forum
 
*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Мај 25, 2020, 06:55:11


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


logo

Прикључите се дискусији, изнесите своје мишљење, дaјте свој допринос борби за праве вредности! › Регистрација
Странице: [1]   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Цар Душан Силни  (Прочитано 9204 пута)
lorka
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1283


Коњи изумиру! Спасимо коње да спасемо људе!


Погледај профил
« послато: Септембар 20, 2011, 06:30:57 »

Izvor: http://vesna.atlantidaforum.com/?p=937

Цар Стефан Душан Немањић


 Цар Стефан Душан Немањић био је први и последњи цар у историји Срба.
 По лику и делу остао је упамћен под надимком – Силни.
 Оправдано! Стварно је био – Силни.

Шта рећи о владару који је за непуних двадесет и нешто година (1331-1355) издигао српску државу до мере велике и поштоване силе у Европи. Његова моћ се огледала и у томе да је сам подигао прву српску патријаршиу и сам себе прогласио царем. Можда због тог чина, истина, није успео да уђе у ред светаца, али ће засигурно у српским главама остати упамћен!
 Владавина Стевана Душана почиње 1331.године и као краљ он влада до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар – највећи војнополитички успон Немањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопље је 16. априла 1346. године, Стеван Душан свечано крунисан за „ЦАРА СРБА И ГРКА“ уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира.

 Државни сабор је на Спасовдан, 29. маја 1349. године усвојио „ДУШАНОВ ЗАКОНИК“ који је допуњен, такође, на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, цар Душан је у овом погледу изузетак.



 1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326.год. после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани судобили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време краља Стефана Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали за време краља Душана. 1333 године, Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера, плус 8000 перпера које је требало платити одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће дозволити верску слободу православном становништву добијених територија. Дубровчани су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане „Српски поп да поје“,јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид, док је сам Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.
 У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, „у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена“ пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера.

Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча, који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо, док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдом. Турци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне, задихане српске витезове, сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску. Увидевши да је Bизантијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Bизантије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Bеликом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“. Душанова титула сада је гласила: Bољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).
 Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког проту Нифона, поглавара свих манастира на Светој Гори за месалијанство (односно богомилство), али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.

На Хиландару је 1347. године боравио Цар Душан Силни. Склањајући се од куге, повео је са собом своју жену, дете и своју свиту. Bођен мишљу да је Света Гора једино тле које молитвом може да се „одбрани“ од куге, одлучио је да тамо борави неко време. И стварно, у то време док је куга харала Балканом, Света Гора је била једино место до којег та опака болест није могла да допре.

Не треба губити из вида да су Света гора, па и Хиландар, од 1342. до 1371. године биле у саставу српске државе – Душановог царства, и да је можда та околност, а можда и пребогати дарови свим манастирима, били од утицаја код доношења одлуке да се царици Јелени одобри да ступи на тле Свете Горе и на њој остане за све време боравка цара Душана на Светој Гори. Цар Душан је њен долазак правдао тиме да она на Свету Гору не долази као жена него као царица.

Хиландар је био предмет посебне бриге и пажње свих Немањића, али од свих њих, после светог Симеона и Светог Саве Хиландар је од Немањића (поред, можда, Стевана Првовенчаног) посетио само цар Душан, који је у њему и на Светој Гори боравио од 1. сепрембра 1347. до јуна 1348. – читавих девет месеци и то са царицом Јеленом.

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Одлазећи са Хиландара Душан Силни је у знак захвалности, даривао све манастире на Светој гори. Наравно највише је дариван Хиландар. Тамо је и саградио малу цркву, задужбину, оставио је такозвану хашу, свилени покривач за коње, које специјално рађен у Bенецији, ловачки тоболац са стрелама, неколико повеља. Битно је да се каже да је за цара Душана, Света гора је била матица православља.

Душанов законик је донет у Скопљу 21. маја 1349. године. Има 135 чланова, али је пет година касније допуњен са још 66 чланова тако да укупно има 201 члан. Законодавац је желео да реши најактуелнија питања у целој држави. Првих 38 чланова се односило на Српску цркву. Црквено право је такође било регулисано Номоканоном светога Саве и Синтагми Матије Властара. Од 39-62 члана се утврђују права и обавезе властеле. Судије су биле дужне да суде по закону, а не да суде по страху од цара.

На месту сусрета цара Душана са братственицима, подигнут је „Крст Цара Душана“, а у близини је цар Душан засадио маслину. Приликом те посете цар Душан је богато даривао све манастире на Светој Гори, а новчано је помогао Хиландару да изврши обједињавање свога поседа на Светој Гори. Од тада до данас хиландарски посед на самој Светој Гори није увећаван, а најновија војна мерења показују да Хиландар на Светој Гори поседује 10 хиљада хектара земљишта, што је највећи земљишни посед једног манастира на Светој Гори – који чини приближно једну трећину читаве Свете Горе, при чему Лавра има посед по величини приближно раван хиландарском, па излази да осталих 18 манастира деле једну трећину Свете Горе.
 Цару Душану се приписује изградња параклиса Светих Арханђела (непосредно испод пирга Светог Саве, северно од олтара Саборног храма).

Где је ту оно што је мало познато Србима?
 Поред свих ствари које је Душан оставио, остала је и једна винска купа, од сребра позлаћена изнутра и споља. Та купа је имала, за разлику од осталих које су биле од 2,5 децилитара, запремину од 2,5 литара. То је била мера Цара Душана!

Bолео је да попије, али не и да се напије. Није био пијанац.
 Шта казује та толика винска купа? Та винска купа нам говори да је Душан био стасит човек. Мало ко зна да је Цар Душан, био висок скоро 2,14 метара. По налогу Синода Српске православне цркве, владика Атанасије Јефтић са комисијом, отишао је у цркву Светог Марка у Београду и отворио кивот у коме лежи Душаново тело. После мерења дошли су до сазнања да је Цар Душан био огроман човек. Интересанто је рећи да је Душан био велик и турнирски борац. Није пропуштао витешке двобоје и увек је побеђивао.
 Помиње се нека Душанова гарда џинова?
 Душан је имао личну гарду састављену од ратника из целе Европе, од којих је сваки био висок преко два метра. Гарду је сачињавао 101 човек и сви су били преко два метра, што сведоче многи историјски документи. Само је један од њих био је виши од свих.
 Ко је смео да буде виши и од Душана Силног?
 - Душанов барјактар! Највише сам се изненадио, када сам видео ратни барјак, који је такође остављен на Хиландару. Барјак је троугаоног облика димензија три метара са 4,5, од осам слојева тешке свиле, на врху је велики крст тежак четири и по килограма. Замислите сад, такав барјак треба носити у левој руци, док у десној треба носити мач и бранити заставу.


Око те Душанове џиновске гарде има помало и епског заплета?
 - Ту постоји једна лепа прича. Историјски поткована. По повратку цара са Хиландара, диже се цела Албанија у жељи да изађе из царства. Пошто је престоница била у Скопљу, цар подиже своју гарду, и за 28 дана обиђе целу Албанију. Испред скоро сваког града, пред којим би се појавио Душан са својом гардом, град би отворио врата и истакао белу заставу. Било је само неколиком мањих окршаја у којима су непријатељи били потучени до ногу.
 У саставу његове гарде, било је људи разних националности?
 - Да. Од Шведана, тевтонских Немаца, Талијана из Албаније, наших херцеговаца и других. Само један услов је морао да буде испуњен. Сви су морали бити виши од два метра!?

 СРЦЕ ИЛИ ТРОВАЊЕ?
 Наводно, доживео је срчани удар. Али треба имати на уму да је Душан био атлета, да не постоје докази, нити какав папир, који би указивао на погоршано здравствено стање цара! Зато, можда би требало урадити анализу скелета, и утврдити о чему је реч?! Такође важно је напоменути, да је наш народ и црква направила велики грех што није желела да Душана прогласи за свеца.

Да ли је један тако стасит и моћан владар умро или је убијен, још увек је непознато. Истина, има прича да је био отрован, али до данашњих дана, осим појединих текстова у новинама, даље од могућности да је отрован, ништа историјски и чињенично није доказано.
Оно што јесте познато и што је чињеница је да је Душан Силни био велика сметња католичкој цркви, али и тадашњој Византији. Постоји прича, да је Душан по повратку из Албаније, на прослави победе, дао једну неопрезну изјаву, да му је следећи корак, смиривање Фрањеваца и других католика који дирају српско становништво у Далмацији. Десет дана после те изјаве, 20. децембра 1355. године, он је изненада преминуо.

Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.
 Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

Hије тешко проверити ако је Душан стварно био отрован. Његове кости се налазе у Цркви Cв. Марка у Београду. Могу се узети узорци и дати на ВМА на анализу, као што је то учињено са костима св. Превлачких мученика. На крају су на ВМА потврдили да је у костима присутна концентрација арсена, што је и потврдило причу стару око 1000 година да је око 80 мученика Превлачких било отровано од стране једног католичког плаћеника.
Сачувана
lorka
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1283


Коњи изумиру! Спасимо коње да спасемо људе!


Погледај профил
« Одговор #1 послато: Септембар 21, 2011, 04:38:06 »

А историчар Јован Деретић доказује да је и Александар Македонски заправо Србин и цар српски:
http://www.scribd.com/doc/13864096/Jovan-Deretic-Aleksandar-Veliki-Car-Srpski
Сачувана
peraazdajic
Гост
« Одговор #2 послато: Новембар 25, 2011, 15:32:15 »

Ћаоске,  Зеленко Зеленко Зеленко


Радоман Станковић

Политичке прилике на Балкану уочи Душановог доласка на престо биле су доста сложене. Моћна Византија почиње да опада, а млади српски краљ Стефан Душан, син Стефана Дечанског, крунишући се 1331. године имао је за циљ да ослабљену Византију замени моћним српско-грчким царством. Непосредно по доласку на престо, Душан шири своју територију, тако да се убрзо српска држава проширила од Дунава до Коринтског залива и од Јадранског до Јегејског мора. Тако је Србија, освајајући велико пространство, била под јаким утицајем Византијског царства. Грчки језик постаје службени упоредо са српским. И сам цар Душан писао је повеље на грчком језику и потписивао на грчком. Тиме је хтео да искаже поштовање према византијском правном реду освештаном ауторитетом православне цркве и хиљадугодишњег великог царства. Из истих разлога се и Душанов полубрат Симеон осећао много више Грком него Србином, а Јован Асен Комнен, брат његове жене, потписивао се грчким језиком на својим српским повељама. (1) Утицај Византије био је присутан и у уметности. После доласка Срба у македонске крајеве, византијски стил се осетио и у српској архитектури (Богородица Љевишка у Призрену и Грачаница на Косову) потискујући постепено “рашку школу”. Тако је византијски стил епохе Палеолога преовладао у српском грађевинарству. (2)
Још од Римске империје једна од највећих царских дужности била је законодавна. Кодофикаторски рад цара Душана требало је да буде, између осталог, потврда његовог права на царску круну и моћ царевине (3). Дакле, разлози за доношење Законика били су, пре свега, правни и политички јер “у 14. веку цар Стефан Душан био је, можда, најмоћнији владалац у Европи; изгледало је несумњиво да је Цариград на домаку његове руке”(4).



СРБИЈА ЗА ВРЕМЕ ЦАРА ДУШАНА (ОКО 1350.ГОД)


Проглашењем за цара Срба и Грка, Душан је показао претензију на легитимно владање поданицима Византијског царства. Стога су се византијски закони као и канони византијске цркве користили као своји. Тако је византијско право уграђено у темеље читавог система средњевековног српског права.
Рад на Законику је сигурно започет неколико година раније, пре његовог званичног проглашења на Сабору у Скопљу 1349. године. За писање Законика неопходно је било познавање византијског права, српских писаних правних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи, дакле Законик је морао одговарати тадашњем развитку правне свести. Пет година касније (1354) Душанов законик је допуњен новим одредбама.
Поред правних обичаја и домаћих писаних правних извора, у Србији је већ почетком 13. века коришћен први писани правни извор византијског порекла. Свети Сава је после проглашења аутокефалности српске православне цркве 1219. године издао Номоканон патријарха Фотија. У Номоканону Св. Саве најважније место су заузимала црквена правила (канони), али и цео Прохирон и део Јустинијановог закона. Ово дело Св. Саве је и у Душаново време заузимало угледни положај у српском правном систему. У то време у Византији се јављају и нови правни зборници. Синтагма Матије Властара, солунског монаха и канонисте, писана на грчком језику 1335. године. Основе овог зборника чине тумачења Јована Зонаре са почета 12. века и Теодора Валсамона, 1169-1177. год. Пошто се Синтагма директно супротстављала интересима Српског царства, она у изворном облику не улази у Душанов законик, већ њена редакција позната у науци као Скраћена синтагма, поред Јустинијановог законика који је представљао компилацију византијских световних закона (Василик, Прохирон и Еклога).
Душанов законик настаје у време потпуно развијених феудалних односа и издиференцираних класних обележја. Србија је већ у то време превазишла правне обичаје, постојеће појединачне писане законске прописе домаћег и византијског порекла и Номоканон. Решење је нађено у ширем кодификаорском раду чији је најважнији резултат Душанов законик.
Посебну пажњу представља први део Законика из 1349. године са 135 чланова. Допуњен је 1354. од 136. члана до краја, како би се законским путем нормирао што већи број друштвених односа. У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. Црква је имала низ повластица и као верска институција и као највећи феудалац у Србији. Држава штити цркву у сваком поледу, а црква својим утицајем на религиозног средњевековног човека осигурава послушност државној власти којој приписује божанско порекло. Овакав однос цркве и државе потиче из Византије и остао је непромењен све до пропасти српске државе.
Закоником се регулишу основни сталешки односи и одређује карактер државног и друштвеног уређења, тако да би се могао назвати и “уставом” средњевековне Србије. Права и обавезе властеле и сељака чине садржину друге, веће групе чланова. Положај владара у односу на властелу, положај црквене и световне властеле у односу на остало становништво, њихова права и дужности, као и облици феудалне својине, чине значајан део Законика.
Највиша власт у феудалној Србији прве половине 14. века припадала је владару. Он је, ипак, није вршио самостално, већ уз помоћ државног сабора. Законодавна власт владара, који је био на челу снажне централизоване државе, дошла је до изражаја у доношењу Законика.
Сабори о којима има највише помена у законодавним споменицима за владавине цара Душана, јесу старе установе, а у правним изворима помињу се још од краја 12. века. Сабор се састојао од свештенства, властеле, владара и његове породице. То није било народно представништво, већ скуп привилегованих сталежа са владаром на челу (5). Властела је била моћни повлашћени сталеж у Србији чија се моћ заснивала на њеним земљишним поседима, за разлику од себра - неповлашћеног зависног становништва (меропси, Власи, робови и један део сеоских попова).
Одредбе из области грађанског права су у Законику малобројне: стварно, облигационо, брачно и наследно право.
Велики део Душановог законика је посвећен кривичном праву где се уводи и нови термин за кривицу - “сагрешеније”. То је подразумевало прекршај неке државне норме или моралне заповести, што је, по византијским схватањима, истовремено уперено и против божанског закона. Казне су биле врло сурове, а Душанов законик је преузео из византијског права све врсте сакаћења осим кастрације.
Организација судства у феудалној Србији није била јединствена. Постојало је неколико врста судова чија је надлежност била подељена по категоријама становништва и врстама кривичних дела (црквени, властелински, државни). Црквени суд је судио припадницима клера за све спорове и сва кривична дела. О постојању властелинских судова у Душановом законику нема директних података, али из неких чланова може се закључити да су постојали. Душановим закоником су установљени државни судови који су били надлежни да суде све спорове световне властеле, као и њихова кривична дела.
Осим држвних судова по областима, постојао је и суд на самом царевом двору који је судио властели која је живела на двору. Претпоставља се да су постојали и рударски судови који су судили рударима - Сасима.
Законик цара Стефана Душана који је донешен на два законодавна сабора, 1349. и 1354. године, није сачуван у оригиналу. До данас је сачуван у 25 пронађених рукописа (преписа) насталих у раздобљу од 14. до 19. века. Још нису евидентирани сви пронађени рукописи из 19. и 20. века. Сваки од тих рукописа одликује се и својим посебним редакцијским карактеристикама. Упоредна проучавања, односно научна историографија пронађених рукописа Душановог законика почиње са Павелом Јозефом Шафариком, познатим славистом прве половине 19. века. Шафарик почиње са упоредним проучавањем Текелијиног, Раковачког и Ходошког рукописа већ 1831. године у Бечком књижевном годишњаку (6). Душнов законик први пут је објављен 1795. године по тексту једног од преписа млађе групе, по тзв. Текелијином рукопису из 18. века у четвртој књизи Историје словенских народа Јована Рајића (7). Раковачки (Новосадски) рукопис појављује се 1828. год у издању Ђ. Магарашевића, а 1831. Шафарик је дошао и до Ходошког рукописа. После Шафарика неколико истакнутих словенских научника настављају научно проучавање Душановог законика: В.А. Маћејевски, А.Ф. Кухарски, Т.Т. Зигељ, Д.Т. Флорински, С. Новаковић, А. Соловјев, Н. Радојчић, В. Богишић, Ђ. Магарашевић, Ј. Ђорђевић, В. Мошин и др. Данас литература о Душановом законику броји око осам стотина библиографских јединица.

Одмах после објављивања у Рајићевој историји, Душанов законик је доживео и прве преводе на стране језике, најпре на немачки и француски (осам). Године 1870. Стојан Новаковић објављује Призренски рукопис, други потпуни текст дотад понуђен научној јавности, а допуњен је са неколико чланова Београдског (Рудничког) рукописа. (9) Тај исти рукопис касније приређује и Теодор Зигељ по изванредном препису В.И. Ламанског (10). Ускоро затим појавило се и једно ново, веома значајно издање Душановог законика које је приредио Х. Јиречек.


Биљана Марковић


Проглашењем за цара Срба и Грка, Душан је истакао претензију на легитимно владање поданицима Византијског царства. Стога су и византијски закони, као год и канони и правна правила византијске цркве, преузети као своји, а том, сопственом кодификацијом требало је разрешити противречности и разлике у правном поретку између "Романије" и старих српских земаља, где се до тада владало по "обичајима српским". Тако је Душанова кодификација у исто време била и правна унификација, уједињење правног поретка у читавој држави. Тиме је византијско право коначно уграђено у темеље читавог система средњовековног српског права.(1)
Рад на Законику је сигурно започет неколико година пре његовог званичног проглашења на сабору у Скопљу 1349. године. Вероватно је, мада о томе нема података у до сада познатим изворима, основана нека законодавна комисија која је радила на тексту Законика. Тешкоћа је морало бити много, јер је било неопходно прецизно познавање византијског права, претходних српских писаних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи. Због тога је текст Законика морао бити добро припремљен и тек онда изнесен на сабор. Немамо никаквих података о реаговању властеле и о евентуалном противљењу овом легислаторском раду. У сваком случају, ситуација у Србији разликовала се од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила кодификаторским намерама Карла IV. Одлучан отпор од стране високог племства - панова (великаша) спречио је да Маjestas Karolina буде примљена у сејму.(2) У Србији је пет година доцније (1354) Душанов законик допуњен новим одредбама.


Развитак друштвених и државних односа у Србији био је подложан утицају развијенијег Византијског царства, које је и у периоду опадања своје моћи вршило снажан уплив на православне земље. Овај утицај је посебно значајан када се посматра правни живот средњовековне српске државе. Поред правних обичаја и домаћих писаних правних извора, у Србији је већ почетком ХIII века ушао у употребу први писани правни извор византијског порекла. Сава Немањић - Св. Сава је по проглашењу аутокефалности српске православне цркве 1219. године издао Номоканон , који је, као скуп црквених и световних правних прописа, добио велику важност у Србији. У Номоканону светога Саве најважније место су заузимала црквена правила (канони) са тумачењем канониста, али је ту био и читав Прохирон и део Јустинијанових новела, оно што се називало "градски закон". Номоканон је и у Душаново време задржао угледан положај у српском правном систему. У Византији су се тада јавили и нови правни зборници. Значајна је појава Синтагме Матије Властара, солунског монаха и канонисте, написане на грчком језику 1335. године. То је такође био номоканонски зборник којим је обухваћена грађа црквеног и грађанског права. Сви прописи су у грчком оригиналу Синтагме груписани у тзв. "саставе", по реду грчког алфабета (укупно 24 састава). У оквиру сваког састава налазе се прописи о предмету чији назив почиње одговарајућим словом. Од византијских правних коментатора Матија Властар користи тумачење Јована Зонаре (почетак ХII века) и нарочито Теодора Валсамона, чија канонска тумачења из 1169-1177. леже у основи овог Зборника. При томе се Властар обично не позива на своје изворе и не прави разлику између текста канона и његовог тумачења, Валсамонови тенденциозни ставови добијају исти ауторитет као и сами канони, и тако постају прворазредни извор права.
Властарева Синтагма истиче идеју свемоћи византијског владара, његовог политичког и духовног доминијума. Њоме се одбија признавање и српске и бугарске црквене аутокефалије и одриче право било ког другог народа да свој државноправни ранг уздигне на степен царства. Тиме се у својој оригиналној редакцији Синтагма директно супротставила интересима српске цркве и државе, а посебно интересима српског царства. Оваква Синтагма није ушла у састав Душановог законодавства. У српски правни систем ушла је једна нарочита редакција Синтагме које нема у грчким рукописима. То је оригинална српска ревизија начињена на основу превода охридске редакције Синтагме. Та "скраћена Синтагма" очишћена је од свих сувише византофилских правних одредаба и тумачења, од већине црквених прописа и била је погоднија за коришћење у световним судовима, чему је и била намењена. Осим ових општих црквених правила, сведених на четвртину укупно преузетог текста Синтагме, ревизијом су изостављене и све одредбе које немају законску санкцију, остављени су готово без промена сви закони византијских царева који су у грчким земљама, у "Романији", одавно важили као закон, а у Србији до тада били познати преко Номоканона светог Саве.(3) Скраћена Синтагма је ушла у све зборнике Душановог законодавства, уз сам Законик и уз Јустинијанов закон.
Јустинијанов закон је компилација византијских световних закона, претежно у области аграрних односа. Текст овог закона је делимично преузет из византијског законодавства, и то Земљорадничког закона са краја VII или почетка VIII века, а затим из Василика, Прохирона и Еклоге. Ова компилација је непозната у грчким рукописима и представља самосталан рад српских правника. Поред Скраћене Синтагме и Правила Јована Посника (цариградски патријарх 582-595), прераде духовног приручника од стране Матије Властара, Јустинијанов закон је ушао углавном у све зборнике Душановог законодавства.(4)
Сам Душанов законик је настао у време развијене феудалне државе. Србији нису више били довољни правни обичаји, постојећи појединачни писани законски прописи домаћег и византијског порекла и Номоканон. Решење је нађено у ширем кодофикаторском раду чији је најважнији резултат био управо Душанов законик.
Посебну целину представља први део Законика из 1349. године, који садржи 135 чланова. Законик је допуњен 1354. године од члана 136. до краја. Динамичан развој друштвених односа условио је нове ситуације, које је требало правно регулисати. Осим тога, вероватно су у току примене првог дела Законика уочене неке празнине. Тако је новелирано дотадашње Душаново законодавство да би се законским путем нормирао што већи број друштвених односа.
У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. Утврђена су судска права цркве, општа обавезност црквеног брака, предвиђене су санкције за сузбијање утицаја латинске цркве и разних јереси. Црква је имала низ повластица и као верска институција и као највећи феудалац у Србији. Држава штити цркву у сваком погледу, а црква својим утицајем на религиозног средњовековног човека осигурава послушност државној власти којој приписује божанско порекло. Однос тесне међусобне сарадње и повезаности државе и цркве прихваћен је из Византије и остао је непромењен све до пропасти српске државе. И у Византији и у Србији се истовремено са утврђивањем велике моћи цркве истичу њене обавезе према православном становништву, а пре свега њене каритативне дужности.
"Права и обавезе властеле и сељака чине садржину друге, веће групе чланова. Феудално устројство државе и друштвено-економских односа овде је добило свој највиши правни израз ."(5) С обзиром на то да Законик регулише основне сталешке односе и одређује карактер државног и друштвеног уређења, могао би се условно назвати "уставом" средњовековне Србије. Положај владара у односу на властелу, положај црквене и световне властеле у односу на остало становништво, њихова права и дужности, као и облици феудалне својине, сачињавају значајан део Законика.

наставиће се...

« Последња измена: Новембар 26, 2011, 06:22:51 Пера Аждајић » Сачувана
peraazdajic
Гост
« Одговор #3 послато: Новембар 25, 2011, 15:32:58 »

... Овај Законик постављамо од православнога сабора нашега, с преосвећеним патријархом, господином Јанићијем, и свима архијерејима и клирицима, малима и великима, и са мном, благоверним царем Стефаном, и са свима властелима царства ми, малима и великима. Овима су законима одредбе.



1. О хришћанству:
Најпре за хришћанство. Овим начином да се очисти хришћанство.

2. О женидби:
Властела и други људи да се не жене без благослова од свога архијереја, или да се благослове од оних које су архијереји поставили изабравши их за духовнике.

3. О свадби:
Ниједна свадба да се не учини без венчања, а ако се учини без благослова и упита цркве, такови да се разлуче.

4. О духовној дужности:
И за духовну дужност нека се сваки човек покорава своме архијереју и нека га слуша. Аколи се ко нађе сагрешивши цркви или преступивши што било од овога Законика, хотимице или нехотице, нека се покори и исправи цркви, а аколи се оглуши и уздржи од цркве и не усхтедне испунити црквена наређења, тада да се одлучи од цркве.

5. О проклињању хришћанина:
И епископи да не проклињу хришћане за духовни грех; нека пошаље двапут и трипут ономе да га изобличи, а ако не послуша и не усхтедне се поправити духовном заповешћу, потом да се одлучи.

6. О јереси латинској:
И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца.

7. О јереси латинској:
И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима, да поврате хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даде заповест духовну и да се врати сваки у хришћанство.

8. О латинском попу:
И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру латинску, да се казни по закону светих отаца.

9. О полувершима:
И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у хришћанство, а ако се не крсти, да му се узме жена и деца и да им се даде део куће, а он да се изагна.

10. О јеретику:
И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.

11. О духовницима:
И епископи да поставе духовнике по свима парохијама, и градовима, и селима. И ти духовници да су они који су примили благослов на духовништво од својих архијереја, везати и решити, и да их свако слуша по црквеноме закону, а они духовници, које нису поставили за духовнике, да се изагнају и да их казни црква по закону.

12. О суду:
И у духовном предмету световњаци да не суде, ко ли се нађе од световњака да је судио у духовном предмету, да плати триста перпера; само црква да суди.

13. О епископима:
И митрополити, и епископи, и игумани да се не постављају митом. И ко се нађе да је митом поставио митрополита, или епископа, или игумана, да је проклет и онај који га је поставио.

14, О игуманима и калуђерима:
Игумани да се не збацују без учешћа цркве. Као игумани по манастирима да се поставе добри људи, који ће дом божји подизати.

15. О киновијском животу:
Игумани да живе по киновијама, по закону, договарајући се са старцима.

16. О монашком животу:
И на тисућу кућа да се храни у манастирима педесет калуђера.

17. О калуђерима:
И калуђери и калуђерице, који се пострижу, а живе по својим кућама, да се изагнају и да живе по манастирима.

18. О монашком постригу:
И калуђери , који су се постригли као земљаци из области те цркве, да не живе у тој цркви, него да иду у друге манастире; да им се даје храна.

19. О збацивању раса:
И калуђер који збаци расе, да се држи у тамници, док се опет не врати у послушност, и да се казни.

20. О врачарима, који тела мртвих спаљују:
И људи, који враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, то село, које то учини, да плати вражду, а ако буде поп на то дошао, да му се узме поповство.

21. О продавању хришћанина:
И ко прода хришћанина у иноверну веру, да му се рука отсече и језик одреже.

22. О црквеним људима:
Властеоски људи, који седе по црквеним селима и по катунима, да пође сваки своме господару.

23. О црквеном спровођењу:
Црквама да нема спровођења (поноса) осим када иде куда цар, тада да га прате.

24.
И ако се нађе црквени управник који је узео мито, да се уништи.

25. О управљању црквама:
Црквама да управља господин цар, и патријарх и логотет, а други нико.

26. О ослобођењу цркава:
Цркве све, што се налазе у земљи царства ми, ослободи царство ми од свих работа, малих и великих.

27.
И цркве царске да се не подлажу под цркве велике.

28. О храни убозима:
И по свима црквама да се хране убоги, како је уписано од ктитора, а ко их од митрополита, или од епископа, или од игумана не усхрани, да се одлучи од сана.

29. О калуђерском животу:
И калуђери да не живе изван манастира.

30. О чупању црквенога човека:
И отсад да ниједна власт не почупа калуђера или човека црквенога, и ко преступи ово за живота и по смрти царства ми, да није благословен; ако је ко што коме крив, да га тера судом и парницом, по закону, ако ли га почупа без суда, или кога удари да плати седмоструко.

31. О поповима:
И попови баштиници да држе своју баштинску земљу и да су слободни, а остали попови, који немају баштине, да им се даду три њиве по закону, и да је капа поповска слободна, аколи више узме од те земље, да работа црквама по закону.

32. О људима црквеним:
Љyди црквени, који држе црквена села и земље црквене, а прогнали су меропхе црквене или влахе, они који су разагнали људе, да се вежу, и да им се узме земља и људи, и да их држи црква, докле скупе људе које су разагнали.

33. О суду људи црквених:
Црквени људи у свакој парници да се суде пред својим митрополитима, и пред епископима и игуманима, и која су оба човека једне цркве, да се суде пред својом црквом, а аколи буду парничари двеју цркава, да им суде обе цркве.

34. О селу меропашком:
И што су села меропшине царства ми по Загорју и иначе, црквени људи да не иду у меропшине, ни на сено, ни на орање, ни на винограде, ни на једну работу, ни на малу, ни на велику; од свих работа ослободи их царство ми, нека работају само цркви; ко ли се нађе да изагна метохију на меропшину, и оглуши се о закон царства ми, томе власнику да се све одузме и да се казни.

35. О управљању црквама:
И предаде царство ми игуманима цркве да управљају свом кућом, и кобилама, и коњима, и овцама, и свим осталим, у свему да су слободни, што је прилично, упутно и правично; и како пише хрисовуљ светих ктитора.

36. О црквеном закону:
И да поставе по црквама закон општежитијски калуђерима у манастирима, према томе какав је који манастир.

37. О митрополитском упућивању:
И ексарси световњаци да не буду, да их не шаљу митрополити по поповима, ни да воде митрополитске коње по поповима, него да шаљу митрополити по два калуђера по поповима, да духовно упућују и да црквени доходак узимају од попова, какав је од баштине.

38. О исхрани коња:
И отсад и унапред ждрепци и коњи царства ми да се не дају црквама, ни црквеним селима на храну.

39. О властели и властеличићима:
Властела и властеличићи, који се налазе у држави царства ми, Србљи и Грци што је коме дато царство ми у баштину и у хрисовуљи, и што држе до свога сабора, баштине да су сигурне.

40. О хрисовуљима:
И сви хрисовуљи и простагме, што је кому учинило царство ми, и што ће кому учинити, и те баштине да су сигурне, као и ранијих правоверних царева, да су слободни с њима, или под цркву дати, или за душу оставити, или продати кому било.


Извор: http://www.dusanov-zakonik.com/
Сачувана
Гога
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 12491



Погледај профил
« Одговор #4 послато: Новембар 26, 2011, 06:32:04 »

Још тексту, испред, да додам ову слику, која је импозантна и биће текст комплетан!


Србија за време цара Душана (око 1350. год)
Сачувана

* Моје племе сном мртвијем спава *
peraazdajic
Гост
« Одговор #5 послато: Новембар 26, 2011, 15:33:08 »

Ћаоске,  Зеленко Зеленко Зеленко


Ево сад ћу да вам у наставцима прикажем житије Цара Душана...

СТЕФАН ДУШАН СИЛНИ, ЦАР СРБСКИ ( 1308 - 1355 )

-део први-

Стефан Душан рођен је 1308. године у Зети, на поседу оца му Дечанског. Са своје две године живео је у Византији са оцем Стефаном Дечанским , мајком Теодором и братом Душицом који је умро у прогонству. Разлог прогонства је била побуна Стефана Дечанског на оца Милутина . Не зна се тачно где су живели у Византији, по једнима у манастиру Пантекратеру а по другима у Цариграду у близини двора цара Андроника 2. У Цариграду су остали Милутин није решио да врати сина у Србију. Савременици тада описују Душана као лепо грађеног и снажног младића. Душан је у Цариграду научио да пише те је савладао и грчки језик. Васпитали су га , поред оца Дечанског, калуђери манастира Хиландар. Од монаха је Душан научио србску историју, важност владања лозе Немањића итд. Душан је савладао и јахање и борилачке вештине. Савременици истичу да је Душан био у односу на своје вршњаке и вишљи и снажнији. Био је пун енергије и природно обдарен за војнички позив и владалаштво. Највероватније 1317. године Душан се са породицом враћа у Србију. Дечански је од оца Милутина добио на управу део жупе Будимље док је Душан остао на двору уз деду Милутина. Милутин је преузео бригу о Душану и обезбедио му за учитеље врсне стручњаке. Претпоставља се да је Милутин у Душану видео будућег великог владара. Душан стиче наклоност великаша окружених око Милутина. Након Милутинове смрти 29. 10. 1321. године долази до борбе за србски престо а као победник излази Стефан Дечански те бива крунисан за краља Србије 6. Јануара 1322. године. Године 1327 Стефан је имао мањи рат са Дубровчанима у којем се посебно истакао млади краљ Душан. Затим је Дечански 1328. године послао Душана на босанску војску у Доњем Полимљу 1328. године где је Душан потукао босанску војску и тиме стекао велики ауторитет у Србији. Две године је дечански владао у каквом таквом миру а онда је наилазио рат са Бугарима и авизантијом који се није могао избећи. Следи битка на Велбужду која ће бити прекретница у Србској средњовековној историји.



наставиће се...
Сачувана
peraazdajic
Гост
« Одговор #6 послато: Новембар 27, 2011, 04:45:40 »

Ћаоске,  Зеленко Зеленко Зеленко




-део други-

Битка на Велбужду (данашњи Ћустендил) је почела око подне. Бројност обе војске је износлиа по 15.000 ратника. Напад су почели српски коњаници (међу којима је било око 1.500 плаћеника из Немачке) на челу са младим крањем Душаном.Србски напад је био веома страховит у којем је србска војска показала умешност и увежбаност. Бугари нису издржали ни први српски удар коњице и убрзо су се разишли на све стране. Србска војска је искористила пометњу Бугара и разбила их је до краја. Не дуго после почетка битке србки ратници су успели да освоје заставу бугарског цара, што је уз страховит први налет Срба био повод за махнито бежање Бугара. У току битке погинуо је и бугарски цар Михајло.
Постоје три верзије о његовој погибији, по једној је пао са коња док је бежао и био убијен од стране српских ратника. По другој након пада са коња сакрио се у шумицу у којој су га Срби пронашли и убили. И коначно, по трећој је ухваћен када је бежао, доведен је до Стефана Дечанског и убрзо умро.
Хаос у буграској војсци је био толико велик да ни највеће бугарске велможе нису знале да им је цар погинуо док им његово тело није показао краљ Стефан Дечански. Бугарска војска је доживела катастрофу, војска им је била разбијена са много мртвих и рањених а и цар им је погинуо.
Душан се у битци показао као веома храбар и по његовим савременицима њему припадају највеће заслуге за српску победу. Сви су се дивили његовој фигури, неустрашивости и жељи за победом.
Након битке на сабору у Трнову Ана, сестра Стефана Дечанског је враћена на бугарски престо. Стефан Дечански је то сматрао успехом те није од Бугара тражио део територије. Властела жељна нових поседа је тиме била незадовољна и убрзо је почела подбадати Душана против оца. Истина, после краћег времена Стефан Дечански је послао Душана на челу војске да ослободи неке градове које је заузео византијски цар Андроник III али ни тиме нису били задовољени апетити властеле јер су хтели проширење поседа на рачун бугарске.
Након тога Душан се вратио у своју покрајину, Зету и убрзо га великаши наговарају да збаци оца са престола јер је остарео и није имао територијалних претензија. Врхунац међусобне нетрпељивости је било то што је Стефан Дечански на наговор супруге Марије Палеологове истакао њиховог сина Симеона (Синишу) за будућег владара Србије.

-део трећи-

У јесен 1330. године долази до отвореног сукоба између Стефана и Душана. Прави разлог се не зна али се претпоставља да је у ово била уплетена властела. Стефан је сакупио војску на чијем чели је кренуо ка Зети, на сина му Душана. Душан је сазнавши за ово окупио своју војску и повукао се преко реке Бојане не желећи сукоб са оцем..
Стефанова војска је упала у Зету као у непријатељску земљу те разори Душанов дворац на обали реке Дримца, пљачкајући цео крај. Стефан се прибојавао отвореног сукоба те није желео отворену битку. Коначан исход ове акције Стефана је био њихов састанак на коме је договорено оно што је и раније било, Стефан је краљ Србије а Душан млади краљ владавши у Зети. Иако су постигли договор Стефан је ковао планове како да се реши Душана јер је знао да је већи део властеле уз Душана и да би могао да остане без престола. Ове вести су стигле до Душана који је у једном моменту хтео да напусти Србију јер није хтео да удари на оца. Властела у Зети је одговорила Душана од намере да напусти Србију и убедила га да удари на оца Стефана. Одлуку на нападне оца Душан је донео јер је прво Стефан ударио на њега и јер се број Душановох присталица смањивао због његове неодлучности. И Душан крену на оца ...
Окупљен мањим бројем ратника и властеле Душан нападне оца који је тада боравио са породицом у дворцу у Неродимљу. Напад је извршен у зору 21.08.1331. године опкољавањем целог краја. Дознавши за ово Стефан је успео да пробије обруч са неколико ратника и побегне. Када је чуо за то Душан је одмах организовао потеру за оцем јер је знао да му од тога зависи будућност и живот. Душан пронађе Стефана у тврђави Петрич. Видевши да не може да побегне или савлада Душана, Стефан се предаје.
Након предаје Душан је наредио да се Стефан са породицом спроведе у тврђаву у Звечан где је Стефан био у неком виду кућног притвора.
Душан је одмах послао гласнике који су јављали о промени на престолу Србије. Убрзо су почеле припреме за Душаново крунисање. Припреме су ишле без проблема јер није било отпора у држави. Постојала је бојазан код Душана да смена неће бити прихваћена код обичног народа али то се није догодило јер је Душан био омиљен у народу. Као новог владара Душана је прихватила и српска архиепископија на челу са архиепископом Данилом II. Више није било препрека за крунисање Душаново . . .

наставиће се...
Сачувана
peraazdajic
Гост
« Одговор #7 послато: Новембар 28, 2011, 15:08:03 »

Ћаоске,  Зеленко Зеленко Зеленко

-део четврти-

Крунисање Душаново за српског краља је извршено 08.09.1331. године на двору у Сврчину. Крунисање је извршио архиепископ Данило II уз присуство свештенства и племства срbског. Србија је добила владара старе лозе који ће касније проширити и ојачати Србију као ни један владар и уздрмати византијско царство.
Након крунисања остало је питање шта радити са Стефаном Дечанским и његовом породицом. Властела се прибојавала старог краља иако је био заточен али још увек са присталицама.Стефана се прибојавао и Душан. Хтео је најпре оца послати у манастир али га је властела саветовала да га убије бојећи се да Стефана не ослободе малобројне присталице међу старијом властелом. По свему судећи Душан је попустио пред захтевима властеле и одобрио или наредио да се Стефан убије. О смрти Стефана Дечанског постоје три верзије
1. да је његово убиство наредио Душан
2. да је то учинила властела не обавештавајући Душана о томе
3. да је умро природном смрћу
Било како било 11.11.1331. је датум смрти Стефана Дечанског која је ипак остала мистерија. Смрћу Стефана Дечанског почиње највећи период српске средњовековне историје.
Убрзо након смрти оца Душан је почео да изграђује своју војску и крај себе је уздизао до тада непознату ситнију властелу која ће му све до смрти остати верна осим појединачних иступа. Тада на војном пољу долазе до изражаја неки нови витезови који ће пронети славу заједно са Душаном. После смрти Дечанског Душан је убрзо наишао на потешкоће са којима се носи владар. Наиме избила је побуна у Зети потпомогнута католичком црквом...

-део пети-

Против новог краља (Душана) априла 1332.године отворено се побунила властела у Зети која је била потпомогнута од стране католичке цркве. Део властеле која је устала против Душана је била уз њега када је имао сукоб са оцем Стефаном Дечанским. Разлог за то је вероватно незадовољство властеле јер није добила награду у виду поседа. Вођа побуњеника је био извесни војвода Богоје који је имао седиште у Светом Срђу на реци Бојани. Након неколико дана побуна се проширила и на северни део Албаније који је покренуо Димитрије Сума. Устаници су из дана у дан били све бројнији. Ипак то и није била организована војска јер су већи део чинили сељаци. Палили су поједина села и убијали грађане који су остали верни Душану. Опколили су градове Дриваст и Скадар као значајније у Зети мислећи да ће устанак успети ако освоје неколико градове те да ће Душан пристати на преговоре. Војници у градовима су одбијали нападе устаника знајући да ће се ускоро појавити Душан са војском. Одмах након избијања побуне долази до интервенције Дубровчана у виду посредништва. Душан није пристао ни на какве преговоре знајући да ако да уступке Зећанима да ће се можда у будућности и остали делови државе побунити. Није хтео преговоре највише због тога што би са преговорима одмах био омаловажаван у Србији и шире.
Душан покреће војску поделивши је у неколико група које су скоро истовремено напале побуњенике на целој територији Зете. Побуна је угушена на веома брз и ефикасан начин у року од пар дана. Гушењем побуне су највише били незадовољни, после Зећана, католичка црква КОЈА ЈЕ КАО И СВЕ КАТОЛИЧКЕ ЗЕМЉЕ СРБЕ СМАТРАЛА ШИЗМАТИЧКИМ НАРОДОМ, као и Мађари и Византинци јер су имали територијалних претензија ка Србији. Међутим увидели су да је Душан, иако млад, веома способан војсковођа те да им раније планирано освајање Србије неће ићи лако. Душан је за кратко време владавине организовао војску која ће у наредне двадесет и три године уливати страх и односити победе на Балкану и у Византији. Након сређивања стања у Зети Душан је слао мање одреде на територију Византије (источна Македонија) којом приликом је освојена Струмица од већих градова. Овај поход је био само испробавање снага а не неkи већи војни поход који ипак следи...
Сачувана
peraazdajic
Гост
« Одговор #8 послато: Новембар 29, 2011, 15:56:48 »

Ћаоске,  Зеленко Зеленко Зеленко


Део шести:

Након гушења побуне у Зети Душан је одлучио да крене у освајања по Византији.Један догађај му је ишао у прилог. Наиме због лажних оптужби за издају од стране цара Андроника III, византијски војвода по имену Сиргијан је морао да побегне из земље. Сиргијан се изненада 1334.године појављује на двору Душановом нудећи савез Душану у борби против византијског цара. Душан је понуду прихватио јер је Сиргијан добро познавао стање у византијској војсци те је имао велики број присталица у градовима широм Византије.
Исте 1334. године почео је напад Срба и Сиргијанових присталица на Византију из више праваца. У старту су постигнути већи успеси те су заузети градови Костур, Охрид, Хлерин, Железнац, Воден, Чемрен и Струмица. У заносу освајања српска војска се изненада појављује под Солуном који је тада био други град по значају и величини у Византији. На челу војске су били Душан и Сиргијан. Савезничка војска је опколила Солун уништавајући његову околину.
У Солуну долази до сукоба између присталица савезника и присталица цара Андроника. Присталице прве опције су захтевале предају града савезницима . Чувши за то Андроник окупља војску и морским путем долази у Солун те у граду заводи ред убијајући присталице савезника не желећи отворен сукоб са Душаном.


Грб Цара Душана

Андроник је увидео да му прети опасност те се послужио лукавством решен да неутралише Сиргијана.
Савезничкој војсци се прикључује извесни Сфранц Палеолог, потомак старе царске лозе, под изговором да је пребегао из Солуна јер је Андроник хтео да га убије. Након неколико недеља Сфранц задобија поверење Сиргијаново. Искористивши прилику када је био сам са Сиргијаном Сфранц га убије и пребегне у Солун.
Након тога Грци, који су били у саставу Сиргијанове војске, нагло беже у Солун заклевши се на верност Цару Андронику III. Убрзо до Душана долази вест да су Угри упали у Србију те Душан 26.08.1334. године склапа мир са Андроником којом приликом Душан враћа Андронику мањи део територија које је освојио.
Срби се ужурбано спремају за силовити марш ка северу у сусрет Угрима...

Део седми:

Душан је са војском хитао ка Угрима и две војске су се сукобиле у близини манастира Жича. О отвореном сукобу није било речи јер је Угарска војска, сазнавши да је Душан у близини, почела махнито да бежи главом без обзира јер је Душан са својом „страшном коњицом“ био страх и трепет за све околне земље те бива гоњена од србске војске и потучена. Велики део Угара је убијен а један број се удавио у Дунаву бежећи од Срба. Овај догађај се десио с пролећа 1335.године.


Паја Јовановић - Женидба цара Душана

У зиму 1336. или почетком 1337. године краљица Јелена на свет доноси Душану наследника Уроша. Тако је прекинуто мучно стање које је владало у Србији јер краљ није имао наследника. Постоји запис који каже да је Душан имао тајне разговоре, које је водио његов заповедник гарде Палман Брахт, да се ожени са ћерком немачког краља Фридриха Лепог Јелисаветом. Ти преговори су пропали јер Јелисавета није хтела да иде у „варварску и шизматичку земљу“ те је убрзо умрла.


Цар Стефан Душан са породицом

Наредне две, три године Душан није имао освајачке акције али се заносио мишљу како да освоји Цариград и византијско царство. Међутим 1440.године Душан се тешко разболео а уз болест је дошла и мања психичка криза из неколико разлога - Византија осваја покрајине Епир и Тесалију, у Албанији се јавља покрет против Србије, а Анжујци преко Угара за себе придобијају босанског бана Стевана II. Најтежи ударац Душан задобија од великаша Хреље који прилази Византији и предаје им своја три града од којих је Струмица била јако важна. Душан се тада обраћа Млечанима за помоћ, траживши склониште за њега, Уроша и Јелену на шта му Млечани позитивно одговарају.
У Србији је тада завладао страх са питањем шта ако Душан умре? Наследник је дете од 3 године, околне земље дуже време склапају савезе желећи да освоје Србију а Душана протерају......
Међутим тада долази до великог преокрета - 15.јуна 1341. године изненада умире Византијски цар Андроник III и та вест као да је покренула Душана који оздравља и ставља се на чело војске која креће на Византију али најпре да казни издају великаша Хреље . . . .
Сачувана
peraazdajic
Гост
« Одговор #9 послато: Новембар 30, 2011, 13:50:03 »

Ћаоске,  Зеленко Зеленко Зеленко


Део осми:

Након смрти цара Андроника III и свог оздрављења Душан крену са војском на југ да казни великаша Хрељу за издају. Хреља, који је од Грка добио титулу ћесара, се уплаши Душановог гнева и дочека Душана као велики покајник те врати у састав Србске државе своја три града као и град Мелник који је Хреља освојио од Кантакузенове војске. Наиме након изненадне смрти цара Андроника III привремено престо заузима Андроников велики пријатељ Јован Кантакузин јер је син Андроника III Јован био малолетан. Против Византије се диже и бугарски цар Јован Александар тражећи да му предају Александровог противника за престо Шишмана, сина цара Михаила. Буне против Византијске власти избиле су у покрајини Епиру и у Албанији а на обалама Тракије навирали су Турци. Након ових недаћа по Византијско царство Кантакузина прогласе за издајника, збацише га са власти.Кантакузин се 26.10.1341. године самостално прогласи за цара и утврдио се у граду Димотици. Наредне године је покушао да освоји Солун али у томе није успео. Немавши где упутио се у Србију и jула 1342. године преда се на милост Душану те њих двојица отпочну преговоре у Приштини у присуству 24 србских велможа. Код Душана остаје годину дана којом приликом је склопљен савез Душана и Кантакузина по којем би се након, евентуалног, повратка Кантакузина на престо Србији припали сви градови западно од града Кавале. Споразумом је постигнуто да две војске крену у освајања по Византији из два правца и да једна другу обавештавају о исходима битака. Сам споразум од самог почетка није био искрен међутим Душан је пристао на савез јер је знао да из тога може извући корист.


Карта Душановог царства, око 1350. године

Јесени 1342.године почела је савезничка акција. На удару је био град Сер на који је крануо Кантакузин потпомогнут србским војводама Јованом Грчинићем Оливером и Вратком. Та војска се дуго мучила око Сера док је Душан освојио град Воден. Савез Душана и Кантакузина је био трн у оку Византијској царевини и свим средствима су покушали да тај савез разбију.Царица Ана, која је преузела власт након протеривања Кантакузеновог, је понудила Душану у замену за мртвог или заробљеног Кантакузина градове западно од Кавале и Филипија осим Солуна.Веран датој речи Душан није пристао на то. Крајем 1342. године умире великаш Хреља у Филском манастиру као монах Харитон. Почетком 1343. године савезничка војска поново крену на Византију и у jуну паде у србске руке тврди град Кроја у Албанији. Кантакузин се поново мучио под Сером из разлога јер србска војска која му је прукључена није хтела да ратује за њега. Све више и више савез се климао. Прекид савезништва настао је лета 1343. године када је Кантакузин освојио град Бер који је иначе по споразуму требао да припадне Душану. Ту је кап прелила чашу и Душан раскину савез са препреденим Кантакузином...

-део девети-

Кантакузин је, дознавши да се Душан на њега наљутио напустио заједничке операције са србском војском и кренуо ка Солуну у намери да га освоји. Душан, који је био са делом војске под Солуном позива Кантакузина на преговоре али Кантакузин то одбија и са војском напушта Солунско поље и прелази у Тракију. Уз посредништво Млетачке републике долази до преговора Душана и византијске царице Ане. Дошло је до споразума о миру и пријатељству. Царица Ана је признала Душану све освојене територије а Душан јој је обећао помоћ у борби против лукавог Кантакузина. У међувремену Кантакузин склапа пријатељство са Турцима Селџуцима који су господарили западним деловима Мале Азије.
Кантакузин позива селџучког емира Умура који се , надајући се великим пленом, са флотом појави на ушћу Вардара. Почиње напад на Солун који су Византинци храбро бранили. Царица Ана у помоћ позива млетачку и кипарску флоту и та уједињена војска уништава турску флоту код Халкидике.
Душан се у то време налазио са војском у југоисточној Македонији код града Зихна те је чувши за разбијену турску војску послао војводу Прељуба. До сукоба долази у мају 1344. године код Стефанијане. Наиме, Турци су видевши србску војску почели да се повлаче у брда. Србски ратници су сишли са коња и кренули за Турцима који су видевши да се Срби пењу са друге стране брда сишли до србских коња, побили један део србских ратника и побегли у Тракију ка Кантакузину. Ово је био први пораз непобедивог војводе Прељуба. Пораз није био велики али је показао да из Мале Азије наилази једна озбиљна сила. Наредне године Кантакузин добија од Умура помоћ од око 20.000 коњаника. Немеравао је да нападне и освоји Цариград. Међутим препрека му је био војвода Момчило који је прешао на страну Царице Ане. Момчило је имао војску од 5.000 веома добрих ратника. Кантакузин са Турцима опкољава Момчила који је покушао да заузме град Перитеорин. Становници града су се бојали да се не замере Кантакузину и Турцима и не пустише Момчила у град. Момчило није имао избора и до борбе дође у равници 7. јуна 1345. године у којем је Момчило храбро погинуо са својим војницима. Након ове победе Турци и Кантакузин ударише на Цариград али су имали доста губитака и Турци се вратише у Малу Азију а Душана оставише на миру.

-део десети-

Успеси које је Душан имао од 1331. до 1343. године су били заиста велики. Србија је била најјача сила на Балкану. Бугарској и Византији је стало до пријатељства са Душаном. Босанци су га се бојали а Мађари су после неколико неуспешних упада у Србију одустали од борбе са Душаном. О Душану се причало на свом дворовима у Европи. Душан није одустајао од освајања Сера, Солуна и Цариграда. И заиста, 25. септембра 1345. године Душан осваја тврди град Сер који је по значају био иза Цариграда и Солуна. Освајањем Сера под Србском влашћу се нашла цела долина Струме и источни њени крајеви све до Христопољских кланаца кроз којих пролази пут за Тракију. Душан је био господар и целим полуострвом Халкидики са Светом Гором којој је Душан потврдио повластице и богато обдарио.Имајући све ове територије Душан је хтео да се прогласи царем Срба и Грка међутим за то је имао неколико препрека. Наиме по грчким схватањима цар је могао бити само легитимни наследник Константина Великог. Цара је мога да крунише само патријарх а Србија је имала архиепископију. Излаз је пронађен у томе да се србска архиепископија прогласи Патријаршијом. Уз сагласност србске и охридске архиепископије те Трновске патријаршије. На црквеном сабору, почетком 1346. године проглашена је србска патријаршија а за патријарха је изабран архиепископ Јоаникије.


Паја Јовановић - Крунисање Цара Душана

На најсвечанији начин, на Васкрс 14. априла 1346. године на црквено – државном сабору у Скопљу крунисан је за цара Стефан Душан Немањић за цара Срба и Грка а његов деветогодишњи син Урош за краља Србије. Барску круну је примио од србског патријарха Јоаникија и трновског патријарха Симеуна. Душана су за цара одмах признали Бугари, Света Гора, док су Млетачка Република и Дубровник само поздравиле ту одлуку.
Душан је титуле деспота доделио свом полубрату Симеону, Јеленин брат Јован Асен, велики војвода и Душанов очух Јован Грчинић Оливер. Титулу севастрокатора добише војвода Дејан, муж Душанове сестре Теодоре и Бранко Младеновић потомак Вукана Немањића, отац Вука Бранковића. Титуле ћесара су добили војводе Воихна, Прељуб и Гргур Голубовић.
Сачувана
peraazdajic
Гост
« Одговор #10 послато: Децембар 01, 2011, 14:46:53 »

Ћаоске,  Зеленко Зеленко Зеленко


-део једанаести-

Убрзо након Душановог крунисања за цара Јован Кантакузин је исто то учинио. Учврстио је своју власт у Тесалији, за себе је придобио јерусалимског патријарха који га 21. маја 1346. године крунише за византијског цара у Андријанапољу. Кантакузин након тога тражи савезнике на све стране да би се докопао Цариграда. Некадашњи Кантакузенов савезник Омар је погинуо у једној борби код града Смирне и тада се Кантакузен окреће најмоћнијим Турцима Османлијама тј. њиховом вођи Орхану. Са Орханом учвршћује савезништво тако што Орхану даје за жену своју ћерку Теодору. У међувремену у Цариграду долази до убиства Алексеја Апокавка највећег противника Кантакузена који то користи и на крају низом догађаја прима круну од цариградског патријарха, маја месеца 1347. године.

Након престанка опасности од куге која је харала 1347. године ( за то време Душан је са породицом био у Хиландару ) Душан окупља војску и креће у нова освајања у Византији. До јесени 1348. године Душан без проблема осваја грчке покрајине Епир, Тесалију и Акарнанију. Тада се Душанова држава простирала од Дунава до Коринтског залива на југу, Јадранског мора на западу и Егејског мора на истоку. Солун је са свих страна био окружен србском војском. Једина веза Солуна и Цариграда је била морским путем. Цар Душан након освајања горе наведених територија огранизује управу и намесништво. Тесалију поверава војводи Прељубу са седиштем у граду Трикала. Намесник Епира постаје Душанов полубрат Синиша са седиштем у Арти. Јужне делове Албаније добија деспот Јован Асен, брат царице Јелене, са седиштем у Валони.

Кантакузена тешко погађају нова Душанова освајања те шаље Душану поклисаре са захтевом да Душан врати освојене територије што Душан одбија. Убрзо Кантакузен покреће војску на Душана, појачану са 10.000 Турака. Та војска удари на пограничну србску војску али србској војсци у помоћ стиже редовна Душанова војска, пружа снажан отпор и сузбија Кантакузена. Турци, увидевши да је Србија јака навалише да пљачкају грчка села и врате се у Малу Азију. Кантакузен је био у очају јер је од територије имао Цариград и Тракију која је била опустошена.

Да би учврстио утицај у освојеним територијама Душан шаље неке своје најугледније великаше Угљешу Мрњавчевић и Војихну.

-део дванаести -

Душану су војсковође помагале да се у новоосвојеним грчким територијама што пре уведу србски закони. За то време Млечани упућују једно посланство Душану у којем траже да их Душан подржи у рату са Мађарима а да претходно измире Душана са Византијом и Босном. Цела та 1349. година је протекла у преговорима око мира Душана са Босном али од тога није било ништа.

У јесен 1350. године избио је рат између Србије и Босне. Повод су дали Босанци који су упадали на територију Србије и пљачкали су углавном небрањена села. Пред Божић те године Босанци су извршили напад на Конавље који је био већег обима. Душан је одлагао одмазду бавећи се сређивањем ствари у Византији и тек у октобру креће на бана са великом војском и неколико лађа. Душан је у поход повео и Јелену и Уроша. Душанова силна, снажна и искусна војска је за кратко време освојила читав крај на ушћу Неретве и пође према Цетини. Градови Шибеник и Трогир поздравише србскога цара. Нејасно је зашто Душан није напад извео из требињске области или непосредно из Рашке него дужим и заобилазним путем, преко Приморја. Постоји више разлога – да ли је хтео да Млечани виде његову снагу за нека будућа времена, да помогне рођеној сестри удовици Јелени Шубић или да подсети поједине делове Хума да су увек припадали Србији. Летописци су забележили да је Душан 'огњем и мачем' натерао бана у планине те да је цар целу Босну 'повинуо пода се'.

Изненада до Душана стижу вести да је на југу дошло до напада Византије те је Душан пожурио ка југу не завршивши започето у Босни. Византија је искористила Душаново одсуство те је решила да неутралише србску војску око Солуна. Наиме, у Солуну се створила струја предвођена Андријом Палеологом која је хтела да се град преда Душану. чувши за то Матија Кантакузин дође у Солун са одредом Турака из Мале Азије и нападе србску војску под Солуном. Протерали су србску војску и освојили град Бер искористивши скеле које су постављене за поправку бедема. Након Бера падоше и Воден, Острово, Нотија. Византијска војска је напала и град Сервију али је напад одбила храбра војска војводе Прељуба.

Изненадна појава Душана Силног под Солуном у сред зиме покварила је планове византијске војске која је одмах понудила преговоре. Кантакузин је преговарао са Душаном али преговори су пропали јер Душан није хтео да учини уступке Грцима. Убрзо Душан поврати изгубљене градове. Приликом освајања Водена Душан је казнио Грке који су помогли Грцима у последњим борбама. Начелнику града Лисику је ишчупана брада, злостављан је и на путу до Скопља је умро а становништво је опљачкано и расељено. Након ових дешавања Стефан Урош 4 Душан Силни је почео да размишља о коначном обрачуну са Византијом. Хтео је да Византију осами, да нема ни једног савезника и да је обезглављену освоји и припоји србском царству које је било најјача војна сила на Балкану а и шире.

наставиће се...
Сачувана
peraazdajic
Гост
« Одговор #11 послато: Децембар 02, 2011, 13:41:53 »

Ћаоске,  Зеленко Зеленко Зеленко


- део тринаести -

Душан је увидео да прети велика опасност од Турака које су на Балканско полуострво довели Грци. Турци су му били сметња у идеји о заузимању читавог византијског царства јер су Турци запосели велики део азијске Византије. Душан је имао план да одврати Турке од Грка те послао посланство у Брусу због преговора. Након повратка грчки намесник Халкидике поби србско посланство и турску пратњу. Године 1352 дође до сукоба између Византије и Ђенове. У поморској бици 13. фебруара Млечани и Византинци изгубе од Ђеновљна у којој је и Душан имао удела користећи сваку шансу да ослаби Византију. Недуго након тога дође до битке Срба, Бугара и војске грчкога цара Јована са Турцима. Турци победише након повлачења Бугара и Грка те Кантакузан овом победом зета Јована отера од себе а за савладата постави сина Матију. Цар Јован се повукао у Солун, једини град у којем је био безбедан. Током 1354 године присталице Јованеове којима су Турци дозлогрдили збацише Кантакузене са власти. Јован Кантакузин као монах Јоасаф умире у дубокој старости 1383. године.
Угарски краљ Лајош лета 1354. године упаде са војском у Србију. Душан је са војском кренуо ка северу и убрзо се налазио под Рудником, у месту Брусница. Позива патријарха Јанићија у Жичу на саветовање. Патријарх се разболео и на путу из Жиче ка Пећи умире у селу Полумиру 3. септембра. Угарска офанзива је заустављена тако што је поразио лајошеву војску која је имала и другог противника - некакву заразу од које је умро и краљев брат херцег Стеван.
1355 у марту долази папско посланство јер је Душана папа Иноћентије наговарао да пређе у католичку веру. Душан је био јако гневан према бискупу Петру и забранио је католицима у својој војсци да иду у цркву. Због овог Душановог геста папа наговори Лајоша да опет нападне Србију. Душанова војкса улази у градове Клис и Скрадин као помоћ Душановој сестри, удовици Јелени Шубић. Душан се окренуо Византији спремајући се да јој зада коначни ударац. Али ..... Душан изненада умире 20. децембра 1355 године у пуној снази под неразјашњеним околностима. Душан је сахрањен у својој задужбини манастиру Свети Архангели у Призрену.

Постоје многе легенде о смрти Душановој али најуверљивија је она да је отрован од стране католика. Колико је Душан сметао свима показује и чињеница да приликом ископавања његовог гроба 1927. године није нађено ништа те су кости биле испретуране - сметао им је и мртав !!!! Смрћу Душана долази до опадања србске превласти на Балкану коју ће искористити Турци. Након смрти Душана Силног србско царство се убрзо цепка на мање државе. Шта се касније десило сви знамо.
Да напоменем да сам тему о Душану писао са уживањем, био је то велики војсковођа. Његова појава је плашила противника а камо ли војска која је била добро организована и обучена. Иначе, Душан је једини Немањић који није проглашен Светим.

* К Р А Ј *

Извор: http://www.crveneberetke.com/forum/viewtopic.php?f=21&t=64
Сачувана
lorka
Уредништво
Ветеран
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 1283


Коњи изумиру! Спасимо коње да спасемо људе!


Погледај профил
« Одговор #12 послато: Децембар 02, 2011, 19:24:35 »

Веома лијеп чланак! Хвала Аждајо.
Увијек сам се питао зашто наши вајни филмски режисери никад нису направили филмски спектакл на тему о цару Душану.

Тај филм би требао да буде спектакуларнији од оних холивудских остварења о Калигули и о Александру Македонском, а морао би да буде много лукавије смишљен у смислу пропагирања Србије и понављања њене историје са вијековним непријатељима. 
Сачувана
Странице: [1]   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!