forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Септембар 20, 2017, 11:24:35


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: 1 [2] 3   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Безнађе у Србији (глад, беда, очај)  (Прочитано 29262 пута)
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #50 послато: Септембар 24, 2012, 03:48:27 »


Имали смо све, сад немамо ни кревет!

Плави комби упаркиран у једној улици у Земуну данас је дом за Драгана Костића (42), његову супругу Милицу, која је у деветом месецу трудноће, али и седморо деце старости од годину и по дана до 22 године.


До пре неколико година Драган Костић је био срећан човек, живео је свој сан, а онда када је остао без посла, цео свет му се урушио под ногама. За његову муку, а што је још горе, за муку његове деце, која ни крива ни дужна, немају минимум услова за живот, држава је остала и глува, и слепа, и нема...
- С децом спавам у комбију, а држава не може ни толико да ми помогне да ме врати на посао с којег сам отпуштен на незаконит начин. Јесам грешан, али грешан сам пред Богом. Држави ништа нисам дужан.


- Како сте остали без посла?

- Радио сам као оперативац у МУП-у. Био сам добар у свом послу. Током свог 16-годишњег службовања у полицији добио сам и више награда. Отказ сам добио 2006. године због свог шурака, жениног рођеног брата. Наиме, он се бавио нелегалном продајом пиратских дискова и ја сам знао за то. Инспекција га је у више наврата хватала, али су га пуштали јер се увек позивао на мене. Једног дана нису хтели да слушају његове жалопојке те је шурак, видевши да ће му запленити робу, успео на брзину да с братом замени торбе и полиција је у станицу однела празан кофер уместо оног у ком се налазило око 400 ЦД-а.
- Шта се десило у станици?
- Колеге су у станици схватиле какву су грешку направиле. Изашао сам из станице и припретио његовом брату, мом другом шураку, да донесе дискове. Нисам желео да ми њих двојица више блате име. Желео сам да на целу причу ставим тачку. Овај ме је послушао и, кад их је донео, ја сам их ставио у кесу и предао полицији. Међутим, после 10 дана стигло ми је решење да је против мене покренут поступак и да сам осумњичен за тежу повреду рада на дужности.


- Како је текао процес?

- На првостепеном дисциплинском суду одлучено је да ми се једна месечна плата умањи за 30 одсто. Међутим, одлуком другостепеног суда, добио сам отказ. Наиме, када сам давао исказ у полицији, ту се налазио и колега кривичар који је одмах покренуо и кривични поступак против мене, што је неуставно, јер не могу два поступка да се воде одједном. А како је тадашњи министар полиције Драган Јочић донео уредбу да свако из полиције против кога се води кривични поступак по аутоматизму добија отказ, тако је било и у мом случају. Иначе, за ту тужбу, још увек, шест година касније, нисам добио пресуду, док је уредба укинута.


- Како сте се осећали тада?

- Искрено, у почетку сам размишљао да убијем некога, а онда сам размишљао да убијем себе. Пао сам у депресију. Нисам знао шта да радим са собом. Како сам доста времена проводио на послу, нисам знао шта да радим са својим слободним временом. Видите, ја сам био срећан човек. Кад имате сан, а он се оствари, живите за то да он што дуже траје. Неживитеу сновима, алиживитеза своје снове. Нисте риба на сувом, већ лосос у својим водама. А онда све то нестане... То је потпуни слом...


- Како сте се сналазили за живот када сте остали без посла?
- Како сам, поред тога што сам издржавао породицу, морао силне паре да дајем и адвокату за жалбу, оно мало што смо имали за црне дане се отопило. Тешка срца морао сам да продам стан од 19 квадрата у Котежу, који сам добио од МУП-а након седам година рада у полицији. За стан сам добио 12.000 евра, које сам искористио да подмирим дугове, а од остатка сам купио овај комби, мислећи да бих могао да се бавим транспортом.


- Где сте живели након што сте продали стан?
- Изнајмљивали смо стан код пријатеља и до пре 15 дана смо живели тамо. Међутим, његов брак је пукао и стан је припао жени. Она нам је рекла да морамо да се иселимо и од тада живимо у комбију.


- Како сви станете у комби и како ваша деца подносе такав живот?

- Мислим да су Вукашин (1), Ангелина (6), Вукица (10), Вук (12), Милана (16), Коста (17) и Немања (22) уопште прерано сазрели. И пре но што смо продали стан, сви смо живели у једној соби, али се знао ред, тако да ни сада нема проблема. Преко дана су у школи или се играју напољу. Плашим се да су они превише озбиљни за своје године, никада ништа не траже... Никада нису дошли с реченицом: "ашто мој другар има то и то, а ја немам?" Не задају нам никакве бриге и сви су одлични ђаци... Ћерка Милана (16) имала је мождани удар. То се десило једне вечери у фебруару. Заболела је глава и почела је да повраћа. Нисам могао да претпоставим о чему се ради. Мислио сам да је неки вирус, а онда се на скенеру показало да се ради о можданом удару. Неких петнаестак дана није имала вид, плашили смо се за њу, али сада је, хвала богу, добро.


- Како се сналазите за храну?

- Млађа деца која иду у ОШ "Дринка Павловић" имају ручак и ужину за џабе. Школа је сама то одлучила да уради за нашу децу. Нисам слова рекао, ништа нисам тражио... Такође, овде у близини има једна пекара где нам понекад оставе неко пециво или хлеб... Добрим људима не морате да тражите, они сами дају.


- Имате ли помоћ пријатеља?

- Не. Не чујем се ни са ким. Све кредите које смо имали код пријатеља супруга и ја, све смо изгубили. Можете неког да замолите за помоћ једном, два пута, али не можете тако стално... Нико неће да трпи туђу муку и ја то потпуно разумем.


- Зашто нисте нашли неки други посао?

- Имао сам гомилу послова од како сам добио отказ. Једино поп и лопов нисам био. Међутим, увек се нешто деси. Као да је неко бацио неку клетву на мене. На последњем послу на ком сам био трпео сам велико малтретирање од газде, а он ми је отворено говорио: "Шта се буниш, имаш седморо деце, не можеш себи да приуштиш да даш отказ". Трпео сам докле сам могао. Сад једино најстарији син ради, а ја покушавам стално да нађем нешто. Ових дана сам се ангажовао да добијем такси дозволу, али је то просто немогуће. Лакше је добити дозволу за управљање суперсоничном летелицима него дозволу за таксирање.


- И поред тешке ситуације, одлучили сте се да имате још једно дете?
- Да. Жена ми је у деветом месецу трудноће. Многи ме то исто питају, а ја ћу вам рећи - нисмо ми рађали децу да нам неко помаже. Ми смо их рађали јер су деца највеће богатство. Нисмо рачунали на овакав живот и не тражимо сажаљење. Ми смо некада лепо живели. Имали смо довољно, ма имали смо и другоме да дамо... Ја само желим да почнем поново да радим и онда ће, ваљда, све доћи на своје.

 
Држава нас игнорише!

- Обратио сам се за помоћ полицијском синдикату, секретарица је пре 14 месеци рекла да ће ме позвати, још увек чекам позив. Милион пута сам се обраћао Општини Палилула, али председника никада тамо нисам затекао. Обраћао сам се центрима за социјални рад на Палилули и у Земуну, као и Скупштини Града, писао сам Ивици Дачићу и - ништа! Обратио сам се и Патријаршији, патријарх није имао времена да ме прими. Помоћ сам добио једино од Богородичине цркве на Бежанији. И то 4.000 динара. Но, тамо су ме упозорили да новац обавезно вратим пре но што се преселим.

 

А Јеремићу кирија 15.000 долара!

- Верујете ли да ће доћи боље сутра?
- Не верујем. Проблем је у политичарима. Док се нас деветоро гура у комбију, Вуку Јеремићу држава сваког месеца плаћа 15.000 долара за стан у Њујорку. Гладна породица не може да дође до патријарха, али зато Ивица Дачић може у по дана да сврати на благослов. Томислав Николић чини грех према Богу штрајком глађу, а владика Иринеј му долази у посету и доноси му бројаницу од ћилибара, која кошта бога оца. То је наша реалност. Какво боље сутра?

(Р.Кантар, Ало)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #51 послато: Септембар 24, 2012, 04:09:54 »

Цитат
- Верујете ли да ће доћи боље сутра?

- Не верујем. Проблем је у политичарима.
Док се нас деветоро гура у комбију, Вуку Јеремићу држава сваког месеца плаћа 15.000 долара за стан у Њујорку. Гладна породица не може да дође до патријарха, али зато Ивица Дачић може у по дана да сврати на благослов. Томислав Николић чини грех према Богу штрајком глађу, а владика Иринеј му долази у посету и доноси му бројаницу од ћилибара, која кошта бога оца. То је наша реалност. Какво боље сутра?


Све је речено овом реченицом: "Проблем је у политичарима"

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #52 послато: Септембар 29, 2012, 10:23:48 »

Туга, све горе од горег ових дана. Људи гину, а да право ни живели нису!!!



***




Туга и неверица у селу Грејач крај Алексинца

Погинула радећи да преживи!

Добрила Кочић (56) из Грејача код Алексинца, која је у четвртак настрадала у тешком удесу у селу Бзовик код Краљева, када је камион без надзора возача кренуо у рикверц и и прегазио њу, Радивоја Д. (65) из Врања и Александра Беговића (55) из Крушевца, живела је сама у туглари без струје на самом крају села.



Како кажу мештани, радила је као надничар да преживи, често и за само 500 динара. За њену трагичну судбину полиција није имала коме да јави, па је о погибији обавестила председника месне канцеларије.
- Добрила је живела сама од пре четири године, када јој је умро муж. Деце нису имали, па јој је самоћа често тешко падала. Повремено је добијала и социјалну помоћ, у току зиме, а лети је радила у надници по селу да преживи. Није бирала послове, ишла је у бербу вишања, малина, шљива... Цео дан је радила само да заради 500 до 1.000 динара. Од зараде из бербе вишања средила је шупу, да има зими где дрва да стави, а од ове наднице је требало да поправи плафон, који се недавно срушио изнад њеног кревета и повредио јој ногу. Плашила се да се туглара не сруши када падне снег, јер нема куд, а новца није имала, па је морала у надницу - прича комшиница Милена Рашић, чији је теча Александар Беговић из Крушевца погинуо са Добрилом. Она каже да се Добрила јавила телефоном једној комшиници дан пре трагедије и рекла јој да долазе у петак. Али, судбина је хтела другачије...
- Била је вредна, радна, поштена и искрена, живела је на ивици егзистенције и није имала струју. Када добије социјалну помоћ, прво је увек вратила шта дугује, па оно што остане је за њу. Пре поласка позајмила је 5.000 динара да има да оде у надницу. Сирота жена, отишла је да заради неки динар да преживи, није заслужила да јој се тако нешто деси - додаје комшиница Зорица Ђорђевић.

Даља рођака Весна Милошевић каже да су Добрилу одбили за социјалну помоћ за наредна три месеца, па је морала у надницу. Добрила је имала брата у Београду, али мештани Грејача још увек нису успели да ступе у контакт са њим.
- Уколико се нико од ближе родбине не јави, сахранићемо је ми, комшије из села, ту на сеоском гробљу, крај супруга - рекле су комшије.

(Бранко Јаначковић, Ало)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #53 послато: Октобар 16, 2012, 06:16:43 »

Кућа са девет гладних ђака!



Живимо тако што идемо с децом у надницу. Понекад добијемо нешто паприке, лука, кромпира, јада се мајка Весна Миленовић



ПАРАЋИН - Деветоро деце у осам разреда школе!
Весна Миленовић (39) и Горан Голубовић (43) из места Поповац код Параћина родитељи су деветоро деце и свако од њих је школарац. Скоро да не постоји разред који њихова деца не похађају, јер најстарија Тијана (16) иде у други разред средње школе, а Маријана (15) у први. Њихова браћа су заузела клупе у основној школи - Милош (14) иде у осми разред, Никола (13) у седми, Кристијан (11) у пети, као и његов брат Александар (10). У трећи разред иде Немања (9), у други Лука (8 ), а најмлађи Матеја (6) ђак је првак!




Ова једанаесточлана породица живи од 25.000 динара, а само за књиге и школску опрему треба им скоро 100.000 динара.

- Живимо од социјалне помоћи и дечјег додатка. Од тих примања само 10.800 динара морамо да дамо на превоз ћерке Марије, која се школује у Ћуприји. Она користи два превоза јер није добила место у дому, и то толико кошта. Ту је и старија Тијана, за чији превоз одвајамо 5.700, тако да нам за живот остане само око 8.000 динара. Њих потрошимо на брашно - каже кроз сузе Весна, која је доскоро с мужем радила у Градској чистоћи, али су добили отказ због вишка радне снаге.

Како каже, све је још горе јер је почела нова школска година, а срамота је да деца одлазе у школу у поцепаној гардероби коју су наследила од комшија.

- Несрећници немају читаве патике и ранчеве. Нешто су добили и од Центра за социјални рад... Сва срећа па су ми деца вредна, идемо заједно у надницу и заузврат добијамо паприку, лук, кромпир - каже мајка.



Цитат
За ручак - пет кила кромпира

Да је неопходно много намирница како би се спремио ручак за једанаесточлану породицу, потврђује мајка Весна.

- За један ручак нам је, на пример, потребно пет килограма кромпира и килограм пасуља.

О месу можемо само да сањамо! Поред тога што немамо довољно новца за храну и деци за слаткише, немамо ни свој дом, већ станујемо у објекту који нам је обезбедио Центар за социјални рад - прича ова жена.

(Сања Илић, Курир)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #54 послато: Октобар 19, 2012, 00:53:40 »

Живот између контејнера и јахте


Таман када су грађани Србије помисли да не може бити горе, првих октобарских дана погодио их је нови талас поскупљења. Поскупело је грејање, градски превоз, млеко и млечни производи, месне прерађевине, шећер, уље, цигарете, бензин, средства за личну и кућну хигијену. Председница Центра за заштиту потрошача Србије Вера Вида израчунала је да реална потрошачка корпа за просечну породицу у Србији износи 110.000 динара (950 евра), док је просечна плата у Србији 363 евра.


Слика је још мрачнија ако се има у виду армија незапослених од милион људи. На југу Србије грађани су срећни ако месечно у коверти приме и двеста евра.



* Статистички подаци су више него суморни јер плату у Србији не прима чак 19 одсто оних између 55 и 64 године, а пензију 27 одсто старијих од 65 година, док је транзиција без посла оставила 200.000 старијих радника и 320.000 најсиромашнијих без пензије.
Када се све прерачуна, види се да без плате или пензије у Србији животари најмање пола милиона старијих од 55 година. А мало коме међу њима је пошло за руком да оствари право на државну социјалну помоћ, мада од ње једва може да се плати један рачун за струју.


* Економски стручњаци су забринути како ће грађани прегурати зиму.

- Поскупљења хране додатно ће смањити потрошњу грађана која је ионако сведена на минимум. У Србији се грађани одричу свега, већ одавно је почело да се штеди на храни. Јесен је иначе период када свака породица у Србији има велике издатке, попут набавке огрева, уџбеника за децу и јесење гардеробе. Сада ова поскупљења многе грађане довести на границу пуког преживљавања - каже економиста др Владана Хамовић.



  Све више људи у Србији који морају да просе да би прехраниле себе и чланове породице



* Горан Паповић, председник Националне организације потрошача Србије, каже да је стандард грађана срозан до дна.


- Водимо се као аграрна земља, са свим могућностима за производњу хране, а са друге стране у нашој земљи постоје казани и народне кухиње. Људи раде на црно да би преживели јер не могу наћи посао. Фабрике су затворене, нема на видику отварања радних места, а велики број најугроженијих грађана нема никаква примања или прима социјалну помоћ од десетак евра месечно. То је срамота за ову земљу - истиче Паповић.


* Жестоко поскупљење натерало је и синдикате да дигну свој глас.

- Даћемо Влади 15 до 20 дана да врате цене, на ниво који је био пре 1. септембра.

-Уколико то не учини, позваћемо људе на масовне протесте у свим градовима Србије - изјавио је Љубисав Орбовић, председник Самосталног синдиката Србије. Држава би сада требало да приволи произвођаче и трговце да цене које су увећане више него што је раст ПДВ-а и акциза врате на реални износ, а да наплати порез на екстрапрофит онима који су неоправдано мењали ценовнике.

* Око 60.000 младих људи у Србији је џаба дипломирало. Они чаме на бироу, мада су њихови родитељи, али и друштво издвојили много за њихово образовање. Стога је Србија земља из које млади највише беже у бели свет, што за последицу има да се Србија налази на претпоследњем месту на свету.


* Страх од папрених цена и несташице хране у Србији, по свему судећи, натерао је грађане да се враћају навикама од пре 19 година. Празни рафови где стоји уље ружили су гондоле продавница током целог септембра. Стога не чуди што се све више грађана пуни подруме и оставе џаковима намирница.

* У међувремену, грађани Србије, који су листом претворени у голу сиротињу морају да се сналазе како знају и умеју, а дотле свакодневно слушају о велелепним вилама, скупим аутомобилима, а прошле недеље је стигла вест да супруга бившег министра Милана Марковића поседује јахту вредну четврт милиона евра, мада се он бранио да је јахта поклон њеног оца. Грађанима Србије остаје опор укус у устима да терет кризе у Србији искључиво пада на леђа сиротиње.

(Н.С.Прерадовић, Вести)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #55 послато: Октобар 28, 2012, 05:10:23 »

За социјалну помоћ потребно 14 докумената


Све више захтева грађана за новчана давања, а компликована бирократија брана којом се држава штити. На шалтерима оставимо богатство



ГОДИШЊЕ се на руке незапосленима у Србији исплати 17 милијарди динара, породицама на рубу преживљавања још најмање осам, а сиромашној деци десет... Републичка каса све је плића, а списак оних који моле за помоћ све је дужи. Зато је, по свему судећи, држава изабрала да се од осиромашеног народа брани - шалтерима.

- Да би неко добио социјалну помоћ, мора да поднесе лични захтев и још бар 14 докумената међу којима су фотокопије личне карте, извода из матичне књиге, правоснажна судска одлука о издржавању од сродника, уверење о имовном стању, решење о порезу на имовину, уверење за незапослене чланове породице, потврда о висини примања, потрошачки број струјомера, уверење о кућној заједници... - набраја Надежда Сатарић, предеседница НГО "Амити", која се бави бригом о старима и сиромашнима у Србији.

Према њеним речима, социјална помоћ због низа парадоксалних услова и големе бирократије не стиже свакоме коме је потребна, а од ове компликоване процедуре први одустају - стари. У бесмислице она убраја и прописе који у старту дисквалификује сиротињу да потражи државну помоћ:

- Једна таква је да се новчана помоћ не може доделити особи који има хектар земље, иако је јасно да већина старих ту земљу не обрађује нити има коме да је да у закуп, јер су села пуста. Друга је да потенцијални корисник мора да тужи своје сроднике који неће да га издржавају, а то ће мало ко да уради, јер нисмо тако васпитани, нити нам је то у традицији. Напротив, већина је мишљења да би пре умрли од глади него поднели срамоту што су тужили сопствену децу. А трећа нелогичност се односи на "одговарајући стамбени простор" по члану породице, а то је једна соба. Овај критеријум у пракси потпуно ставља у неповољни положај старачка самачка домаћинства, а таквих је у Србији 435.491, од којих је 213.508 у руралним срединама. А чак 266.613 су самачка, па је отуда највећи број сиромашних старих људи, по овом критеријуму већ искључен из могућности да оствари право на социјалну помоћ.

Ове су процедуре зато многима "немогућа мисија" јер се најчешће ради о неписменима или тешко покретним људима који живе у удаљеним местима, сами, без новца, болесни...

- Све је то скупо за сиромашног старог човека који, иако све ово може да добије без плаћања такси, мора да плати превоз од своје куће до центра за социјлни рад, општине, суда, где најчешће има два рочишта... Чак и када остваре ово право, новац се уплаћује на њихов рачун у Поштанској штедионици, са ког морају да га подижу лично. Како често то нису у стању, они дају овлашћења у ЦСР-у неком од комшија или сродника, а та "услуга" га често кошта и до 1.000 динара- додаје Сатарићева.

Држава није много обазривија ни према родитељима који немају довољно новца да издржавају своју децу. За дечји додатак који је скромних 20 евра, потребно је обићи бар десет различитих шалтера и на њима оставити брдо документације. У београдском Секретаријату за социјалну заштиту наводе да уз лични захев за новац, мајка или отац морају да приложе и изводе из матичне књиге рођених за сву децу у породици, уверења о држављанству, фотокопије личних карата одраслих чланова домаћинства и пријаве пребивалишта за децу, оверене здравствене књижице подносиоца, потврду о катастарским приходима и пореско уверење за сваког члана заједничког домаћинства из места рођења и становања, потврде о својству редовног ученика...

Зато многи парови одустају од јурцања за дечјим додатком који би им, у најбољем случају ојачао приходе за свега 80 динара дневно.

Ипак, у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике не мисле да је бирократија убила вољу онима којима је помоћ заиста и потребна. То илуструју бројкама које показују константно повећање броја захтева и масе новца која се подели најсиромашнијима.

- Каса Министарства рада и социјалне политике у овој је години дубља него лане, а на списку корисника биће укупно 834.732 имена. Све то ће државу коштати око 90 милијарди динара. То показује да су помоћи, иако скроме, све значајнија ставка у државном буџету - оценио је Зоран Мартиновић, државни секретар за социјалну заштиту.

Он подсећа и да се само на дечје додатке издваја скоро милијарду динара месечно и да ова помоћ стиже на адресе чак 405.000 малишана.

И у Националној алијанси за локални економски развој (НАЛЕД) су израчунали да непотребне процедуре државу и народ годишње коштају чак 1,35 милијарди евра! У то нису убројили време изгубљено чекањем у редовима, а многима је оно непроцењиво. У овој организацији примећују да држава своје грађане третира као - курире.

- Они се свакодневно боре са шумом папира и бирократских процедура - кажу у НАЛЕД-у. - Само за остваривање породиљске накнаде потребно је 86 докумената, од којих је 80 непотребно. А ако би трудница била пет месеци на трудничком боловању, морала би сваки месец да доказује да је трудна носећи исте документе. То је 36 докумената на укупно 43 папира!

Ова пошаст није заобишла ни привреднике, јер, како наводе у овој организацији, предузеће може да изгуби четири сата и 27 минута на пријаву или одјаву радника, пет сати и 55 минута за промену средишта предузећа и два сата и 16 минута за уверење о плаћеном порезу и то само ако има стално запосленог административног радника који се тиме бави.


МИЛИЈАРДЕ У ВЕТАР

ГРАЂАНИ годишње само на име републичке административне таксе, када ваде извод из матичне књиге рођених, уверење о држављанству и остала документа, плате 9,27 милијарди динара - израчунали су у НАЛЕД-у. Када би се ова документа размењивала електронски, уштедело би се 4,61 милијарду динара.

(Биљана Стеља, вечерње НОВОСТИ)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #56 послато: Октобар 28, 2012, 05:41:04 »

Ово је нажалост тачно. Само што аутор овог текста није написао колики је износ те социјалне помоћи за коју треба повадити брдо докумената. Такође  није написао колико пута треба отићи у социјалну службу, водити маратонске разговоре и одговарати на трагикомична питања. Па, тек  колико треба времена да прође да се добије решење, након ког се, опет након вишемесечног чекања може очекивати та социјална помоћ. Многи не дочекају тај тренутак, умру у беди.

Висина те социјалне помоћи, месечно је око 40 евра. На страну то, колико је тај износ понижавајуће мали и  ко би и како могао цели месец да издржи са тим износом...Ако човек дочека да му тај износ буде једини извор примања, а да је при том још болестан, онда може слободно да се опрости са животом.

И када протутњи тих 9 месеци, колико се прима социјална помоћ или година дана (код оних радно неспособних),следи поново јурњава за прибављањем тих истих докумената и тако све у круг.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #57 послато: Новембар 03, 2012, 00:05:34 »

Драма на Новом Београду: Полиција опколила трафике, а власници се закључавали

Дарко Петковић, син власнице СТР „К-45“, јуче је неколико сати провео закључан у трафици у Улици Јурија Гагарина претећи да ће се полити бензином ако надлежне службе покушају да је склоне. Готово иста сцена одиграла се јутрос у Улици Пеђе Милосављевића, када се у својој трафици за полицу дословно везао супруг Селвете Ерић. У Општини Нови Београд тврде да је уклањање трафика по закону, али власници мисле другачије и одлучили су да их бране телима.



- У осам сати јутрос трафику су опколили комуналци, полиција, чак је стигла и Хитна помоћ. Мој супруг, радница и ја смо се закључали и нисмо хтели да напустимо трафику. Ватрогасци су били у приправности да је секу како би нас избацили напоље – прича Селвета Ерић.

Она тврди да је за време градоначелника Богдановића донета одлука да се одређене локације, на којој је и њена трафика, прогласе неважећим, али да је Уставни суд ту одлуку 2004. године прогласио неуставном.

- Они, а ту мислим првенствено на ЈП "Пословни просторр Нови Београд", хоће да склоне наше, а поставе њихове трафике. Покушавају да нас отерају на силу. Нису нас ни обавестили када ће нас уклонити – прича Ерић.


Слична прича и права драма одиграла се у Улици Јурија Гагарина јуче ујутру, када је и син власнице СТР „К-45“ претио да ће се запалити.

Према причи његове мајке Весне Петковић, долазак полиције био је заказан за 9.30, али они су стигли пре седам сати.

- Понижавају нас, долазе специјалци као да смо неки криминалци. Рекли су ми да ће ме ухапсити ако приђем својој трафици, за коју имам све дозволе, али је син на време ушао у трафику и запретио им да ће се запалити. Укинули су ми, наводно, дозволу коју имам од 1988. године, а нису ме ни обавестили! Када сам пре 15 година добила дозволу од "Политике", у том уговору пише да ми се може одузети само у случају градње пута, зграде - прича Весна Петковић, власница СТР  "К-45", и додаје да је око стотину комшија стало испред трафике да је брани од полиције.


Она каже и да је покренула петицију да се трафику не уклони, и да ју је за сада потписало 560 људи. Те потписе је, како каже, проследила председнику општине Нови Београд Александру Шапићу.

У Општини Нови Београд, међутим, кажу да је решење о уклањању киоска донело Одељење за инспекцијске послове, на основу одлуке Скупштине о плану постављања објеката на јавним површинама.

- Том одлуком дефинисано је 79 локација на којима треба да се налазе објекти ЈП "Пословни простор Нови Београд" и то су једини објекти који имају решење. Поменути киосци налазе се на микролокацији предвиђеној за постављање објекта ЈП "Пословни простор Нови Београд". Они немају валидно решење и морају бити уклоњени - каже портпарол општине Бојана Савић.

Она додаје и то да ће на постојећој локацији бити постављени објекти за чије ће изнајмљивање у најкраћем року бити оглашен јавни позив за прикупљање понуда за закупце киоска. Сви заинтересовани ће моћи да се пријаве за учествовање у поступку.

- Сматрамо да ниједан појединац не сме претњама да спречи полицију и надлежне органе да обављају свој посао, стога нећемо имати разумевање за било какво уцењивање и ремећење редовних и законских процедура - рекла је Бојана Савић.

(С.Жерајић, Блиц)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #58 послато: Новембар 03, 2012, 00:08:18 »

Шта је ово, него диктатура полицијске државе Србије.

Људски живот ништа данас не значи, јер може неко и да се полије бензином и да се спали и да се на тај начин бори за своју голу егзистенцију, ма кога то брига. Власт мора да уради оно што је наумила, само када  је у питању онај мали, обичан човек. Крупне зверке се не дирају, а нарочито оне из политичког миљеа!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
moka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 808



Погледај профил
« Одговор #59 послато: Новембар 03, 2012, 07:41:42 »

  Увек иста прича.Нажалост,људи не воде рачуна о томе да општине имају превелику власт,Срби немају свест да лоповима не треба олако да дају тешко уштеђене паре.
Сачувана

Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #60 послато: Новембар 05, 2012, 04:10:04 »

У Србији четири самоубиства дневно


Београд -- У Србији сваког дана, у просеку, четворо људи себи одузме живот, али се тај број и даље увећава. Забрињава чињеница да је све више младих.


Телефонска линија већ постоји, а потребна је само једна соба да би једино београдско телефонско саветовалиште за превенцију самоубистава наставило са радом.

Иако је Србија по броју самоубистава у европском врху, једино београдско телефонско саветовалисте већ два месеца не ради због недостатка средстава.

У емисији "Пулс нације" психолози апелују да држава покаже одговорност и траже само једну собу да би наставили да спасавају животе.

Посебно забрињава пораст самоубистава младих, који се током последње деценије увећао чак четири пута. У Новом Саду су за младе поред телефона отворили и посебну он лине везу за помоћ.

"Са младим људима наша нажалост статистика је више него црна. А бојим се да ови нови стилови живота, као једну јако лошу последицу вуку за собом много веће отуђење, много већу изолацију младих људи, другим речима ако је млада особа села за компјутер у неким нарочито касним сатима и одлучила да путем чета потражи помоћ - велика, велика опасност је да или тренутно размишља о самоубиству или је о томе размишљала у некој скоријој прошлости", каже Татјана Бокун, психолог и волонтерка Центра за прервенцију самоубистава "Срце", Нови Сад.

У Србији се најчешће убијају средовечни мушкарци, чак три пута чешће од жена. Незапосленост, сиромаштво,осећај безнађа, рушење партнерских или породичних веза подстичу очајне људе на све драстичније реакције.

"Дешавало се да се полију бензином и стану са упаљачем на терасу и кажу ја одавде не идем можете само да ме изнесете у кеси. Тај неки нови моменат који до сада није био толико актуелан, а плашим се да ће бити све присутнији обзиром на све дубљу и дубљу кризу у сваком погледу", каже Горан Којић, криминалистички психолог, из МУП-а Србије.

Србија нема Националну стратегију за превенцију самоубистава, нити акциони план хитног деловања како би се алармантни пораст броја самоубистава зауставио.

"Ви немате места где би човек у кризи која захтева тренутно деловање, јер је стварно угрожен живот и не само живот човека који је у кризи него и његове породице, ту врло често су малолетна деца и друге особе које потпуно зависе од човека који жели да оконча живот. То су страшно ургентна стања и ви немате места где би тај човек ушетао и рекао људи помагајте", каже Бранка Кордић, директорка Затвореног Центра за превенцију самоубистава Београд.

Светска искуства потврђују да близу 70% самоубица, месец дана пре трагичног чина, траже стручну помоћ и њихов се живот може спасити.

Психолози упозоравају да су новембар и децембар кризни месеци јер крај године подстиче на свођење рачуна, активира страхове и црне мисли.

Кућа Телеком уступила је бесплатну телефонску линију, а хитно је потребна само једна соба да би једино београдско телефонско саветовалиште за превенцију самоубистава наставило са радом ( Б92)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #61 послато: Новембар 05, 2012, 04:11:08 »

Цитат
Србија нема Националну стратегију за превенцију самоубистава, нити акциони план хитног деловања како би се алармантни пораст броја самоубистава зауставио.


Да Србија нема само то, их  где би нам био крај.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
moka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 808



Погледај профил
« Одговор #62 послато: Новембар 23, 2012, 07:08:23 »

Majka zapretila da će se spaliti

Milica Ivanović    | 23. 11. 2012. - 02:00h | Foto: M. I.    | Komentara: 2
Trogodišnji Andrej Mijailović iz Leskovca pre godinu i po dana plačem je spasao živote 17 porodica u zgradi u Vlajkovoj ulici, koja je tada izgorela do temelja. Za koji dan on, njegov brat Stefan (18) i nezaposleni roditelji Zorica i Zvonko naći će se na ulici, jer su gradski oci odlučili da raseljenim porodicama više ne plaćaju kirije.


Porodica Mijailović posle požara živi u iznajmljenom stanu
- Nemamo kud, nego ćemo da razapnemo šator pored temelja one zgrade i tu ćemo da zimujemo - plače Zorica, čija porodica preživljava sa 17.000 dinara socijalne pomoći.

Sredinom maja 2011. godine buknuo je požar u zgradi od azbestnih panel ploča dok su stanari bili u dubokom snu. Mali Andrej je prvi reagovao na dim. Njegov kašalj i plač probudilo je majku Zoricu, koja je sa bebom u rukama alarmirala ostale stanare, pa niko nije stradao. Jedino što su poneli iz stana bile su pidžame.

Tadašnji gradonačelnik Slobodan Kocić je obećao novu zgradu za tri meseca, ali se od zemljanih radova nije dalje otišlo. Pogorelci, kako ih zovu Leskovčani, smešteni su u privatnim kućama o trošku grada. Novi gradonačelnik Goran Cvetanović kaže da više nema para u budžetu za plaćanje kirije.


- Biće plaćena novembarska kirija i dalje moraju da se snalaze, da se prijave za socijalnu pomoć jer je budžet prazan, radnici u komunalnim preduzećima nisu primili po 11 plata - kaže Cvetanović.

I Zorica i Nebojša Milošević sa dvoje dece žive od 11.000 dinara socijalne pomoći.

- Ja ću naše muke da prekratim tako što ću otići pred opštinu, politi se benzinom i zapaliti. Verujem da će se posle neko smilovati i zbrinuti bar moju decu. Ne marim više za svoj život jer godinu i po dana preživljavam stresove - očajna je Zorica Milošević.

Na mestu gde se nalazila zgrada naziru se samo temelji koje okružuje korov. Cvetanović se pita zašto nije sagrađena zgrada, ali na to pitanje juče nismo mogli da dobijemo odgovor od predstavnika bivših vlasti.

http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/354479/Majke-zapretile-da-ce-se-spaliti



На све стране немоћан народ препуштен сам себи.Србија постаје заиста земља безнађа.

Сачувана

Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #63 послато: Новембар 30, 2012, 11:14:23 »

ТУЖНА ЛИ СИ, СРБИЈО!

Угушили се због хиљадарке!


"Није му то био стални посао, ишао је повремено да копа бунаре са Гораном не би ли шта зарадио... Тешка су времена, треба преживљавати. Славили смо сину пунолетство пре два месеца, па смо се мало задужили... Горан је то као наш пријатељ знао и звао га је то јутро да заради који динар".


Милорад испред бунара у ком су се угушили Милијашевић и Толић

Ја сам се стално љутила кад иде на та копања, говорила сам му: "Што идеш да толико црнчиш за 1.000 динара?" Тог јутра ми је рекао: "Ма не брини, враћам се за сат, сат и по...", прича за "Ало!" Слађана, супруга радника Дејана Милијашевића (40), који се заједно са Гораном Толићем (44) у среду ујутру угушио у бунару у младеновачком селу Влашка.


Бобан Буквић и Милорад Мирковић

- Све је то, изгледа, нека судбина... Њих двојица су тог дана требали да копају бунар код нас у селу Кусадак једном комшији, али су се одлучили да пре тога оду и до Влашке. Требало је и да Горанов синовац иде са њима да ради, али се нећкао, три пута је долазио до капије и на крају Горану рекао: "Немој да се љутиш, боли ме нешто глава, стварно не могу." Ја, која сам иначе јако досадна и нон-стоп зовем Дејана на телефон, то јутро га нисам ни позвала...
Послови по кући, обавезе, тамо-вамо и није ми се дало! Онда ми је мајка јавила шта се десило, а за који минут двориште нам је било пуно полиције - прича од бола скамењена Слађана, не пуштајући сузу и трудећи се да буде јака због деце.

Док њиховог старијег сина (18) теше другари, млађи син од 13 година примио је ињекцију како би се мало смирио. Резултати обдукције, који су јуче пристигли, показују да су се обојица отровала услед велике концентрације метана, а анализе су показале и присуство угљен-моноксида. Супруга Горана Тасића, син и ћерка јуче су припремали сахрану и нису били у стању од бола ни да разговарају.

Слађана, супруга страдалог Дејана Милијашевића

Њихови рођаци кажу да су обојица настрадалих радила све и свашта да прехране породицу, а чак повремено ишла и у Русију да раде најтеже послове и да је Горан био искусни мајстор у овом послу. Да доведе у двориште воду за пиће и напајање стоке како би прехранио породицу, једва је издвојио новац и несрећни Милорад Мирковић, који је настрадалима био погодио цену од 35 евра по метру, што је и нижа цена за ове радове јер нису копали машински, већ са сајлама и бушилицом.


Дејан Милијашевић

У ово село, које је у брдима, не може да се доведе градска вода, а како је стари бунар пресушио, породица већ неко време цистерном довози воду, међутим, како кажу, "долази зима, а треба се прехранити".



"Чика Мићо, лоше ми је, вадите ме!"
Са двојицом радника, радио је још један, али и сам Милорад Мирковић и његов комшија Бобан Буквић.
- Рекао сам им да нећу велику дубину јер је у Влашком земља пуна угља, али су ми рекли да су код комшије ископале 30 метара и да је угаљ знак да испод има воде. Бобан је силазио доле кад су стигли до 11 метара, али је рекао "Чика Мићо, лоше ми је, вадите ме!" Мислили смо да је од умора, али сам рекао да он неће више ићи на толику дубину. Паузирали су неколико дана с послом због слава, а када је у среду Дејан сишао са сајлом, само се зачуло кркљање! Мислили смо да му је позлило. Поштено да вам кажем, да сам знао да су гасови у питању, не бих пустио ни овог другог да иде за њим... - прича за "Ало!" Мирковић.



Мирковићу синови умрли са 19 година

Светлана Мирковић, Милорадова супруга, јуче је лежала болесна у постељи јер, како каже, више нема снаге "да гледа нову несрећу која их је задесила". Породица је изгубила 2005. сина Марка (19), који је умро од коксаки вируса, а осам месеци касније и Милоша (19), који је имао срчани удар. Резултате обдукције и дан-данас чекају. Гореле су им штале, пропадала летина, али Милорад каже да "ако јесте, онда није његова кућа уклета, већ село", јер су и остали преживели бројне несреће. Да ли то "има везе са некадашњим рудницима угља који су ту били", како каже, не зна.

(Ало)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #64 послато: Децембар 09, 2012, 12:59:17 »

ТУГА: Пештерци дочекали зиму у кући од блата

На ободу Пештера Дајана (4), Милица (3), Душица (2) и петомесечна Јелена Дуњић с родитељима живе у собици од девет квадрата



Дуњићи се од зиме бране ћебићима

СЈЕНИЦА - Животе, туго...
Горе, на ободу Пештера, у дивљини где ће зазимити мале Дајана (4), Милица (3), Душица (2) и петомесечна Јелена Дуњић, и вукови зими ретко свраћају!

До првих комшија имају пола сата пешке кроз шуму, а њихова кућица, зидова прављених од блата, камена и дрвених летвица, више је заклон од кише него од пештерске студени! У углу кућерка који је окренут северу отворила се рупетина да кроз њу може рука да се провуче!
- Хладно било ранијих зима... Увече прозоре затворим ћебићима и јастуцима, све џаба... Ове године ставили смо стиропор на зидове, надамо се, биће топлије - причала нам је прекјуче, док се над Пештер надносила олуја, мајка девојчица Слађана.

Собица тек мало пространија од девет квадрата Дуњићима је све. У њој спавају, једу, кувају, пеку хлеб, купају децу, откувавају веш...

У собици два кревета, на једном је прекјуче спавала мала Јелена, крај ње играле су се сестрице... Крај кревета, једва углављен сто са две-три столице, мало даље шпорет, у средини места тек да се човек окрене...
- Лети нам је лакше, лети изађемо под џенарику - вели Слађана.

Њих шесторо, четири девојчице, Слађана и Миодраг, зиму на Пештеру чекали су прекјуче с танким залихама.
- Живимо од 9.000 дечјег додатка и Миодрагове наднице... А кад дође зима, нема ни наднице... За децу се некако боримо, купим им паризер, скувам чорбу од кромпира, а нас двоје, деси се, заноћимо гладни... Помаже нас Миодрагова сестра из Пожеге, кад она дође, донесе и сира и кајмака и меса, и тад нам је празник - каже Слађана.

Миодраг је вредан човек. Трчи по селу, помаже народу, надничи, копа, оре, шта коме треба...
- Тежак је наш живот, тежак, тежак... - застаде Слађана кад јој горке сузе кренуше низ лице.

Мајка Слађана деци углавном кува кромпир и пече хлеб

Мала Душица на дотрајалом прозору кућерка

Отац Миодраг надничи за храну

(Зоран Шапољић, Курир)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #65 послато: Децембар 21, 2012, 21:31:48 »

Када би једни друге разумели и узајамно се помагали, свима у Србији би било пријатније и био би подношљивији живот. Породици (у тексту изнад овог) се насмешила срећа јер је хуманост прорадила након потресног текста о условима у којима живе, пре свега деца, а онда и родитељи ове деце.  Добро је, да се то десило!


***


Миодраг више неће морати да надничи

Живот шесточлане породице Дуњић из засеока Бановица, надомак села Осаоница, на Пештеру, од јуче изгледа знатно другачије, веселије, опуштеније. Отац Миодраг је званично примљен у стални радни однос у Јавном предузећу "Србијашуме".

Чланови породице Дуњић са делегацијом Србијашума и Центра за социјални рад

Миодраг са супругом Слађаном и девојчицама Дајаном (4), Милицом (3), Душицом (2) и седмомесечном Јеленом живи у кућерку од девет квадрата, а једини извор прихода био им је дечји додатак од 9.000 динара и наднице коју је тешком муком зарађивао секући шуму, копајући, орући и помажући шта коме у селу затреба.

У собици, која им је све што имају, налазе се два кревета, једва углављен сто са три столице, шпорет и телевизор.

Ту спавају, једу, кувају, купају се, откувавају веш, а до првих комшија имају пола сата кроз шуму.

Собицу од јуче краси и много играчака, лутака, плишаних медведића, али и бројних друштвених игара које су добили на поклон.


Миодраг потписује решење о запослењу

Кад зима почне нема ни наднице, а до пре пар дана породица је била завејана, јер је нападало 40 центиметара снега.

Породица Дуњић јуче није крила радост, а Миодрагу су на тренутак засузиле очи, јер није мала ствар данас добити сталан посао.

- Захвалио бих свима који су ми помогли, нарочито "Србијашумама", које су ме запослиле на месту шумског радника. Више нећу морати да надничим, биће нам много лакше, деца ће имати сигурно парче хлеба. Хвала и вама новинарима који сте писали о мојој породици, јер да није било вас, за нас се не би знало. Ова деца су наше највеће богатство, Бог нас је погледао, оне су здраве, добре, послушне, а од тога нема веће среће - успео је да каже Миодраг.

Решење о запослењу Миодрагу је уручио извршни директор правног сектора "Србијашума" Ђурица Михаљчић у Месној канцеларији, јер се до његове куће јуче није могло стићи.

- Као друштвено одговорна компанија решили смо да овој породици олакшамо живот, да деца буду здравствено осигурана, али и да сутра помогнемо да се школују. Миодраг је сада наш радник, тако да ћемо убудуће водити рачуна о њему и његовој породици. Посао шумског радника на овом терену није нимало лак, али се надам да ће Миодраг успети да се покаже и оправда наше поверење - каже Михаљчић.

Он је породици уручио и постељине, гардеробу, храну, средства за личну хигијену, а девојчицама пакете пуне слаткиша и играчака.

Поклони за децу

Директор Центра за социјални рад у Новом Пазару Аднан Диздаревић каже да су породицу помагали у границама могућности.

- Недавно смо им дали једнократну помоћ и брашно. Ово је заиста велики дан за њих и ја се у име колектива, новопазарске локалне самоуправе и Министарства за рад и социјалну политику захваљујем на великом гесту "Србијашума" - каже Диздаревић.

Цитат
Дешавало се да заноће гладни

Девојчице су се срамежљиво криле иза мајке Слађане, не схватајући шта се заправо све дешава, осим да су у центру пажње.

- Не учим их да имају великих жеља. Дајана је најстарија и већ полако разуме да немамо пара и да не можемо све да купимо. За децу смо се до сада некако сналазили, скувам им понешто, а дешавало се да нас двоје заноћимо гладни - прича Слађана, која је родом из Српског Итебеја.
  (А.Бајровић, Блиц)





Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #66 послато: Децембар 21, 2012, 21:32:31 »

Увек се питам ШТА раде државне институције у Србији, у овом случају, конкретно, Центар за социјални рад Молим? Да обављају свој посао онако како би требали, не би било потребно да медији или грађани проналазе овакве случајеве, да пишу о томе и траже помоћ за несрећне људе. Да је среће, к`о што није, запослени у овим Центрима за социјални рад би се сами ангажовали и помогли оним породицама којима је помоћ заиста потребна.

Могу само да кажем, нед`о Бог никоме да зависе само од њих и њихове помоћи!!!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #67 послато: Јануар 04, 2013, 04:50:17 »

У Нову годину ушли у ЕУ дроњцима!


Беспарица, која се из године у годину све више осећа, натерала је оне жељне нових новогодишњих крпица да куповину у луксузним шопинг центрима замене "секонд хенд" продавницама и аутлет центрима.


У 2012. години из Немачке, Румуније и Мађарске у Србију увезено више од 2.000 тона половне гардеробе у вредности од два милиона евра | Фото: РАС

А да и током године уместо за новим моделима гардеробе све чешће посежемо за рабљеном одећом, најбоље сведочи податак да је у Србију у протеклој години увезено више од 2.000 тона половне гардеробе.


- У 2012. години увезено је 2.012.944 килограма одеће из Немачке, Румуније, Мађарске, Канаде и Велике Британије. Вредност увезене гардеробе износила је 2.002.626 евра - истичу у Управи царина и додају да је у односу на 2011. годину прошле године у Србију увезено скоро 19 тона више половне одеће.

Колико је продаја из друге руке постала уносан бизнис, показује и чињеница да "секонд хенд" радње ничу као печурке после кише, а за разлику од готово аветињских трговинских центара, у овим продавницама се потрошачи буквално грабе за комад одеће.

Како истичу продавци у радњама, долазе им и стари и млади, али купују само жене.



Беспарица покренула нови бизнис: „Секонд хенд“ радњи има на сваком кораку | Фото: Роберт Гетел

- Уђу парови, али гардеробу купују жене. Оне, додуше, имају и већи избор, али су и спремније да купе нешто што је неко пре њих носио - наводи Јелена. Г, продавачица из “секонд хенд” радње са Звездаре.


С њом се слаже и студенткиња Драгана Грбић, која зналачки преврће по кошари на којој пише „све за 300 динара“.

- Овде сам пре две недеље купила брус, фирмиран, за 300 динара. А и хаљину за дочек Нове године сам овде пазарила. Не смета ми што ју је неко пре мене носио. Вода и сапун све оперу. Битно ми је само да ми је добро стајала и да није била скупа - наводи наша саговорница и додаје да је за њу потрошила 1.000 динара.
А да је криза и те како уздрмала куповну моћ овдашњих дама, те да се данас све више води рачуна о томе да се прође што јефтиније, па макар се у новогодишњој ноћи носио и прошлогодишњи модел, најбоље сведоче подаци да се из дана у дан повећава и број купаца у аутлет центрима.

Тако у "Fešn park autlet centru" у Инђији, који слови за највећи у Србији, истичу да су за мање од осам месеци, колико је отворен овај центар, имали око 800.000 посетилаца, што у преводу значи да сваки месец у њему купује око 100.000 становника или цело Краљево. А да се борба, без обзира на то, води буквално за сваког купца, показује и податак да је пред новогодишњи викенд на већ снижене цене гардеробе још додато екстра снижење од 30 одсто.

(А.Медаковић, Ало)



***

Е, шта смо доживели! УНИШТИЛИ смо нашу текстилну индустрију, која је била позната широм света, а сада смо ПРИСИЉЕНИ да носимо одећу коју је неко већ носио.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #68 послато: Фебруар 12, 2013, 04:48:07 »

Шесторо деце у трулој брвнари на Голији буди се смрзнутих трепавица

Волела бих да сестра и ја имамо своју собу... и кревете. И завесе на прозорима: А да у ормарима буде лепо сложена одећа. И да моја браћа имају топлу собу где могу да уче и играју се. И купатило, да могу чешће да се окупам - каже Милица Драмићанин, која са петоро браће и сестара живи у условима непојмљивим њиховим вршњацима у граду.


За њих је време стало: Непојмљив живот у распалој брвнари



Шесторо деце породице Драмићанин, на обронцима Голије, жељно сања топли дом. Док се други малишани радују снегу, они страхују... Јер зима у брвнари, на хиљаду метара надморске висине, асоцира на промрзлине, на мраз и иње које им зором залепи трепавице.


Дрво се на кући расушило и ветар шиба на све стране на минус 20, а шупљине затварају картонима и старим крпама да се не смрзну

Тежак живот на планини угасио им искру у оку: Браћа Драмићанин


Греју се стиснути једни уз друге око старог шпорета. Од шесторо малишана, петоро је са мањим проблемима у развоју. Најстарији син Драгован има седамнаест година, а најмлађи Иван четири. Ту су још Драгана (16), Мирјана (15), Будимир (13) и Милош (6). Гордана, мајка ове деце, особа је с инвалидитетом. Отац Милутин има педесет четири године, без посла је, а од пољопривреде једва зарађује да се прехране.

Гардеробу коју добију од Црвеног крста и Друштва за дечју и церебралну парализу каче на конопце раширене у соби. Прошле године захваљујући овим организацијама кућа им је мало изолована, али све је то само кап у мору.


Једина Иванова жеља је да има топлу собу


Чоколадама и воћу радују се искреним дечјим жаром, иако им је тежак живот на планини угасио искру у оку. На 40 километара од града за њих је време стало.




- Волео бих када бих могао да идем у Ивањицу, да видим другу децу, да се дружимо - каже Милош, који је напунио шест година.




Он и његова браћа радују се сваком ко покуца на врата њиховог дома.
Брат Будимир је био једини ђак у школи у Вучаку. Омиљен и враголаст, стално је збијао шале. И данас када га питате који је главни град Србије, он каже:


- Мој Вучак.


Иако живе у најудаљенијем селу у ивањичкој општини, без основних услова, ови малишани имају жељу да пробају све као и њихови вршњаци: чоколаду, "кока-колу", вожњу аутобусом, а изнад свега да имају свој кревет, купатило и ормар. Отац Милутин је тужан што својим малишанима не може да обезбеди боље услове. Каже, труди се максимално, али...

- Када бих могао да им обезбедим купатило и топлу воду, али не може се, много уста треба нахранити, једва ми то полази за руком - јада се Милутин.


Столови и столице се распадају, у собици фуруна, мали креденац, без полица за посуђе, оставе за храну. Школски ранац окачен на ексеру иза врата. Књиге поред кревета на поду. Телевизор, какав-такав, ради. Четворо деце иде у сеоску школу, и до ње путују око три сата пешке, по киши и снегу, уз шуму где су лисице и вукови домаће животиње.


Цитат
Уплашили се аутомобила


У дневном центру „Сунце“ у Ивањици кажу да је петоро малишана породице Драмићанин укључено у „Предах викенд програм“, који спроводе Друштво за церебралну парализу, Црвени крст и Основна школа „Милинко Кушић“.


- Децу смо ми први пут довели у град. Плашили су се аутомобила, велике воде, тј. реке. Први пут су се окупали у купатилу, за WЦ шољу су мислили да се ту перу руке, први пут су јели банане, киви и павлаку и преспавали у креветима са чистом постељином. Од петка до недеље њихов живот је достојан дечјем, али недељом се враћају у кућу која нема изолацију, купатило, воду, ормаре, столице и где су хигијенски услови лоши.... Све ово се, нажалост, дешава у 21. веку - кажу у овом центру.




Цитат
Уколико желите да помогнете, за више информација позовите 011/333-4-528

(Беба Бојовић, Блиц)







***


И ово је слика Србије!


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #69 послато: Фебруар 12, 2013, 19:27:14 »

Овај частан и у свему патриотски али и храшћански покушај, да од нашег Сајта Сви Срби Света, направимо место сусрета свега оног што претставља српство и српски народ, започели смо углавном баш из разлога рађања велике беде, сиромаштва и недостатка хумане социјалне политике. Беда нас је натерала да се овде окупљамо, јад сиромаштво и многе неправде нанете Србији због погрешне политике,од овог места угодних сусрета, направили смо портал слике српске срамоте и места на коме дижемо свој глас у тражењу правде.

Нема несеља, нема села у Србији, да се овакве слике не провлаће кроз нашу свакидашњицу. Гладују стари, гладују деца, незапосленост и губитак основних прихода, угрожава опстанак многих породица.
То је највећа срамота која директно погађа српску политику али и Владу Републике Србије.

Писали смо много о недостатку социјалне збринутости бар оних породица, које заиста немају никаква средства за преживљавање. Критиковали смо Владу, црне џипове са замагљеним стаклима у којима се возе српски великани, писали смо о преварама и крађама, о проневерама и отимању свега што је народно и државно. Писали смо у бесу и тешком разочарењу о људима без савести и морала, који воде ову земљу.

Дали ћер доћи дан када ће овај сајт Сви Срби Света, уз масу својих чланова, подићи свој глас у тражењу правде.
Да слике беде и сиромаштва заувек нестану из наших срединама, да нам се деца смеју у веселим играма и старци часно чекају крај свога живота!?
Приђите нам и помогните да се наш глас пренесе широм наше земље. Да станемо у строј спремни да Србији донесемо нове дане и преко потребне политичке промене. Без тога, ако само кукамо и гледамо пропадање свега што је наше и национално, остаћемо само покушај у буђењу свести народа који има своју снагу али и моћ, да својом вољом, промени многе ствари које нас данас упропашћују и чине зависним од свега што нам није блиско срцу....
У име правде и ове деце чије су очи препуне туге и страха, шта их већ сутра очекује. Ако се све овако настави како је сада, нема нам помоћи, издали смо сами себе...
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #70 послато: Фебруар 14, 2013, 00:27:15 »

Живи у туђем гробу



Годинама је прво живео у напуштеним кућама, али се пре деценију и по настанио на старом градском гробљу



Нишки бескућник Братислав Стојановић (43) већ 15 година живи у једној од гробница на старом нишком гробљу.

Братислав, иначе рођени Нишлија, радио је углавном разне послове на грађевини, али сталан посао никада није имао.


На том гробљу покојници се не сахрањују већ деценијама, а неки од гробова су празни па је Братислав вероватно у неком пронашао свој дом.



<a href="http://www.youtube.com/watch?v=3v39ivaFhZA" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=3v39ivaFhZA</a>


(Курир)





***


Страшно. Језиво!





Ова слика из Србије је  обишла цели свет,


Цитат
Living in a tomb

A day with a homeless Serbian man who lives in a cemetery.

Bratislav Stojanovic, a homeless man, walks out of a tomb where he lives in southern Serbian town of Nis February 9, 2013. Stojanovic, 43, a Nis-born construction worker never had a regular job. He first lived in abandoned houses, but about 15 years ago he settled in the old city cemetery. Picture taken February 9, 2013. REUTERS/Marko Djurica (SERBIA - Tags: SOCIETY POVERTY TPX IMAGES OF THE DAY)












Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #71 послато: Фебруар 14, 2013, 11:58:55 »

Свима је позната чињеица да држава Србија, не води бригу о сиромашним слојевима грађанства. Недостатак једне промишљене и праведне социјалне политике, сврстава нас у оне земље у којима живот јединке, не представља баш ништа. Али, само корак од те државе које нема срца и која је запослена сама собом у лудилу, које је води у коначан амбис, - где смо ми, обични људи? Шта има још у нама што нас чини хришћанима, верницима и Богу, опредељеном народу чија би хуманост, морала проговорити гласним и оптужујућим језиком!

Зашто овај јадник живи у хладним гробницама, напуштених и заборављених умрлих лица, чија последња боравишта, не посећује нико. Нико не доноси цвеће, нико се не сећа и баш тим сећањем, плаћа дуг захвалности својим предходницима.
Постоји ли неко  под небом Србије, коме је стало до људи, који у немаштини и далеко од људског поноса, преживљавају своје тешке и безнадне дане?
Србија је постала хладна, без срца и разума. Србија скита пространствима која нису наша и у којима нема српске, светосавске речи, нема разумевања и нема љубави према ближњем.
Част сваком изузетку, онима који у грудима још увек имају срце, онима који помажу али и овакве, безнадне случајеве, преносе у јавност.
Нека се зна! Нека се чује, нека свет види какви смо и да уместо срца у грудима, углавном у себи носимо, - камење...
Тешка анатема пада на српску Владу и политику, која је у свему донела само несрећу, губитак и проневере. Морала и савести у политичким круговима без обзира на имена странака и програмске разлике, - нема
Србијом владају вукодлаци и парије изопштене од народа и стварности. Жеђ за богаћењем, стицањем, преварама, Србију води банда националних издајника и лопова којима је месту у затворима.

На судбину овог јадника, нико се неће окренути у далеком и светлом Београду. Ни Дачић, ни Вучић, још мање Ђилас а није се окренуо ни Тадић! Сигуран сам да се неће окренути и било која нова гарнитура власти.
Политичка и социјална савест је у нашој земљи давно умрла, и она је под земљом, као и овај јадник....
Сачувана
moka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 808



Погледај профил
« Одговор #72 послато: Март 01, 2013, 06:27:39 »

Hteo da se izbode zbog gladi i besparice
- Ne treba mi ovakav život kad nemam para i ne mogu da nađem posao. Gladan sam i hladno mi je jer nemam grejanje. Isključili su mi struju i živim u mraku - govorio je Ivan P. (28) iz Požarevca, kojeg je policija sprečila da izvrši samoubistvo


Požаrevаčkа policijа uspelа je dа spаse život Ivаnu P. (28), koji je nаmerаvаo dа se izbode noževimа, očаjаn zbog dugogodišnje nezаposlenosti i bespаrice.

Celа drаmа trаjаlа je nekoliko sаti u kući u Prilepskoj ulici broj 12 u Požаrevcu, gde se mlаdić zаtvorio i pretio sаmoubistvom.

Nа lice mestа policijа je stiglа po obаveštenju Hitne pomoći, kojа je došlа nа poziv zаbrinutih komšijа. Lekаri su se obrаtili policiji, jer nisu uspeli dа priđu očаjnom mlаdiću, pošto se on zаtvorio u sobi i ulаznа vrаtа blokirаo nаmeštаjem.

On je ležаo nа krevetu, držeći u rukаmа dvа velikа nožа, preteći dа će ih zаriti sebi u stomаk ukoliko bilo ko pokušа dа mu priđe.

- Odmаh smo shvаtili dа se mlаdić nаlаzi u veomа teškom stаnju i pod dejstvom lekovа. Pošto nаšа ubeđivаnjа nisu uspelа, pozvаli smo kolege iz pregovаrаčkog timа, koji su obučeni zа postupаnje u ovаko rizičnim situаcijаmа – kаže vođа sektorа Vlаdicа Mаrković.



Očаjni mlаdić, koji je imаo nаpisаno i oproštаjno pismo, sve vreme je ponаvljаo dа više ne želi dа živi, jer je u bezizlаznoj situаciji.

- Ne trebа mi ovаkаv život kаd nemаm pаrа i ne mogu dа nаđem posаo. Glаdаn sаm i hlаdno mi je jer nemаm grejаnje. Isključili su mi struju i živim u mrаku – govorio je Ivаn.

Ubeđivаnjа pregovаrаčkog timа trаjаlа su čаk tri i po sаtа, аli je mlаdić, negde oko 22 sаtа, nаjzаd pristаo dа policаjcimа predа noževe.

Odmаh je kolimа Hitne pomoći prebаčen u Opštu bolnicu, u veomа teškom psihičkom stаnju. Zbog velike količine popijenih lekovа, on je reаnimirаn i sаdа je vаn životne opаsnosti.

Kаko smo sаznаli od Ivаnovih komšijа, on je odmаh po rođenju predаt jednoj hrаniteljskoj porodici u Miloševcu.

- Tаmo je živeo do šestog rаzredа, kаd gа je njegov otаc uzeo i doveo kod sebe. Lepo su se slаgаli, аli ih je bespаricа stаlno mučilа, zbog čegа im je i strujа isečenа – kаžu komšije.

(D. K.)
http://www.telegraf.rs/vesti/568732-hteo-d%D0%B0-se-izbode-zbog-gl%D0%B0di-i-besp%D0%B0rice

Ово није једини случај.Како се власт односи према гладном народу,плашим се да ће многи кренути овим путем,јер не виде излаз.
Сачувана

moka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 808



Погледај профил
« Одговор #73 послато: Март 08, 2013, 07:39:31 »

BRUKA: Država siromašnima delila pokvarenu hranu?!

Autor: Ekipa Kurira,Foto: Nikola Milićević

Socijalno ugroženim stanovnicima širom Srbije podeljena humanitarna pomoć - zimnica kojoj je rok trajanja istekao pre nekoliko meseci. Nadležni tvrde da su proizvodi bezbedni



IRIG - Bruka!
Socijalno ugroženim stanovnicima širom Srbije podeljena je humanitarna pomoć u vidu zimnice kojoj je rok trajanja istekao pre nekoliko meseci! Reč je o teglama kiselih krastavaca i konzervi cvekle proizvođača iz Vojvodine, koje je republički Komesarijat za izbeglice dobio od Republičke direkcije za imovinu i korisnicima podelio preko lokalnog Crvenog krsta i udruženja penzionera, saznaje Kurir.

- Preko lokalnog Crvenog krsta sam dobila četiri tegle kiselih krastavaca i jedno pakovanje cvekle, na kojima je jasno pisalo da je rok istekao pre osam, odnosno pet meseci. Zahvalna sam na dosadašnjoj pomoći, ali nije normalno da nam dele hranu čiji je rok istekao samo zato što smo siromašni. Ipak smo ljudi - kaže za Kurir meštanka Iriga koja je želela da ostane anonimna.

U Komesarijatu za izbeglice su nam potvrdili da je ljudima deljena hrana kojoj je istekao rok trajanja, napominjući da su svi proizvodi bezbedni za upotrebu.
- Zimnici je istekao rok trajanja i tu nema ništa sporno. Pre distribucije opštinama, hrana je poslata na analizu u Zavod za javno zdravlje Subotice. Tamo je utvrđeno da su namirnice potpuno bezbedne, iako im je rok istekao. Rezultate analize prosledili smo svim centrima kako bismo objasnili korisnicima o čemu je reč - rečeno nam je u Komesarijatu za izbeglice.




Rok ove hrane je istekao još 13.10.2012.


Nismo ih terali da uzmu

Koordinator komesarijata za izbeglice u Irigu Milorad Vlahović kaže da su korisnici humanitarne pomoći bili upoznati sa činjenicom da je hrani istekao rok.
- Niko nije bio prisiljen da uzima hranu i sve je bilo na dobrovoljnoj osnovi. Zaista nije u redu da se nakon uručene pomoći sada i žale - zaključio je Milorad Vlahović.
http://www.kurir-info.rs/bruka-drzava-siromasnima-delila-pokvarenu-hranu-clanak-683055

Требали су  да уступе ту храну скупшинском ресторану,посланицима.

Сачувана

Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #74 послато: Јун 15, 2013, 04:07:28 »

Смедеревска Паланка: Гладује деветоро деце Аврамовића


Дванаесточлана породица из Голобока код Смедеревске Паланке живи у беди. Деца Аврамовића, од којих деветоро малолетних, без права на социјалну помоћ



ГОЛОБОК. Прастара уџерица. И када је минус 10 једна жица кварцне пећи греје дванаесторо Аврамовића. Десеторо деце у два кревета. Немају фрижидер, машину за веш, воду, доскора нису имали ни струју. Немају право на социјалну помоћ, не примају дечји додатак. Имају само голи живот, који им измиче из руку.

Мајка Виолета је хероина са белегом презира на себи. Стид и понос у њој се смењују сваког дана због тога што је за двадесет година родила једанаесторо деце - пет кћерки и шест синова.

- Најстарију кћерку родила сам са 16,5 година, а сада имам 36. Једанаесто, дечак Филип, дошао је на свет прошле недеље. Десеторо их имам. Анастасија ми је умрла пре седам месеци. Рак. Имала је седам година - прича мајка.

У развијеном свету, добила би стаж, плату, пензију. У Голобоку добија погрде. "Што их је рађала да бедују?"

Отац Горан је срчани болесник. Нема сталан посао. Ради шта стигне. Купи старо гвожђе, копа, бере вишње. Две најстарије кћерке, кад могу, раде такође сезонске послове. Школарци иду у школу. Живе у старој кући Горанових предака. Дванаесторо у три кревета. Немају фрижидер, веш машину, шпорет. Немају примања.


Немање је све што имају. Кора хлеба често је оброк за цео дан.

Док десеторо деце гладује, српски закони су неумољиви.

- Дечје додатке не примамо, немамо важећа документа. Немам пара да извадим личне карте. Немамо здравствене књижице. Да се пријавим на биро, не могу, немам личну карту - каже глава породице Горан Аврамовић (43).


(Јелена Илић)


***


Најстрашније је када  деца немају услове за живот, када су гладна. Одрасли некако могу да се стрпе, али деца, ужасно ми је тешко када угледам нешто овако.
Један дан сам видела  како мајка одвлачи дете испред пекаре које је плачљивим гласом тражило кифлу да му купи. Није му купила, једва га је одвукла одатле! Још ми је та сцена пред очима. По реакцији мајке схватила сам да она није имала новац да детету купи кифлу. Изгледа да је глад закуцала на врата Србије. Оне Србије која може да нахрани пола Европе са оним што би могла да произведе. Али, Србија више не производи у оним количинама скоро ништа, па ни храну, тако да, како нам буде....биће!!!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Cuburac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1158



Погледај профил
« Одговор #75 послато: Јун 15, 2013, 06:20:47 »

E, "bem te drzavo. Polako ali sigurno postajemo beda kao da smo u zabacenim delovima Afrike.
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #76 послато: Септембар 09, 2013, 07:18:30 »

Помоћ тражи 630.000 сиромашних


Центрима за социјални рад се сваке године пријављује све више оних који су угрожени. На списку 142.524 грађанина више него пре пет година. Углавном траже новац. Све већи удео деце

Из касе центара за социјални рад плаћени су бесплатни оброци за 399.274 најсиромашнија

СВАЂЕ у породици, разводи, тешко сиромаштво... само су неки од главних разлога због којих су грађани Србије куцали на врата центара за социјални рад. Пре само пет година стручњацима се за помоћ обратило 489.179 деце и одраслих, док је у прошлој години то учинило њих чак 631.703. За оволико увећање корисника највећи кривац је углавном - новац.

У Заводу за социјалну заштиту кажу да је чак 295.726 грађана од социјалних радника добило материјалну помоћ, јер нису били у стању да прехране ни себе ни своју породицу. Стална помоћ је подељена на 91.099 адреса, а једнократна помоћ уручена је на 106.726 адреса.

- Од 2007. до данас укупан број корисника постепено расте по свим подручјима Србије, а у односу на 2011. је забележено увећање од пет одсто - каже Живорад Гајић, помоћник директора Завода. - Ипак, највећи пораст корисника је примећен међу онима који су тражили новчану помоћ, и таквих је било чак 32,9 одсто више него 2011.

Од 10.00 до 30.000 динара, у просеку, највише су тражили они који су се изненада нашли у тешкој ситуацији из које сами нису могли да изађу, па су 68.874 фамилије добиле новац да купе основне животне намирнице, њих 15.138 је добило помоћ за поправку крова, плаћање рачуна за струју или воду, 2.466 за трошкове лечења, 1.848 за санирање куће која је оштећена поплавом или јаким ветром... Из касе центара за социјални рад плаћени су бесплатни оброци за 399.274 најсиромашнија, 44.600 их је добило помоћ у натури, а 28.629 је добило неку субвенцију...

Социјалне раднике, међутим, брине и све значајнији удео деце у укупном броју њихових “клијената”. Више од половине оних са којима су радили (102.662) имали су животне тешкоће везане управо за социјалну и материјалну угроженост.

- На другом месту по величини животних проблема деце су сукоби између родитеља који се споре око начина обављања родитељског права - додаје Гајић. - Таквих је било чак 25.000, док су на трећем месту они који су имали проблема са понашањем (15.241). Нису били ретки ни случајеви занемаривања деце (8.829), па ни породичног насиља, јер је 3.058 малолетника било жртва оваквог односа у кући.


ПУНЕ РУКЕ ПАПИРА

СОЦИЈАЛНИ радници су се током прошле године умногоме бавили папирологијом. Кроз њихове руке прошло је укупно 769.625 разних захтева и решења иако је у 173 одељења центара за социјални рад запослено њих 3.922. Ипак, ови су радници само 46.235 молби одбацили као неосноване и нису пружили затражену помоћ.



САМО ЈЕДАН ЧЕК

У центрима за социјални рад кажу да је међу онима који су добили новац највише оних којим је чек уручен једнократно (36 одсто). С друге стране, право на сталну новчану социјалну помоћ остварило је 30,8 одсто. Временски ограничену новчану социјалну помоћ је добило 19,6 одсто, а најмање је било оних који су добили увећану социјалну помоћ, односно њих 13,5 одсто.


Цитат
СТАРИЈИ ЋУТЕ И САМУЈУ

МЕЂУ корисницима новчане помоћи најмање су заступљене старије особе (12 одсто), иако у центрима за социјални рад кажу да су по правилу управо они најсиромашнији, најчешће живе сами, изоловани од већих градова и без икаквих сродника да им притрче у помоћ. С друге стране, највеће учешће у укупном броју корисника новчане социјалне помоћи имају одрасле особе (59,7 одсто) иако је више од 90 одсто радно способних.


(Б.Стјеља, вечерње НОВОСТИ)




***



Да, као што је назив теме, у Србији је тотално безнађе, а глад, беда и очај постају неизбежни пратиоци многих грађана ове наше лепе, плодне и простране Србије!!!



Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #77 послато: Септембар 27, 2013, 00:14:47 »

Дотакли смо дно: Дрва и угаљ купују на килограм јер немају новца


Последњих година у Краљеву, због веома слабе платежне моћи становништва, дрва и угаљ се све више продају у џаковима, па тако килограм цепаница кошта 12 динара, а најјефтинијег угља 15 динара.


Исцепкана дрва за огрев, углавном букове и храстове цепанице, упакована су у џаковима од по 15 килограма, а један такав џак кошта 180 динара.

 

Продавац Бранислав Спасојевић рекао је Танјугу да се исцепкана дрва продају у џаковима, јер људи немају новца да купе веће количине, додајући да су најчешћи купци пензионери.
 


Идеја је кренула од саме практичности куповине исцепканих дрва за огрев за припремање зимнице и печење паприка, а како је учинила своје, народ их данас купује и за огрев, прича Спасојевић који је по занимању машински инжењер.
 
Спасојевић каже да је нудио и другим власницима продавница и киоска у граду да продају његова дрва у џаковима, али су га сви одбијали, понеки и исмејавали, а сада га као добављача траже.
 
- На мом киоску близу железничке станице дрва ће ‘на кило’ увек бити на продаји - додаје овај довитљиви краљевачки предузетник који нуди и исцепкана дрва на метар по цени од 38 евра, и то уз доставу на кућну адресу.

И продаја угља почела је у џаковима, а према речима власника стоваришта “Огрев” из Краљева Милинко Максимовић продаја угља смањена за чак 40 одсто.
 

- Људи више немају пара. Не продаје се ни најјефтинија ‘сирова колубара’. Народ купује угаљ на килограм. Због тога смо почели да пакујемо угаљ у џакове од по 45 до 50 килограма, а његова цена је 700 динара - каже Максимовић за Тањуг.


Кубик “сирове колубаре” у Краљеву кошта 7.750 динара, “Штаваљ - комад коцка” 11.550, “Пљевља - комад коцка” 13.550, “Мезграја- комад коцка” 14.300, “Крека -комад коцка” 12.500 динара, уз бесплатан превоз у кругу до 10 километара.

(Бета)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #78 послато: Октобар 17, 2013, 05:10:37 »

У Србији гладује око милион људи


Само око 30 одсто становништва може себи да приушти потрошачку корпу која у просеку вреди око 60.000 динара



БЕОГРАД - Светски Дан борбе против глади обележен је данас скромним скупом на Тргу Николе Пашића, где су представници Алијансе за заједничко добро поставили сто са празним шерпама солидаришући се са око милион људи у Србији који гладују.

Чланови Алијансе су указали да, према подацима из залагаоница и златара, многи грађани продају породично благо да би имали шта да једу и подсећају да само око 30 одсто становништва може себи да приушти потрошачку корпу која у просеку вреди око 60.000 динара.

Они су указали и на отуђивање јавних добара, попут земље и воде изразивши наду да у Србији неће доћи до њиховог отуђења као што се догодило у Немачкој, где је пре три месеца вода скинута са списка јавних добара.

Представници су празну шерпу однели у Скупштину Србије да би посланике подсетили на немаштину бројних грађана.

Иначе, према подацима Организације Уједињених нација за храну и исхрану (ФАО) од пре три године, шестина човечанства гладује, велики број људи не може себи да приушти основне животне намирнице, а узрок таквог стања су високе цене прехрамбених производа, мала примања и велика незапосленост.

Према тим подацима, у свету тренутно живи највећи број гладних људи, а значајну улогу у повећању броја потхрањених особа има и слаб принос хране, чести екстремни временски услови и пораст боја људи од око 80 милиона годишње.

Према подацима Светске банке у 2010. и 2011. години, пораст цена хране води скоро 70 милиона људи у крајње сиромаштво.

Велики број људи не може себи да приушти основне животне намирнице, а нестабилне цене и сиромаштво истовремено представљају велику опасност за безбедност хране, пре свега у земљама у развоју.

Стабилност тржишта хране зависи од улагања у пољопривреду, нарочито у земљама у развоју у којима живи више од 90 одсто гладних и у којима производња хране треба да се повећа за 50 одсто до 2050. године, да би се задовољиле потребе у исхрани растуће популације.

Светски дан борбе против гладовања обележава се сваке године 16. октобра, с циљем подизања свести и ширења информација, али и мобилисања јавног мњења и фондова у корист глобалне борбе против глади.

(Танјуг, вечерње НОВОСТИ)



***



Верујем да је бројка гладних много већа. И биће све већа и већа, ако народ не окрене "други лист".

Тужна ли си и гладна Србијо!!!
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #79 послато: Октобар 17, 2013, 11:45:14 »

- " Тужна ли си и гладна Србијо".

Закључак који потврђује стварно стање народа. Па ипак, у мојој глави сва збрајања, добијају неку сасвим другу цифру! Живимо у срамоти и у сиромаштву, многи тек што преживљавају а реална слика у грађанству, опет даје једну за мене неразумљиву и веома поразну слику:

На Изборима у Новом Смраду, убедљива већина гласова за Напредњаке!
У Вршцу, 23% гласача даје своје гласове Дачићу и структурама које немају шта да траже код гладног народа!
У Врбасу, вечина за све ове који нас воде на народне кухиње и сиротитињу стварају на сваком кораку!


Шта чека тај милион гладних? А своје гласове истовремено даје "српским спасиоцима", -
 "тројки" која нас завија у црно...
Сачувана
Zeka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 682


Zeka


Погледај профил
« Одговор #80 послато: Октобар 17, 2013, 15:53:58 »

Цитат
E, "bem te drzavo. Polako ali sigurno postajemo beda kao da smo u zabacenim delovima Afrike.

''Не знам да ли ће нас Европа примити, али Африка нас је већ ставила на листу чекања.''
Сачувана

Ал' тирјанству стати ногом за врат, 
довести га к познанију права, 
то је људска дужност најсветија!
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #81 послато: Новембар 11, 2013, 05:36:13 »

Србима кратак фитиљ


Свађе са трагичним последицама избијају у секунди - праг толеранције опасно пао, упозоравају психолози. За нагомилани бес и незадовољство кривци економско посрнуће и неизвесност



БЕСНИ Нишлија пре две недеље упуцао је жену за воланом, јер је возила преспоро!

Београђанка је пре неколико дана, после жестоке свађе, убола комшију кухињским ножем у стомак, због љубоморе,

а у Малом Зворнику страдали су комшија и његов надничар од пушке суседа...

У градском превозу севају варнице свакодневно, у редовима у банкама, или у болницама избијају свађе у секунди. Психолози тумаче да су нам нагомилани стрес, фрустрације и незадовољство снизили праг толеранције, па сваког дана експлодира на десетине таквих темпираних бомби. Само оне најдрастичније стижу у дневне листове и етар.

Ход по ивици егзистенције, предуга неизвесност за сваки наредни дан, економско па и морално и духовно посрнуће, без дилеме кривци су што смо толико бесни, толико ојађени, толико незадовољни и несрећни. Стручњаци сматрају и да је важан фактор што смо изгубили веру у институције, немамо осећај да ће нас ико заштитити, да смо сигурни.

Према речима доц. др Милана Милића, психијатра и психотерапеута, у последњих неколико година праг толеранције на фрустрацију евидентно опада.

- Људи реагују чешће импулсивно, насилно, без довољно размишљања о последицама, јер изгледа да им више није довољно стало - каже др Милић. - Предуго живимо у лажној нади да ће догодине бити боље, те хронични, "малигни" стрес узима полако свој данак, што у том стрпљењу које се потрошило, што у чешћим психичким и психосоматским проблемима. И економска несигурност, али више дебакл институција система, чине да људи "узимају ствар у своје руке".

Управо то да се у заштити своје безбедности уздамо углавном у себе, показало је и последње истраживање Београдског центра за безбедносну политику, од пре десетак дана. Сваки други Србин не осећа се безбедно у земљи у којој живи.

- Док пет одсто испитаника не верује никоме, 18 одсто верује пријатељима и комшилуку, а полицији тек 19 одсто, чак 55 одсто се ослања само на себе саме - резултат је истраживања БЦБП. - На питање која институција највише утиче на осећај безбедности, чак 54 одсто је одговорило - ниједна. У полицију се узда 39 одсто испитаника, а у војску - три одсто.

Највећа претња локалној безбедности су пљачке и насиље, по 27 одсто се изјаснило за ове две ставке, а 23 одсто су то виделе у саобраћајним незгодама.

- Уређена друштва уживају ауторитет онога ко ће решити проблем, док код нас и у сличним друштвима то није случај - каже др Милић. - Држава се није успела наметнути као гарант безбедности, владавине права, смисленог система вредности, те људи неретко долазе у ситуације из којих немају излаз и посежу за екстремним решењима. Наравно да она не решавају проблем, него га усложњавају, но у безизлазу и ударац главом у зид је неки покрет.

Како наш саговорник каже, управо оваква друштвена клима потенцира све оне особе које имају склоност насилним реакцијама да активирају тај свој потенцијал. Фрустрације расту и јер нам је наметнут захтев за све већу потрошњу, а куповна моћ нам је све мања.

- Нема спаса без правне државе - каже др Милић. - Утврђивање правне државе је неопходно, без њега никакве психолошке мере неће помоћи. А што се тиче неке врсте помоћи и самопомоћи, мислим да је потребно више едукативних емисија на тему изласка на крај са фрустрацијом и контролом агресивности, више педагогије, а мање преобимних програма у школама, већа доступност психолошких саветовалишта у државном здравству.


ПОТРОШАЧКО ДРУШТВО

- Развој новог, ултрапотрошачког времена, где се најинтензивнији живот све више догађа у тржним центрима, довео је до посебне фрустрације у оним деловима света који су на пола пута као ми - нити смо богати да у томе можемо адекватно партиципирати, нити смо довољно сиромашни да нас то не голица - тврди др Милић. - Зато је материјални моменат стално присутни закулисни извор напетости.


Цитат

ПУЦАЈУ И НАЈЈАЧИ


- Нико од нас није ослобођен агресивног набоја у себи и то није спорно - каже др Милић. - Оно што доводи до оваквих чинова јесу контролни механизми агресивности, који су код одређених особа генетски слабији. Нажалост, претходно поменуто стање у друштву доводи и оне са квалитетнијом контролом у стања где се може испољити насилно понашање. Насиљу су генерално склоније особе са антисоцијалним поремећајем личности, наркомани, алкохоличари, али и душевни болесници. Један од најубедљивих ризика фактора за насилно понашање су претходни насилни акти код тих особа.


(Б. Царановић)






***


Исувише дуго се над овим народом експериментише, игра се!  Неки  као да "вежбају", како је то бити председник државе, премијер, министар врло важних ресурса... Некима је то прво "упослење", а неки сем политике ничим другим се нису до сада бавили..и као производ тога, имамо то што имамо. Никада више дилетаната, лицемера, проданих душа и лоших људи није било у врху власти.

ЗАТО ПУЦАМО по свим шавовима, готово сви!!!



 
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #82 послато: Новембар 16, 2013, 20:51:45 »

Дечак који није имао патике


Дарко Милић, деветогодишњи дечак из планинског села Рождаце, 30-ак километара од Врања, у непосредној близини административне границе са Косовом, не сања еурокрем ни кекс које никад није пробао, не сања ни нове фармерке ни патике које никад није обуо, нити телевизор јер га никад нису имали у кући, али сања да буде одличан ученик као и до сада, да настави школовање у централном селу Власе и да када порасте изучи за доктора.


Срба, Гордана и Дарко
 


- Идем у четврти основне у суседном селу Станце. Данас сам добио петицу из математике. Никад срећнији нисам био - похвали се Дарко и одлази да донесе свеску и покаже свој успех.


У кући живи са мајком Горданом Јовановић, младом 29-годишњом женом која има озбиљне здравствене проблеме, али немају пара. Има цисту на мозгу, морала би да се оперише. Пије лекове два пута дневно да не би имала епилептичне нападе који натерају увек сузе на очима малог Дарка.

- Требало би да се оперишем у Клиничком центру у Нишу. Како? Ко да пази Дарка? Како да преживимо, док се вратим и ако се вратим? Па, немамо новац ни за аутобуску карту, а камоли за остало - шири руке ова измучена жена.


Отац Срба је поштен човек, али од јутра до мрака током целе године иде у надницу како би преживели. Јер, осим дечјег додатка који је 3.000 динара (25 евра) за малог Дарка немају никаквих примања. Добар део године проводи у сечењу дрва за огрев и букви за пилане.


- Нема ме кући, а наш смисао живота је Дарко, његова будућност. Мора да се ради ако хоће да се живи. За боље не знам. Дрва ми утробу померају, леђа савијају, руке, снага све је то једна жила, сајла, па док не пукне биће и хлеба да се прехранимо - казује Срба и узима дебело уже од конопље да извлачи посечене букве из долине. - Закупим једну букву од шумског, посечем, вежем уже за буку, па око појаса и пребацим је преко рамена. Онда вучем навише и по 50 метара. Товарим је у трактор и продајем онима који имају камионе и терају их за Врање - објашњава Срба.

 

Продао је две краве за полован трактор. Нису имали чиме да их хране, почела ребра да им се броје. У делу су села где је само шума, река, помало земље за баштицу. Овде се искључиво живи од дрвета.


- Посадили смо мало баштице, али слабо је родило. Ех да имамо један мали пластеник, имали бисмо хране. Овако кад стигнемо и шта се има. А, деси се да има само хлеб. Једемо га два-три дана, па кад Срба дође до пара купимо пасуљ, кромпир, сир, мало саламе због Дарка - каже Гордана.


Гордана од кухиње има само судоперу



Дарко, пошто отац није код куће, помаже мајци у свим пословима. До куће се долази пошто се пређе река преко овећих каменова и иде готово клечећи због успона. Једина је кућа у том крају. Немају комшије, нема ни деце, јер је Дарко једино дете у Рождацу, селу са још око 30 стараца.

 

- Одлазимо често да помогнемо Срби. Ми се нисмо венчали, нисмо имали пара за то. Живимо реда ради, он се осушио од посла, ја од болести. Извлачимо грање, товаримо трактор цепаницама. Ради и Дарко, шта ће! Жао му оца. Срба ме јури, каже да идем кући, боји се да ћу умрети док утоварујем дрва. Десило се пар пута да паднем у несвест због цисте. По пола сата не могу да ме врате у живот. Дарко кука, Срба псује судбину, све. … Добар је он човек, честит, поштен, мрава није згазио. На мене никад руку није подигао. Само виче да не радим, да ће он све да заврши, ако треба и ноћу ће радити. А ради, не знам када спава. Устаје у мрак, долази у мрак - прича Гордана.

Дарко је завршио са послом, узео књигу и отишао да учи у хладовини поред дрвљеника.


- Боље дању, увече је слабо светло, а и мајка мора да легне рано, од умора и болести ноге је не држе - каже Дарко.


Пре одласка, улазимо у кућу која је од камена, блата, дасака и летви. Попуцала са једне стране, са друге окречена. Кућу Срба дели са братом и његовом супругом који живе у Београду, али су ту преко лета. Срби је неком чудном деобом припала само једна собица, три са три, и заједничка остава, два са један метар. Ту остављају одећу. У собици шпорет, један кревет и мали сточић са две столице. Још две су у тесном ходнику, заједничком са Србиним братом. Њих чувају за госте намернике.


- Сви смо овде сиротиња, дошло неко чудно време, кажу старији, последње, али мене то не интересује. Ни Србу! Дарко је наша нада, он је будућност. Зато се и жртвујемо, због њега све ћемо дати. Колико год да је мало мора да је велико - верује Гордана.


Дарко помаже мајци око дрва


Цитат
Месечина и родитељи

Гордана би била најсрећнија када би могла да се оперише у Нишу, а Срба би морао да мало остави посао, да направе залиху док се она не врати и опорави.
- Мама мора да се оперише, ја ћу да пазим на кућу са псом док не дође отац увече. Могао би да дође пре мрака. Бојим се, пробудим се ноћу, месец кроз прозорчић пустио светло као усред дана. Гледам мајку, лице бледо, не мрда, као да не дише, гледам оца, излетела му она кост код рамена, нагло се подиже и спушта, груди му играју, као у грозници. Много их волим и они мене. Хоћу да учим, да имам књиге, да читам, да радим, јер како тата каже, ко не ради не може ни да једе - прича Дарко.

(Д.Ђорђевић)






***



У исто време, неки други Срби и њихова деца живе у оваквим кућама,




Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Др Василије
Нови члан
*
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 14


Рекох и спасох своју душу !


Погледај профил
« Одговор #83 послато: Новембар 16, 2013, 22:01:15 »

"Моје племе сном мртвијем спава."
Сачувана

“Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири.”
Свети Митрополит Филарет Московски
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #84 послато: Новембар 18, 2013, 05:39:38 »

О која несрећа!

Пре годину дана сам писала о овој породици,

http://forum.svisrbisveta.org/index.php?topic=497.msg19261#msg19261



И само што је срећа закуцала и на њихова врата, у њиховој породици се десила трагедија. Четири малолетне девојчице су остале без оца, а њихова мајка без мужа. Погинуо је. Заиста је живот некоме мајка, а некоме маћеха.





***




Судбина Дуњиће завила у црно: Миодраг није дочекао нову кућу


Отац четири девојчице, који је од добровољних прилога ових дана требало да укрови кућу, у недељу погинуо. Живели смо у муци и сиротињи, али смо били срећни. Снови су нам сада срушени - јеца супруга Слађана



Миодраг са породицом испред старе, трошне куће у којој Дуњићи и даље живе


У недељу ујутру у забитом селу Бановица, удаљеном 30 километара од Новог Пазара, живот је трагично изгубио Миодраг Дуњић (39), који је са супругом Слађаном једва преживљавао и коме су, након текстова у "Новостима" и другим медијима, помоћ за изградњу нове куће слали наши читаоци из Новог Пазара и околине, целе Србије, као и дијаспоре.

Према још незваничним информацијама Миодраг је страдао у трактору којим је са рођаком Зораном Николићем (43) из шуме превозио дрва за зиму. На једној низбрдици, машина им је отказала, трактор се преврнуо. Николић је на лицу места остао мртав, а Миодраг неколико сати касније преминуо у новопазарској болници.

Иза Мидрага Дуњића, који је са супругом Слађаном живео претешко у трошном кућерку од блата и свим силама се борио за опстанак на свом огњишту и макар мало бољи живот, остале су четири девојчице: Дијана (5), Милица (4), Душица (3) и Јелена (1). Оне су се заједно са оцем и мајком радовале изградњи нове куће и једва чекале да се пре зиме уселе макар у једну собу.


- До сада смо живели у муци и сиротињи, али смо се радовали када смо уз помоћ добрих људи започели кућу. Баш нам је ишло овога лета, стигли смо до друге плоче и били срећни. Сада су се угасили сви наши снови, нема више нашег Миодрага... Како ћу ја у овој недођији са четири сирочета - кроз сузе се пита Слађана Дуњић док оплакује мужа, доброг човека и радника.

Миодрагу су ове јесени комшије, Срби и Бошњаци из овог краја, често долазили и помагали му у изградњи куће.

- Шокиран сам и утучен. Две године смо скупљали новац за Дуњиће, апеловали на добре људе, набављали материјал, организовали мобе... И таман кад смо били на домак циља, кад је остало само укровљење, судбина је хтела да Миодраг трагично изгуби живот. Морамо помоћи Слађани и деци, сад им је још теже, остали су без главе породице и без икаквих прихода. Апелујем на све читаоце „Новости“ и све који чују за ову трегедију, а могу да помогну, да учинимо нешто да Дијану, Милицу, Душицу и Јелену. Морамо да их збринемо, морамо да им завршимо кућу и помогнемо да одрасту и постану добри људи - прича познати новопазарски хуманитарац Хидо Муратовић.

Неколико Новопазараца, који су и до сада на разне начине помагали Дуњићима, изразило је спремност да помогну Слађани и деци да заврше започету кућу и опстану у удаљеном селу и суровим условима за живот.


ПОМОЋ КРКОБАБИЋА


КАДА је у јануару ове године из медија чуо како живе Дуњићи, потпредседник Владе Србије Јован Кркобабић пожелео је да одмах крене у Бановицу, посети их и лично им уручи помоћ. Није дошао због снега, али је послао своје сараднике који су деци донели пуно поклона, а Миодрагу помогли да се запосли у "Србијашумама". Од тада Дуњићи више нису оскудевали у храни и одећи, јер су, осим донација добрих људи, имали и редовну Миодрагову плату.

(М.Нићифоровић, вечерње НОВОСТИ)

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #85 послато: Јануар 21, 2014, 06:41:00 »

За њих до скоро нико није знао


Куршумлија -- У брдима изнад Луковске бање, у Сеоцу, на обронцима Копаоника, без струје и основних животних услова живе два становника - мајка и син.






Многа села на територији општине Куршумлија су потпуно опустела. Међутим, у селу Сеоце није баш сасвим тако - остало их је двоје.

Небојша и Миленка Танасковић немају личне карте, ни здравствене књижице и за њих се донедавно није ни знало.

Немају ни струју. Лампа на гас им је увече једино осветљење. Телевизор не само што немају, већ и никад нису имали прилике да га гледају.

До њихове куће искључиво се стиже пешице. Кажу да су човека последњи пут видели пре око два и по месеца.

Кромпир им је основни оброк. Миленка је 50 км удаљену Куршумлију посетила последњи пут пре три деценије, а њен син - кад је био мали.

Ручно обрађују земљу, како би прехранили две краве.

Недавно су им дрвосече поклониле одећу, на чему су им захвални.

<a href="http://www.youtube.com/watch?v=CtyBSlBwbTw" target="_blank">http://www.youtube.com/watch?v=CtyBSlBwbTw</a>


(Б92)




***




Шта рећи?


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #86 послато: Јануар 21, 2014, 15:37:38 »

Бедна српска Владо, на стуб срама вас треба окачити па пустити да вам вране очи кљују!
Једна Влада се најпре мора бринути о свом народу. Србија нема ни морала ни карактера, Србија је земља лопова и варалица. Србија је отаџбина гладног и напуштеног народа.

Кад оваквог јада има у Србији,  где власти имају могућност директног утицаја, - шта ће бити сутра са децом која ће одрастати под шитарским претњама!?
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #87 послато: Фебруар 10, 2014, 02:58:07 »

Мама, има ли хлеба?

Судбину 40-годишње Радмиле Дрљаче и њене деце: Дражена, Клаудије, Дијане и Немање исписали су рат, злостављање у породици, немар полиције и државних органа... Они данас једу на народном казану. Радмила је од тортуре остала без иједног зуба у глави, са ожиљцима на телу и души. Живе од 130 евра социјалне помоћи коју троше на плаћање кирије и дажбина за комуналије и струју. За све остало преостаје им дечји додатак од око 60 евра и народна кухиња.

Радмила са Драженом, Клаудијом, Дијаном и Немањом


Радмила је родом из Бихаћа, где је одрасла и имала велику љубав Горана Милића, који је погинуо убрзо по избијању рата на чишћењу терена.

- Забављали смо се, рат је почео априла те 1992. године, заклели се, чим се то лудило заврши, на јесен да се узмемо. Стигла је јесен, Горан је погинуо, а ја сам се седам дана након тога породила са Драженом. Након три месеца под гранатама и боравка у подруму са дететом, успели смо да изађемо из Бихаћа након размене са муслиманским војницима.

 

- Један наш конвој за два њихова. Стигли смо у Доњи Лапац, у Крајину, одакле смо поново бежали након хрватске "Олује". Некако сам стигла у  Мајка је касније умрла, сестра Гордана се удала у Приједору, Љиљана у Степојевцу код Лазаревца, а ја сам остала са Драженом и болесном сестром Свјетланом, о којој сам водила бригу. Отац је умро још пре рата и био сахрањен у Бихаћу - наводи Радмила.

 

Ракија за буђење

Њене библијске муке настаће кад крене да живи са човеком са којим ће изродити још троје деце.
- Вратили смо се 2003. године у његово село на Власини, тада је Клаудија имала две године. Био је болесно љубоморан, мислила сам проћи ће га. Када смо се вратили, наставио је да ради по околини и у Сурдулици као мајстор дунђер за све зидарске послове. Пио је све више, литар ракије му је био мера ујутру. Онако крупан, преко два метра висок, почео је да ме туче. А тукао ме је пред децом и болесном сестром крвнички.

- Трпела сам због деце, осим троје које сам му родила, седам пута сам морала да абортирам, а говорио је да ми прави децу како се не бих курвала. А деци коју сам му родила није хтео да да своје презиме, правдајући се да не зна да ли су његова, али је зато узимао њихов дечји додатак и пропио би га одмах - каже Радмила.


Са децом је увек била више гладна него сита. Живели су на Власини Округлици, насељу поред језера. Годинама су јели кромпир, купус, хлеб, млеко је узимала када би одрадила код сељана на Власини.
- Стално смо били гладни, ипак, већи проблем су биле свакодневне батине, а деца су била престрављена. Када би насилник наишао, Немања онако мали одмах би се упишкио - прича Радмила.


  
Обесићу те

Да се није десио 4. јун 2012. године и тортуре после које је једва остала жива, данас не би била у Врању, подстанар, на народном казану, али безбедна.


- Пошла сам са децом тог 4. јуна на планину, где је његов засеок, да радимо код једне жене на имању. На крају дана пошто није имала новац да нам плати, дала ми је пет килограма сира у пластичној кутији и флашу млека.

 

- Кренули смо да се одморимо кући, а он се јавио да морамо натраг у његово село, под трем. Сусрео нас је на половини пута и наредио деци да иду напред, а ми смо ишли за њим на одређеној удаљености како нас не би видела. Био је обневидео од пића. Одмах је кренуо да ме туче песницама, а оне као маљеви. Онда ми је отео канту са сиром и разбио о главу. Сир је одлетео, а мени је на лицу текла крв. Од тада имам ожиљак.

 
- Потом ми је просуо млеко по глави, шутирао у стомак, свуда. Била сам модрозелена у телу, посебно по ногама. Ухватио ме је за косу која је била дугачка, обмотао је око руке и вукао ме по земљи можда 300 метара и лајао опонашајући да води пса. Кад ме је довео у близини куће, везао ми је једну руку канапом за дрво. Отишао је по уже јер ми је рекао: "Обесићу те." Када је отишао по уже, ко зна како и којом снагом сам успела да одвежем руку и сакријем се у високој трави. Био је већ мркли мрак. Успела сам да побегнем након четири сата трчања, падања и непрестаног плача.




Одлазак по једини оброк у народну кухињу


- Стигла сам до Промаје на Власини, где ме је неко попео у комби и одмах одвео у Сурдулицу, у болницу. Било је четири сата ујутру. Била сам на хируршком и гинеколошком одељењу због тешких повреда, опасних по живот. Тек тада су сви реаговали у Сурдулици, посебно полиција. Он је ухапшен, а потом је добио три месеца затвора. Када сам се опоравила, узела сам децу за руке, стала на раскрсници у Сурдулици, размислила и одлучила да кренемо пут Врања, што даље од места кошмара - наводи Радмила.



У Врању живи под киријом, у старој кућици.

- Шта да кажем, једемо у народној кухињи. Узмем јело, чорбу, паприкаш или пасуљ за нас петоро и хлеб и то је све. Ево, данас чорбуљак. Идем по кућама и радим све што има да се ради. Али, посла нема. Дали су нам добри људи мало одеће и обуће да деца не иду гола и боса у школу. Не могу више. Деца су ми опседнута болештинама и глађу. Једемо једном дневно. Увече сакупим ове мале око мене, легнемо, а она кроз сузе: "Мама, има ли хлеба?" Ћутим, неме сузе се сливају низ образе. Сви плачемо. Јастук је ујутру мокар од суза - завршава причу Радмила.

Цитат

Смех полиције

- Осим Новице Тончева, председника општине који нам је помогао, сви остали су заказали, од полиције која је штитила крвника ког сам пријављивала и смејала ми се у лице, до служби које су морале да нас изместе и заштите, децу, па онда и мене. Тако је било и 2010. године, када ме је по ко зна који пут крвнички претукао, психички болесну сестру покушао да силује. Пријавила сам полицији, сестру су сместили у Дому за старе у Сурдулици где је и данас, а он није добио никакву пријаву - истиче Радмила.



Немања са најдражим поклоном

Цитат
Астма у аманет

- Клаудија је у 6. разреду, купујем јој лекове, живимо у влази, добила је тешко запаљење плућа, никако дете да опоравим. Дијана је у другом основне. Немањи, који још не иде у школу, купила сам пумпицу, добио је бронхијалну астму - очајна је Радмила.
 



(Д.Ђорђевић, Вести)


***

А њима треба тако мало да би имали колико толико миран живот. Још два оброка и кров над главом, који не прокишњава.
Ужасна је ово кроз шта је прошла Радмила. Помоћи ниоткуда. Полиција, којој се обраћала за помоћ, јој се у лице смејала, а муж насилник ни пријаву не добија. Да не помињем остале службе које постоје да се баве оваквим случајевима, а које баш брига. Социјалне службе су у Србији паразитске службе, као што су и многе друге. Ништа не функционише где год да погледаш. Све је труло.


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #88 послато: Мај 05, 2014, 04:28:52 »

Преспавамо пола дана да уштедимо оброк

Супруга и ја преспавамо пола дана како бисмо прескочили бар један оброк. Незапослени смо и немамо новца ни за основне намирнице.


Овај млади брачни пар, који није желео да им се имена помињу у новинама, већ три године не може да нађе посао. Живе од помоћи коју добијају од ионако сиромашних родитеља.

 

Многи њихови суграђани кажу да за Пироћанце више не важи правило да су штедише или шкртице, јер већина једва саставља крај с крајем, тако да немају ни шта да уштеде а ни на чему ни да „цицијаше“.

 
На евиденцији Филијале НСЗ је 7.738 незапослених особа, што је сваки седми становник без посла у односу на 57.992 становника. Народна кухиња има 850 корисника, а број корисника социјалне помоћи у прва три месеца повећан је за 30 одсто у односу на прошлу годину. Дневно кроз Центар за социјални рад више од 20 особа затражи помоћ углавном за храну, али иза лекове, лечење, плаћање рачуна... Са фебруарском просечном платом од 37.094 динара која је за 16 одсто нижа од републичког просека, живот Пироћанаца се своди на преживљавање од данас до сутра.

 
- Прошле године је право на социјалну помоћ имало 990 а сада 1.430 породица. Ово је довољан показатељ да људи веома тешко живе - каже директорка Центра за социјални рад у Пироту Марија Васић.

 
Милан П. је завршио факултет пре три године и нигде не ради.
- Дошао сам у Центар за социјални рад и потражио помоћ како бих могао да издржавам себе и породицу јер немам од чега да живим - каже он.

 
Томислав П. (55) има двоје незапослене деце која су завршила средње школе.

- Супруга и ја смо остали без посла. Питамо се сваког јутра шта ћемо данас јести и да ли ћемо имати за сутра. Од Центра за социјални рад и Црвеног крста тражимо бар оброк из народне кухиње - прича он.

 
Председник Већа Савеза самосталних синдиката Родољуб Ћирић каже да у Пироту више од 30 одсто грађана живи на ивици сиромаштва.

 
- Многа предузећа не раде или су отишла у стечај. Радници траже помоћ да би преживели. Плате у Пироту годинама у односу на републички просек заостају од 15 до 20 одсто. Просечна потрошачка корпа износи 65.719 динара - каже Ћирић.

(Вести)


***


Колико је оваквих случајева, то нико у Србији не зна, а најмање они који би требали да су упознати са тим. Важно је да ова власт има једну једину мисао, а то је, како ће што пре одрадити задатке које је добила од својих ментора, како ће што пре увести Србију у дужничко ропство, а од народа направити бескорисну масу коју ће моћи обликовати како ко буде хтео.

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
moka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 808



Погледај профил
« Одговор #89 послато: Август 04, 2014, 07:12:37 »

Trideset godina nisam sebi kupio cipele!

Ljubinko Arsenijević (41)iz Kragujevca zaposlen je u firmi koja postoji još samo na papiru. Zvanično je zaposlen, ali nema gde da ide na posao. Zvanično i ne prima platu. Zbog toga je prinuđen da od majstorske nadnice zaradi neki dinar kako bi izdržavao porodicu. Dok čeka da mu firma isplati 17 plata, on nema od čega da namiri rate bankarskog kredita. Ljubinko u intervjju za “Alo!” kaže da toliko teško živi da ne može tačno da se seti kada je sebi poslednji put kupio cipele.

„Kažu da smo mi što protestujemo nradnici, a pogledajte moje ruke, pune su žuljeva“ | Foto: B. Nenković

 Ljubinka smo zatekli ispred Skupštine grada Kragujevca, gde je sa desetak zaposlenih kolega iz „Niskogradnje“, od koje su zbog dugova samo ostali kancelarija i direktor, protestovao tražeći da bude raspoređen u neku drugu firmu. Stotinak zaposlenih iz ove firme je prešlo u druga javno komunalna preduzeća, ali sticajem okolnosti za Ljubinska nije nađeno rešenje.

Vi ste u stvari zaposleni, ali nemate posao i platu?
- To je kao „duh firma”! Postoji na papiru. Imamo sedište i kancelariju. I direktora. I ništa drugo. Oko 200 mojih kolega je posle kolapsa firme zbog ogromnih dugova prebačeno u druga javna komunalna preduzeća. Za nas dvadesetak nije se našlo rešenje. Jednog dana javili su mi da je nađeno mesto za mene, ali kada sam otišao u tu firmu, oni nisu ni čuli da treba da počnem da radim. Od januara prošle godine sve je pošlo naopako.

Šta ste po struci i od čega živite ako ne primate platu?
- Zidar sam! Živim u Đuriselu. Poslednju platu primio sam u oktobru prošle godine. Na račun je tada leglo 12.000 dinara. I od onda ništa. Imam porodicu. Supruga je nezaposlena. Deca mi idu u drugi i treći razred. Jedini siguran prihod je majčina invalidska penzija od 11.000 dinara. Sramota me je, jer u ovim godinama bi ja trebalo da pomažem majci koja ima 77 godina, a ne ona meni. Osim toga što faktički nemam posao, iako se vodim da radim, ne mogu da vraćam kredit koji sam uzeo od banke. A rata je 13.500 dinara.

„O moru i planini nikad nisam ni razmišljao“: Ljubinku „Niskogradnja“ duguje oko 350.000 dinara | Foto: B. Nenković

 Koliko ste dužni banci i zašto ste se zadužili ?
- Uzeo sam kredit od 400.000 dinara da kupim krave i junice. Planirao sam da tako obezbedim egzistenciju. Međutim, otkupna cena mleka je pala na 25 dinara, ispod minimuma isplativnosti. Stoka jede svaki dan i ne može sama sebe da otplati. Iz banke me zovu svakodnevno i traže svoje, a ja nemam odakle da ih namirim. „Niskogradnja“ mi duguje za plate oko 350.000 dinara. Kad bi mi bar to isplatili, mogao bih da se ratosiljam kredita, zbog koga ne mogu oka da sklopim. Nisam navikao da dugujem. Svakog meseca sam u dilemi da li da uplatim pare banci, ili da od toga hranim izdržavam porodicu.

Kako onda preživljavate ako vam rata kredita prelazi mesečna primanja?
- Radim privatno na građevini, ali zbog krize posla je sve manje. Ne libim se rada, tako sam vaspitavan. Često kažu kako smo mi što protestujemo neradnici. A pogledajte moje ruke, pune su žuljeva. Kako neradnik može da ima ovakve ruke. Sigurno ne od sedenja u hladovini. Drugo, cena majstorske nadnice je pala. Nekada je išla do 25–30 evra, a sad je i ispod 20, za rad po ceo dan. Mnogo je ljudi bez posla i plate, pa je ponuda velika.

Kako psihički podnosite  gubitak posla i to što nemate novca da se brinete o porodici?
- Živci mi trepere kao strune. Ceo život radim pošteno i ništa nisam uspeo. Ponekad se zapitam gde sam to pogrešio i šta je trebalo da budem da bi sve ovo imalo nekog smisla. Deci garderobu ne kupujemo, već pozajmljujemo od rođaka. O moru, planini, nekom odmoru nikad nisam ni razmišljao. Gledam kako neki drugi ljudi žive normalno i imaju para. Čini mi se kao da ne živimo na istoj planeti. Jedino što dobijam od države je dečji dodatak, koji za sledeću godinu nije siguran i besplatnu užinu u školi za decu. Neku pomoć ne mogu da tražim, jer imam na svoje ime hektar ipo zemlje. A 12 meseci sam 1991. godine bio na ratištu. Kao redovnog vojnika rat me zatekao u Hrvatskoj. Ali koga briga danas za to!

Kad ste sebi poslednji put kupili nešto od garderobe?
- Ne mogu da se setim! Cipele za sebe poslednji put sam kupio... pa sigurno pre tridesetak godina. Još sam bio momčić. Ove sad što nosim poklonio mi je jedan načelnik koji radi u državnoj službi. Neću da mu pominjem ime, ni zbog njega, ni zbog sebe. Ali hvala mu. Dobro me služe. Žalosno je ovo. Meni duguju, pa zbog toga ja dugujem. Javili su mi bili iz firme da sam preraspoređen u drugo preduzeće, ali kad sam otišao tamo, oni nisu ni čuli za mene. Nisam pametan šta da radim i kuda će me sve ovo odvesti.

Ukoliko se desi da vam firma uplati zaostale plate, da li će vam biti lakše?
- Onda bih banku skinuo s vrata! Sve drugo ostaje isto!

http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/trideset-godina-nisam-sebi-kupio-cipele/63077


   Нажалост,неписменост и незнање су највећи српски проблем...да је ишао у школу,вероватно би сам лако дошао до закључка да у банку треба да уђе само ако је његово власништво или ако је запослен у њој.А ова прича о ципелама је поражавајућа. Шокиран Нико човека не може да натера да пати ако то он сам себи не уради.
Сачувана

pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #90 послато: Август 05, 2014, 16:47:11 »

Много је тужне реалности коју свако честит, мора осетити између ових редова. Још тужнија је општа слика социјалног стања у Србији. Научени смо већ да причамо попут дресираних папагаја, - тамо је лоше, немају људи посла, све пропада. Научени смо и навикли смо се на ту срамну истину. Земља нам је на рубу пропасти, недаће. беда и сиромаштво прете народу па опет, - сви ћуте, нико глас не диже.

Понеки штрајк локалног карактера, онда кад пропадају некадашњи привредни гиганти, и то је све. Људи живе у страху од државног терора, од опасности да ох банда почне пратити, испитивати, да људе као некад, одводе да се више и не врате. Србија је научена на диктатуре свих врста али ова коју данас имамо, дошла нам је главе. И што је најгоре, крај се не види ...
Недавно сам сазнао да у стотинама фирми, људи раде без да већ месецима примају плату! Па где тога има? Где су контролне комисије, извештаји, билтени, статистика? Шта данас раде сви ти људи у државној управи?
Администрација Владе је баласт који државу вуче у пропадање а још увек се запошљавају рођаци и деца стричева и тетака на радна места која се измишљају. Корупција је до неба, поткрадања и манипулације немају краја а тајкуни, постају за владу решење, - без срама..
ЈУче сам неког јурио јер се ЗНА ДА ЈЕ ЛОПОВ, а данас га проглашавам честитим и способним пословним генијем. То је Србија, то је Влада, то је банда. Ту лежи корен наше пропасти.
Кад будемо стекли снагу да га насилно исчупамо из српске земље, тад ће нам расти нешто далеко корисније.
Овако, само све још горе...
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #91 послато: Септембар 07, 2014, 21:17:27 »

Немате за цео - купите пола лимуна

Београд -- Цена лимуна је овог лета у Србији достигла невероватне износе, па је ових дана догурала до чак 350 динара. Трговци су се досетили, због тога, да га преполове.


Очигледно да је због цена продаја тог јужног воћа опала, па се у београдским трговинама може видети да осим лубенице, продају и лимун на пола.

Како је раније речено, разлог зашто је цена лимуна последњих дана у српским трговинама стигла готово до неба је несташица тог јужног воћа у Европи, па се увози из Латинске Америке, тачније из Аргентине.

Због трошкова транспорта осетно подиже цену 30 до 40 одсто вредности набавне цене. На наше тржиште лимун, иначе, најчешће стиже из Турске и Грчке.

Зависно од места и продајног ланца, тренутно у Србији килограм лимуна кошта од 160 до 350 динара. Пре годину дана, за килограм тог јужног воћа плаћало се упола мање, у просеку, 145 динара за килограм.

Значајну улогу у цени јужног воћа, међутим, имају и сами трговци због начина на који га набављају. Наиме, у великим трговинским ланцима лимун набављају директно преко увозних фирми. Трговци и увозници, међутим, не желе да прецизирају колико износи маржа на продаји лимуна, али, судећи према висини цена тог воћа, сигурно да је папрена.


Иначе, продавци тврде да би требало очекивати пад цене лимуна ускоро, када у београдске трговине стигне лимун из нама ближих крајева - Турске и Грчке.

(Б92)



***


Како ствари стоје, продаваће нам не половину неког производа, него на кашичицу или кап по кап.
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #92 послато: Новембар 14, 2014, 11:33:33 »

У беди се умире у тишини


Село Нова Брезовица, засеок Река, 30-ак километра је удаљено од Врања према македонско-бугарској граници.




Ааааа, чује се продоран глас са трема накриво насађене чатмаре на камену у којој живи породица четрдестогодишњег Славољуба Стојилковића. На трему дечак у колицима, подигао обрве од изненађења. Панталоне су му краће, нешто испод колена, незакопчане у струку, јер су тесне, једине које има за кућу. Има још само једне које су за школу. Бос је, ногице се од атрофије мишића искривиле, час окреће главу у једну, час у другу страну. Боји се придошлица. Мајка Радица га умирује.То је десетогодишњи Бојан који иде у трећи разред основне школе на Барелићу. У очима му увек спремне сузе, док седи у колицима или лежи на кревету расплаче се одједном, јаким гласом зарида и моментално престаје. Изађе, на мах, из његових уских груди сва тежина живота. Мајка Радица, тридесеттрогодишња кошчата млада жена, одлази у собу доноси балон са водом, умива му лице и руке, брише их крпом... Тад се дечак осмехну и пружа руку да се поздравимо.


- Волим школу, хоћу свакодневно да идем - каже и гледа право у очи. Чуо је да треба да иде у болницу, да се лечи, причају његови увече сабијени у једну собицу, а њега страх да се одваја од њих. Кад чује да неће ићи на лечење јер немају пара, зове мајку да је загрли пољуби у образ.


Бака Стојанка је непокретна и не говори



У собу утрчавају две омање мусаве девојчице, седмогодишња Бојана је ученица другог разреда и шестогодишња Миљана, која иде у предшколско. Све их вози отац Славољуб ладом која само њега служи.


Бојана је мала растом и превише гојазна девојчица. Слободан нам каже да им није било јасно зашто је то тако јер код њих једе се на кашичицу! Лекари на систематском прегледу у школи рекли су им да има неки поремећај од лоше и неправилне исхране.


- Кад има једе све, брише са стола. Други кувају тикве за свиње, а ми их испечемо у тепсији и једемо са врућим хлебом, па пуцају стомаци. Имамо само две кокошке носиље, дао ми их комшија горе из брда. Кљуцају ту по дворишту, ливадама, ако снесу неко јаје, добро је. Док их не однесу лисице - прича Славољуб.

Испред куће блато, осећа се смрад.
Кућица се искривила на темељу од плочастог камена, а трем је подупрт црвоточним гредама. У тој соби са старне набацана стара похабана одећа, неке ствари питај бога откад. Заудара на мемлу, затварамо што пре. У собици, ониској, попуцалог плафона и зидова, чађавој од дима, живе три генерације Стојилковића - њих осморо. Са стране стари шпорет на дрва, ћумка пробијена у плафон и излази високо на кров. Са стране два стара дрвена кревета стоје на неравној земљи, која се посипа водом како би се угасила несносна прашина и заварао тежак воњ који удара свом силином на нос. Између кревета узан пролаз, колико да се окрену колица дечака са крупним очима.


Ту је дрвени сто, омањи, чврст, једва већа столица и неколико мањих. Ту су два омања прозора, похабана ћебад и веш који се суши изнад кревета. У једном углу лежи старица, Слободанова мајка Стојанка. Носи 80 година, не устаје из кревета.


- Од старости, од муке, од свега што је снашло, лежи, очи отворене, не говори, имамо осећај да не дише - каже Слободан.Никад није била код лекара, ниједан лек није попила.


- Сигурно болује од нечег, али немамо могућност да је водимо по болницама у Врању, нити лекове да јој купујемо. Овде се не пију лекови, то је луксуз - каже Слободан.


У ћошку собе седи његов психички болестан брат, четрдесеттрогодишњи Горан.
- Свестан је свега, али урочила га дивљина и сиротиња, овде се рађају такви у свим временима, има их у сваком засеоку. Бистар је, миран, ево да видите.


Горане, трчи донеси џак брашна из аута - замоли га Слободан.


Горан поскакује са широким осмехом истрчава напоље и убрзо уноси брашно. Сви се радују. Биће хлеба. Дечак Бојан испушта своје карактеристичне звуке, овог пута од радости.


Рупа у поду


У овој соби сви спавају и заобилазе рупу кроз коју може да се пропадне у подрум!


- Спавамо онако како се једино може. Отац и мајка у једном кревету, брат са наше троје деце у другом, а ја и Радица померимо сто ка средини и у углу на земљи наместимо одећу коју смо износили, легнемо и покријемо се ћебетом. Ложимо целу ноћ, тесно, ниско, али топло је. Имамо само око 80 евра сталног прихода месечно колико износи пољопривредна пензија оца Милана. Он је млађи од мајке, има 74 године, час је бољешљив, па се опорави. Отишао је рано ујутру доле према реци. Неће да буде овде, срамота га. Доћи ће пре него да мркне и довући ће једно овеће дрво. Сирово ложимо, нема кад да се осуши - казује Слободан.
Не прима дечји додатак, тражили му личну карту за супругу и још неке папире.


- Ко, бре, да се вуцара по Врању, одакле паре за личну карту? Кад не желе да дају на моју, не треба, не могу да идем доле у град, немаштина је.


Живимо од те пензије и моје наднице. Два пута недељно зову ме да утоварујем дрва, дневница је око осам евра. Чим узмем пара, правац продавница, мора да има брашна и осталог што је основно за јело. Никад нисам попио чашицу алкохола, питајте у селу, сваки динар уносим у кућу, ал' га слабо има.


Клозета немају, испред трема смрад. Радица стално мете, просипа воду, зато је увек блата.


- Дању је широко, клозет свуда, кад мркне, а овде рано се то дешава, онда Бојан и девојчице под трем, ми поред куће. Зими су вукови испред врата, не смемо ни да изађемо, само дању. Мајку отац и жена гледају, пресвлаче, смрди, али мора све да се издржи. Мила душа све мора да издржи, све како јој је записано трећег дана по рођењу - слеже раменима Слободан.


Криво му, може да ради, посла нема, за државу не постоје, има их у евиденцији само за гласање. Људи их заобилазе као да су кужни. Има пуно кућа у централном селу Барелић где је пошта, амбуланта, школа, продају се и старе и новије, али то је за њих недосањани сан. Боје се само једног, старих инсталација струје. У њиховом засеоку било је пожара и куће су гореле до темеља.


- Боже, не дај да изгоримо сви, то нам је молитва сваке вечери пред спавање - каже Славољуб


Цитат
Муке с водом

Воде немају, у близини је један извор са слабим млазом воде. Ту је корито где Радица пере, узима воду за кување. Није за пиће. Зими топе снег, па га користе за све. Кад могу, доносе воду за пиће са кладенца, удаљеног 500 метра у низини, према реци.

Цитат
Питајте у школи

Славољуб и Радица не знају како деци иде школа.
- Нас то не брине, јер су наше бриге много веће, како да преживимо. Ето иду да уче, жврљају нешто, не знам, али не понављају. Зашто, како, шта, питајте у школи.


Цитат
Зимска глад

Испод куће Стојилковићи имају омању баштицу, једва нешто родило, немају за зиму, одмах поједу, скидају са корена. Посадили на једној падини кромпира, није родило, нема ни једног џакћића. Таква година, нема ни код других. И пасуља мало, мора да купи.
- Лети је лако, дамо деци хлеба, па около има малина, купина, шумских јагода. Има и печурака, одмах их запечемо на плотни, па удри! Лети је увек лакше, нађе се што, ал' зими кад падне снег, зависи колико потраје, а деси се и до Ускрса, е тад је тешко, нема црње. Нема мрдања из куће, снег по два, три метра у висину у усецима. Као пилићи у гнезду, тако и ми седимо, грејемо се и зевамо, чекамо да нешто наиђе за јело. Поједемо, бре, све што имамо, а оно снег никако да окопни, и онда гладујемо. Жао ми деце, по неколико дана само воду пију. Леже у кревету, мислим помреће, ал' Бог не даје - прича Слободан.


(Ђ.Ђорђевић)




***


Увек се потресем и дуго не могу да функционишем, када видим овакве случајеве. У сред Србије, која би могла да храни пола Европе!!!

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #93 послато: Новембар 24, 2014, 17:26:36 »

Малени цвет, а велика душа


Без мајке која их је оставила, с приходима од једва 20.000 динара, без купатила, огрева, довољно гардеробе, хране, простора за живот и вере у људе, Грковићи истрајавају у својој борби



"Била једном једна ливада велика, раскалашна као златара драгуља. На ливади је растао малени цвет, жут као сунце, као дукат. Био је познат по својој доброти. Сви су га волели, изузев дружине Плавог цвета..."

Овако своју причу "Малени цвет, а велика душа" започиње Зорица Грковић, ученица шестог разреда Основне школе „Душан Вукасовић Диоген” из Обрежа. Њене приче "Малени цвет, а велика душа" и "Река осмеха" део су зборника "У бојама снова", у којем су сабрани неки од најбољих радова пећиначких ђака.

Зорица Грковић живи у Обрежу. На не тако великој и не толико "раскалашној" ливади, у старој, трошној кући без броја. У свом "маленом жутом цвету", довољно свелом да би га било чије речи и сузе могле подићи од земље, Зорица живи са оцем Душком (45), братом Зораном (14), сестром Анђелом (10) и баком Госпавом (80).


Без мајке која их је оставила, с приходима од једва 20.000 динара, без купатила, огрева, довољно гардеробе, хране, простора за живот и вере у људе, Грковићи истрајавају у својој борби против "дружине Плавог цвета". Боље и јаче него многи од нас.




– Разлика је у томе што ја немам куд. Ја не могу и не смем да се предам. Колико сам могао, кад више нисам био способан да издржавам, ја сам се повлачио, сад више нема куд. Живимо у старој кући која само што се не сруши, с минималним примањима, без елементарних услова за живот, без много наде да ће бити боље. Једино што имам, то су моја деца. За њих живим, за њих радим и они су једино што ме одржава – прича нам Душко Грковић и стиснута грла додаје:
– Деца су добра, послушна, раде са мном сеоске послове јер од тога живимо. Радимо за корицу хлеба и литар млека, али нас није срамота. Ћерке су врло добре, син је добар ђак. Могли би они и боље, али је тешко све уредити кад треба да се ради, да се спреми ручак и тако...


Душко Грковић провео је читав живот као надничар. Каже, једно време је радио и у Шећерани у Пећинцима, али је то трајало кратко – једну сезону. Живот му никада није био претерано наклоњен, али је "дружина Плавог цвета" последњих деценија донела искушења с којима се овај вредни човек није могао носити.

– Људи су нагло осиромашили и то се одразило и на мене. Ако они код којих радим немају новац, онда ћу га тешко имати и ја. Са надница, дошао сам до рада за храну, нешто огрева... ко колико има да пружи. Оно што добијам на име деце и социјалну помоћ користим да платим мало трошкова, да деци купим књиге, свеске, шта могу и колико могу, неки сок, слаткиш и то је то. Мање не смем, за више немам.

Протеклог петка Зорица је прославила рођендан. Тринаести. Без свећица, торте, другара, забаве. У свом "маленом жутом цвету", окружена онима који је воле. На питање има ли неких жеља, само је слегла раменима.

Какве жеље могу да имају деца која немају своје кревете? Боље и да их немају, каже Душко, кад знају да им их нико не може остварити.

Недавно, Зорица и Анђела су биле на мору. Захваљујући Центру за социјални рад, добрим оценама и добром владању, провеле су десет дана у Баошићима. Зоран је остао да помогне оцу, јер стара бака Госпава може све мање.

– Сина вучем за собом стално. Мора да учи да ради. Ја ништа никада од њих нисам сакрио. Последњи динар који имам је њихов, али да седе код куће беспослени и да раде не знам ни ја шта, то не може код мене. Ако хоћемо да живимо, морамо да радимо. Син вози механизацију коме треба, учи да поправља, Зорица помаже око спремања хране, а за Анђелу је још рано.

(Стево Лапчевић, Политика)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #94 послато: Фебруар 21, 2015, 00:13:26 »

ПИЛОТ `МИГА` ОСТАВИО ПИСМО "Сине мој, жено моја, зеленаши - одлазим"

Војни пилот А. П. убио се у кади породичног дома на Бановом брду због нагомиланих дугова.



Како `Блиц` сазнаје, мајор је о мотивима самоубиства оставио три писма. Једно је упутио супрузи, друго најстаријем сину, а треће - зеленашима.
 

- Одлазим - поручио је на крају сва три писма.
 

Сумња се да је А. П, који је себи у главу пуцао пре три дана, појединцима дуговао око 50.000 евра.

 

- Према неким информацијама, пилот је покушао да се из дугова извуче тако што је трговао на берзи - каже саговорник `Блица` и оцењује да је плата А. П. недавно смањена и свакако недовољна да врати дугове.
 

Месечна примања пилота његовог ранга су после смањења од 10 одсто око 80.000 динара, а могу бити увећана додацима за дежурства и дневницама. Додаци, ипак, нису већи од 15.000 динара.

Породицу пилота јуче су посетиле наставнице његове троје деце.
 

- Био је јако добар човек. Помогао је и у школи. Сви у породици су у шоку и не знају због чега се то догодило. Нико не зна за дугове. Имао је и кредит, а и плата му је недавно смањена - кажу наставнице.
 

Комшије у Љешкој улици истичу да су несрећног пилота знали само из виђења.
 

- Доселио се пре три месеца, па смо и њега и његову жену и децу виђали само у пролазу. Недавно су и реновирали стан - причају комшије.
 

Припадник Војске Србије је важио за искусног пилота. Летео је на ловцу `миг-21`. Родом је био из Новог Пазара, а пре 1999. служио је у 83. ловачком пуку који је базирао на приштинском аеродрому Слатина.

(Марко Р.Петровић, Мрко Ташковић, Блиц)

***

Уместо да неко из власти изврши самоубиство због погубних потеза које су довеле до немогућности живљења већини становника Србије, скоро свакодневно неко из народа себи прекрати живот на сичан начин као што је то урадио овај пилот. Обично се окривљује претходни рат и деведесете као узрок ових трагичнних догађаја. Лично мислим да то није највећи окидач д неко себи одузме живот. Да народ има колико толико нормалне услове за живот, нико не би дизао руку на себе, скоро сам па сигурна.
Ова власт је себи и ужем кругу људи баш уприличила лагодан живот, неки не знају шта ће од беса, па у том свом лудилу појма немају како им живи народ. Ово неће моћи овако дуго.

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
moka
Ветеран
*****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 808



Погледај профил
« Одговор #95 послато: Фебруар 21, 2015, 01:29:05 »

ПИЛОТ `МИГА` ОСТАВИО ПИСМО "Сине мој, жено моја, зеленаши - одлазим"

Војни пилот А. П. убио се у кади породичног дома на Бановом брду због нагомиланих дугова.



Како `Блиц` сазнаје, мајор је о мотивима самоубиства оставио три писма. Једно је упутио супрузи, друго најстаријем сину, а треће - зеленашима.
 

- Одлазим - поручио је на крају сва три писма.
 





Велика трагедија: Ацу Петровића у смрт отерала беспарица
ПИЛОТ СЕ УБИО ЗБОГ БЕДЕ: Хлеб из касарне носио да прехрани децу!



Потресно: Припадник ВС, који је возио „миг 21“, иза себе оставио супругу и троје малолетне деце, најмлађи малишан још не зна да је остао без оца



А то што видите на слици ,у кеси коју држи Ћата е то је његов ручак паковање које он није јео него носио кући деци

- Пилот Војске Србије Ацо Петровић пре три дана подигао је руку на себе јер није успео да пронађе излаз из тешке материјалне ситуације у којој се нашла његова породица.

У колико тешкој ситуацији се у последње време налазио пилот Петровић најбоље осликава чињеница да је следовања хране износио из касарне како би прехрањивао децу.

Тиме је свесно нарушавао и сопствено здравље, будући да су пилоти током обављања дужности изложени великом напору, због чега и имају појачану исхрану у односу на друге припаднике ВС.



Плаћао кредит за стан

Његове колеге из 101. бригаде Војске Србије наводно су знале за тешку ситуацију у коју је њихов колега запао.

- Ишао је код психолога на разговоре. Знали су то, али нико ништа није урадио - каже наш извор.

Како објашњава, нико од колега није мислио да је ситуација толико озбиљна.

- Војска води рачуна о психичком стању пилота. Петровић је полетао само у специфичним ситуацијама, то јест када неко повреди ваздушни простор наше државе - додаје он.

Финансијски проблеми породице Петровић почели су пре три године, кад су подигли кредит за стан. Ситуација се драматично погоршала након што му је недавно смањена плата.

- Био је увек ведар и спреман за шалу. Међутим, последњих недеља најближима се чинило да се повукао у себе. Смањење плате од 10.000 динара сигурно је било само окидач за велику трагедију која се догодила породици - каже извор Курира.

Како наводи, осим плате, која је уз смањење и без додатка за дежурства износила око 78.000 динара, породица није имала других прихода.

- Рата кредита за стан била је 300 евра. Уз то, још око 130 евра износе трошкови за струју и инфостан. Тако му је за живот њих петоро остајало нешто више од 25.000 динара и понекад и додатак за дежурства, који никад није прелазио 12.000. Очигледно да није могао да издржи то што деци не може да приушти ни најосновније - додаје он.



Позајмљивао новац

Пилот Петровић, како каже други саговорник Курира, покушао је да излаз нађе тако што је новац улагао у берзу.

- Нажалост, то је био још већи промашај. Уместо да стану на ноге, породица се само још више задужила. Његови родитељи продали су некретнину да би уложио, али како то није било довољно, новац је и позајмљивао. Недавно су му на наплату стигле зеленашке менице и вероватно више није видео излаз.

 

 

Министарство одбране
СУИЦИД НИЈЕ БИО У КАСАРНИ

Министарство одбране јуче се није оглашавало поводом самоубиства Аце Петровића. У Управи за односе с јавношћу Министарства речено је да неће реаговати зато што се суицид није догодио на радном месту или у просторијама Војске.

(Б. К.)



Кобни дан  пуцао себи у главу у купатилу
ИСПРАТИО ДЕЦУ, ПА СЕ ОПРОСТИО ПИСМОМ

Ацо Петровић, ког су пријатељи звали Ћата, летео је авионом „миг 21“. Из службеног пиштоља убио се у купатилу у стану у Љешкој улици на Бановом брду 17. фебруара.Петровић је кобног дана испратио децу у школу, написао опроштајно писмо и убио се из службеног пиштоља. Иза себе је оставио незапослену супругу Оливеру и троје деце - синове старе 17 и пет година и четрнаестогодишњу ћерку.Како Курир незванично сазнаје, петогодишњак још не зна да је остао без оца.- Хоће ли тата бити боље? - питање је које малишан наводно непрекидно поставља мајци.



Зоран Драгишић  немаштина окидач
ЉУДИ У ВОЈСЦИ ПРЕМАЛО ПЛАЋЕНИ

Зоран Драгишић, професор Факултета безбедности, каже да материјално стање војника није сјајно.- Војска је део државне управе, тако да је и она погођена мерама штедње и морала је да се суочи с проблемима с којима се суочава друштво, а плате у војсци су ионако мале. Ако погледате колико војска има високообразованих људи и доктора наука, лако се може закључити да новац који зарађују свакако није адекватан ни њиховом знању, ни њиховом залагању - каже Драгишић.

(Б. К.)

http://www.kurir.rs/crna-hronika/pilot-se-ubio-zbog-bede-hleb-iz-kasarne-nosio-da-prehrani-decu-clanak-1686230

  Његов колега је написао:
 " Zao mi je do neba zbog smrti mog kolege koji je morao povuci ovakav strasan potez.Ne zaboravite da skolovanje oficirskog kadra ide uz niz komplikovanih zdravstvenih i psiho pregleda.Ostri i elimisuci su to kriteriji da bi neko postao oficir sa svim drugim i ljudskim kvalitetima.On je za mene samuraj! Kad izgubis cast,kad izgubis ulogu muskarca da p ostenim radom ne mozes prehraniti porodicu,onda dolazi do ovakvog preispitivanja samoga sebe,do ovakvog epiloga.Broj suicida se povecava a statistika se ne objavljuje da se ne prikazuje pravo stanje drustva.Zalosno! Moje iskreno saucesce porodici i neka ih Bog cuva!"

Mornaricki oficir
Сачувана

Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #96 послато: Март 06, 2015, 07:04:34 »

НЕ ПРЕДАЈЕ СЕ: Ради 16 сати да прехрани децу

Његова фотографија је потресла Србију. Он је отац двоје деце, од којих је једно тешко болесно. Ради 16 сати дневно и два посла да би прехранио породицу.

Слика која је потресла Србију: Пре подне ради на мешалици, а после подне има други посао


Прича о човеку који је од умора клонуо над џаковима цемента, узимајући кратак предах од напорног посла, проширила се јуче интернетом.


- Посматрао сам га дуго са прозора. Урадио је посао и искористио минут до новог(...) Он ради два посла. Пре подне је на мешалици, а по подне иде на други посао. Мора да заради за супругу и двоје деце. Она је 24 сата дневно са синовима. Један од њих има церебралну парализу и мајка му је константно потребна - написао је Александар Чупић на порталу eVrsac.rs


Несхваћени и остављени као неко ко "није имао среће", ови наши суграђани, боре се како знају и умеју. За новине нису желели да говоре кад им је `Блиц` јуче понудио.


- Људи и породице попут ових не траже једнократну помоћ, већ да држава промени однос према родитељима тешко болесне деце. Траже третман достојан човека и достојан породице - каже Чупић.


Зато посланици Скупштине Србије треба да донесу нов закон о социјалној помоћи породици, који би изједначио статус родитеља деце са инвалидитетом са статусом неговатеља.


Све што треба да ураде у Министарству рада јесте да извуку из фиоке иницијативу коју тамо затурену држе две године, а испод које је 60.000 потписа. Да у Србији буде мање патње и да он може да се одмори.

(Светлана Палић, Блиц)


***

Слика јесте највероватније потресла Србију, али сигурно није оне који би (по опису свог посла) морали да створе услове да оваквих потресних ситуација више не буде ни у једној српској породици.

Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
pidikanac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1583



Погледај профил
« Одговор #97 послато: Март 06, 2015, 12:32:20 »

Писати о овој теми, преболно је сваком. Упоређивати некадашње стање са овим које имамо данас. Проћи кроз Београд или неке друге веће градове, не могу се отети утиску да све иде, - уз мед и млеко. Препуни  тротоари пролазника који некуда журе, светле неонска светла, безброј продавница, цесте и тротоари начичкани са скупим аутомобилима.

Некад је било, ово је сада! Све док нисам сагледао и другу страну медаље. Пријатељ ми каже да има много беде и сиротиње али то прихватам површно јер не познајем право стање ствари. Прича ми о самоубиствима немоћних, о растућем криминалу, јер се сиромаштво попут невидљивог облака пуног отрова, увлачи у поре градског живота.

Седим у аутомобилу док чекам на слободни паркинг а по оближњим конетенерима, неки старци преврчу по отпацима. Видео сам безброј таквих слика. Кроз улицу Краљице Наталије, нејак бели коњић, упрегнут у лака кола на гуменим точковима,уморно каска од једног контенера до наредног. На самом прелазу ка улазу од Градског Породилишта, кочијаш са женом и одраслим сином, почиње претрагу у отпаду.
Знам да је пре десетине година донета забрана о кретању запрежних возила али овде, никог не интересује ова слика.
И то је Београд. Сличне фрагменте беде  видим у Панчеву, у Ковину, у Смедереву. А проћи кроз села у Србији, значи срести се са реалношћу која изазива бол у грудима.
Старачка домаћинства напуштена. Нахерени стари кровови који вапе за оправком, тек понегде дим и оџака, човек заиста помисли да је све изумрло.

Празне улице, по неко дете које се враћа из школе, све оставља тмуран и тужан утисак који пада на душу!
Некад је Балашевић певао, " али жао ми Коња" у оној познатој песми помињући рат и страдања.

Мени, незнам ни сам али налазим само један израз, - нека ми се не замери: - жао ми је оних напуштених и заборављени стараца које сам сретао у тим кратким данима свог боравка.
Голема је србска туга, голема и превише болна...
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
На мрежи На мрежи

Поруке: 11684



Погледај профил
« Одговор #98 послато: Април 03, 2015, 09:20:42 »

ТУЖНА ПРИЧА ИЗ ВАЉЕВА КОЈА ЈЕ ДИРНУЛА СРБИЈУ: О баки која нема хлеб, али има достојанство!



Неки дечаци се смеју, шатро-госпође се згражавају,гмаз се склања као да је жена губава,али та жена није само обичан сиромашни становник Ваљева, она је достојанствена







Девојка из Ваљева била је шокирана и дирнута случајним сусретом са једном баком, а своје искуство поделила је на друштвеним мрежама.

Њену причу о достојанству, емпатији и поносу преносимо у целини.

Пекара, препуна,чекам на ред, људи се враћају са посла, деца из школе, подједнако убијени у појам, подједнако свесни само момента кад им се пиша и кад су гладни.

У једном тренутку ,улази стара бака,пребира по торби,вади кесу,у кеси ситнина,динар два,броји,озареног лица, јер схвата да за то нешто има новца, ЉУБАЗНО замоли продавачицу да јој одговори на питање:

"Имате ли можда данас,извините?", продавачица одговара да нема тог нечег.


Сви ћуте, нико се не пита шта ли тражи. Никога не занима, побогу, дошла је у пекару по храну не по дрогу, и то са цркавицом!


Бака креће ка вратима, и каже: "Хвала Вам, можда је негде остало".


Питам продавачицу шта је госпођа хтела,а она ми каже: "Бајат хлеб, јефтинији је бајат".

У шоку сам, 20 јеб**их динара се у ко зна колико кућа скупља, за корицу хлеба и то никога не занима!!!!!!!!!!!

Неки дечаци се смеју,шатро-госпође се згражавају,гмаз се склања као да је жена губава, али та жена није само обичан сиромашни становник Ваљева, она је достојанствена, вредна сваког поштовања, зашто?

Зато што сам изашла за њом да је замолим да јој купим свеж хлеб а она то није желела,зато што се расправљам са њом 20 минута и убеђујем да ја то заиста желим и она постиђено пристаје, АЛИ ми тражи адресу или место где ће, кад скупи још 20 динара , ми вратити новац јер ми можда затреба !!!

Купујем хлеб, излазим и она плаче и моли ме да опростим што нема и гура ми 20 динара у џеп, док преко пута нас, ваљевска курветина, гледа са висине жену која може да је научи шта је човек неукаљаног образа јер се за хлеб није јеб*ла, јер није просила, јер је хтела поштено да плати своје основне потребе!

Госпођа бака ме ухватила за руку, стегла и након тога загрлила, и ја сам срећна због тога, и такви тренуци у животу ми дају снаге не да не будем незаинтересована за оно што се око мене дешава него да увек имам чак и микро-план како систематски уништавати идиоте.


(Курир)

***

Из дана у дан у Србији је све више оваквих случајева.


Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
Cuburac
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1158



Погледај профил
« Одговор #99 послато: Април 03, 2015, 23:23:08 »

Price iz Srbije nam sve vise izazivaju suze u ocima nego osmeh na licu. O moja zemljo, o moji ljudi, o moje pleme, gde idemo, sta nas vodi ka sutrasnjici?
Сачувана
Странице: 1 [2] 3   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!