forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Новембар 20, 2019, 00:45:35


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Стратфорове "препоруке и анализе"  (Прочитано 2583 пута)
Чоколада
Напредни члан
**
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 84


Свет од чоколаде


Погледај профил
« послато: Октобар 22, 2010, 00:42:33 »

Цитат
„Stratfor" povlači paralelu između prethodnih 10 godina srpske istorije i istorije Vajmarske Republike.

- Da bi ponovo ušla u klub zapadnih država, kao Nemačka između dva rata, Srbija mora da uvede demokratske institucije i to u vreme kada borba protiv nasilnih nacionalističkih grupa zahteva čvrstu, možda čak i nedemokratsku ruku. Najveća opasnost je da neke političke snage čvrsto odluče da je jednostavnije napraviti kompromis sa ekstremistima, nego nastaviti mukotrpan put na jačanju države - ocenjuje američka agencija.



реакција на ово "истраживање"

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ПОДАНИЧКОГ ДАХА
Пише: Радован Калабић    
    
Данајски  коктел похвала и препорука

Звона за узбуну требало би да забрује Србијом када год би са Западних страна, а нарочито са оне Англоамеричке, стизале похвале српским владарима. Историја нас опомиње да после таквих „пријатељских гестова“ обично и владари и народ заједно са њима западају у тешка, па и погибељна искушења. У комбинацији са похвалама обично иду и „топле препоруке“ које леде крв у жилама разумнијих глава. Зато је наше горко историјско искуство са Лондоном и Вашингтоном осмислило онај парадоксални поучак по коме је опасно бити њихов непријатељ, али једино опасније од тога је бити њихов - савезник.
    
Кад америчка Државна секретарка почасти Председника Србије титулом „лидера у Европи“ онда би он, а и ми заједно са њим, ваљало дебело да се замислимо, забринемо и запитамо каква ли су му то (зло)кобну улогу сада наменили? И куда би она могла да га одведе у његовом марионетском ентузијазму кога по свој прилици  није ни свестан, јер одаје понашање актера а не убогог пиона на светској политичкој сцени?
 
Једна пословично добро обавештена агенција, попут америчког Стратфора, потрудила се у својој недавно објављеној анализи : „Србија : Вајмарса Рапублика“1 да нам појасни  ствари у вези са оним што званични Вашингтон очекује од Бориса Тадића и његових коалиционих партнера у Влади Србије. Када се са орвеловског новоговора преведе на обични и свима разумљив речник ова анализа отворено сугерише употребу недемократских мера у Србији, како би се очувала прозападна оријентација режима и истовремено осујетиле наводне наци-фашистичке снаге да преузму управљање земљом. Агенција подсећа и на могућност (НАТО?) помоћи са стране уколико у самој Србији нема капацитета за пожељно и трајно сређивање ствари.
    
Стратфор, ваљда сликовитости ради, садашњу Србију пореди са Вајмарском Немачком. А српске „хулигане и насилничке навијачке групе“ са немачким екстремистичким елементима из доба Вајмарске Републике, који су и довели Фирера на власт. Те на крају закључује: Највећа опасност за Србију није у томе да држава пропадне, него да – као у Вајмарској Републици – поједине политичке снаге у земљи на крају одлуче да је лакше направити компромисе са екстремистичким елементима него да се и даље труде да јачају републику упркос међународним и домаћим отпорима“2.Какво практично значење и коју недвосмислену поруку носе ове синхронизоване похвале и препоруке упућене Тадићу од стране његових политичких покровитеља, ментора и налогодаваца из Вашингтона?
 
Оне значе да је окончана једна етапа његовог служења америчким  спољнополитичким циљевима на Балкану и да отпочиње друга, по Србе још болнија фаза Тадићевих  извођачких радова на штету државних и националних интереса. Готово је, дакле са периодом самоосујећивања и фактичке капитулације у борби за очување територијалног интегритета земље. Није било довољно ни изгласавање самопонижавајуће Резолуцје о Сребреници,  ни повлачење Скупштинске Резолуције о мишљењу МСП поводом проглашења независности Косова, ни писање нове Резолуције са „пријатељском ЕУ“  чија је већина чланица признала за независну, од Србије силом отету територију на којој је самопроглашена лажна држава Косово. Наше Западне савезнике није задовољило ни Тадићево вероломство, ни практични отклон од искрене подршке Русије и Кине у СБ УН. Ни државничка брука пред бројним земљама света у којима је Јеремић салетао њихове званичнике убеђујући их да је за њихово добро да не признају Косово. Испоставило се бар дотле док то на посредан начин не урадимо ми сами.
 
Није Тадићевим савезницима са Запада било довољно ни то што је потпсујући Истанбулску декларацију са осведоченим исламским екстремистом и бошњачким унитаристом Харисом  Силајџићем додатно подривао темеље Републике Српске. Сви ти уступци нису удовољили креаторима балканске и европске политике из Вашингтона. Од Бориса Тадића тражи се још и још. Вашингтон му је сада, изгледа, наменио нову, најтежу и најнеславнију улогу у изналажењу „коначног решења за српско питање“.
 
Агенцијско одмеравање квислиншког капацитета

 
Супруга човека који нас је бомбрадовао и једно време „владао целим светом, а није владао собом“, распршила је у Београду све Тадићеве илузије да би га могао мимоићи бар један круг у ритуалном испијању бар две чаше жучи. А оне долазе на ред увек после једне чаше с медом, принете руком из Вашингтона. И пију се наискап. За столом за којим ће се, вероватно, преко пута њега наћи лица са потернице. То су људи осумњичени за ратне злочине почињене над народом који Тадић представља код куће и у свету. У сусрету и у преговорима са Тачијем, или Харадинајем, свеједно, њему је већ сада дато на знање да се статусна питања не смеју ни помињати. Јер је Косово за Американце и њихове партнере из Брисела независна држава. Тачка. Крај поглавља. Тако је председнику Србије Вашингтон великодушно пружио прилику да, седајући за сто са албанским преговарачима, без посредника а на посредан начин, призна и те преговараче и  државу коју такви преговарачи воде и представљају.
 
Заузврат и за утеху Тадићу је остављена могућност, да као прави „лидер у Европи“, испољи своју кооперативност, дипломатске вештине и умећа у тзв. техничким, комуналним, комуникационим и саобраћајним питањима везаним за што ефикасније функционисање живота на територији са које су Срби протерани после НАТО агресије из 1999. и  после насиља шиптарских погромаша од 17. марта 2004.
Није изостало ни обећање пуне подршке у опстајању на власти у ономе што је од Србије остало. Или у ономе што ће од ње тек остати, када Тадићеви западни савезници, после Војводине, на дневни ред ставе и Рашку област и Неготинску крајину?  
 
Док испред свог приштинског саговорника буде гледао заставу независне државе Косово Тадић ће већ бити у поодмаклој, другој и последњој фази у коју су га увели његови западни савезници. То је она фаза која је срачунато отпочела 10. 10. 2010. године, два дана пре посете Хилари Клинтон Београду. Тада је  завршен период симулиране демократије и опонашања владавине права, а наговештен је почетак ере ауторитарне владавине и отворене режимске репресије. То је она завршна етапа у коју су Тадића његови „пријатељи који немају алтернативу“ извели да стане на црту против расположења већинског дела Србије. То је онај почетак краја у коме Председник државе пркоси народу којем председава, а све под изговором да штити људска права тзв. LGBT популације, испред које и иза које парадира велики транспарент с натписом „Смрт држави“.
 
То је тачка на којој су се дефинитивно разишли Тадићев квислиншки режим и српско друштво. Иза Тадића су се постројили његови страни налогодавци, плаћеничке НВО, корумпирани и уцењени коалициони партнери у Влади, дириговани медији, његови PR алхемичари од саветника… На супротној страни, од тог датума, у непомирљиве противнике његове политике уписало се неколико милона држављана Србије с правом гласа. И што је не мање важно – најсиромашнији, али и најздравији и највиталнији део српске младости. Оне популације која нема шта да изгуби када и другима отвара очи пред разголићеним царем. Ослобођена страха, у мирној Породичној шетњи из десетак хиљада грла она пева и поручује : „Демократе хоће да нас преваре, кажу иду у Европу, лажу децу Србије“! Тог 9. октобра, у Београду није повређен нико, није поломљен ни један излог, није преврнута ни једна жардињера... Био је то и последњи, нажалост, безуспешни позив режиму Бориса Тадића да се призове политичкој памети, државничкој мудрости и националној одговорности.
 
Већ сутрадан, међутим, Тадићева Влада је на делу потврдила да јој је Брисел ближи и од Београда, и од Ниша и од Новог Сада. Да јој је похвала Хилари Клинтон због организације тзв. геј параде преча и од мира Београђана и од става већинске Србије. Те да непоколебљиво корача европским путем без алтернативе и без повратка. Сад је на Вашингтону, Лондону и Бриселу да  заједнички и на миру, уз успутне консултације са Берлином и Паризом, процене какве би им користи донео један међусрпски сукоб ширих размера и има ли Тадић „капацитет“ да се дефинитивно обрачуна с противницима које Страфор у својој анализи именује као екстремистичке елементе?

 
Агенција има решење чак и за случај да Тадић процени како је грађански рат ипак последње зло које би учинио овом народу. Рачунај на помоћ са стране, веле му они. Позови нас и ми ћемо доћи, поручују му. Учини и тај корак, охрабрују га његови ментори са Запада, чије је пријатељство опасније од сваког отвореног непријатељства. Уколико би ипак упао у ту паклену замку Тадић би омогућио НАТО алијанси оно што у страху од српског отпора није смела ни да помисли за време агресије на СРЈ из 1999. Под провидним изговором да брани демократске вредности и људска права омогућио би јој да уместо насилне и ризичне копнене инвазије легално и на позив Владе, или једне од зараћених страна у братубилачком сукобу, уђе и на преостали део српске државне територије. Пошто је већ једном у УН капитулирао пред Западним савезницима и извршио практичну предају државног суверенитета уследила би и војничка окупација остатка српске територије. Србија би, коначно, била у НАТО. Срба би било за пар хиљада мање. Остатак би на дуже време повио главу пред неупоредиво јачим „окупационим пријатељима“.
Српско питање било би тако на дужи рок скинуто са дневног реда.

 
1 Htp.www.nspm.rs/svremeni-svet,/srbija-vajmarska-republika-g.html
2 Исто

Београд, 19.10.2010.


http://www.vidovdan.org
« Последња измена: Октобар 22, 2010, 00:45:35 срећкица » Сачувана
lorka
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1284


Коњи изумиру! Спасимо коње да спасемо људе!


Погледај профил
« Одговор #1 послато: Октобар 22, 2010, 01:08:34 »

Da, Amerika u svetu ne podrzava demokratsku vlast, vec vladu koja kolaborise sa Amerikom kao njen pijun.
Ako je takva vlada u sluzbi Amerike, onda joj je i diktatura dozvoljena, pa cak i pozeljna.

Tadic ne brani Srbiju, vec svoju vlast. Diktatura mu je vec odavno glavni oblik vladavine. On se ne boji svog naroda jer je uveren da je zasticen ispod americkog kisobrana.
Сачувана
neimar
Гост
« Одговор #2 послато: Октобар 24, 2010, 05:52:28 »

Неколико сурових чињеница -

- Пошто су на власти на већини кључних позиција потомци Црногораца, Хрвата, 'Бошњака' и осталих политичком 'еволуцијом' насталих 'народа', технички Србијом владају не само индиректно него и директно углавном ефективно странци, макар пореклом и делом били Срби.
То данас многи још не схватају због прошлости и историје, али то је нажалост геополитичка реалност. Наравно то не би било могуће без сарадње доброг дела увек режимски оријентисаних Срба. За утеху на пример контролу у Француској немају Французи иако као и Срби то још увек не схватају.

- Политичка 'коректност' је подигнута на ниво некадашње партијске подобности у време оне прошле диктатуре и полако се скидају маске и илузије да овај управљачки слој има било какву самосталност, што доказује слом и привида да владају било чиме суштински важним и распродајом свих ресурса.

- Основни проблем је у основи исти - постоји неразумевање суштине тренутног режима у народу и поред великог незадовољства. То је проблем који није само српски већ је увезен у Србију са светске позорнице и то плански.

- Последица овога је да се логично поставља питање постојања илузија о политичкој арени и могућности постизања суштинске промене у оквирима који су у суштини недемократски, строго контролисани и граниче се са фашизмом у многим аспектима.

- Поента је да ће политичка сцена Србије као и у прошлости увек бити само рефлексија светске позорнице и интереса великих актера.
Последица тога је да ће промене бити веома тешке без суштинских промена снага на светској сцени.

Наравно ово све не значи да се не вреди батргати у тежњи да се нешто промени набоље али је боље унапред бити свестан окружења у коме се налазимо. Те промене треба дочекати, па чак и да их треба чекати генерацијама, то не обесмишљава напоре на тражењу равнотеже у неуравнотеженом свету. Време у коме се дешавају промене се убрзава па пажљиви осматрачи историје примећују да почевши од римског царства свака светска империја (и проглашена и непроглашена) траје оквирно упола краће од претходне. 

Сачувана
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!