forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Новембар 21, 2017, 10:32:53


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Видовдан српска судбина  (Прочитано 3907 пута)
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« послато: Јун 28, 2011, 00:57:58 »

Видовдан српска судбина



Предстојећи празник посебан датум за Србе, јер су се на тај дан одиграли велики историјски догађаји. Од боја на Косову и атентата у Сарајеву, 28. јун је дубоко усађен у свест народа

ОД Косовске битке 1389. године, преко Сарајевског атентата 1914, Резолуције Информбироа 1948. Милошевићевог узлета и пада 1989. и 2001. године, предстојећи државни празник, Видовдан, био је и остао посебан датум за Србе.

- Без сумње, Видовдан је најважнији датум у колективној свести српског народа и заједно са светосављем један од темеља колективног идентитета Срба. То што су се касније на овај датум, намерно или случајно, одиграли и многи други догађаји, само је појачало мит о Видовдану -истиче историчар Чедомир Антић.

Битка на Косову до данас прати Србе уз приче о херојству, жртвовању и издаји. На крилима косовског мита је 28. јуна 1914. године (15. јуна по јулијанском календару) Гаврило Принцип убио Франца Фердинанда, који је мислио да ће доласком у Сарајево на Видовдан понизити непослушне Србе у Аустроугарској.

И Резолуција Информбироа 1948. године донесена је баш 28. јуна.

На Газиместану, Видовдана 1989. Слободан Милошевић се устоличио у неприкосновеног вођу нације и повео Србе у догађаје за које нису били спремни. Тачно 12 година после Газиместана Милошевић је изручен суду у Хагу.

За 28. јун везано је и потписивање Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске 1881. године. Истог дана 1919. потписан је мировни уговор којим је окончан Први светски рат, док је две године касније краљ Александар Први Карађорђевић донео Видовдански устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Југословенска прича је почела и завршила се на Видовдан. Амандманима на Устав Хрватске Срби су 28. јуна 1990. престали да буду конститутивни народ ове републике, док је 2006, Црна Гора, Резолуцијом 60/264 Генералне скупштине УН, постала 192. чланица светске организације.

Многи ће се сетити и Видовданског сабора опозиције 1992. године...

Чедомир Антић објашњава да Видовдан симболизује читаву српску историју, историју народног пораза, али и његовог уздигнућа, док је страдање српских војника на Косову поистовећено са Христовим страдањем и основним идејама хришћанске вере.

- У оваквој интерпретацији велику улогу је имала и Српска православна црква. Кнез Лазар је био дародавац, заштитник и миљеник СПЦ, па је Косовски бој глорификован, док је Маричка битка, иако историјски значајнија, остала у другом плану - истиче саговорник „Новости“.

Критичари косовског култа често говоре да је Видовдан као датум наопак, јер се слави пораз. Ипак, многи народи имају изгубљене битке које обележавају. Американци глорификују битку за Аламо и страдање њиховог Дејвија Крокета.

- Многи историчари данас тврде да је у боју на Косову наводно учествовало пола Европе, јер је било немогуће да је само један мали народ пружио такав отпор Османлијама и чак убио њиховог цара. Трагично је што ову бесмислену причу данас подржавају и поједини српски историчари - констатује Антић.

Социолог Ратко Божовић сматра да је Видовдан дубоко усађен у свест српског народа.

- И други европски народи имају своје митове око којих граде национални идентитет, па се Срби по томе нимало не разликују. Човек је биће између земље и неба и у нешто се мора веровати. Оно што не ваља јесте што се наш став према Видовдану у новијој историји мењао са идеологијом, од потпуног игнорисања до злоупотребе у политичке сврхе. Када је Видовдан у питању, склони смо да идемо у крајности - закључује Божовић.

ПРАЗНИК

ВИДОВДАН је за државни празник проглашен 1889. године, на 500. годишњицу Косовског боја, када је уприличена и прослава миропомазања краља Александра Обреновића у манастиру Жичи. Као национални празник опстао је све до доласка комуниста на власт.

-Видовдан је пре свега дан када се сећамо свих који су дали живот за Србију - каже Антић.

Вечерње новости


***********************************************************




Да, Видовдан је пре свега дан када се сећамо свих оних који су дали живот за Србију!!!


ПИТАЊЕ: да ли су те жртве биле узалудне???
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Petar Petrovic
Гост
« Одговор #1 послато: Јун 28, 2011, 03:59:23 »

користим прилику да свим члновима и посетиоцима форума СВИ СРБИ СВЕТА , честитам велики српски празник Видовдан .
Сачувана
lorka
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1285


Коњи изумиру! Спасимо коње да спасемо људе!


Погледај профил
« Одговор #2 послато: Јун 28, 2011, 07:16:46 »

Hvala brate Pero.
I ja se pridruzujem castitkama vaskolikom Srpstvu povodom Vidovdana, jednog od najznacajnijih praznika koji su odredjivali svu kasniju srpsku sudbinu.
Vidovdan je simbol naseg dostojanstva, moralnog izbora koji je kasnije vijekovima bio moto nasih slavnih predaka, a taj moto je glasio: sloboda ili smrt. Nikako poniznost i ropstvo!

Iako neki predstavnici nase najnovije politicke istorije misle da je ropstvo i poniznost nesto sto ce nas sacuvati, ali to je uvijek bila zabluda. Sjeme robova nikad nije klijalo, a zivot u lancima nikad nije prijao.

Zato, moramo imati na umu da je Vidovdan dan naseg velikog sjecanja, sjecanja na vrijeme u kome su Srbi cuvali svoju cast! 

Zivjeli braco i sestre!
Zivjecemo sve dok nam Vidovdan bude inspiracija i moralna obaveza - obaveza da to sjecanje nikad ne izbrisemo iz naseg kolektivnog pamcenja!
Сачувана
Cuburac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1158



Погледај профил
« Одговор #3 послато: Јун 28, 2011, 08:55:06 »

Ovaj Lorkin komentar se mora negde sacuvati i istaci da stalno stoji na mestu gde svi uvek mogu da ga citaju.

"Seme robova nikad nije klijalo, a zivot u lancima nikad nije prijao". Kako jednostavo izgovoreno, a kako tesko zvuci u isto vreme.
Сачувана
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #4 послато: Јун 28, 2011, 09:04:19 »

Велике речи, понос је у њима, отпор, пркос и истина.
Нека нам је сретан празник Видовдана. Још сретнији изилазак у јавност, представа наше идеје и намере!
Свима Вама, верним и оданим следбеницима нашег рада и труда, наше упорности и истрајности, као и ново придошлим
именима која су постала део нас, честитам искрено наш национални празник!

Наше племе, наша крв...
Сачувана
Ekana
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 633


Погледај профил
« Одговор #5 послато: Јун 28, 2011, 13:51:41 »


Срећан празник и дан портала Сви Срби Света, са жељом да сваки наредни корак овог информативног гласила, које окупља све Србе на једном месту, буде све садржајнији и одговори у потпуности свом називу. Нека вам даљи пут буде поплочан успехом у остваривању свих зацртаних циљева…

На многаја љета…
Сачувана
Cuburac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1158



Погледај профил
« Одговор #6 послато: Јун 28, 2011, 20:49:26 »

Hvala Sestro.
Сачувана
Cuburac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1158



Погледај профил
« Одговор #7 послато: Јун 29, 2011, 11:42:37 »

Da se podsetimo po redu i uredu.

28-i Jun po Gregorijanskom kalendaru, 15-i po Julianskom.

Vidovdan vuce svoje korene jos iz paganskih dana starih Slovena i obelezavao je praznik u slavu Boga Svetovida (onoga koji sve vidi), Boga rata, plodnosti i blagostanja u isto vreme (Perun je isto tako bio glavni Bog rata). Za Vreme vladavine Vizantijskog Cara Basila I (867 - 886) hriscanski misionari Ciril i Metodije su vrsili zavrsnu misiju koja je konacno rezultirala da su i poslednja srpska plemena prihvatila Hriscanstvo. U tom procesu dan Boga Svetovida je zamenjen za dan Svetoga Vita (St. Vitus), sicilijanskog monaha koji je isterao djavola iz sina Cara Dioklecijana. Posle Kosovske bitke Srpska Pravoslavna Crkva je dan posvetila pomenu Svetom Caru Lazaru i srpskim svetim Kosovskim mucenicima (nasim palim vitezovima). 

Folklor i legende

Po starim slovenskim paganskim obicajima ljudi su na Vidovdan (Boga Vida) pre samoga izlaska Sunca odlazili do najblizeg izvora vode i prali su lice pre molitve. Tokom molitve su se okretali prema Istoku ocekujuci izlazak Sunca i ponavljali su molitvu "Vido, svevideci Boze, sta tvoje oko vidi neka tvoja ruka dotakne i blagostanje stvori". Potom su pored izvora ostavljali konac od crvene vune. Crvena boja je u staroslovenskom verovanju bila boja Sunca, vatre i cuvala je od zlih uroka (crvena vunica cuva od zlog oka i uroka, to se vereovanje i dan danas sacuvalo medju Srbima).

Posle Kosovskog boja nastala je legenda o vilama Rusalkama (Raviojle). Po legendi to su bile mlade zene i verenice palih srpskih vitezova u Kosovskom boju. Pojavljivale su se u vece pre Vidovdana pa sve do izlaska Sunca na sam Vidovdan i isle su kroz prostrane srpske sume. Celu noc su vristale i plakale za poginulim Carom Lazarom i njegovim vitezovima. U sred noci su imale svoj ritual, svlacile su se potpuno gole i igrale su oko vatre. Ako bi se slucajno desilo da je neki srpski mladic naisao na njih u toku ovoga rituala, davale su mu vilinsko crveno vino da pije koje ga je pretvaralo u zmaja da bi mogao da osveti Cara Lazara i njegove vitezove kada za tu osvetu dodje dan i da oslobode da se Bog Svetovid vrati medju Slovene.

Vazni istorijski dogadjaji na Vidovdan

6.28.1389
Kosovski boj. Bitka izmedju Otomanske Tturske vojske i srpskih vitezova i srpske vojske. Car Lazar je pogubljen i odsecena mu je glava, a turski sultan Murat je ubijen od strane srpskog viteza Milosa Obilica.

6.28.1914
Austro-Ugarski princ i prestolonaslednik Franc Ferdinand je ubijen u atentatu u Sarajevu. Atentator je bio mladi srpski revolucionar Gavrilo Princip. Ovaj dogadjaj je bio povod za I Svetski Rat.

6.28.1919
Potpisan je Versajski sporazum cime je zvanicno okoncan I Svetski Rat.

6.28.1921
Srpski Kralj Aleksandar I donosi cuveni Vidovdanski Ustav kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

6.28.1948
Rezolucija Informbiroa

6.28.1989
Govor Slobodana Milosevica na Gazimestanu povodom obelezavanja 600 godina od Kosovske bitke.

6.28.2001
Slobodan Milosevic je na prevaru uhapsen od strane DOS-ovske policije i predat sudu za ratne zlocine u Hagu.

6.28.2006
Crna Gora je postala 192-a clanica Ujedinjenih Nacija.

6.28.2008
U Kosovskoj Mitrovici (Severnom delu) zasedala je prvi put Skupstina Zajednice Opstina Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija. Srpske opstine koje su odbile da priznaju nezavisnost i otcepljenje Kosova I Metohije od Srbije.

6.28.2008
Grupa Srba iz Srbije, Belgije, Nemacke, Australije, Kanade i USA su odlucili da osnuju novu politicku stranku Srpska Saborna Stranka.

6.28.2011
Internet portal pod nazivom Svi Srbi Sveta kao prvi probni politicki projekat Srpske Saborne Stranke u osnivanju je pusten zvanicno u rad sa pozivom celoj srpskoj neorganizovanoj opoziciji i svim Srbima dobre volje u celome Svetu kojima je stalo do dobrobiti svoga naroda da se ujedine i bore za politicku vlast u Srbiji.
Сачувана
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #8 послато: Јун 29, 2011, 12:05:34 »

лепо је и радосно поновити овај део текста:

6.28.2011
Internet portal pod nazivom Svi Srbi Sveta kao prvi probni politicki projekat Srpske Saborne Stranke u osnivanju je pusten zvanicno u rad sa pozivom celoj srpskoj neorganizovanoj opoziciji i svim Srbima dobre volje u celome Svetu kojima je stalo do dobrobiti svoga naroda da se ujedine i bore za politicku vlast u Srbiji.


Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #9 послато: Јул 03, 2011, 03:35:02 »

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=RsaVz9E0SKY" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=RsaVz9E0SKY</a>
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #10 послато: Јун 28, 2012, 07:34:44 »

Цитат
Српска православна црква и верници данас обележавају Видовдан, када црква вековима даје помен кнезу Лазару Хребељановићу и српским ратницима погинулим у бици с Турцима на Косову пољу 1389. године.


Уочи битке Милош Обилић је, како се верује, рекао: "Сутра је Видов дан, видеће се ко је вера, а ко невера".

Српску војску против Турака у тој бици предводио је кнез Лазар. Од тада, борба за ослобођење земље од Турака укорењена је у српску традицију, а многи људи сматрају да је вишевековни отпор непријатељу формирао и њихов идентитет.

Кнеза Лазара Срби не памте само по храбрости у бици на Косову већ и по задужбинарству, јер је за живота изградио многе манастире и друге задужбине. На икони се кнез Лазар представља у царској византијској одори, али без круне на глави. У левој руци држи своју главу, а у другој крст.

Видовдан није празник радости, не игра се и не пева, а људи се присећају палих ратника и обилазе њихове гробове.

Обичај земљорадника је да тог дана процењују каква ће бити летина. Верује се да ће најбоље родити страна са које се прво појаве облаци. Ако нема облака, верује се да година неће бити родна. У неким деловима Србије сељаци се труде да пољске радове заврше пре Видовдана.

(Нови Магазин)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #11 послато: Јун 28, 2012, 07:39:01 »

Прошле године је овде на овој теми написано,


Cuburac
Цитат
6.28.2011
Internet portal pod nazivom Svi Srbi Sveta kao prvi probni politicki projekat Srpske Saborne Stranke u osnivanju je pusten zvanicno u rad sa pozivom celoj srpskoj neorganizovanoj opoziciji i svim Srbima dobre volje u celome Svetu kojima je stalo do dobrobiti svoga naroda da se ujedine i bore za politicku vlast u Srbiji.




lorka
Цитат
Zivjeli braco i sestre!
Zivjecemo sve dok nam Vidovdan bude inspiracija i moralna obaveza - obaveza da to sjecanje nikad ne izbrisemo iz naseg kolektivnog pamcenja!




СРЕЋАН празник и дан портала Сви Срби Света!!!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #12 послато: Јун 28, 2014, 05:05:52 »

ВИДОВДАН 2014. ИЛИ УСЛОВ ЗА ДАР ПРОЗОРЉИВОСТИ




Може ли се украјинска криза пренети на Балкан и могу ли нам Немци у томе бити од помоћи





1.

Улазећи у зграду сарајевске Вијећнице, Франц Фердинанд "корачао је гротескно, дижући ноге тако високо као да иде маршевим кораком". Овако је последњи сат живота аустроугарског престолонаследника описала Ребека Вест, уздајући се на свом пропутовању кроз Сарајево у добро око, још боље памћење и приповедачки дар локалног шефа туристичког бироа, очевица видовданског догађаја из 1914. године који јој је у тој згради показао салу где су надвојвода и његова жена „последњи пут били у друштву живих људи“.

Тек што је избегао бомбу Недељка Чабриновића, која је ранила његовог ађутанта, надвојвода је у тој сали морао да одслуша говор добродишлице сарајевског градоначелника. Наравно, говор, из кога му је свака улизичка фраза морала изгледати као врхунски промишљен сарказам, прекинуо је и викнуо својим, каже Ребека Вест, „пискавим алтом“: „Ово је свињарија. Ја вам долазим у посету, а ви бацате бомбе на мене. То је нечувено.“ Војвоткиња му је нешто шапатом рекла, умирујући га, па је градоначелников говор ипак одслушао до краја.

То, међутим, није био врхунац представе. Он је уследио кад је дошао ред да овај скорашњи мртвац својим говором узврати на речи добродошлице. У општој пометњи негде се изгубио надвојводин секретар, код кога је био говор. Чекало се, а, кад је говор стигао и кад га је Хабсбург отворио на листу папира, сви су могли да виде како је попрскан крвљу рањеног ађутанта.

Присутни у соби, наставио је саговорник Ребеке Вест, све време су ћутали, али не зато што су били импресионирани надвојводом. Ћутали су зато што су сви знали да ће престолонаследник, када напусти ту собу и ту зграду, бити мртав. „Не, то нам нико није рекао. Али смо знали како су људи расположени према њему и Аустријанцима, и били смо сигурни да ће, ако је један човек бацио бомбу и промашио, други човек бацити другу бомбу, и трећи, ако други не успе“, рекао је.



Сви су знали да пред собом имају мртвог човека.

2.

Деветсточетрнаесте, на Видовдан, кад се, према веровању, види боље него осталих дана, Сарајево је у тој сали Вијећнице имало дар да препозна будућег мрца а с њим и свет који тек има да нестане. Век касније, клањајући се мртвом Хабсбургу, оно више није у моћи ни да сагледа прошлост онога чему је век пре умело да предвиди рђаву будућност. Објашњење како је та регресија наступила пошто је град очишћен од Срба свакако не би била довољна. Јер, заједно са Србима, Сарајево је очишћено од сваке идеје о слободи, и то – чудне ли ироније – у данима кад је оно што је остајало у њему почело да склапа консензус да је њихово добровољно истурање за претходницу Империје управо то. Али не треба бити неправедан према Сарајеву, оно је онда, као и данас, само пример који се издваја сцојом драстичношћу. Фантом слободе не живи ни у јавној свести Београда нити већине данашњих европских престоница.

Идеја слободе – дар који је сарајевској елити оног врмена, постројеној у част надвојводе, колико год споља кетманској и снисходљивој, омогућио да предвиђа догађаје, да се усуди да замисли тиранина мртвог – данас је замењена страхом за безбедност. Дар да се препозна сутра замењен је одсуством могућности да се појми и јуче и данас. Отуд данашња сарајевска носталгија за жутом монархијом тек накнадно постаје идеолошка вредност, она траје паралелно са носталгијом за титоизмом, једнако као што очекивања од будућности унапред стварају носталгију за временом садашњим, временом које је слободу прогласило за прецењену вредност и забаву лунатика, замењујући је егзистенцијалном језом, која ће пре бранити оно што има данас него коракнути ка оном што би могла да има сутра. Такав свет живог тиранина не може да замисли мртвим, штавише готов је да оживи и мртвог тиранина са којим су се његови преци опростили. Такав свет за садашњост квалификује само то што не сме да замисли будућност испуњен егзистенцијаном језом.

 

Зато је српској влади, припремајући се да обележи стогодишњицу Великог рата, из кругова стварних владара, дискретно назначено како је „због регона“ умесније афирмисати идеју помирења него идеју слободе, као да смо једни друге поробили, а не да смо сви поробљени од једног и истог; да се отуда у први план не истичу Принцип и младобосанци, јер њихов вапај за слободом може постати заразан, и, ево, ако неко мора, нека то буде Надежда Петровић, ратна болничарка и наша највећа сликарка икад; нека то не буду војвода Мишић и Степа – узгред, ослободилац оног Сарајева које је умело да види будућност, чије име је носила десна обала Миљацке у центру града све док његови сународници у том граду нису сведени на статистичку грешку. Уместо њих, нека то буде, рецимо, Милунка Савић, хероина која би могла да нам покаже како Србија тих година није ратовала за слободу, већ је поштовала родну равноправност. Захваљујући се Богу и блаженом незнању, право је чудо да се нису сетили генерала Петра Живковића и у његову част опослили овогодишњу „Параду поноса“.



3.

Отуда, избегавајући да говоре о кривици за Велики рат као сувише профаном питању, медијски експонирани историчари радије говоре о свету који је 1914. „склизнуо“ у катастрофу. Тај неутрални израз, рекло би се, није био толико рабљен да би оставио у миру духове из 1914. и да не би узнемирио данашње, колико да би сакрио узнемирујуће подударности између ондашњег и данашњег света, за који се сви плашимо како „клизи“ у рат.

Историчари на Западу, па и политичари, уочи годишњице су се бавили тим подударностима, од економских до геополитичких, редовно пропуштајући да помену једну. Наиме, и Првом и Другом светском рату претходили су уздизање и излазак Русије на светску сцену и намера западних сила да је у томе спрече. Октобарска револуција, спонзорисана са Запада, зауставила је и срушила Русију као једну од три империје које нестају у Великом рату. Оно што је урађено тада није се поновило у Другом светском рату, из кога Стаљинов Совјетски Савез излази као једна од две светске велесиле. Та чињеница довела је до два важна момента: првог, да Други светски рат буде настављен као Хладни, и, другог, да се наспрам Совјетског Савеза формира политички појам либералног Запада, који се током хладног рата простирао од Северне Америке до Западног Берлина, да би се поразом Москве у Хладном рату, који неки називају и Трећим светским, проширио до Прибалтика.




4.

Трећи излазак Русије на светску сцену – праћен кризом западног света, која је запретила дезинтеграцијом политичког појма Запада – довео је свет пред опасност од новог рата, највећу од 1945. године. Центар те кризе Украјина није никакав ратни циљ, већ тек поприште сукоба са највећим могућим улогом и циљевима. Руски пораз у Украјини отвара Америци пут до Москве, где ће Путин гледати репризу кијевског Мајдана, преко кога ће Вашингтон своје огромне финансијске минусе пеглати преко пребогатих руских ресурса. Свет би тада потонуо у мрак и расплет би зависио само од тога колико Божја воља може да толерише свет којим безусловно влада зло. Насупрот томе, пораз Америке у Украјини имао би снагу неке врсте светске (контра)револуције, таман тако би се могао назвати повратак идеје слободе, која би потиснула страх за безбедност.

Слабљење Америке јесте процес који се може допасти свакоме у коме идеја слободе није умрла, али то слабљење најнаоружанију силу чини бешњом, суровијом и непредвидивијом. Уосталом, стратегија превентивног нуклеарног удара, што подразумева одлуку Вашингтона да свог противника може пре сваког сукоба да заспе атомским главама, не може бити производ самопоуздања, већ слабости. Исто тако, најновија идеја лансирана из Вашингтона о „паметној војсци“, према којој НАТО не би чиниле националне армије, већ би то била јединствена војска под командом Пентагона, такође је производ америчке несигурности да им неке земље НАТО неће бити лојалне у случају критичне потребе. На крају, промена америчке стратегије на постконфликтним подручјима, какву смо могли да видимо најпре у Египту а затим још драстичније у Ираку, такође је производ слабљења. Наиме, први знакови слабљења Империје видели су се у томе што она, иако је у серији војних агресија и унутрашњих пучева успевала да промени власт у појединим земљама, није успевала да консолидује тамошња друштва, макар у њиховом колонијалном моделу. Уместо тога, напетости у постконфликтним друштвима су расле, да би Вашингтон један хаос који је изазвао нивелисао изазивањем још већег хаоса.

Поред Египта и Ирака, Украјина је типичан пример такве стратегије. Наиме, Америка нити хоће нити намерава да консолидује украјинско друштво, она ће консолидовати само украјинску армију, спремајући је на војно, финансијско и политичко исцрпљивање Русије. Наравно таква стратегија не може бити дугорочна, она ће трајати онолико колико буде могло да је издржи украјинско друштво.




5.

Тај карактер и те слабости Америке посебно су важни за балканске народе, Србе пре свих. Наиме, ако не буде могла да заустави руски продор на Балкан – а тај продор данас је Русији омогућен и једном врстом чудног партнерства са Немачком, о коме ће још бити речи – шта ће Америка да уради? Шта ће да уради када у разореним балканским друштвима потреба за решењима за преживљавање, која годинама изостају, постану јача од оног пословичног страха за безбедност. Зар неко сумња у то да ће оклевати у томе да један хаос замене још већим, да ће оклевати да поново запале Балкан или бар његове поједине земље? Наравно, неће се либити да на тај начин прошире фронт са Русијом и да тако потпале ватру испод немачког лонца у знак одмазде за недовољну лојалност Ангеле Меркел. На крају, овде није реч о годинама, већ о данима или, у најбољем случају о месецима.

Уосталом, припреме за то већ трају, у првом реду кроз рад британске претходнице: у Србију је из Лондона дошао амбасадор са искуством за специјалне операције, један други дипломата вредно окупља саговорнике на тему стварања алтернативе власти у Србији, док је Београд походио истакнути британски обавештајац који је овде Петог октобра оставио дубок траг окупљајући око себе и српско подземље и надземље на послу рушења власти.

 


6.

Немачка је кључна земља у украјинској кризи, коју би коначно ваљало именовати на прави начин – рат за нови поредак у свету. Са једне стране, Немачка се, са америчким пиштољем на челу, и страхом за безбедност, који јој не да да тиранина види мртвог чак ни када се он љуља, придружује ултиматуму Русији под претњом нових санкција. Са друге стране, немачки вирус слободе, који они додуше изражавају економским терминима, је онај који наводи Меркелову да се готово свакодневно чује са Путином. Уосталом, део резултата тих разговора је и тај што Немачка окупља земље Јужног тока (за сада Словенију, Аустрију, Мађарску и Србију, све осим Бугарске) у све чвршћу координацију, која Вашингтону иде на нерве више него било шта друго у данашњој Европи.

Не, није Немачка преко ноћи постала проруска. Она препознаје да америчка стратегија подразумева паљење Европе, а од тоталног рата у Украјини и његовог преношења на Балкан Ангела Меркел мање жели једино британске и америчке авионе над Дрезденом. Истовремено, Путинову политику она препознаје као максимално уздржавање од рата, где је Крим представљао ход по жилету, успешан изузетак и ризик да би сутра Русија уопште могла да, у случају напада, брани своје југозападно крило. Отуда је Путинова дефанзива у Украјини друго име за политичку офанзиву у Европи.



7.

Нисам сигуран да се ико у Београду поноси тиме, али Србија је данас у украјинској кризи једна од најважнијих европских земаља. На крају, осим Белорусије, она је једина европска земља која ни једном речју није осудила Русију нити јој је завела било какве санкције. А то у овим околностима није мало, још мање безопасно.

Наравно, пораз Путинове Русије или окретање леђа Москви из Београда био би крај Србије. То у Београду све више препознају као најважнију ствар, уз још неколико веома ургентних. Иако је Русија наш најважнији парнер, она је последња која би могла да спречи преношење конфликта на Балкан. У том погледу и на том месту Немачка је много функционалнија иако не свемоћна. Те две чињенице уз Јужни ток можда нису једино важне за опстанак Србије, али су једине из којих могу да произађу све друге. Србија у савезу са победничком Русијом у победничкој Европи, до којих не би дошла по цену још једног рушења земље, веома лако може да се замисли са Косовом у свом саставу, са обновљеном привредом, са залеченим унутрашњим ранама. Обратно, нажалост, није могуће, и на тој чињеници се препознаје све.

8.

Може ли Немачка данас, као сарајевска елита 1914. да стоји пред Џозефом Бајденом, свакако репрезентативнијим показатељем од Обаме за све оно што Америка данас јесте, и да види пред собом један бивши свет. Не може, јер је вођена страхом за безбедност или, боље речено, високом ценом коју за ту прозорљивост мора да плати. Али у животу такве ствари често постају егзистенцијалне, кад се за цену не пита. Тада страх за безбедност поново постаје вирус слободе. До тада, уже ће се још затезати.

9.

Може ли Србија то да види? Можда и може, али нисам сигуран да би то требало да види пре Ангеле Меркел, и то је, упркос свему, данас наша најчвршћа веза са Немцима. Оно што они не виде крајње је породична ствар: као што су Руси свој Видовдан могли да виде 1992. године на брдима око Вишеграда шаљући тамо Игора Стрелкова, тако га Срби данас виде враћајући им га у Славјанск. Али то је сасвим друга прича о идеји слободе, и не бих Немце у њу мешао. Уосталом, видећемо које ће се песме певати следећег Видовдана.



(Жељко Цвијановић)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #13 послато: Јул 04, 2014, 22:01:49 »

Видовдан више не обитава у Београду








Нисам у суботу могао да се отмем утиску да су политичари Србије били више гости Видовдана, него домаћини овог празника. На Косову пољу обележена је 625. годишњица Косовског боја. Да би уопште присуствовао свечаности, српски председник је од албанских власти морао да тражи дозволу за улазак у покрајину. Његова крушевачка епизода, мало пре тога, није вредна помена.

Затим, Александар Вучић и Ивица Дачић у Андрићграду. И они су били више гости Милорада Додика и Емира Кустурице. Да није последње двојице, стогодишњица Сарајевског атентата, који је ипак био израз српског и словенског немирења са германским завојевачима, била би као свечаност у месној заједници. Београд тим поводом није одржао ни једну помена вредну светковину.

Чини се да је једино `Политика`, серијом бриљантних написа и прилога, на достојан начин у Београду обележила ову годишњицу. Култ косовских јунака и уз њих младобосанаца неговао се прво кафански, уместо институционално, а сада је препуштен подруму који је постао одредиште националне свести и државности.

Постоје, међутим, елементи стогодишњице Сарајевског атентата који су остали прећутани, јер се политички нису уклапали ни у једно обележавање овог догађаја. То је, у првом реду, погибија недужне Фердинандове жене Софије, војвоткиње од Хотека, односно немачки Хоенберга.

Софија је била потомак чувене чешке аристократске породице чији корени сежу до XIV века. Ако је ико био недужан на Видовдан 1914. године у Сарајеву са аустро-угарске, окупаторске стране, то је била ова злосрећна жена, која се уз мужа идиота нашла у погрешно време, на погрешном месту.

Након самоубиства принца Рудолфа, јединог директног наследника трона Хабсбурга, цар Франц Јосеф, стриц тобожњег реформатора и осведоченог србомрсца Франца Фердинанда, наложио је био синовцу, као могућем престолонаследнику, да ожени племкињу из владајуће или раније владајуће куће, што овај није испоштовао.

Породица Хотек ("Хоенберг") није била династичког ранга. Због ових околности деца Софије Хотек и Франца Фердинанда наследила су искључиво права њене породице. Рођена су и умрла под понемченим презименом Хоенберг: Софија (1901 – 1990), Максимилијан (1902 – 1962) и Ернст (1904 – 1954). О њој и њима у нашој историографији ништа се не зна ништа, а требало би.

Друга прећутана чињеница јесте извесна дистанца власти Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, односно касније Краљевине Југославије, према младобосанцима. Спомен-плоча Гаврилу Принципу код моста на Миљацки подигнута је тек 1930. године. Његово име и жртва у више наврата су релативизовани од самих Срба, колико до јуче.

Међутим, упркос рехабилитацији Гаврила Принципа у јавности Србије, Београд сто година после његовог подвига нема репрезентативан трг са бистама хероја из Првог светског рата, ни споменике који би достојно представили стравичне жртве нашег народа у том сукобу, међу којима и младобосанце. Успомена на Принципа код Срба је остала непринципијелна и превртљива.

Трећа чињеница о којој се неоправдано у Србији ћути је више него пријатељска помоћ Русије током Првог светског рата. Овде сам већ говорио о адмиралу Михаилу Весјолкину. Он је командовао бродским конвојима, који су Дунавом допремали ратну помоћ Србији.

Панта Драшкић, српски официр и ађутант регента Александра Првог Карађорђевића у мемоарима сведочи да су пуни бродови одела, веша, хране, муниције и свих врста намирница стизали скоро посведневно у Прахово и тамо истоваривани као поклон.


"Зна се да је у том времену Русија трпела очајну оскудицу у пушкама", сведочи даље Драшкић. "Управо је недостатак пушака био један од главих узрока њене пропасти. Е, у таквој ситуацији, Русија је нама поклонила 150.000 нових Берданових пушака."

Српски историчари тврде да је Русија на почетку рата Србији послала око 120 хиљада пушака и 90 милиона метака. Потом је послато још сто милиона метака. Тако пише у званичној историографији. Без обзира на минималну разлику у односу на Драшкићеве податке, бројке остају огромне, а услови су били и остали веома повољни: помоћ није коштала ништа. Зашто се о томе не говори више у Београду?

Можда зато што је Србија, први пут откако постоји, у озбиљном раскораку са собом. Идеал класичне слободе сменио је лажни опортунизам у интерпретацији никоговића, који лежу на сваку руду. Зато данас нико витешки не помиње ни недужну Софију, ни наш лош однос према наслеђу, ни руску помоћ. Младобосанци за овакав политички словенски југ не би дали ни пишљива боба.

Може ли, уосталом, неко да замисли Гаврила Принципа као страначког ћифтицу како продаје маглу и увлачи се неоколонијалистима преко сваке мере? На жалост, може. Такви сањају Европску унију и у временским каузалитетима, не само оним претприступним, пуним услова и уцена.

Да није било Принципа, који је главом без обзира хтео да побегне из једне сасвим европске уније и отпора агресорима, кажу они, били бисмо данас у ЕУ, преко римокатоличко-словенске заједнице коју је сањао Франц Фердинанд одмарајући између два масакра дивљачи, у чему је уживао. Истина, не би нас било, али бисмо били тамо.


(Бранко Жујовић)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #14 послато: Јун 28, 2015, 01:29:05 »

ДАНАС ЈЕ ВИДОВДАН: Ко је Србин и српскога рода слави успомену на косовске мученике!




Видовдан се прославља достојанствено, мирно, без весеља. У свим српским храмовима служи се парастос нашим војницима палим на бојном пољу, за "крст часни и слободу златну", али и свим пострадалим мученицима од Косова до данас који су живот дали на разне начине за веру православну





У старим, прекосовским црквеним календарима данашњег дана се празновао св. Вид и пророк Амос. Пророк Амос живео је у 8. веку пре Христа и помиње се у Старом Завету. Култ св. мученика Вида (или Вита) је распрострањен како на Истоку, тако и на Западу.

Отуда у народу одомаћен назив Видовдан. Био је родом са Сицилије, живео је у време цара Диоклецијана. Пострадао као дечак за име Христово. Поштован међу Словенима, једна рука му се налази у Прагу. У Словенији има 76 храмова њему посвећених. На Западу су га за патрона узели лекари, котлари, пивари, глумци, глувонеми.

Међутим, како је на данашњи дан 1389. била Косовска битка, у којој је српски кнез Лазар Хребељановић у одбрани слободе и вере православне мученички пострадао, већ неколико година после тога догађаја, овај дан је био посвећен светој успомени на њега.




Свети кнез се родио 1329. године у Прилепцу код Новог Брда и женидбом са Милицом из лозе Немањине постао владар српске земље око трију Морава, касније и у јужнијим крајевима.

Градио је и обнављао многе цркве и манастире. Са црквеним великодостојницима радио на уклањању анатеме Цариградске патријаршије изречене у време цара Душана. Она је коначно 1375. укинута. Много је помагао светогорске манастире, посебно Хиландар и руски св. Пантелејмон. Угроженим српским земљама после Маричке битке, 1371. претила је опасност од Турака.

До одлучујућег окршаја дошло је на Косову пољу, у уторак, на Видовдан, када је и пророк Амос, слава кнежева. Ту је пао са већим делом своје војске.




Тело му је преношено вековима, из места у место, из цркве у цркву, пратећи трагедију и сеобе Срба, освећујући српске земље и дајући снаге народу. Стигло је до Сент-Андреје, да би се најдуже задржало у Врднику, сремској Раваници.

У Другом светском рату је услед опасности од уништења, 1942. однето у Београд, захваљујући земунском градоначелнику, домаћем Немцу Хансу Мозеру. Ту се налазило у саборној цркви до 600. годишњице Косовске битке, кад је свечано пренето у његову задужбину, Раваницу код Ћуприје.

На овај дан Српска православна црква помиње и све мученике српске, од Косова до данас, који су живот дали на разне начине за веру православну.

На данашњи дан, одлуком Светог архијерејског Сабора Српске цркве од 1969. године, прославља се и успомена свих новомученика српских, њих 7.000, и пева им се посебна служба, коју је саставио св. Владика Николај.


Како је у току Петровски пост, и овог дана се не мрси.

(Вести)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #15 послато: Јун 28, 2016, 04:12:41 »



Видовдан је непокретни верски празник кога празнују Српска православна црква (15. јуна по јулијанском календару, 28. јун по грегоријанском) и Бугарска православна црква и један је од највећих српских празника. Код Срба је познат под називом Видовдан, а код Бугара Видовден или Видов ден.




Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389) и тзв. пропаст Српског царства, па се тог дана, поред светог Амоса, од почетка XX века слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.

Цар Лазар је један  од српских великаша који су владали српским царством после Душана Силног. По смрти цара Уроша, патријарх Јефрем је, тадашњег кнеза Лазара, крунисао за српског цара. Лазар је слао: изасланство у Цариград са монахом Исаијом и молио да се скине анатема са српског народа. Саградио је многе цркве, а најпознатије су Раваница и Лазарица. Обновио је Хиландар и Горњак, а био је ктитор и руског манастира Пантелејмона.

Лазар је стално ратовао са тадашњом моћном турском силом, али је, 28. јуна на Косову, српска војска изгубила битку, а турски цар Мурат посекао је светог мученика Лазара. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје. Када је почела сеоба Срба, народ је носио са собом и његове свете мошти и склонио их у манастир Раваницу на Фрушкој гори. За време Другог светског рата 1942. године, његово тело пренето је у Београд, где је почивало све до 1988. године, када је преко свих српских земаља и области кренуло поново на Косово у ман. Грачаницу. Одатле је 1989. пренето у Лазареву задужбину ман. Раваницу, код Ћуприје, где и данас почива.

Дан 28. јун (15. јун) наш народ назива Видовдан. Овај дан је и у историји и у легенди познат као дан када се одиграла Косовска битка и када је пропало српско царство, о чему има много књига, прича, легенди и научних тумачења.



У православној цркви се на овај дан не спомиње ни Вид, ни Видоје нити Витус, нити је каква служба том свецу састављена, нити тај светац има свог тропара. Народно предање вели да је Милош Обилић на Кнежевој вечери, ноћ уочи косовског боја рекао Кнезу Лазару: "Сутра је Видов дан, видеће се ко је вера а ко је невера".

Српска православна црква на овај дан чини спомен пророку Амосу и светом Кнезу Лазару.

На Видовдан нико не пева, не игра и не весели се; тога дана народ се присећа ратника и изгинулих на Косову, а обичај је био да се обилазе и гробља ратника погинулих у балканским ратовима.

На Косову се вели да уочи Видовдана, у глуво доба ноћи, све реке потеку за часак црвено као крв.

На Косовском Пољу, на месту битке, расте црвени, косовски божур, који не може да расте ни на ком другом месту. На Видовдан кукавица престаје да кука за косовским јунацима.


Неки од догађаја који су се збили на Видовдан:

1389 - битка на Косову, сукоб српске војске под вођством кнеза Лазара и турске војске под вођством султана Мурата,
1914 - атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, што је покренуло Први светски рат,
1915 - српски министар унутрашњих послова Љубомир Јовановић са албанским политичарем Есад-пашом потписује у Тирани споразум о стварању реалне уније између Србије и Албаније.
1919 - потписан Версајски споразум, чиме је завршен Први светски рат,
1921 - српски краљ Александар И Карађорђевић донео Видовдански устав, Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
1948 - на иницијативу Совјетских делегата Андреја Жданова, Маљенкова и Суслова донета Резолуција Информбироа што је означило разлаз између Југославије и источног блока,
1989 - обележено 600 година Косовске битке, Милошевићевим говором на Газиместану,
1990 - усвојени амандмани на Устав Хрватске, којим Срби више нису били конститутивни народ у Хрватској,
1991 - случај наводног убиства тројице војника Југословенске народне армије, познатији као случај Холмец,
1992 - пробијен коридор код Брчког, спојена два дела Републике Српске,
1995 - снаге босанских Срба спречиле покушај АБиХ и ХВО Деблокаде Сарајева,
2000 - У Великом Ропотову организоване прве Видовданске игре,
2001 - Слободан Милошевић изручен трибуналу у Хагу,




***

Пре пет година на овој теми је написано,


Cuburac
Цитат

6.28.2008
Grupa Srba iz Srbije, Belgije, Nemacke, Australije, Kanade i USA su odlucili da osnuju novu politicku stranku Srpska Saborna Stranka.


6.28.2011
Internet portal pod nazivom Svi Srbi Sveta kao prvi probni politicki projekat Srpske Saborne Stranke u osnivanju je pusten zvanicno u rad sa pozivom celoj srpskoj neorganizovanoj opoziciji i svim Srbima dobre volje u celome Svetu kojima je stalo do dobrobiti svoga naroda da se ujedine i bore za politicku vlast u Srbiji.




lorka
Цитат
Zivjeli braco i sestre!
Zivjecemo sve dok nam Vidovdan bude inspiracija i moralna obaveza - obaveza da to sjecanje nikad ne izbrisemo iz naseg kolektivnog pamcenja!




СРЕЋАН празник и дан портала Сви Срби Света!!!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11746



Погледај профил
« Одговор #16 послато: Јун 28, 2017, 00:15:43 »








ВИДОВДАН 2017


Цитат

Сви мање-више знамо о чему се ради.
У име свог народа кнез Лазар је изабрао Царство Божије као царство за које ће се борити.
Српски народ је преко њега и косовских јунака изабрао нешто за шта данашњи свет нема слуха – изабрао је веру а не вечеру.





Није се српски народ одрекао материјалног, није презрео Божју творевину, али је јасно поставио своје приоритете.

Шта је прво и најважније.

Из тог избора изашле су све наше велике заједничке вредности.

Тај избор нас је учио како да чувамо овоземаљску Србију.

Косовска битка и предање после ње настало, мит око ње оформљен, обележили су целокупну српску историју.
Велико предање пресудно је утицало на наше најзначајније одлуке. Увек је захтевало озбиљно тумачење. Некад смо велико наслеђе тумачили исправно, некад смо због лошег тумачења правили грешке, али оно је до данас остало наш идентитетски темељ.

Кнез Лазар је изабрао Царство Божије, Царство Небеско, али није остао да се моли у цркви него је изашао на бојно поље, и положио свој живот. Није извршио чин самоубилачки по себе и свој народ – нико није могао унапред знати како ће се битка завршити. С вером у васкрсење кренуо је ка крсту и извојевао велику победу духа.


Та победа је у корену свих наших великих победа али и великих полома од којих нису сви били у служби борбе за Царство Божије.
Увек је тумачење, одговор нараштаја на предање, било пресудно. А кључ тумачења присвајали су и Црква и свети и у новије време атеисти и слабоверни. У славу Божију или за самоуништење.

Предање је живо ако се у сваком времену тумачи и дограђује.

Видовдан је поново пред нама.

Косовска битка је поново пред нама.

Чућемо на Видовдан велика заклињањања, велике речи, али питање је колико великим речима још увек верујемо.

А тешко је прићи нечем тако великом као Видовдан, без великих речи.

Минимум поштења и укуса захтева од нас да се не јуначимо преко леђа наших мученика који су остали да живе под туђинском влашћу на Косову и Метохији.
Уосталом Косовска битка није била само за Косово, и Видовдан се не тиче само дела српске територије, од ког наравно никад не можемо одустати, као што ниједан народ не може одустати од своје свете земље.




Како данас да тумачимо кнежев позив? Која је то битка пред нама? Против кога и за шта?

Тада пре више од шест стотина година борили смо се против највеће силе која нас је притисла. И тако смо чинили кроз целу нашу историју.
Страдали смо у неравноправној борби, али су алава царства која су нас нападала ломила на нама зубе. Не само на нама, да се не погордимо, али ми смо увек били несварљиви залогај силницима.
Данас, у време кад границе више нису тако јасне као што су некад биле, нама, народу граничара, а Бог нам је дао земљу између светова, није лако да јасно видимо ко нас напада и шта треба да радимо.

Царство Божије.
Царство Небеско.





Небеска Србија је само део Царства Небеског и не може бити потпуно аутономна. А Србија није само небеска него и овоземаљска. И то што је овоземаљска помаже нам да боље уочимо нападаче. И да се не занесемо у сукобима које нам Бог није дао да решавамо.


Ко је данас наш противник? Ко напада Србију, и небеску и овоземаљску?

Срби данас више умиру него што се рађају. Смрт је овде постала јача од живота. Ко нас то убија? Онај ко напада и небеску и земаљску Србију. А рекло би се да је много нас на страни непрепознатог нападача. Издаја је ушла у Косовско предање у годинама после битке, али остала је у предању као његов важан део. Издају можемо наћи у себи и ми који се не осећамо као издајници.
Не рађамо децу и тиме издајемо своје (нерођене) потомке. Ко нас ту побеђује? Они који пљачкају нашу земљу и претварају нас у сиромахе, уплашене да ће моћи да издржавају и себе а камоли још и своју децу. Они који шире међу Србима кукавичлук пред животом. Они који дозвољавају ширење социјалне неправде, а која ствара малодушност и убија солидарност и љубав. Они који шире релативизам и унижавају породичне улоге мајке и оца. Они који изврћу велике вредности и несебичност као једну од највећих и шире у народу мишије вредности јадног преживљавања.


Ко су ти они?

Пре двадесетак година између земаљске и небеске Србије ушла је у поднебесје невидљива сила која је видљивим разорним деловањем на земаљску Србију покушала да нам прекине везу са Небеском Србијом. И у томе је делимично и успела. Натерала нас је да спустимо поглед тражећи свако за себе мишије рупе у којима ћемо се заклонити.
Сила већа од иједне која нас је икад напала.
Као и Турци ономад у периоду непосредно после Косовске битке – само је делимично постала присутна на нашим просторима али је инсталирала своје вазале, а ти вазали нису као некадашњи који су певали химне Богу. Они певају само химне себи и својим господарима.

Народ се увек кварио кад је имао безбожне власти као узор пред собом. Али Црква је била та која је опомињала безбожне власти и храбрила народ. Кад Црква утихне, и прихвати послушнички менталитет и стране вредности, народ остаје препуштен самом себи и свом безнађу. Без заједничке вредности за коју има смисла жртвовати се.
У општем страху и несигурности побеђује егоистична потреба за појединачним самоодржањем и резултат је удруживање у нелојалне групе, разне странке и клике.

Као и некада дајемо најбоље од омладине у јањичаре. Мало ко од њих се враћа, макар као Мехмед Соколовић. Остају у добровољном или присилном служењу сили која нас је победила. А ми ни не желимо или немамо снаге да их вратимо.




Како да одговоримо кнежевом позиву и позиву свих његових ратника и свих оних који су после њих дали свој живот за наш живот?

Нема ту резервног одговора – можемо само да станемо насупрот сили и да се боримо.

Данашња Косовска битка је битка за српску породицу, битка за српско образовање и српску културу, битка за морал, битка за поновно успостављање високих заједничких вредности, битка против сиромаштва.

У тој бици не можемо очекивати помоћ нашег силног противника.
А у њу се не можемо упустити пасивношћу и лажним дуготрпљењем зла и лажи које нас све више слаби.
Морамо прво натерати вазалне власти да престану да нас лажу, а нашу цркву да преузме одговорност за свој народ.

Вређање и омаловажавање ту неће много помоћи. Одлучна озбиљност и неодступно постављање захтева на свим нивоима будућег устаничког самоорганизовања изван и изнад секташког страначког организовања – може.

Кнежеву војску данас изгледа могу саставити само устаници.

Свети Кнеже Лазаре и сви српски мученици, молите Бога за нас. Да пронађемо снагу и храброст, да обновимо савест и међусобно поштовање и љубав и да наставимо вашу борбу за Царство Божије, јер без њега и не постојимо.


(Ненад Илић)



***

СРЕЋАН празник и дан портала Сви Срби Света!!!


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!