forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Јул 25, 2017, 10:45:48


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1] 2 3   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)  (Прочитано 28358 пута)
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« послато: Јул 19, 2011, 22:55:33 »

Почећу ову тему са коментарем једног читаоца из новина,

"Нисмо заборавили 90.год прошлог века.Моја деца нису видела банане, чоколаде...За 1 марку могла сам да купим до 4 јајета и од тога моја петочлана породица је живела недељу дана. Тукла сам се за брашно, млеко за бебе није могло да се купи редовно већ на црно без провере квалитета..22 године живота сам изгубила мислећи, надајући се да ће бити боље...Недам више никоме да ме зеза, нећу да ми породица више гладује, нећу редове...Срам Вас било! Издали сте Србију! Очито требају жене да изађу на улицу са све децом и да траже исте услове за живот као што имају њихова деца!

Уопште ме не зачуђује овакав вид револта једног обичног грађанина, а таквих има бар неколико милиона.
И поред тога што су нас наши политичари  разуверавали да до поскупљења најосновнијих животних
намирница неће доћи, већ од следећег месеца ће да поскупе, по ко зна који пут, основне намирнице!


Ово су данашње вести из Србије:

"Почетком августа очекују се нове, више, цене газираних напитака и кућне хемије, неки прехрамбени производи у Србији протеклих дана већ су поскупели, а у појединим трговинским ланцима поново ће поскупети уље,
а већ сутра и шећер, рекли су данас трговци за Тањуг



Србијо и народе мој, спремите се да гладујете!
« Последња измена: Фебруар 20, 2012, 09:13:26 Гога - 011 » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #1 послато: Јул 20, 2011, 03:06:30 »

Угледах малопре у једним новинама вест да је брат Вука Драшковића, Родољуб Драшковић ПОБЕГАО из Србије.


Наиме он је један од неколицине српских бизнисмена који се након 2000.године овајдио тако што је неколико
врло профитабилних предузећа откупио за врло мале паре.
Једна од најпознатијих је фабрика "Таково"  која је прешла у руке Драшковићу 2005.године.
Вредност фабрике је, по некима била процењена на око 90. милиона евра, а да је Драшковић купио за 3 милиона
евра. Ако је неко раније куповао било који производ  "Такова" онда зна какав је квалитет био тих производа.
Београд је имао неколико врло добро снабдевених продавница "Такова" у којима су могли да се купе квалитетни
џемови, сокови и уопште прерађевине од домаћег воћа и поврћа, а окондиторским производима да и не
причам.  Тада је "Таково" имало 4.000 радника,..а данас,
тек нешто око 700, а и тај број није сигуран.
Ништа боље нису прошли ни радници предузећа која су доведена до стечаја, (Митрос из Сремске Митровице,
Вршачка пивара...)
Таково је те 2005 године припојен компанији из Швајцерске DRD Svislajn...и

Драшковић, након бега из Србије, поручује у писму:

Тренутно сам у Загребу, а планирам да се са породицом настаним у некој од европских земаља”,

"Крећем за Швајцарску да обиђем централу фирме, где постоји могућност да се настаним са породицом. Планирам да обиђем и погоне у БиХ, Словенији и Македонији", додаје.

"Српским властима још једном поручујем да нам индустрија користи најскупље сировине, да судови нису независни и да је моја фирма опљачкана",

На крају писма Драшковић, које се потписао као “ЕМИГРАНТ, Родољуб Драшковић“ поручује радницима
„ми смо градили и градимо Србију, а моћници је разграђују. Не бојте се! Ми ћемо наставити да градимо,
 а моћника који разграђују и отимају не сме бити!






Значи, кренула је БЕЖАНИЈА оних који су опљачкали овај наш народ и на чије су фабрике ставили ланце и
катанце,....шта друго рећи него ..

ГЛАД куца на врата опљачканих српских радника!!!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Ekana
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 633


Погледај профил
« Одговор #2 послато: Јул 20, 2011, 04:54:58 »

Е, што ти је човек, то се зове прави менаџер на наш начин...није могао да оде а да се не поздрави, макар и писмом, са запосленима ...
Брига о радном човеку , пре свега... Зеленко

И шта рече – „ми смо градили и градимо Србију, а моћници је разграђују. Не бојте се! Ми ћемо наставити да градимо, а моћника који разграђују и отимају не сме бити!"

Види се, одлучан човек....
Одлучио да са породицом од сада живи у Швајцарској.. .
Него, што се БРЕ офарба у жуто?   Зеленко Зеленко Зеленко
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #3 послато: Јул 20, 2011, 05:50:15 »

Овај је изгледа "ојадио" не само наше мученике раднике из Србије, него и из Репблике
Српске....и наравно, све то уз помоћ Додика (који за мене није ништа мања штеточина)

Када је спектакуларно Драшковић са Додиком обишао место где ће се направити погон
за производњу кондиторских производа, обојица су били врло дрски према једној
новинарки, нарочито је у томе предњачио брат Вука Драшковића..


Na novinarsko pitanje zbog čega radnici tvrde da ni tri godine poslije potpisivanja ugovora o kupovini IAT-a nisu poznati svi detalji ugovora, Milorad Dodik rekao je da je sve urađeno transparentno i da je svaka stavka ugovora poznata.

„Rodoljub Drašković je do sada ispunio sve svoje obaveze iz ugovora, a Vlada RS tek treba da ispuni obaveze koje je preuzela. To vaše šićardžijsko posmatranje da li će biti zaposleno pet radnika više ili manje uopšte nije važno za jednu ovakvu investiciju. Ovdje se radi o prometu koji će izositi preko 250 miliona KM,“ kazao je premijer RS.

Na kraju, treba istaći i veoma nekorektno i nepristojno ponašanje Rodoljuba Draškovića koji samo što nije nasrnuo na novinarku Nezavisnih novina koja je prokomentarisala da radnici Swisslion IAT-a plaćaju stanove koje gradi ovo preduzeće, a ne, kako to neki pokušavaju prestaviti u javnosti,da ova firma gradi stanove za radnike besplatno.

Ko te je poslao ovamo!? Sram te bilo! Ovo ti je posljednji put da si došla ovamo! Pa,gdje to ima besplatnih stanova!?, vikao je Drašković.

Ako je i od jednog humaniste i dobrotvora,previše je.

"Trebinje danas"
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Ekana
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 633


Погледај профил
« Одговор #4 послато: Јул 20, 2011, 22:42:08 »


Србијо и народе мој, спремите се да гладујете! - Гога 011


Ево, озбиљно сам схватила твој позив!

У фрижидеру паучина, у стомаку битка на све или ништа (победило - ништа), укупну тежину мене или ме (без фрижидера) свела на разумну меру (костур+2 кг живе ваге), новчаник је одавно игубио употребну вредност (па га и не отварам).... Тужан

А У СРЦУ ОТАЏБИНА!... Пољубац
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #5 послато: Децембар 02, 2011, 06:03:14 »

И ништа се није променило, ни после 19 година, чак је још ГОРЕ!!!

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=HlEqTnCUNIg" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=HlEqTnCUNIg</a>
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
peraazdajic
Гост
« Одговор #6 послато: Децембар 15, 2011, 18:15:50 »

Ћаоске,  Зеленко Зеленко Зеленко


Владимир Димитријевић

Људождерски режим одвео је у смрт породицу Поњигер

Београд, 15.12.2011.



Мислите ли да сам заборавио на породицу Поњигер, на несрећнике Палка и Илонку који су, скупа са својим трогодишњим сином Миланом, 6. децембра 2011, скочили са шестог спрата војног самачког хотела на Звездари?
 Наравно да нисам. Али, нисам, све до данас, могао ни слова да напишем, јер ми се чинило да ћу почети да кунем...А православни сам хришћанин, и то би ми био неопростив грех.
Знате ви добро кога бих клео: оне који су нас довде довели. И оне који нас одавде воде, још даље, у бестрагију, у нигдину, у недођију.
Палко, капетан у пензији Војске Југославије, и Илонка, његова жена, чекали су годинама да добију дете...И, кад су га добили, скочили су с њим у смрт.

Ево шта у „Куриру“ каже њихова познаница Бојана А:“Палку Поњигеру је у уторак, тачно у подне, уручено решење да са женом Илонком и трогодишњим сином Миланом мора да напусти собичак од десетак квадрата у војном самачком хотелу. Верујем да се нешто тада преломило у њему и Илонки...Само 45 минута касније, њих двоје су били мртви! Скочили су са шестог спрата држећи у наручју трогодишњег сина, кога су обожавали./.../

Причали су да им је тешко и да су молили да бар презиме у том собичку.
 Палко је кукао, молио, плакао...
Надао се да ће надлежни схватити да са малим дететом, усред зиме, нема где да оде. Говорио је:“Да је бар летом, могли бисмо и под шатор“/.../
 У родном селу Бингуле имао је породичну кућу, коју је желео да адаптира. Због тога је од Министарства тражио новчану помоћ од 20 000 евра, али ни то нису хтели да му дају. Говорили су да има у својини гарсоњеру у Сарајеву, одакле су пообегли кад је почео рат у Босни. Та гарсоњера ја само формално била његова, а у стварности нису имали ништа“

У Шиду, Палкова сестра Марика Мелег, изјавила је:
“Зар мајка за смрт свог сина и снаје да сазна из медија? Да ли је могуће да нико од надлежних није удостојио да нас обавести о стравичној трагедији? Боли нас губитак Палка и Илонке, али нас још више боли начин на који је држава поступила! Велика је то брука за Србију!“

Из исповести Палка Поњигера пред Удружењем војних бескућника ( пази, читаоче, и такво друштво постоји!) , која се може наћи на ЈУ Тјубу (Курир, 9. децембар 2011. ) смо сазнали да је он у јуну пред својим сапатницима рекао:
“Капетан сам прве класе у пензији. Отишао сам у инвалидску пензију 2001. године, кад сам оперисао срце. Добио сам смештај у „Звездари“ 2003. године. Радио сам као наставник у војним школама у Рајловцу, Сомбору и у Батајници. Учио сам све те који сада не желе да помогну човеку у невољи...Тренутно сам поднео захтев за бескаматни кредит од Министарства одбране у износу од 20 000 евра. И узећу тих 20 000! Само да ми их дају, и ја идем/.../ Супруга ми је Хрватица! Ја сам Словак.

Нигде нисам могао да се прикључим војци. Ниједној, јер ме нису желели. А нисам побегао. И нисам ратовао, него сам дошао у прекоманду/.../ Траже ми да вратим 240 000 које су ми доделили на име одвојеног живота и увећаних трошлова становања од 2003. И још ми траже 270 000  динара за камате. Одакле да вратим, одакле?“плакао је Поњигер.
А његов синчић Милан је, кад се у болници освестио ( спасао га је загрљај оца ), само понављао:“Немам никога. Немам бабу, немам деду. Немам тетку...Ја сам тужан. Много сам тужан“.                                           
Ваљда вам је сада јасно зашто нисам могао да пишем овај чланак до данас, на Светог Андреја Првозваног.
 Хтео сам и ја да заурлам, и да с Његошем добацим времену и земљи у којој живим, препуштеној на милост и немилост убицама наше будућности:
“О проклета земљо, пропала си, име ти је страшно и опако“...

Чему ли се надају ови што су брачни пар Поњигер довели до самоубиства? Чему, бедници, у низу „командне одговорности“, која завршава НАТО кафеџијом и његовим ЕУ кумом?
Хоће ли моћи мирно да спавају од савести, гласа Божјег у човеку, која, ма колико била спаљивана, ипак расте и прораста кроз сажежену земљу људске душе, макар та душа припадала и продатим душама жутокраке Србије?
                     
За крај: Судбина породице Поњигер је судбина целе Србије – ако ови који је сад воде буду наставили да то раде.
Они су уништили све чега су се дотакли; све су претворили у прах и пепео.

Од прошлог пописа до данас из Србије је, захваљујући жутокракој охлократији ( власти олоша, најгорих ) нестало преко 400 000 људи.
Не Срба, Словака, Хрвата, Мађара, него људи, људи, људи! Људождерска власт нас и даље убија, и ко зна колико ће несрећника, којима су у главу убацили да су они сами криви зато што су без хлеба, посла и наде, дићи руку на себе или на своје ближње!

Зато је, сада и овде, најважније: НЕ ОПТУЖУЈТЕ САМИ СЕБЕ! ВИ НИСТЕ КРИВИ! КРИВИ СУ ВАМПИРИ МАСКИРАНИ У ДОБРОВОЉНЕ ДАВАОЦЕ КРВИ, КОЈИ СУ ВАМ ОБЕЋАВАЛИ ЕВРОПСКУ УНИЈУ И 200 000 НОВИХ РАДНИХ МЕСТА , А БАЦИЛИ СУ ВАС У ПОНОР БЕЗНАЂА!

Они , лажљивци, којима је сада сјајно у њиховим хектарски великим становима и вилама, на њиховим јахтама, у њиховим лимузинама, и који живе као бубрези у лоју ( трошећи наш, с тешком муком стечени и њима кроз порез давани, новац ), док ваши суграђани скачу кроз прозоре са децом у наручју ( Поњигери су скоро две деценије чекали дете, и добили су га после вештачке оплодње!)

Зато је време да они оду.
 А они ће отићи кад престанете  да им верујете, и кад потражите Божју помоћ да Србија, за све оне који у њој живе, буде земља наде!

Његош би рекао:“Наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке!“ И још:“Бога знамо, и Он нас познаје, нама другог познанства не треба!“ Помози, Боже Правде, и свани нам јутром Својим, да ишчезну утваре са обзорја ове јадне и намучене земље, и да поново запламса светлост Твоја у нашим животима и животима наше деце!

Извор: ДВЕРИ 
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #7 послато: Децембар 20, 2011, 09:29:01 »

Преживљавам. И ја и моја породица..

Идем код Вука у кавез да преживим

„После 38 година мукотрпног рада, имам пензију 18.000 динара. Супруга такође. С тим парама издржавамо две ћерке. Једна је изузетно талентована за језике. Савршено говори енглески и француски. Међутим, није уписала факултет јер нисмо имали пара да је школујемо.


Морала је да се запосли и једино што је нашла био је посао шанкерице. Жао ми је што сам након толико година рада и толико потрошене енергије последњи шраф у систему, а свих ситних задовољстава која ме заправо чине човеком сам се одрекао да бисмо супруга, деца и ја преживели“, прича за „Ало!“ пензионер Јован Николић (61) из Београда, чија животна прича по својој тежини наликује причама многих пензионера у Србији.
- Више од 38 година сам радио као КВ столар у „Електродистрибуцији“. Након 27 година радног стажа су ме послали на принудни одмор. Без најаве. Само сам добио решење. Жена тада није радила. Имала је два озбиљна инфаркта, оперисала је срце и због великог оштећења се од тада води као тешки инвалид. Ја сам првих шест месеци примао 70 одсто од приправничке плате, а потом 60 одсто од исте. Дакле, после скоро 30 година радног стажа, примао сам непуну приправничку плату. Када су ме након две године вратили на посао, мој посао столара обављао је зидар. Мени су рекли да сам сувишан и да за мене не постоји потреба. Бацили су ме у неку канцеларију, а све је то било стога што сам био неподобан.

Када сте отишли у пензију?
- У инвалидску пензију сам отишао са 38 и по година радног стажа. Наиме, имао сам ужасан пех да сам се 29. јануара 1989. године, када је падала нека ледена киша, оклизнуо и сломио ногу. Ту повреду ми је доктор лоше санирао. Тако да сам у наредних неколико година имао четири операције. Када су ме трећи пут оперисали, у ногу су ми ставили метални клип дужине 35 центиметра и дебљине једне цигарете. Носио сам га годину дана, па су ми га скинули. Након свих тих операција које су трајале у просеку по три, четири сата, нога ми је краћа пет центиметра. Имао сам тежак мождани удар и од тада не видим 70 одсто на оба ока. Упркос томе, три пута сам аплицирао за инвалидску пензију, а тек четврти пут сам добио решење.

Да ли с пензијом имате могућност да задовољите основне потребе?
- (Смех) Зависи шта сматрате под основним потребама! Преживљавам. И ја и моја породица... Имам два пара ципела. Једне за зиму, једне за лето. Оба пара су матора неколико година и бушна. Немам ниједно одело. Месо купујем једном недељно... Нас четворо се издржавамо с једном бедном пензијом, која је за једва две, три хиљаде већа него плата неке чистачице. Док исплаћамо све месечне рачуне, не преостаје нам бог зна шта за било шта друго.

На које сте се све начине сналазили да бисте преживели?
- Имам плац у Тополи који ми је остао од оца, тако да сам тамо једно време гајио пилиће које смо клали, па стављали у замрзивач. Данас због здраственог стања то више не могу. Жена ме стално критикује: „Уштеди мало, одрекни се цигара“, али нећу. Не могу! То је једино задовољство које ми је остало. Ја њој кажем: „Уколико се тога одрекнем, преостаје ми само да идем код Вука Бојовића у кавез и да остатак свог живота тамо преживим гледајући друге како живе.“

Којих сте се још задовољства одрекли због немаштине?
- Био сам чамџија. Вожња реком је била моја највећа страст. Волео сам на чамац да спакујем транзистор и ручни фрижидер, па одем на Лидо, тамо запалим ватрицу, бацим неке кобасице и посматрам таласе. Нисам волео да пливам, умем, али то никада није била моја ствар... Међутим, чамац који поседујем од 1974. продао сам пре три године јер нисам имао новца да плаћам таксе.

Чега вам је након толико година верности према фирми највише жао?
- Криво ми је што од фирме нисам добио стан. Нас шесторо је живело у 30 квадрата док ми родитељи нису умрли. А занимљиво је да су тада руководиоци у „Електродистрибуцији“ станове добијали свако мало. Како им дође време да крече стан, они набаве нови. Додуше, због тога је тадашњи директор Бранислав Ускоковић и завршио у затвору. Он је био оптужен за злоупотребу службеног положаја, противправно присвајање око 25 милиона динара, као и 35 кућа, станова и локала које је обезбедио себи и члановима уже породице током 10 година колико је управљао ЕДБ-ом. На крају се то свело на износ од 1,5 милиона динара. За то пељешење добио је само три године и то вероватно тек након што се неком замерио... С друге стране, мене, који сам само шраф, у пензионом фонду обавештавају да су ми спорне четири године, као да ми ЕДБ није плаћао стаж, па после Нове године морам да идем да доказујем да сам те најбоље године свог живота провео на послу. Ипак, највише ми је жао што због материјалне ситуације својој деци нисам био бољи отац.

Када сте последњи пут ишли на летовање или зимовање?
- Пре више од 20 година. Са породицом.

Очекујете ли да ће неке будуће генерације живети боље?
- Не верујем. Нема одакле. Све је продато, опељешено и опустошено. Питање је колико ћемо и пензије још дуго примати када су касе празне. Одувек су сви политичари само себи дизали плате, а на радничку класу нико није мислио. Став политике према пензионерима је још гори. Ми смо отписани. Живи мртваци. До неких бољих времена не преостаје нам ништа друго до да ћутимо и трпимо.

 
Косово и ЕУ


Ваш став о Косову?
- Да је сав народ навалио на Косово као у време Милошевића, не бисмо ни имали проблем с Албанцима.

А Европска унија?
- За Европу ћемо увек бити грађани трећег реда.

Ало
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #8 послато: Децембар 25, 2011, 13:08:23 »


О овој  цифри многе породице у Србији могу само да сањају...............




***




За лагодан живот треба вам 120 хиљада месечно

Просечној породици у Србији месечно је потребно најмање 120.000 динара да би могли мало лагодније да живе, израчунали су економски стручњаци. Лепо живети по српским стандардима значи добро се хранити, отплаћивати кредит на време, ићи на летовање, понекад изаћи у позориште или биоскоп и одгајати једно дете. Оваквим животом живи петина становништва, остали су сиромашнији или далеко богатији.


Ко може да заради 120.000 месечно? Истраживање показује - једна петина становништва

Да би породица могла себи да приушти поред просечне потрошачке корпе и још неке мале радости које живот чине лепшим, месечни кућни буџет морају да пуне оба родитеља.

- Ове податке треба пажљиво анализирати. С обзиром на то да друштво креира потребе, човек може да живи и са пет хиљада динара месечно, само је питање какав је то живот. Ипак, да би једна просечна породица живела у неким условима који би је задовољили, ту треба поред оних основних трошкова попут хране и трошкова становања урачунати и одвајање новца за бар десет дана на мору током лета, као и неких седам дана зимовања на некој планини. Такође, треба да имају могућност да повремено оду на ручак или вечеру у неки ресторан, да оду у позориште и слично - наводи економиста Горан Николић.


Велике разлике

Према грубим проценама, овакав живот у нашој земљи живи сваки пети Србин, док су остали сиромашнији или богатији.


- На основу потрошених 550 милиона евра до августа ове године, може се израчунати да се на туристичка путовања у Србији потроши око 150 евра по становнику. То значи да имамо слој који може да уз редовне трошкове приушти себи и летовање, зимовање, прославе празника... Ипак, питање је колико је ова рачуница удаљена од свакодневице - каже економиста Мирослав Здравковић.

Он наводи и велике разлике у висини плата у Србији.

- У Београду и Новом Саду, на пример, неко живи са 60.000 динара, док у мањим градовима живе у просеку са око 20.000 - наводи Здравковић.

Да ова рачуница не мора да одреди квалитет нечијег живота показује и податак да, с друге стране, грађани Србије за себе сматрају да су срећни иако нису задовољни својим економским стандардом.

Све ово је још једна потврда да поред материјалних вредности срећу чине и неке друге ствари.

- За један нормалан живот јесте потребно и добро да деца могу да иду лети на море, али и да су родитељи у стању да им испуне и остале дечје потребе попут одласка у позориште, куповину књига и слично. У данашње време деци је неопходно и да имају компјутер и да у том смислу буду писмена. Међутим, психолошки и социолошки јако је битан и међусобни однос деце у школама, јер иако породица можда живи релативно пристојно, када деца виде да њихови другари иду на путовања, носе скупе патике и гардеробу, она се осећају инфериорно, запостављено и незадовољно – објашњава пихолог Жарко Требјешанин.

Вести
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #9 послато: Децембар 29, 2011, 14:54:37 »

СРС поднела интерпелацију о одговорности Шутановца за трагедију Поњигера




Божидар Делић: Даме и господо новинари, Српска радикална странка је данас поднела четврту интерпелацију поводом рада Владе, односно, у овом случају поводом министра одбране. Тражимо од Владе да одговори да ли је Драган Шутановац, игноришући апеле за помоћ и кршећи прописе Рапублике Србије, одговоран за трагедију породице војног бескућника Палка Поњигера.

 Ми смо, од трагедије која се десила пре неколико недеља, прикупили податке о раду Министарства одбране, посебно за однос према војним бескућницима. Овде имамо докумантацију према којој се види да се господин Поњигер још 2008.године обратио Министарству одбране с молбом да се побољшају животни услови њега и његове породице. Имам обавезу да тражим ову интерпелацију и зато што сам у јуну ове године лично разговарао са Поњигером, што сте могли да видите на „Јутјубу“. Министарство одбране је после трагедије, у неколико наврата и користећи различите стручњаке, покушавало да умањи своју одговопрност за овај случај.

 Међутим, чињеница је да 3000 војних бескућника са око 2000 чланова породица, већ двадесет година живи у војним објектима, а да Република Србије, а посебно Министарство одбране, нису учинили ништа да се услови њиховог живота побољшају. Шта више, у фебруару ове године су почела принудна исељавања војних бескућника из одређених објеката, које је Министарство одбране предвидело занеку другу намену. Морали су да се умешају и судови, који су својим решењима спречили припаднике Министарства да даље наставе са насилним исељавањем војних бескућника уз помоћ војне полиције.

Тражимо да Влада Србије достави одговор Скупштини, посебно Српској радикалној странци, у року од месец дана, да ли у деловању Министра одбране има елемената на основу којих је практично изазвана трагедија породице Поњигер.

ФСК


***


Божо, сачекаћемо и тај месец дана да прође,..а онда наступи онако како многи од тебе очекују и онако као што и знају да умеш!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #10 послато: Фебруар 01, 2012, 16:55:09 »

Када је за срећу потребно мало

Самохрани отац Мирослав Анђелковић из Селеуша живи са двоје деце у једној соби са земљаним подом и без струје. У општини Алибунар кажу да ће из буџета издвојити 130.000 динара за помоћ овој породици.

Живот у једној соби без пода и струје за Мирослава Анђелковића и његових двоје деце постали су свакодневница. Често немају ни за храну, а, како кажу, свака врста помоћи би им добро дошла.


Мирослав се у потрази за јефтинијим и бољим животом прошле године преселио из Београда у Селеуш, али, како каже, није имао среће. Разболео се и док чека операцију срца, размишља само о томе како да прехрани двоје деце.

Жена га је напустила пре тринаест година када је родила сина Микана. Често се, каже запита како је доспео у овако тежак положај, јер некада је имао и за себе, али и за друге којима је помагао када су били у невољи.

"Ни сам не знам како сам доспео у овакву ситуацију. Остао сам без посла. Деца су ми се родила и то је једино лепо што сам доживео у последњих 16 година. Али они сад испаштају. Волео бих и да моја деца као и комшијска имају нормалне услове за живот, али ја им то због тешке болести не могу приуштити", кроз сузе говори Мирослав.


Милица је са одличним успехом завршила основну школу и уписала је средњу Економску школу у Алибунару, а Микан је врло добар ђак шестог разреда. Они брину о болесном оцу и иако имају тежак живот и много тога им недостаје, иако су им жеље мале.

Микан каже да му највише недостаје струја, воело би да има патос у соби и да су зидови окречени. Тек онда размишља и о неком телефону. Његова сестра Милица са својих 16 година свесна је свега што је задесило.

"Волела бих да завршим Економску школу са што бољим успехом и да упишем Полицијску или Војну академију и да се преселим у интернат где бих имала боље услове за напредовање. Овако је веома тешко", каже Милица.


У општини Алибунар кажу да ће у што краћем року обезбедити породици Анђелковић из буџета 130.000 динара за прикључак за струју и зидаре да им избетонирају собу.

Предесдник општине Алибунар Душан Јовановић каже да је он тек сада сазнао за овај случај.

"Нама се нико није обратио за помоћ. Не знам ако породица није могла да дође до нас, зашто нас њихове комшије нису обавестиле о проблему. Покренућемо акцију преко наше Дирекције за изградњу да створимо овој породици елементарне услове за живот", каже Јовановић.

Породици Анђелковић не преостаје ништа друго него да чекају боље дане, а отац Мирослав се нада да ће дочекати струју у својој кући и да ће видети бар мали осмех на лицима своје деце.

РТС
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
peraazdajic
Гост
« Одговор #11 послато: Фебруар 01, 2012, 17:44:34 »

Ћаоске,  Љутко Љутко Љутко


... данас, на општу жалост.



Парадокси

Милан Кнежевић | 19/01/2012

Неко је у једном чикашком листу објавио:

Србија је земља која се граничи сама са собом. Где живе најлепше жене, а наталитет опада. Где незапослени највише раде, где на најплоднијој земљи живе људи који гладују. Где возови касне по реду вожње. Где сви играју фудбал, а побеђују у одбојци. Сви журе на посао, а нико не стиже на време. Где осмочасовно радно време траје дванаест сати.

Где је здравство бесплатно, а лечење скупо. Где су новинари слободни да напишу шта год им се нареди. Где је светска криза добила држављанство. Где су јавне набавке тајне, а државне тајне јавне. Где се ратови никад не завршавају. Где се историја понавља сваки дан.

Додао бих: Где су најбогатији они који никад нису радили. Где је страна валута узета за домаћу. Где људи славе славу, а псују бога. Где паметне због неразумевања проглашавају лудацима, а лудаке способнима.

Где неписмени пишу историју. Где су закони незаконити, а анархија нормално стање. Где власт презире грађане као нежељене сведоке.

Где се живи од будућности јер на садашњост немамо право. Где се свако свакоме смешка, а нико никоме не жели добро. Где судски поступци трају дуже од живота. Где су само поплаве начин наводњавања земљишта.

Где призивају диктатора, а демократију сматрају порезом на будале. Где сматрају да ће земља дуже напредовати ако што више назадује.

Па ти преживи ако си нормалан. Срећа за државу да је таквих све мање. Нормални свакако ником нису потребни. А и сам живот је највећи парадокс; живиш само да би умро, рећи ће нам они који мисле да је време бесконачно, а они на власти бесмртни.


Аутор је привредник, из Асоцијације малих и средњих предузећа.


Извор: СЕ
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #12 послато: Фебруар 01, 2012, 18:33:31 »

..чула сам за овог аутора,...ево мало и његовог гласа..није лоше да чујемо.

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=epXvyq4didw" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=epXvyq4didw</a>
« Последња измена: Септембар 02, 2012, 07:59:35 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #13 послато: Фебруар 05, 2012, 06:21:10 »

Хладно ми је, али глад је јача!

Међу просечним људским жељама, уз добро здравље обично се нађе нешто љубави, сталан посао и покоја седмица на лотоу. На јучерашњих минус десет бака Соњи су недостајале само две ствари - парче хлеба и мало достојанства.

Док смо лутали завејаном престоницом у потрази за добром снежном фотком у кадар нам је упала слика која се тешко избија из главе - старица од 74 године, склупчана у снегу с руком испруженом према пролазницима и молећивим погледом, који испитује кога вреди замолити за милостињу.
Већ сатима седи насред Призренске улице. Каже, мора да измоли свој данашњи оброк.


- Хладно ми, дете, ал‘ глад је јача. Не могу одавде док не скупим за храну. Има још добрих људи, баце ми који динар, некад ми неко купи и пола леба - каже говором отежаним од хладноће. Из изношених чизама вире јој две „макси“ кесе.

- Пукле су ми чизме, па сам навукла кесе да ми вода не пролази. Мука ме натерала да седим овде. Примала сам социјалну помоћ, укидоше ми и то. Сместили ме у онај дом у Смедереву, с пијаницама и заосталима. Ја нисам луда, сине, живот ме натерао да завршим овако. Да сам бар пијаница - прича Соња Хоџић док јој сузе лију низ слеђено лице.
А живот је како то обично бива одувек био окрутан према њој. Већ је једном завршила на улици као избеглица из Босне.
- Све су ми побили у Босни. Родитеље, браћу, сина јединца. Ја сам успела да побегнем овамо, али изгледа да сам и ту сувишна. Сад ме примила једна добра ромска породица на Лединама да ноћевам код њих, али морам да зарадим за хлеб. А како ћу с мојих 74 година да зарадим него просјачењем. Хоћемо у Европу, па не може се, сине, овако у Европу - плаче бака Соња.
Неколико минута касније направили смо договор. Бака Соња је од наше екипе добила кесу с топлом храном из оближње пекаре уз један услов - да се бар данас склони с улице.
- Јао, шта сте ми донели. Хвала! Па како да вам се одужим - пита нас плачним гласом.
- Тако што ћете да одете да се угрејете и да нам обећате да ћете се чувати. Кажу, још неколико дана и проћи ће ова хладноћа - тешимо је, а онда је уследио један топао поглед и уз уздах: “Ех, децо, зима хоће, ал‘ како ћу ја?“.


Нек виде политичари како народ живи


Док смо разговарали с бака Соњом чак неколико људи је пришло да јој удели који динар, а њена шака ускоро је била пуна сиће. Брига обичног света само је појачала њен гнев према држави.
- Хоће овај обичан народ да помогне. Него ови што би морали, њих нигде нема. Сликајте сад и ово да дате у све новине. Нек виде политичари како им народ живи - била је огорчена бака Соња.

Ало
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #14 послато: Фебруар 05, 2012, 23:08:31 »

Тешко је читати овакве садржаје, још теже мислити на небројане породице које се боре да преживе. Политика је у Србији издала интересе народа. издала је државу и нашу територијалну целовитост. Без морала и части, гледамо по улицама наших градова, скупе црне џипове, затамњена стакла из којих се скривају повлашћени, од погледа оних који су гладни и без наде.
Шта се догађа са нашом социјалном сигурношћу, какве изгледе имају они који се боре за кору хлеба, шољицу топлог млека, осмех ситог детета!
По страним амбасадама српске власти уговарају наше судбине. Продаје се без срама наша част и име! Уз скупе коктеле страних пића, слади се банда српских лопова и превараната који су узели кључ од државе, који нас воде кроз издаје и преваре, кроз празна и лажна обећања!

Чија имена да не поменемо од те бедне српске политичке олигархије која је своје погазила и одан је слуга страним интересима.
Народ, народ српски је издан, преварен, остављен на цедилу без изгледа да сачува свој национални понос, да сачува своје животе, да угледа излазеће сунце у чијим ће зрацима бити и зрачак радости.
Србијом влада несигурност, незнање, изгубљеност и безнађе рођено издајом српских власти и опозиције која није ништа другачија од оних који су потписали наш национални пораз.
Српски народ захтева одговор, тражи правду, и нека знају сви они који се крију иза оних затамњених стакала својих прескупих возила, српски народ ће ту правду и истерати на видело. Дан ће доћи, не сумњајте.....
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #15 послато: Фебруар 06, 2012, 10:10:31 »

Да, у праву си.....српски народ је гажен, понижаван и сада је на делу оно најнехуманије,....... гладује и смрзава се!!!

Али, сигурна сам да ћемо се ми и из овога издигнути, винути, спасити и верујем, опстаће наш народ, како год, опстаће!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
peraazdajic
Гост
« Одговор #16 послато: Фебруар 06, 2012, 15:56:10 »

Ћаоске,  Зеленко Зеленко Зеленко


хоћемо сигурно, искусни смо ми, није нам први пут, ал друго је питање зашто нам се то често дешава... дал је крива власт или сама пучина...
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #17 послато: Фебруар 09, 2012, 10:16:52 »

Сирочићи са просеком 5,0!



Гледајући у ђачке књижице Михајла (14), Наташе (12) и Николе (10) Кашаји, тешко да би неко закључио да ови одликаши живе у трошном кућерку на самом ободу Врбаса, чешће гладни него сити, а однедавно и као сирочад.


Њихов отац Петар недавно је преминуо, остављајући их да уче животне лекције којих нема у школским књигама.
Живот их, невољно признају, није мазио ни пре очеве смрти. Мајке, која их је оставила пре 10 година, готово да се и не сећају, али оцу Петру захвални су за пожртвовање, које често, признају, није било довољно ни за скроман живот.
- И пре татине смрти живели смо тешко, па сам морао током распуста да радим у воћњаку - прича Михајло, који, као и брат и сестра, осим просека 5,0, има и бројне дипломе и признања са такмичења.

Откако им је преминуо отац, брину једни о другима уз помоћ тетке која их обилази. У школу одлазе чисти и пристојно обучени, колико им прилике дозвољавају.
- Највише бисмо волели да имамо воду у кући. Фали нам купатило, па се купамо код тетке. Сад је зима, па је све теже - каже Михајло.
Две године млађа Наташа труди се, каже, да кућа буде чиста и брине се о најмлађем Николи. Подршку им пружају и наставници и школски другари. Ружица Марковић, директорка ОШ „Светозар Милетић“, понудила им је, поред ужине, и ручак у оквиру продуженог боравка, а у центру за социјални рад планирају да их на старање повере тетки Весни.


Ало

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #18 послато: Фебруар 20, 2012, 06:22:36 »

Трагична судбина запечаћена горком иронијом

Палку држава опростила дуг тек кад се убио!

Држава Србија је отписала дуг Палку Поњигеру због којег је тај војни бескућник 7. децембра прошле године скочио у смрт са прозора самачког хотела на Звездари, заједно са супругом Илонком и сином Миланом, који је на срећу преживео и биће удомљен у кући својих рођака.


Одлуку о опраштању 521.121,72 динара пензионисаном авио-механичару донео је Фонд за социјално осигурање војних осигураника (СОВО) на својој скупштини одржаној пред Нову годину, а да је то урађено само месец дана раније, трогодишњи Милан, који је чудом преживео и ових дана треба да напусти Универзитетску клинику у Тиршовој, имао би колико-толико нормално детињство.
Разлог за отписивање дуга није никакво милосрђе, већ нема ко да плати, па је једноставно примењен закон. Од целокупне суме, само око 220.000 динара је дуг који је покојни Палко заиста имао према Фонду СОВО због тога што није пријавио да се преселио у самачки хотел, већ је примао накнаду за увећане трошкове становања као да је подстанар у приватном стану. Све остало, дакле 300.000 динара, била је законска затезна камата коју породица није имала од чега да плати. Према речима потпуковника у пензији Велизара Рабреновића, председника Удружења војних бескућника, покојни Палко је био вољан да плати главницу дуга на рате, чак је нашао и адвоката да га заступа, али камату није могао да плати.
- Тачно је да је Поњигер погрешио када није пријавио да је променио боравиште, али то није разлог да држава буде толико безосећајна. Сви ми који смо и данас бескућници одрекли смо се новца који смо у свом радном веку уплаћивали у пензиони фонд у бившим републикама СФРЈ и тај новац је предмет сукцесије. Тачно је да је министар одбране Драган Шутановац дао наредбу да се те камате отпишу, али рок је био само три месеца и Палко тада није успео да то уради, а после у Фонду нису имали разумевања - каже Рабреновић, који и сам живи у колективном војном смештају. Према његовим речима, малом Милану је као привремени старатељ одређена једна жена психолог, а за неколико дана ће бригу о њему преузети стриц. На рачуну који је отворен за помоћ дечаку, како каже Рабреновић, сакупљено је довољно новца, који ће дечаку, који је остао скоро сам на свету, помоћи да се школује. Министар Шутановац за „Ало!“ је објаснио да је дуг укинут због примања преживелог дечака Милана.

- Фонд је донео одлуку да се дуг који је имао Поњигер анулира како би старатељ детета имао пун износ пензије - навео је министар Шутановац.

 
У колективном смештају још 600 породица

Према подацима Удружења војних бескућника, на територији Србије има око 600 породица пензионисаних припадника бивше ЈНА које су смештене у самачким хотелима, војним установама, напуштеним и активним касарнама. Боравак у самачком хотелу у двокреветној соби, која служи и као кухиња, шпајз и спаваћа соба, месечно кошта око 100 евра, у шта су урачунате и комуналије, и те трошкове рефундира држава. Они који плаћају приватни стан добијају месечну накнаду од 60 до 150 евра. Просечна пензија подофицира је 30.000 динара, а њихових удовица око 20.000 динара. Највише породица прогнаника налази се у Београду, у Војној установу „Дедиње“ - 170, у касарни у Земуну 60, а у објектима Војне академије још 40.

Ало
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #19 послато: Фебруар 20, 2012, 10:26:39 »

Увек се каже, бар у народу, Власт је Држава. Нажалост, у том контексту, ова Држава је глува, без срца. незна за осећања, не признаје сродство и порекло, не дели своје од туђих.
Србија, Држава профитера, држава лопова, превараната, Србија Држава тајкунства и тајних богаћења, земља скупих џипова са тамним стаклима, Држава у којој елита слави по страним амбасадама и пије на рачун наших непријатеља, - то је Држава свега, само не народа и народних потреба!

Србија је постала земља гладних и људи у сиромаштву. У Србији народ преврће контенере са одпадом, неби ли нешто корисно за преживљавање пронашао!

Србија незна за истинску социјалну правду, помоћ угроженима, савесно владање оних који би се морали и о народу бринути. Србија је гробница онима који муку муче да преживе, мачеха деци на чијим тужним лицима нема осмеха.
У Држави Србији, њени бивши ратници, који су крв проливали за њу и животима плаћали свој патриотизам, спадају у бескућнике, њихове породице живе на граници егзистенције, ордене за храброст и њихову крв, носе други који ратове ни омирисали нису.
Србија, та Држава и њена Власт, су рак рана људској правди и здравом разуму....
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #20 послато: Фебруар 28, 2012, 03:37:31 »

После три месеца борбе, храбри дечак јуче напустио болницу

Добро дошао кући, Милане!

Трогодишњи Милан Поњигер ишетао је јуче стидљиво из Дечје болнице у Тиршовој три месеца после трагедије која га је задесила када је у наручју родитеља пао са шестог спрата војног хотела за самце на Звездари.



Држећи чврсто за руку брата од тетке Мирослава Мелега, подофицира Војске Србије, који га је усвојио, упутио се у нови дом на Чукарици. Са две године старијим сином Мирослава Мелега, Луком, делиће дечју собу која је последњих месеци преуређена.
Малишан је за три месеца морао на неколико тешких операција. Оперисане су му обе натколенице, кук, обе подлактице и надлактице. Након вешемесечне борбе за дечаков опоравак, као и старатељство, његов брат од тетке Мирослав Мелег је дочекао да са Миланом коначно крене у нови дом где ће малишан започети ново поглавље у свом животу.
- Цела породица већ данима прича о Милановом доласку, сви се радујемо, али морам признати да ми није свеједно. Жеље, љубави и разумевања има, али како ће бити, видећемо - уз уздах каже Мирослав Мелег.

А у болници - помешана осећања медицинског особља. Сестре су и тужне и срећне. Тужне јер им одлази миљеник, а срећне што ће малишан коначно бити код своје куће. Јуче док се спремао за одлазак, малишану је помогао две године старији Лука.
- Иако је и он мали, оберучке је прихватио све шта смо му говорили, како Милану не би било тешко да се навикне на нову собу. А кад је видео кревет, скакао је од среће - каже Мирослав.


Скупљен новац за школовање!

Део новца који су бројни људи уплаћивали на специјалан рачун малог Милана је искоришћен како би се средила соба у којој ће малишан спавати и играти се. Други део новца је предвиђен за његово школовање.
- Највише бих желео да се захвалим докторима и особљу болнице који су га вратили на ноге. Велику подршку пружили су нам и многи људи добре воље који су одвојили од уста како би нам помогли - не може да сакрије своју захвалност Мирослав. Када после три месеца трогодишњи Милан коначно замени болнички кревет новим, на спрат, тамо ће га дочекати шестогодишњи Лука.

Ало
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #21 послато: Фебруар 29, 2012, 02:32:44 »

Сирочићи са просеком 5,0!



Гледајући у ђачке књижице Михајла (14), Наташе (12) и Николе (10) Кашаји, тешко да би неко закључио да ови одликаши живе у трошном кућерку на самом ободу Врбаса, чешће гладни него сити, а однедавно и као сирочад.


Њихов отац Петар недавно је преминуо, остављајући их да уче животне лекције којих нема у школским књигама.
Живот их, невољно признају, није мазио ни пре очеве смрти. Мајке, која их је оставила пре 10 година, готово да се и не сећају, али оцу Петру захвални су за пожртвовање, које често, признају, није било довољно ни за скроман живот.
- И пре татине смрти живели смо тешко, па сам морао током распуста да радим у воћњаку - прича Михајло, који, као и брат и сестра, осим просека 5,0, има и бројне дипломе и признања са такмичења.

Откако им је преминуо отац, брину једни о другима уз помоћ тетке која их обилази. У школу одлазе чисти и пристојно обучени, колико им прилике дозвољавају.
- Највише бисмо волели да имамо воду у кући. Фали нам купатило, па се купамо код тетке. Сад је зима, па је све теже - каже Михајло.
Две године млађа Наташа труди се, каже, да кућа буде чиста и брине се о најмлађем Николи. Подршку им пружају и наставници и школски другари. Ружица Марковић, директорка ОШ „Светозар Милетић“, понудила им је, поред ужине, и ручак у оквиру продуженог боравка, а у центру за социјални рад планирају да их на старање повере тетки Весни.


Ало





Хумано: Акција Пресса, предузећа и локалне самоуправе


Мали Кашаји нису заборављени

Након писања Пресса о тешкој судбини Михајла (14), Наташе (12) и Николе (10) Кашаји, у дом ово троје деце која су остала недавно без оца а које је мајка напустила још пре десетак година јуче је стигла помоћ у храни и средствима за хигијену.

Помоћ за мале хероје Пакете Кашајима обезбедили „Универекспорт", а допремио их врбаски „Стандард"

Пакете је обезбедила трговачка компанија „Универекспорт" из Новог Сада, а за допремање робе заслужно је врбаско комунално предузеће „Стандард" уз помоћ врбаске локалне самоуправе. Такође, и предузеће Национални парк „Фрушка гора", након писања Пресса, одлучило је да се прикључи овој хуманој акцији, те је обезбедило дрва за децу. Ово троје малишана живот је научио скромности, па им је, како кажу, највећа жеља да имају воду у кући. Јавно предузеће „Дирекција за изградњу" у Врбасу обећало је да ће им увести воду, како не би више морали да иду код тетке, у кућу поред своје, да се купају


- Ни бунар у дворишту више није у употреби па смо или топили лед, или доносили воду из теткине куће кад нам треба за нешто. Добили смо нов шпорет и имамо на чега да се грејемо. Стигао нам је и огрев, али смо већ скоро све потрошили, јер се зима баш одужила - прича Михајло, додајући да се захваљује свим људима који су им помогли.

Цитат
Прикључите се акцији Пресса

Људи који желе и могу да помогну да се изгради купатило и среди трошна кућа Михајла, Наташе и Николе могу уплатити новац на штедну књижицу отворену на Михајлово име, број: 355000320014724518, код „Војвођанске банке" у Врбасу
.

Иако Михајло, Наташа и Никола кажу да им у кући осим воде ништа више не треба, свакоме ко крочи у њихов више него скроман дом, јасно је да није тако. Намештај је стар више деценија и добро би им дошли нови кревети, кухиња и остало покућство. Наташа је, тек на инсистирање новинара, додала да би јој добро дошао бицикл, јер сваки дан пешаче по 45 минута до школе. Упркос свим потешкоћама, све троје малих Кашајија одлични су ђаци. О деци се брину тетка Весна и теча Милорад Макивић, чија је кућа одмах до њихове. Ускоро ће и званично постати њихови хранитељи, али свака је помоћ добро дошла, јер у овој четворочланој породици ради само Весна.

Александра Бјеливук, Пресс




Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #22 послато: Март 02, 2012, 02:05:44 »

ИНТЕРВЈУ НЕДЕЉЕ: СНЕЖАНА ЦВИЈИЋ (32), САМОХРАНА МАЈКА ЧЕТВОРО МАЛИШАНА


Деца једу "смоки", а сањају торту!

Можда Снежана Цвијић (32) поправља просек Србији када је у питању бела куга, али зато њен живот самохране мајке са четворо деце свакодневно кроје они други просеци и бројке звани - 30 дана у месецу, 11.000 мужеве пензије и 6.500 динара социјалне помоћи, 100 еура месечне кирије за 33 квадрата, плаћени рачуни за струју и воду и - нула динара за храну и гардеробу малишанима.


- Не знам шта да кажем кад сви знају каква је ситуација у земљи. Цела Србија се данас грчевито бори за живот, па тако и ја. Овде више не знаш где си, ни ко си. Да не буде да кукам ко они најгори, али не могу једноставно да скрпим крај с крајем! Шта да кажем, постала сам одлична прича за новине, а мени дође да плачем од муке! - почиње своју причу за „Ало!“ Снежана све време стидљиво напомињући да „јој је јако тешко, али да зна да сигурно има и оних у тежим ситуацијама“.

У скученом станчићу у Светосавској улици у Барајеву, који одише влагом, она живи са Анастасијом (12), Анђелом (9), Јелисаветом (3) и Војином од свега 11 месеци. Живи, животари онако како уме.

Да ли сте се боље сналазили кроз живот док Вам је супруг био жив?
- Борба коју и дан данас водим је почела управо када сам постала самохрана мајка. У Београд сам дошла са супругом Ристом, с којим имам Анђелу и Анастасију, али је он умро. Иако је пензија била од велике помоћи, радила сам све и свашта да би преживела с децом. Касније сам, 2008, упознала Драгана, свог другог супруга, и добила Јелисавету и Војина.

Које сте све то послове били спремни да радите?
- Била сам кондуктер у ГСП-у, шеф за одржавање у „Космају“, чистачица у „Соко Штарку“, чувала и купала шлогиране и болесне баке, истоварала џакове од 50 килограма... Није мене срамота никаквог рада... Али сам се касније разболела, добила сам коксаки вирус, који је, хвала богу, залечен. И тек што сам то премислила, мужу ми је у јуну прошле године позлило и умро је. Испоставило се да је имао урођену срчану ману.

Где сте се у том тренутку затекли?
- Живели смо у подруму једне зграде и, кад је Драган умро, тек онда сам схватила шта је пакао. Војин је имао два месеца, тако да нисам могла ни да радим ни да зарадим. Договорила сам се са станарима да чистим зграду и плаћам заједничку струју, а да ту заузврат останем бесплатно. Ипак, на крају смо морали да се иселимо, а остали смо и дужни за струју 32.511 динара. Од децембра сам изнајмила стан у Светосавској.

Коначно сте се бар скућили?
- Сан ми је да моја деца имају дом, али у овој Србији просто не можеш себи обезбедити неки кров над главом. Нема оног да се држава брине за све сиромашне подједнако, без обзира ко су, мањине су просто на првом месту за помоћ. Ово што овде имамо тешко да се може назвати скућили се. Од имовине имам кревет и ормар. Ивица Тончев нам је даровао радни сто за Анастасију и телевизор. Све остало је газдино. Кирија је за моја примања велика. Дугујем за струју већ 13.000.

Од чега онда храните децу?
- Добијају пет оброка из народне кухиње и добијамо пакет од Кола српских сестара сваког месеца. Коло им је купило и јакне за зиму. Понекад очистим нечију кућу или улаз у зграду и нешто скрпим, морам јер Војин узима вештачку храну, пошто је превремено рођен. Мајка ми је у Прибоју, болесна, нема ко да га чува. Тако да, чим он мало порасте, почећу да радим... До тада, желим да им пружим, али не могу.

Како деци објасните да немате ако траже нешто?
- Углавном ни не траже, јер знају да нема. Највише ме заболи кад купим један „олала“ слаткиш од 20 бедних динара или „смоки“, а немам за четири, јер ако бих свакоме купила по један, сутра не би било за ‚леба. Ако ми затраже торту, одем у купатило, затворим се да ме не гледају и исплачем се. Највише плачем кад легну да спавају, не желим да ми гледају сузе... А онда целу ноћ размишљам шта ћу сутра.

Надате ли се да ће ипак бити боље?
- Ма не. Изгубила сам сваку наду. Чини ми се да кад је неко баксуз - баксуз се родио и заувек ће то бити. Раније сам и имала неке наде да ће бити боље, али у задње време ми изгледа да све више тонемо на дно.

Имали нешто што Вас ипак теши у свим овим недаћама?
- Анастасија данас иде на такмичење из енглеског, па из физике. И она и Анђела су одлични ђаци. Нисам имала да им дам паре ни да оду на екскурзију на Копаоник, али су оне то разумеле. Једино што ме теши је кад помислим да би на ово време свако волео да има здраву, добру децу, одличне ђаке ко што су моја. Ваљда је то тако - бог ти једно да, друго узме - уморно мајка Снежана завршава своју причу, док малишани неуморно гледају цртаће на ТВ-у, некако им ваљда делује да тамо има свега у изобиљу.


Било ко да победи, неће бити боље народу


Да ли мислите да би резултати предстојећих избора могли утицати на ваш живот?
- Ма, политичари! Ни не размишљам о томе... Знам их све ко су, али било који од њих да дође, Тадић, Николић, било који да буде на власти мени неће бити боље нити осталом обичном народу - каже Снежана.

Ало
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #23 послато: Март 16, 2012, 09:09:42 »

Радник "Глутина" се запалио

Миле Чавић испунио обећање да ће дићи руку на себе. Трагедију спречиле колеге, које су пред зградом Владе чекале да их неко прими



МИЛЕ Чавић (49), један од радника „Ветеринарске установе Глутин“, који протестују због неисплаћених зарада, испунио је страшно обећање и запалио се у четвртак тачно у 10 и 30 испред зграде Владе. До трагедије није дошло само захваљујући брзој реакцији његових колега које су му отеле преостали бензин и стргле јакну која се већ претворила у буктињу. Нико од њих не зна шта се дешава с радником Милошем Ковачевићем који је такође најавио самоубиство, јер је искључио мобилни телефон.

- Не дате ми да се запалим, али не можете ме спречити да се бацим с моста - викао је Чавић отимајући се из стиска тројице колега које су покушавали да га обуздају. - Ја се кући не враћам, немам чему да се вратим. Јутрос сам узајмио за хлеб, више не могу тако да живим.

Чавиће је као возач радио 31 годину у највећем српском предузећу које се бавило сакупљањем и уништавањем животињског отпада из кланица. Живи с непокретном мајком од 74 године, у кућерку који је сазидао на кредит који сад нема чиме да отплаћује. Кад се после покушаја самоспаљивања појавила полицијска патрола и затражила му документе, у руке им је уз личну карту гурнуо и хрпу рачуна.

- Искључују ми струју, воду, телефон - очајно је понављао Чавић. - Мајка ми је болесна, а немам чиме ни хитну помоћ да позовем. Људи, сатерали су ме у ћошак, немам више куд... Зашто нико неће да нас прими и саслуша.

Полицајци су сажаљиво гледали избезумљеног човека који је је махао опоменама и упозорењима из банке, електродистрибуције, „Телекома“...

- Сви ћемо ми овако - шапутала је радница Сава Гајић.

Екипа хитне помоћи, која је стигла, указала је прву помоћ Чавићу на лицу места, јер је он одбио да пође у Ургентни центар. Пристао је да узме седатив, а после извесног времена у пратњи колеге полицајским возилом одведен је истражном судији.

- Људи, синоћ ме је звао Владин преговарач и обећао да ће нас данас примити и решити проблем, а сад ми не дају да уђем у зграду Владе - резигнирано се окупљенима обратио синдикалац Десимир Родић. - Полиција ми је рекла да од данашњег дана више не смемо да се окупљамо испред Владе, иначе ће нас хапсити. Али не смемо да одустанемо, Влада је наш оснивач, морају нас кад-тад примити.

Разочарани радници слушали су ћутећи, окупљени у групицу око спуштених транспарената, шерпи и избелелих говеђих костију. Око подне вратио се радник који је испратио Чавића до полицијске станице.

- Судија га је испитао, а онда су га одвели у „Лазу Лазаревића“ - рекао је Милета Расикић. - Ми гладни, а они нас праве лудима!

Око два поподне испред зграде Владе се поново појавио Чавић.

- Психијатар ме је питао зашто сам покушао да се убијем. Показао сам му рачуне и питао га какав избор уопште имам. Дали су ми неке ињекције и пустили ме, јер сам им обећао да ћу сачекати још 48 сати да приме нашу делегацију. Ако нас нико ни до тада не прими, убићу се.

Цитат
ВАТРА ВЕЋ УЗЕЛА РАДНИКА И ТОКОМ прошлогодишњих протеста радника „Глутина“ радник Васа Јурас је пред ТВ камерама претио да ће се убити. - Непосредно после штрајка спречили смо га да се обеси - каже директор Рајко Чутурило. - Нажалост, убрзо је пронађен у пламену у својој соби. Истрага је утврдила да је претходно поливен бензином. Не зна се да ли се убио, или га је запалила супруга.

вечерње НОВОСТИ
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #24 послато: Март 16, 2012, 09:37:10 »

Цитат
Не дате ми да се запалим, али не можете ме спречити да се бацим с моста - викао је Чавић отимајући се из стиска тројице колега које су покушавали да га обуздају. - Ја се кући не враћам, немам чему да се вратим. Јутрос сам узајмио за хлеб, више не могу тако да живим.

Све више је оваквих случајева. Радници остају без посла, а и они малобројни који раде, не примају редовно плате. Више немају права (имају права, али неко жели да убеди раднике да немају) да протествују испред Владе Србије. Ко их у томе може да спречи? Можда Тадићева полиција? Можда тако, што ће једног по једног радника да води код истражног судије, а онда у лудницу? Па кога то у Србији треба пред истражног судију,..а кога стрпати у лудницу? Ово никако не иде на добро. Радници су обесправљени, а странке које владају ДС и СПС на сва звона звоне како су оне странке левице. Која левица ? Које лицемерје! Шта причају они, кога они то лажу? Знамо да се странке такве политичке оријентације пре свега боре за социјалну правду и права радника, а то што ради ДС и СПС је злочин према сопственом народу и мислим да није далеко дан када ће перјанице тих странака управо морати пред истражним судијама да одговарају за сва злодела која чине, ево већ неколико година. У Србији која може да храни пола Европе, ова власт је све упропастила чега год се дохватила. Затворила је пољопривредне комбинате, угушила аграр, а о привреди да и не говорим. На све стране празне фабричке хале, а радници су дошли у ситуацију да због тога што немају хлеба да једу да се живи спаљују или скачу са мостова.

Ако је једино решење за овај народ да прекрати своје муке насилна смрт, одузимање сопственог живота, ово је онда заиста ДНО дна!
Народ у Србији се мора спашавати. Како? Решење увек постоји, само га треба пронаћи и то брзо, иначе ће да страда још много недужних живота.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #25 послато: Март 16, 2012, 10:44:50 »

Истина  и стварна реалност ситуације у Србији, је стигла у све средине српског народа.
Много смо писали о томе, многи веома забрињавајући редови су написани у вези све виднијег сиромаштва које полако улази у све поре српске свакидашњице. Свима је јасно. Србија је распродата, нема никакав економски потенцијал, и оно мало што је остало, припада постојећем политичком систему, владајућој класи и приперцима народа који је одржавају.

Шта нам је чинити? Одговор је делом већ дат у насталој предизборној кампањи. Кренула су господа у лов на гласове! Лица која су нам на главу села и која гледамо већ толико година, опет покушавају да увере масу нашег народа, да су они, људи Богом изабрани, једина решења и да се њима требају дати гласови!
Какве ли само ароганције, безобразлука и самоуверености да лажи опет могу проћи!

Само глув, слеп и помало луд човек, има данас разлог да им поверује! Искуство смо платили крваво. Али нећу о томе. То се све зна па ипак, телевизиски екрани упорно представљају та масна и угојена лица, самоуверена у лажима које нам преносе, уверена да само њима власт припада.

Кога бирати? Коме се поверити. Овде не треба тражити одговор. Он се сам намеће и јасан је као суза.

Поставићу само два избора:

1. Ипак дати глас неком из Олигархије која постоји, па се надати бољим временима.

2. Гласати за нова имена, неискусна у обављању извршне власти, Дверима или сл. организацијама које би се прикључиле и створиле једну нову коалицију са новим могућностима.


Одговор је и овде јасан. Да сам у ситуацији да гласам за позитивна начела политичког рада којег и сами пропагирамо, гласао бих за Све Србе Света. Дао би могућност једном новом политичком почетку. Како ССС није у стању да се сам политички представи, свој глас бих дао новим именима која нису окаљана преварама , лажима и издајама наших националних интереса.

Дао бих могућност, јер са тим ништа не губим, новим људима чије поруке другачије звуче у односу на ароганцију Динкића. Илића, Тадића и остале братије. Нема у томе ризика за мене и моју породицу. Пароле сам слушао десетак година. Сад кад су нас покрали, могу ли им опет веровати? Сад кад се и даље служе бомбастичним лажима, дали им смем веровати?
Шта губим, ако им не дам свој глас а гласам за нове младе људе?
Не губим баш ништа јер ништа и немам. Више и немогу изгубити.

А крађе и преваре, тим  младим људима им немогу доказати. немогу на никог управити прст и осудити га за неку издају. За лоповлук и проневеру. Можда и нису вични политици! Можда ће морати да уче, да се боре са страним утицајима, можда ће бити и угрожени новим претњама али, зар није вредно бар покушати. То су наши млади људи, српска младост која ствари другачије гледа и просуђује! Србија нема више шта да губи. Изгубила је све што је вредно. нека бар да могућност својој младости. Да пробамо. Заслужујемо то као народ.

Изгубио сам понос, посао, сигурност, постао сам непотребан баласт овом друштву, за мене нико не брине, овој власти је сасвим свеједно, шта ће се десити мени и мојој породици. Дакле, на дну сам и слаба ми је вајда и даље веровати истим преварантима који су ме и довели у ову ситуацију. И не само мене већ хиљаде наших грађана који слични мени, муку муче да преживе!

Дати глас младима, неокаљаним именима, је нада да ће се коначно у Србији нешто другачије десити. Неће нам бити лако, јер земља је у економском расулу, али зар није вредно бар покушати.

Ово пишем јер ипак имам наду. А изгубити ту наду и предати се опет у руке онима који су се на рачун овог превареног народа, обогатили, угојили у свом раскалашности и неморалу према сопственом народу, грех је за сваког, ко је у стању да види, чује и схвата садашњу српску истину...

Србија опет има могућност избора. На народу је да одлучи. Надам се, овог пута исправно....
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #26 послато: Април 06, 2012, 07:23:14 »

Људи које је транзиција бацила у шахт


Међу њима је доста оних који су некада радили, па изгубили посао, или које су превремено пензионисани. Углавном су мушког пола и немају породицу

Прецизан број бескућника у Србији се не зна, али се барата цифром од око 10.000. Само на београдским улицама живи њих око 2.000. Према истраживању Хаусинг центра, чак 900.000 грађана Србије могу да постану бескућници. Некада готово невидљива категорија људи, данас представља алармантну бројку, а институције које брину о њима у нашој земљи готово да и не постоје.

С обзиром на то да бескућници углавном немају лична документа и да нису дуго на једном месту, тек делимичне податке о њима имају центри за социјални рад на локалу. Једино место где могу да дођу, окупају се, нахране и преспавају је Прихватилиште за одрасла и стара лица у Београду. Али и оно има капацитет од свега стотинак места. Помоћни лежајеви су по ходницима, а међу штићеницима има и непокретних, болесних. Зими је посебан проблем, јер како неком не пружити кров над главом, ако је напољу цича зима? А места нема.

Центар за унапређења становања социјално угрожених група - Хаусинг центар, спровео је у протеклих шест месеци свеобухватно истраживање о профилу бескућника у Србији. Истраживање које је трајало од септембра прошле до фебруара ове године, показало је да се људи „без крова над главом“ у Србији не разликују много од оних у другим државама, али да одређене специфичности ипак постоје.

Милена Тимотијевић, социолошкиња Хаусинг центра и координаторка истраживања, каже за Данас да су бескућници у Србији углавном мушког пола, ниског образовања, незапослени или радно ангажованог на несигурним и слабо плаћеним пословима.

- То је углавном популација која има проблема са менталним здрављем и болестима зависности, махом без личних докумената. Као и друга истраживања бескућништва у свету, и ово је потврдило да су жене много мање заступљене код категорија бескућника без крова над главом, те да имају нешто очуваније везе са породицом - наглашава Тимотијевићева.

Специфичности бескућништва у Србији, према речима наше саговорнице, у вези су са транзицијом, економском кризом и недостатком институција за бригу о овој категорији становништва.

- Међу бескућницима у Србији велика је заступљеност особа које су некада радиле, односно биле запослене па изгубиле посао, или које су превремено пензионисане. Популација на улици нешто је млађа од оне у прихватилишту, јер је ова групација и најактивнија у поновном тражењу посла. Анкетирани становници ромских насеља, иако млађи, ређе траже посао. Ипак ова популација генерално је најактивна у неформалном сектору (скупљање секундарних сировина), што потврђује уопштено ниску укљученост ромске популације у формални економски сектор - наводи Тимотијевићева.

Недовољна развијеност капацитета здравствених и институција за бригу о посебним болесницима је друга специфичност бескућништва у Србији.

- Већина испитаника има здравствених проблема.
У великом проценту у питању су проблеми са менталним здрављем, посебно болести зависности. Бескућници су мало укључени у систем социјалне заштите. Изненађујуће је и да има мало корисника народне кухиње међу испитиваном популацијом. Иако је насиље у породици релативно заступљено, посебно међу корисницима прихватилишта, оно се међу испитаницима ретко јављало као непосредни узрок бескућништва. Корисници прихватилишта су доминантно особе које живе саме, односно никада нису ни улазиле у брак. Насупрот томе, становници ромског насеља су особе које су доминантно у браку - истиче наша саговорница, додајући да је истраживање показало ниску заступљеност избеглог и расељеног становништва међу бескућницима.

Иако нису активни у цивилном сектору, интересантно је да више од половине бескућника редовно гласа на изборима. Наша саговорница истиче да је то у вези с предизборним обећањима и очекивањима да држава реши њихове доминантне проблеме.

Једина услуга која је доступна бескућницима јесте смештај у прихватилиштима или прихватне станице за одрасла и старија лица, која је доступна у малом броју општина, и организована само за хитну и најнужнију подршку, односно преноћиште и медицинску негу.

Прихватилишта за одрасла и стара лица у Београду постоји од 1973. године и јединствена је установа у социјалној заштити где за лице није потребан ниједан документ да би било примљено.

- Не тражимо ни име, ни презиме. Тек накнадно се утврђује идентитет, а документацију, која нам је неопходна обезбеђујемо преко центара за социјални рад. По Закону о социјалној заштити, штићеници у прихватилишту могу да остану највише шест месеци. Међутим, мали је број оних који остају само толико, има их који су ту по неколико година. Нико због тога не прави проблем, јер није решење да неког избацимо на улицу - каже за Данас Првослав Николић, директор Прихватилишта за одрасла и стара лица.

Ова установа има 104 лежајева, тренутно је 146 штићеника у њој, а током најхладнијег периода у фебруару било их је преко 400.

- Помоћне лежајеве смештамо где год има места, по ходницима и другим просторијама. Располажемо са 940 квадрата површине, а ове године почеће реконструкција и доградња на 3.350 метара квадратних, што ће нам донекле олакшати посао - каже Николић. На питање ко су штићеници центра, одговара да је више од 60 одсто радно способних, старости између 18 и 60 година, док су остали старија популација. Има и душевних болесника.

Бескућници који нису у прихватилишту углавном су на аутобуским и железничким станицама, у чекаоницама, подрумима или шахтовима. Њихов број нагло је порастао деведесетих година.

- Данас слаби моћ породице, за разлику на период 70-их и 80-их година прошлог века. У то време је породица брзо реаговала, долазила по свог члана, чак су и комшије долазиле, а сада их најближи сродници доводе и ту их остављају. Ћерке и синови остављају родитеље. До деведесетих нисмо имали више од 25 корисника, а од 1990, па надаље, како су почеле кризе, мучимо муку с капацитетима - указује наш саговорник, напомињући да је сваки случај прича за себе, али да у Прихватилишту раде људи са дугогодишњим искуством и да их „ништа више не може изненадити“.

Исповести бескућника:

Цитат
„Третирају нас као да смо најгори“
„Не могу ти људи овде бити лопови или нешто, или ти који су већ на улици без ичега. Неће тај човек да нападне, пресретне жену на улици са торбом хране. Не. Баш зато је у том парку, он не уме да се снађе. Онај који краде, он живи лепо. Њему не треба ништа. Ту је прича завршена. Да је неко од ових људи крао, или био способан, рођен за то, он никад не би био овде“

„Нови инвеститор је требало да нам да станове, њега су ухапсили и данас је у затвору, и на телевизији, и у новинама... Од тог стана нема ништа, ништа још увек. И онда сам овде“

„Мени би лично проналажење посла значило све. Посао је почетак свега. Ја мислим да би држава требало за нас да организује неку врсту центра или похађање неке врсте инструктаже за самозапошљавање или како боље наћи посао...“

„Како је ситуација у земљи постала лоша, тако сам и ја остао без посла. Радио сам у приватној фирми за дистрибуцију тоалет папира и онда се обим посла смањивао тако да једноставно дошао ред на мене да добијем отказ због година и због ситуације. Ничија то није била кривица, ни газде, ни моја“

„Људи нас третирају, што је стварно срамота, као да смо најгори људи, који немају кров над главом...“.

„Када се дође у овакву ситуацију, у прихватилиште, када нема нигде ништа, када виде да немаш други излаз, онда држава треба да притекне у помоћ“.

„Не верујем да ће у 2012, или 2013, моћи да нам се помогне, тек у 2014. ће можда моћи. Је л’ да да је било на телевизији да ће наредне две године бити тешке?“

Лична карта лица са улице

У Србији живи између 800.000 и 900.000 бескућника или оних који су у ризику да то постану

Просечан корисник прихватилишта у Србији је мушкарац, стар између 51 и 65 година

Никада није био у браку.

Рођен је на територији Београда

Завршио је осам или мање разреда основне школе, незапослен је више од пет година, а сваки четврти чак преко 10 година

Родитељи му нису живи, нема децу, рођаке или пријатеље који би му помогли, нема ни ванбрачног партнера.

Пати од здравствених проблема, најчешће менталних

Сваки трећи корисник прихватилишта лечио се у психијатријској болници.

Око 40 одсто корисника прихватилишта има проблеме са алкохолом или дрогом

Сваки трећи корисник прихватилишта је био ухапшен једном или више пута у животу, а сваки четврти је служио казну затвора.

Вести
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Драган
Нови члан
*
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 31


Погледај профил
« Одговор #27 послато: Април 07, 2012, 09:26:42 »

''Безнађе у Србији (глад, беда,очај,...)!''= БОРИС, ГЛАД,ОЧАЈ, БЕДА, ЧЕДА, НЕНАД-БЕЗНАД, ВУКО-ЈАД...!

Драган Славнић
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #28 послато: Април 08, 2012, 08:39:51 »

Талас самоубистава захватио Београд

Београђанин Горан Г. (54) вечерас око 21 сат скочио је са деветог спрата зграде у Улици Алексиначких рудара 24, након што је више пута ударио секиром своју мајку Јозефину Г. (83).

Како незванично сазнајемо, он је у јутарњим часовима дошао у стан своје мајке, у коме живи и његова сестра, и посвађао се са мајком око продаје стана.


Након целодневне свађе, неколико пута је ударио Ј.Г. секиром, а потом се попео на кров зграде са којег је скочио. Г.Г. је на месту остао мртав, а његова мајка превезена је у КБЦ Земун са повредама главе, рамена и руке.





Ово је четврти скок у сигурну смрт у Београду за само 36 сати. Беган Ч. (47) прекјуче око 16 сати скочио је са прозора хотела Касина на Теразијама у Београду и тренутно се налази у Ургентном центру. Мушкарац стар 45 година истог дана скочио је са зграде у Улици Агостина Нета и преминуо, а јуче се исто догодило и са мушкарцем старим 35 година, пошто је скочио са четвртог спрата зграде на Врачару.

24 часа



.....

30. 03 Шеснаестогодишња Симона А. извршила је самоубиство скоком са осмог спрата солитера у Улици Омладинских бригада број 63 на Новом Београду!  

28. 03 Малолетна Н. М. (16) скочила са зида на Калемегданској тврђави (на срећу, остала је жива)


И ово није крај,..уназад неколико дана било је самоубистава, скоком са београдски мостова, затим из ватреног оружја. Ово су само неки од случајева који се дешавају у Београду, ко зна шта се све дешава по осталим местима у  Србији. Нико не даје  податке о томе. Шта је то са нашим народом? Никада није било овако, макар колико ја памптим. Страшно.  Овакве трагдије као да уопште не забрињавају ову власт, они праве изборне кампање, крстаре по Србији уздуж и попреко, троше новац,
брига их за све. Само су важни они и нико други. ОВО никако неће на добро да изађе. Чини ми се да Србија и ми сви са њом, некако убрзано срљамо у тотални хаос, у провалију...
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
paparaco
Гост
« Одговор #29 послато: Април 08, 2012, 13:19:38 »

Na žalost, to što se dešava nikoga ne zabrinjava.
Vidim okolo da se neki bune zbog objavljivanja ovakvih vesti, valjda im ne prija da saznaju da oko nas ima sve više i više očajnika koji su spremni na ovakav korak.
Kada licemerje zavlada onda se ne dešavaju ovakve stvari.
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #30 послато: Април 20, 2012, 11:05:38 »

Расте број сиромашних у Србији

Број сиромашних који не могу да задовоље ни основне потребе, повећао се, посебно 2010. године, а испод линије сиромаштва је више од 680.000 лица. Стопа апсолутног сиромаштва повећана је на 6,9 одсто у 2009, а затим чак на 9,2 одсто у 2010. години.

Сиротиња: Свакодневни призор у Крагујевцу


Најугроженији су старији од 65 година и деца, као и лица која живе у вишечланим домаћинствима, онима у којима је носилац домаћинства са ниским нивоом образовања, неактиван или незапослен.



Регионалне разлике су и даље значајне, а највећи степен сиромаштва је у централној Србији - 12 одсто, а сиромаштво је значајно веће и изван градских центара и износи 13,6 одсто.

Стопа релативног сиромштва је у Србији 2009. године износила 17,7одсто, што је нешто изнад стопе забележене у ЕУ 2008. године, када је била 16,5 одсто.

Према европском концепту релативног сиромаштва, сиромашни су сви они који не могу да остваре задовољавајући животни стандард у друштву у коме живе.

Према том показатељу, сиромаштву су изнад просека изложена деца и старија лица, а међу домаћинствима, највише једночлана, посебно старачка, као и домаћинства са више од троје деце и самохрани родитељи. У истраживању се напомиње да економска криза није утицала ни на раст релативног сиромаштва, ни на неједнакости дохотка у Србији.

Број корисника материјалног обезбеђења за сиромашне, порастао је у току кризе, достижући у 2010. години приближно 168.000 лица, или 66.000 породица, што представља 2,3 одсто укупног становништва.

Месечни износи накнада кретали су се између 5.700 динара за једночлано и 11.400 динара за домаћинство са пет и више чланова. Из буџета је за ове потребе 2010. године издвојено 5,1 милијарди динара, што је свега 0,15 одсто БДП-а.

Број корисника дечијег додатка, у оквиру програма заштите сиромашних породица, значајно је порастао током кризе, посебно 2010. године, када је накнаду примало више од 435.000 деце, или 30 одсто укупног броја. Дечији додатак је износио 2.000 динара месечно и 2.500 динара за децу са инвалидитетом и за децу из једнородитељских и хранитељских породица. Из буџета је за то издвојено 10,5 милијарди динара, или 0,3 одсто БДП-а.


Честа слика: Самоубиство у Београду


Број корисника накнаде за негу и помоћ другог лица у систему социјалне заштите, инвалидних и старих лица, такође се повећава последњих година и износи приближно 33.000. У оквиру пензијско-инвалидског система ту накнаду остварује 70.000 лица, од којих 17.500 има и доплату из система социјалне заштите.  (Дневник)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #31 послато: Април 20, 2012, 11:06:45 »

Na žalost, to što se dešava nikoga ne zabrinjava.
Vidim okolo da se neki bune zbog objavljivanja ovakvih vesti, valjda im ne prija da saznaju da oko nas ima sve više i više očajnika koji su spremni na ovakav korak.
Kada licemerje zavlada onda se ne dešavaju ovakve stvari.

Баш тако.

Скоро сам прочитала једну реченицу која може да ми послужи као коментар на ову твоју дискусију:

У Србији је тренутно становништво подељено у три групе, ЈАКО сиромашне, СИРОМАШНЕ и оне који су на ВЛАСТИ!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #32 послато: Април 23, 2012, 08:05:48 »

Скоро је курир објавио ову вест "Немам никога на целом свету" (кликни за цели текст)

Цитат
Мајка ми је погинула кад сам имао четири године. Ударио ју је ауто док је возила бицикл. Отац ме је напустио, а бака, која се бринула о мени, умрла је



и након две седмице је приредио изненађење дечаку Јанку, који је ових дана постао пунолетан.



Јанко, срећно пунолетство!

Јанко Маглоцки, дечак из Самоша који је остао без породице, уз помоћ Курира упознао своју омиљену певачицу на Звездином стадиону


Торта, свећице и фудбал!
Јанко Маглоцки, дечак из Самоша који је остао потпуно сам након бакине смрти, напунио је 18 година. А Курир је решио да га изненади и да му пунолетство остане у сећању. Знајући да му је омиљена певачица Рада Манојловић, организовали смо да је упозна. И где би се друго срели један страствени навијач Црвене звезде и певачица чији је нови хит „Маракана“, него на стадиону у Љутице Богдана? На текми против Слободе. Слављеник је са другаром гледао утакмицу, а на полувремену - дувао је свећице.


- Срећан рођендан, Јанко - рекла је Рада кад га је изгрлила и изљубила, па је запалила свећице на торти, која је, наравно, била у знаку Црвене звезде. После рођенданске песмице, наш слављеник је помислио жељу и угасио свећице. Иако је била с нама на Маракани, Манојловићка није навијачки опредељена. Једино навија за Србију.

- Много поштујем што Курир има овакве акције, сјајно је што помажете угроженима. Нарочито ми је драго што сам и ја део тога и што Јанко воли моју музику - казала је Рада не скидајући осмех с лица.

Певачица је дечаку поклонила и свој ЦД са специјалном посветом и потписом.

- Баш је лепа Рада, много ми је драго што сам је видео уживо и што смо се упознали. Пошто ћу ускоро да се уселим у нову кућу коју ми је обећао министар Љајић, волео бих да ми Рада с вама дође на усељење. Боље ћемо прославити ако она буде певала, а нова кућа ће ми бити већи разлог за славље него пунолетство - нагласио је Јанко.

Подсетимо, Јанку Маглоцком је Курир организовао хуманитарну помоћ пошто је дечак остао без целе породице. Он живи сам у селу Самош, у трошној кућици, и помагале су му једино комшије. После писања Курира, а уз помоћ Министарства рада и социјалне политике, Јанку се променио живот.


Јанко и Рада у почасној ложи на Маракани

(Курир)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #33 послато: Април 23, 2012, 08:07:31 »

Ово је за похвалу што је урадио овај часопис, а такође и поменута певачица.
То је ипак доказ да хуманост још није скроз одселила из Србије!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #34 послато: Април 29, 2012, 03:31:59 »

Преживљавам са троје деце са 18.000 динара!

Светлана Суботић је 40-годишња чистачица из Београда. Самохрана је мајка троје деце и као и многи други наши суграђани прави права мала чуда не би ли прехранила себе и своје троје деце.

У својој исповести Светлана објашњава како је могуће прехранити породицу са примањима од 18.000 динара месечно.


Где сте запослени? Колики су вам укупни месечни приходи?
- Радим као чистачица у штампарији. На стан дајем 120 евра са струјом и комуналијама. Мало зарадим нешто са стране тако што очистим стан, мало помогну баба и деда и на крају се некако скрпим. Живим од данас до сутра и тако не живим, већ преживљавам.

Да ли отац ваше деце помаже?
- О њиховом оцу не знам ништа од кад смо се растали пре шест година. Иако је у обавези да плаћа алиментацију, он то не чини. Да га тужим, не могу јер немам новца ни за адвоката ни за судске трошкове.

Да ли имате помоћ са неке друге стране?

- Осим мојих бабе и деде немам никог. Сада смо на пример у њиховом стану јер је мој стан исувише мали да бих вас у њему угостила. Сама се сналазим како умем и знам. Ако сама деци не донесем храну на сто, они неће ништа имати да поједу.

Да ли сте се обраћали неким државним институцијама, како они гледају на ваш проблем?
- Ни сама више не знам на колико сам врата куцала. Кажу ми да нисам социјално угрожена јер имам сталан радни однос, а не питају се како ја да преживим са тако малим примањима која, када се се поделе на нас четворо, нису ни близу довољна за неки иоле нормалан живот. Добијамо дечји додатак, али деца што су старија, имају веће прохтеве, а ја нисам у могућности да им изађем у сусрет и то ме највише боли.

Јесте ли ви и ваша деца били некада на одмору?
- Ја сам једном док сам још била дете отпутовала са оцем у Хрватску и била сам пре двадесетак година са бабом и дедом у Македонији. Осим тога, никад нисам била на неком одмору ни у Србији, а камоли у иностранству. Што се тиче деце, она не могу ни да сањају летовање или екскурзије јер ми школа као самохраном родитељу не даје никакав попуст. Када им платим књиге, заиста ми не остаје новца да их пошаљем са другарима на рекреативне наставе или екскурзије.

Верујете ли да ће се ваш живот имало променити након избора 6. маја?
- Разочарана сам и у државу и све друго. Сам си себи препуштен, шта год и ко год да дође на власт. Висока политика ме не дотиче, али опет са друге стране надам се да ће на власт доћи неко ко ће бар некакву помоћ да пружи људима као што сам ја, уместо што ми у свим социјалним установама говоре: „Ко те терао да рађаш децу кад немаш услова да их гајиш?“. Једину наду ми даје Покрет радника и сељака, који једини разуме социјалне проблеме угроженог становништва. Видите само колико незадовољних људи је на улицама јер не знају више куда ће са животом. Ударају у зид где год питају за помоћ и посао.

 
Неизвесна будућност

Где видите себе за пет година, мислите ли да ће се ишта променити?
- И за пет и за десет година видим себе ту где јесам. Волела бих само својој деци да олакшам. Ја сам борац и покушавам да својој деци обезбедим колико могу. Ипак, они оскудевају у много чему што њихови вршњаци имају и надам се да ћу макар њима успети да обезбедим неку светлију будућност. (Ало)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #35 послато: Мај 15, 2012, 10:14:57 »

Убио се због куће, породица ипак исељена!

Породица Милана Стевановића из Крагујевца, који се 1. фебруара убио када су судски извршитељи дошли да му заплене породичну кућу, коју је изгубио на "добошу", јуче је исељена уз асистенцију полиције.


Одмах пошто су Мирјану Стевановић, супругу покојног Милана, одвезли полицијским аутомобилом, а њену ћерку Наташу видно потресену возилом Хитне помоћи превезли у Клинички центар, извршитељи су почели да износе ствари из куће.

Стевановићи су активирањем хипотекарног кредита изгубили кућу од 400 квадрата. Позајмицу су узели од Фонда за развој и половину кредита вратили. За остатак од 25.000 евра тврде да им је сугерисано да ће дуг бити репрограмиран. Банка која им је била гарант њихов дуг је вратила и активирала хипотеку, због које је кућа продата на лицитацији за седам пута мању суму од тржишне вредности. Милан се убио из пиштоља јер није могао да поднесе губитак куће.  (Б.Н)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #36 послато: Јун 03, 2012, 22:05:41 »

Сиротиња бира конопац и отров

Један Врањанац решио је да оконча своје муке скоком у ледену Мораву. Лекар Слађан Маринковић, који је за двадесетак година од самоубиства спасао чак десеторо људи, ухватио је очајника за ревере и у последњем тренутку извукао на обалу.

Др Слађан Маринковић

 
- Одмах сам га реанимирао, а када је дошао свести прво што ми је рекао је да му живот спасавам већ други пут - прича др Маринковић, додајући да је овом човеку, једном од најбољих варилаца Фопе, оцу двоје деце, на сву немаштину искључена и струја и да он то више није могао да издржи.

Цитат
Себи пресуђују жене


У Служби за пријем и збрињавање ургентних стања Опште болнице у Врању сазнајемо да у последње време број оних који су покушали да себи одузму живот износи око пет месечно, односно шездесетак годишње. Њихова статистика показује да жене чешће дижу руку на себе, и то оне млађе, а да међу мушкарцима доминира популација око 60 година.


Врањанка С. Ш. је иза себе оставила опроштајно писмо у коме је навела разлоге који су је навели да дигне руку на себе. Они који је познају кажу да је имала проблеме на послу.


- Била је један од најбољих радника, али није се свиђала шефици која је стално малтретирала. Она је трпела јер је морала да чува посао. Веома тешко је поднела отказ после 13 година рада, а посебно због кредита које је имала. Али, шефицу то није дотицало и није се обазирала на њене молбе да је задржи на послу. После је покушала да ради неки приватни бизнис, али није се снашла, није издржала психички и отровала се - причају њене бивше колеге Горан и Данијела.

Киселином против судбине

Обоје су отпуштени као технолошки вишкови у пуној животној снази, па их је снашло безнађе. Такви људи постају део статистике, која каже да у Врању тридесетак људи годишње изврши самоубиство, а чак дупло више њих то покуша. Разлози због којих људи подижу руку на себе су социјална и економска криза, неизлечиве болести, акутна стања стреса, депресија. Полицијска управа Врање бележи 110 самоубистава у периоду 2007-2011. године, односно од 17 до 26 годишње, од којих су чак 86 починили мушкарци.

 Др Драган Поповић


Сличне податке има и евиденција хитне помоћи.
- Генерално гледано, примећује се пораст покушаја самоубистава, али и самоубистава. Самоубиства су најчешће почињена вешањем, тровањем лековима и корозивним средствима (различите базе и киселине), али и ватреним оружјем. Разлози због којих људи то чине су лоша ситуација у породици, сиромаштво, или су зависници од наркотика, или имају психијатријске дијагнозе, или болују од неизлечивих болести - наводи др Драган Поповић, начелник службе ХМП.


Људи без воље

Пре неколико година због губитка посла један бивши радник Новоградње који има шесторо деце, а није имао од чега да их издржава, претио је да ће се убити тако што ће колима пуним експлозива улетети у зграду Скупштине општине Врање. Други бивши радник исте фирме хтео је да скаче са крана, а неколико њих је претило да ће се спалити бензином.

Новица Митић

- Имамо стално тешке случајеве, врло сиромашне људе без посла који долазе у наш синдикат, а у 80 одсто случајева разлог што прете самоубиством јесте тај што немају од чега да хране породицу - каже координатор синдиката Независност за Пчињски округ Новица Митић.

А да је велики број оних који у тешкој материјалној ситуацији не виде излаз из кризе потврђује и начелник психијатријског одељења Опште болнице у Врању др Александар Николић.

Др Александар Николић


- У последње три године била су два покушаја самоубиства ватреним оружјем, али се то најчешеће, ипак, покушава тровањем или вешањем. Свакако је више самоубистава са смртним исходом код мушкараца, док жене чешће то покушавају само да би скренуле пажњу на себе, то је њихов апел за помоћ. Депресивни поремећаји у последње време све су чешћи, а један од важних знакова је поремећај воље и нагона, што у крајњем случају код појединих пацијената доводи до покушаја или до самоубиства - каже др Николић.

Излаз на 9. спрату

Председница синдиката АСНС у врањском Јумку Снежана Величковић новембра 2007. заједно са групом радника претила да ће после три месеца штрајка скочити са управне зграде компаније.

Снежана Величковић

- Били смо очајни, нико од директора није одговарао на наше захтеве да разговарамо. Попели смо се на девети спрат управне зграде спремни и да скочимо ако нас неко не саслуша - сећа се Снежана.


Година       бр.самоубистава

    2007. ....................22
    2008. ....................17
    2009. ....................20
    2010. ....................25
    2011. ....................26

(Вести)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #37 послато: Јун 14, 2012, 18:39:05 »

Глад јача од поноса

Ни најбољи познаваоци језика не могу да пронађу прави назив за занимање оних чији живот у елементарном смислу речи зависи од онога што нађу претурајући по контејнерима. Можда би најисправније било, кажу стручњаци, новом занимању дати назив "контејнериста" који би на најбољи начин описивао човека из Србије кога су разноразне транзиције, приватизације, преваризације... довеле до дна.

Мука их натерала: Јован Јовановић са супругом Снежаном


Један од њих је и Јован Јовановић(75), пензионер из Горњег Милановца који, иако тешко болестан и готово слеп, заједно са својом супругом Снежаном (59) свакодневно, осим на црвено слово, обилази контејнере у нади да ће пронаћи нешто од хране, или нешто вредно што се може уновчити и тако обезбедити дневни оброк. Но, каже Јован, некада поносни радник ПИК-а Таково, контејнери су све празнији.


Зар је баш дотле дошло да морате да претурате по контејнерима?

- Дуго нисам могао да замислим да ћу да претурам по отпаду, али пре четири године сам преломио и изабрао између поноса и глади. Ето, победила је глад. Уосталом, шта ми је друго преостало јер са пензијицом од 13.000 динара једноставно не може ни да се животари. Овако, жена и ја, више она јер сам због високог шећера готово потпуно слеп, нађемо нешто картона, понегде нешто за јело, бацају људи и одећу и обућу која може да се искористи и тако крпимо крај са крајем. Али, контејнери су све празнији, а из дана у дан све је више оних који су, као и ја, између живота и стида на једној страни и гладног стомака на другој, изабрали контејнер.

 
Недавно сте били у прилици да својим гласом на изборима покушате да нешто промените у Србији.

- Јесам и јавно сам гласао Томислава Николића у нади да ће се нешто променити, али за сада нема помака набоље. Добро, још је рано да се осети бољитак, али сви ови њихови договори, а посебно ако Тадић и даље буде држао свећу у Србији, а сви су изгледи да хоће, не најављују неко боље време за Србију, а посебно за нас, како нас зову, контејнеристе. Такође, знам да неко као ја који је у животу дошао до самог дна не може да држи предавања Томи Николићу, али решио сам да му напишем писмо и да му предочим и моју муку и муку свих оних који дане проводе у смећу и смраду, а његов је образ да ли ће ме уважити и да ли ће ми одговорити. Поштено, јесам заокружио Томино име, али како који дан пролази све ми се чини да Србији више ни Бог не може да помогне, а камоли Тома Николић.
 

Кажете да док претурате по отпаду имате много времена за размишљање?

- Највише размишљам о времену када сам био поштовани радник и када сам од плате могао нормално да живим нормално. У новчанику сам 45 година држао партијску књижицу Савеза комуниста Југославије и довољно пара за пристојан живот, а о томе колико су ондашњи директори имали поштовања према радницима и да не говорим. Данас људи у новчаницима имају по неколико партијских књижица, неке налазим и у контејнерима, али пара немају. А, о томе колико их поштују новокомпоновани богаташи смешно је и говорити. Но, по мени, нису криви они што су преко ноћи постали газде и богаташи већ народ који све то види и ћути и све је ближи, као и ја, контејнерима у којима више нема шта да се нађе.   

Цитат
Обећање лудом радовање

Видите ли излаз из мрачног тунела?
- Слушајући предизборна обећања политичара, ових што се сада домунђавају и прерачунавају око тога ко ће у коју столицу да заседне, мислио сам да је дошао крај мом претурању по контејнерима, или да ће бар бити пунији. Али, прошао сам по оној народној: обећање лудом радовање! Они расправљају о томе како да поделе кључеве од државне касе, ко ће у коју вилу да се усели, а ти Јоване и даље обилази контејнере, који су из дана у дан све празнији.

(Вести)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #38 послато: Јун 14, 2012, 18:49:10 »

Цитат
Један од њих је и Јован Јовановић(75), пензионер из Горњег Милановца који, иако тешко болестан и готово слеп, заједно са својом супругом Снежаном (59) свакодневно, осим на црвено слово, обилази контејнере у нади да ће пронаћи нешто од хране, или нешто вредно што се може уновчити и тако обезбедити дневни оброк. Но, каже Јован, некада поносни радник ПИК-а Таково, контејнери су све празнији.

Нажалост, оваква слика у Србији постаје све чешћа, из дана у дан. Народ се одрекао много чега, нарочито неких  "луксуза",(ако се нормалан живот тако некада звао), али нисам никада помислила да ће у Србији до тога да дође, да буде оних који су ГЛАДНИ!.
Међутим, данак транзиције, а пре свега последице бахатости ове НЕСПОСОБНЕ и КОРУМПИРАНЕ власти су учиниле своје и ево нас ту, где јесмо, све ближи контејнерима!!!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #39 послато: Јул 09, 2012, 13:19:14 »

Глад за понос не пита

Просим већ неколико година и сваки пут када испружим руку да ми пролазници уделе новац осећам се јадно и постиђено, каже  Драган Милићевић (62), бивши радник.

Драган Милићевић, бивши радник, сада просјак


Заокупљени причама о прикључењу Европској унији, у шта и сами понекад не верују, српски политичари немају времена ни да примете да је на улицама српских градова из дана у дан све више људи који просе. Наравно, међу онима који траже милостињу велики је број професионалаца којима је прошња посао, али овде није реч о њима. Реч је, дакле, о радницима који су остали без посла, те им је испружена рука једино начин да не умру од глади. Један од ретких који је прихватио да отвори душу је Драган Милићевић из околине Лучана, који у ишчекивању пензије проси у Краљеву, Чачку, Ивањици и Горњем Милановцу.
 

Изаћи на улицу са испруженом руком, а посебно први пут, вероватно је веома непријатан осећај?

- То је осећај који не бих пожелео ни највећем непријатељу. Како ми је било први пут када сам изашао на улицу да просим, речима се не може описати, али иако просим већ четири године тај осећај се јавља сваког дана. Укратко, јадно, бедно и испод сваког људског достојанства, али између глади и стида ја и многи други радници који су остали без посла, а све их је више, изабрали смо ово друго. Срамота ме је и сада док разговарамо.
  
Зар је дошло дотле да морате на улицу на овакав начин?
- Нико нормалан себи не би дозволио да проси из обести. Али, на послу сам повредио руку и кук и остао инвалид, а таквог радника нико неће. Наравно, са беспарицом долазе и друге невоље, као што је распад породице и - једног дана се човек пробуди сам, без икаквих средстава за живот. И, шта ће друго - или да скочи у бунар, а таквих случајева су пуне новине, или да победи стид и проси. Ја сам, ето, изабрао ово друго, очекујући да прође још две-три године колико ми недостаје до пензије, али и чекајући нека боља и праведнија времена.
 

Ко је крив због свега што се дешава вама, али и другим радницима?
- Никада се нисам бавио политиком, али, када је већ такво питање, онда мислим да су за оно што се дешава у земљи највећи кривци - сами радници. Они су некада били сила коју су сви поштовали и респектовали. Међутим, данас радничка класа готово и да не постоји, нити их ко за шта пита. Газда може да му да плату, а и не мора. Може да га отпусти када год хоће, може да му не плаћа социјално и пензијско осигурање, може да му ради шта хоће, а радник и даље ћути. Ето, јутрос видим у новинама да је неки газда дао отказ радници која треба за дан-два да се породи и нико му ништа не може. Радник у Србији се претворио у уплашено створење које може да гази како ко хоће.
 

Може ли да се преживи од просјачења?
- Може, јер народ у овом крају још увек није изгубио душу и веома добро разазнаје ко проси зато што га је мука натерала, а ко пружа руку зато што му је неки газда из хладовине тако наредио. Дневно "зарадим" између 500 и 700 динара, а верским празницима буде и више, и то је довољно за "леба и с леба". До сада никад нисам имао никакву непријатност, осим са самим собом. И полиција добро зна да радник без муке неће на улицу. Понекад ме уз извињење легитимишу, онако реда ради, а дешава се да и сами убаце ситнину у кутију испред мене.

Цитат
Кад се газда наљути
Докле мислите да просите?
- Што се мене тиче, просићу док не добијем решење за пензију, а то ће бити за две-три године. Међутим, ако се овако настави, на улицама градова Србије биће много више оних који просе од оних који имају шта да им уделе. И, нека не мисле радници који су запослени и који само ћуте да су тиме обезбедили своју сигурност. Нека не забораве да једног јутра газда може да се пробуди љут јер је сањао нешто ружно, или се посвађао са женом и ето тог радника поред мене, испред неке цркве са испруженом руком. Рекох, политичари и новокомпоноване газде знају шта раде, али не и радници.

(З.Марјановић)


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #40 послато: Јул 14, 2012, 08:15:59 »

Без новца, струје и воде живе Радовићи

Хуманост на делу - Скромни радник из Врбаса, дирнут трагичним стањем у којем се налази породица Радовић, покренуо велику хуманитарну акцију која расте из дана у дан



АКО СЕ ТО ЗОВЕ ЖИВОТ ... Самохрана мајка Марија Радовић са ћерком Маријом и сином Сашом


У самом центру Врбаса, у мемљивој уџерици без струје и воде живи самохрана мајка Марија Радовић са шестогодишњом ћерком Александром и четворогодишњим сином Сашом.

Да мука буде већа, Саша се родио са церебралном парализом и креће се вукући се рукама на стомаку.



Видео дете како пузи

За невоље младе мајке, коју је невенчани супруг напустио после рођења другог детета, вероватно се не би сазнало да није било Велише Вучинића. Иако радник јавног предузећа у коме плате касне три месеца и отац троје деце, овај племенити човек није могао остати равнодушан када је случајно видео Сашу и покренуо је акцију прикупљања помоћи породици Радовић.

- Видео сам дечака како извирује из куће, онако лежећи на поду. Мислио сам да се игра, али убрзо је испузао напоље и запрепастио сам се. Тада сам схватио да он не може хода. Толико ме је то погодило да нисам цео дан могао да једем, а ни увече да заспим. Знао сам да морам предузети нешто - прича Велиша.

Вучинић је прво питао Марију за дозволу да фотографише њеног сина и објавио ту потресну причу на Фејсбуку. Свако је притекао у помоћ колико може, а Велиша напомиње да су се и навијачи Партизана из Врбаса, окупљени у групи „Кумови", одазвали овој акцији.

- Данас ретко ко живи добро и свако има своје муке, али морамо помоћи једни другима - поручује Вучинић.


Пуњење акумулатора

Марија каже да су струја и вода за њихову кућу били прикључени на један објекат, који од пре пар година у закупу држе Кинези.

- Искључили су ми струју и воду, а ја свој прикључак немам. У електродистрибуцији су ми рекли да би ме постављање бандере и струјног сата коштало око 135.000 динара. Па где су мени толике паре - прича Марија у сузама.

Струју за сијалице Марија обезбеђује са акумулатора, а и то јој је, како каже, велики трошак, јер сваки други дан плаћа пуњење акумулатора 200 динара. Свог сина Марија води код физиотерапеута само онда када има да плати.

Цитат
Апел за помоћ

Марија каже да јој је свака помоћ добродошла, било да је реч о пеленама, храни или новцу за физиотерапеута. Уколико неко жели новчано да помогне породици Радовић, може то учинити уплатом на жиро рачун број: 105-0000308300342-17 код Аик банке.
За сваку другу врсту помоћи може се обратити Марији на број телефона 063/81-787-63

(Александра Бјеливук, Врбас)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Ekana
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 633


Погледај профил
« Одговор #41 послато: Јул 19, 2012, 05:25:24 »


Старица умире пред очима свих, нико није надлежан


18.07.2012 Ириг
Перса М. из села Мале ремете на Фрушкој Гори, има 72 године и једва 20 килограма. У мају је поломила кук, и од тада лежи непокретна у соби, у ранама, гладна, жедна, унеређена...Неће је ни болница, ни Центар за социјални рад.

Споменка Јовановић, комшиница која се прва нашла Перси у невољи, објашњава да од маја до данас жена лежи у кревету и нема ко да се стара о њој.

Перса има супруга Николу, који је чобанин у суседном селу Јаску. Одлази ујутро рано а враћа се увече око 23 часа. Комшије кажу да Персу чак и овом стању физички малтретира кад се увече врати пијан.

Из првог брака Перса има ћерку која живи у Врању и сина који је у Нишу, али су се они изјаснили да не желе да се старају о мајци. Комшије кажу да су деца неколико пута долазили у Малу Ремету, како би им Перса дала сагласност за продају имања у Куршумлији. Кад је то одбила, син и ћерка не долазе, нити контактирају с њом.

Персу у болницу неће да приме, у Центру за социјални рад у Иригу кажу „да су пуно тога урадили“, и да је она превасходно здравствени а не социјални случај. Полиција није од помоћи, јер не зна шта да ради са њом.

Споменка објашњава да више не зна коме да се обрати јер када је Перса у питању сви су ненадлежни. Она се у почекту бринула о Перси, доносила јој је храну, воду, пресвлачила је... Али, како каже, више нема пара за пелене које су јој неопходне.

У Центру за социјални рад у Иригу кажу да су урадили и више него што треба за ову жену и тврде да су се много ангажовали:

"Она није имала ниједан лични документ. Здравствена књижица јој је урађена, а ускоро ће добити и личну карту. Смештај смо јој нашли у Геронтолошком центру у Шапцу, али сва документација мора да буде прикупљена, што иде изузетно тешко. Ми немамо геронто-службу и није у нашој надлежности да се неко свакодневно стара о њој. Она је, пре свега, здравствени случај, а не социјални. Она никада није ни била наш корисник", каже Снежана Мишковић из Центра за социјални рад у Иригу.

Перса умире на очиглед свих, и нико ништа не предузима.

аутор: АА извор: Новости

NoviMagazin
Сачувана
Ekana
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 633


Погледај профил
« Одговор #42 послато: Јул 19, 2012, 06:35:31 »


И то је Србија!!!

Тачније, ВОЈВОДИНА, лице и наличје Пајтићевог  и Чанковог "хуманог демократског друштва", који незадрживо грабе ка ЕУ....заборавивши на народ, при том...

Политиканти уста пуних прича о социјалном програму, као окосници будућег делања...али опет испустише из првог параграфа НАРОД...

Но, да не буде забуне, иста слика, исто одстојање је карактеристика и републичких великодостојника који се још нису озваничили, али су дубоко засели у фотеље....

И они ударају у таламбасе социјалне политике, али од непрекидних шетњи - од Брисела до Вашингтона и натраг - "не стижу" ни себи да помогну, а камоли народу... А не беше тако давно, таман негде у време предизборних кампања, када су исказивали гнев спрам бивших српских челника којима је народна мука била последња рупа на свирали...

Изгледа, научише исту песму, и у истом ритму нечовјештва наставише...

А гладан и исцрпљен народ се у вртлогу неизвесности и немаштине убија, или их убија својим нечињењем (а постојећом обавезом) и сама власт...

Докле, Србијо, мајко?



Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #43 послато: Јул 21, 2012, 19:55:38 »


Ко би рекао, да  је пре два дана била оваква потресна слика...

Цитат

Старица умире пред очима свих, нико није надлежан


http://forum.svisrbisveta.org/index.php?topic=497.msg16997#msg16997




..данас,.... ситуација је сасвим друга,....


Цитат
Несрећа поново спаја породицу бака Персе

Болесна Перса Милетић, после смештања у болницу у Сремској Митровици, очекује посету деце. Деца нису знала за невољу своје мајке

ЗА несрећну судбину своје мајке Персе Милетић (72) која је месецима беспомоћна лежала у постељи у својој кући у Малој Ремети, њена ћерка Надежда Цветковић, која живи у Нишу, сазнала је од наших новинара. А убрзо после тога, и Душан Атанасов, Персин син из Врања, сазнаје у каквом стању му је мајка.

- Била сам у шоку када сам на интернету видела фотографију своје мајке. Наравно да желим да је видим и да бринем о њој, па мајка ми је - прича Надежда Цветковић, која је срчани болесник и којој се стање погоршало откако је сазнала за Персину несрећну судбину.

Надежда је мајку видела последњи пут пре десетак година, када ју је звала да дође да живи са њом и унуцима у Нишу, што је она одбила. И Надеждина ћерка Кристина је у шоку, иако је баку само једном видела.

- Мама заиста није знала шта се дешава са баком. Сећам се, сестра и ја смо биле мале када смо је посетиле, али знам да је требало да дође и живи са нама. Не знам зашто није хтела, мама је јако желела да се брине о њој - прича нам Кристина, Надеждина унука.

Кристина има још две сестре, Ану и Сандру, као и брата Вука од 11 година.

Персин син Душан Атанасов, који ради у једној пекари у Врању, био је такође изненађен нашим интересовањем за његову мајку. Каже да не чита новине јер нема времена. Након наше приче о стању његове мајке, Душан је готово остао без речи.

- Не могу да верујем... Звали су ме из Центра за социјални рад, али су причали о закону, обавезама и тужбама, нису помињали стање моје мајке - једва је прозборио.

Душан тврди да жели да види мајку, али и да су му осећања помешана јер годинама није у контакту са њом.

- То је врло комплексна прича, сећам се само делова те наше несрећне породице, имао сам седам година када је мајка отишла. Никада је нисам кривио јер је претрпела пакао у браку - прича Душан. - Не бих да те ствари износим у јавност, али отишла је јер је морала, побегла је главом без обзира, можда ми је некада било жао што није и нас повела, али што смо старији, и ја и моја сестра Надежда разумемо да другачије и није могла да уради.

А онда је време учинило своје, Душан је чуо да се Перса удала, свако је живео свој живот, пролазиле су године, мајка и њена деца су изгубила сваки контакт.

Све док тужна судбина Персе Милетић није доспела на странице „Новости“.


ЖИВНУЛА БАКА ПЕРСА


ЗА само два дана неге у Општој болници у Сремској Митровици живнула је Перса Милетић (72) из Мале Ремете.

- Јесам ли ја ово у болници? - пита нас старица, а онда, и не чекајући одговор, каже:- Добри су ови људи, а и храна им је одлична.

Бака Перса смештена је у засебну болесничку собу.Саниране су јој ране на леђима, настале од дуготрајног лежања, почела је и да узима храну. Док је била прикована за постељу у својој кући старица је изгубила двадесетак килограма.

Према процени лекара, она ће у сремскомитровачкој болници провести још неколико дана. Потом, пошто буде прикупљена сва потребна документација, биће смештена у Геронтолошки центар у Шапцу.

(Ј.С.-Д.М., вечерње НОВОСТИ)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #44 послато: Август 10, 2012, 06:04:43 »

Воће и поврће купујемо на комад


На пијацама у Србији од скоро важи нови начин трговине - све чешће се продају по један парадајз, две јабуке или 500 грама кромпира. Трговци се жале да купци траже и по један лук, пет шљива или само грозд грожђа.


Ето колико тешко живимо: На пијацама у Србији све чешће се продају по један парадајз, две јабуке, 500 грама кромпира, један лук, пет шљива, грозд грожђа...
То најбоље показује колико тешко живи сваки просечан грађанин а судећи по томе да раст цена тек следи, за трговце ће бити право чудо када једна муштерија буде пазарила килограм било ког поврћа.


Да је куповина на граме узела све већег маха, потрвђује и Милан Петковић који је јуче на Бајлонијевој пијаци купио два парадајза.

"Све је много скупо, поготово издвојити 100 динара за килограм парадајза", каже Петковић, а један од продаваца на Бајлонију додаје да му "кажу да измерим по 200, 300 грама воћа".

Тужно, али истинито!
 ( Вести)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #45 послато: Август 10, 2012, 06:05:40 »

Цитат
Тужно, али истинито!


Ово је нажалост ТАЧНО!

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #46 послато: Август 25, 2012, 03:50:05 »

O Бака Перси, је раније писано ОВДЕ,


***


Бака Перса отишла коначно спокојна


Старицу Персу Милетић (72) која је у четвртак преминула у Дому за стара лица у Шапцу, ћерка жели да сахрани у Нишу, поред супруга Бориса, од кога се никада званично није ни развела


ПРОДУЖИЛИ сте мојој мајци живот барем толико да је поново загрлим и покажем јој слике своје деце, а њених унука. Ако ништа друго, умрла је спокојна после сазнања да је њени најближи ипак воле - изјавила је Надежда Цветковић (36), мајка четворо деце, на вест да је њена мајка Перса Милетић (72) преминула у Дому за стара лица у Шапцу.


Несрећну старицу пре четрдесетак дана у Малој Ремети пронашли су репортери "Новости" заборављену и одбачену. Јавност и надлежни су након писања "Новости" реаговали па је она здравствено збринута, а после више година видела је и своју ћерку.

Старица је четири месеца лежала беспомоћна, без хране и неге са сломљеним куком. Није имала лична документа, али су новинари открили да је пореклом из Куршумлије и да има сина и ћерку који живе у Врању, односно у Нишу.

Иако је имала само шест година када ју је мајка оставила, Надежда и њен супруг Ненад Цветковић били су спремни да јој пруже топлину породице и дома. Планирали су да остане у Дому у Шапцу док мало не ојача, а да они дозидају још једну собу, неких 12 квадрата. Надежда је и сама тешко болесна јер је срчани болесник. Мајку је видела пре двадесетак дана.

- Видела сма још тада да нам неће поживети. Била је у таквом стању да би се сажалио свако, а камоли ја, њена крв. Жао ми је што моја деца нису упознала баку. Иако је оставила мене и брата и није хтела никакав контакт са нама, опет ћу поновити да сам захвална новинарима и „Новостима“ што су ми вратили мајку. Никада себи не бих опростила да је умрла пре тога - потресена је Надежда, која је по сваку цену хтела да мајку смести ближе себи.

ПОРЕД СУПРУГА

- Једино што могу у овом тренутку да урадим јесте да је барем сада приближим нама. Сахранићу је поред свог оца, а њеног супруга Бориса, од кога се никада званично није ни развела, на нишком Новом гробљу - каже кћерка Надежда.
(Д.Миљковић, вечерње НОВОСТИ)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
moka
Ветеран
*****
На мрежи На мрежи

Поруке: 802



Погледај профил
« Одговор #47 послато: Август 26, 2012, 07:19:02 »

   Ко помаже сам себи и бог му помаже.Не вреди да кукамо а да нема организованог рада да нам буде боље и да то правдамо лоповским менталитетом.
  Држава је само именица а они који њоме управљају су лопови и идиоти.
Сачувана

Село_Јовац
Нови члан
*
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 5


Погледај профил
« Одговор #48 послато: Септембар 14, 2012, 17:37:44 »

Ударне рупе

Путеви другог реда, или грађани дригог реда?
Термин „ударна рупа“ је различито дефинисан међу грађанима који непрестано имају проблема са истим приликом своје вожње и међу запосленима у предузећу Путеви Србије. Наиме, запослени у овом предузећу тврде како се не ради о „ударним рупема“, већ о „оштећењу на путу“, све док оштећење није дубље од 5 центиметара. Онда се може назвати „ударном рупом“. Али, како назвати „оштећење“ дубље  од 10 центиметара? Безданом?



Регионални пут П217 налази се на релацији Јагодина-Варварин. Овај део Србије представља поморавску равницу са мноштвом природних лепота, непрегледног зеленила и низом лепо уређених винограда у којима ваши сувозачи заиста могу уживати. Међутим, и поред тога, они имају утисак да ви возите слалом, због низа рупа на које чете наићи. Иако звучи непријатно, и то је боље од чињенице да нисте успели да избегнете то „оштећење“ на асфалту, јер даље путовање ће вам, несумњиво, бити онемогућено, јер ваш аутомобил неће бити у стању да се нормално креће, јер се ради о безданима чија површина обухвата готово целу једну траку пута, а дубина иде и до 10 центиметара.



Пре зимске сезоне ове рупе су биле несаниране. Након дуге и хладне зиме, њихова величина се увећала пар пута. Али, то није једини проблем. Пут је, такође, необележен. Тачније, обележен је 2-3 пута у периоду од 10 година. Пошто ова релација спада у путеве другог реда, мештани су се обратили предузећу Путеви Србије поводом овога, али сваки покушај скретања пажње на овај проблем остао је, не само без реализације, већ и без икакве повратне информације. Да ли неко треба да настрада да би се реаговало?
На крају остаје да се запитамо да ли су само ови путеви другог реда, или надлежни и нас посматрају тако, пошто живимо на тој релацији.
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #49 послато: Септембар 15, 2012, 23:05:26 »

Цитат
Два милиона Срба броји сваки залогај

Мислим да је та бројка мнооого већа!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Странице: [1] 2 3   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!