forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Октобар 17, 2018, 23:42:12


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Колубарски марш  (Прочитано 4582 пута)
chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« послато: Децембар 29, 2014, 23:48:56 »




МИ НЕ ЗНАМО ЗА СТРАХ, БИЈЕМО И ИДЕМО НАПРЕД!

 

Заиста сам пресрећан што смо утемељили једну нову манифестацију под називом КОЛУБАРСКИ МАРШ. Нешто што је жеља свих данашњих учесника да прерасте у традицију... да управо на данашњи дан, када је српска војска пре тачно 100 година извојевала једну од наславнијих победа у војној историји, створимо пут, односно путоказ будућним поколењима.


         
 

Како је све почело?

Врели август 2014. године... Скоро 100 људи који су били учесници Петог Церског Марша 17.8.2014. године, враћали су се аутобусима из Текериша за Београд. Један од момака, који је на "привременом" раду у Београду каже на глас гледајући мене у очи: - "Која нам је следећа акција?"...  На лицу мој препознатљиви, луцидан осмех, па му одговарам: - "Колубарски Марш!". "А ко то орзанизује", пита ме он. "За сада нико", одговарам, "али можемо и ми да организујемо, овде смо видели како се то ради, па ћемо ископирати". Он ме поново погледа значајно и каже: - "Стварно ниси здрав". Их....

 

Није прошло пар дана од тада, назовем ја мог другара Пеђу кога сам мало боље упознао скоро, летос на Ади... али је он још луциднији него ја и спреман да подржи оно што замислим. Наравно, чим сам му презентовао идеју, наш Пеђа се обрадовао ко дете када добије играчку. Само је требало наћи људе који би нам помогли у реализацији такве једне идеје. Није било лако, одмах да кажем. По логици ствари, овај Марш требало је организовати тамо где се водила Колубарска битка 1914. а то је Лазаревац, Сувобор, Љиг... Не знам више и како, али случајно... ма врага случајно, не верујем у случајности... на интернету пронађох Владу из Туристичке организације Љиг. У пар мејлова скапирали смо шта треба, али није довољно, треба много више о тога. На његов предлог, Пеђа и ја, са још једним Крајишником Марканом одосмо у Кадину Луку 2. новембра 2014. на освештавање темеља за цркву у Кадиној Луци, која ће бити истовремено и спомен-костурница за српске јунаке из Колубарске битке. То је тамо, тог дана био велики догађај, јер поред црквених великодостојника, присуствовало и доста народа, фолклорни ансамбл, глумац Петар Божовић и др. Ту смо направили један здрав темељ идеје, а упознали смо и главног ктитора те цркве Младена. Он је тај дан био у великој гужви и под великим притиском, па није могао са нама више од поздрава, али добро.

 
 

      
 

Припрема

Наредних дана се радило по убрзаном темпу где је доста ствари морало бити решено. Први и најважнији проблем је превоз. Захваљујем се овим путем саобраћајном предузећу "Ластра" из Лазаревца, који су нам обезбедили један одличан аутобус. Знајући да је ово дуга пешачка тура требало је и храну обезбедити, па смо то тек на крају то успешно решили. Е сада и најважнија ствар, а то је наћи довољан број учесника. Првобитан план је био да се крене из Кадине Луке, а не из Љига, али то смо у ходу Владо и ја променули, јер смо се бојали мрака. Цела ствар долази у питање ако дођемо у Лазаревац по мраку.

Баш специјално за ову прилику ја сам погурао малкице да добијемо и мајице. Мајице које ће рекламирати наш Колубарски Марш. Успели смо чак и то. Предња страна мајице има колону са српском тробојком, а позади је војвода Живојин Мишић са својим цитатима. Занимљиво да и поред прелепог времена и ниске цене учешћа, од само 300 динара, није се пријавио превише људи. Из Београда је кренуло само 30-ак људи. Додуше дошли су нам неки момци из Чачка, Руме и Новог Сада.

 

Катарина из Љига ми рече пре пар дана да је дошло до једне рокаде. Државна послава Колубарске битке, која је планирана за 15. децембар 2014. неким чудом помера за дан раније. Ух... помислих, то неће бити добро. Јер то ће да буде читава државна свита, гомила народа и наравно полиције. Али шта да се ради, ми ионако не долазимо због њих, већ због предака славних. То је заправо створило малу забуну код учесника Марша, у смислу да на уласку у наш аутобус морају да покажу лична документа и да им се запишу подаци, као да је реч о криминалцима, или да идемо у Тирану на реванш меч Србија-Албанија. Буди Бог с' нама. Морам да истакнем да су ти полицајци били коректни, радили су онако како им је наређено.

 

      
 

На терену

Елем, ми смо у 6:30 сати кренули из Београда за Љиг, преко Лазаревца, да би око 8:00 стигли у Љиг код споменика српском комаданту Живојину Бацићу, који је погинуо на самом почетку Колубарске битке. Ту нам се придружило и 20-ак учесника из Љига и околине. Тамо је направљена и једна групна фотографија учесника полазника овог Марша. Добисмо и беџеве и флајере од организатора, па полако кренусмо на Марш дуг 25 километара. Ишли смо углавном путем, афалтираним. Није прошло дуго, стадосмо поред једног јарка да запалимо свеће и одржимо минут ћутања за једног младог момка који је неки дан изгубио ту живот у саобраћајној несрећи. Након тога настависмо даље. Пошто колонона није била велика, то је било прилике да свако са сваким може да се исприча. Фотографи су нас уз пут сликали као на додели оскара. Мени је упала Катарина у очи, као један велики шаљивџија (поготово на свој рачун), а неким другима као "први глас". Коментарисала је и то на кога ја њој личим, тј. подсећам. Младен је углавном био на челу колоне и држао главни штимунг. Њему је то додуше и у опису посла, као полицајац.

 

Прва пауза, после 8 км, је била испред једне продавнице, у једном селу - Латковић, мислим да се зове. Ту је свако могао да попије мало воде, нешто купи, поједе што је понео и др. Али направили смо и мали предах од 15 минута. Звиждаљка најави покрет и ми кренусмо даље. Наредна етапа је била врло напорна, јер смо једну деоницу од 4 км морали ићи по каменитом делу где су већини учесника страдала стопала, правећи жуљеве. Тако да смо следећу паузу направили чини ми се у Чибутковици, код једног домаћина, на ливади. Тамо је била пауза за ручак, војнички посан пасуљ, са салатом од киселог купуса и лепињом. Сасвим довољно да се нахрани једна чета. Моје скромно мишљење је да је овај пасуљ био укуснији него онај летос у Текеришу. Та пауза је била и мало дужа, скоро 40 минута. Али је послужила и за одмор и за сликање. Слика је било много са заставама, српским, руским и др.

 

      
 

Завршни део

Нешто пре 1 сат после подне ми крећемо на завршну етапу овог Колубарског Марша. Мало узбрдо, па низбрдо, тако се доклацакамо до предргађа Лазаревца који има специфичан мирис због рударског басена и копова угља. Ту смо се лепо постројили све како Бог заповеда, према замисли Младена, ктитора. Са песмом улазимо у Лазаревац, певало се: "Са Косова, зора свиће...", "Марширала краља Петра гарда", "Марш на Дрину", "Ко то каже, ко то лаже". Верујем да смо Лазаревчанима врло чудно изгледали, али су нас многи поздрављали. Иначе око те цркве, где је и спомен костурница у самом Лазаревцу, било је три прстена полиције, пошто рекох да је државна свита долазила данас око 12 сати на церемонију. Полицајци су нас зауставили на сваком прстену, питајући за дозволу, организатора и сл. Мало су нас задржавали, али смо на крају сви успели да уђемо у цркву и одамо пошту јунацима Колубарске битке. Катарина је у име свих нас учесника Марша, предала венац.

 

Већ према договору ми смо у 15:30 имали договорен аутобус за назад. Тако да смо у договорено време дошли до аутобуске станице и кренули лагано назад. У аутобусу су мајице буквално разграбљене. Једва сам успео сачувати једну Пеђи, пошто је он највећи трагичар овог Колубарског Марша. Толико је живео за овај Марш, био је у целој причи од самог почетка, а онда на крају, само 36 сати пре самог почетка Марша сазнаје информацију да је дошло до рокаде на послу и да у ту недељу 14. децембра мора да ради. Верујем да му је дошло да плаче, али шта ћеш, разумем га јер сам и ја био у сличној ситуацији августа 2007. када ми је измакло путовање у Лику, на збор у Мутилићу.

 

      
 

Захвалница

Још не могу да дођем себи. Још сам у колони и марширам... један, два, један, два... Желео бих овим путем да се захвалим свима који су данас са нама марширали на овом првом, историјском Колубарском Маршу, од Љига до Лазаревца, прешавши немалу раздаљину. То су јунаци данашње Србије. Свакако велика захвалница иде Туристичкој огранизацији Љига и Лазаревца, односно Влади, Катарини, Гоци, Младену, њиховим помагачима; затим СП Ластри и домаћинима на храни. Мени је срце данас пуно. Можда и најлепши поклон за рођендан, не само мени већ и Младену.

За крај само да поновим водећи слоган овог Колубарског Марша:

КО СМЕ ТАЈ И МОЖЕ!
 

 

Живи били и догодине на истом месту, joш јачи и још бројнији!

 
Сачувана

chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #1 послато: Децембар 29, 2014, 23:49:12 »







Сачувана

chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #2 послато: Децембар 30, 2014, 00:05:27 »




 





Сачувана

chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #3 послато: Децембар 30, 2014, 00:06:31 »







Сачувана

chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #4 послато: Децембар 30, 2014, 00:07:23 »





Сачувана

chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #5 послато: Децембар 30, 2014, 00:08:25 »

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=vRM9a3_YV9w" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=vRM9a3_YV9w</a>
Прилог ТВ Љиг


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=YwplHXIkPTc" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=YwplHXIkPTc</a>
Наша камера
Сачувана

Cuburac
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 1161



Погледај профил
« Одговор #6 послато: Децембар 30, 2014, 05:07:09 »

Svaka cast.
Сачувана
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #7 послато: Децембар 30, 2014, 16:34:00 »

Овакве акције се морају омасовити. То је пут да се опет поврати понос народу. Сећања на светле тренутке наше историје су прави пут да вратимо дуг херојима које садашња стварност у Србији заборавља.

Добро каже пословица: ко заборави своју прошлост, неће имати будућност...
Сачувана
chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #8 послато: Децембар 31, 2014, 20:46:17 »

Захваљујем на похвалама.
Следећи Колубарски марш ћемо и овде огласити. Било би ми драго да неко са овог сајта дође са нама да маршира у славу предака. Намигивање
Сачувана

chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #9 послато: Децембар 31, 2014, 21:04:38 »


Мајице Колубарски марш 2014
Сачувана

Cuburac
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 1161



Погледај профил
« Одговор #10 послато: Јануар 01, 2015, 00:09:13 »

Jedan od zadnjih postova u ovoj godini: "Chule, dace dragi Bog". Idemo dalje.

Moje pleme, moja krv

Zivela Srbija
Сачувана
chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #11 послато: Новембар 21, 2015, 17:56:05 »





Вест је пренета већ на ФБ Репортер, Магацин портал, Банија Онлајн...
Сачувана

chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #12 послато: Новембар 21, 2015, 17:56:59 »

Најава другог Колубарског марша 13.12.2015

Велико нам је задовољство да вас обавестимо да удружење "Србски Светионик" организује Колубарски марш (Кадина Лука - Лазаревац) у недељу 13. децембра 2015. године. Биће организован полазак аутобусима из Београда за Кадину Луку у 6:00 сати, са главне железничке станице, код Плаве локомотиве.

Колубарска битка је једна од најзначајниjих у србској војничкој историји, а трајала скоро месец дана од 16. новембра до 14. децембра 1914. године, када је команда аустро-угарске војске издала наређење о повлачењу својих трупа преко Саве. Губици србске војске у Колубарској бици били су велики 22.000 мртвих и 91.000 рањених војника, али је циљ испуњен. Због огромног значаја ове битке, вест о победи србске краљевске војске је далеко одјекнула у читавом свету. Генерал србске војске, Живојин Мишић је због успешног командовања у Колубарској бици унапређен у чин војводе.

Зато драга браћо и сестре, србски родољуби идемо сви у Кадину Луку 13.12.2015. како би марширањем од једне спомен костурнице (у изградњи), марширали до друге спомен костурнице у лазаревачкој цркви Св. Димитрија, одали пошту јунацима србске војске, јер су они животом плаћали нашу слободу!

 

ПЛАН И ПРОГРАМ КОЛУБАРСКОГ МАРША

06:00  Полазак из Београда, са главне железничке станице.

07:30  Долазак у Кадину Луку и припрема за Колубарски марш.

08:00  Почетак Колубарског марша.

09:00  Прва пауза од пола сата, код цркве у Кадиној Луци тј. спомен-костурнице у изградњи. Говор Младена Драшића. Доручак.

12:00  Долазак у Љиг, код споменика пуковнику Живојину Бацићу. Пауза пола сата.

14:00 Трећа пауза од 45 минута за ручак (пасуљ), у селу Чибутковица, код домаћина.

17:00  Долазак у град Лазаревац, код спомен-костурнице тј. цркве Св. Димитрија, где се полаже венац јунацима србске војске и држи кратак помен.

17:30  Долазак у салу Дома културе, где ће бити пригодан програм у организацији Туристичке организације Лазаревац.

18:30  Улазак у аутобусе и полазак за Београд.

20:00  Долазак у Београд на Главну железничку станицу.

 

ТОКОМ КОЛУБАРСКОГ МАРША НАЈСТРОЖЕ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО НОШЕЊЕ СТРАНАЧКИХ И НАВИЈАЧКИХ ОБЕЛЕЖИЈА, АЛКОХОЛИЗАМ И САМОВОЉА! ОВО ПОВЛАЧИ ИСКЉУЧЕЊЕ ИЗ КОЛОНЕ.

Дозвољено је ности србска национална обележија, као и ствари које прате тематику Првог светског рата.
 


Све информације за полазак из Београда можете добити на порталима: www.kolubarskimars.rs или www.srbskisvetionik.org.rs

Ваше учешће и пријаву обавите обавезно путем телефона: 063283563 (Станко)

Информације и резервације за полазак из Шапца можете добити путем телефона:
0654374921 (Бранислав)
 

Како је било прошле године на Колубарском маршу, можете прочитати ОВДЕ.
Сачувана

chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #13 послато: Децембар 17, 2015, 23:46:15 »

Извештај са другог Колубарског Марша 13.12.2015


Једног дана када будем причао причу поколењима о Колубарском маршу причаћу им невероватне приче. Причаћу им да је једна група ентузијаста 13. децембра 2015. године препешачила за само један дан 39 километара. Да добро сте видели тридесетдевет километара! Зато наш Колубарски марш спада у најдуже и најтеже српске маршеве и то не може свако. То могу само одабрани. Видите их на слици доле.

Можда баш зато што је и Колубарска битка била једна од најтежих које је српска војска водила у историји. Поред тога што је трајала месец дана, изгубљено је преко 22.000 српских живота, а сачувано је далеко више живота јер су наши хероји исетерали агресора не дајући му право да пали, руши, пљачка, убија и уништава, што су аустроугарски војници радили у лето и јесен 1914.

У славу наших јунака прошле године направљен је први пут (на 100. годишњицу битке) један Колубарски марш, додуше у једној мањој форми него што је то данас, који је првикукао пажњу 50 учесника. Ове године је требало направити корак напред и направљен је. Не само због повећане бројности учесника, већ и због тога што смо са нашим марширањем спојили две цркве – спомен костурнице: Вера, Нада и Љубав у Кадиној Луци и Св. Димитрија у Лазаревцу. Дошли су нам људи из Београда, Ужица и Шабца... а било је и неколико Љижана.



Но, да се ја вратим у септембар 2015. године, када су почеле припреме за овај Колубарски марш. Требало је да се чујем са нашим другарима из Љига: Владом, Гоцом, Младеном и Катарином и да закажемо један сусрет, како би видели шта и како треба да се припреми. Назвах ја Катарину, која је била помало и скептична у организацију Колубарског марша, јер како ми онда рече: “Ситуација у Љигу се променила и то у неповољном правцу по нас“. Али мене то није ни најмање обесхрабрило, већ јој два пута рекох: “Ми долазимо!“. Тако је и било. Отишли смо Драган, Стане и ја поткрај септембра у Љиг да утврдимо оно главно. А то је да нећемо да имамо икакве везе са политиком, нема навијачких обележја и нема ствари које нису везане за Први светски рат.

Мало после тога смо ми направили удружење Србски Светионик, коме је баш Колубарски марш постао примаран циљ. Свакако да нисмо имали неку огромну медијску пажњу за удружење, али искрено нисмо је ни тражили.



Најавили смо наш Колубарски марш за недељу 13. децембар 2015. лета Господњег. Пошто је то већ позна јесен, то би могло да нам временске прилике не иду на руку. Али, срећа прати храбре, па тако и нама је време било савезник.

У Лазаревац смо отишли крајем октобра Стане и ја, желећи да обезбедимо салу Дома Културе у Лазаревцу, како би могли ту да прикажемо пригодан програм. Међутим, тако нешто је већ било резервисано, пошто већ две деценије у Лазаревцу се одржавају Колубарске свечаности. Поред тога, морали смо да пријавимо марш у лазаревачкој полицији и да се захвалимо СП Ластра, која нам је донирала један аутобус. Симболично смо им дали наше мајице. Зато је превоз био бесплатан за људе који су кретали из Београда.

Купили смо ми још неке ствари које ће нам бити потребне: прслуке, заставе...

За овај наш марш су се већ данима раније пријавили наши другари, или боље речено браћа из Шабца, удружење Церски марш. С тим да су они рекли да неће моћи дуго, пошто је тај дан њихова крсна слава – Св. Андреј Првозвани.



Поред њих јавили су нам се ђаци ужичке гимназије, који су рекли да ће доћи са једним комбијем. Пошто су већ били на Церском маршу два пута. То ме искрено изненадило, али позитивно. Још више ме изненадила чињеница да их је наставница историје Снежана, са колегом довела на Колубарски марш, из простог разлога што већина данашњих професора и државних службеника свој посао одрађује тек толико колико мора. У њиховој групи поред гимназијалаца били су и два основца, један од 10 година, а други од 13 година старости.

Сванула је и та дуго очекивана недеља 13. децембра. Магла је прекрила већи део Србије, тако да су нам мало каснили Шабчани, а ми смо стигли на време у Кадину Луку, док су Ужичани стигли пре времена. Тако да смо код споменика направили једну фотографију, а онда пешке се запутили 3 км узбрдо до цркве, на брду Грђеник, која је у изградњи од 2009. године. Терен јесте био мало незгодан, али нисмо се предали. Горе нас је чекало топло послужење и Шабчани, а пар речи је рекао Младен Драшкић, ктитор. Није било времена за губљење, тако да после сликања смо се упутили назад те полако се вратили до споменика у Кадиној Луци где нас је сачекала љишка полицијска патрола, пошто су и они добили задатак да нам буду подршка, највише због саобраћаја. Кренули смо тако путем и путељцима ка Љигу и стигли већ око 11 сати, где смо код споменика Живојину Бацићу начинили једну слику са скоро свим учесницима. Ту је дошло до смањења броја, јер су Шабчани морали кући на славу, а три старије жене и један човек су аутобусом отишли назад за Београд, јер је оцењено да је то превелик залогај за њих и да ће нас само успоравати, пошто је мрак падао већ око 16 сати.

Тако да смо ми наставили старом маршутом: Јаичић (где смо имали ручак, код чика Моце кувара, на стојећки, али морало је тако, да би смо избегли блато), Латковић, Цветановац, Дудовица... где смо такође 10 чланова оставили, а комби Ужичана их је покупио и довезао до Лазаревца.

Остатак од 50 учесника је ударио жесток темпо марширајући право до Лазаревца. Мрак већ пада, а ми улазимо у предграђе Лазаревца. Многима су већ и ноге, односно стопала била страдавала, али нико, се није предавао. Напротив, сви су хтели да издрже, јер хоће, смеју и могу! На уласку у сам град Лазаревац био је већ мрак и баш тада је кренула песма: “Са Косова зора свиће“, “Тамо далеко“, “Марширала краља Петра гарда“... Дођосмо испред Дома Културе, где нас је дочекала Снежана Гајић, директора лазаревачке Туристичке организације. Имали смо топло послужење. А онда смо отишли у цркву Св. Димитрија, где нам је свештеник 20-ак минута држао један поучан историјски час о Колубарској бици. Причао је и о неправдама које су комунистичке власти у Лазаревцу чиниле да би се сакрила истина о Колубарској бици.



То је заправо био и крај Колубарског марша, па смо сви кренули у аутобус и комби.

У нашем аутобусу се осетио умор, многи су дремали, док сам ја био на иглама, због тога што сам морао да чујем да ли је наша другарица Сунчица Стефановић имала превоз. Она је била предвиђена за наш програм у Дому Културе, али је после пребачена у програм који је те вечери био у Библиотеци Лазаревца.

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=DkYXK7erG-s" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=DkYXK7erG-s</a>

До куће једва, дођох, али није ми жао, ни најмање. Жуљеве већ сутра нећу осетити, а сећање на други Колубарски марш ћу памтити читав живот.

 

Знам да овај наш Колубарски марш није имао адекватну медијску пажњу, нити неку велику финансијску помоћ, као што би реално требао да има. Али могу сада са правом да кажем, да је су ови момци и девојке, учесници другог Колубарског марша, истински понос Србије!

 
КО СМЕ ТАЈ И МОЖЕ!

 

14.12.2015.


Извор: http://kolubarskimars.rs
Сачувана

chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #14 послато: Новембар 05, 2016, 23:56:37 »




 Браћо и сестре, србски родољуби,

велико нам је задовољство да вас обавестимо да удружење Србски Светионик организује Колубарски марш по трећи пут (18 км) у недељу 11. децембра 2016. године. Биће организован полазак аутобусима из Београда за Љиг у 6:00 сати, са главне железничке станице, код Плаве локомотиве.

Колубарска битка је једна од најзначајниjих у србској војничкој историји, а трајала скоро месец дана од 16. новембра до 14. децембра 1914. године, када је команда аустро-угарске војске издала хитно наређење о повлачењу својих трупа преко Саве. Губици србске војске у Колубарској бици били су велики 22.000 мртвих и 91.000 рањених војника, али је циљ испуњен. Због огромног значаја ове битке, вест о победи србске краљевске војске је далеко одјекнула у читавом свету. Генерал србске војске, Живојин Мишић је због успешног командовања у Колубарској бици унапређен у чин војводе.

Зато идемо сви у Љиг, Кадину Луку и Рајац 11.12.2016. како би посетили значајне тачке где се водила Колубарска битка и одали пошту јунацима војске Краљевине Србије, јер су они животом плаћали нашу слободу!

 

ПЛАН И ПРОГРАМ КОЛУБАРСКОГ МАРША

07:30 Долазак у Љиг и припрема за Колубарски марш.

08:00 Почетак Колубарског марша.

08:20 Посета споменику Живојину Бацићу, легендарном комаданту Тимочке дивизије, који је погинуо у Колубарској бици.

10:30 Долазак у Кадину Луку, на брдо Грађеник, где се налази спомен-црква у изградњи, посвећена погинулим србским ратницима.

11:30 Долазак код крста, на планински врх Рајца.

12:30 Долазак код споменика погинулим војницима који су подигли захвални мештани Кадине Луке.

15:00 Долазак код планинарског дома на Рајцу, где ћемо одржати помен поред споменика за 1.300 каплара.

16:00 Ручак у планинарском дому.

17:00 Полазак за Београд.


ТОКОМ КОЛУБАРСКОГ МАРША НАЈСТРОЖЕ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО НОШЕЊЕ СТРАНАЧКИХ И НАВИЈАЧКИХ ОБЕЛЕЖИЈА, АЛКОХОЛИЗАМ И САМОВОЉА! ОВО ПОВЛАЧИ ИСКЉУЧЕЊЕ ИЗ КОЛОНЕ.

Дозвољено је ности србска национална обележија, као и ствари које прате тематику Првог светског рата.
 

Све информације за полазак из Београда можете добити на порталима: www.kolubarskimars.rs или www.srbskisvetionik.org.rs

 

Информације и резервације за полазак из Београда можете добити путем
телефона: 063283563 (Станко).

Информације и резервације за полазак из Шабца можете добити путем
телефона: 0642328090 (Драган) и 0654374921 (Бранислав).

Информације и резервације за полазак из Ужица можете добити путем
телефона: 0643077020 (Снежана).

Информације и резервације за полазак из Мојковца можете добити путем
телефона: 068262736 (Александар).

 
Овим путем позивамо србске родољубе из других градова Србије, Црне Горе, Вардарске Македоније, Хрватске и Босне и Херцеговине, да нам се (при)јаве у вези Колубарског марша, како би марширали заједно у част предака захваљујући којима ми данас постојимо!

 
КО СМЕ ТАЈ И МОЖЕ!
Сачувана

chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #15 послато: Децембар 17, 2017, 23:40:31 »

Извештај са четвртог Колубарског марша 10.12.2017


Колубарска, односно Сувоборска битка је највећа битка вођена на тлу Србије у Великом рату и једна од најважнијих битака целокупне србске историје. Трајала је читавих месец дана, од средине новембра до средине децембра 1914 и коштала је србску војску 22.000 погинулих војника и 91.000 рањених ван строја. Представља јединствен пример у историји ратовања где се једна деморалисана војска у повлачењу, исцрпљена вишемесечним борбама, брзо реорганизује и потуче бројчано и технички вишеструко надмоћнијег непријатеља и као таква се изучава у најзначајнијим Војним Академијама широм света. Наиме, србска војска се средином јесени нашла у скоро немогућој позицији.

Након Церске битке, неславне офанзиве у Срему и исцрпљујуће рововске војне на планинском масиву крај Дрине, чији гребен је морала да напусти услед неиздрживог притиска аустромађарске солдатеске, србском војнику је нестало муниције, хране и морала за даљу борбу, а целокупан мучан утисак појачавале су колоне преплашених избеглица које су бежале пред надирућим непријатељем. Командант најослабљеније Прве армије србске војске, ђенерал Петар Бојовић лежао је рањен у кафани у центру Мионице у којој је био штаб армије и слушао суморне извештаје својих команданата о стању на терену.

Војвода Радомир Путник, увидевши озбиљност ситуације, вади свој последњи адут, окреће се свом помоћнику, ђенералу Живојину Мишићу и изјављује: 'Мишићу, идите и преузмите команду над Првом армијом и шта учините- учињено је!'...

Тада на историјску сцену, у пресудном моменту за свој народ и војску ступа некадашње чобанче из Струганика и долази у колима са својим ађутантом у свој завичај да спашава шта се спасти може. На мосту у Мионици, видећи измешану војску и цивиле како беже и како се тискају на мост не би ли први прошли, издаје своју прву наредбу:

- 'Војско, како вас није срамота те нејачи! Ви који сте победили Турке, Бугаре и Швабе сада бежите и остављате своју чељад на милост и немилост непријатељу! Станите и покажите непријатељу ваше лице!'.

Војска је одвојена од цивила и безглаво бежање је претворено у стратегијско одступање. У договору са Војводом Путником, Мишић је наредио повлачење са Сувобора и поседање положаја испред Горњег Милановца- престолни Београд се морао напустити. Тиме је фронт скраћен за читавих 45 километара, а србски војник је добио пар дана да се окрепи и одмори, ван непосредног контакта са непријатељем. Ту невољама није био крај.

После много ургенција и притисака наше Владе, Грчка је коначно послала преко потребну муницију за нашу војску, међутим, каписле су биле предугачке и затварачи на нашим топовима се нису могли затворити, те су гранате биле неупотребљиве. Наша железница- '5. Армија', како ју је звао Војвода Путник, брзински је пребацила све гранате у Крагујевац, тамо су прерађене и железницом враћене на фронт. Да би се подигао борбени морал, у проређене чете су упућени ђаци подофицири из војне школе у Скопљу - чувених 1300 каплара.

Постигнут је жељени ефекат, 3. децембра је наређена контраофанзива на читавом фронту Прве армије, баш када је у Београду организована парада поводом аустроугарске победе. 15. децембра 2017. су ти исти 'слављеници' у паничном бекству разнели за собом мост на Сави, чиме је Колубарска битка окончана. Неколико дана касније, Живојин Мишић је постао трећи србски бојни војвода, а његово унапређење је Краљ Александар I Карађорђевић оправдао речима: 'треба да одам признање човеку који није изгубио главу онда када је други већ нису имали.'

У част бесмртних јунака и Војводе Мишића, упутисмо се на 4. Колубарски марш.

Дан уочи марша, снег је падао у целој Србији, те су председнику стизале разне дојаве душебрижника да на Рајцу падају секире, да ће људи масовно отказивати, да ни Јети не би сутра шетао по брдима и сл.



Било како било, још није сванула рујна недељна зора, а родољуби са свих страна наше лепе Србије, полако су се кретали у правцу Струганика, родне куће Војводе Мишића, одакле ће марш симболично и кренути. Посебну пажњу ранораниоцима или мамурној омладини у градском превозу је привукао намргођени брка у одећи србског војника са Колубаре. Севали су блицеви и покоји осмех, а возач који се свега у јутарњим часовима нагледао је морао двапут у неверици да протрља очи.

Они који су кренули из Београда, окупише се тачно на време код чувене плаве локомотиве, а неки шаљивџија, поучен претходним искуствима, се гласно обрадовао томе што је и аутобус стигао на време. После оног традиционалног 'шире руке, у лица се љубе, за јуначко питају се здравље' поздрављања и укрцавања у аутобус, кренули смо пут Мионичког краја.

У Струганику, на превоју изнад Војводине куће се окуписмо у пуном саставу и кренусмо низ ледом покривени асфалт низбрдо, те се многима ноге нагло одвојише од земље. У дворишту нас је дочекао Војводин чукунуник Миодраг Мишић и кустос музејске поставке Светолик Николић који је надахнуто беседио о Војводином животу и каријери.

У  самој кући и око ње смо се упознали са предметима из старог домаћинства, а кроз причу чика Светолика многа градска деца су први пут видела и чула за предмете које су свакодневно користили њихови дедови и прадедови. У другом делу куће је описан, у слици и речи, целокупан живот Војводе Живојина 'од крштенице до умрлице'. Након поздрава Чулета, Владе- представника ТО Љиг и групне фотографије, формирала се колона која се упутила ка крајњем одредишту Рајцу и споменику чувеним ђацима - капларима.

Како и приличи почетку сваког марша, у колони се чула песма, говоранција и разноразне досетке, које је полако замењивала тишина и стењање како су километри одмицали. Дан је био ведар, снег је прекрио брег, а поглед је пуцао на све стране, тако да су многи уживајући у тим призорима заборавили на клизав пут, па су их саборци брже боље дизали са земље на ноге лагане.



После трећине пута, на једном скретању, дочекали су нас домаћини са врућим чајем, па се колона зауставила да се људи мало при'вате и загреју душицу своју. Неки су се клели у исцељујућа дејства 'десног' чаја и плашљиво окретали да их не 'открије' председник.

Након кратке или слатке паузе, настависмо даље дивним сувоборским крајоликом, а легенда Маркан са својом аждајом око врата је био најтраженија особа у колони. Једна кршна Далматинка га је искусно држала под будним оком, ценећи  најбоља места за сликање. На једном нарочито лепом месту, многи од нас се зауставише ради фотографисања, а сиротом Маркану побелеше прсти од шкљоцања. Како смо почели да се пењемо на Сувобор, колону је дочекала промена временских прилика и неупрћен свеж снег. Ветар је почео немилосрдно да шиба, тако да је на ветрометини било мање снега под ногама, а у заветрини је нога кадкад пропадала кроз целац. Колико још има? Како још сат времена, па пре сат и по су рекли још сат времена? Кад ће пауза? Где је Трајче? Питања су се ређала као на траци.

Све је јаче дувало, тако да су поједини јурили свој барјак по падинама Рајца. Морал у колони је одржавао жути ћено који је неуморно трчао са краја на крај колоне и ваљао се у снегу. Предњаци на челу колоне су газили немилосрдним темпом, тако да је Император морао пар пута да интервенише. Из ледаре у ледару, из вучаре у вучару, налик својим славним прецима, мала али пробрана колона се приближавала свом одредишту.

Они одважнији и са више снаге су искористили прилику и попели се на сам врх Рајца, уживајући у нестварним призорима. Коначно, стигосмо и до циља нашег путешествија-споменика 1300 каплара, симбола жртве за Отаџбину, јер је у тим судбоносним данима Колубарске битке - Србија ставила на жртвеник оно највредније, своју младост и своју будућност. Судбину тих голобрадих младића најбоље описују речи Бана Нушића, сина чувеног Бранислава:

- 'Оче, жао ми је што умирем, јер знам да сам овој земљи могао боље послужити...'.

Положили смо венце и цвеће, отпевали 'Боже Правде', запалили свеће јунацима и упутили се на заслужени ручак и окрепљење препуни утисака. У повратку, неки су играли хркљуш, неки су се у сну увијали као кобре, неки су певали за своју душу, а неки други су писали извештај.




СЛАВА ЖУЋИ И ЊЕГОВИМ БЕСМРТНИМ ЈУНАЦИМА!

БУДИМО ПОТОМЦИ ДА БИ БИЛИ ПРЕЦИ!

 

 

Александар Алемпијевић
10.12.2017.
 

-----------------------------------------------------------------------------------------

У јеку Колубарске битке 1914. године Врховна србска команда улаже последње резерве што има, улаже оно највредније - своју младост, 1300 каплара бива послато на фронт да се "прса у прса" туче са аустро-угарским солдатима који су по трећи пут нагрнули на Србију током Првог светског рата. Циљ је испуњен, Мишићеви ратници успевају да пробију фронт и истерају непријатеље преко Дрине и Саве. Борбе су завршене 14. децембра 1914. а дан касније и последњи аустро-угарски војник напустио је нашу територију. Србија је постала слободна после више месеци жестоких удара по налогу Бечког двора. Због успешног командовања у тој Колубарској (Сувоборској) бици, генерал Живојин Мишић бива унапређен у чин војводе.

У чему је тајна успеха стратегије Живојина Мишића? Он је био сељачко дете, познавао је металитет свог народа, војске, познавао је и терен... знао је шта су проблеми, а шта могућности. После жестоких двонедељних окршаја, повукао је своје јединице на резервне положаје и одморио војску, упркос другачијим жељама Врховне србске команде. Аустро-Угари су нагрнули напред где су се заглавили у блато код Колубаре. Мишић је издао наређење за контранапад који је кренио силовито 3. децембра 1914. па је дванаест дана овенчан славом великог хероја.

Колико људи у Србији али и међу онима који се сматрају Србима знају ове чињенице? Једва два посто, могу да се кладим. Колико људи је до сада долазило у Лазаревац на пример или Љиг односно Мионицу да ода почаст нашим бесмртним јунацима са Сувобора, Рајца и Колубаре? Мање од 0,5% веровали или не. Новац није главни проблем. Јер новци се троше на разне трице и кучине, под деценијским утицајем мас-медија.

И пре него што смо и основили удружење Србски Светионик, створена је идеја Колубарског марша (децембра 2014. године) односно манифестације која би требала те поражавајуће податке да промени на боље. Јер један од наших главних циљева је управо ширење националне свести.
 




ПРИПРЕМА

Као и сваке године припрема за Колубарски марш креће месецима раније. Прво је требало одредити маршуту. Станко и ја смо априла ове године разгледали лазареваки крај код нашег другара Саве... видели јесмо добрих ствари, али нисмо хтели да трчимо.

У јулу смо Алимпије, Чеда, Трајче и ја отишли на 21. Мишићеве дане у Мионицу, где смо отишли после у село Струганик - родно место бесмртног војводе Мишића. Тамо сам попричао мало више са кустосом музеја чика Светом. Не знам шта је он помислио када сам му рекао да ће четврти Колубарски марш кренути одатле али мени се та идеја свидела. Касније на мапи сам почео да прерачунавам и километражу до Рајца. Видех да има двадесетак километара. Довољно, помислих.

Окренем на телефон Владу из ТО Љига и презентујем му идеју. Он се сложи јер је и њему на први поглед изгледало као добра тура. Остало је да он и Младен Драшкић оду на лице места и пешака прођу ту трасу, да измере дужину, време и места за паузе. Они су то учинили, а Влада ми и да детаљно на мапи податке... да сам се изненадио професионализму.

Прошлих година када смо завршавали Колубарски марш на Рајцу, ручак је увек био проблем... јер горе нема баш локала који би могао да угости већи број људи, тј. учесника. Био сам у муци па је Младен понудио свог сарадника Нешу из Љига, који има ресторан за 180 места. Страва, помислих... што је још боље, дао нам је човек пристојну цену за посан пасуљ.

Путем електронске поште смо обезбедили да се улазак у Мишићеву кућу, музеј у Струганику тај дан не плаћа. Овим путем захвалност упућујем ТО Мионица.




ДАН РАНИЈЕ

Дан 9. децембар 2017. био је врло незгодан. Ујутро мало сунце провирило, а онда се засивило небо и поче падати снег читав Божји дан. То је заправо и довело да плашљивци и кукавице имају добар изговор за недолазак на четврти Колубарски марш.  

Мене Станко питао то јутро: "Како ћемо водити 58 људи из Београда?".

"Па не верујем да ће их толико кренути, јер из искуства знаш да увек има људи који одустану...". Он само климну главом.



Поред нас из Београда, већ традиционално на Колубарском маршу најбројнији су Ужичани. Професорка Снежана Недељковић каже ми како из Ужица долази препун бус, углавном средњошколаца, односно гимназијалаца... А ја сам јој само скренуо пажњу да за Биљану Диковић мора бити места. Биља је наша дугогодишња сарадница и док су сви окретали главу од нас и наших активности, она је нас несебично промовисала на ФБ Репортеру јер је препознала искрен и здрав патриотизам.

Јављали су се људи из других градова: Врање, Ниш, Шид, Пожега, Рума, Бијељина, Крупањ, рекавши како код њих исто неколицина отказује али да ће ипак доћи...

Како нама из Србског Светионика, бројност никада није била битна, тако се нисмо превше узбуђавали ради тога.  Нама је било жао што поједини прекаљени саборци из СРБС-а због послова, али и породичних обавеза нису могли са нама у недељу.


 
СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ У СТРУГАНИК

Устао сам ја из кревета тог 10. децембра 2017. још није ни сванило, у 04:00 сата, а напољу мрак. Провирим и видим звезде... Биће ведро, помислих, односно сунчано. Креће паковање ствари које сам мислио понети. Барјаке, заставе, венац са ловорикама, храна, вода и др. Свратих само по комшију Бокија. Он је са нама дуго већ на маршевма.



На Главну железничку станицу стигосмо око 05:30, а тамо је већ била неколицина људи, односно наших сапутника за тај дан. Поздравим се са старим учесницима, а нове тек упознах. Стиже и аутобус, па је кренило пребројавање.

Нас из Београда је пут Струганика кренило 50 и то тачно на време, а у Лазаревцу смо покупили још пар младића. Тако да игла није могла да падне. Штета само што ЦД плејер није радио у бусу, али то је у неку руку било добро, за оне који су имали ноћ раније проблем са несаницом. Напољу хладно, лед на путу, а сунце греје... нека милина око срца. У то време стотинама километара јужно од нас једна жена за певницом је певала песме у славу Божју, а молила се Господу за нас, да нам буде време лепо и да на с Бог чува од сваке невоље на Колубарском маршу. Она нажалост није могла доћи ради породичних обавеза.

До Струганика смо се чули телефоном са Владом, Младеном и осталим вођама пута из других градова. Врањанци су стигли први, они су први и кренули око 02 сата после поноћи, за њима стижу Шиђани, Румљани, онда ми из Београда са Панчевцима, па Ужичани, Бијељинци, Нишије, Прокупчани најпосле и Ваљевци итд. Било је нешто више од 150 учесника пристиглих из више градова Србије. Није нам битан број, већ сој! Сви који су дошли знали су зашто су дошли.
 

 

 

ИСТОРИЈСКИ ЧАС

Испред огранизатора подравих све учеснике који су пристигли у родну кућу, данас музеј Живојина Мишића. Нисам давио, већ сам најавио кустоса Светолика Николића - чика Свету. Упознах га пре пар година и одушевио ме својим наступом, мислим да би многи професори са факултета могли да му позавиде, не на знању, већ на дикцији, елоквенцији и начину како презентује информације.

Он нам је одржао историјски час од двадесетак минута. Причао је пуно тога из биографије Мишића и његове каријере, а ја ћу само пренети две анегдоте које су присутнима измамили осмехе. Прво је када је Мишић као дечак дошао у Крагујевац на школовање, где му је већ био брат Лазар. Градска деца су га задиркивала како скаче, како прича и називала га погрдно "сељак". А њему када је то више досадило узме једног крупнијег од себе који је био најчешћи у тој дечијој завитланцији, па га обори и испалампуца "по сељачки". После тога побегне, али је носио у недрима увек камење, да може да се брани. Заправо Живојин Мишић је од рођења био велики борац. Није се предавао, већ је храбро ишао напред.

Друга анегдота је на официрском балу, када је упознао своју будућу жену Лујзу. Обичај је био да питомац Војне школе замоли даму за плес и да после у њено блокче упише своје име, а онда ће она да одлучи који се од уписаних највише свиђа. Наш Жућа се заљубио лудо у Лујзу, па написа у оно блокче десет пута Живојин Мишић. Она није имала више избора те пристаде да се уда за њега. Заправо поред тога што је Мишић био борбен, био је и шмекер, данашњим речником речено.

После историјског часа гости су имали прилику да разгледају брвнару каква је некада изгледала србска сељачка кућа. Тада су биле велике породичне задруге са преко 40 чланова. Тада није било струје, телевизора, савремених телефона, интернета, него су се укућани дружили у сумрак, а дању радили у пољу или око стоке. Сваке године роди се нови члан, а Живојин је био тринаесто дете. Тада је Србија напредовала.



 
 

ПОХОД НА РАЈАЦ

Није било више времена за губљење, морало се на пут кретати јер због снега знали смо да ће кретање бити отежано. Формирана је колона, Деки и Влада су били напред, Станко у средини, а ја позади... После смо се заменили Станко и ја, па на крају Трајче због недостатка енергије оста позади. Ја сам додуше био шетајући.

Немају сви исто снаге, неко може да тера добрим темпом, што јесте добро, али неко и не може. Имали смо Ладу Ниву као помоћ, да се оставе ствари и да неко ко не може да иде брзо превезе се пар километара.



У колони је већ било људи који се добро познају, па је прича била нормална, чак и песма неко време, све док смо ишли по равном или низбрдо. Касније када поче узбрдица, песма се утиша, али и приче било слабо. Снежни наноси су били преко пола метра.

Међутим, пејсажи и природне лепоте Србије су сваком учеснику мамиле осмех и сликања је било као на додели оскара. Маркан је имао посла преко главе. Владо и Гоца су нешто снимали, па ћемо видети снимке.

Правили смо и паузе... три до четири краће, и две веће. Једна је била за топле напитке. Хладно је било, испод нуле и нормално је да људима треба нешто да се угреју и да прострују крв, да се не смрзну. Неки су чак и падали од грча, али ништа застрашујуће.

Тамо негде на врху Србије, начинили смо и једну групну фотографију. То су хероји данашње Србије. Хероји мира који немају изговоре, не боје се и храбро иду напред. Заиста, у том моменту без обзира на лудачки ветар који је допирао до кости, осећај поноса није никога напуштао.
 

 

 

ЦИЉ ИСПУЊЕН

Већ око 15:30 смо пристигли највећим делом до Рајца, односно дела где је подигнут давне 1970. године Споменик 1300 калпара. Тамо смо положили венац и запевали по оном ветру и хладноћи свечану песму наше отаџбине "Боже правде". Заиста, све честитке и похвале за људе који су издржали све ове напоре.

Начинили смо и ту групну фотографију, а онда полако кренули у аутобусе, који су били препуни. Још док смо ишли, доста ове млађарије се распитивало о томе када ће циљ, када ћемо у аутобусе, када ће крај... шта има за ручак и сл.

Спустили смо се до Љига, до ресторана и сви правац на ручак... А за ручак нам је спремљен посан пасуљ. Не што смо ми били гладни, већ што је стварно пасуљ био врхунски и све похвале за куварицу.

После ручка Ужичани крећу кући, а ми прво до Струганика да оставимо људе који су дошли на Колубарски марш аутима. После наставимо ка Мионици и онда за Београд. Стигосмо и пре 20 сати на Главну жел. станицу. Платимо вожњу и узесмо ствари, а после разлаз.

 
<a href="http://www.youtube.com/watch?v=atRDzqbe87Q" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=atRDzqbe87Q</a>
 


КО МЕ ОДУШЕВИО?

Одушевили су ме генерално сви. Али издвојио бих Валентину. Девојчицу од само 8 година, која је са нама прешла више од 20 км, по незгодном терену - снег до колена. Заиста, нисам ни био за то да она креће са нама, али на инсистирање њеног оца, променили смо одлуку. И није ми жао, баш напротив, она постаје наш промотер и херој!

Алимпије је дошао породично, повео је жену брата и другара из војске. Обукао униформу војника из Великог рата. Њему то једноставно стоји, може и на филм са тим. Његов братац Владо је носио барјак Србије читаво време без поговора.

Ови прекодунавски клапци: Трајче и Иван су за похвалу. Јесте да су били некако уморни од несанице ноћ раније, али Боже мој. Храбри могу све. Пеђа је добро газио, носио је барјак Милунке Савић скоро читаво време, па је дао свом земи Немањи... а па Топличани су, потомци јунака Гвозденог пука.

Владе Павићевића момци су све игурали и носили свој барјак. Срђан Симановић је повео своје Витезове и без проблема изгурао све, читав марш. Њима је ово било прво учешће. Надам се да ће и даље бити присутни. Дадоше ми један мали поклончић.

За Снежу Недељковић нећу трошити речи. Док она није почела да прича у школи историју било је мало ђака, сада сви долазе на историјску секцију. А већ три године за редом долази са ђацима на Колубарски марш. Дарко и Лазар су довели своју екипу гимназијалаца, спремни да марширају стазама славних предака. Били су лане са нама и на Кајмакчалану.

Деки Котурановић је дошао са својим момцима из Рашке. Урадили су реплику заставе Милунке Савић, као што смо је ми урадили само је промењен текст и фонт слова. Нисам ни најмање љут ради тога. Баш напротив, драго ми је да људи раде такве ствари, да се шири здрава прича јер на крају крајева: "На истом смо путу".

Дан раније се најавише Бијељинци: Миле и Рођо, хоће на Колубарски марш, па то ти је. Ајде када су запели, реци им нек дођу, велим ја Станку у суботу. И добро су се показали. Зоки је прешао највише са својим момцима из Врања, за 24 сата преко 600 км, што свакако није мала ствар.

Зока је наша Крајишкиња, она када је чула да нема места у нишком возилу, запуцала за Београд и са нама у Струганик. То ретко ко има такву жељу, морам признати. Да ли су све Далматинке такве или ми се причињава?

 

 

 

ЗАХВАЛНОСТ

Хвала Маркану на дивним сликама, да њега нема не знам шта бих. Хвала Влади, Младену и Гоци  Љига. Светолику Николићу за историјски час. Ненаду на добром ручку и прилици да сви можемо да једемо одједном, што је ове године ради хладноће било злата вредно. Хвала фирми Кордунтранс који нас превезоше.

Хвала помагачима, који су дали све од себе да ова прича настави да живи због оних који су гинули пре 103 године на тим брдима и планинама где смо ми походили 10. децембра 2017. Да није било оних токи-вокија вероватно би било грдних проблема, вреде сваку пару коју су плаћени.

 

Уместо неких закључака, ја би питао све оне који су имали лош изговор за недолазак на четврти Колубарски марш:

 
СА ЧИМ ЋЕТЕ ПРЕД ЖИВОЈИНА?!

 

 

Чуле
11.12.2017.
Сачувана

Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12023



Погледај профил
« Одговор #16 послато: Децембар 18, 2017, 03:47:13 »

Леп и значајан извештај!

Свака част свим учесницима овогодишњег Колубарског марша.
Није све пропало у овој посрнулој Србији. Има наде да није све готово. Издржљивост и храброст су увек, када затреба, красиле Србина. Он претке никада не заборавља!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
chule80
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 61



Погледај профил
« Одговор #17 послато: Фебруар 22, 2018, 23:25:06 »

Придружите нам се!

Овде постављамо извештаје са циљем да би неко са овог форума се придружио у обележавању значајних датума и места за наш народ.
Сачувана

Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!