forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Децембар 10, 2018, 22:09:03


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Нешто ПОУЧНО  (Прочитано 3254 пута)
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« послато: Август 25, 2015, 06:30:33 »

Узео је мачка са улице и пробао да га одведе кући,
 а онда се десило нешто...





Каже се да одело не чини човека, а ова прича на савршен начин доказује ову изреку. Ова мачка је само желела да буде вољена, да неко покаже трунку саосећања према њој и да је пусте да их воли. Срце ће вам препући када прочитате кроз шта је све морала да прође у животу, али ћете научити и једну важну животну лекцију.




Сви који су живели у мом насељу знали су ко је Ружни. Ружни је био мачак луталица.




Ружни је волео три ствари у животу - да се бије, да једе смеће и да "воли". Ове три ствари у комбинацији са уличним животом доста су утицале на Ружног.

За почетак, имао је само једно око, а на месту другог била је зјапећа рупа. Са исте стране није имао ни уво, леву ногу је некада давно ломио, али никада није зарасла како треба па је увек изгледао као да ће скрене на леву страну.




Реп је давно изгубио у некој тучи, остао је само патрљак који се увек трзао. Био је сиви пругасти мачак, али је то било тешко видети јер су му глава и врат били прекривени ранама. Чак му је и тело било препуно жутих окорелих краста.

Сваки пут када би га људи видели, реаговали би на исти начин. "КАКАВ ГРОЗАН МАЧАК!", говорили би.

Свој деци су рекли да га ни случајно не дирају јер је тако грозан, одрасли и деца су га гађали камењем, поливали водом, избацивали из дворишта и ударали штапом ако би пробао да уђе у њихов дом.


Ружни је увек реаговао на исти начин. Ако би га неко прскао водом из црева, он би само стајао, трпео воду све док не престану. Ако би га неко гађао нечин, погурио би се као да је нешто скривио.

Најдирљивије је било када би посматрао децу како се играју. Пробао би да им приђе, тихо мјаучући и гуркајући главу у њихове руке, молећи их за мало нежности и љубави.


Једног дана Ружни је нежност изгледа потражио и од комшијских хаскија. Њима се то није допало и они су га гадно напали. У свом стану сам чуо његово очајничко мјаукање и пожурио сам да му помогнем. Када сам стигао, већ је било касно - било је јасно да је његов тужни живот био готово окончан.

Ружни је лежао у локви сопствене крви, са ногама и задњим делом леђа искривљеним под чудним углом док му је на предњој страни тела зјапила огромна рупа. Када сам га подигао и пробао да га однесем кући, чуло се како шишти и ропће, борио се да га оставим. Сигурно је био у стравичним боловима.


А онда се десило нешто невероватно.
Док сам га држао у рукама, осетио сам његову њушку на свом увету. Гуркао је њушкицу у мене и покушавао да се мази и поред стравичних болова које је осећао.  У свој својој агонији, тај ружни стари мачак је желео мало љубави и пажње.

У том тренутку сам помислио да је Ружни најлепши и најмазнији мачак којег сам видео у животу. Ниједан једини пут није покушао да ме огребе или уједе, нити чак да побегне од мене. Лежао је у мојим рукама, апсолутно верујући да ћу успети некако да му олакшам муке.


Ружни је угинуо у мојим рукама пре него што сам стигао до стана, али ја сам га још дуго држао у рукама размишљајући о томе како је један обичан израњавани улични мачак успео да потпуно промени моје мишљење о томе шта то значи имати чисту душу, волети искрено и потпуно. Ружни ме је научио више о давању и саосећању него што су то могле да учине хиљаде књига, стручњака, емисија... Због тога сам му вечно захвалан.  Он је имао ожиљке споља, на телу, али ја сам их имао унутра и било је крајње време да почнем да их исцељујем и да научим да волим дубоко и искрено. Да се без резерве дам онима до којих ми је стало.


Многи људи желе да буду богатији, успешнији, популарнији... Што се мене тиче, ја ћу се увек трудити да будем Ружни.

Поделите ову дирљиву причу са људима до којих вам је стало.


(Мој љубимац)


***


У бре, ал` ме ово растужи и расплака  Тужан




« Последња измена: Април 19, 2017, 03:46:39 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« Одговор #1 послато: Август 28, 2015, 12:15:26 »

ЉУБАВ, УСПЕХ И БОГАТСТВО
прича о три старца





Једнога дана, једна жена је заливала свој врт, када је угледала три старца пред својим вратима.
Није их познавала, али им је пријатељским гласом рекла:
" Мислим да вас не познајем, али ми се чини да сте гладни. Молим вас уђите унутра и поједите нешто".
Старци су је упитали: "Је ли Ваш муж код куће?"

"Не", одговорила је жена, "није".
"Онда морамо отићи", рекли су у глас сва тројица.

Навече када јој се муж вратио кући, жена му исприча шта се тога дана десило. "Сада им можеш рећи да сам се вратио и позови их назад у кућу, нека уђу унутра", рекао је муж, и жена је отишла позвати старце на вечеру.

"Нажалост, не можемо сви прихватити Ваш љубазни позив". Рекли су јој старци.
"Зашто не?" упитала је изненађена жена.

Један од стараца показа на једног од њих и рече:
"Његово име је БОГАСТВО".
А онда показа на другога и рече:
"Овом је име УСПЕХ".
"Мени је име ЉУБАВ".
"Сада иди у кућу код мужа и заједно донесите одлуку кога ћете од нас тројице позвати унутра".
Жена се вратила у кућу и све испричала мужу.

Муж пресрећан рече:
"Супер! Позови БОГАТСТВО да са свим и свачим напуни нашу кућу!"
Она није била задовољна с његовим предлогом и упитала га:
"Зашто рађе не позовеш УСПЕХ?"
Разговор између њих двоје је слушала њихова кћер и сва одушевљена рекла: "Зар не би било боље позвати ЉУБАВ? Наш дом би тако био напуњен Љубављу!"


Послушали су савет њихове кћерке, муж је рекао жени:
"Иди и замоли Љубав нека буде наш гост, нека уђе у кућу".

Жена је изашла испред куће и упитала:
"Ко је од вас Љубав? Молим вас нека дође и буде наш драги гост".
Љубав је седела у својим инвалидским колицима и скупа са њима се одвезла у кућу. Друга два старца су кренула за њом. Запрепаштена жена је упитала зашто иду и Богатство и Успех, када је она позвала само Љубав? Старци су у један глас одговорили:
"Да си позвала Богатство или Успех, друга два би отишла. Због тога што си позвала Љубав и куда год Она иде, нас два је следимо!"


Тамо где има ЉУБАВИ, увек долазе БОГАТСТВО и УСПЕХ!


(Блог Весне Михајловић)


***

Баш тако. Где нема љубави, нема ничега.




Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« Одговор #2 послато: Август 29, 2015, 04:28:43 »

ПРИЧА ЈЕДНЕ УЧИТЕЉИЦЕ


Учитељица се звала Нада. Првог дана школске године својим ученицима петог разреда је испричала једну лаж. Попут већине учитељица рекла је дјеци да их све подједнако воли.


Али то је немогуће јер је у првом реду за клупом на свом месту сједио дјечак, по имену Марко. Учитељица Нада је проматрала Марка претходне године и примијетила да се ријетко игра са осталом дјецом, одјећа му је неуредна и да се не купа редовно. Марко је такођер знао бити непријатан. Дошло је до тога да је учитељица Нада заиста уживала да пише велике масне јединице црвеном хемијском оловком на његовим задацима. У школи гдје је учитељица Нада предавала, наставник је на крају године био дужан да прије него што напише своје мишљење о сваком ученику, прочита мишљења осталих наставника од претходних година. Учитељица Нада је оставила Марков извјештај за крај. Када га је прочитала доживјела је велико изненађење.




У првом разреду, за Марка је писало, "Марко је бистро дијете и увијек се смије. Уредан је и лијепо одгојен. Право је задовољство познавати га." У другом разреду, "Марко је одличан ученик, сви га воле, али има проблема код куће јер му је мајка неизљечиво болесна." У трећем разреду, "Тешко је поднио смрт своје мајке. Труди се колико може, али његов отац уопште не обраћа пажњу и ако се нешто не промијени, то ће се лоше одразити по њега." У четвртом разреду, "Марко се повукао у себе и не показује интерес за школу. Нема много пријатеља и понекад спава на часу."

Учитељица Нада је сада схватила у чему је проблем и постидјела се. Још јој је горе било када су јој ученици донијели божићне поклоне умотане у украсне папире, сви осим Марка који је свој поклон донио неспретно умотан у обичну кесу од папира. Учитељица Нада је уз велики напор отворила баш његов поклон између свих осталих. Нека дјеца су се почела смијати када је открила огрлицу од пластичне имитације камења, гдје су неки видно недостајали, као и до пола испуњену бочицу парфема. Утишала је дјечји смијех тако што је рекла да је огрлица предивна и ставила је око врата, а парфем је ставила себи на руку. Марко је остао последњи послије школе да би јој рекао: Учитељице Надо, данас сте мирисали као некада моја мајка."

Пошто су дјеца отишла, плакала је скоро сат времена.

Од тог дана је престала предавати дјеци граматику и математику. Умјесто тога почела их је учити.
Учитељица Нада је обратила посебну пажњу на Марка. Како је радила с њим, тако је живнуо. Што га је више потицала, брже је напредовао. На крају године Марко је постао један од најбољих ученика у разреду, поред тога што је слагала да подједнако воли сву дјецу Марко је постао њен омиљени ученик. Следеће године је пронашла поруку испод врата од Марка, да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу. Шест година је прошло прије него што је добила нову поруку од Марка. Написао јој је да је завршио средњу школу, трећи у генерацији, али да је она и даље најбоља учитељица у његовом животу.




Послије четири године, добила је још једно писмо да му је понекад било тешко, али је завршио факултет са најбољим оцјенама. Увјеравао је учитељицу Наду да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу. Послије четири године стигло је још једно писмо у коме је писао да је одлучио да и даље настави са студирањем. Писмо је било потписано са Дипл. Инг.
Али овдје није крај причи
. Стигло је још једно писмо тог прољећа. Марко је рекао да је упознао једну дјевојку и да ће се вјенчати. Објаснио јој је да му је отац преминуо прије неколико година и питао је учитељицу Наду да ли би пристала да на вјенчању узме мјесто обично резервисано за младожењину мајку. Наравно да је учитељица Нада пристала. И као што већ погађате, ставила је ону огрлицу и онај парфем. Загрлили су се и Марко јој је шапнуо: "Хвала учитељице Надо што сте вјеровали у мене. Хвала вам много што сте ми омогућили да се осјећам посебним и да могу постићи нешто у животу."
Учитељица Нада, је са сузама у очима, шапнула:"Марко, гријешиш, ти си тај који ми је омогућио да постигнем нешто у животу. Прије тебе ја нисам знала како да учим друге."

(Блог Весне Михајловић)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« Одговор #3 послато: Август 29, 2015, 04:43:39 »

ПРИЧА О ЧЕТИРИ СВЕЋЕ




Четири свеће су полагано гореле …



Била је тишина и могао се чути њихов разговор.




Прва свећа је рекла:

"Ја сам МИР … људи ме не успевају сачувати … нема потребе да горим, мислим да ћу се угасити". И одмах се угасила.




Друга свећа је рекла:

"Ја сам ВЕРА … на жалост многи људи имају површну веру и ја их не занимам … нема смисла да горим и даље … " Тек што је то изговорила, дунуо је лагани поветарац и угасио је.




Трећа свећа је жалосно проговорила:

"Ја сам ЉУБАВ … немам више снаге … људи често заборављају на мене …"  И истог момента се угасила.



Недуго затим у собу је ушло дете …

"Шта је ово … ?" упитало је дете. "Требало је да горите до краја". Рекавши то, почело је плакати.




Тада се огласила четврта свећа:

"Не бој се … ја сам НАДА. Докле год ја горим, моћи ћемо да упалимо остале три свеће …"




(Весна Михајловић)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« Одговор #4 послато: Август 31, 2015, 04:48:12 »

КРУГ ЗЛА


Био један краљ који је био толико окрутан и неправедан да су сви његови поданици жељно ишчекивали његову смрт или барем свргавање са престола.

Међутим једнога дана он их је све изненадио објавивши да окреће нови лист у своме животу.




"Нема више суровости, нема више неправде", обећао је и држао се своје речи. Од тога дана он је у целом краљевству био познат под надимком "Племенити господар".


Месеци су прошли након његове трансформације и једнога дана један од његових управника скупио је довољно храбрости да га упита:
"Господару, шта вам се десило толико важно да се тако изненада промените?"


Краљ му је одговорио:
"Док сам једног јутра јахао кроз моју шуму, видео сам да један од мојих паса јури лисицу. Лисица је успела да се домогне своје јазбине, али ју је ипак пас успео ујести за задњу ногу и тако је рани и остави убогу за цели живот. Касније сам одјахао у село и видео како тај исти пас лаје на неког човека. Човек без размишљања узе повећи камен, баци га на пса и сломи му ногу. Човек од страха поче ужурбано да трчи путем и ту налети на коња који га прегази и смрска му колено. Коњ пак настави махнито да трчи, али паде у неку рупу коју није видео и сломи обе ноге. Сведочећи свим тим догађајима, помислио сам: `Зло привлачи зло. И, ако и ја наставим да чиним зло, сигурно ће се и мени нешто лоше десити`. Тако да сам одлучио да се променим."


Његов управник, сада већ сасвим сигуран да са краљевом главом нешто није у реду, изађе напоље уверен да је коначно дошло време да се краљ збаци са престола.

Заокупљен мислима није ни приметио степенице испред себе. Паде и сломи врат.

Арапска прича



(Додала бих, добро изважи / извагај пре него нешто помислиш и пожелиш другоме и не каже се џаба – "пази шта желиш, могло би да ти се оствари". Будимо будни и недајмо мислима да дивљају…)

(Весна Михајловић)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« Одговор #5 послато: Новембар 07, 2015, 10:32:11 »

БОГАТАШ И СИРОМАХ


Једнога дана један богаташ је дао корпу смећа једном сиромаху.


Сиромах му се насмеши и оде с’ корпом. Испразни је, очисти и затим напуни предивним цвећем.
Врати се богаташу и врати му корпу, богаташ се зачуди и рече:
Зашто ми дајеш ту корпу, напуњену предивним цвећем, кад сам ја теби дао пуну корпу смећа?

А сиромах му одговори:
Свако даје оно што има у срцу.





П.С.
Ова причица ме подсетила на мој живот, колико сам пута током живота урадила неко добро за некога, веровали или не, чак и на свој уштрб, да би помогла другом и то без икаквог очекивања да ми врате нешто за узврат, неки су се понашали управо тако, као да сам смеће… Тужан Тада ми је било тешко, али сада знам и шта ми је то хтело рећи, шта сам из тога препознала као поруку и научила…Хвала им за лекције.


(Весна Михајловић)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« Одговор #6 послато: Новембар 13, 2015, 22:38:29 »

НАША ОГЛЕДАЛА И МИ







Увек из нас ислази само оно што и имамо у себи, друго ништа не може да изађе, јер га и нема. Зато се каже да је наша околина наше ‘огледало’, јер оно што они са својим поступцима и понашањем у нама изазову, то је наша унутрашњост, а не њихова на којој требамо радити, препознати, окајати, опростити и не чинити више, под условом, ако је лоша вибрација изазвана.

Много пута нам се не свиђа како се други понашају према нама, како се опходе према нама, према некоме и тада би требали то освестити. У нама се као реакција јавља, подиже вибрација негодовања, беса, љутње…тада би требали освестити да и у нама у нашем есенцијалном делу бића постоји то исто, исти начин на који неког другога иритирамо, мучимо, крадемо му енергију. Увек се требамо запитати који је то део нас, наше личности што препознамо у другом.

Его ће нам се увек јавити и бранити нас говорећи нам "ма не, ниси ти крив, ниси ти погрешио, погрешио је он, он је тај што те напада, што те мучи а не ти…".Размишљајући о свему и свачему дошла сам до закључка да су две особе, ако постоје, размишљају, осећају, делују и функционишу на истом или сличном принципу, у истом правцу и на исти или сличан начин, онда оне слично и вибрирају на истој или сличној фреквенцији. Ако којим случајем не вибрирају на истој фреквенцији, увек се догоди да је једна више освештена у односу на ону другу и нема негативних промисли према оној другој, неосвештенијој, док ова неосвештенија увек нађе нешто што јој смета код ове освештеније, нађе нешто што не ваља, нешто што је нервира, нешто што не воли код ове друге. То значи да та неосвештенија особа треба нешто освестити/препознати код себе и у себи, у својој унутрашњости, пронаћи шта је чини незадовољном, шта је чини љутом, који је то узрок да је чини бесном, исфрустрираном…, у мислима, у осећањима или у делу, у њеном функционисању. Она не би требала да размишља како јој је крив неко други, како је неко други неисправан или погрешан, као што је у овом случају та освештенија особа. Ми сами пројектујемо наше несавршености на друге особе, видимо у њима управо те наше несавршености које нам долазе као изазови у виду љутње, беса, мржње, љубоморе, узнемирења…Тада мислимо како су те особе неисправне, лоше, са лошим намерама према нама, са лошим деловањем према нама, јер у нама изазивају све те лоше вибрације, а све то постоји само у нама и у нама ‘одзвања’. Никако не би требали покушавати мењати другога, јер је то немогуће, то је бачена инвестиција, него би требали освестити да све то што нам се не свиђа код другога, постоји у нама у нашем есенцијалном делу бића као камен спотицања на коме требамо радити…, јер наши ближњи су наша ‘огледала’ у којима се свакодневно ‘огледамо’.

П.С. Знам да се са овим текстом неће многи сложити, јер је признати тако нешто превише болно и шта би наш его у том случају радио, јер за њега је увек неко други крив, а не ми


(Весна Михајловић)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« Одговор #7 послато: Април 19, 2017, 03:33:39 »

ПИСМО МАЈКЕ - СИНУ –
 ПРИЧА О МАЈЦИ И СИНУ, ЊЕГОВОМ ИЗГУБЉЕНОМ ОКУ



Моја мајка је имала само једно око.



Мрзео сам је, била је срамота за нас. Она је у мојој школи спремала храну за ученике и учитеље.

Једнога дана, моја мајка је ушла у разред да ме поздрави. Касније су ме другови задиркивали. Било ме је стид. Само што нисам пропао у земљу и желео сам да моја мајка једноставно нестане. Када сам је поново видео, рекао сам јој да ме срамоти, и да је боље да умре! Моја мајка није ништа одговорила, само ме немо гледала. Нисам застао ни тренутак да размислим о томе шта сам јој рекао, био сам толико љут. Био сам незаинтересован за њена осећања…

Желео сам да одем од куће и никад више да је не видим. Учио сам пуно и тешко. Тако сам добио прилику да одем у Сингапур на студије. Тамо сам се оженио, купио кућу и добио децу. Био сам сретан и задовољан својим животом. Али једног дана, моја мајка је дошла да ме посети. Није ме видела годинама нити је икада видела своје унуке. Појавила се на вратима. Моја деца су почела да је исмевају.. Ја сам се извикао на њу: "Како си се усудила да дођеш у моју кућу и да ми плашиш децу? Само тако си се појавила непозвана. Иди одавде одмах!"

Моја мајка је само тихо одговорила – "Опростите, мора да сам погрешила кућу" – и нестала…

Након неколико година, добио сам писмо. Позван сам на годишњицу матуре. Жену сам слагао да морам да идем на пословни пут. После прославе, из неке радозналости свратио сам до своје родне куће. Када су ме видели, суседи су ми рекли да је умрла. Ни једну сузу нисам пустио. Предали су ми једно писмо, за које су ми рекли да је од ње…


"Сине мој драги, мислила сам на тебе сво време. Опрости што сам дошла до твоје куће и преплашила твоју децу. Било ми је драго када сам чула да си успео у животу. Жао ми је што сам ти увек била терет и срамота. Видиш, када си био дете, догодила се једна несрећа у којој си изгубио око. Као мајка нисам могла да поднесем да одрастеш без једног ока. Доктори су те прегледали и рекли ми да је немогуће. Ја сам ти онда дала једно своје око…Била сам поносна да знам како ће мој син гледати и видети свет за мене, с тим оком.

С љубављу, увек уз тебе,

Твоја мајка"



(Весна Михајловић, блог)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« Одговор #8 послато: Октобар 05, 2018, 17:55:12 »

ОЧЕВЕ речи су га натерале да се покаје!





Старац више није имао снаге да ради у пољу и то му је тешко падало, јер је целог живота био земљорадник.
Сав терет послова пао је на његовог сина, који је читаве дане проводио радећи.






Увече када дође кући, затицао би свог остарелог оца како седи на клупи испред куће.
"Више није ни од какве корист, ништа више не ради, и постао ми је терет", размишљао је његов син.


И једнога дана, исфрустриран због свега, син направи дрвени сандук, довуче га до клупе испред куће, и нареди свом оцу да уђе у њега.
Без и једне речи, отац уђе у дрвени сандук, син затвори поклопац и одвуче га до једне стрме литице, изван села.


Док се спремао да гурне сандук са литице у провалију, зачу лупање из сандука.

Отворивши поклопац, затекао је оца како мирно лежи унутра.

"Шта си хтео?", упита га син.

"Па, знам да намераваш да ме се отарасиш, али те ипак саветујем да преко литице бациш само мене и задржиш сандук, знаш – може затребати и твојим синовима једнога дана", одговори му старац.


(Курир)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« Одговор #9 послато: Октобар 06, 2018, 21:04:25 »

ГОРКA ИСТИНA НАСРЕД СВАДБЕНОГ ВЕСЕЉА


Дан венчања је оно о чему, као о призору из бајке, сања готово свака девојка, али с обзиром на финансијску ситуацију, може и врло лако да се претвори у рачуницу како ће се све исплатити.


Младенци тако рачунају на дебље коверте од сватова и често праве аранжман са ресторанима да их исплате по завршетку славља. Нашој редакцији јавила се Маријана И. (26) из Лесковца која је својим примером ипак хтела да скрене пажњу и на ону другу страну, која нас учи томе шта је, заправо, живот.


Удала се, како каже, прошле суботе, а с обзиром на то да је незапослена, она и њен супруг Младен дуго су вагали колико и какво свадбено весеље да направе. У помоћ су прискочили родитељи обе стране, па су, рачунајући на госте широке руке, били ту негде - кнап са парама. Ипак, једна коверта оставила ју је у сузама.



- Ни слутила нисам да ћу на крају дана свог венчања толико плакати. Младен и ја смо, када смо све госте испратили кућама, сели са кумовима да прегледамо поклоне и исплатимо газду ресторана и музику, а онда сам угледала коверту на којој је руком било написано "За моју Мару..." Препознала сам одмах рукопис свог деке Светозара, а и он је једини који ми је тако тепао од кад сам била мала. Отворила сам коверту и имала шта и да видим, прича ова млада жена дрхтавим гласом.



Тада ју је сва суровост, на коју тако млада и неискусна није још навикла, погодила право у срце и душу. У коверти је, наиме, затекла новчаницу од 100 динара. И једну цедуљицу...


Цитат
Злато декино, ја сам данас најсрећнији и најпоноснији човек на свету, јер гледам како моја крв, оно мало чупе које сам цупкао на коленима, постаје самостална жена и ствара своју породицу. Поклонио бих ти цео свет када бих могао, али не могу, немам више... Оволико сам одвојио, са жељом да купиш себи једну чоколадицу. Знаш ону, коју сам ти куповао увек кад те сачекам из вртића или после школе, или када је требало да те подмитим да урадиш домаћи на време? Поједи је сутра, после свих ових торти и колача, и остани увек оно моје невино дете, а твој дека ће, дао Бог, дочекати и твоју децу. Волим те највише на свету!




 писало је дрхтавим рукопис на обичном парчету папира.






Знала је, наставља Маријана, да декина пензија није велика и да често саставља крај са крајем, али се сада осетила пораженом.

- Ни ја нисам имала посао, али сам одлучила да ћу сву своју снагу убудуће усмерити само на то да се што пре запослим и да могу да помогнем свом деки. А чоколадицу сам купила одмах ујутру и била ми је дража од свих свадбених поклона које смо добили, завршила је она.

(Курир)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 12071



Погледај профил
« Одговор #10 послато: Октобар 26, 2018, 08:04:56 »

УЧИТЕЉИЦА


Моја учитељица се звала Љубинка Ђорђевић.
Била је права дама. Отмена и културна.
Откуд дама међу земунским дођошима, никада нисам успео да сазнам.
Земунске оранице у Новом граду су населили Динарци.
Брђнии. Неотесани и сирови.
Велики радници и добри људи.
Деца су су одрастала на улицама.
У међусобним тучама.
Родитељи нису имали времена да васпитавају децу.
Васпитавала нас је улица.
И наша учитељица Љубинка.

Љубинка је живела у Београду.
У центру града. Цара Уроша.
Из земунских њива Београд нам је светлео као новогодишња јелка.
Тада се у Београд ишло једном годишње.
Када би нас водили у золошки врт.

Учитељица је пленила својом добротом.
Знањем и лепотом.

Била је обучена као тадашње светске глумице.
Беспрекорно уредна.
Коса увијена у пунђу.
Глава гордо уздигнута. Леђа равна.
Покрети одмерени и пажљиви.

У њеном ходу је било грациозноси и женствености.
Из читаве њене фигуре је избијало господство.
Префињеност и срдачност.
Љубав и мера.

Никада није повисила глас на децу.
Никада нико, за четри године, није направио неки несташлук.
Била је строга и праведна.
Све што је тражила од нас, ми смо одушевљено радили.
Имала је став и држање које је нама деци било непознато.
Сви смо били задивљени нашом учитељицом.
Дечаци су били заљубљени у нашу учитељицу.

Наша учитељица се разликовала од свих других учитељица.
Били смо на то поносни.
Остала деца нису имали такву учитељицу.
Учитељице су тукле ту немирну децу. Урлале на њих.
Дечаке су млатили као волове у купусу.
Девојчицама чупале косе.

Наша учитељица је имала неки необичан ауторитет.
Наши родитељи на родитељском су седели у клупама послушно као ђаци.
Поштовали су нашу учитељицу. Гутали сваку њену реч.
Она је саосећала све њихове радничке муке.
Сиромаштво је било велико.
Борили смо се да направимо кров над главом.
Наша учитељица је волела и нас и наше родитеље.

Нико није имао такву учитељицу.
Било је неких учитељица простакуша .
Жвалавих алапача.Покварених и подлих.
Које су свађале децу. Лагале родитеље.
Које су се пренемагале и децу малтретирале.
Родитељи су лудели од такве учитељице.
Нису знали шта да раде. Како деци да помогну.
Како да се ослободе напасти.

Мој један рођак је за једну торокушу рекао
" Недојебана кучка!"
Сви у фамилији су се смејали.
Мени ту ништа није било смешно.
Нисам знао шта то значи.
Молио је да се његов син пребаци код моје учитељице.
Директор је дао сагласност.
Тако је највећи проблем у школи постао дечко за пример.


Научили смо много од наше учитељице.
Научила нас је да будемо људи.
Научила нас је да се дружимо.




Научила нас је да се поштујемо.
Научила нас је да не оговарамо.
Научила нас је да јавно расправљамо о свим проблемима.


Плакао сам када сам прелазио у пети разред.
Плакао сам за својом учитељицом.

Имао сам наставнике у основној школи.
Професоре у гимназији.
Професоре на факултету.
Али, нико није могао да замени моју учитељицу.

Када сам постао банкар, хтео сам да јој помогнем.
У време велике хиперинфлације.
Нашао сам је и понудио помоћ.
Није хтела ништа.
Поносна је била што сам се ње сетио.
И што сам био њен ђак.
Свима је у комшилику причала.

И ја сам поносан на своју учитељицу.
О којој сам желео ово да напишем.
За пример другима.

Београд, 08.06.2015         (Бранко Драгаш)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!