динара, зависи од квалитета кишобрана. Други пак долазе да сачувају успомену, и тада ни не питају за цену.

- Дешавало се да добијемо кишобране старе по 50 и 60 година. Неки су део наслеђа, неки поклони, али свима им је заједничко то што представљају велику вредност својим власницима, а сентиментална вредност је изнад новчане.

Сада ће мала радња, испуњена великим успоменама, морати да се исели са адресе на којој се налази од свог настанка. Међутим, реституција није једини проблем који је задесио Татјану и њену породицу.




- Оно чиме се ја бавим не постоји нигде. Када у регистру укуцате шифру под којом се водим, видећете да потпадам под неку категорију која нема везе са оним што заправо радим - каже Татјана.

Како би поправка кишобрана добила статус старог заната, један од низа услова је да стекне сертификат за то. Испуњавање захтева изискује велике финансијске трошкове, који су главни камен спотицања. За Татјану, њеног мужа, две ћерке и мајку у пензији, ова радња је главни извор прихода.

У потрази за решењем, Татјана је писала кабинету градоначелника и заменика градоначелника, одакле још није добила одговор.

- Како сам и навела у мејлу који сам послала, сматрам да би било штета да се не сачува трун духа старог Београда који мој посао представља - објашњава Татјана.


Постојање радње за поправку кишобрана није јединствено само код нас, већ и у читавој Европи, зато је годинама привлачило пажњу туриста. Стога, Татјана полаже све наде у то да ће вредност овог заната бити препозната и да ће успети да настави са радом на новој локацији.



ГАСЕ СЕ СТАРИ ЗАНАТИ

ПРОШЛЕ године је због реституције затворена и чувена продавница сода-воде на Врачару, након осам деценија пословања. Тиме је изгубљена последња содаџијска радња у центру града.

(Ј.Булатовић, вечерње НОВОСТИ)



***

Сваки пут када чујем за овако нешто ме растужи. Нарочито што се ова локација налази у мом комшилуку, годинама сам поред ње пролазила. И не само поред ње, много је малих радњи заувек затворено, а највише сам у њима волела да купујем. Тешко је када нема нечега, на шта сте навикли, што сте волели. Заиста смо мајстори само да УНИШТАВАМО, ЗАТВАРАМО, ПРОДАЈЕМО странцима. Чини ми се понекад, као да се неки, који о оваквим стварима одлучују, утркују ко ће више ствари из наше далеке прошлости да "избрише". Када не могу баш свима сећање и СВЕСТ да избришу, кренули су да нам "бришу" све што се налази у нашем окружењу, а што траје годинама. Ваљда, по некоме, ми Срби не смемо да имамо прошлост, ни историју, ништа. Можемо и СМЕМО изгледа само сви комплет да изумремо.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
nina
Пуноправни члан
***
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 113



Погледај профил
« Одговор #28 послато: Фебруар 27, 2019, 04:57:05 »

Културна историја Врачара


Цитат

Сећања београдског Грка Диогениса Валаванидиса. Чубура је почела значајније да се насељава од 1863, Славија од 1870, док је насељавање Црвеног крста почело око 1880. године




Мало је људи који са толико страсти воле свој Београд као што то чини "домаћи" Грк Диогенис Валаванидис. Човек који је рођен и одрастао на Врачару тврди да ће са овог света једном да оде тако што ће се на последње путовање упутити опет одавде, јер је то место његове сваколике љубави коју је уткао у овај град.

Валаванидис је остао забележен у домаћој јавности по томе што је ватрени поклоник очувања домаће али и грчке културне баштине. Био је један од органзатора допремања различитих видова хуманитарне помоћи на ово поднебље, али и аутор књиге "Дан повратка" у којој се посветио повратку такозваних Елгинових мермера у Атину. Наиме, својевремено је лорд од Елгина, британски племић, за време отоманске окупације Грчке успео са Партенона да скине велики број фигура и скулптура и однесе их у Енглеску. Данас су изложени у Британском музеју, а Валаванидис је један од родоначелника идеје да се мермери врате тамо одакле су и однети, а то су Атина и Партенон.

Овог пута овај страствени човек, рођени Београђанин говори за "Београдске приче". У оквиру раскошне каријере угледног економисте, Валаванидис је одвојио време за прикупљање грађе о Врачару на којем је рођен. Бележи неке драгоцене податке које је одлучио да подели са нашим читаоцима....


СНАГА ПОРЕКЛА



- Без обзира што данашње генерације младих покушавају да се идентификују са глобалном културом, оне ће ипак у дубини душе остати потомци народа коме припадају као и наследници њихове историје - каже Валаванидис.- Зато и овај покушај који претендује да споји прошлост, садашњост и будућност Врачара, једној генерацији оживљава сећање, другој пружа знање, а онима који долазе указује на најзначајније чињенице из историје њиховог града које су му одредиле место међу градовима сопствене државе али и света.

Диогенис Валаванидис је потписник књиге "Културна историја Врачара" коју је приредио на два језика, како би и страни посетиоци нашег града могли да имају увид у његова истраживања. Он нас полако враћа у корене настанка овог дела града, побраја све значајне појединце и институције које је Врачар изнедрио.

- Сведено у једноречје, ова кратка историја Врачара има нескривену, интимну поруку сваком родитељу, који стојећи на Светосавском платоу са својим потомком, на постављено дечије питање којим почиње историја: "Оче, шта је ово", отпочне да говори причу о острији овог дела Београда..




Насељавање Врачара почело је средином 19. века, јер су Врачар, Булбудер и Карабурма тада били крајеви под ливадама, њивама и виноградима и третирани су као турски спахилуци. Тада Срби нису могли да буду власници земљишта већ су искључиво могли да га узимају у закуп од Турака. Тако је било до објаве Хатишерифа 1830. године. Петнаест година касније бојаџијски еснаф је упутио прву молбу за додељивање плацева на Врачару, чиме је и званично почело његово масовније насељавање.

Није то била снажна експанзија, већ је процес био веома спор, нарочито због близине београдске вароши у којој су још столовали Турци. Чубура је почела значајније да се насељава од 1863, Славија од 1870, док је насељавање Црвеног крста почело око 1880. године.

- Врачар се географски протезао од Мостара до Карабурме и обухватао је многе данашње крајеве Београда, и био је три пута већи од територије данашње Општине - додаје Валаванидис.- Први већински становници су били Срби, али и друге етничке групације - Јевреји (којих је осим на Врачару највише било на Дорћолу, представљали су имућнији слој становништва, а самим тим били су и носиоци културе тог времена), затим Грци, Цинцари, Јермени, Немци и Роми.



Прва сијалица у Србији засијала је 1882. године на Врачару у кафани "Хамбург". На месту данашњих улица Кнеза Милоша и Масарикове. Прво читалиште отворено је 1. маја 1866. године у једној кући у близини Вазнесенске цркве. Био је то почетак библиотечког рада на Врачару.

Прву приватну школу сликарства основао је Стева Тодоровић 1857. године, а ђаци су поред цртања учили и певање и телесно вежбање.У то време сликар Ђорђе Крстић пред Скупштину износи план за уметничко образовање младих. После слабог одјека његову идеју наставља 1895. године Кирил Кутпик који оснива Српску цртачко-сликарску школу.

После његове смрти 1900. године штолу су преузели Риста Вукановић и Бета Вукановић која је живела и стварала на Чубури и Савинцу.

- Између два светска рата на Врачару је био запажен и рад певачког друштва "Мокрањац" - додаје Валаванидис.- Друштво оснива Коста Манојловић и то за потребе будућег Храма Светог Саве. - Почетком 20. века наступа значајан период градитељства, прекидан балканским и Првим светским ратом. Поред смене архитектонских стилова, промене су се одвијале и на плану архитектуре као професије.

Први дипломирани архитекта рођен на Врачару био је Чех Јан Неволе, који је био "главни инџинир Одељења грађевина Попечитељства Внутрених дела", а његово животно дело било је Капетан Мишино здање. Пројектовао је и стару Војну болницу.

Још један чешки архитекта оставио је траг на Врачару, а то је био Франтишек Неквосил. Његово најважније дело био је Хотел "Славија" а имао је и две своје куће на Врачару.



Надаље, међу првим пројектима архитекте Димитрија Лека била је зграда Опсерваторије подигнута 1890. године, која се налази у оквиру Метеоролошке станице на Врачару. Здање Народне скупштине пројектовао је Јован Илкић, а био је и један од аутора пројекта за Хотел "Москва". Пројектовао је и руководио радовима на здању Официрског дома, осмислио многе приватне куће...

Зграда Треће београдске гимназије дело је Драгутина Ђорђевића, а Данило Владисављевић је подигао зграду Врачарске штедионице... На ободу Врачара у близини Црвеног крста налази се и католичка црква необичног архитектонског решења посвећена Светом Антуну Падованском. После Првог светског рата међу архитектима се истиче изузетни Александар Дероко, и многи други...

КАФАНЕ

Веома је тешко у једном обичном новинском тексту побројати или макар додирнути све што је наш саговоник успео да опише у књизи "Културна историја Врачара". Зато то радимо само овлаш и делимично, не бисмо ли привукли пажњу читалаца ка штиву које је веома драгоцено и вредно пажње.

Истичемо још неколико података које је прикупио марљиви Валаванидис.

Свакако је најважнија грађевина на Врачару, коју описује наш саговорник Храм Светог Саве. Изграђен је у српско-византијском стилу, са четири звоника висине од по 44 метра. Висина врха куполе је 70 метара, док је главни позлаћени крст висок 12 метара, што врху храма даје укупну висину од 82 метра. Црква може да прими 10.000 верника док на хорску галерију може да стане 800 хориста.

После Другог светског рата архитектура Врачара није лако могла да пронађе свој прави израз, поготово под притиском соцреализма.



За уметнички живот важно је поменути и оснивање Београдског драмског позоришта 1951. године, оријентисаног ка делима домаћих и страних писаца који до тада нису били постављани на сцену. То је било дискретно али упечатљиво окретање Југославије ка културним тековинама западног дела цивилизације.

Старе врачарске кафане биле су такође важни културни центри и многе умне главе су остављале свој траг у оваквим местима. Валаванидис напомиње "Чубурску липу", "Табор", "Орач", "Каленић", "Чубуру", "Влтаву"... Били су ту сви великани наше културе, од Црњанског до Јаше Гробарова, од Душка Радовића до Гаге Николића... Много редова Валаванидис је морао да испише како би само додирнуо сећања на ове великане. А било их је много и били су - велики!

ШКОЛОВАЊЕ

Српски архитекти који су учествовали у изградњи Врачара крајем 19. и почетком 20. века образовање су стекли на београдској Великој школи али и на универзитетима широм света. Међу архитектима тог доба издвајају се Душан Живановић, Јован Илкић, Димитрије Т. Леко, Драгутин Ђорђевић, Милан Антонијевић, Данило Владисављевић...







КОНКУРС ЗА ХРАМ

Наш саговорник марљиво бележи да је први конкурс расписан за изградњу Храма Светог Саве расписан још давне 1906. године.

После санација последица Првог светског рата основано је и Друштво за подизање Храма Светог Саве.


Извор:(Зоран Николић,НОВОСТИ)


Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #29 послато: Март 13, 2019, 19:09:43 »

Због "гондоле"
секу стабла и руше по Калемегдану и
на новобеоградској страни!


Цитат
Почели припремни радови на траси будуће жичаре која ће спајати београдску Тврђаву и Ушће.



НАЈЛЕПШИ поглед са Калемегдана више неће бити са камене ограде и са клупица под четинарима - већ из станице гондоле. Због припремних радова који су планирани на траси будуће жичаре, која ће се градити од маја и спојити Калемегдан и Ушће, радници су почели да секу зимзелена стабла на шеталишту код београдске Тврђаве. Ускоро ће бити уклоњена и камена ограда, где ће бити изграђена улазна, односно излазна станица гондоле.

Како су за "Новости" рекли из ЈП "Скијалишта Србије", које је носилац пројекта, током рада гондоле нема места нечему што би на неки начин могло угрозити безбедност људи.

- Планирана је сеча стабала на траси гондоле у ширини заштитног појаса од 16 метара - кажу из ЈП "Скијалишта Србије". - У складу са тим израђен је геодетски елаборат, како би се испоштовале све процедуре око добијања сагласности за сечу. Током рада гондоле не сме бити никаквих препрека које могу угрозити транспорт путника на инсталацији, тако да се не планира садња дрвећа на траси гондоле. У складу са условима надлежних институција, предвиђено је подизање засада, као компензација за уклоњену вегетацију.

Према њиховим речима, полазна тачка на Калемегдану биће повезана са постојећим стазама на падини, будућим планираним прилазима рампи и пешачком пасарелом, која је тренутно у првој фази изградње.

- Локација за станицу на Калемегдану одређена је Планом детаљне регулације, а биће у оном делу где нема зидина тврђаве. Планира се уклањање камених ограда које су изграђене после Другог светског рата, а све у складу са условима надлежних институција.

фото К.Михајловић

Главни садржаји, наводе, биће на другој страни реке. На станици Ушће, у будућем стакленом објекту планирани су локали за продају спортске опреме, угоститељски простор и управно-техничке просторије ЈП "Скијалишта Србије", који су управљачи гондолом.

Тужна слика на Калемегдану у уторак. Чувено дрво које је у врелим данима нудило хлад својом широком крошњом, око којег су пензионери недељом играли коло - исечено је у делове.


Више нема ни четинара испод којих су старији играли шах, млади седели и певали увече, парови се састајали. Туристи и сви београдски гости више се неће наслањати и фотографисати на каменом зидићу, одакле пуца поглед на реке и цео град. Ту ће се убудуће наплаћивати карте за импресивни поглед на Београд, који ће, очигледно, бити могућ једино из гондоле.

Слична судбина задесиће и парк Ушће, где ће око почетног пункта жичаре бити посечена стабла у појасу од 16 метара. Радници су у уторак ујутро почели да уклањају листопадна стабла, на делу код Бранковог моста, одмах поред полигона за скејт-вожњу. Грађани престонице у уторак су негодовали због овог потеза, постављали су фотографије посеченог дрвећа на друштвеним мрежама уз поруке да се "уништавају плућа и симболи града".



(С.Видачковић, вечерње НОВОСТИ)

***







Зид који ће бити порушен због изградње гондоле



Нигде краја овом лудилу. Мене ово јако брине. Вучић, на челу "експерата", скупљених са коца и конопца, се не заустављају у уништавању и урушавању свега што је Србија имала. Није им доста што су накарадним пројектом "Београд на води" уништили велики део око реке и саме реке и заклонили онај божанствени видик на реке са свих страна Београда, ево сада су кренули и на уништавања "плућа Београда". Дрвеће секу по Калемегдану и не само то, него уништише и онај природни амбијент, који је многима, не само Београђанима, који су се ту затекли, служио за незабораван тренутак, да ли за одмор, јер су са са зидића или клупа гледали у прелеп амбијент испод себе, ма уопште, мислим да нема тога ко се по било ком питању нашао у Београду, а да није ту свратио...

Мени заиста није јасан овај наш народ. Седи скрштених руку и мирно гледа ово УНИШТАВАЊЕ свега око њега, а што је најцрње, уништише ове власти и целу државу.

Преносим само неке од коментара, који осликавају шта се то нама дешава,

Цитат
* ajoj , nisam imao pojma da ce tu gondola ... uzas , mogli su nesto drugo da smisle , ja sam voleo te klupice i taj zidic....

* zadnjih sedam godina je cela Srbija uništena od SNS umišljenih šarlatana, nije teško pogoditi ko ih je u Srbiji stavio na vlast, tako da ova posecena stable i zidic nisu ni kap u moru njihovih uništavackih poteza

* Tako je kada siđu sa drveta i dođu u grad pa ruše i seku sve što ih iole podseti na svoj rodni kraj , drvo i pećinu odakle su bosi ili opancima došli...

* Koji mozgovi ovo smisljaju.Kao sto vec neko rece,okrecite Beograd ili barem popravite fasade da ljudima ne padaju na glave. Prosetajte gospodo po prigradskim naseljima u vreme kise,nigde trotoara,niti odvoda za kisnicu.



Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #30 послато: Март 14, 2019, 03:32:17 »

... наставак претходне поруке...



Последњи поздрав дрвету којег смо толико волели



Прошло је више од осам месеци од кад је скупштина Београда усвојила план о изградњи гондоле између Ушћа и Калемегдана. Кад су нам саопштавали вест да ћемо добити ново превозно средство преко Саве, тешко 15 милиона евра, нису нам објаснили како ће је правити, а ми, да право кажемо, нисмо ни питали. Пустили смо да раде оно што желе, како год желе и ко нам је сад крив?




Ко је крив што је на Калемегдану јуче посечено дрво које је било један од симбола овог парка? И што је за њим пало неколико десетина здравих стабала на Ушћу, а тек ће да их падне у наредним данима. Чак 150. Ко је крив осим нас јер ко ће уместо нас да поставља питања и ставља вето на градске одлуке кад су штетне и погубне, кад се самим Београђанима никако не свиђају, а ово треба да је и даље наш град?

Имам страшне вести за вас, људи - закаснили смо. Оде дрвеће на Калишу, на Ушћу, у Цара Душана... Знам да знате, видех на Твитеру. Тамо се и бунимо, а у стварном животу ћутимо. Тако смо низ воду пустили и Савски насип, бедем нашег града, а тек то ће нас скупо коштати. И сетићемо се да је требало реаговати кад, као сад, већ буде касно. И нико нам неће бити крив, али боже мој, овде се ионако све брзо заборави.

Данас се наставља сеча на Ушћу, а ускоро иду ка Тврђави. Имају ли дозволу да скрнаве зидове старе вековима и ако да, како и зашто? Нисмо обавештени, а нисмо ни питали. Бар не ван Твитера. И нико нам други није крив.

Радови на изградњи Гондоле, која је сврстана међу капиталне инвестиције, требало би да почну до краја године. А "поглед са висине" на престоницу коштаће око 15 милиона евра - две трећине из државне касе, а остатак плаћа Град. Најављена је као туристичка атракција која ће превозити око 3.000 особа на сат у оба смера, за око пет минута, јер ће имати 25 кабина и возиће 20 километара на сат.


"Уместо да чувамо и да негујемо оно што имамо, у овом случају један велики парк, ми га уништавамо зарад једне инвестиције и једног пројекта који је апсолутно непотребан. Значи, изградићемо гондолу која у самом свом пројекту каже да је упитно да ли ће се економски исплатити. И ми смо оштро против овог пројекта", навео је Добрица Веселиновић из Иницијативе "Не давимо Београд".

Због чињенице да је међу овим највише здравих стабала, акцији која се у парку код Ушћа спроводи оштро се противе и у Регулаторном институту за заштиту животне средине, пише Н1. Кажу - низ институција у Граду Београду требало је претходно да да мишљење - од Секретаријата за урбанизам и грађевинске послове до стручне комисије о утицају пројекта на животну средину.


Цитат
У Граду Београду, који је град који пати од проблема загађења ваздуха коме недостају зелене површине, сећи 150 стабала - заиста је потребно дати озбиљно оправдање и разлоге због чега је такав чин неопходан. Ја бих подсетио да се Град Београд недавно најавио да ће се кандидовати за зелену престоницу Европе, можда је ово један од добрих начина и промотивних активности којима може да се прикаже

каже Мирко Поповић из Регулаторног института за обновљиве изворе енергије и заштиту животне средине, РЕРИ.


(Драгана Пандуревић, `Noizz`)


***


Колико ћемо скупо платити варварски масакр дрвећа у Београду?



Забрињавајућ и шокантан податак да је ове зиме у неколико наврата Београд био најзагађенији град на свету, не забрињава и људе који доносе најважније одлуке везане за наш град.


Да ли сте видели на шта нам личи Београд од када су извршили масакр над дрвећем? То колико је естетски изгубио је сасвим миноран проблем у односу на нека суштинска питања. Наше дисање на пример. Фејсбук страна `Зелени Београд` је објавила причу о тим питањима.

- Један од најлепших дрвореда у Београду масакриран је методом орезивања која је строго забрањена у свим развијеним државама света.


Орезивање дрвећа у Цара Душана на Дорћолу
Под изговором реконструкције потеза од Душанове до Рузвелтове наши градски оци су одлучили да орежу неколико километара дугачак двоструки дрворед. У ту сврху Градско зеленило је користило најдеструктивнији метод орезивања, тзв. "топпинг" методу, која подразумева одсецање целокупне крошње дрвета, тако да од бујног и здравог стабла остане само дебло.

Топпинг метод је пример застареле и давно превазиђене праксе орезивања, који се више не користи нигде у свету. У свим градовима САД ова метода је строго забрањена, а у неким државама за овакво орезивање се наплаћује казна од 1.800 долара по стаблу. Амерички институт за стандарде је прописима који се односе на одржавање дрвећа и градских дрвореда, индустријским стандардом А300 строго забранио топпинг метод орезивања.

Све међународне арбористичке и еколошке организације (International Society of Arboriculture, European Arboricultural Council, Tree Care Industry Association) изричито су против ”топпинг” метода орезивања и на њиховим сајтовима можете наћи детаљан опис његових штетних последица по здравље дрвета.

Између осталог, наводе да уклањање свог лишћа покреће различите механизме преживљавања дрвета који доводе до убрзаног раста изданака, што исцрпљује дрво. Ако дрво нема залихе ускладиштене енергије да то учини, бива озбиљно ослабљено и не може да се одбрани од болести и инсеката и постепено трули. Превелики резови отежавају зарастање и лако постају заражени, а изложена дрвна ткива почињу да пропадају. Без крошње дрво је изложено сунцу, што доводи до сушења и пуцања коре и опекотина ткива.


Уништавање целокупне крошње дрвета нарушава осетљив однос измеђју лишћа и корена, што доводи до постепеног одумирања корена, те дрво постаје склоно паду. Убрзани раст више изданака испод сваког реза формира танке гране које имају вишеструко слабији спој са стаблом од оних које дрво природно формира. Зато су ове гране далеко подложније ломљењу и паду при ветру или снежним падавинама. То Београђјани имају прилику да искусе сваки пут кад дуне кошава или падне јачи снег.

Ово су све разлози због којих су градске управе у развијеним земљама запада, штитећи се од великих трошкова замене дрвореда и плаћања надокнаде за штету насталу падом грања и стабала, строго забраниле топпинг метод орезивања.

То нас доводи до питања зашто су се наши градски оци одлучили за примену овог превазиђеног, радикалног и деструктивног метода на вишекилометарском дрвореду и то још у тренутку када се Београд високо котира на листи најзагађенијих градова света?


Некад бујан дворед сада је претворен у сабласну колону бледих стабала са патрљцима грана упереним у небо, као да моле за милост.

Али наше, иронично названо, Градско зеленило, нема ни трунке милости. Од свих метода за орезивање градских дрвореда препоручених од релевантних међународних организација, изабрали су баш оно које те организације строго забрањују. Није тешко претпоставити зашто. Најлакше и најјефтиније је прецвикати дрво на пола, јер онда не мораш да радиш ништа на одржавању бар наредних пет година. Ако дрво преживи - добро је, а ако не преживи – још боље! Посадиће ту паркинг место или терасу неког кафића.

Наши вајни стручњаци ћуте. Једино што се усуде да проговоре је: "Па порашће..."

Осим поменутог дела града, почела је и сеча дрвећа на Ушћу.


(Ивана Стојанов, `Noizz`)



***



« Последња измена: Март 14, 2019, 19:42:08 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #31 послато: Април 18, 2019, 02:36:21 »

СТРУКОВНА УДРУЖЕЊА ТРАЖЕ:
 Зауставите радове на Калемегдану


Њихов став је да миленијумска културна баштина симбола престонице треба да буде сачувана. Петицију против гондоле на Београдској тврђави за две недеље потписало скоро 14.000 људи



ПРОТИВИМО се изградњи гондоле, не због тога што не желимо да Београд расте и да се шири, него зато што желимо да престоница буде одговорна према својој културној баштини која има миленијумску традицију. На једном значајном споменику кулутре, какав је Београдска тврђава, не сме бити никаквих интервенција без претходних јавних расправа између представника струке и доносилаца одлука.

Ово је став више од 15 струковних удружења, научних института и образовних катедри за очување културног наслеђа, који су иницијатори "Петиције против градње гондоле на Београдској тврђави", коју је за две недеље, како наводе, потписало скоро 14.000 људи. Они су у среду упутили званична писма Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, Министарству културе и информисања, Националној комисији за сарадњу са УНЕСКО и Републичком заводу за заштиту споменика, у којима траже хитно обустављање пројекта градње жичаре између Ушћа и Калемегдана.

- Струка није сагласна са градњом гондоле јер не видимо никакву оправданост овог пројекта јер све интервенције које се раде на оваквим споменицима културе морају бити у служби очувања баштине - рекла је Катарина Максимов, архитекта конзерватор и председница Друштва конзерватора Србије. - Овде се као оправдање помињао само превоз путника.

Према речима археолога и председника Српског археолошког друштва Адама Црнобрње, предвиђена археолошка истраживања током градње гондоле неће оставити довољно времена да се нађени остаци конзервирају.

- Ако не буде детаљног археолошког истраживања, нећемо знати како да поступамо и заштитимо нађене остатке. Такође, нисмо видели ниједну студију исплативости која показује да ће експлоатација културног наслеђа донети веће приходе.

Стручњаци су сагласни да је Београдска тврђава епицентар туризма, те да нису сигурни како ће гондола привући странце који управо због Калемегдана и долазе у српску престоницу.




МЕЊА СЕ ИЗГЛЕД

КАЛЕМЕГДАНСКИ парк је, такође, веома вредна ствар. Плато, који буде направљен изнад почетне станице, потпуно ће изменити изглед првог и најстаријег парка у Београду - рекла је Катарина Максимов.



ИНИЦИЈАТОРИ ПЕТИЦИЈЕ

ИНИЦИЈАТОРИ петиције и борбе за очување Београдске тврђаве су: "Европа Ностра Србија", Друштво конзерватора Србије, Српско археолошко друштво, Национални комитет ИЦОМ Срвија, Национални комитет ИЦОМОС Србија, УНЕСКО катедра за културну политику и менаџмент Универзитета уметности, Институт за урбане политике, Институт за студије Подунавља, Центар за теоријску археологију Филозофског факултета, Одељење за археологију Филозофског факултета, Одељење за историју уметности Филозофског факултета, "Асоцијација - Независна културна сцена Србије", Docomomo Србија, "Балканска музејска мрежа" и "Мрежа за наслеђе Југоисточне Европе".


(С.В.Новости)

***

Вечити заменик градоначелника Београда, Горан Весић на челу са вођом Вучићем баш и не хају што се буни народ, што се буни струка, што се потписује петиција....радови се настављају убрзаним темпом.


Вожња гондолом до краја године


Пројекат Жичара ће спојити стари и нови део престонице Фото промо

ГОНДОЛА ће до краја године бити у функцији и Београд ће постати један од градова у свету са жичаром која ће радити током целе године. Ово је јуче рекао заменик градоначелника Горан Весић и подсетио да ће изградња почети када буду готови припремни радови. Инвеститор је ЈП "Скијалишта Србије", а Град ће финансирати трећину пројекта.

Према Весићевим речима, и најстарије тврђаве у Европи и свету, попут Салцбурга, Сан Марина, Јерусалима, имају жичару као решење за брзо повезивање делова града.

- Тако ће и наша гондола бити још један начин на који ће се повезати Нови Београд са Старим градом - истиче Весић. - Европске и светске тврђаве које имају гондоле су под заштитом Унеска, што није случај са Калемегданом због Војног музеја који је у надлежности Војске Србије.

Први корак за сређивање Београдске тврђаве, наглашава заменик градоначелника, јесте да се уврсти на листу Унеска, тако што би Град Београд добио оснивачка права над Војним музејом, који ће остати у својој функцији уз цивилну управу.

- Затим бисмо, уз помоћ Унеска, средили читаву тврђаву, као што је то урађено са Голубачком. Град је досад уредио Мало степениште на Калемегдану, Споменик захвалности Француској, а реконструисаће се и павиљон "Цвијета Зузорић".

На Калемегдану је пре петнаестак дана почела реконструкција Великог степеништа, које је годинама било у катастрофалном стању и представљало опасност за шетаче због напуклих газишта. Град је за овај посао издвојио 14,5 милиона динара. Такође, овог пролећа биће обновљен и дрвени мост код Сахат-куле, а радови вредни скоро пет милиона динара трајаће 120 дана.



ЖИТЕЉИ СТАРОГ ГРАДА ТРЕБАЛО БИ ДА СЕ ИЗЈАСНЕ О РАДОВИМА

РЕФЕРЕНДУМ О СТОПИРАЊУ ПРОЈЕКАТА У ЦЕНТРАЛНОЈ ОПШТИНИ

НА Већу Општине Стари град донета је одлука о хитном сазивању седнице Скупштине општине на којој ће бити донета одлука о датуму одржавања референдума, на којем ће се житељи ове локалне самоуправе изјаснити о стопирању пројеката у овом делу престонице.

На седници општине биће одлучено по којим питањима ће се грађани изјашњавати, као и прецизан датум одржавања. Како наводе у општини, ова анкета биће спроведена до краја априла.

Заменик градоначелника Горан Весић на ове најаве одговорио је да не разуме опозицију која се буни што се Београд гради, као и политику да их у томе спрече. Према Весићевим речима, опозиција политизује радове на уређењу центра града.

- Ми смо вероватно једина земља на свету где се опозиција противи радовима. За разлику од наших претходника, ми радимо, а жао ми је што има људи који мисле да то треба да политизују. Политика опозиције је да нас спречи да радимо. (М. С.)


(С.Видачковић, вечерње НОВОСТИ)

***

Уништише Главну железничку станицу, на путу су да то исто ураде и са аутобуском станицом, па граде гондоле, да се народ превози Зеленко




Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #32 послато: Мај 02, 2019, 05:06:56 »

Баба Цветин Ускрс



Како је једна стара, заборављена кафана добила необично име




МЕЂУРАТНА штампа веома сетно писала је о обичајима који су постојали у некадашњем, старом Београду. Управо стога, желећи да додирнемо сентимент наших предака, који су се сећали оних који су у престоници живели пре њих, одлучили смо да пренесемо део текста објављеног 1939. године, у којем новинар-хроничар потписан као М. Ђ. Недић пише о томе како је некад обележаван овај велики празник...



ПРИПРЕМЕ

Некада се код нас баш Ускрс као празник очекивао и припремао са радошћу, и по читаве недеље унапред. Постило се обзиљно и побожно и осећао се неки свечани мир... Иде Ускрс!

Целе Цветне недеље чисти се и спрема по кућама. Рибају се тепсије, калаишу бакрачи и тенџере...

А ако је Ускрс крајем априла, онда се крече куће, поправљају ограде, плеви башта и чупа трава из калдрме по авлији и на улици испред куће. На Ускрс је све светло и умивено а на свим лицима се чита радост и неки тихи мир... А бивало је и другачије.


Тамо у Палилули, у Ратарској улици, преко пута ћир Јанаћкове кафане "Код два тигра" било је имање Ристе калдрмџије. С лица је била ниска једноспратна кућа у којој је становао неки државни чиновник, у авлији су с леве стране били "квартири", а по дну авлије плот иза кога је била "Пешадинска касарна". Поред куће с лица била је и једна шупа за дрва.



У тој шупи је становала баба Цвета, сиромашна и самохрана удовица. Прала је и радила по туђим кућама, колико да се прехрани. Недељом би очистила шупу и уредила, села на троножац испред врата и нешто крпила или плела. Жене из авлије су јој замерале што ради недељом. Цвета се правдала да других дана ради туђе, па ваљда мора и себи нешто да привреди!


Ишло то тако до Ускрса. На Велики петак Цвета не оде нигде на рад него уредила своју шупу и отишла као и друге жене у цркву. Кад се вратила, она опет села пред шупу и узела неке крпе да исече да од њих направи "крпару" кад већ није имала ћилима. Жене скочише на њу: "Црна Цвето, зар на Велики петак?"



Она се покуњи и уђе у шупу. Види се да је погрешила, али навика! Запалила је кандило и дуго метанисала пред иконом.

На Ускрс и Цвета обојила неколико јаја и поделила комшијској деци, па направила уштипке и почела да их пржи. Већ је напунила скоро пуну тепсију, кад затутња земља. Земљотрес пообара и по Цветиној шупи неке лонце и шерпе што су били повешани, али паде и икона заједно са кандилом. Сирота баба Цвета закука и истрча у авлију. Тамо је било још пуно света који је побегао из својих квартира. Жене и људи су се освртали у страху не знајући на коју ће страну, само је Цвета из гласа кукала и запевала. Она је била уверена да је то Бог казнио што ради недељом и што је чак и на Велики петак узела рад у руке.





ГРЕХ

Био земљотрес па и прошао! Сваки се вратио у свој стан да на миру прослави празник. И Цвета ушла у своју шупу и продужила да пржи уштипке вајкајући се што с тако тешко огрешила. Али не лези враже: неки окачењаци из авлије, у друштву двојице-тројице војника намисле да се још мало нашале на бабин рачун.

Полако се примакну до Цветине шупе, па са сва четири краја запну и затресу је што боље могу.

Овога пута је било горе неко када је био прави земљострес. Шупа само што се није претурила. Сирота баба Цвета излете као без душе, па право на улицу. Није ни видела оне мангупе иза шупе. Ови уђоше унутра и покупише бабине уштипке.
Комшије се чуде шта јој је, убеђују је да је земљотрес прошао и да се није поново десио. Не верује баба њиховим речима. Али кад виде да се нико сем ње није поплашио, она се врати у шупу.



Штете није било, али није било ни уштипака. На нову бабину кукњаву и запевку, комшије поново потрчаше у авлију да виде какво је сад чудо снашло бабу.

- Куку мени, земља се отворила и појела уштипке! - плакала је Цвета бусајући се у прса.

Људи никако нису могли да схвате како је то могло да се деси, јер у шупи није било никаквог трага да се земља отворила. Тек сутрадан се објаснила та чудна појава и људи су се дуго смејали земљотресу и бабиним уштипцима.

Да ли случајно или намерно, али до скора је био у тој истој шупи, у улици данас Краљице Марије бифе "Код земљотреса".




JАГЊЕТИНА

АУТОР ове новинске приповести подсећа на још неке обичаје који су важили у Београду с краја 19. века.

- Ако је Ускрс пре Ђурђева, домаћини се вајкају што неће моћи за празник да испеку јагње, јер се јагњетина није јела ни у Београду пре Ђурђевдана. Такав је био обичај...

(З.Николић, вечерње НОВОСТИ)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #33 послато: Мај 22, 2019, 06:00:58 »

Цитат


Колико ћемо скупо платити варварски масакр дрвећа у Београду?



Забрињавајућ и шокантан податак да је ове зиме у неколико наврата Београд био најзагађенији град на свету, не забрињава и људе који доносе најважније одлуке везане за наш град.


Да ли сте видели на шта нам личи Београд од када су извршили масакр над дрвећем? То колико је естетски изгубио је сасвим миноран проблем у односу на нека суштинска питања. Наше дисање на пример. Фејсбук страна `Зелени Београд` је објавила причу о тим питањима.

- Један од најлепших дрвореда у Београду масакриран је методом орезивања која је строго забрањена у свим развијеним државама света.


Орезивање дрвећа у Цара Душана на Дорћолу

Под изговором реконструкције потеза од Душанове до Рузвелтове наши градски оци су одлучили да орежу неколико километара дугачак двоструки дрворед. У ту сврху Градско зеленило је користило најдеструктивнији метод орезивања, тзв. "топпинг" методу, која подразумева одсецање целокупне крошње дрвета, тако да од бујног и здравог стабла остане само дебло.

Топпинг метод је пример застареле и давно превазиђене праксе орезивања, који се више не користи нигде у свету. У свим градовима САД ова метода је строго забрањена, а у неким државама за овакво орезивање се наплаћује казна од 1.800 долара по стаблу. Амерички институт за стандарде је прописима који се односе на одржавање дрвећа и градских дрвореда, индустријским стандардом А300 строго забранио топпинг метод орезивања.

Све међународне арбористичке и еколошке организације (International Society of Arboriculture, European Arboricultural Council, Tree Care Industry Association) изричито су против ”топпинг” метода орезивања и на њиховим сајтовима можете наћи детаљан опис његових штетних последица по здравље дрвета.

Између осталог, наводе да уклањање свог лишћа покреће различите механизме преживљавања дрвета који доводе до убрзаног раста изданака, што исцрпљује дрво. Ако дрво нема залихе ускладиштене енергије да то учини, бива озбиљно ослабљено и не може да се одбрани од болести и инсеката и постепено трули. Превелики резови отежавају зарастање и лако постају заражени, а изложена дрвна ткива почињу да пропадају. Без крошње дрво је изложено сунцу, што доводи до сушења и пуцања коре и опекотина ткива.


Уништавање целокупне крошње дрвета нарушава осетљив однос измеђју лишћа и корена, што доводи до постепеног одумирања корена, те дрво постаје склоно паду. Убрзани раст више изданака испод сваког реза формира танке гране које имају вишеструко слабији спој са стаблом од оних које дрво природно формира. Зато су ове гране далеко подложније ломљењу и паду при ветру или снежним падавинама. То Београђјани имају прилику да искусе сваки пут кад дуне кошава или падне јачи снег.

Ово су све разлози због којих су градске управе у развијеним земљама запада, штитећи се од великих трошкова замене дрвореда и плаћања надокнаде за штету насталу падом грања и стабала, строго забраниле топпинг метод орезивања.

То нас доводи до питања зашто су се наши градски оци одлучили за примену овог превазиђеног, радикалног и деструктивног метода на вишекилометарском дрвореду и то још у тренутку када се Београд високо котира на листи најзагађенијих градова света?


Некад бујан дворед сада је претворен у сабласну колону бледих стабала са патрљцима грана упереним у небо, као да моле за милост.

Али наше, иронично названо, Градско зеленило, нема ни трунке милости. Од свих метода за орезивање градских дрвореда препоручених од релевантних међународних организација, изабрали су баш оно које те организације строго забрањују. Није тешко претпоставити зашто. Најлакше и најјефтиније је прецвикати дрво на пола, јер онда не мораш да радиш ништа на одржавању бар наредних пет година. Ако дрво преживи - добро је, а ако не преживи – још боље! Посадиће ту паркинг место или терасу неког кафића.

Наши вајни стручњаци ћуте. Једино што се усуде да проговоре је: "Па порашће..."

(Ивана Стојанов, `Noizz`)



***




Јуче сам прошла овим улицама (приказаним на ове две слике) и сузе су ми пошле на очи. Мени, која сам одувек била везана за то дрвеће са огромним зеленим крошњама, је ово јако тешко пало. Дошло ми је да вичем из свег гласа. Помислили би пролазници да сам луда. А да се жалим, НЕМАМ КОМЕ, јер ти који би требали нешто да предузму против овог терора, су управо и сами тај терор извршили.
Прошло је скоро два медеца од како су многи дрвореди по Београду на овај начин уништени, под изговором да ће се листови и младе гране убрзо појавити, али ништа од тога. Ужасно сада изгледају, као људи одсечених руку, од којих су остали само патрљци.  Усликаћу ускоро то осакаћено дрвеће и поставити овде, да видимо како оно изгледа.



Тако је у децембру 2017. године испред моје зграде у рану зору посечено једно једино дрво које је било ту годинама и на које су долазили врапци и лети и зими. Уживала сам у њиховом цвркуту, редовно их хранила. Неки су ми са тог дрвета чак и на терасу долазили. А онда су нестали, јер нису имали више где да долазе.

Само то је остало од једног лепог стабла

Данима сам се препуцавала-дописивала, разговарала телефоном са неким запосленима из Градског зеленила, да сазнам зашто су то урадили, нарочито у години када је ишла кампања "сачувајмо џивџане у нашем граду", а Београд је годинама уназад био познат по тим, мени најсимпатичнијим птичицама, међутим одговор који сам добила ме је толико разљутио да сам хтела да искочим из властите коже. Немоћна, остало ми је само да тугујем и за дрветом и за врапцима.


Пре неколико година сам приметила да на једном делу иза моје зграде неким чудом се дрвеће нагло суши и онда буде посечено. Једно такво дрво сам тада усликала и на њему се види да је оно намерно уништавано док се не би само осушило.

Уништено стабло пре неколико година

А то дрво је имало тако дивну и огромну крошњу. Лети је нарочито било прелепо, јер је испод њега била хладовина.
Слала сам меилове многим институцијама, па чак и министарству екологије и питала "Ко уништава дрвеће и зашто". Наравно, нико ми није одговорио.

Изгледа да су се годинама намерно или случајно уништавала "плућа" Београда. Као да се тако припремао терен за то да Београд ове зиме у неколико наврата буде најзагађенији град на свету!? Почела сам да сумњам да више овде ништа није случајно.

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #34 послато: Јун 20, 2019, 20:21:14 »

Граде дворану, секу Кошутњак

НОВА сеча стабала у Кошутњаку поново је узнемирила суграђане. У оквиру припреме терена за почетак изградње мултифункционалне дворане, уклоњено је више од десет борова, што је изазвало бес код групе грађана, који су пре два дана позвали полицију да спречи сечу.

Оборена стабла кошутњачке шуме Фото Фејсбук


Како истиче директор Завода за медицину спорта Горан Бојовић, који је инвеститор пројекта, полиција је окупљенима дала папире на увид, како би се уверили да су "све активности у складу са прописима".

- Нема разлога за бригу и негодовање, овде неће "нићи" зграде, већ мултифункционална дворана, за чију изградњу припремамо терен - каже Бојовић. - Биће посађено око 100 стабала у оквиру спортског комплекса. Тако ће бити више посађених него уклоњених стабала.

Према његовим речима, око ограђене парцеле, недалеко од Завода и атлетске стазе, на којој би ускоро требало да буде положен камен темељац за изградњу грандиозне спортске сале вредне 12 милиона евра, постављено је обезбеђење да би радници могли несметано да раде.


Мултифункционална дворана на Кошутњаку, за седам спортова, површине 16.217 квадрата, требало би да буде завршена за две године. У модерном простору тренираће се кошарка, одбојка, рукомет, али и борилачки спортови попут, џудоа, рвања, каратеа, теквонда... Биће направљена и мини-стрељана, а испред сале саградиће се велики паркинг са 140 места.

Конструкција будућег спортског објекта Фото Фејсбук


Велика бура подигла се и почетком марта, када су први багери стигли у Кошутњак. Тада су поред атлетске стазе почели радови на изградњи вештачке стене. Међутим, грађани су помислили да је реч о дивљој градњи, те је група људи покушала да осујети овај пројекат, чупајући ограду и шарајући по бетону. Ипак, откако је постављена грађевинска табла, инцидената није било. Радови би требало да буду готови до краја месеца. Иако је првобитно најављено да ће овај пројекат бити окончан у мају, киша је омела планове градитеља и продужила рок за завршетак.

Вредност ове инвестиције је око милион евра, а стена висока 15 метара биће намењена за брзинско, тежинско и рекреативно пењање. Сем тога, гради се и болдер, дужине 15 метара. Обе стене је могуће демонтирати и пренети на друго место, како би спортисти могли да тренирају и по мраку, снегу или киши.


СТЕНА ИЗ БУГАРСКЕ

ИЗ Бугарске је стигло 12 камиона са деловима за склапање стене, на којој ће спортисти тренирати пењање, каже Горан Бојовић, директор Завода за спорт и медицину спорта, који је и инвеститор пројекта.

- Костур објекта је склопљен, али с обзиром на то да је реч о радовима на отвореном, морали смо да сачекамо боље време - истиче Бојовић. - Надамо се да ћемо до краја јуна завршити посао и да ћемо добити стену која ће бити јединствена у овом делу Европе.

(С.Видачковић, вечерње НОВОСТИ)
***

Сеча стабала, која је узела маха по Београду, би требала да забрине све нас, а не само институције које се баве екологијом (додуше, оне и не реагују на ове случајеве). Ове зиме је Бeоград  у неколико наврата био најзагађенији град на свету, а онда у пролеће креће сеча и уништавање стабала по Београду. Уништавају се стабла на Калемегдану, на Ушћу, улични дрвореди, а сада је дошао на ред Кошутњак. Нигде у свету нико нормалан не би уништавао природни ресурс, да би на том истом месту поставио нешто вештачко, као што је овај случај, да се секу стабла да би се изградила ваштачка стена, за тамо неки спорт, за брзинско, тежинско и рекреативно пењање. Шокиран



Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #35 послато: Јул 03, 2019, 00:13:35 »

КУЛТНА КАФАНА ВРАЋЕНА НАСЛЕДНИЦИМА:
 "Знак питања" породици


КУЛТНА београдска кафана "Знак питања", после двогодишњег судског процеса, биће укњижена на име старих власника браће Павловић. То је, за "Новости", потврдио др Иван Павловић, син Велимира Павловића, једног од наследника најстарије престоничке кафане. Управни суд је одбио тужбу УП "Варош капија", које је тражило да задржи "Знак питања", чиме је она враћена наследницима чувеног београдског занатлије и трговца Ивана Павловића.

Изглед зграде не сме се мењати, јер је културно добро Фото К. Михалјловић


Како нам је испричао др Павловић, намена објекта, који је постао један од симбола Београда, неће бити промењена. Последњим решењем суда исцрпљене су све правне могућности за даље вођење било каквог судског спора.

- Циљ моје породице је да се очува кафана "Знак питања", која је најстарија на Балкану и чија фотографија се често налази на разгледницама Београда - каже др Павловић. - Гости у њој су биле многе стране делегације. Заштићена је као културно добро, што значи да се не може мењати изглед зграде. Намена може, али то се неће десити.

Према речима Милоша Влаховића, адвоката породице Павловић, неприхватањем тужбе УП "Варош капија" само су, после две године, потврђене претходно донете судске пресуде. Браћа Павловић сада се, коначно, у Катастру непокретности могу уписати као власници објекта. Наредних дана обе стране добиће решења суда, чиме оно постаје коначно и извршно.

Како нам је објаснио Влаховић, Угоститељско предузеће "Варош капија", које тренутно "газдује" кафаном, има право, ако жели, да користи објекат, уз одговарајућу надокнаду, најдуже три године. Тај рок се рачуна од момента када решење Управног суда постане извршно и коначно, што се може очекивати ускоро.

Фото К. Михалјловић


Одлуку из 2003. године да се култна кафана приватизује осујетили су, протестима, грађани, конобари, новинари и јавне личности. Међутим, 2014. влада поново доноси одлуку о приватизацији. Њену реализацију предухитрило је решење Агенције за реституцију из 2015. године о враћању "Знака питања" наследницима старог власника. Уследиле су жалбе Републике и предузећа "Варош капија", које су одбијене.



КОД САБОРНЕ ЦРКВЕ

Кућу у којој се налази кафана подигао је, по налогу кнеза Милоша, још 1823. године Наум Ичко, син Петра Ичка, једног од вођа Првог српског устанка. После Наумове смрти испоставило се да је кућа у ствари власништво кнеза Милоша, који је поклања свом лекару Ећим-Томи Костићу, Ичковом зету. Костић је у кући направио кафану, познату као "Ећим-Томина кафана", у коју су свраћале многе познате личности, међу којима и Вук Караџић.

Фото К. Михалјловић


Власник кафане 1892. постаје Иван Павловић, трговац црквеним стварима, и она добија име "Код Саборне цркве". Због великог негодовања Цркве, Павловић скида натпис и качи други - "?". Многи су нудили баснословне своте да купе ову култну кафану, али је он одбијао. Павловић је преминуо 1943. и наслеђују га деца Ружица, Стојан и Павле, којима је зграда одузета 1959. За споменик културе проглашена је 1947.


(Б.Борисављевић,  вечерње НОВОСТИ)

***

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #36 послато: Јул 09, 2019, 05:06:03 »

Граде дворану, секу Кошутњак

НОВА сеча стабала у Кошутњаку поново је узнемирила суграђане. У оквиру припреме терена за почетак изградње мултифункционалне дворане, уклоњено је више од десет борова, што је изазвало бес код групе грађана, који су пре два дана позвали полицију да спречи сечу.

Оборена стабла кошутњачке шуме Фото Фејсбук


Како истиче директор Завода за медицину спорта Горан Бојовић, који је инвеститор пројекта, полиција је окупљенима дала папире на увид, како би се уверили да су "све активности у складу са прописима".

- Нема разлога за бригу и негодовање, овде неће "нићи" зграде, већ мултифункционална дворана, за чију изградњу припремамо терен - каже Бојовић. - Биће посађено око 100 стабала у оквиру спортског комплекса. Тако ће бити више посађених него уклоњених стабала.

Према његовим речима, око ограђене парцеле, недалеко од Завода и атлетске стазе, на којој би ускоро требало да буде положен камен темељац за изградњу грандиозне спортске сале вредне 12 милиона евра, постављено је обезбеђење да би радници могли несметано да раде.


Мултифункционална дворана на Кошутњаку, за седам спортова, површине 16.217 квадрата, требало би да буде завршена за две године. У модерном простору тренираће се кошарка, одбојка, рукомет, али и борилачки спортови попут, џудоа, рвања, каратеа, теквонда... Биће направљена и мини-стрељана, а испред сале саградиће се велики паркинг са 140 места.

Конструкција будућег спортског објекта Фото Фејсбук


Велика бура подигла се и почетком марта, када су први багери стигли у Кошутњак. Тада су поред атлетске стазе почели радови на изградњи вештачке стене. Међутим, грађани су помислили да је реч о дивљој градњи, те је група људи покушала да осујети овај пројекат, чупајући ограду и шарајући по бетону. Ипак, откако је постављена грађевинска табла, инцидената није било. Радови би требало да буду готови до краја месеца. Иако је првобитно најављено да ће овај пројекат бити окончан у мају, киша је омела планове градитеља и продужила рок за завршетак.

Вредност ове инвестиције је око милион евра, а стена висока 15 метара биће намењена за брзинско, тежинско и рекреативно пењање. Сем тога, гради се и болдер, дужине 15 метара. Обе стене је могуће демонтирати и пренети на друго место, како би спортисти могли да тренирају и по мраку, снегу или киши.


СТЕНА ИЗ БУГАРСКЕ

ИЗ Бугарске је стигло 12 камиона са деловима за склапање стене, на којој ће спортисти тренирати пењање, каже Горан Бојовић, директор Завода за спорт и медицину спорта, који је и инвеститор пројекта.

- Костур објекта је склопљен, али с обзиром на то да је реч о радовима на отвореном, морали смо да сачекамо боље време - истиче Бојовић. - Надамо се да ћемо до краја јуна завршити посао и да ћемо добити стену која ће бити јединствена у овом делу Европе.

(С.Видачковић, вечерње НОВОСТИ)
***

Сеча стабала, која је узела маха по Београду, би требала да забрине све нас, а не само институције које се баве екологијом (додуше, оне и не реагују на ове случајеве). Ове зиме је Бeоград  у неколико наврата био најзагађенији град на свету, а онда у пролеће креће сеча и уништавање стабала по Београду. Уништавају се стабла на Калемегдану, на Ушћу, улични дрвореди, а сада је дошао на ред Кошутњак. Нигде у свету нико нормалан не би уништавао природни ресурс, да би на том истом месту поставио нешто вештачко, као што је овај случај, да се секу стабла да би се изградила ваштачка стена, за тамо неки спорт, за брзинско, тежинско и рекреативно пењање. Шокиран




Протест против сече на Кошутњаку:
 Дајемо две недеље за обуставу радова

Полиција грађанима бранила улаз у парк


ПОСЛЕ састанка са Министарством грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, због сече стабала на Кошутњаку ради изградње мултифункционалне спортске дворане, становници Чукарице и Раковице у недељу су наставили протесте. Скупу, који је трајао више од три сата, по кишном времену присуствовало је око 100 грађана.

Како, за "Новости", прича Дејан Јовановић, организатор скупа, грађани надлежнима дају рок од 14 дана да се уклоне ограде и обустави даља градња спортског објекта.

- Захтевали смо да уместо 20 полицајаца, који су нам забранили улазак у парк, ту буде присутно 15 надлежних министара који су одобрили изградњу дворане и сечу стабала - каже Јовановић. - Наши захтеви су јасни. У року од седам дана очекујемо да се покрене поступак о повлачењу ове лоше одлуке.

Он напомиње да становници овог дела престонице нису за то да се дворана не изгради, већ да буде премештена на неку другу локацију.

- Такође смо се усагласили да споразум који је Зелена странка потписала са Републичким заводом за спорт и медицину, о садњи 100 нових стабала науштрб 19 посечених вређа интелигенцију - напомиње Јовановић.

Наредни скуп заказан је за 14. јул, у 18.00.



ВИШЕ ОД ХИЉАДУ ПОТПИСА

СТАНОВНИЦИ Раковице и Чукарице у недељу су у Пожешкој улици, на штанду који се ту налазио, могли да потпишу петицију против изградње мултифункционалне спортске дворане на Кошутњаку. Како каже Дејан Јовановић, за два сата је прикупљено више од хиљаду потписа, што само доказује колико су грађани незадовољни овим пројектом.

(Ш.М., вечерње НОВОСТИ)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12293



Погледај профил
« Одговор #37 послато: Јул 13, 2019, 08:47:49 »

Сеча стабала у Пожешкој:
Узалуд се буне, зида приватник


ЗВУК моторних тестера пробудио је у четвртак станаре зграде у Пожешкој улици 160 на углу са Ваљевском, на Бановом брду. Између 15 и 20 здравих стабала посечено је рано ујутро на парцели испред улаза у вишеспратнице, где би требало да буде саграђена нова зграда.

Натпис који је узнемирио станаре / Фото принтскрин


Огорчени житељи овог дела Чукарице жестоко су негодовали због уклањања стабала која ту, како кажу, праве хлад деценијама. Како смо сазнали, спорна парцела је у међувремену постала приватан посед и на њој инвеститор тренутно припрема терен за изградњу објекта који ће наводно имати приземље, један спрат са четири стана и поткровље.

Станаре овог дела Пожешке посебно је разбеснело што су радници, у пратњи приватног обезбеђења, дошли са тестерама и оградили парцелу на коју су окачили натпис: "Забрањен приступ. Приватна својина". Када су људи истрчали из својих станова како би спречили сечу дрвећа, стигла је полиција да не би дошло до инцидената.

- Страшно! Дошли су ту зором и почели да секу здрава стабла - причају суграђани из Пожешке. - Били су веома дрски и бранили су да пролазимо кроз ограђени део. Чули смо и видели неке нацрте по којима би овде требало да буде не једна, већ три зграде! Ако је то истина, ми који живимо на тој страни зграде остаћемо без трунке сунчеве светлости.

Председник Градске општине Чукарица Срђан Коларић каже, за "Новости", да инвеститор поседује све неопходне дозволе, те да је поднео захтев за сечу дрвећа.

- Реч је о приватној парцели, за коју је добијена грађевинска дозвола - објашњава Коларић. - Издати су локацијски услови, а радови су пријављени. Инвеститор је предузеће "Нива билдинг", а сви папири су уредни.



С обзиром на то да је реч о приватном земљишту, инвеститор није у обавези да, по завршетку градње, засади нове саднице, као компензацију за посечене.

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=t1czS27bVnc" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=t1czS27bVnc</a>



ПОКИДАЛИ КАБЛОВЕ?

НИСУ само страдала стабла у Пожешкој, већ и каблови. Како су нам се пожалили станари, радници су тестерама "закачили" и каблове, па им у четвртак у току дана нису радили фиксни телефони и интернет.

(С.Видачковић,вечерње НОВОСТИ)

***


Коментар, као да сам га ја писала,

Цитат
Sandra
Ova gradska vlast zajedno sa opštinskim funkcionerima biće upamćena po najvećoj seči drveća u Beogradu ikada. To što oni posle posade - to nije drveće već neke ogoljele grančice. Svako drvo je veliki izvor kiseonika i prečistača vazduha. Samo budala može da seče zdravo drvo. Ali ovima na vlasti trebaju pare od građ. dozvole i ne biraju sredstva. Gledam te zgrade na Banovom Brdu, sve po 8-10 spratova - čista zarada. Bez duše i zelenila.

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!