forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Новембар 21, 2019, 03:51:42


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Срби и Ватикан  (Прочитано 4500 пута)
Ratnik
Нови члан
*
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 23



Погледај профил
« послато: Мај 27, 2011, 18:33:37 »

У сенци хапшења Младића, СПЦ одлучио да позове Папу!

Београд – Док је јавност данас била у потпуности заокупљена хапшењем Ратка Младића, донето је неколико кључних одлука које у медијима нису дошле до изражаја, случајно или намерно процените сами.

Влада је, без обзира на данашњу ванредну ситуацију, донела одлуку да ЈП „Железнице Србије“ прогласи акционарским предузећем, а на Сабору СПЦ су „стидљиво“ објавили да ће на Милански Сабор у Ниш ипак позвати Папу!

- Наша црква је одлучила да на најдостајанственији начин прослави 1700 година Миланског едикта у Нишу који је означио стицање слободе исповедања хришћанске вере. Искључиви домаћин и организатор биће Српска православна црква, прослава ће бити свеобухватна и имаће помесни карактер на нивоу земље домаћина и свеправославни карактер. На прославу ће бити позвани поглавари православних цркава и свехришћанских, биће позване све хришћанске цркве које нису до сада биле у јединству са православном црквом, али имају многа заједничка начела и вредности са њом, а то су на истоку коптска и јерменска и на западу римокатоличка – прецизирао је Иринеј бачки.

http://www.vaseljenska.com/drustvo/u-senci-hapsenja-mladica-spc-odlucio-da-pozove-papu/

Pogledajte pri kraju drugog snimka >> http://www.spc.rs/sr/izjave_episkopa_backog_irineja_medijima_26_maj
Сачувана

Устај ратниче, Србија зове !
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12370



Погледај профил
« Одговор #1 послато: Мај 27, 2011, 21:00:02 »

Не могу да верујем да су тако одлучили и поред противљења руске цркве и патријарха Кирила,

....



PRENEO SPC PORUKU KIRILA: Ruski mitropolit Ilarion sa patrijarhom Irinejom

"Posle nedavne posete Beogradu šefa ruske crkvene diplomatije mitropolita Ilariona Alfejeva, u javnost je procurilo da je on vrhu SPC preneo "njet" ruskog patrijarha Kirila u vezi sa pozivom papi. Patrijarh srpski Irinej je nastojao da to demantuje rekavši da "nije tačno da Patrijaršija u Moskvi smatra da nije vreme za susret svih pravoslavnih poglavara sa papom" i dodao da je to "još u razmišljanju ruskog patrijarha", što je "potvrdio i mitropolit Ilarion".
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Petar Petrovic
Гост
« Одговор #2 послато: Мај 28, 2011, 08:33:13 »

Не могу да верујем да су тако одлучили и поред противљења руске цркве и патријарха Кирила,
Ne znam zasto bi se patrijarh RPC Kiril bunio protiv dolaska rimokatolickog pape u Srbiju sa obzirom da  on sam gradi dobre odnose sa njim ??

Na doljnjoj fotografiji je slika koja to potvrduje ..
Сачувана
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 709


Zeka


Погледај профил
« Одговор #3 послато: Август 12, 2012, 21:59:56 »

Папа ипак у Србији 2013?


                     Бенедикт се намерачио на Србију (Фото: АП)

Загреб – Како преноси Вечерњи лист, хрватски бискупи би у мисији довођења папе у Србију где не желе да га виде неки православни патријарси могли да имају посебну улогу.

То открива недавни сусрет двојице хрватских бискупа, пожешког Антуна Шкворчевића и дубровачког Мате Узинића, са патријархом Српске православне цркве Иринејем кога су посетили у Београду.

„Патријарх Иринеј представио је и програм прославе 1700. годишњице Константинова едикта о слободи хришћана и припреме у Нишу и изразио уверење да би сусрет папе Бенедикта XВИ. са другим патријарсима православних цркава том приликом у Србији био од великог значаја за успостављање односа поверења и помирења међу црквама на општем нивоу, али да у том погледу постоје одређене тешкоће те се нада, упркос кратком времену, да још увек могу да их превладају“, јавила је католичка агенција ИКА.

Добро срочена формулација да се „одређене тешкоће могу превладати“ говори о томе да постоје велике шансе да се поглавару Католичке цркве ипак упути позив, који очекује и који свакако неће да одбије.

Бискупи Шкворчевић и Узинић су најдаље отишли у добрим односима са православним епископима у Хрватској па није случајно да су баш они били у делегацији која је, заједно са београдским надбискупом Станиславом Хочеваром, посетила српског патријарха на тему обележавања 1700. годишњице Миланскопг едикта 2013. у Нишу.

Бискуп Шкворчевић је патријарху Иринеју нагласио свој „братски однос са славонским епископом Савом и настојања да му буде на помоћ у тешком стању његове епархије“, а бискуп Узинић приказао је, како јавља ИКА, патријарху настојања у Дубровнику око изградње поверења међу верницима две цркве, „што не иде лако након разарања Дубровника у недавном рату, при чему има велико значење молба епископа Григорија Дубровчанима да опросте зло које им је нанесено, а једнако тако и његова лична молба упућена православној браћи“.

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=FEa68qcI254" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=FEa68qcI254</a>


vaseljenska
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 709


Zeka


Погледај профил
« Одговор #4 послато: Октобар 07, 2012, 19:13:24 »

ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА. СРПСКА ЦРКВЕНА КРИЗА: ПОКУШАЈ ЧИТАЊА. Део I.



Кијуку, учитељу светосавске мудрости,

у вечан спомен!

УВОДНА РАЗМИШЉАЊА


Како је могло да се деси да врх Српске Православне Цркве, који је у току разбијања Југославије, изведеном од стране сецесионистичких република и обилато помогнутом од стране НАТО империје, са јасних и чврстих позиција одбране виталних геополитичких интереса свог народа дошао до стања полупасивног очекивања даљих дезинтеграционих процеса, овог пута на територији саме Србије? Како је било могуће да Црква, која је, као институција, уживала највеће поверење грађана Србије, нарочито после упокојења патријарха Павла, од кога се растало, у највећем миру и достојанству, преко шестохиљада људи, дође у стање поларизованости не само по „геополитичким”, него и „мистичким” питањима, од екуменизма до литургијске реформе, при чему та поларизованост нарушава њен углед у све већој мери? Куда садашње поделе, које, очито, нису мале, могу да воде? Како је могуће да се сваки час намеће папина посета СПЦ, иако је СА Сабор СПЦ у мају 2О12. донео одлуку да се папа не позива (новине „Прес” су 14. августа 2О12. објавиле да се воде тајни преговори о папином доласку у Ниш, при чему су хрватски бискупи Антун Шкворчевић и дубровачки Мате Узинић тајно посетили патријарха Иринеја 7. августа; надбискуп београдски, Станислав Хочевар, рекао је да се о папи причало само индиректно, да је тема била екуменски дијалог, при чему се, кроз дијалог, отварају врата „за веће догађаје”)?

Ове, и многе друге теме, заслужују најозбиљније изучавање, јер је Црква, као и увек, стожер око кога се српски народ окупља кад остане без свих других ослонаца, па и без државе – пошто су и Србија и Република Српска, у овом тренутку, нека врста полупротектората Империје, чије су могућности за заштиту националних интереса мање него што би могле бити да је међународни положај истих другачији. (Црна Гора је, на несрећу, захваљујући брозовском етно-инжењерингу, који је НАТО обилато подржао у доба „монтенегринских” сепаратиста, од негда српске краљевине постала држава чији се темељ, бар са оваквом владајућом гарнитуром, заснива на србофобији и порицању светосавско–његошевског утемељења).

Оставши једина установа која окупља све Србе свуда, Црква је постала објект нарочите пажње Империје која је решила да коначно разбије један древан хришћански народ у срцу Европе, и да му наметне нови,„евро-идентитет”, који подразумева потпуну равнодушност према наслеђу и помиреност са судбином на балканској ветрометини.

Овај оглед је мали прилог покушају читања савремене српске црквене кризе.

ПИТИЈСКИ ГОВОР И СУШТИНСКА ПИТАЊА

После разговора са новоизабраним председником Републике Србије Томиславом Николићем, 9. јула ове године1), Патријарх српски Иринеј је дао два интервјуа, који по свом садржају, времену и месту објављивања имају карактеристике програмских јавних наступа.  (Иако би објективни посматрачи могли да примете да тон, језик, аргументација и дубина закључака у доброј мери не одговарају очекивању јавности у вези са истима, с обзиром на положај који  интервјуисани заузима.) Реч је о интервјуима које је 12. и 14. јула патријарх Иринеј дао државној новинској агенцији ТАНЈУГ-у, а који садрже одговоре на неке од најозбиљнијих проблема са којима се данас суочава СПЦ.2) Штури патријархови одговори на питања, ма како, на први поглед, питијски звучали, у амбијенту политичких промена и нервозних ултимативних захтева западних политичара, стичу обрисе начелних смерница за будуће деловање и јавно позиционирање СПЦ. Наиме, у новонасталим условима евроатлантски планери очекују де се не само новоизабрани представници државе Србије, већ и сви битни чиниоци српског друштва, а пре свих, сагласно њеном угледу и утицају - СПЦ, јасно одреде према свим спорним политичким питањима чије решавање представља приоритет у балканској колонијалној агенди осовине Вашингтон – Брисел. Зато је вербална двосмисленост и недореченост врха СПЦ резервисана, изгледа, за домаћу публику, док се према спољњем свету све нејасноће у вези са вектором црквено-политичких опредељења СПЦ одмах разјашњавају у непосредним билатералним сусретима са западним званичницима. Тако је већ 17. јула у посети патријарху Иринеју била висока британска политичка делегација, на челу са Овеном Џенингсом, шефом Одсека за Балкан и проширење ЕУ у МИП Велике Британије.3) Иако је јавности остао непознат садржај ових разговора, састав делегације и српско историјско искуство са циљевима и методама балканске политике Форин офиса (Foreign Office), чине илузорном претпоставку да се иза дебелих патријаршијских зидова водио необавезујући пријатељски разговор, мотивисан свестраном бригом госта за проблеме домаћина. Ка чему је усмерена пажња западних дипломата када је у питању врх СПЦ, јасно потврђује депеша 10BELGRADE248 објављена на Асанжовом Викиликсу: „У свом првом састанку с амбасадорком (САД), патријарх Иринеј демонстрирао је многе особине које су га начиниле компромисним кандидатом за наследника патријарха Павла. Његова спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење с Ватиканом и санкционисање епископа Артемија, слуте на добро”.4)

Супротно од тога, српској јавности је остављено да о штурим патријарховим одговорима суди искључиво на основу досадашње праксе појединаца који чине незванични естаблишмент СПЦ, а да тачност својих закључака проверава на „мајсторском решету” будућег времена.

ДОСЛЕДНОСТ ВАТИКАНСКЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕМА СРБИМА

Међу црквено-политичким темама које су се у јулу 2012. нашле у фокусу српског патријарха, једна се односила на могућност да римски папа поводом прославе седамнаест векова Миланског едикта, 2013. године, на позив СПЦ посети Србију. Патријарх је истакао да је, „мислио и мисли да би долазак римског епископа у Ниш  био веома користан за Србију, српски народ и српску државу ”.5) И раније су се поједини епископи СПЦ у прилог папине посете Србији позивали на argumentum ab utili, за који се оправдање једино могло наћи у стању национално-историјске амнезије. Тако се митрополит загребачко – љубљански Јован пре самопроглашене независности Косова залагао за долазак папе у Србију, правдајући овакво своје залагање очекивањем да ће Бенедикт XVI,спосле упознавања са тешким приликама у којима живи српски народ на Косову, „упутити поруку светским званичницима”.6) Док је српски митрополит у такву могућност (искрено?) веровао, папски представник на Косову и Метохији - бискуп Марко Сопи, користио је сваку прилику да наводним претходним српским терором оправда албански погром над Србима, те да српске средњовековне манастире на Космету представи као део албанске историјске баштине, који је СПЦ узурпирала „тек у XIX веку после Берлинског конгреса”.7) Уосталом, о папској „наклоности” и „милосрђу” према Србима најбоље говори изјава од 1992. г. папског саветника за избеглице, С. Томаза, да су „Срби нацисти који хоће да успоставе чисту расу”. Не треба заборавити ни чињеницу да је Ватикан први, уз Немачку, признао Словенију, Хрватску и Босну и Херцеговину у авнојевским границама, као и да је папа Иван Павао Други оправдавао „праведан одбрамбени рат“ муслимана у Босни и Херцеговини 9).

Нада у политичку наклоност Ватикана, не само да је била у потпуном нескладу са држањем папске државе у југословенској кризи деведесетих година XX века, када је, како рекосмо, римска курија пружила пресудну подршку словеначким и хрватским сецесионистима, већ и са ранијим ставовима појединих епископа СПЦ. Примера ради, сам митрополит загребачко-љубљански Јован, заједно са епископом шумадијским Савом, почетком 1992. године иступио је из Мешовите комисије за дијалог СА Сабора СПЦ и Бискупске конференције Југославије, јер је папска курија у југословенској кризи „селективно приступала истини и правди, што није својствено изворном хришћанству и његовој Цркви”. Речени српски епископ је посебно инсистирао на Посланици БКЈ упућеној римокатоличким бискупима света којом се тражила војна интервенција против Срба, следећи у томе Сабор СПЦ који је у мају 1995. осудио као „ратно-пропагандни, а не јеванђељски” Апел домаћој и светској јавности од 7. децембра 1994. кардинала Кухарића и Пуљића у коме се Срби означавају као народ који „врши злочине над новим државама”.1О)

И док су неки српски епископи у току југословенске кризе став према Ватикану одређивали adсhoc, према варљивој  политичкој рачуници и личним симпатијама и интересима, папска држава је конзистентно следила свој стратегију постављену у енциклики Centesimusс annusс од 1. маја 1991. године. У њој  се подржавало сепаратистичко цепање бивших комунистичких земаља, а како је таква суверенистичка политика могла изазвати „тешке конфликте и жалости”, Ватикан је тражио да се у циљу подршке тих земаља „успоставе, или консолидују, интернационалне структуре које су у стању да интервенишу, за погодну арбитражу у конфликтима који се рађају међу нацијама”. М. Екмечић је приметио да је „после избијања рата у Босни, 1992, Ватикан тражио војну арбитражу Запада”. „На то се, дакле, мислило 1991”, закључује српски академик, а томе би могао да се дода и захтев Ивана Павла Другог упућен 1995.: „Рат који објављује рат рату је праведан и нужан”, што је, по угледном српском научнику, академику Дејану Медаковићу, значило следеће: „Лукаво и софистички формулисано. Овакво становиште подразумева једнострано право одређивања карактера једног рата и ратовања. То право задржава искључиво св. отац. Он је на овом свету задужен да благосиља своје нове крсташе и да их шаље у бој против неверника. И у босанском грађанском и верском рату св. отац се не колеба, и ова изјава односи се на српске агресоре који заслужују кажњавање, јер је рат против њих „праведан и нужан”. А када се разбојиште стиша, св. отац већ има готову посланицу о лепотама мира и међусобне, братске љубави. Спреман је и да пролије неку сузу над невиним жртвама, разуме се, тек кад џелати из НАТО-а обаве свој посао. Тада ће се овај велики инквизитор сетити и српске деце!”11)

Наставља се...

Напомене:

1) spc.rs

2) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html; radiosvetigora.wordpress.com

3) http://www.spc.rs/sr/engleske_diplomate_kod_patrijarha_srpskog;

4) Н. Врзић, Епископи, муфтије и депеше, Печат, 16. септембар 2011;

5)  http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

6)  http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/118933/SPC-Rano-je-za-posetu-pape;

 7)  http://www.corpus-bft.org/pravoslavie/church/11.html;

 П. Р. Драгић Кијук, Доусавршавање Европе, Хришћанство без Христа, Београд, 2011, стр. 393;

9)  Дејан Медаковић:Дани, сећања, Нови Сад, 2009, књ.VI,стр. 154;                          

10) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, Београд, 2011, стр. 484, 524; А. Филимонова, Улога Ватикана у конфликтима на постјугословенском простору, Светосавље данас: изазови и одговори, Вршац, 2008, стр. 29-33;

11) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, Дијалог прошлости и садашњости, Београд, 2002, стр. 441; Предраг Р. Драгић Кијук, Прозелитска антиисторија, Хришћанство без Христа, стр. 369; В. Димитријевић, Граматика екуменизма, Београд, 2011, стр. 260-261; Дејан Медаковић, Дани, сећања, књ.VI, стр. 195


Фонд
Стратешке
Културе
« Последња измена: Октобар 08, 2012, 09:44:17 Zeka » Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 709


Zeka


Погледај профил
« Одговор #5 послато: Октобар 08, 2012, 09:55:18 »

ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА. СРПСКА ЦРКВЕНА КРИЗА: ПОКУШАЈ ЧИТАЊА. ДЕО II




ПАПА У ПОСЕТИ СПЦ: ДА, МОЖДА, НЕ

Занимљиво је да је управо сада тема евентуалне папине посете Србији од стране патријарха Иринеја узета као argumentumacontrarioза побијање тезе о поделама у Светом Архијерејском Сабору СПЦ, иако се ради о једном од најспорнијих питања на коме се већ дуго разилазе либерално-екуменистичко од светопредањског крила у оквиру Српске цркве, чега су по речима секретара Београдске надбискупије, М. Новаковића, „свесни” и сами римокатолици.12) Тачније, питање папине посете Србији у символичкој равни сажима у себи друга, знатно дубља размимоилажења, око догматских и литургијских питања која већ дуго раздиру СПЦ. Она су кулминирала у задњих десет година  помодном журбом црквених реформатора да у новачењу не заостану за трендом световног евроунијатског инжињеринга који се од 2000. године отворено и плански спроводи над српским националним етосом.

Овакво патријархово, наизглед медијски невешто, демонстрирање јединомислија на питању на коме је СПЦ најнесложнија, чини се да у подтексту носи знатно озбиљније поруке.

С једне стране, оно као да има пропагандно-манипулативну функцију медијског „спиновања“ ,чији је смисао  још 2005. године дешифровао угледни професор београдског Богословског факултета, протојереј др Радомир Поповић: „Међутим, без обзира на ужурбане гласове који се ових дана могу чути и прочитати у српским медијима и око њих, да папа треба и мора да посети Србију, папа ипак ускоро у Србију неће крочити. То веома добро знају и у самом Ватикану. Од своје политике према Балкану и шире не одступају, а део стратегије у том правцу је стварање медијске атмосфере о безазлености папине посете једној од својих жртава, Србији”.13)

С друго стране, позивање на непостојећи консензус у СА Сабору опомиње на злослутну, европожељну визију СПЦ коју је недавно представио незванични гласноговорник екуменистичко-либералног крила, црквени аналитичар Живица Туцић, истичући да је „у Грчкој, Русији, Румунији нормално да постоји више православних цркава”, те да је и у СПЦ „добро да окружење Артемија добије некакву структуру па чак и регистрацију, јер би се тиме већински део СПЦ ослободио зилотског крила”. Српска држава, по Туцићу, у таквој стуацији мора да заузме „неутралну позицију”, односно да по угледу на западноевропске државе и САД, региструје сваку верску заједницу.14)Нема сумње да би у оваквој, уз помоћ државе и „зилотске нетрпељивости“ очишћеној СПЦ, постојала потпуна сагласност око папине посете Србији, али и око свеукупне „модернизације” Српске цркве. Међутим, списак непомирљивих епископа који би пре тога требали да „отпадну” од СПЦ, по истраживању српских медија знатно је дужи од наведене оптимистичке процене незваничног портпарола епископа-модерниста, па новинари већ годинама редовно, уз „владику рашко-призренског Артемија”, најчешће наводе и „владику бањалучког Јефрема, банатског Никанора, дабробосанског Николаја, али и зворничко-тузланског Василија”.15)Уосталом, да став патријарха Иринеја у вези са могућом посетом папе не деле и други епископи СПЦ, најодлучније је потврдила изјава епископа канадског Георгија дата непосредно после завршетка овогодишњег мајског заседања СА Сабора: „Свети архијерејски сабор нема намјеру да позове римског папу, јер то није у складу са литургијским процесом... Да би папа дошао, требало би да му позив упуте и Црква и држава, а то није случај”.16) Овакав одлучан став једног од српских епископа, разлог је што либерално-екуменистички црквени аналитичари са жаљењем констатују да су „неке зилотске идеје и тенденције пустиле корене и СПЦ није на време увидела пре неколико година да постоји фундаментализам ... који одликује антиекуменизам, чији је центар антипапизам”.17)

РУСКИ ПАТРИЈАРХ И ПАПИНА ПОСЕТА

Иако патријарх Иринеј прећуткује унутарсаборске разлике када је у питању упућивање позива СПЦ римском папи да посети Србију, он отворено говори о спољним препрекама које тренутно онемогућавају остварење оваквог плана.

Прву, најзначајнију препреку представља мишљење руског патријарха, „до чега нам је, иначе”, речју српског патријарха, „веома стало”, а који каже „да не би могао да дође (у Ниш) ако би ту дошао и папа”.18)О негативном ставу Руске цркве када је у питању папина посета Србији, већ одавно се говори у јавности, па је тако  пензионисани професор Богословског факултета у Београду,др Димитрије Калезић, изјавио „како сигурно има оних који се противе доласку папе, а руска црква је једна од њих. Они сигурно нису расположени за његов долазак”.19)Незаобилазни, судећи по Викиликсовим депешама, извештач америчке амбасаде у Србији када је у питању СПЦ, социолог Мирко Ђорђевић, разлоге оваквом руском противљењу налази у чињеници што би „папина посета Србији била нека врста одскочне даске за папину евентуалну посету Русији једног дана”.2О)Следствено, добро обавештени екуменистички кругови у Београду знају да главни правац најновијег римокатоличког прозелитског похода ка Трећем Риму, вођеног под теоријским окриљем Рацингерове (који је, не случајно, познат под надимком „Божији Ротвајлер”) декларације DominusIezus („Postoji dakle jedna jedina Kristova Crkva, koja se nalazi u Katoličkoj Crkvi, kojom upravlja Petrov nasljednik i biskupi u zajedništvu s njim. Crkve, koje premda nisu u potpunom zajedništvu s Katoličkom Crkvom, a s njom ostaju povezane najtješnjim vezama kao što su apostolsko nasljedstvo i valjana Euharistija, prave su mjesne Crkve”, 2000.г)21) - креће из Србије. У том контексту треба разумети и активну улогу која се у екуменистичким круговима  (после заседања Мешовите комисије у Балтимору 2000. и кризе у екуменистичком покрету, а посебно од  састанка исте у Београду 2006. године), додељује појединим српским епископима, духовним следбеницима сапреседавајућег Мешовите православно-римокатоличке комисије за дијалог, титуларног митрополита пергамског Јована (Зизјуласа). Оваква међународна улога либерално-екуменистичког дела епископата СПЦ, временски се подудара са одлучним иступима Руске цркве у Равени (2007) и Бечу (2010) против источног и западног папизма и покушаја појединих православних и римокатоличких представника да дијалог представе легитимним и без присуства Московске патријаршије.22)Због овакве прозелитске стратегије Ватикана, данас православно Српство, налик позицији Савине Стонске и Зетске епископије, изнова има улогу предстраже Православља, која од клира и народа тражи непрестану будност, трезвеност и озбиљност, како би црквену свест спасили од еклисиолошког синкретизма и верске равнодушности. С друге стране, противљење Руске цркве папином доласку у Србију, чини актуелним став римокатоличког бискупа Махнића, који је, према речима М. Екмечића, двадесетих година прошлог века писао да су, „после слома православне Русије ′балкански народи слободни да постану оно што су и прије били – католици. Хрвати су у XIX вијеку покрстили Србе, пак је згодно да им и сада донесу католичанство′”.23)

ПАПА И СРПСКЕ ИЗБЕГЛИЦЕ

Другу препреку која се, по мишљењу патријарха Иринеја, испречила на папином путу ка Истоку, представљају српске избеглице као чинилац који би могао да угрози безбедност римског првосвештеника приликом његовог боравка у Србији, јер, речју српског патријарха, ако би се нешто десило поглавару Римокатоличке цркве, „била би то трагедија за земљу и Цркву”.24) Да је патријарх мислио на прогнано становништво Републике Српске Крајине, потомке недокланог народа, који је у Другом светском рату преживео размахивање ватиканско-усташког ножа, одмах су потврдиле бројне реакције представника избегличких удружења крајишких Срба. Тако је директор Документационо-информативног центра Веритас Саво Штрбац изјавио: „Ми крајишки Срби, окупљени око Веритаса, очекујемо да Његова светост патријарх српски Иринеј, с обзиром да је и раније давао сличне изјаве, убудуће са више обазривости, бар у јавним наступима, говори о избеглицама”. Овај представник прогнаних Срба из РСК посебно је нагласио да „иако је Католичка црква прва признала самосталну Републику Хрватску, никада нисмо разговарали, а камоли помислили о извршењу атентата на папу. У току последњег рата на подручју данашње Хрватске није забележен ни један случај да је католички поп убијен од стране Срба”.25) Овакво неразумевање између представника народа избеглог из западних српских земаља и врха СПЦ потпуно је супротно атмосфери сагласја која је деведесетих година прошлог века владала у односима Српске цркве са руководствима Републике Српске и РСК, а због које су се српски епископи често налазили на супротним позицијама од званичног Београда. Међутим, процес приближавања православних и римокатолика на коме инсистирају поједини епископи СПЦ, а који се на подручју бивше Југославије спроводи двојаким методама „помирења” – екуменистичком и евроатлантистичком, озбиљно нарушава црквено јединство између евроекуменистичког клира СПЦ и народа, нарочито оног из РСК и РС.

ЕКУМЕНИЗАМ КАО ПРЕЋУТКИВАЊЕ

Екуменистички метод „помирења” подразумева ћутање о стварима које раздвајају православне и римокатолике, што се односи како на догматске разлике, тако и на тешку историју међусобних односа. Сагласно оваквом приступу, сајтови појединих епархија СПЦ, које су се током Другог светског рата нашле на удару хрватске геноцидне политике, духовно уобличене и усмераване од Ватикана, у одељцима посвећеним историји епархије или потпуно прећуткују овај период (нпр. епархија далматинска) или о њему говоре крајње штуро (нпр. епархија захумско-херцеговачка), у несразмери са страдањем, које је имало све одлике свенародног хришћанског мартиријума. У том контексту више је него симптоматичан став садашњег викарног владике Јована (Ћулибрка), иначе члана Одбора за Јасеновац СПЦ, да је „Јасеновац, нажалост, жртва многоговорљивости, политизације, лошег новинарства, а главна жртва тога свега је наука и истина о Јасеновцу. Ми смо данас дошли до броја од око 90 000 страдалих, на чему ради Музеј жртава геноцида, једна и једина научна институција која се бави тим послом код нас”.26) Овакав став једног српског епископа стоји у потпуној супротности са ранијим генералним становиштем СПЦ да је, као што се, између осталог, наводило у саопштењу Синода поводом педесетогодишњице победе над фашизмом, у Јасеновцу и околини побијено „преко 700 000 православних Срба”. СА Сабор СПЦ је 1989, у писму председнику Бискупске конференције Југославије Фрањи Кухарићу указао да РКЦ има „извесну тежњу ка заташкавању и умањивању, готово прећуткивању зле судбине СПЦ и српског народа у НДХ”, а да је сам кардинал Кухарић изјавио да је у Јасеновцу страдало „само четрдесет хиљада православних Срба”.27)

ЕКУМЕНИЗАМ КАО ПРОПАГАНДНО „ПРАШТАЊЕ”

Евроатлантистички метод „помирења” подразумева тражење узајамног православно-римокатоличког опроштаја за догађаје из доба југословенске кризе деведесетих година прошлог века. Међутим, овакво селективно покајништво не полази од целовите историјске истине, нити је плод сазреле историјске свести код „покајника”, већ се извршава по нужди евроатлантског колонијалног плана за „помирење” народа западног Балкана, чију теоријску окосницу чине мишљење Бадинтерове комисије „о распаду СФРЈ” и оно што К. Чавошки назива „хашком пресуђеном историјом”.

Сезону мелодрамског секуларно-сентименталног тражења опроштаја 2012. године у име СПЦ је отворио епископ захумско-херцеговачки Григорије, док је са хрватске стране то учинио дубровачки бискуп Мате Узнић. И док је млади либерални епископ у ритуалном извињавању свима и сваком верно следио свог политичког покровитеља, Бориса Тадића, признајући у неовлашћеном тражењу „опроста” хашке пресуђене чињенице (res iudicata) у вези са тзв. српском агресијом на Дубровник („на ту страшну несрећу и бомбардовање Дубровника”), дотле је хрватски бискуп потврдио, иначе европожељну визију тзв. Домовинског рата као ослободилачког, истовремено одлучно истичући – „не слажем се с пресудом Хага против наших генерала и сматрам је исполитизираном”.28)Истовремено, овакав чин епископа Григорија, који је предузет у оквиру римокатоличке Недеље молитве за јединство хришћана, у супротности је са некадашњим ставом његовог духовника, умировљеног еископа Атанасија (Јевтића), који је 1976. године у име патријарха Германа обавестио Бискупску конференцију Југославије да не постоје могућност да се СПЦ придружи наведеном римокатоличком обреду, јер јој то „забрањује исконско црквено предање”.29)

У односу на овакво жртвовање историјског сећања, зарад европодобног екуменистичког дијалога, коме су склони поједини епископи - модернисти у СПЦ, Срби Крајишници као баштиници живе и неокрњене историјске свести заиста представљају, како је истакао патријарх Иринеј, препреку за папин долазак у Србију, али не „безбедоносну”, већ национално-историјску. Уколико би епископат СПЦ-а наставио овим путем, догодио би се историјски парадокс у коме би се СПЦ, тачније њени клирици, преобразила из вековног трезора слободне националне историјске свести, у једног од бројних агитпропова глобалне Империје.

„ЦРНОГОРСКО ПИТАЊЕ”

Осим питања папине посете Србији, у јулским интервјуима патријарх Иринеј је скренуо пажњу и на проблем са тзв. Црногорском православном црквом. У Црној Гори је, како истиче српски патријарх, Митрополија црногорско-приморска старија и од саме државе и канонски једино легална, а проблем, по патријарху, треба да буде решен у оквиру следеће формуле: „СПЦ покрива све своје вернике који се налазе у државама некадашње Југославије, све вернике који живе у Европи, Америци, Аустралији, а сада оснивамо и епархију у Јужној Америци и по томе Црна Гора неће бити изузетак”.30)

Иако недоречена, патријархова формула за црквени проблем у Црној Гори опомиње на досадашње покушаје да се решење нађе, не само у потпуно јасним црквеноправним оквирима, већ и кроз такво јавно позиционирање Митрополије које би је учинило прихватљивом за владајућу антисрпску номенклатуру и „црногорствујушћи” део друштва. Наиме, после окончања дугогодишње, од стране западних обавештајних служби брижљиво вођене сепаратистичке акције, кроз чин проглашења независности Републике Црне Горе, Митрополија црногорско-приморска је врло брзо исказала намеру да прихвати нову државноправну реалност, можда очекујући компензацију за ранију подршку (да ли и пресудну?) коју је митрополит Амфилохије пружио Милу Ђукановићу да се политички еманципује од Слободана Милошевића. Тако је, заједно са просрпским странкама у Црној Гори, Митрополија врло брзо престала да у јавности инсистира на нелегитимности окончаног референдума о осамостаљивању Црне Горе, иако је, и насупрот свима, Митрополија морала из националних и сопствених црквеноправних разлога да доследно и трајно брани принцип ex iniuria ius non oritur– из неправа не може настати право. У намери да у условима државног прогона заштити канонски поредак у Црној Гори, СПЦ се у лику Митрополије црногорско-приморске упустила у национално штетно и етички проблематично кокетирање са секуларизованим и анационалним деловима црногорског друштва. Уместо српске националне мобилизације око трона св. Петра Цетињског, Цетињска архиепископија се у јавности представљала као црквена капа погодна како за Србе, тако и за тзв. Црногорце.

Поједини клирици Митрополије су у црквенополитичком прагматизму отишли толико далеко да су измишљеној комунистичкој нацији покушали да накнадно обезбеде богословско оправдање.Тако је један свештеник, својевремено ректор цетињске богословије, тврдио да су од једног народа (српског) настале две нације (српска и црногорска). Други су, пак, пали у немилост епархијског врха због јавног негирања постојања били каквих историјских и богословских основа за оправдање постојања црногорске нације.31)

И најзад, оваква црквенополитичка еквилибристика представника Митрополије црногорско-приморске довела је до тога да се на седници СА Сабора од 26. маја 2006. „ради што успјешнијег остваривања спасоносне мисије Цркве”, донесе одлука да се у оквиру СПЦ конституише посебан црквеноправни организам под називом „Православна Црква у Црној Гори”, коју чине, поред Митрополије црногорско-приморске, Епархија будимљанско-никшићка, и делови Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке који се налазе у саставу независне државе Црне Горе. „Православна црква у Црној Гори” има свој „Епископски савјет под предсједништвом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског”, у који улазе и остали епископи наведених епархија. У Саопштењу Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори од 28. фебруара 2010. упзорава се, да је „недопустиво, неодговорно и противно црквеној одлуци свако друго титулисање и представљање у медијима”. Овихданаовакви „дипломатско-тактички” потези врха Митрополије да се прилагоди новој пронатовској државноправној реалности на отетој српској заоставштини, добијају од стране нове-старе коалиције ДПС-СДП завршни рачун у виду захтева да се региструје у новој антисрпској државоликој творевини. Уколико стартне административноправне позиције не изејдначи са Дедејићевом проватиканском филијалом, како би их иста прћија догурала до заједничког (противканонског) брака – на радост страних ментора, Митрополија по предизборном обећању ове Коалиције ризикује да изгуби имовину.32)

ЕПИСКОПСКИ САВЕТИ И „РЕАЛНОСТ НА ТЕРЕНУ”

Ипак, када је у питању начин организовања СПЦ у новонасталим државама, ако се изузме додатни проблем са црквеноправно непостојећом ватиканском филијалом, тзв. Црногорском православном црквом - Црна Гора није уникум. Наиме, СПЦ је формирала посебне Епископске савете и у Хрватској и у БиХ, излазећи тако у сусрет захтевима осовине Вашингтон – Брисел, да српски народ у целини прихвати национално, државно и територијално историјски и међународно-правно неправедно стање, наметнуто силом НАТО пакта деведесетих година XX века. Државна власт у Републици Србији је из разлога политичког прагматизма била приморана да у међународноправном општењу прихвати постојање и неког од национално неприхватљивих постјугословенских политичких реалитета. Насупрот томе, Српска црква је морала да у унутрашњој и међународној неповољној политичкој ситуацији, и по цену јеванђељски обећаног страдања, замени државу и преузме улогу најгласнијег пропагатора националног јединства српског народа и чувара неокрњене историјске свести. (Наиме, својом одлуком АС бр 84/зап.148, донетом маја 1996, СА Сабор СПЦ је заузео више него јасну позицију: „Без обзира на распад версајске, односно Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, јурисдикција Српске православне цркве и даље се простире на све православне на тој територији”).

Међутим, званичне и полузваничне најаве формирања нових епархија (Рашке и Земунске), чије би границе требале да се поклапају са границама могућег новог уцењивачког распарчавања Србије и њеног свођења у преткумановске оквире, указују да центрифугалне силе у СПЦ, усмераване иностраном менторском палицом, још увек делују. По неким оценама црквених реформатора ове новоформиране епархије не би требало да броје више од 300 000 верника.33)Неодољивост силе „царства ћесаровог” утицала је на део српских епископа да забораве аустријску лекцију из Деклараторија Марије Терезије (Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis), која убедљиво дешифрује захтеве данашње глобалне Империје да се СПЦ организационо прилагоди новој политичкој карти Балкана. Наиме, православним Србима Крајишницима су Деклараторијом биле загарантованeпривилегије „у стварима које се тичу вере, савести и верских обичаја”, под условом предвиђеним у чл. 38: „Забрањујемо најстроже да се ниједан од Наших поданика не рукоположи за свештеника и не производи за архимандрита у Пећи, или другом коме месту у Турској... Исто тако, не сме се убудуће без Наше највише дозволе ниједном свештенику који дође из туђих земаља, па ни онима који се сада налазе, без наше изричне дозволе у нашим наследним земљама, даљи боравак овде допустити, него ови последњи имају се одмах протерати”.34)

 

12)http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

13) Р. В. Поповић, Прозелитизам Ватикана, Свети Кнез Лазар, бр. 3 (51), 1993, стр. 151;

14)http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Crkva-nudi-pomirenje-Artemiju.sr.html;

15)http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

16)http://www.istocnik.com/vesti/314-vladika-kanadski-georgije-papa-ne-moze-da-dodje.html;

17) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Crkva-nudi-pomirenje-Artemiju.sr.html;

18) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

19)http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

20)http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

21)http://crkvenidokumenti.blogspot.com/2009/01/dominus-iesus-deklaracija-o.html;

22) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 302-303, 566;

23) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, стр. 460;

24) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

25)http://www.radiooaza.com/clanak.php?id=17046;

26)http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Jasenovacke-zrtve-u-crkvenom-kalendaru.lt.html;

27) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 439, 486;

28)http://www.bitno.net/vjera/biskup-uzinic-otvoreno-o-odnosima-sa-srbima-don-ivanu-grubisicu-ulozi-crkve-u-hrvatskom-drustvu/;http://poskok.info/wp/?p=9939;

29) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 447;

3О) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

31)В. Ђурић Мишина, Хоће ли митрополит Амфилохије прихватити понуду Мила Ђукановића,

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/hoce-li-mitropolit-amfilohije-prihvatiti-ponudu-mila-djukanovica.html?alphabet=l;

32)http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_savjeta_pravoslavne_crkve_u_crnoj_gori;

http://www.politika.rs/rubrike/region/Mitropoliji-crnogorsko-primorskoj-preti-gubitak-imovine.sr.html;

33)http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/224805/Vernicima-tesne-eparhije;

В. Ђурић Мишина, Политичко кокетирање ДС са Црквом,

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/politicko-koketiranje-ds-sa-crkvom-u-batajnici.html;

34) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 199;

Фонд
Стратешке
Културе
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 709


Zeka


Погледај профил
« Одговор #6 послато: Новембар 22, 2012, 23:42:00 »

Хашке неправде и срамота врха Српске цркве


Као и много пута до сада, врх СПЦ оштро реагује на светске неправде које се чине њиховој српској пастви тек кад сачекају да виде реакције домаћих политичара. Оштро осуђују Хашки суд зато што је пустио ратне злочинце, Готовину и Маркача, које је на слободу пустио амерички послушник, Теодор Мерон. Па још грде и хрватске бискупе, који су одушевљено дочекали своје и служили у њихову част мису захвалницу.

Ту је најгрлатији епископ бачки Иринеј Буловић, који мисли да су Срби толико глупи да су заборавили да је лично он, Буловић, спречио патријарха Павла, августа 1995. године, после „Олује“, да се обрати народу у храму Светог Саве, правдајући се патријарховим „умором“. Исти тај Буловић се молио Богу за јединство „цркава“ када ће папа, макар по части, опет бити на челу јединствене „цркве“. Исти Буловић је ишао да дочека папу римског у Осијеку 1998, који га је неколико пута смерно обилазио са својим сабратом, митрополитом Амфилохијем, који је довео Јуру Зечевића, стручњака Хрватске бискупске конференције за екуменизам на Богословски факултет у Београду, да предаје студентима на постдипломским студијама, који се сликао, док је разговарао са овим истим бискупима, под „иконом“ њиховог свеца Алојзија Степинца.







Водећи српски екуменисти, епископи Иринеј Буловић и Амфилохије Радовић, у посети „Његовој светости“ (како римског архијеретика назива доживотни Портпарол СПЦ) 2003. године



Еп. бачки Иринеј испод портрета надбискупа геноцида Алојзија Степинца; толико о патриотизму носиоца папиног крижа и бискупског прстена.






Свој међу својима… То је та иста „сестринска црква“ која служи свечане мисе за ратне злочинце и србоубице.





„…Ми смо били, морам то да нагласим, импресионирани током тих разговора добром обавештеношћу и жељом Његове Светости (римског папе- прим. „Борба за веру“) да прати до у појединости живот и проблеме наше цркве и других православних цркава. Из питања која је постављао то се могло видети и осетити. Наравно, наши одговори су били аналогни и ми смо са узбуђењем у души, констатовали управо то, да у нама не види неке странце, неке мање вредне хришћане. То је показао поклоновиши нам и епископски крст који даје римокатоличким бискупима и један од његових блиских сарадника нам је касније рекао, једноставно, братски, с љубављу: „Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима. Нас је тај чин још више гануо.“

(Из говора еп. бачког Иринеја одржаног 2003.године, у Катедрали Блажене Дјевице Марије на Неимару, на свечаној академији поводом 25. годишњице папе Ивана Павла Другог.)




Прослава Патрона епархије бачке у Апатину 26. 9.2009.; дељење нафоре јеретицима из „сестринске цркве“  (како „цркву у Хрвата“ називају српски екуменисти.)




Прослава Патрона епархије бачке у Апатину 26. 9.2009.

Ту је и Иринејев саборац из доба покушаја смењивања патријарха Павла, владика Григорије, који је 2005. позвао Караџића и Младића да се предају Хагу, и појавио се на насловној страни антисрпских новина званих „Време“ са тим позивом.



Српске владике, за разлику од хрватских бискупа, потпуно су се одрекле Срба у Хагу, и сву бригу око њих препустили једном једином свештенику. Баш њих брига за Србе у Хагу – они брину за своје фотеље, и како ће се обрачунати с непослушнима. Хрватски бискупи су редовно читали молитве и служили мисе за своје у Хагу, носили им поклоне и посећивали их, давали паре за одбрану. А наши, на челу са Буловићем, да се Власи не досете, издају саопштењца. Ми јесмо овце Христове, али нисмо овце у главу, кажу им Срби који су остали Срби. Видимо да су домаћи екуменци-новотарци јадни родољуби, за разлику од њихових колега, бискупа, који су изузетни домољуби.

Доживотни портпарол Буловић, епископ бачки, бечки и неформални патријарх српски, требало би да нас обавести о до када ће се поносити бискупским прстеном који му је поклонио „свети отац“, онај што је благосиљао „Бљесак“ и „Олују“. И до када ће му бити дражи паписти од православних Срба које сургунише од када је стекао своју огромну моћ, од теологије до медија, у којима је моћнији, преко свог послушника, владике Порфирија у РРА, од Александра Тијанића.

И да нам каже, гласно и јасно, зашто је довео Јуру Зечевића, „тајника Вијећа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и истакнутог екуменског дјелатника“ на српски и некад православни (а сад Зизјуласов) теолошки факултет у Београду.


Србел
« Последња измена: Новембар 25, 2012, 16:13:08 Zeka » Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 709


Zeka


Погледај профил
« Одговор #7 послато: Јануар 03, 2013, 10:56:59 »

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ВАТИКАН И ТИТОВА ОКУПАЦИЈА СРБИЈЕ ИЛИ ОГЛЕД ИЗ ИСТОРИЈЕ КРОАТОПАПИЗМА (1. део)





Како је Ватикан систематски радио на рушењу државе Јужних Словена и стварању својих феуда

„Тито је учинио за положај Хрвата више него итко икада у њиховој повијести. У некој не знам колико блиској будућности доћи ће вријеме када ће бити објективно валоризиран и кад ће му се признати велике заслуге.“

Мирослав Крлежа


ХРВАТИ, СРБИ И РЕЛИГИЈА У ДОБА ТИТОИЗМА

Тако је говорио Крлежа (цитирано на корици књиге Јаспер Ридлеy: „Тито“, Прометеј, Загреб 2000). Сви који су знали Фрању Туђмана, творца Цроатиа Редивива, знали су и за његово дивљење Титу и маршаловом значају на „беспућима повијесне збиљности“ Хрвата. То, наравно, није нимало случајно. Тито, наиме, не само да је створио претпоставке за настанак хрватске државе која обухвата територије што никад нису биле хрватске него је и омогућио Хрватима, највернијим Хитлеровим савезницима (осим часних изузетака који су били пројугословенски оријентисани) да се извуку без икакве казне за злочине почињене према Србима. Тито је званично био атеиста. Србски „кафански енциклопедисти“ тврдили су да је он био тајни римокатолик, кога је папа канонизовао као „Светог Јосипа Радника“ (1. мај) у знак захвалности. Наравно, као и свака кафанска прича, ова остаје још један од многих доказа наше површности и празноглавости.

Али остаје и чињеница да је за време Тита у Хрватској похађање католичког "вјеронаука" било сасвим нормална ствар, да је од 1972. у загребачкој катедрали редовно слављен спомен дан Алојзија Степинца, а да је проповеди држао надбискуп (касније кардинал) Фрањо Кухарић; да су Хрвати од 1974. године добили право да после државне химне изводе химну Хрватске „Лијепа наша“; да је на њиховим верским скуповима, попут оног у Марији Бистрици, било на десетине и стотине хиљада људи... За то време, Титова власт у Србији је забрањивала свако озбиљније верско окупљање, а србски епископи били су на робији (попут митрополита црногорско–приморског Арсенија Брадваревића и владике хвостанског Варнаве Настића). Србска Црква бачена је у запећак, помен Николаја Велимировића, заточеника Дахауа, забрањен је, као и уношење његових дела у СФРЈ (1978.) Атеизација је била толика да се осамдесетих година XX века у срцу Србије Чачку у једној социолошкој анкети само осам одсто средњошколаца изјаснило као верници.

ВАТКАН И ЈУГОСЛАВИЈА

Тито је доживљаван као инкарнација југословенства, идеологије која је, како рече Св. Николај Жички, била "пркос Богу и Св. Сави“. Али чак и таква Југославија, у којој су Хрвати били у повлашћеном положају, сметала је Ватикану јер је, макар територијално, сједињавала све Србе "шизматике" у једну државу. Зато је Ватикан систематски радио на рушењу државе Јужних Словена и стварању својих "феуда", које ће бити лакше контролисати и подвластити римском понтифеx маxимус–у, "незаблудивом еx цатхедра". Тито, иако декларисани комуниста, помагао је Ватикану у рату против мрских шизматика. Свесно или несвесно, показаће Суд Божији.

Чим је формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Ватикан је био против ње. Жалећи за Хабзбурзима и К унд К паполатријом, папа и његови следбеници су на територији Хрватске и Словеније одмах почели да оснивају римокатоличка удружења за буђење "националне самосвијести". Покретана су гласила, прављени скупови, слетови хрватских "Орлова" (циљ им је био противстављање пројугословенском соколству). Тражило се учешће у школству и власти. Циљ: одвајање Хрватске и Словеније из заједнице са "шизматичком" Србијом. Иван Мерц, проглашен од Ивана Пава ИИ за "блаженика", био је покретач папистичко–хрватског "орловства". Преко 40 хиљада младих "орлова", за које је Мерц говорио да њихова акција треба да буде "срж националног живота хрватског народа", активирало се у борби за ватиканске идеале. Многи "орлови" касније су се укључили у усташки покрет.

Краљ Александар је још 1929. знао да Ватикан има намеру да створи подунавску федерацију од земаља бивше бечке монархије или да Хрватску и Словенију одвоји од Југославије и од њих начини независне републике. Ватикан је роварио и против Чехословачке и Румуније (земаља Мале Антанте), сматрајући да су оне формиране на антикатоличким начелима.

Године 1936–1937. у Хрватској се "орлови" обнављају као "крижари", које води проусташки орјентисани врх; формира се спортско друштво "Хрватски јунак". Крижара 1938. има око педесет хиљада! У јануару 1939. године Државни секретаријат Ватикана је преко др Ника Мирошевића Сорга дао саопштење у коме се тврди да Католичка црква у Југославији живи у тешким условима. Конфесионалне школе католика стално "бивају узнемираване" од школских власти, у уџбеницима се "буди неповерење према Католичкој цркви, њеној хијерархији, обредима, традицији и хисторији, држава економски угрожава Католичку цркву, не враћајући јој имовину, а државни чиновници католици не могу да напредују у послу“. Цензурише се католичка штампа, и оснивају се мешовите, мушко-женске школе, што лоше утиче на јавни морал.

Чињенице су, наравно, говориле другачије. Године 1918. у Србији и Македонији било је 27.000 римокатолика, а 1937. године – 90.000. Имала је римокатоличка црква скоро 9.000 храмова и капела, двадесет бискупија и надбискупија, 5.850.000 верника, скоро 2.000 жупа (парохија), три дневника и 28 недељника.

СТЕПИНАЦ И ЈУГОСЛАВИЈА
Знало се да је загребачки надбискуп Алојзије Степинац, својевремено добровољац на Солунском фронту, био фаворит краља Александра. Ипак, то му није сметало да ровари против Краљевине Југославије, на чијем челу је била мрска му династија Карађорђевића. У мају 1939. посетио је Алојзије Степинац папу Пија XИИ, и о томе, између осталог, у дневнику записао:

"Други сам дан био примљен код Св. Оца. Замолио сам га у разговору да не заборави хрватски народ, јер смо ми задња стража католицизма према истоку. Замолио сам благослов за себе и цио народ у овим страшним временима. Свети Отац био је посве миран и ведар упркос тежини положаја и пун наде у Божју помоћ. Видио сам поново његове велике симпатије за хрватски народ. Разложио сам му читаву нашу ситуацију (питање емиграната – Павелић) и рекао да га више ваљда нећу видјети. Насмијао се и рекао: ’Не бојте се, видјет ћемо се опет!’"

Степинац је 14. јануара 1940 пред црквом Св. Марка у Загребу, "читао лекцију" кнезу Павлу, упозоравајући га да се власт мора заснивати на "поштовању Бога", а не на "дирању у туђа права, права Цркве или права народа, било властитога или туђега", с нарочитим нагласком на то да се "сваки покушај гажења права хрватскога Народа – тај дијелак, иако малени, Божјег права – свршио поразом оних, који су заборавили да нема права и нема власти против Бога вјечнога и великога и против његових одредаба". А 16. новембра 1940, у име Бискупата Степинац папском нунцију, који преноси жалбе Владе Краљевине Југославије да један део римског клера подржава усташе, каже да"Павелића није створила католичка Црква, него луда београдска политика" и да "Црква, односно бискуп не може завезати језика народу, који трпи од неправди сваке руке“.

Степинац се заузимао за пуштање из затвора усташког идеолога др Мила Будака, кога у дневнику 28. августа 1940. каже да се у њему крије "честита хрватска душа". А 12. септембра 1940. године надбискуп загребачки уочава да је "живот Срба и Хрвата у једној држави немогућ". Чувени проусташки интелектуалац дон Керубин Шегвић Степинцу говори о плановима усташа: "Павелић је близу Ријеке и к њему је већ пребјегао већ много активних официра Хрвата. До Дрине има ићи граница. Срби да намјеравају побити све прваке код нас (према тому ваљда и мене), али да су националисти организирали овећу групу бивших официра да може људе заштити за вријеме прелазног доба".

Поводом државног удара 27. марта 1941. Године Степинац пише:

"Ако би побиједила концепција Великосрба, сигурно је да би био крај Католичкој цркви у Југославији. Али ми вјерујемо да постоји правда Божја и да добри Бог неће напустити своје Цркве (...). Али из цијелог овог чина тј. држ(авног) удара избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два свијета који се никад неће ујединити док је једног од њих у животу. Дух бизантизма је нешто тако грозно, да је само Свемогући и Свезнајући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи".

У наставку, тугујући због судбе Хрвата, Степинац каже да и онај део Срба који верује у Бога упире очи у Католичку цркву, и да у рукама има писмо једне Србкиње обраћене у папизам која хоће да постане часна сестра кармелићанка. А у запису с почетка Априлског рата 1941. године, Степинац вели да је све "скухала српскоправославна црква са Жидовима, комунистима, масонима, соколима итд“. Касније додаје: "Чак је помало почело са расулом државе, а сва кривња лежи једино и искључиво на Србима ради њиховог барбарског поступка према Хрватима". А на дан проглашења НДХ, 10. априла 1941, Степинац бележи: "Данашњи дан је прекретница у животу хрватског народа. Југославија се распала, а Хрватска постаје независном државом. (...) Народ је проглашење примио с великим одушевљењем те су биле одмах извјешане хрватске заставе. Исто тако народ је њемачкој војсци приредио срдачан дочек". Приликом првог сусрета Павелића и Степинца 27. априла 1941. поглавник је рекао "да неће бити толерантан према српскоправославној цркви, јер то за њега није црква него политичка организација".

У мају 1941. Павелић је дошао у "приватну аудијенцију" код папе Пија XИИ. Овај га је примио као "приватно лице, као сина Цркве". Према државном секретару Ватикана Монтинију, папа је изразио своју љубав према Хрватима као ревносним католицима, док га је Павелић уверавао да "хрватски народ жели читаво своје владање и законодавство да инспирише католичанством". Изасланик Краљевине Југославије код Ватикана Мирошевић о тој посети је известио своју Владу, рекавши: "Павелића допратили су у Рим и неколико католичких свештеника са једним бискупом, туђинске крви, братом аустријског Генерала Салиса, гувернера Србије у прошломе рату. Нисам веровао да ће Папа примити Павелића, чија су недела позната, а који припрема завођење фашистичког режима, и расизма, прогони Србе, Јевреје и поштене присталице ХСС".

САРАДЊА ПАПИСТА И КОМУНИСТА
У Другом светском рату римокатолицизам је подржавао усташе, али и словеначке и хрватске комунисте. Управо је споразум римокатолика и комуниста дао кључни допринос учвршћењу Титославије. Рецимо, кључни човек револуције у Словенији није био Едвард Кардељ, него водећи члан словеначке Народне (Људске) странке Едвард Коцбек, левичар, римокатолик. Народна странка Словеније, доследно одана римокатолицизму, дала је 1. марта 1943. године тзв. "Доломитску изјаву", чиме је вођство Освободилне фронте препустила комунистима – под условом да они не забораве интересе католика у Словенији. Словеначки партизански приор (водећи римокатолички свештеник) држао је одличне везе с Ватиканом, а словеначки католици у вези с Титом, трудили су се да Запад нипошто не обнови Југославију са србском династијом Карађорђевића на челу. Др Жарко Видовић у својој књизи "Срби у Југославији и Европи, каже:

"Словеначка католичка група је зато већ 1937. (после пропасти Конкордата) утицала на то да се КП Словеније издвоји из КП Југославије, а да онда словеначки комунисти прихвате и циљеве словеначких ’напредних католика’, што је и услов да добију католичку подршку, без које у Словенији не би могли ни помишљати да узму власт (...), као што ни комунисти у Србији не би могли ни помишљати на то да добију власт без совјетске Црвене армије, јер је у Србији ту улогу (словеначких католика, да буду привремена подршка привременој власти комуниста) могла да преузме само Црвена, Совјетска Армија. (...) Захваљујући томе – наравно, словеначким ’напредним католицима’, а онда и католицима ’Југославије’ као што је монсињор Светозар Ритиг – Тито је могао да се западној јавности, па чак и Краљевској југословенској влади у Лондону, не приказује и не легитимише као комунист (...)"

У ту сврху је свакако служио и Хрват – католик Иван Шубашић, који је онемогућио краља Петра ИИ и ђенерала Драгољуба Михаиловића да учествују у последњем чину "југословенске драме". Ево како др Жарко Видовић описује спрегу ватиканске политике и титоизма, која је Србима (због недостатка историјске свести) најзад сломила кичму у XX веку:

„(...) Тако је не само Словенија него и Хрватска још од времена рата систематски припремала националистички покрет и ’хрватско и словеначко прољеће’ 1968, маспок и покрет разбијања Југославије (тј. државе која би објединила српски народ). Тај националистички, изразито антисрпски покрет је био организован око Римокатоличке цркве, једнако чврсто повезане и са словеначким и хрватским комунистима, и са Титом, и са светским обавештајним и медијским центрима, и са словеначком и хрватском емиграцијом, па чак и са круговима Краљевске владе у Лондону и њених амбасада широм Европе, Америке и Блиског Истока. Ватикан је тако имао пун увид у антисрпску заверу која је била маскирана АВНОЈ–ем. Само српски комунисти (па ни српска емиграција) нису у тој спрези католика и комуниста Словеније и Хрватске видели никакву антисрпску (ни антијугословенску) заверу. А, како је та спрега била веома загрејана за улазак Црвене армије у ’Југославију’ (тј. у Србију, издвојену, изоловану!), то су емигрантски кругови Краљевске југословенске владе били чврсто уверени у то да из те спреге, као комунистичке (комунистичко-католичке) не може стајати Ватикан. Зато је југословенска емигрантска влада гајила неколико значајних, по Србе опасних и судбоносних заблуда:

 да је победа комунизма у Југославији немогућа јер савезници неће подржати улазак Црвене армије у Југославију и долазак комуниста на власт;

да је спрега комуниста са антикомунизмом (Ватиканом) немогућа;

 да спрега комуниста и католика (у Словенији и Хрватској) онемогућује победу комунизма и обезбеђује, напротив, само победу и обнову југословенства (у којем би верске разлике, па и православље били неважни).

Без обзира на висок интелектуални ниво државника, политичара и сарадника Срба, окупљених око емигрантске Краљевске владе у Лондону (био је ту чак и један Слободан Јовановић!), томе кругу је недостајала историјска свест: управо зато што нису имали праву свест о Злу, па онда ни потребне будности и страха за свој народ. Римокатоличка црква, истина, није имала утицаја ни ослонца у српском народу, поготово после геноцида у Хрватској. У њој више није било ни Срба католика. Али Ватикан није ни рачунао на тај ослонац кад је планирао паралисање српске историје и заједнице: српски народ је постао коначно имун на лукавство унијаћења, те је зато римокатоличку политику унијаћења (и Конкордата) било могуће српском народу наметнути само силом. Кад је реч о простору Југославије (а онда и о унутрашњим границама између римокатолицизма и православља) Ватикан је био и остао спреман чак и на савезе какве Срби и њихови политичари и државници нису ни слутили.

 Показало се да је Ватикан у стању да се на тлу Југославије послужи комунизмом као својим инструментом: у томе и јест специфичност тито-комунизма, за разлику од бољшевизма, који наша опозиција и данас неосновано приписује Титу и титоизму. Тако је титоизам (тито-комунизам) у својој битној дволичности, уз две дијаметрално супротне, а обе своје политике, једну јавну и једну завереничку – био у стању да истовремено обавља две супротне мисије: да блокира историјску свест Срба, поготово српске интелигенције и да, истовремено, освести историјско искуство (историјску обичајност) католичких народа Југославије. То се јасно огледа у два истовремена супротна покрета у Југославији:

на српским универзитетима су доминирали интелектуалци – марксисти, радикални противници сваке националне и верске обнове, уверени да се ’у Европу’ улази само одбацивањем српског и предања и вере, спремни да православље изједначују са стаљинизмом;

 а на хрватским и словеначким универзитетима је европејство било поистовећено са католицизмом и национализмом (уз прихватање идеја да је стаљинизам православан!).

 Све је то, наравно, било могуће уз интензиван (и легалан) дијалог комуниста и католика и уз јак ослонац хрватских и словеначких католика и комуниста на снаге изван Југославије. О тим снагама и ослонцима српска емиграција и влада нису имали никакву или су имали наивну представу. (...)

(...)Пристанак Тита – да буде завереник и против СССР–а и КПЈ – био је услов Запада: да тито–комунистима Запад допусти и омогући узимање власти у Србији (против воље српског народа, а помоћу Црвене армије, октобра 1944), па онда и власти (привременој) у Југославији. Тако савезници – не да удовоље захтеву Ватикана (против Срба) него да Југославију припреме за њену улогу у предстојећем хладном рату! – ипак удовољавају захтеву Ватикана да се баш у Србији заведе комунизам! Зато савезници чак и траже улазак Црвене армије у Србију: не у Југославију, него само у Србију, тј. ’само у немачку окупациону зону Југославије’ (а та зона је била управо тзв. ’ужа Србија’!)

 Стаљин је, дакле, већ тада био преварен. Није ни слутио да у тој превари (као антисовјетској завери) учествује и сам Тито, са водећим комунистима Хрватске и Словеније, оним истима чије издвајање (КПХ и КП Сл) из КПЈ је године 1937. одобрио сам Стаљин, у спровођењу намера и планова који су тада (на разбијању Југославије против српског народа као антикомунистичког) били планови Коминтерне. Стаљин није слутио да се ти планови сада спроводе и као планови Ватикана. Није слутио да ће савезници ићи тако далеко да у хладном рату жртвују и свог највернијег савезника Србију те да је самим одбијањем да шаље Црвену армију у Србију могао ту заверу разбити! Кад Стаљин све то открије, биће прекасно.“

Резолуција ИБ ће осудити ’велику четворку’, Тита, Ђиласа, Кардеља и Ранковића као ’водеће агенте Запада у Југославији и у КПЈ’, агенте ’империјализма’. А они су стварно били само агенти хладног рата, па се по томе чинило и да су агенти Ватикана! Сазнавши да је та завера истовремено и против Срба и српског схватања државности и Југославије, Стаљин сада покушава да игра улогу праведног демократе и да против "велике четворке" придобије и Србе; зато у Резолуцији оптужује – сасвим основано! – Тита, Кардеља, Ђиласа и Ранковића као ’џелате српског народа’, као ’дахије и јаничаре’, да врше голи терор над народом у којем комунисти немају подршку (што је све било тачно!). Тиме је Стаљин хтео да – против Тита, макар и ради одбране потлачених Срба – придобије бар демократску јавност западних савезника. Али је подршка Запада Титу 1948. била већ тако јака и организована, да се није могло ни помишљати на некакво рушење Титове власти.

 Напротив, савезничке обавештајне службе су сада најопаснијим противником (својим и хладног рата) у Југославији сматрали управо Србе, те је рад на ликвидацији српских првобораца и официра, могућих побуњеника био заједнички рад УДБ-е, КОС-а и савезничких обавештајаца; они су имали учешћа већ пре тога и у заробљавању Драже Михајловића и његове оружане пратње!

Истина је, дакле, да је невероватни и непредвидив стицај околности (стицај који није био замислив ни најискуснијим интелектуалцима света, па и наше емиграције) чинио да је Титова завера против Стаљина била могућа само као истовремена завера против Срба и српске монархије, најпожртвованијег члана демократских народа Запада у два протекла светска рата. Сама творевина, улога и положај Југославије бацили су Србе у ту невероватну, парадоксалну ситуацију. И Срби су то тада већ знали. Зато је сваку побуну против Тита његова дипломатија у свету (као и дипломатија Ватикана) вешто приказивала као савезништво Срба са Стаљином; као истоветност четника с комунистима; као србо-комунизам (управо Павелићев израз из доба рата, као и Туђманов касније); као истоветност православља и стаљинизма, као православне корене стаљинизма (што су, на задовољство католичке Европе, донедавно тврдили и наши универзитетски интелектуалци, марксисти и филозофи у Београду!). И све је то силно користила током пуне четири деценије Титова дипломатија: још од времена тито-дипломатије из рата, па до хрватског комунисте марксисте, ’праксисовца’ Маштрука, амбасадора у Ватикану, или Гагра, амбасадора у Паризу итд. (који су касније прешли и формално из југословенске службе у хрватску). Мрежа интриге у коју је била ухваћена Србија била је, дакле, светска, те се ни далеко моћнији и већи народ од српског не би могао без међународне помоћи из те мреже спасити.

 Колико год да је тито-комунизам био опасан по саму историју, опстанак и саму историјску свест српског народа, побуна је веома лако – и пред читавим светским мнењем – могла добити оцену да је стаљинистичка! Тако су и либерализам Марка Никезића (који је Србију хтео од 1968. до 1972. да уведе у Европу и да спроведе привредну реформу) као и опозиција ’Књижевних новина’ и београдских писаца, били оцењени као стаљинизам, као "технократија" равна стаљинизму. (...)“

Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 709


Zeka


Погледај профил
« Одговор #8 послато: Јануар 03, 2013, 11:05:27 »

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ВАТИКАН И ТИТОВА ОКУПАЦИЈА СРБИЈЕ ИЛИ ОГЛЕД ИЗ ИСТОРИЈЕ КРОАТОПАПИЗМА (2. део)


ТИТО, КРУНОСЛАВ ДРАГАНОВИЋ, ПРИКРИВАЊЕ ИСТИНЕ О ЈАСЕНОВЦУ

 Веза између Тита и кроатопапизма најбоље се види у омогућивању повратка у СФРЈ једном од главних усташа фратру Крунославу Драгановићу, идеологу „Велике Хрватске“ и једном од главних њених поборника, човеку који је са Енглезима и Ватиканом организовао „пацовске канале“ за пребацивање усташа на Запад. Тито га је вратио у Југославију и он је, без икаквог суда и суђења, мирно умро. У систематском спречавању да се сазна пуна истина о Јасеновцу и јамама у које су Срби бацани за време ендехазије, сви који су хтели да се истина сазна проглашавани су "србским националистима" и прогањани, а жртве усташе биле су лишене своје националности претворене у "жртве фашизма". Др Србољуб Живановић, једини коме је, макар на кратко, дозвољено да, скупа с колегиницом из Словеније и колегом из Хрватске, истражује Јасеновац, сведочи о том добу следеће (у интервјуу „Пресс магазину“ датом 2008. године ):

„Ми смо 1964. године вршили ископавања на обе стране реке Саве, у самом Јасеновцу и у Доњој Градини. Под притиском јавности власти су пристале да образују једну комисију, која је требало да иде у Јасеновац и врши ископавања да би на неки начин документовала шта се тамо дешавало. У то доба наши велики професори били су престрашени од свега што се дешавало и за време рата и после рата. Нису смели да се усуде да то раде, да пристану да буду у тој комисији пронашли су три асистента који су били довољно "млади и луди", а који су ипак научили нешто заната (...). Један од њих сам био и ја. Ја сам пре одласка у Јасеновац, пре него што је наша екипа почела да ради, био у Аушвицу да видим како су они те ствари испитивали, радили, описивали, па сам ту стекао неко знање, а имао сам срећу да ми на новосадском медицинском универзитету професор судске медицине буде Анте Премеру, један изванредан човек, предратни комуниста, професор судске медицине у Загребу. Он је цео рат провео у Јасеновцу и гледао шта су тамо радили и какве су то грозоте биле, и он ме је посебно припремао за тај рад. Рекао ми је да су они још од почетка 1943. године откопавали масовне гробнице и спаљивали лешеве да би уништили трагове. Тако да ми уопште не знамо колико је лешева на тај начин уклоњено“.

Живановић објашњава на који се начин 1964. године спровела идентификација гробница и како се дошло до коначног броја жртава од 700.000:

„Пре нашег доласка дошла је једна екипа судске медицине из Љубљане, која је у то време добила једну врсту бургије, која је била нови изум, којом је могло да се буши тло и када би успели из те бушотине да изваде остатке костију, онда смо ми знали да се на том месту налази гробница. На тај начин су идентификоване гробнице, па смо на неки начин имали оријентацију где се шта налази. Било нам је јасно да не можемо да урадимо цео посао јер су се гробнице у то време налазиле на територији дугачкој 12,5 км, а широкој 4,5 км. Нас троје није могло ни теоријски све то да прегледа и уради. Одабрали смо неколико пробних гробница са сваке стране и, пошто су те гробнице биле јако велике, ми бисмо отворили једну површину два са три метра или три са четири и све што бисмо нашли приликом отварања тог дела гробнице, описивали смо. Тако смо утврдили да се у просеку на површини од два квадратна метра налазило око 27 скелета. На основу броја гробница и на основу површине истражених сонди утврдили смо једну цифру од око 730.000 жртава у јасеновачким логорима. У то време званична верзија била је да је у целој земљи СФРЈ страдало 1.700.000 људи у току рата, од тога 1.100.000 Срба. Али, ако је само Јасеновац однео преко 700.000, колико смо ми утврдили, онда та цифра више није могла да се одржи. Она у ствари није тачна! Ми смо се мало уплашили наше цифре од око 730.000, јер је она звучала просто невероватно за све нас, па смо онда одлучили да заокружимо на 700.000, због евентуалне грешке. И то је цифра која би требало да остане у штампи све док неко не докаже нешто друго. Ако неко дође до бољих чињеница, а може да дође до бољих чињеница... Нека свако открије коју хоће гробницу и нека прегледа, наћи ће исте ствари, али сви се људи боје откривања гробница јер би сада наједном изашло на видело једно страховито уништавање људских бића“.

Извештаји комисије писани су свакодневно у виду дневника на који су се потписивали сви чланови комисије да не би дошло до фалсификовања истине: међутим, они никада нису објављени. Ево шта каже Живановић:

„Један део мог извештаја из 1964. године никада није објављен јер друго двоје, који су радили са мном, нису имали судско медицинско образовање. Извештај сам писао ја. Он је био предат и ко зна где је, још није нађен. Дошао сам до закључка још тада да је најмање 20 одсто жртава живо бачено у гробове. Ја не могу да знам колико је живих бачено у Саву, нико више не може да зна колико је живих бачено у пећи да сагоре, али на основу прегледа лобања, на основу рана, јасно је да усташе нису увек биле довољно ефикасне када су маљевима убијали људе. Некада би маљ склизнуо низ главу и човек би био само ошамућен, али је у јаму бачен жив, и тако се жив ко зна колико мучио док није умро, јер су преко њега бацани други. Или је био само онесвешћен, или је пак имао неку од повреда за које се зна да лагано крваре. На основу начина на који су клали, ако би имали дубоко засецање и уколико би повредили главне артерије, ту би смрт била моментална, али, ако нису довољно дубоко ишли, па отворе само гркљан, а засеку неку од вена где доста крви истекне и крварење стане, та рањена особа која не изгуби ни свест, бацана је у јаму. У маси лобања приликом ископавања нашли смо остатке мозгова на којим се тачно виде трагови крварења, који је тачно део мозга оштећен. Ти мозгови послати су у Љубљану у Завод за судску медицину ради детаљног прегледа и ја никад нисам видео њихов извештај. У једној гробници нашли смо остатке цокула, очигледно је да су то били неки радници који су доведени на то место. Налазили смо и неке који су убијани мецима, значи неко их је убијао мецима, иако су усташе сматрале да не треба трошити муницију на Србе, Јевреје и Роме. Зашто трошити муницију када се могу убити маљем или заклати. И у Јасеновцу су на јасеновачкој страни бацали живе људе у усијану пећ циглане. То је Пичилијева пећ, јако позната. То су развили по угледу на Немце и неку врсту индустрије. На пример, драли су људе, узимали масно ткиво и правили сапун и сада, када одете у Горњу Градину на босанској страни, сачувани су ти казани за прављење сапуна од људске масти. Док у Доњој Градини они нису имали времена да се баве тиме, они су директно народ доводили из села у огромним колонама где су ишли и људи и жене и старци и доводили би их до ивице раке и моментално убијали без пљачкања, без оклевања... У тим јамама у Доњој Градини ми смо налазили златнике које обично имају људи као породично власништво, па су њих ушивали у одело рачунајући да ће им то можда помоћи. Све је то налажено тамо. Крстићи, Давидове звезде, минђуше, разне ствари. Налазили смо флашице за млеко, цуцле, чешљеве, кантице за млеко... Налазили смо чак и перорезе или ножеве које су носили да би себи припремали храну. Свашта је ту било. И остатке ципела и ципелица дечјих, опанака углавном. Све се то налазило набацано, једно преко другог и помешано с тим људима. За нас је било посебно интересантно што смо налазили мала вашарска огледалца, та огледалца била су интересантна зато што су прављена од стакла и целулоида, а између целулоида и стакла увек су биле савијене новине да би држале то стакло на месту. Сада, када развијете те новине, пошто су та огледалца прављена локално, на основу те локалне штампе знали смо да ли је неко из Добоја, из Дервенте или из некога другог места одакле су их доводили. Јасеновац је специфично место. Немци су у својим концентрационим логорима приступали уништавању људи на индустријски начин – значи што брже, што више, са што мање напора. Јасеновац је место на ком су људи пре убијања страховито мучени. Измишљале су се разне, разне муке... Они су владику сарајевског Петра Зимоњића поткивали, ударали потковице на ноге кроз пете, а затим су му побијали клинове под нокте, и то по налогу надбискупа Шарића. Тамо су одузимали децу од мајки и одводили их у логор за децу. НДХ је била једина држава која је имала концентрациони логор за децу и у том концентрационом логору радиле су часне сестре. Имате грозне описе мучења деце, мајки и трудница у Јасеновцу... Узму жене, засеку им дојке и набију им прекрштене руке у те ране, после тога их убију. Деци су одсецали носеве, уши.... Данима су мрцварили људе. То су незамисливе грозоте!“

Све ове чињенице о којима говори др Србољуб Живановић Титов режим је прикривао. Данас надбискуп Хочевар од Срба и Хрвата тражи да заједно преброје жртве, па да папа дође у Јасеновац.

ЦРКВА У ХРВАТА И „ХРВАТСКО ПРОЉЕЋЕ“
Иако није званично учествовала у "хрватском прољећу" и "маспоку", крајем 60-их и 70-их година 20. века, "Црква у Хрвата" трудила се да хрватству да духовна крила у борби за независност од "српске хегемоније". Још 1969. основана је Бискупска конференција за хрватске исељенике, што је допринело националној хомогенизацији расејања. Године 1970. загребачки надбискуп Фрањо Кухарић одржао је 10. фебруара прву јавну комеморацију свом претходнику Алојзију Степинцу (у то време, владику Николаја су у Србији штампали под псеудонимом "монах Тадија"). У наредној деценији ово је постао незванични хрватски празник, Дан кардинала Степинца. Септембра 1970. хиљаде хрватских "ходочасника" присуствовало је канонизацији првог хрватског свеца – Николе Тавелића, да би Ватикан 1971, упркос протестима, променио име Илирског института и цркве Сан Ђироламо у хрватски завод и цркву Св. Јеронима (преко Св. Јеронима усташе су после Другог светског рата бежале на Запад.) После "маријанског конгреса" (15-22. август 1971), Бискупска конференција Хрватске предложила је да се Марија Бистрица, место култа Блажене Дјевице Марије, прогласи "националним светилиштем" (на чему су радили још Павелић и Степинац). "Дјевица Марија" је проглашена "краљицом Хрвата". "Маријански конгрес" завршен је "ходочашћем" 150.000 Хрвата, који су у Марији Бистрици певали "Лијепа наша домовино" (док се у Србији за "Боже правде" могао добити затвор!) Надбискуп Фране Франић је 1. августа 1971. организовао "маријански конгрес" у Сињу под паролом "Будимо вјерни свом идентитету", при чему је служио "Молитву за хрватски народ".

Када је 1972. Савез комуниста критиковао "Цркву у Хрвата" због национализма, кардинал Кухарић је одржао низ оштрих проповеди у загребачкој катедрали, истакавши да "политичка власт нема право наметати народу филозофију или свјетоназор". (Године 1972, 27. априла, судија за прекршаје СО Горњи Милановац Радован Пурић осудио је на месец дана затвора владику жичког др Василија (Костића) зато што је 3. октобра 1971. у селу Брезни пред око 1.500 људи протествовао против обезбожавања србске деце у школама и предлагао за државну српску химну "Боже правде". Кухарићу, наравно, није фалила длака с главе.) Томислав Шаги Бунић је 1972. године, као угледан римокатолички теолог, у "Гласу Концила" тврдио да су "Католичка црква и хрватски народ нераздвојни".

Иако је комунистичка власт у Хрватској тражила од Бискупске конференције да осуди све терористичке акте усташке емиграције спроведене против СФРЈ од 1968. до 1972. године, то није учињено. Напротив!

Године 1972. над гробовима "хрватских краљева" у Солину надбискуп Фране Франић окупља 30 хиљада Хрвата који певају "Лијепа наша". Септембра 1974. "Црква у Хрвата" наставила је да слави "Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата", започетих (а недовршених) 1941. године. Јубилеј је слављен девет година, са снажним религиозно-националним нагласком. Прослава Међународне године Дјевице Марије одржана је 1976. у Солину, у "светилишту краљице Јелене", где се 12. септембра окупио 60 хиљада Хрвата. У завршној "Молитви великог завјета" кардинал Кухарић је поменуо "светишта Дјевице Марије не само у Хрватској, него и у Босни и Херцеговини“ (Госпа оловска и Госпа Воћинска) и на Косову (Госпа летничка).

Године 1977. слављена је осамстогодишњица папиног доласка у неку словенску земљу (легендарна посета папе Александра ИИИ Задру), а затим 1978. 900-годишњица Звонимирове базилике у селу Бискупији код Книна, којом приликом су папофили историчари Јосип Солдо, Бонавентура Дуда и Томислав Шаги Бунић истицали да је краљ Звонимир одбацио источно православље и потврдио Хрвате као западњачку нацију. Село Бискупија је са свих страна било окружено србским становништвом, па је манифестација од 14. до 17. Септембра 1978. године имала изразито великохрватски карактер. Истакнута је хрватска застава без петокраке, и опет се певала "Лијепа наша". (Занимљиво је да је Титов режим 1974. дозволио званичну употребу хрватске химне под условом да се прво интерпретира "Хеј, Словени".) У Бискупији је направљена реплика Звонимирове цркве, а на миси 17. Септембра 1978. учествовало је 30 хиљада људи, уз присуство папиног изасланика кардинала Силвио Оди. Године 1979. слављена је хиљадустогодишњица доласка на власт кнеза Бранимира. За тај јубилеј Шаги Бунић је писао да означава слављење "повратка у јурисдикцију Римске столице, а то уједно практички значи такођер прикључивање латинској култури, уклапање у Запад". Те исте 1979. пред верницима из Хрватске папа је 30. априла служио мису, и на "хрватском" се обратио окупљенима, похваливши их за "љубав и оданост Светој столици", препоручивши им да буду "побожни, храбри и поносни на своје хрватско име". Завршној прослави Бранимирове "обљетнице" присуствовало је 2. септембра 1972. 150 хиљада људи.

Активности су се пренеле и на Босну и Херцеговину. Од 1. до 4. јула 1982. у Сарајеву је одавана почаст аустријском бискупу Хрвату Јосипу Штадлеру, који је од 1882. године управљао римокатоличком заједницом у Босни и био велики борац за унијаћење Срба. (Сада га предлажу за беатификацију.) Следеће године католици из Херцег-Новог, скупа са католицима из Хрватске, одлазе у Рим да одају почаст новом свецу – Леополду Богдану Мандићу, родом из Херцег Новог, покатоличеном Србину претвореном у Хрвата. Од 1981. до 1984. организују се по бискупијама "еухаристички конгреси" који, према проценама комунистичких власти, окупљају преко милион људи. Овакви конгреси су Хрватској били нарочито значајни пре Другог светског рата (1923, 1930. и 1941. они су показали снагу хрватске папофилије и упозорили мрски "бизантски Београд").

У Марији Бистрици 8. и 9. септембра 1984. на завршној свечаности поводом Националног еухаристичког конгреса, који је отворио бечки надбискуп Франц Кент, изасланик папе Ивана Павао ИИ, присуствовало је око пола милиона Хрвата. У молитвама и беседама често је спомињан Алојзије Степинац, а у току Великог конгресног бдења у Загребу и Марији Бистрици изведена је драматизована хроника новије хрватске историје, коју је, с благословом хрватских бискупа, написао "повјесничар" Јосип Турчиновић. Оснивање Србске православне цркве представљено је као политичка подвала Светог Саве, а сеоба Срба 1690 под патријархом Арсенијем као освајање хрватских територија. Србски епископи су представљени као они који желе да поправославе унијате на северу и западу Хрватске а борба СПЦ против Конкордата 1937. године као доказ да је Краљевина Југославија била "великосрбска хегемонија". Усташки геноцид и покрштавање Срба у НДХ нису поменути, али је Степинац представљен као мученик. Надбискуп Фране Франић је истакао да папа Иван Павао ИИ своје Пољаке и Хрвате сматра сродним народима: они бране источне границе римокатолицизма; поштују Дјевицу Марију и своју побожност повезују с патриотизмом; и Пољаци и Хрвати веома су одани папи. (Заборавили су оно најважније: мржња Пољака и Хрвата према Русима и Србима као православним народима увек је била јача од њихове љубави према Христу.) У Марији Бистрици 9. септембра 1984. миси на отвореном присуствује на хиљаде редовника и редовница, око пола милиона људи, а служе је пет кардинала, шездесет надбискупа и преко 11.000 свећеника. Хостију прима преко 100 хиљада присутних. Кардинал Кухарић тражи верске слободе и велича Алојзија Степинца.

У то време Влада СФРЈ је позивала папу Ивана Пава ИИ да посети Југославију. То је чинио председник Председништва СФРЈ Цвијетин Мијатовић 1981, када је и влада СР Хрватске Влади СФРЈ препоручила ту посету је "посјета папе нашој земљи, под увјетом да се правилно схвати и добро организира, може поризвести дугорочне позитивне политичке ефекте и посљедице". Преговори с Ватиканом држани су 1984, али до посете није дошло јер је врх Србске цркве тражио да папа посети Јасеновац и истакне да су тамошње жртве биле православни Срби.

Још средином осамдесетих година XX века хрватски комунисти оптужују Србску Цркву да жели да погорша међунационалне односе, истичући да су Срби били жртве у Другом светском рату. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих они покушавају да се нагоде са "Црквом у Хрвата", али "Црква у Хрвата" одлучно ће стати на страну Фрање Туђмана. Чим Туђман оснује Хрватску демократску заједницу, "Глас Концила" почеће да је пропагира, а познати теолози и екуменисти Јурај Коларић и Адалберт Ребић учлањавају се у странку. Фрањевац Томислав Дука је тврдио да су папа Иван Павао ИИ, Михаил Горбачов и Фрањо Туђман Кристови пророци који треба да окончају комунизам и донесу срећу човечанству. Хрватска емиграција је преко својих жупника слала милионе долара Туђману и ХДЗ. У Босни се ХДЗ организовао помоћу католичких жупника.

Ватикан и хрватски прелати подржали су захтеве побуњених Шиптара 1981. године на Косову а Радио Ватикан је 1982. редовно слао поруке с таквим ставом. Папа Иван Павао ИИ је подржавао расколничку "Македонску православну цркву", чији су представници присуствовали освећењу нове католичке катедрале 18. јуна 1982. године у Скопљу. Иван Павао ИИ је, скупа с представницима власти СФРЈ, примио и званичнике "Македонске православне цркве" 22. маја 1985; Ватикан је подржавао и аутокефалисте у Црној Гори, само да би се Црна Гора одвојила од Србске православне цркве. (Деведесетих година 20. века један од главних црногорских србофоба и подстрекача сепаратизма био је приморски папистички фратар дон Бранко Сбутега.)

А онда је Југославија нестала. Баш онако како је Ватикан од 1918. године желео.

А ПОУКЕ?
Јесмо ли из свега извукли поуке?

Ако се погледа РТС, који је 25. децембра 2012 цео дан бомбардовао гледаоце тврдњом да највећи број хришћана у свету баш тада слави Божић (Срби треба да се стиде свог 7. јануара) и ако се сетимо да су и председник наше државе и премијер Владе Србије, Николић и Дачић, као и председник Скупштине Стефановић, присуствовали миси коју је надбискуп Хочевар (онај што очекује да се „прочистимо“ од светосавља и да опет бројимо жртве у Јасеновцу) служио у Београду, на „прави“ ЕУ Божић 2012. (као да у име толеранције и „суживота“ челни људи Србије нису на мису могли да пошаљу ниже рангиране државне службенике) – јасно је да поуке нисмо извукли, бар кад је наша политичка елита у питању. Али најбољи део нашег народа је свестан свега, и он ће остати веран Христу и Светом Сави. То је данас и овде важније од свега.

Владимир Димитријевић
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 709


Zeka


Погледај профил
« Одговор #9 послато: Јануар 29, 2013, 12:02:46 »

И неки српски епископи би да своју Цркву ставе у службу „Новог доба“ и ЕУ


НЕКОЛИКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ШТЕТНИХ ОДЛУКА И ЧИЊЕЊА
У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ (1)



                                                     Андреј Ћилерџић

    Чланови данашње Комисије за промену Устава СПЦ треба да направе Устав који „мора да кореспондира са решењима“ најновијег Закона о верској слободи. А тај Закон ставља Цркву у службу „Новом добу“ и Уједињеној Европи која војује против помињања хришћанства у њеном Уставу
    Последњих година се у Српској православној цркви, на жалост, умножише епископи на које могу да се односе наведене пророчке речи апостола Павла (о „грабљивим вуцима који не штеде стада“). Регрутују се из једног центра, а тај центар свима је добро познат
    Андреј (Ћилерџић), не тако давно хиротонисан у достојанство епископа, у свом предавању при храму Светог Александра Невског у Београду, 17. новембра 2012. године супротно православној еклисиологији, дословно казује: „Циљ међуцрквених настојања јесте постизње пуног заједничког јединства, када све цркве међусобно буду признале једна другу као једнинствену цркву Христову“!
    У складу сa таквим, неправославним еклисиолошким схватањем присуствовао је римокатоличкој божићној миси у Београду, 25. децембра 2011. године, где је одслушао Символ вере са јеретичким додатком Filioque и беседу надбискупа Станислава Хочевара, изговорену у духу „католичке вере“ у којој ће се постићи јединство свих хришћана, да би у одушевљењу, српски епископ, гласно на крају изговорио „Амин“
    Епископ Андреј, у ствари, тражи да се Црква прилагоди „уједињавањима“, тј. нечему што је не би чинило Црквом. Истовремено жали што, како каже: „Растуће конзерватистичке и фундаменталистичке тенденције отежавају проширење, продубљење, међуцрквене породице“
    Ово није далеко од маштања о томе како да се премости пут ка стварању глобалне религије ради учвршћивања глобализованог света на Земљи, и ради припреме за појаву Антихриста


Пише: др Миодраг М. Петровић, научни саветник Историјског института САНУ у пензији, наш најбољи црквени историчар и канонолог. Био је годинама руководилац пројекта Старог српског права. Његов рад на критичком издању друге књиге Законоправила Светога Саве (грађанско право) је при крају

        СРПСКА православна црква има свој Устав, који није посве у складу са свештеним законодавством и светоотачком праксом, примљеном од њеног оснивача - Светога Саве. Али и тако мањкав Устав често се крши и неуједначено примењује, што за последицу има несклад у животу чланова Цркве, како оних који су духовни архипастири и пастири, тако и оних који чине њихово словесно стадо.

       ...Чланови данашње Комисије за промену Устава СПЦ треба да направе Устав који „мора да кореспондира са решењима“ најновијег Закона о верској слободи. А тај Закон ставља Цркву у службу „Новом добу“ и Уједињеној Европи која војује против помињања хришћанства у њеном Уставу.

       Није ли и еп. Атанасије Јевтић, као члан једне такве велике комисије, себе сврстао међу оне које често, али насумице назива „еврослинавцима“? Нису ли се и на њему обистиниле речи ап. Павла: „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада. И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом (Дела ап. 20, 28-30)“.

       Последњих година се у Српској православној цркви, на жалост, умножише епископи на које могу да се односе наведене пророчке речи апостола Павла, што ће се показати у даљем тексту. Регрутују се из једног центра, а тај центар свима је добро познат.

       Судећи по томе, дакле, нови Устав Српске православне цркве биће по њу штетнији од данас важећег Устава, зато што он, по речима др Симе Аврамовића, проф. Правног факултета у Београду, „мора да кореспондира са решењима Закона који регулише односе државе и цркве“. Успут сам се у напред наведеној књизи (стр.83-85) задржао на таквом мишљењу проф. С. Аврамовића, написавши између осталог: „Али поставља се питање колико је Црква - Црква, или, другачије речено, шта остаје од Цркве уколико она свој Устав прави субординарно, тј. у складу са налозима државних и међународних установа?“ (стр.84).

       У вези са тим питањем написао сам и ово: „Новим Законом о верској слободи мења се, односно замењује мисија Цркве. Наједном она као установа Божја мора да се повинује и саображава међународним световним законима о слободама, правима, толеранцији у међуљудским односима - она која свету непрекидно проповеда љубав и обзнањује ИСТИНУ ради ослобађања освих видова ропства. Отуда и оно наглашено у преамбули Закона позивање на: „члан 18. Универзалне декларације о људским правима, члан 9. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, члан 18. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и члан 10. Повеље о основним правима Европске уније“ (стр. 84-85).

       Тешко је побројати све штетне последице изазване одређеним неканонским одлукама и чињењима у Српској правослвној цркви, па је управо зато у наслову ове теме употребљена одредница „неколике“. И те „неколике“ штетне последице овде ће бити поменуте више у назнакама, под претпоставком и жељом да ће се неко упустити у писани дијалог који би водио ка свестранијем обелодањивању ИСТИНЕ.

       То представља незаобилазни предуслов за ослобађање из ропства заблуда и фарисејства. ИСТИНА мора да претходи љубави. А ЉУБАВ, у ствари, постаје права, искрена само уколико се не раздваја од ИСТИНЕ.

       Дубоки су и узнемирујући разлози који намећу ту неопходност да се, посебно данас, говори о значају те нераздвојности. Ово зато што се све више у име љубави и јединства са неправославнима запоставља значај исповедања праве вере као ненарушиве истине. У застрањивањима отишло се толико далеко да се и Спаситељеве речи, упућене Апостолима: „Ако имате вјере…ништа вам неће бити немогуће“ (Мт 17, 20; уп. Лк 17, 6) прекрајају тако што се „вјера“ замењује речју „љубав“. Тужно ми је било кад сам то извртање недавно чуо у беседи једног свештеника из Епархије шумадијске.

       Слично слободоумље не чује се само из уста појединих свештеника, него и појединих епископа који не стоје чврсто у истини вере зато што превише обзира имају према нецрквеним глобалистичким кретањима у свету. И управо ради тога се све чешће на римокатолички начин тумаче Христове речи: „И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир“ (Јн 10, 16), као и речи које се на свакој божаственој литургији молитвено чују - „за јединство вере и заједницу Светога Духа“.

       Ради општих глобалистичких кретања у свету, дакле, тежи се ка томе да хришћани чине „једно стадо“. Али појам „хришћани“ је данас изневерен; погрешно се поима, јер средњовековни словенски и грчки извори јасно казују да су хришћани само они који су православни, а да се отпали од њих, због догматских и многих других застрањивања, не убрајају у хришћане.

       Не може бити више врста правих хришћана и правих хришћанских цркава зато што је Христос један. Следствено томе, и вера у Њега треба да је једна, што ће рећи - да је и Црква једна, о којој и Символ вере сведочи.

       Једно само истинско стадо постоји, које Цркву чини Црквом, јер је једна и глава њена - Христос. И управо у име те једне главе - Христа, свакодневно се узносе молитве за јединство хришћана у „Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“. Њеним апостолима је речено: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28, 19). Више је Апостола, али је један Христос и једно хришћанско стадо обједињено свезом једне исте вере која је, по апостолским речима „једанпут предана светима (в. Јудина, стих 3). Није вера, дакле, различито предана од Христа Бога и Његових „светих“ за „свете“. Овима, као светима, упућене су, у наведеној посланици, речи: „А ви,  љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вјером, молећи се у Духу Светоме“ (стих 20).

       И као што не могу бити две или више глава једнога тела, тако не могу бити ни две или више хришћанских цркава. Једино тако се може поимати постојање Једне само хришћанске Цркве, на шта нас обавезује сазнање о томе да је она одговорна и послушна целим својим устројством, једној глави - Христу. Као таква, она је надахнута Духом Светим који њене чланове везује у јединство и неразрушиво тело ИСТИНОМ и ЉУБАВЉУ.

       У складу са таквим еклисиолошким учењем које су нам предали Апостоли и Свети Оци, Свети Сава је у свом отачаству Србији основао Српску православну цркву. За њу је саставио Законоправило у које је сабрао учења о устројству и мисији „Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“.

       Да ли се, и колико, садашња Српска православна црква удаљила од онога што нам је предао њен оснивач - Сава? Напред рекох да јесте, и то умногоме. Он је учења о Цркви предао Србима онако како је и примио, што је у складу са јеванђелским и апостолским порукама:

       - „Као што нам предадоше они који су од почетка били очевици и слуге Ријечи“ (Логоса), каже јеванђелист Лука (1,2);

       - „Хвалим вас, пак, браћо, што све моје памтите и држите предања као што вам предадох“, каже апостол Павле хришћанима у Коринту (1.Кор 11, 2); - „Јер вам најприје предадох што и примих…“, каже такође апостол Павле (1. Кор 15,3);

       - „Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о општем спасењу, имадох потребу да вам пишем молећи да се борите за вјеру једанпут предану светима“, пише у Посланици апостола Јуде (стих 3).

*  *  *

       Уместо привржености таквој освештаној пракси у Цркви, поједини архипастири и пастири словесног стада у Српској православној цркви (али и у другим помесним православним црквама) уводе новине које им нису предате. То су они који се упорно стављају у службу јалових дијалога са неправославнима које и црквом називају; стављају се у службу некаквих „међуцрквених настојања“, по речима Андреја (Ћилерџића), не тако давно хиротонисаног у достојанство епископа.

       Овај нам у свом предавању при храму Светог Александра Невског у Београду, 17. новембра 2012. године супротно православној еклисиологији, дословно казује: „Циљ међуцрквених настојања јесте постизње пуног заједничког јединства, када све цркве међусобно буду признале једна другу као једнинствену цркву Христову“! У складу сa таквим, неправославним еклисиолошким схватањем присуствовао је на римокатоличкој божићној миси у Београду, 25. децембра 2011. године, где је одслушао Символ вере са јеретичким додатком Filioque и беседу надбискупа Станислава Хочевара, изговорену у духу „католичке вере“ у којој ће се постићи јединство свих хришћана, да би у одушевљењу, српски епископ, гласно на крају изговорио „Амин“, како је то сниматељ за телевизију лепо ухватио и пренео. И поред тога убеђује наивне и неупућене вернике Српске православне цркве да тај његов чин није заједничко мољење!

       Таква схватања о вери и Цркви нису потребна српским православним верницима. За таква своја поимања место треба да тражи негде ван Србије и далеко од православних Срба. Јер то што епископ Андреј и слични њему чине, јесте учествовање у молитвама са отцепљенима од Цркве какву су нам предали Свети Оци који строго забрањују и кажњавају сваког православног хришћанина ако се моли са неправославнима.

       Није реч, дакле, о „верској мржњи или нетрпељивости“; нити о бежању од разговора у настојању да се отпаломе од Цркве каже ИСТИНА која претходи сабирању и јединству у вери предатој нам дејством Духа Светога, а не дејством људског импровизовања што чини епископ Андреј ради, како каже „прилагођавања изазовима Новог доба“.

       Он, у ствари, тражи да се Црква прилагоди „уједињавањима“, тј. нечему што је не би чинило Црквом, јер каже како „имамо дужност да сви будемо одговорни једни према другима“ у оном смислу како он то схвата: „Док се овај процес уједињавања на међународном, односно политичком пољу, полако остварује, овај процес би морао да тече у директним контактима у међуцрквеним односима“, па наставља: „У погледу заједничког живота европског друштва различитих култура, подељено хришћанство још увек храмље у поређењу са радом међународних политичких институција и организација“. Истовремено жали што, како каже: „Растуће конзерватистичке и фундаменталистичке тенденције отежавају проширење, продубљење, међуцрквене породице“.

       То није далеко од маштања о томе како да се премости пут ка стварању глобалне религије ради учвршћивања глобализованог света на Земљи, и ради припреме за појаву Антихриста.

       Да се не би рекло да претерујем, или да не схватам задњу намеру епископа Андреја (Ћилерџића), навешћу неколико његових завршних речи у поменутом предавању: „Процеси промена, који се одигравају у свету, воде нас да преиспитамо не само самосвест за међуцрквена настојања и њихову орјентацију, већ да, такође, и за саму Православну Цркву… Тек тада ће екуменски покрет бити у стању да одлучније делује у потрази за прихватљивим моделима једне људске мирољубиве заједнице у 21. веку у овом свету који се неминовно глобализује“.

       Такво људско умовање не може бити по Духу Светоме, јер је исувише чулно и далеко од православне еклисиологије. Оно је потврда, истовремено и супротност, наспрам апостолских речи: „А ви љубљени, сјетите се ријечи које су већ казали апостоли Господа нашега Исуса Христа, јер вам говораху да ће се у посљедње вријеме појавити ругачи који ће ходити по својим безбожнијем жељама. Ово су они који стварају раздоре, чулни су Духа немају“ (Јуд 17-19).

       У смислу одговора на то куда тежи да нас усмери епископ Андреј (Ћилерџић) и слични њему, навешћу оно што сам 2004. године написао у поменутој напред књизи Христос и Христ, на стр. 99: „Уједињена Европа је сва у служби „Новом добу“. А тај покрет корене свог настанка вуче из гностицизма, неоплатонизма, источњачког пантеизма; разних видова тајанствености као што су, на пример, бела и црна магија. Од покрета „Ново доба“ посебно су угрожени једнобоштво и Црква Христова. Јер тежи да установи и свим народима наметне заједничку религију, а помоћу ње и владу за читав свет. На тај начин биће остварени основни предуслови за појаву Антихриста који ће сваком народу показивати „сва царства овога свјета и славу њихову“ уз обећање: „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт 4, 8-9). Али Бог ће дати да се међу народима нађу и они који ће на такву примамљиву и заводљиву понуду одговорити Христовим речима: „Иди од мене Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи“ (Мт 4, 10).

       Исте те 2004. године, у наведеној књизи (стр. 98-99) написао сам и ово: „Како ће се правоверни Срби осећати у Уједињеној Европи кад ова од њих захтева да само са заборавом могу постати њени чланови? Захтева се, у ствари, да Срби забораве своју историју, традицију, самобитност, тако што ће све то подредити начелима и правилима која намеће Уједињена Европа. Зато се често питам: Зашто се од мене тражи да се мењам, а ја тако нешто ни од кога не захтевам? Зашто, другим речима, овакав какав јесам не одговарам тој Уједињеној Европи, иако мени не смета сусед друге народности или друге вере? Шароликост у свету није пука случајност; она је Богом дата. Иако ту шароликост потискујемо неком унификацијом, односно уравнивањем, не градимо ли својеврсну Вавилонску кулу која се лако може стропоштати, после чега би се ствари опет вратиле на поредак по Божјој вољи, не по вољи човека“.

       Нису ли: тероризам и трговина дрогом светских размера; презадуженост код међународних банкарских фондова до банкротсва; све учесталије изазивање грађанских ратова тамо где се хоће; наметање санкција, ембарга и блокада; насилничко прекрајање државних граница појединих суверених држава; преобликовање идентитета људи; масовна злоупотреба моћних медија са циљем да се сатанизују читави народи; оснивање трибунала, са крајње тенденциозним, неправедним циљевима; ширење осећаја опште несигурности; озакоњивање истополних бракова и др. - плод спровођења идеја о глобализацији света уз помоћ уједињавања Европе?

       (Из ширег текста који објављује часопис за духовни препород „Свети кнез Лазар“ )

Факти
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 709


Zeka


Погледај профил
« Одговор #10 послато: Јануар 29, 2013, 12:23:05 »

Пут Цркве је различит од пута којим иду глобалисти


НЕКОЛИКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ШТЕТНИХ ОДЛУКА И ЧИЊЕЊА
У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ (2)




   Многи верници у СПЦ дубоко су прожети свешћу о потреби живљења у вери по јеванђелском смислу. Али такви данас, на жалост, нису у милости код многих архипастира и пастира који су задужени да нам намећу и проповедају идеје о зближавању и уједињавању са неправославним верницима; о потреби и значају да папа римски, његови кардинали, надбискупи, бискупи, фратри и верници у што већем броју дођу у Ниш 2013. на обележавање јубиларног седамнаестог века Миланског едикта  
    Могу да разумем представнике државних власти у Србији, и Општине Ниш, у томе што од обележавања таквог јубилеја очекују вишеструку добит. Не могу, међутим, а да се не замислим - какву црквенодуховну корист од тога може да има Српска православна црква, односно њени верници?
    Славље таквог нивоа, па и већег, требало је организовати у Милану, а треба имати на уму и то да цар Константин није као хришћанин рођен у Нишу, него као незнабожац. Али некоме је стало до тога - да се чином славља на тлу православне Србије демонстрира моћ и бројност присутних римокатоличких и других верника
    Манастир Студеницу нам је Свети Сава предао са обавезом да она буде узор богослужбеног поретка у читавом његовом Отачаству. У манастиру Жичи је са узвишеног места надзирао да ли се богослужење врши онако како је и сaм од мудрих црквених Отаца примио. А сада су та два манастира узор прекрајања и импровизовања наслеђеног богослужбеног поретка; претворила су се више у туристичка средишта


Пише: Миодраг М. Петровић

       ПУТ ка глобализацији света уз помоћ и некаквих „међуцрквених настојања“ није јеванђелски пут, јер не води тражењу најпре Царства небеског, већ Царства земаљског, заснованог на владавини јачег.

       Оглушују се глобалисти о Христове речи: „Иштите најпре Царство Божије и правду његову…“ (Мт 6, 33). Пут Цркве је различит од пута којим иду глобалисти.

       Суштина и устројство Цркве је такво да се она не може ставити у службу неправедног света проистеклог из глобализације по људском плану, а не по Божјем плану. Зато не пријања за правоверну душу Србинову оно за шта се заносно залаже епископ Андреј (Ћилерџић).

       Верници очекују да их архипастири и пастири уче јачању у вери, а не у идејама о „међуцрквеном настојању“, о Уједињеној Европи и „Новом добу“. Такве идеје нису услов за спасење душе, као што ни знање многих језика, или поседовање разних диплома, нису од помоћи ако нисмо прожети оним што казују и значе јеванђелске речи: „Вјера твоја спасла те је“ (Лк 17, 19); „све је могуће ономе који вјерује“ (Мр 8, 23); „Не бој се, само вјеруј“ (Мр 5, 36); „како си вјеровао нека ти буде“ (Мт 8, 13); „и све што узиштете у молитви, вјерујући, добићете“ (Мт 21, 22) и др.

       А сви треба једнако да верују зато што је Један Онај који нам је њу открио и предао, у складу са сведочанством јеванђелиста Јована: „Овај (тј. Логос - Христос) дође за сведочанство, да свједочи о свјетлости, да сви вјерују кроз њега“ (Јн 1, 7).

       Многи верници у Српској православној цркви дубоко су прожети свешћу о потреби живљења у вери по јеванђелском смислу. Али такви данас, на жалост, нису у милости код многих архипастира и пастира који су задужени да нам намећу и проповедају идеје о зближавању и уједињавању са неправославним верницима; о потреби и значају да папа римски, његови кардинали, надбискупи, бискупи, фратри и верници у што већем броју дођу у Ниш 2013. године на обележавање јубиларног седамнаестог века Миланског едикта 313. године.

       Могу да разумем представнике државних власти у Србији, и Општине Ниш, у томе што од обележавања таквог јубилеја очекују вишеструку добит. Не могу, међутим, а да се не замислим - какву црквенодуховну корист од тога може да има Српска православна црква, односно њени верници, имајући у виду, између осталог и то - да је славље таквог нивоа, па и већег, требало организовати у Милану, као и то - да цар Константин није као хришћанин рођен у Нишу, него као незнабожац. Али некоме је стало до тога - да се чином славља на тлу православне Србије демонстрира моћ и бројност присутних римокатоличких и других верника.

       Челници и организатори из редова Српске православне цркве, који желе и све чине да римски папа ипак дође у Србију, најпре би требало да се потруде да сопствене редове збију и Српску цркву представе јаком у духу какву нам ју је предао њен оснивач, Свети Сава, који је и писаном речју римокатолике сматрао јеретицима.

       Зато се питам: је ли требало Јовану, епископу нишком да за Телевизију Србије дa изјаву како на том јубилеју у Нишу треба да се нађу, првенствено, поглавари Старог и Новог Рима. И уместо да се у Српској православној цркви види „настојање“ у васпостављању богослужбеног и другог црквеног поретка, који данас није онакав какав нам је предан од оних који су поштовали оно што им је предано, пренаглашено се брига води о припремама и о форми ради што скоријег постизања „јединства цркава“.

       Манастир Студеницу, на пример, Свети Сава нам је предао са обавезом да она буде узор богослужбеног поретка у читавом његовом Отачаству. У манастиру Жичи је са узвишеног места надзирао да ли се богослужење врши онако како је и сaм од мудрих црквених Отаца примио. А сада су та два манастира узор прекрајања и импровизовања наслеђеног богослужбеног поретка; претворила су се више у туристичка средишта.

       Донедавно је манастир Љубостиња одолевао притисцима од стране бив. епископа Атанасија Јевтића да престане са улогом окупљања и напајања верника у духовности и неизмењеном вршењу Божаствене литургије. Однедавно је новопостављени епископ крушевачки Давид насилнички то прекинуо, чиме је ревносне вернике одвратио од уобичајеног црквенодуховног свијања око Љубостиње.

       Тако се на поменутим манастирима, због промењене њихове улоге у смислу да мање служе верницима, а више туристима, потврдило светоотачко учење које гласи: „Не освећује место човека, него човек место“, што значи да манастир постаје свет онолико колико му је епископ свет и колико у њему има светих подвижника, не посетилаца као туриста.

       Човек чини и говори у складу са оним што представља садржину његове душе. Из себе не може да изнесе и на другог пренесе нешто што нема. Ако нема свест о вредности праве вере, а архипастир је, или пастир, како може да паствује (израз Светога Саве) поверено му словесно стадо?! Да би се то боље схватило, вредно и поучно ће бити ако се задржимо, са забринутошћу, на „Интервјуу са његовим преосвештенством г. Давидом, епископом крушевачким“, објављеном у „Богољубљу - листу Богомољачког покрета Епархије крушевачке“ за април 2012, у бр. 2, на стр. 2-9. Интервју је водио о. Иван Милановић, протонамесник, 8. марта 2012. године у Крушевцу.

       Суштина изјава епископа Давида своди се, углавном, на настојање да преобликује душе ревносних верника; на употребу недоличних израза, какви ни кочијашима не пристоје; на сервилност према онима који су му омогућили да постане епископ, односно према својим учитељима као „визионарима“, јер настоје да реформама и „међуцрквеним настојањима“ преобликују Српску православну цркву; они су му узор за слично, и још горе, поступање. Тиме показује колико није у стању да схвати и прихвати значај и начин јеванђелског, апостолског и светоотачког „преношења“, односно предавања утврђеног црквеног учења и праксе.

       Тако, епископ Давид за ревносне вернике каже да су „хришћани само по имену, тврдоврати и умртвљени“. На те мисли кад у наставку истиче да „није за похвалу агресивност и задртост неких људи и групација; њихово добровољно и намерно незнање, па и ревновање, не по разуму. Та и таква незнавеност тих хришћана и особа тиче се литургичког предања и његовога богатства… Упркос томе, они себе сматрају позваним да свима, укључујући и самог епископа, дакле свима који нису као они, издају признанице и потврде о православности?!“ (стр. 3). Такође на те мисли кад каже да „не разумеју суштину ствари“ кад се ради о измењеном чину вршења Божаствене литургије. Зато их софизмима овако подучава: „Познаваоцима историје богослужења и мноштва литургичких Анафора итекако је јасно да је старо уствари ново, а да је ново уствари старо!“… „Познаваоци древних литургичких Анафора, које незнавени и неразумни и пакосни зилоти и гочобије у нас називају новотарцима, ништа суштински не мењају када указују на места и моменте у, рецимо, Златоустовој и Василијевој Литургији…“ (стр. 5).

       У стилу неуобичајеног архипастира који сматра да га епископство чини недодирљивим и кад дубоко греши и ружне речи изговара, епископ Давид се критички обраћа правоверним и ревносним члановима Цркве, сматрајући, како каже, да „су се они засад управо непоправљивом тврдоглавошћу нашли у безизлазној позицији, и у стању окамењености“ (стр. 9); они су „незнавени и острашћени и прелашћени и сујетни ревнитељи“ (стр. 7). „Ту су се, каже даље, обрели и самозвани борци за веру, полутани, смутљивци и опадачи који патолошки ненавиде све оне који неће да губе време у испразном надметању са њима, погубљенима на Интернет - Мрежи“ (стр. 7). Затим епископ Давид ревнитељима у јеванђелској вери даје квалификацију: „…њихово огавно неваспитање и њихов ноторни безобразлук постали су њихово додатно оптерећење!“ (стр. 7). Питам га - зашто се упустио да губи време у, како каже, „испразном надметању са њима“, тј. са ревнитељима у вери? Можда је тиме хтео да покаже како обилује прљавим изразима?!

       Ако епископ Давид у ревносним верницима, који су кроз сву историју били прави чувари Цркве Христове, види, како каже, „домаће незналице богословља и полутане и завидљивце и рекла - казала смутљивце и мешетаре, па и хулигане…“ (стр. ), зашто онда осећа толики страх кад им поручује: „Љуто се варате ви који мислите да ћете у оквиру граница епархије крушевачке вратити православље у форму - црквено - мртвено, и задржати га у форми црквено - мртвеног!… Варате се у нади да ћете баш ви, са вашим јатацима моћи да претворите Православље у своју слику и прилику!“ (стр. 9).

       Зашто се толико боји оних које „окамењеним“ сматра?! Мртвог вука се нико не боји; може слободно и реп да му мери, ако жели.

       Више разлога има због којих сам навео одређене одељке из интервјуа епископа Давида. На основу тога може се видети његов речник као одраз нивоа васпитања и као копија речника бив. епископа Атанасија Јевтића. И као што сам својевремено овоме написао да остављам читаоцима на процену: о коме више говоре такви прљави изрази - о ономе који се њима служи, или о ономе коме се упућују, тако и сада нека исто то важи за епископа Давида.

       Наиме, читалац нека закључи ко је „огавно неваспитан“ и „безобразан“? Правоверни хришћани свакако нису, јер им управо правоверје, којим су дубоко прожети, не дозвољава да се служе недоличним изразима и неоснованим квалификацијама. ИСТИНА у вери, којом су по Јеванђељу испуњени и због тога прибрани, сама све казује.

       У том интервјуу се оцртава и ниво богословског знања епископа Давида. Његови узори богословља су поименце наведени: бив. епископ Атанасије Јевтић, митрополит црногорскоприморски Амфилохије, епископ бачки Иринеј, епископ жички Хризостом, епископ браничевски Игнатије, проф. Ненад Милошевић и, како каже, „колосални, планетарни богослов, митрополит Пергамски Јован Зизјулас“. Додатно наглашава: „Међу њима какав је само колосални подвижник - изградитељ Цркве на свим пољима - епископ бачки Иринеј! Какав је само неустрашиви визионар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве он исти! Па какав само колосални подвижник и визионар богословља епископ Атанасије Јевтић, неуморни ревнитељ у својој Српској и паралелно у целој Цркви Православној!“ .

       Е, овде важи она народна: „Певам песму онога чији хлеб једем“. Није ли додела епископу Давиду епархије крушевачке цена за војевање против затечене црквености и духовности код ревнитеља за веру о којој се у Јеванђељу говори?! Није далеко од памети да се потврди да његов „неустрашиви визионар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Иринеј бачки“ представља напред поменути центар за кројење новог лика Српске православне цркве, која, на жалост, треба да се разликује од оне какву нам је предао њен оснивач - Свети Сава, и која мора бити спремна да се у сваком тренутку укључи у служење „међуцрквеним настојањима“ ради зближавања са римокатолицима и припадницима других вероисповести на путу ка глобализацији.

       Ради спремности на такву мисију је и поменути епископ Андреј (Ћилерџић) добио епископско достојанство. Основано се, дакле, може очекивати да ће и свака следећа додела епархије бити цена за покорност и обавезно служење „Новом добу“. Спремност за такво служење постала је сновни предуслов и квалификација за хиротонију у епископско достојанство и за добијање епархије на управу. Увелико поновљена таква пракса последњих година најречитије говори о томе.

       Зато епископ Давид није у стању да види дубље и даље од наведених узора за његову еклисиологију и теологију. Те узоре је попут завесе ставио испред себе, од које не може, или неће, да види Светога Саву и Велике црквене Оце, јер се са овима не може у свет „Новог поретка ствари“.

       Др Миодраг М. Петровић, научни саветник Историјског института САНУ у пензији, наш најбољи црквени историчар и канонолог. Био је годинама руководилац пројекта Старог српског права. Његов рад на критичком издању друге књиге Законоправила Светога Саве (грађанско право) је при крају

       (Из ширег текста који објављује часопис за духовни препород „Свети кнез Лазар“)


Факти


Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 709


Zeka


Погледај профил
« Одговор #11 послато: Фебруар 02, 2013, 14:18:50 »

Католици у Београду већ иконопишу и Светог Саву


НЕКОЛИКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ШТЕТНИХ ОДЛУКА И ЧИЊЕЊА
У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ (крај)




    Католици наивне и недовољно учвршћене Србе у православној вери маме на разне начине. Тако, на пример, у својим храмовима, у Београду, иконопишу Светог Методија, кога су на Сплитском сабору 1059. године, осудили као јеретика; иконопишу и Светога Саву иако им није непознато да их је он држао за јеретике
    У болна дешавања спада и непромишљено брисање одреднице „Српска“ у називу „Српска православна црква“. Ако по схватању недобронамерних појединаца преименовање треба да гласи: „Православна црква у Србији“, не значи ли то да се дојучерашњи делови Српске православне цркве ван Србије, у европским земљама и на другим континентима, препуштају туђој црквеној јурисдикцији?
    Та штетна појава се као зараза проширила и унутар Србије. Придевска именица „Српска“ брише се и у називима епархија. Црногорскоприморска митрополија је због политичких и опортунистичких разлога принуђена да отпише одредницу „Српска“, али зашто то чине Шумадијска, на пример, и друге неке епархије по Србији?!
    Посебно велику рану и болне последице по Српску православну цркву производи недовољно промишљено и неканонско васпостављање Охридске архиепископије
    Ревнитељи православља неће престати са молитвама и надом да ће се поглавар (данашњи или сутрашњи) Српске православне цркве оградити од екуменизма и „међуцрквених настојања“ по људском духу, а да ће по Духу Светом, у складу са канонским и уставним обавезама које има, васпоставити стварну, канонску саборност и сваки поредак у Српској православној цркви


Пише: Миодраг М. Петровић

       БИЛА би неправда ако се мисли да за све негативности у Српској православној цркви кривица треба да падне на епископа бачког Иринеја. Не, није он за све крив.

       Криви су, превасходно, епископи који су му омогућили да истисне из црквеног живота канонску саборност, без које је Црква као таква незамислива.

       На саборност се позива када треба да оправда избор за епископа кандидата који му је по вољи због „међуцрквених настојања“ и екуменизма; или када треба да „суспендује“ некога ко му није по вољи, као у случају епископа рашко-призренског Артемија. Овај му је био велика препрека на путу ка удовољавању захтевима Европске уније и Вашингтона, с једне стране, и удовољавању жељама римокатолика да се бржим корацима, несметано, води дијалог о међуцрквеном зближавању ради уједињења, с друге стране.

       Праву природу „неустрашивог визионарства“ и „изградитељства Цркве“ епископ бачки Иринеј ће испољити посебно у јубиларној 2013. години, кад се у Нишу слави седамнаест векова од Миланског едикта 313. године. Тешко се то славље замишља без присуства римског папе, за чији долазак ће се довијати, не само римокатолици, него и највиши државници Србије у договору, наравно, са проверено наклоњеним сатрудником, епископом бачким Иринејем.

       Много још дешавања има, која су на телу Српске православне цркве отворила болне ране, а која посредно или непосредно стоје у вези са „међуцрквеним настојањима“, са бесплодним „међуцрквеним дијалозима“, из којих проистиче једно само, а то је - да се римокатолици постојано држе своје вере и еклисиологије, у истрајном ишчекивању да им се „шизматици“ (тако називају православне) врате, како би се нашли у „правој католичкој вјери“.

       Наивне и недовољно учвршћене Србе у православној вери маме на разне начине. Тако, на пример, у својим храмовима, у Београду, иконопишу Светог Методија, кога су на Сплитском сабору 1059. године, осудили као јеретика; иконопишу и Светога Саву иако им није непознато да их је он држао за јеретике.

       Срби у својој доброћудности, као предуслов за долазак папе у Србију траже да прво оде у Јасеновац, како би испољио жаљење и кајање за гнусна погубљења, од стране руку људи римокатоличке вероисповести, огромног броја људи.

       Није томе тешко да оде у Јасеновац, као што му није било тешко да уђе у џамију или синагогу, јер зна какву добит за римокатолицизам из тога извлачи. Само жртве у Јасеновцу знају да би им посета папе била додатни бол, јер је ондашњи папа Пије XII (1939-1958) могао да спречи чињење злочина, а није хтео.

       Није ли се, у другим околностима, позната папска злурадост према православним Србима испољила и 1999. година, када су немилосрдно бомбардовани од стране „Милосрдног анђела“?!

       И нека друга болна дешавања у Српској православној цркви могу се довести у везу и са, по речима епископа крушевачког Давида, „изградитељством цркве на свим пољима“, односно са „неустрашивим визионарством“ у еклисиологији епископа бачког Иринеја и њему сличних.

       У та болна дешавања спада, на пример, непромишљено брисање одреднице „Српска“ у називу „Српска православна црква“. Ако по схватању недобронамерних појединаца преименовање треба да гласи: „Православна црква у Србији“, не значи ли то да се дојучерашњи делови Српске православне цркве ван Србије, у европским земљама и на другим континентима, препуштају туђој црквеној јурисдикцији?

       Али, та штетна појава се као зараза проширила и унутар Србије. Придевска именица „Српска“ брише се и у називима епархија (епископија). Црногорскоприморска митрополија је због политичких и опортунистичких разлога принуђена да отпише одредницу „Српска“, али зашто то чине Шумадијска, на пример, и друге неке епархије по Србији?!

       Раслабљивању Српске православне цркве увелико је ишло наруку и установљивање „епископских савета“, који ни терминолошки ни еклисиолошки немају утемељење у свештеним канонима. Тиме се умањује важност и снага Сабора Цркве.

       Ако је за такву појаву у Америци, на пример, образложење могло да буде географска удаљеност, коме је онда одговарало оснивање „епископских савета“ у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској? Одговарало је нарушитељима јединственог духа и канонског смисла саборности у Српској православној цркви.

       Како другачије схватити настојање митрополита црногорскоприморског Амфилохија да се на заседању Светог архијерејског сабора, 26. маја 2006. године, наводно „ради што успешнијег остваривања спасоносне мисије Цркве“ оснује, у оквиру Српске православне цркве, црквена јединица под називом „Православна црква у Црној Гори“?! Ову сада, уз митрополију, чини: Епархија будимљансконикшићка, делови Епархије милешевске и Епархије захумскохерцеговачке - делови који су у саставу независне Републике Црне Горе!

       Та „Православна црква у Црној Гори“, дакле, има сопствени „Епископски савјет под предсједништвом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорскоприморског“. След догађаја после таквог чина најречитије говори о томе куда иде, и каква је, у ствари, задња намера људи који стоје иза таквих новина.

       Посебно велику рану и болне последице по Српску православну цркву производи, недовољно промишљено и неканонско васпостављање Охридске архиепископије. Не само због тога што су у том чину пренебрегнуте еклисиолошкоисторијске и канонске препреке, или што недостају основни предуслови за њено канонско битисање у данашњим међуправославним и међуцрквеним околностима, него и због тога што се она, чак и тако мањкава, пројављује као „старија од Српске православне цркве“.

       Треба ли да се овде присетимо дубље историјске прошлости Цркве, када је Охридски архиепископ изазивао метеж, упорно захтевајући да заузме место испред Кипарског архиепископа, иако је Кипарска архиепископија аутокефална од Трећег васељенског сабора (431. године), а Охридска основана 535. године, са благословом папе римског Вигилија, јер је тада та област била под његовом јурисдикцијом. Али то је широка тема, која изискује посебан научноистраживачки приступ.

                                                                *  *  *

       Добри учитељи богословља научили су нас да се Дух Свети пројављује у Цркви не да би се она прилагођавала некаквом ’Новом добу’ које данас карактерише ’глобализација света’ у политичком, економском и војном смислу, него да Христовим Јеванђељем обнавља свет у складу са свакодневном молбом у молитви Оче наш: ’Да буде воља Твоја како на небу тако и на земљи’. А у вези са тим у Законоправилу Светога Саве на српскословенском и српском језику, Жича 2004, на стр. 42-43. читамо: „И не рече: ’Да буде воља Твоја у мени, или у нама’, него свуда; и по свој земљи да се затре лаж и посеје истина и искорени сва злоба, и поврати се врлина - те да се тако небо ничим не разликује од земље“ (М. М. Петровић, Христос и Христ, стр. 76).

       „Задатак Цркве је, дакле, не да се прилагођава насилницима овога света, него да својом јеванђелском науком усмерава, духовно препорађа и предводи народе у сваком времену“ (Исто).

       „Да не би било забуне, начелно и хришћански посматрано, у Цркви не треба бежати од дијалога, како са једноверницима тако и са иноверницима, све док постоји нада и могућност да мерило у разговорима свима буде ИСТИНА. Јер, једино она ослобађа из ропства незнања и води спасењу, у складу са Христовим речима: ’Ако ли останете у науци мојој, заиста сте моји ученици; и познаћете истину, и истина ће вас ослободити’ (Јн 8, 31-32). Али ако се дијалог води само ради дијалога као таквог, или из обзира некакве углађености, треба га занемаривати у складу са оним како нас Христос учи: ’Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не изгазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас’ “ (Мт 7, 6) [Исто, стр 77].

       После свега напред изложеног, основано се сваки верник Србин може замислити на питању: да ли је за осуду или за похвалу то што ревнитељи за веру и Цркву настоје да - у складу са јеванђелским, апостолским и светоотачким учењем, и учењем Светога Саве као оснивача Српске православне цркве - остану у дубоком осећању и сазнању да су обавезни да привржено служе управо у духу Цркве каква нам је предана.

       Ако то представља „окамењеност“, по речима епископа крушевачког Давида и њему сличних, ревнитељи се неће због тога поколебати; и даље ће ревновати у снази вере о којој сведочи Свето Јеванђеље, и у „страху Божјем“ као „почетку мудрости “. Неће престати са молитвама и надом да ће се поглавар (данашњи или сутрашњи) Српске православне цркве оградити од екуменизма и „међуцрквених настојања“ по људском духу, а да ће по Духу Светом, у складу са канонским и уставним обавезама које има, васпоставити стварну, канонску саборност и сваки поредак у Српској православној цркви.



       Др Миодраг М. Петровић, научни саветник Историјског института САНУ у пензији, наш најбољи црквени историчар и канонолог. Био је годинама руководилац пројекта Старог српског права. Његов рад на критичком издању друге књиге Законоправила Светога Саве (грађанско право) је при крају

       (Из ширег текста који објављује часопис за духовни препород „Свети кнез Лазар“)


Факти
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12370



Погледај профил
« Одговор #12 послато: Април 25, 2013, 00:19:34 »

Амбасадор Ватикана у посети Крагујевцу


Амбасадор Ватикана надбискуп Орландо Антонини се данас, у посети Крагујевцу, прво састао са градоначелником Верољубом Стевановићем, а након тога ће обићи погоне компаније „Фијат аутомобили Србија“, Шумадијску епархију, Католичку цркву и Спомен парк „21. октобар“.


Орландо Антонини, амбасадор Ватикана

Представник Свете столице је изјавио да је „као амбасдор Ватикана хтео да упозна трећи град по значају у Србији“, и да му је драго што је дошао у град „где се људи развијају не само у материјалном, него и у духовном нивоу“.


-Ја сам Италијан из Лаквиле, из града са којим Крагујевац има блиску сарадњу. Уз то, Католичка и Православна црква треба да се боље упознају, и имамо одличне односе са патријархом Иринејом, а данас ћу разговарати и са владиком шумадијским Јованом. Чуо сам да у Крагујевцу стално или повремено борави око 4.000 Италијана, и зато могу да кажем да сам ја још један, четирихиљадепрви Италијан који је овде, у вашем граду, рекао је Орландо Антонини.

(Небојша Радишић, Блиц)



***


Никада више оваквих "пријатеља" није посећивало нашу Србију као ових година. Не пуштају нас да дишемо Превртање очима

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!