forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Јул 26, 2017, 10:44:05


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: 1 2 [3]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)  (Прочитано 28364 пута)
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #100 послато: Април 05, 2015, 11:46:33 »

Завукао се народ у рупе па цвили под ударима судбине.
Не види излаз!


Док се изнемогли и огладнели старци вешају по својим собичцима, - док беда куца на врата многих људи по целој Србији, који немају баш никаква примања, - док њиве остају необрађене, јер сиромашнији немају ни технику а ни новац, да обраде то мало земљишта, - док силни необрађени парлози стотине хектара плодне земље, која је у власништву тајкуна, а који чекају запети, на највљену слободу, да све продају странцимна, а честита паорска душа вришти у болу непризнатог труда, - док одпуштени радници батргају од врата до врата, тражећи начин да исхране своје породице, - док се србска Власт љубака са НАТО убицама и лиже са бриселским уцењивачима, - док кондуктери туку путнике који немају пара да плате ни бедан и несигурамн превоз, а у потрази су где пронаћи бар неки извор средстава, да се бар набави било каква храна, - док србска села умиру и млади одлазе у безнађе туђих земаља, дотле мафија повлашћених, убира кајмак и живи лагодним, богатим животом.

Нек нам дуго поживи Вучић и братија, бар неког имамо ко је обучен у лепа одела, на рукама има скупе сатове, богате виле и још богатије курве!

Машта се о „Београду на води“, о богатим Шеицима, а само делић тог новца у земљи без памети и ума, помогао би да сами производимо све што нам је потребно. Да не увозимо босанско млеко које Брисел одбија јер не испуњава „европске стандарде“ а наше, не откупљујемо јер би тад новац, дали нашим узгајивачима стоке.

Увозимо покварено месо а наше продајемо за бедну цену која убија сваку жељу да се нешто добро уради. Плавимо код сваких киша а новац којег смо добили од других, да санирамо разлоге за те поплаве, одлази у џепове лопова и лоповске владе Србије. Градимо станове које нико жив неможе платити изузев оних, који се грему о народну грбачу и блиски су режиму Србије! Правимо бедеме против поплава а они се већ код првих наредних киша, руше!

Немамо Опозицију, гадимо се сами себе, псујемо, проклињемо све и свакога а не видимо да смо за све, - сами криви. Србија има народ али тај народ нема благу представу о начину, да сам себи помогне.

Нема револта а ако га и има, то су онда неки „други“ који се буне! Србија се завукла у рупе и скрива лице, заборавља на људскост, на слободу, на право и на рад и на живот.
Србија је утеловљена у мазохизму којег је прихватила готово поносна, што у патњи и муци, већ толико година издржава.
Србијо, настави да патиш. Немој се бунити, не изилази  уа улице, на митинге, демонстрације, отпор је негативан, спуштена глава је врлина новог србског духа, оног који је некад био, закопали смо у ћутњи јер не видимо да смо сами себе посрамили!
Овај који сад нама влада, је слугарски, подворан, покоран, бедан и срамотан, - али, он је Твој Србијо.
Зато, не кукај, не јадај се, остани ту где јеси, док и тебе саму не закопају..

Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #101 послато: Мај 23, 2015, 06:00:53 »

Глава на пању сурове државе



Некако у сенци стравичног породичног насиља које је у само три дана однело 11 живота, прошао је трагичан крај Даринке Чукановић (58), раднице Железнице Србије која је у страху од отказа пререзала себи врат косом!




Колеге несрећне жене из предузећа Заштитне радионице која послује у оквиру ЖС, сведочили су за београдске новине како на послу послодавци стално прете отказима.


- Даринка, односно Боса, како смо је сви звали, то није могла да поднесе. Последња два месеца је била под сталном пресијом, у страху, плакала је. Била је толико лоше да су је колеге неколико пута водиле кући - причају радници.

Даринка је била шеф кројачима и то у погону где су радиле глувонеме жене. Радило се често и суботом и недељом, а последње три плате касне. Несрећна жена имала је и кредит са месечном ратом од 10.000 динара што је практично једна трећина њене плате, све са надокнадом за превоз.



Социјални психолог Жарко Требјешанин каже да га је истински потресао овај догађај.

- Мислим да је ово парадигматичан пример онога што се у нашем друштву дешава и што ће се, бојим се, и даље дешавати, јер је повезано са тешком социјално-економском ситуацијом. Људима се прети отказима, не добијају редовно плате, а у најави су и масовна отпуштања. Неопходно је да држава и друштво у целини поведу рачуна о људима који остају без посла, јер видимо да је у случају ове несрећне жене била довољна чак само претња отказом па да себи прекрати живот - упозорава професор Требјешанин.

У Србији у којој влада "сирови капитализам", без утицајних синдиката и са ММФ као главним надзорником економских и финансијских токова у Србији, обесправљеним радницима као да је једини начин да привуку пажњу друштва на своју муку остало физичко насиље над самим собом.


Један од првих који је повукао потез очајника био је радник из Новог Пазара Зоран Булатовић. Он је пре шест година у знак протеста због небриге државе према текстилним радницима одсекао себи прст леве руке.


Одсекао себи прст: Ужасан потез радника Зорана Булатовића из Новог Пазара


Дигло се много буке око тога, са Булатовићем је долазио да разговара заменик омбудсмана, али су закони транзиције учинили своје, а овај чин самодеструкције из очаја није надлежнима био наук за убудуће.

Коме да се обрате за помоћ људи зашли у шесту деценију живота, којима је ближи отказ него заслужена пензија и који знају да када у тим годинама остану без радне књижице тешко да ће ико више да их упосли?

Зоран Михајловић, секретар Савеза самосталних синдиката Србије, каже да у њиховом синдикату нису имали овакве екстремне случајеве да би ангажовали психолошко саветовалиште.

- Ово је проблем који мора да се решава на државном нивоу и у оквиру целог друштва и који тражи израду социјалне карте. Очајних људи има све више и синдикална каса не би могла да подмири потребе за помоћ свима њима. Било би тешко определити коме је помоћ најпотребнија, јер рецимо од 1.000 људи који остану без посла сигурно је за њих стотинак потребна помоћ, а чак и да синдикати могу то финансијски да покрију, проблеми тих људи на дуже стазе се не решавају на тај начин већ само стварањем амбијента да се они могу поново запослити и на тај начин обезбедити своју и егзистенцију своје породице - каже Михајловић.

Председница Асоцијација слободних и независних синдиката (АСНС) Ранка Савић констатује да иако то не би требало да буде део синдикалних обавеза, њихове организације преузимају на себе улогу државе и кроз разне видове помоћи својим члановима "купују" социјални мир.


Цитат
Откази су неминовност

Према речима Ранке Савић, уколико се испоштује рок који је ММФ дао српској влади до 31. маја 35.000 људи у предузећима у реструктурирању требало би да остану без посла. ММФ очекује да на годишњем нивоу број отказа у јавном сектору буде 25.000. Подсећамо да је бивши министар финансија Лазар Крстић у образложењу своје оставке навео да Влада није прихватила меру отпуштања 160.000 људи из јавног сектора.

 

- Као синдикат ми можемо да се боримо да отказа буде што мање и да их спречимо тамо где можемо, али ја сам против тога да синдикат преузима социјалну функцију државе, јер из наших чланарина дајемо огромне паре помоћи члановима у случају болести, смртног случаја у породици, за рођење детета - примећује саговорница "Вести".


А држава? Држава гледа како да удовољи захтевима ММФ и да избегне социјални бунт, до очајника попут Даринке се и не стиже. Они су препуштени породицама и колегама на бригу, па ко издржи.

Цитат
Људи препуштени сами себи

Професор Требјешанин сматра да држава мора да направи озбиљну студију на којој би радили стручњаци укључујући и психологе, о томе шта све може да се деси људима које је у лошем контексту захватила транзиција.
- Морају да се заштите људи који су вишеструко хендикепирани и маргинализовани који по правилу раде на најмање плаћеним пословима. Они не смеју да имају осећање да су препуштени сами себи и да су немоћна жртва макросоцијалних процеса. Као што и за природне непогоде држава предузима превентивну заштиту, тако треба да учини и у случају друштвених непогода, а не да добијамо цинично објашњење шефа ове несрећне жене како плата касни само један месец.



У трагедију из очаја

Босиљка је већ преживела отказ и то у Клузу иако је била врсна кројачица. Из страха није приступила штрајку када се у марту неколико радника њене фирме одважило на овај вид протеста, али притисак у себи није могла да издржи. Као што никада нећемо моћи да до краја откријемо какав је дубок очај натерао официра српске војске Палка Поњигера који је због решења да мора да се исели из собичка самачког хотела у смрт одвео себе и супругу скочивши са шестог спрата. На срећу, трагедију је тада преживео њихов дугожељени синчић, тада трогодишњи Милан.

 


(Ј.Арсеновић)


***


Ово је и више него језиво! Шта је то пресудило да људи свој бес искаљују над својим животима и животима својих најближих, а не да га усмере на узрок због којег су и дошли до ове безнадежне ситуације?

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #102 послато: Јун 07, 2015, 05:09:49 »

ТРАГИЧНО Муж и жена умрли од глади,
али не зато што нису имали за хлеб, него због још горег разлога




Супружници Никола (67) и Спасена (68) Милобратовић умрли су до глади, али не зато што нису имали пара да купе храну, већ зато што није било никог да им храну донесе.


Сами: За Милобратовићеве се сем новинара ових дана нико није распитивао

Несрећни пензионери пронађени су мртви у среду у свом стану у Београду, где су најмање 10 дана провели лежећи непокретни и гладни. Питање је да ли би их и тада нашли да Улицом Недељка Чабриновића на Чукарици није почео да се шири несносан смрад.


- Мој супруг и још неколико комшија развалили су врата стана, али чим су затекли језив призор, истрчали су напоље и позвали полицију. Жена је лежала на поду, док је њен супруг, који је иначе био непокретан, лежао у кревету - прича за `Блиц` Добрила Гузина, председница кућног савета зграде у којој су Милобратовићи живели у импровизованом, дивље изграђеном стану у приземљу.

Тачан узрок смрти биће познат након што буде урађена обдукција у Институту за судску медицину. Судећи по причама комшија, супружници најмање 10 дана нису излазили из стана.


Никола (67) је боловао од мултипле склерозе и био је потпуно непокретан. Спасена, чије су ноге стално биле умотане у завоје, тешко се кретала.

Претпоставка је да је пре 10 дана пала и да више није могла да устане. То је и њу и њеног супруга коштало живота. Ако је Спасена и дозивала у помоћ, нико није могао да је чује, јер је стан у коме су живели имао прозоре само са једне стране, а и они су били заграђени импровизованом стакленом верандом.


- Последњи пут када сам је видела, а то је било пре више од 10 дана, приметила сам испод завоја да су јој ноге црне. Толико се тешко кретала, да је често пролазницима давала новац да јој купе хлеб и млеко. Пре две недеље се срушила на степеницама, па ју је једна од комшиница одвела кући - причају у оближњој пекари где је Спасена често куповала храну на вересију.


- Остао је дуг од 4.000 динара, али чим би легла пензија, она би вратила све паре које дугује. То је била пензија њеног мужа. Причала ми је да је својевремено радио у Електродистрибуцији, и то на неком високом положају. Деце нису имали. Рекла ми је да су некада лепо живели у стану са рођеним братом њеног супруга, али да је он једног дана пожелео да се одвоје и да су тако завршили у оној шупи - кажу продавачица из пекаре.


За Милобратовићеве се, причају комшије, сем новинара ових дана нико није распитивао.


Цитат
Полиција: Ово виђамо сваки дан

Када је полицајце питала како у стан из ког се шири несносан смрад улазе без маске, Добрила Гузина добила је шокантан одговор: "Госпођо, па ми овакве случајеве виђамо сваки дан, за нас је то већ постала рутина."

 


Цитат
Морални пад целог друштва

Социолог Слободан Вуковић каже да је овај случај само приказ моралног пада целог друштва у коме смо престали да маримо једни за друге.
- Окренули смо се своме јаду, свако води своју бригу. У земљи у којој је привреда уништена и у којој посла нема, завладала је општа друштвена апатија. Нема хуманости и нема емпатије, а што је најгоре, крај таквог стања се не види - каже Вуковић.


(Миљана Лесковац, Блиц)



***

Нажалост, ово што је полицајац рекао је тачно. Свакодневно се дешавају у Србији сличне ситуације. Суочени са проблемом наталитета, превладала је старија популација, па су често ти људи препуштени сами себи, чак и они који имају одраслу децу, а која не живе са њима.

Најстрашније је што државу, преко одговарајућих социјалних инстистуција, баш брига за овакве случајеве (а којих је све више и више). Умире нам народ, што од глади, што од немара. Хуманост, као да је побегла са ових простора. Лично сам се уверила у то и то ме је највише забринуло. А били смо народ за пример, познат по широком и великом срцу за све људе, не само за своје ближње. Где ћемо сви завршити питање је на који нико нема одговор. Само нека још већа трагедија, попут неких великих елементарних непогода или рат би мого да пробуди овај народ из летаргије, ако већ није касно и за то.

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #103 послато: Октобар 18, 2015, 21:43:57 »

И нека буде речено..

Словен сам, Србин, делић једног великог народа расутог на просторима ове планете, у далекој Азији, Европи, на континетима целог света.
Трпео сам и понижаван сам, сматран сам неподобним, примитивним, геноцидним. А хтео сам само да сачувам своје. Своје огњиште, свој пород,  част и име!
Желео сам да живим и миру са својима и свима онима који су живели у мојој близини! Нисам желео туђе јер и оно своје, мало што стекох, остаде ми од прадедова, од наследства предака сличним мени самом, од исте крви  бесмо и са истим начелима, сматрасмо да туђе треба поштовати а своје треба бранити!

Данас сам просјак, на граници беде и сиромаштва, одузето ми је право да своје, сматрам својим, да децу васпитавам у духу мојих предака, да част и образ видим као огледало своје пред лицем осталог света, да будем поштован и цењен баш онако, како то мој карактер и заслужује!

Издаја ме порази, невера ме изневери, распродаја моје душе, уништи наду моју, да верујем у правду, да се надам добром!
У невери, схватих горчину пораза, у издаји сагледах судбински губитак права да будем Словен, Србин, човек од части и поштења!

Ја православан и светосавски, јер не хтедох бити католик!

Сад се само још Богу свевишњем молим, да нит поноса и народу моме, забруји тоном побуне сопствене свести, да словенски и србски дух издигне моје наде у поклич народа мог, који ће кренути путем слободе и правде!

Србијо, мајчице, Србијо, доме вољени, кућо мила, стрехо над сузама твоје деце која уплакана од срама и бола, вапију за Твојом речју, Твојим позивом, - доста је. Сад је заиста доста...
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #104 послато: Новембар 05, 2015, 04:55:54 »


Радница Хитне помоћи Маја Пауновић поставила је потресан статус на свом профилу на Фејсбуку о томе шта је доживела када су позвани у школу да помогну девојчици.

Како каже, запослени у Хитној помоћи свакодневно се суочавају са тешким стварима, али наводи да није могла да суздржи сузе након позива из основне школе.

Она је описала шта се догодило након што су добили позив да је девојчица пала у несвест на часу физичког. Двема девојчицама је болесна мајка и препуштене су саме себи.

Њена прича је до сада подељена више од 2.300 пута, а јављају се и грађани који желе да помогну.

Фејсбук статус преносимо у целости:



"Не пишем о послу јер радећи у ургентој служби свега има осим лепих ствари, тачније има понекад, али све мање и ређе. Дневна смена, први терен - онесвешћена девојчица од 14 година у Основној школи на часу физичког. Ротација, вожња на црвено, обилажење аута... стижемо за 4,5 минута на лице места.

Утрчавамо са свом опремом, видимо бледу мршавицу која стидљиво седи на столици и грицка маковњачу. Буде нам драго, био је у питању колапс, добро да није нешто горе. Проверимо све виталне параметре, боље је. Питамо је за доручак, каже да није доручковала, објашњавамо да мора, нарочито када има први час физичко ... и онда креће прича, која убија и доводи до питања: када смо стигли до понора?!

Девојчици мајка има мултипле склерозу, била је учитељица, сада је полупокретна, на сталним терапијама и не може да ради. Има сестру од 12 година. Отац их је оставио када се мајка разболела и оне су препуштене саме себи. Усред зиме у школи су без јакне и у летњој гардероби. Деца из разреда скупљају новац да им купе доручак, гардеробу, али оне никад не кукају, никад не кажу да им је хладно, да су жедне, гладне. Сретне су што имају мајку и сматрају да треба да трпе и живе тако.

Позивамо њену млађу сестру да буде уз њу пошто се уплашила, да има неког поред, себи блиског. Улази девојчица од 12 година на врата, спушта се на колена и почне да је љуби и грли сва уплакана, понављајући "Биће ти боље, не плаши се".

Плачу обе, окрећем главу на страну, јер схватам да ми иду сузе, плачем, гледам да ме не виде, срамота је зарад посла који радим, приберем се, осмехнем. Питамо сестру да ли је јела, а она каже: 'Нека, добро је мени, нема везе, могу ја да не једем, помозите сестри'. Угризем се за усну да ми не крену сузе опет.


Социјална служба, све установе, нису нашле за сходно да овој породици помогну. Питам се за шта су ова деца крива: за болест мајке, за несавесног оца или за државу која је неуређена толико да за овакве породице нико не хаје?!

Да ли можемо овако радити са децом, као да их имамо за бацање, каква ће та деца бити кад порасту?

Возимо сестру до болнице да буде неки дан на педијатрији, млађа је испраћа у сузама, а мени остаје терет у грудима. Нема даље, ово је зло. Колико оваквих породица има у Србији, колико болесних мајки и очева, колико гладне деце, а колико тајкуна, политичара који уживају у благостању баш узимајући од оваквих породица?!"


(б92)


***

То је Србија данас. Србија која би могла да нахрани пола Европе!



Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #105 послато: Новембар 22, 2015, 16:11:41 »

Само једне *ебене ципеле





Топла новембарска ноћ испред излога продавнице обуће. Неуобичајено за ово доба године да температура буде у тако високом плусу. Размишљам, добро је, да хоће ово време да потраје тамо до маја следеће године, па нека после буде како год хоће.


Уобичајено, ни сам не знам кад сам  последњи пут, у новембру, имао пара за куповину зимске обуће. Не волим новембар и не волим те кишурине. Једини новембар којег ћу се сећати по лепом је баш овај, ове године, овај, који је био неким чудом сув и топао.

Гледам изложене ципеле у излогу покушавајући да прихватим да један пар ципела кошта више од половине моје плате.  Обичне зимске дубоке ципеле, водонепропусне. Ништа посебно, само испуњавају тај, за мене, прескупи услов.

Мој брате, после 26 година радног стажа, после свега што се свима издешавало, почев од распада државе, преко ратова, санкција, бомбардовања, "промена", мноштва нада да ће бити боље, да долазе светлији дани, немаш ни за једне *ебене ципеле. Твоја ти плата ни то не дозвољава. Чак ни то.

Помислим, добро је, детету сам ипак обезбедио сву неопходну обућу. Та помисао ме умири па погледам низ улицу, окренем се и наставим даље, не погледавши више ни један излог .

(Besnilo Wordpress)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #106 послато: Фебруар 24, 2016, 13:44:42 »

Живи у туђем гробу

Годинама је прво живео у напуштеним кућама, али се пре деценију и по настанио на старом градском гробљу

Нишки бескућник Братислав Стојановић (43) већ 15 година живи у једној од гробница на старом нишком гробљу.

Братислав, иначе рођени Нишлија, радио је углавном разне послове на грађевини, али сталан посао никада није имао.

На том гробљу покојници се не сахрањују већ деценијама, а неки од гробова су празни па је Братислав вероватно у неком пронашао свој дом.



<a href="http://www.youtube.com/watch?v=3v39ivaFhZA" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=3v39ivaFhZA</a>


(Курир)



***

Страшно. Језиво!

Ова слика из Србије је  обишла цели свет,


 Спојлер:
Цитат
Living in a tomb

A day with a homeless Serbian man who lives in a cemetery.

Bratislav Stojanovic, a homeless man, walks out of a tomb where he lives in southern Serbian town of Nis February 9, 2013. Stojanovic, 43, a Nis-born construction worker never had a regular job. He first lived in abandoned houses, but about 15 years ago he settled in the old city cemetery. Picture taken February 9, 2013. REUTERS/Marko Djurica (SERBIA - Tags: SOCIETY POVERTY TPX IMAGES OF THE DAY)















***


Прошло је две године, од како су сви медији писали о Нишлији, Братиславу Стојановићу, који живи годинама у гробници, без адресе, без личне карте, без игде икога. И све то време нико из државних институција није ни прстом мрднуо да се овом несрећном човеку на било који начин помогне. Али за то време многи цигани, које је ЕУ населила у Србију, су добили експресно личне карте, сву потребну документацију, иако су рођени ко зна где, многи мигранти, емигранти, азиланти су добили храну, смештај, неки чак и дневнице, а овај човек НИШТА.
Али, на срећу, сетио га се један ЧОВЕК, Суад Ћелић, који већ деценијама живи и ради у САД и скоро из корена променио његов живот. Суад Ћелић је ови гестом многим Србима, а нарочито српској власти, одржао лекцију из хуманости. Показао је како за некога мало може значити ЦЕО живот!!!


***



Живот Нишлије који 15 година живи у гробници



Живот Братислава Стојановић (44), човека који више од 15 година спава у гробници поред три лимена сандука на напуштеном старом гробљу у Нишу, могао би да се промени из корена. Јер, награђивани документарни филм инспирисан његовим животом “У кући са мртвима” погледао је и Подгоричанин Суад Ћелић, који већ деценијама живи и ради у САД. И чим је одгледао филм, одлучио је да помогне Братиславу.


<a href="http://www.youtube.com/watch?v=Kad2fy5tIls" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=Kad2fy5tIls</a>

Тако је Стојановић, после деценију и по бескућничког стажа, на путу да добије документа, покрене оставински поступак и поправи кућу која је оштећена у пожару у којем је настрадао његов отац и где је изгорело све што је имао, преносе `Вечерње новости`.

Братислав се никада никоме није жалио, али је захваљујући свом “становању” у гробници у једном тренутку био права “медијска звезда”. Тада су Саша Ђорђевић, Јасмина Ранђеловић, Бојан Ранђеловић, Миодраг Станковић, Јелена Ђукић Пејић и Градимир Николић одлучили да оду корак даље и сниме документарац о њему. Две године касније уследио је обрт, који не би оставио равнодушним ни холивудске филмаџије.

Суад Ћелић је послао новац да му се купи гардероба, уплаћена су му два оброка дневно у експрес-ресторану, а у току је сређивање личне документације, јер Братислав нема ни личну карту. Кад то завршимо, моћи ће да се пријави за социјалну помоћ и народну кухињу. Ангажовали смо адвокатску канцеларију која ће му помоћи у обезбеђивању документације како би покренео оставински поступак – не крије радост Градимир Николић, продуцент филма, и додаје да су прижељкивали да се појави неко попут Суада, преносе `Вечерње новости`.


Братислав је прихватио помоћ са другог континента јер не памти када је имао редовне оброке и чисту гардеробу. Иако живи на суморном месту, на гробљу на коме се од 1960. године нико не сахрањује, Братислав је питом и ведар човек.

Живот је чудан и ја сам навикао на то – каже Братислав. – Још чудније је када после толико година обучете нову и чисту одећу. Брзо сам заборавио и на укус хране из контејнера коју сам годинама јео. Скоро да сам се помирио да ћу окончати живот међу овим лименим сандуцима и костима, кад се појавило светло у мом животном тунелу.

Стојановић признаје да се без помоћи филмаџија и Суада не би никада снашао. Вели да није лењ и да би се прихватио посла, јер је некада био цењен молер, и да сања да опет ради тај посао и поправи уништени дом.



Ћелић: Нисам богат

Добротвор Суад Ћелић каже да није богат човек, али да има довољно и за живот и да помогне Братиславу.

Не мора се бити богат да би помогао другоме. Потресла ме је његова животна прича и нисам могао да се смирим док нисам нашао начин како да му помогнем. Подржала ме је и породица, и то ми је још веће задовољство – каже Суад.



(С.Л.)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Cuburac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1158



Погледај профил
« Одговор #107 послато: Фебруар 24, 2016, 20:38:56 »

Neka mu je sa srecom, ail sta mi je "zapalo za oko" je ime dobrotvora: Suad. To je muslimansko ime. Nista protiv Suada, Bog neka ga cuva i neka mu da srecu, njemu i njegovoj porodici, ali sta je poenta. Nesrecni Bratislav zivi u grobnici toliko dugo godina u sred Srbije i ne nadje se niko da mu pomogne. Gde su saosecajni ljudi, gde je bre ta drzava na kraju krajeva? Sta nam se desilo kao narodu? Zar treba jedan musliman koji je ocigledno nasega porekla iz SAD, ponovo svaka mu cast, da reaguje pre nego sama drzava? Sramota.
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #108 послато: Фебруар 24, 2016, 22:54:48 »

Neka mu je sa srecom, ail sta mi je "zapalo za oko" je ime dobrotvora: Suad. To je muslimansko ime. Nista protiv Suada, Bog neka ga cuva i neka mu da srecu, njemu i njegovoj porodici, ali sta je poenta. Nesrecni Bratislav zivi u grobnici toliko dugo godina u sred Srbije i ne nadje se niko da mu pomogne. Gde su saosecajni ljudi, gde je bre ta drzava na kraju krajeva? Sta nam se desilo kao narodu? Zar treba jedan musliman koji je ocigledno nasega porekla iz SAD, ponovo svaka mu cast, da reaguje pre nego sama drzava? Sramota.


Нешто слично сам и ја приметила у поруци изнад,

Цитат
Прошло је две године, од како су сви медији писали о Нишлији, Братиславу Стојановићу, који живи годинама у гробници, без адресе, без личне карте, без игде икога. И све то време нико из државних институција није ни прстом мрднуо да се овом несрећном човеку на било који начин помогне. Али за то време многи цигани, које је ЕУ населила у Србију, су добили експресно личне карте, сву потребну документацију, иако су рођени ко зна где, многи мигранти, емигранти, азиланти су добили храну, смештај, неки чак и дневнице, а овај човек НИШТА.
Али, на срећу, сетио га се један ЧОВЕК, Суад Ћелић, који већ деценијама живи и ради у САД и скоро из корена променио његов живот. Суад Ћелић је ови гестом многим Србима, а нарочито српској власти, одржао лекцију из хуманости. Показао је како за некога мало може значити ЦЕО живот!!!


Човек је ЧОВЕК само онда када покаже оне праве људске вредности.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #109 послато: Мај 08, 2016, 16:30:34 »

Србијо, деца су ти паметна, али гладна...



Драги председниче, начелниче, одборниче и сви ви који пуните џепове новцем од грађана ове земље, да ли сте некад помислили да би било прикладно да мало напустите своје блиндиране одаје и сиђете међу обичан свет? Да питате те исте људе о којима би требало да бринете имају ли за хлеб, струју, лекове, за достојанствен и нормалан живот?


Сања бројеве и нормалан живот: Јован Стевић

Наравно, ту не мислим на оне монтиране предизборне моменте са једним те истим лицима, који вам тапшу и кличу за један сендвич и флашицу сока. Мислим на онај искрен поглед и жељу да нешто стварно промените и побољшате, да допринесете развоју своје околине, људи, а посебно младих, јер то су наша деца, аманет у који треба да улажемо и у који треба да верујемо. Ми, међутим, нити улажемо нити верујемо.

Један пример који се ових дана нашао под лупом указује на вашу срамоту, на срамоту свих нас или бар оних који нису желели да виде и чују. Наиме, средњошколац Јован Стевић, млади геније који живи у свету математике, осетио је од раних дана шта значи глад, немаштина, живот у условима недостојним за човека, јер са самохраном мајком живи од 8.400 динара месечно.

Она је некада као медицинска сестра служила држави за време ратних дешавања на Косову, али јој се држава није одужила. Сада када је болесна и немоћна, сви су је заборавили, како то обично и бива. Јован више памти дане када је био гладан него сит, али га све то није спречило у његовој мисији. Он је наставио да множи, извлачи корене, квадрира, рачуна проценте, ређа петице и дипломе... празним стомаком, али пуним срцем којим верује у боље сутра. А он не тражи много, само толико да не буде гладан.

Цитат
"Видите, ја често нисам имао шта да једем. Али, у тим тренуцима мој мозак је успевао да игром са бројкама завара празан стомак. Не треба мени много хране. Волео бих да имам само толико да не будем гладан. Не бих се разбацивао храном", рекао је Јован...


Колико оваквих Јована има Србија?
Колико је оних за које никад нећемо сазнати? Не смемо више дозволити младима да напуштају Србију и придруже се онима који се никада неће вратити.  Стога, драги чиновници, уместо да се бавите кулама на води, окрените се људима чија судбина зависи од вас, јер џаба нам све то ако нас глад примора да побегнемо одавде.


(Т.Комарица)



***

Вучићева власт управо највише "удара" по најсиромашнијим слојевима народа, од како је кренула, у само њима знане "РЕФОРМЕ". Породица овог математичког генија живи само од социјалне помоћи, коју добија његова самохрана мајка. Када је ова издајничка власт кренула са мерама штедње, ПРВО је закинула онима који примају социјалну помоћ. Раније су рачуни за комуналне услуге и Инфостан били дотирани са 50%, а од како Вучић спроводи налог ММФ и Светске банке и ЕУ, те бенефиције су умањене и од тада износе 30%. А и ту бедну материјалну помоћ, од које не може да се живи ни десет дана, да би је сиротиња остварила, мора прво да се избори са ненормално болесним државним административним замкама, које иду до перфекције, да (ВЕРУЈЕМ) многи због тога одустану, уморни, од било каквих захтева да им држава на овакав начин помогне. Уместо да држава има приказ социјалне карте, са тачно наведеним случајевима, којима је потребна помоћ, пре свега материјална и да она све чини да помогне мученицима, не, они данима тумарају сами, већина тешко болесна, препуштени милости и немилости разним незаинтересованим и често, врло непријатним, државним службеницима. Нека нам је драги Бог у помоћи, да се од ових КРВОПИЈА, које нам годинама сишу крв и чуче на грбачи, владајући  наводно изабрани од народа,  једном ослободимо за сва времена.

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #110 послато: Јануар 13, 2017, 18:19:57 »

Овај човек је чудом жив:
Нисам јео данима да моја деца не би гладовала!


"За шест дана смршао сам 12 килограма, а још три када сам се вратио из болнице. На ВМА су ме питали како сам издржао, јер је тело после пет дана гладовања на издисају. До овога дошао сам од муке и речи су сувишне", започиње своју исповест Ненад Димитријевић (33), који се одрекао хране како не би гладовало његово двоје деце, жена и мајка.



О томе како немаштину трпе деца од годину и по и три године не жели много да говори. Због њих је пристао на глад, али и изашао из болнице пре времена. Због деце је спреман да се жртвује и прихвати било какав посао.

- Нисам могао да лежим у болници, да једем тамо, да ми је лепо и топло, а знам да су они код куће... Исте вечери, када су ме прегледали и збринули изашао сам из болнице - прича Ненад одсечним и сигурним гласом.

Али прсти одају стрепњу. Нехотице ударају о сто, а поглед је скренуо са стране. У суседној соби безбрижно спавају њихови малишани, а поред њега су болесна мајка Зорица и супруга Јелена.

Немају посао, живе од социјалне помоћи од 13.000 динара. Више од 5.000 је ишло за струју, а остатак није био довољан како би болесна Зорица имала за лекове.

Нову годину дочекали су у сузама, без струје која им је искључена 30. децембра. А онда су им комшије изашле у сусрет и протуриле каблове. Његова мајка Зорица каже да јој је тешко пао тренутак када су мајстори дошли да им искључе струју.

- Деца су уз свећу дочекала Нову годину. Молила сам, плакала, али они су морали да искључе - прича бака Зорица.


Ипак, има наде

Али, дан када је цела Србија остала ганута њиховом причом која је затресла друштвене мреже, донео им је нову наду. После тога нису ока могли да склопе, од узбуђења а не од муке.

- Комшиница је на Твитеру објавила да нам је потребна помоћ и људи су одједном почели да се јављају. Само за два сата звало нас је преко 100 људи. Сигурно нећемо спавати читаву ноћ. Ја сам и даље у шоку, све ово нам је дало снагу, ипак има добрих људи. Захвални смо свима који су понудили помоћ. Људи у проблему не треба да ћуте и не треба ништа да их буде срамота - казала је Јелена Димитријевић.

Мајка своју муку речима не може ни да опише. У најтежем сиромаштву она доји дете, брине се како да га окупа и да ли ће имати струје да припреми храну... Али, најтеже јој је пало када је свог мужа морала да испрати у болницу.

- Мислила сам да умире тог шестог дана. Када је отишао, било нам је тешко јер смо остали сами и беспомоћни - казала је Јелена.


Немају посла, а радили би

Ненад не ради већ четири месеца, а латио би се, каже, било каквог посла. Завршио је средњу пекарску школу, за разлику од супруге која нема средње образовање. И она је спремна да ради, иако је свесна да болесна Зорица не може да чува децу.

Ненаду је пре три месеца преминуо отац, што му је тешко пало.

- Ненад је био на ивици нервног слома и тресао се једно месец дана. И његов отац се до краја борио нешто да уради, имао је три тумора, на јетри, мозгу и плућима - прича Јелена.


(Вести)


***

Нажалост, оваквих случајева је све више и више! У Србији, која би могла да храни пола Европе са оним што има, али што стоји заробљено, "угушено", годинама спутавано од неспособних српских властодржаца, која изгледа чини све да гладних буде све више и више.

Са гладнима је најлакше манипулисати!

« Последња измена: Јануар 13, 2017, 23:33:33 Гога » Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 11618



Погледај профил
« Одговор #111 послато: Март 23, 2017, 08:14:27 »

Радник се обесио у фабрици шинских возила `Гоша`


Радник Фабрике шинских возила `Гоша`, Д.М. из Велике Плане обесио се на радном месту. Њега су пронашле колеге са посла, а Д.М. је себи, по њиховим речима, одузео живот због тешке материјалне ситуације у којој се, он као и сви други запослени у овој фирми, налазио.



Незванично, поред његовог тела нађена је опроштајна порука у којој је то објаснио.
Полиција је на лицу места, истрага је у току.

`Гоша` Фабрика шинских возила је приватизована 2007. године, власник је словачка фирма ЖОС Трнава, а радници тврде да више и не знају коју плату им је послодавац последњу исплатио, кажу да примају по 2-3.000 динара, и то у неравномерним интервалима.

Радници кажу да иако им послодавац годинама не плаћа плате и доприносе држава ништа не чини да их заштити.

(Правда)


***

`Гоша` је некад била гигант у области: вагоноградња, силоси, мостоградња, приколице и полуприколице. Данас је разваљена и разорена, а радници препуштени сами себи, немоћни, почели буквално и голи живот да остављају у фабрици. Језиво. Страшно.
А председнички кандидати, на челу са Вучићем, воде "своју битку". Како узети за себе што више новца (од истог тог народа који себи одузима живот).

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Странице: 1 2 [3]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!